Злочиначке методе УДБЕ/ОЗНА.

Прича о тајним полицијама социјалистичке Југославије – Озни, односно Удби, још није испричана. Документа се упорно крију, због чега и данас не баш мали број особа глорификује ове злочиначке организације. Ипак, корак по корак, истраживачи долазе до скрајнутих списа. Један од њих је Верољуб Малетић, који је пронађена документа “укрстио“ са изјавама мучених људи, жена и деце.
Преносимо делове из Малетићеве књиге “Мотајичка трилогија“, која ускоро излази из штампе у издању НИП “Погледи“:

Да би прикрили неоправдана хапшења, локални припадници Удбе су од ухапшених људи батинама и разним мучењима изнуђавали при­знања, тј. тјерали их да потпишу већ раније откуцане изјаве, које уха­п­шени уопште није дао.
Нажалост, до данас није омогућен увид у архив Удбе, иако се прича о успостављању неке демократије – вјероватно да би се сачувала имена доу­­шника и оних који су доносили одлуке о нечијем животу или см­рти.
Из мало сачуваних списа с послијератних суђења видљиво је да је добар дио признања у Удби био изнуђен и да су људи кад дођу пред суд – мијењали исказ жалећи се на батинања којима су их излагали припадници Удбе. Наравно, нису сви смјели ни да изјаве тако нешто на суду, јер су се бојали да опет не буду подвргнути мучењима.
Они који су преживјели пакао истражног затвора Удбе ријетко кад су о томе гласно говорили, од страха који им се увукао у кости.
Један од најдрастичнијих примјера иживљавања припадника ло­ка­лне Удбе из Српца, било је мучење Данице Стојковић, сестре ко­ма­н­данта Бошка Стојковића. Њу су, према казивању Радојке Ћирић, њене сестре, удбаши у неколико наврата тукли да ода гдје јој се налази брат. Ка­да им није рекла, одвели су је у Ситнеше, гдје је било сједиште је­ди­нице која је тражила четнике по Мотајици. Тамо су пробили лед на по­току, почетком 1947, и тјерали је да гола стоји у води док год се лед по­ново не ухвати око ње. Послије тога би је натјерали да боса и по­лу­гола прегази читаву њиву на којој се ухватила покорица од снијега. Мо­рала је да гази док сву покорицу не пробије. Од крхотина леда ноге су јој биле све крваве. Сам Бог зна на које су је још начине мучили и шта су јој још радили, углавном – она није одала брата, али је већ на­ре­дне године умрла од посљедица мучења.627
Лазо Вујановић је као четрнаестогодишњак био затворен у Ћирића под­рум, зато што му је брат Богољуб још увијек био у шуми. Свје­до­чио је о томе како су вршена саслушања у Удби:
“Обично су ноћу изводили људе из подрума и водили их у канце­ла­рије на саслушање. Ако нећеш да признаш оно што ти кажу, онда по­чиње батињање. Вјешали су људе за ноге да висе низ степениште којим се силази у подрум, гдје смо ми остали били затворени. Кад се чо­вјек онесвијести, полију га кантом воде и гурну низ степенице у подрум.“628
Слично је било и у истражном затвору Удбе за Прњаворски срез, који је такође био смјештен у подруму једне старе градске куће. Ево ка­кве успомене одатле носи Нада Врачевић, тада петнаестогодишња­киња:
“Ону зграду у којој је била Удба и сад не могу погледати. Била су три мала прозорчића са решеткама на том подруму гдје су нас зат­ва­ра­ли. Ја се једном попнем на неки пањ, да провирим кроз прозор. Не мо­жеш ништа ни видјети, само ноге кад пролазе. Нисам примијетила кад је удбаш отворио врата. Кад је пришао и ударио онај пањ, ја сам се сложила доле на бетон, сва се разбила. Ту су нас све држали у једној тој подрумској просторији затворене, без свјетла. Била је још једна про­сторија у подруму, у коју су нас изводили на батинање. Не знаш ти ни ко те туче. У оном мраку ухватите за руку, изведе, уведе у ту дру­гу просторију и удара са свих страна. Кад паднеш, усија батерију у ли­це да види да л` си жив, па ако си у несвијести – полије те кантом воде, па баци назад у ону собу гдје су остали. Увијек су изводили и тукли но­ћу, никад по дану.
Нико није питао што сам ја дијете. Тукли су ме, и то немилос­р­дно.“629
Није то био једини сусрет Наде Врачевић с „васпитним“ методама Уд­бе. Кад су послије рата њеној породици разрезали колико пшенице требају да предају као вишак, иако они те године уопште нису сијали пшеницу, она је отишла да се жали. Ево како су је дочекали у мјесном одбору у Смртићима:
“Одем ја у одбор да се жалим и нађем тамо Владу Паликућу, он је био неки функционер, у униформи, наоружан. Стоји крај њега једна Роса, знам је, била је четврти разред кад сам ја била први, у краткој сук­њи, блузи, пиштољ око појаса – партизанка. Кажем ја Влади да ми не­мамо пшенице, па да зато не можемо ни предати вишак, кад Роса рече: `Ја би вас све побила`. Тад Владо ухвати мене за косу, доведе до вра­та и каже: `Иди кући, сиј, врши и ујутро довези пшеницу!` Кажем ја њему: `Дај ти мени то сјеме које тако успијева и ја идем одмах орат, си­јат и вршит`. А она опет виче како треба све нас побити. Он онда притисну мене уза зид, узе пиштољ, измаче се и чујем ја пуцње. Сав зид око мене је избушен. Опет други пут са друге стране мене испуца неколико метака. Кажем ја њему: `Знаш шта је, да је мој Вељо са врх Газ­бировца пуцо – он би мене погодио, а ти два метра од мене и ниси по­годио`. Кад се он залети па ме удари, ја се само сроза. Ухвати ме за косу, диже па опет удари. Изудара он мене и избаци ме напоље.“630
И поред тога што су комунисти добар дио архиве која им није од­говарала уништили, а други дио не дају на увид, и на основу оно мало доступних судских списа можемо да видимо какав третман је имала Уд­ба према локалном становништву.
Евидентно је да су поједини људи на првом саслушању у Удби порицали све што су их питали о сарадњи с четницима, да би онда на­кон неколико дана у другом записнику све признали.
О мучењима којима су били изложени неки су проговорили на су­ђењу, као Милева Врсајковић, Милева Драгојевић, Стана Драгојевић и Јелика Бабић. Оне су у јесен 1947. суђене због наводног јатаковања гру­пи Бошка Стојковића или, како је то наведено у оптужници, зато што су одметницима Бошка Стојковића давали склониште, храну и ра­з­на обавјештења.631
На саслушању у Удби оне су признале све што су их питали, тј. ста­виле су отисак прста на написане исказе. По исказима које су, на­во­дно, дале у Удби, оне признају да су давале храну четницима Бошка Стој­ковића, тј. њему и двојици Богољуба, као и да су их обавјештавале о кретању војске. Свака од њих четири опет је, наводно, признала да је била и у љубавној вези с једним од поменутих четника.
Све их је саслушавао Драго Стојковић, а њихова имена је потпи­си­вао Петар Тодоровић и крај потписа стајао је, наводно, њихов отисак прста. Милева Врсајковић и Милева Драгојевић ухапшене су и сас­лушане 31. августа 1947, Стана Драгојевић 1. септембра 1947, а Јелика Ба­бић 16. септембра 1947. У истражном затвору Удбе држане су два и по мјесеца, тј. до 20. новембра 1947, када су изведене пред окружни суд у Бањалуци. На главном претресу све четири су негирале дјело ко­је им се ставља на терет, а ево шта су изјавиле кад им је предочен исказ ко­ји су дале у Удби:
“Милева Врсајковић је изјавила: Ову изјаву сам дала под притис­ком, јер сам била тучена.
Милева Драгојевић изјављује да је пред органима Удбе морала тако го­ворити јер је била злостављана.
Стана Драгојевић такође изјављује да је морала тако говорити у Уд­би – јер сам била злостављана.
Јелика Бабић је изјавила: Ја сам у припремном поступку дала дру­гачију изјаву јер ме је иследник неколико пута ошамарио, а ја шамаре поднијети не могу.“632
И поред тога што су изјавиле на суду како су биле мучене у ис­тра­ж­ном поступку, осуђене су за давање хране, склоништа и обавјештења од­метницима Бошка Стојковића, и то на сљедеће казне: Милева Врсајк­овић на 12 година, Милева Драгојевић на 10 година, Стана Драг­ојевић на четири године и Јелика Бабић на 12 година затвора.
Предсједник судског вијећа у њиховом поступку био је Але Терзић, а тужилац Незир Згодић.633
Јелисију Васића из Горњих Смртића Удба је ухапсила 27. јануара 1948, под оптужбом да је четницима дао меда, ракије и муницију. Сас­лу­шао га је по злу чувени капетан Вито Ковачевић. Наравно, на том „сас­лушању“ Васић је признао. Међутим, на главном претресу, на суду, изјавио је: “Ја сам пред Удбом изјавио да сам давао и муницију, јер сам био присиљен“.634
Судија је тад констатовао и сљедеће: “Установљује се да оптужени има пребијену кичму, наводно да је страдао 1941. у борби између чет­ника и усташа и то од бацача“.635
Вити Ковачевићу није сметало да мучи тешког инвалида, само да би га приморао да потпише оно што су удбаши називали „при­зна­ње“. Јавни тужилац у овом случају, као и многим другим када је суђено четничким јатацима с подручја Мотајице, био је Хакија Поздерац, брат Хамдије и Нурије Поздерца, истакнутих комунистичких првака.
Почетком децембра 1948. Милан Сувајац из Илове је ухапшен, са групом својих комшија, под оптужбом да је одржавао везу са двојицом Бо­гољуба. Његов једини гријех је био што се задесио на вечери у кући ком­шије Радована Сувајца, када су наишла два Богољуба, који су се ту задржали само десетак минута, а након тога отишли запријетивши присутнима да не смију пријавити да су долазили.
На саслушању у Удби, 3. децембра 1948. „признао“ је исљеднику Ви­ти Ковачевићу све што је од њега тражено. А ево шта је написао у жалби коју је 18. марта 1949. упутио Окружном суду у Бањалуци:
“И поред тога што су нам запријетили ја сам следећег дана при­јавио секретару НО Бошку Миладићу и Рајку Ракићу, па ме чуди да сам злостављан, тучен и мучен од официра Вите Ковачевића иако сам извршио своју дужност и пријавио властима о кретању банде“.636
Ништа боље није прошао ни Радован Сувајац, у чију кућу су чет­ни­ци навратили. Ево шта је он изјавио на суђењу, одговарајући на питање судије зашто није пријавио властима долазак четника: “Ја сам чет­ницима дао да попију мало вина, али њихов долазак нисам смио при­јавити властима јер нам је рекао капетан УДБ-е (Вито Ковачевић, прим. аут.): `Ономе домаћину којему дођу одметници а не убије барем јед­ног одметника или одметник не убије њега тај не треба ни јављати јер ћу га ја убити`. Тако ми је пријетила опасност на обе стране, па ни­сам ни јавио.“637
Још бољи примјер изнуђавања исказа видимо у судском поступку против Михајла Новаковића из Ситнеша. Наиме, због јатаковања су били притворени и он и његова жена Даница, као и ћерка Софија.
Михајло је прво био приведен у Удбу 22. јуна 1949, када су од њега узели изјаву капетан Јово Вулин и поручник Љубо Грујић. Он је тада при­знао све што су му стављали на терет, то јест да је био четнички са­радник за вријеме рата, а да је послије рата наставио да помаже преостале четнике тако што им је давао храну и обавјештења о кретању потјерних јединица. Такође је признао да су му четници до­лазили све године послије рата, прво Стојан Вортић са својом групом, послије његове погибије у јесен 1946. он почиње да јатакује Бошку Стојковићу, а касније, 1948. и 1949 – двојици Богољуба. Све то је Михајло „признао“ на саслушању у Удби.
Након што је дао изјаву пуштен је кући, да би 2. јула била ухапшена ње­гова жена Даница, а сутрадан и он. Даница је на саслушању у по­че­тку све негирала, да би на крају признала да су четници дошли пар пута њиховој кући. „Признање“ су од ње узели Љубо Грујић и Бошко Возар.
Дана 4. јула органи Удбе врше суочавање између Михајла и његове жене Данице. Михајло том приликом све признаје, а Даница негира сваки његов навод. И поред неслагања у изјавама супружника, 8. јула је донесено рјешење о покретању истраге против њих. Михајлу је рје­шење прочитано након три дана и он је изјавио да се неће жалити. Ка­ко су припадници Удбе дошли до „признања“ и с којим циљем је Ми­хај­ло, послије првог привођења 22. јуна, пуштен кући до новог хапш­ења 3. јула, сазнајемо из изјаве Љубе Поповића из Ситнеша, који је био позван као свједок у том предмету. Ево шта је, између осталог, Љу­бо изјавио органима Удбе, који су га саслушали 4. јула 1949:
“Дана 28.6.1949. ја сам дошао својој кући са посла и отишао у млин гдје сам самлио жито и повратио се кући поподне у 15 часова. Када сам дошао кући мени је рекла моја жена да је долазио Новаковић Ми­хајло и да ме тражио, да има нешто да ми каже. Одмах иза тога исти је дошао поново мојој кући. Тада сам ја узео једну деку, изашао у дво­риште па смо нас двојица сјели. И он ми је одмах рекао: `Зло Љубо за мене, и ја сам дошао код тебе да се разговорим, би ли се могао на не­­­ки начин снаћи код тебе, мислим преко људи`. Ја сам га тада за­пи­тао шта је, а он је одговорио: `Па зар ти не знаш и ниси чуо шта је би­ло са мном?` Он је затим рекао да га терети УДБа и да је био позиван због четника и да се на њега збацила сва кривица што су четници 13/14.6.1949. одали по селу. Даље ми је рекао да је он добио задатак од УДБе да пронађе и изда четнике. Рекао је: `Али ја то нећу моћи изв­ршити, а УДБи у шаке нећу, прије ћу себи смрт задати`. Ја сам га сав­јетовао да не чини никакве глупости пошто није то тако опасно. Он ми је на то одговорио: `Ја сам данас имао да идем на обавезу у шу­му на сјечу дрва, али не могу јер сам у УДБи изубијан`, а осим тога ре­као ми је `био сам вјешан и тучен, па с тога не могу ићи радити па како буде, а њима у шаке више нећу`.“638
Из ове изјаве, која је чудом сачувана у судским списима, видимо да је након стравичног мучења Михајло пуштен са задатком да успостави контакт с четницима па да их онда изда. Како он то није могао учи­нити, Удба хапси његову жену, а одмах сутрадан и њега.
Иако је Михајло под батинама признавао све што су му говорили, па чак и оптуживао многе своје комшије за сарадњу с четницима, исље­дници Удбе нису могли да до краја сломе његову жену, а сумњали су и у његово понашање, кад дође на суд. С циљем да изврше још већи при­тисак на обоје, Удба 13. августа 1949. хапси и њихову ћерку Со­фију. Иако се Софија, као борац Мотајичке четничке бригаде, пре­дала на амнестију у августу 1945, они је сад хапсе под оптужбом за јата­ковање. Све скупа их изводе на суд 6. октобра 1949, гдје на претресу све троје негирају дјело које им се ставља на терет, а након што су им прочитана њихова наводна признања из припремног поступка – из­јављују да су их дали под силом, тј. притиском. И поред тога, суд их је осудио на временске казне, и то Даницу на шест година, Михајла на три, а Софију на једну годину. Предсједник судског вијећа које им је из­рекло пресуду био је др Мухамед Дедић. Треба напоменути да су Ми­хајло и Даница били родитељи десеторо дјеце.
Касније ће Михајлове батинама изнуђене изјаве користити и про­тив неких његових комшија, иако је он на главном претресу све то опо­вргао. То нам довољно говори и о квалитету тадашњег судства, код кога је већином важило правило: „Кадија те тужи, кадија те суди“.
Два дана након Михајла, 24.6.1949, капетан Јово Вулин и поручник Љубо Грујић „саслушали“ су и Драгињу Цвијановић, која је тада та­ко­ђе признала да сарађује с четницима. На суђењу 10.10.1949. она је не­ги­рала кривицу, а након што су јој прочитали исказ из Удбе, изјавила је: “Тачно је да сам ја ову изјаву дала код УДБе, али сам на то била при­сиљена“.639
Милоша Живанића из Смртића суд је осудио на три године зат­вора, зато што се наводно састао са одметницима Богољубима у Мо­тајици и од њих примио пушку и муницију.640
Иако је он тврдио да је пушку нашао у шуми, а сви свједоци којима је пушку показао потврдили да је у питању била стара зарђала пушка, која се није могла употријебити, он је осуђен. На два судска претреса негирао је кривицу истичући да је изјаву у Удби 26. новембра 1948. дао под пресијом истражних органа. Занимљива је реченица која сто­ји у судком образложењу пресуде, а која гласи:
“Суду је познато да иследни органи не изнуђавају признања него да иду за тим да дођу до материјалне истине па је суд попримио ис­ти­нитим исказе оптуженог дате код иследних органа и прогласио га кри­вим“.641
Дакле, суд више вјерује папиру из Удбе, на којем је притиснут оти­сак прста за који се тврди да је Живанићев, него ономе што Живанић говори на два судска претреса, директно пред судским вијећем. Јавни тужилац у овом случају је био Абдулах Бајрактјаревић, а предсједник судског вијећа Стево Ступар. Један судија поротник по национа­лно­сти је био Хрват, а други муслиман. Довољно је напоменути да је Жи­ва­нића у Удби саслушавао Вито Ковачевић, па да се одмах зна какво је то „признање“. У жалби коју је писао Окружном суду у Бањалуци 21. марта 1949. Милош је навео како се то „признаје“ код официра Ви­те Ковачевића:
“Све наведено у оптужници морао сам признати под батинама и мучењем на разне начине, тако да ме је официр УДБ-е питао да ли сам, на примјер, убио свог оца који је и данас жив, ја бих признао. Био сам толико изнемогао од удараца да ми је било свеједно шта ће он написати. У пар махова молио сам га да ме стреља, јер сам тако уни­штен од батина да сам посве неспособан за рад. Ово могу пос­вје­до­чити Милан Сувајац и Радован Сувајац, који су тада били у истражном затвору са мном.“642
Још је много случајева који доказују да су саслушања у Удби у ства­ри била изнуђавања изјава, онако како су то хтјели органи без­бједности. Ко није хтио да призна оно што су они замислили, био је по­двргнут мучењу, док не потпише признање. Неки су могли да из­држе батине и разна мучења и нису признавали, једни су признавали, па су на суду мијењали исказе, док су неки послије неколико шамара пот­писивали све што им потуре под нос. Било је и других злоу­потреба, као што је стављање отиска прста ухапшеника на изјаву коју тај неписмени јадник није ни могао да прочита. Зато је на суђењима често долазило до тога да су људи изјављивали да они никад нису да­ли изјаву каква им се чита у оптужници.
Нажалост, било је и убистава цивила – без суда и пресуде. У ­на­ре­д­ном поглављу описаћемо неколико таквих случајева.
627 Изјава Радојке Ћирић аутору.
628 Изјава Лазе Вујановића аутору.
629 Изјава Наде Врачевић аутору.
630 Исто
631 Судски предмет К. 599/47.
632 Исто.
633 Исто.
634 Судски предмет К. 178/48.
635 Исто.
636 Судски предмет К. 43/49.
637 Судски предмет К. 42/49.
638 Судски предмет К. 272/49.
639 Судски предмет К. 277/49.
640 Судски предмет К. 37/49.
641 Исто.
642 Исто.

Чувари Југославије. Списак сарадника УДБА.

У прилогу доносимо скенирану књигу- "Чувари Југославије", књига у којој је аутор покушао да покаже шему злогласне УДБА. Читајући ову књигу стекао сам утисак да се СДБ или УДБА у бившој С.Р. БиХ већином "бавила" или речено њиховим ријечником ( удбе) "обрађивала" србски национализам и симпатизере Драже Михаијловић и Равногорског покрета , морам да додам - мали је постотак "других". И поред њиховог силног труда, државу коју су "чували" срушили су управо ти ДРУГИ...

Препоручујем да прочитате и да се упознате са тим сувим бирократизмом комуниста и њихове удбе...

-Чувари Југославије.

Српска Босна

Мит о богумилима

Текст је објављен у часопису „Погледи“ бр. 179., Крагујевац, септембар 1995., стр. 24-25 и у часопису „Видослов – Саборник епархије Захумско-херцеговачке и Приморске“ бр. 9., Требиње 1996., стр. 59-62.

ПИШЕ: Ђорђе Ћапин

Мало је проблема у српској историји који су толико иступили ван оквира науке, као што је измишљотина о тзв. „богумилима“ или „патаренима“ у средњевјековној Босни и Хуму. Готово је невјероватно да је од тако мало почетних елемената изграђен грандиозан систем неистина и полуистина, који је до скора био официјелна и недодирљива „научна“ истина, папагајски понављана од основне школе до универзитета. Наравно, као и све што је изграђено на лажима, и та конструкција би се брзо распала, као бивша Југославија, да се ико усудио у претходном периоду да је подвргне иоле озбиљној критици. Малобројни аутори који су то успјели (Петрановић и Глушац) у званичној историографији су заобилажени и прећуткивани кад год је то било могуће, а кад није, онда су им лијепљене етикете типа „није школован историчар“, „узалуд је покушавао да докаже“ и сл., увијек без обзира на аргументе, без озбиљне критике или покушаја полемике. Пошто о овој теми шира јавност веома мало зна, углавном само искривљену званичну верзију из школских програма, покушаћемо укратко да је приближимо и препознамо снаге које су мит створиле и одржавале до данас.

Почетак приче ћемо лако временски и просторно лоцирати у XIX вијек и аустро-угарску балканску политику (одвајање западних српских земаља од Србије и Црне Горе и покушај стварања „босанске“ нације). Мит о „богумилима“ је створила Аустро-Угарска, она га је одржавала до свог распада, а исти концепт и исту политику, само нешто примитивније и агресивније, спроводи и бивша СФРЈ у бесмисленој вјештачкој творевини званој „СР Босна и Херцеговина“ (када је по истом рецепту измишљена и „муслиманска“ нација).

Основ приче је прилично једноставан, а огољен, без заштите „ауторитета“ из науке и политике, дјелује наивно: Средњевјековна босанска држава није била српска ни православна. Већина становништва је исповиједала једну дуалистичку јерес – богумилство, која је била и државна вјера. Како је та јерес имала извјесних додирних тачака са исламом, дошло је до колективног преласка богумила у ислам убрзо по турској окупацији. Закључак – босански муслимани нису били православни Срби, они су једини аутохтони, чувари старих предтурских традиција и једини државотворни елеменат у Босни!

Међутим, ма колико прича наивно дјеловала (временом је нешто модификована), њено стогодишње понављање дало је нимало наивне резултате. Крајњи исход свијести изграђене на њој су данашњи остаци Алијине Босне и крвави грађански рат који је однио стотине хиљада људских живота.

„Богумиле“ је у науку на велика врата увео Фрањо Рачки 1869., некритички узимајући „здраво за готово“ крајње сумњиве латинске изворе. Мада у моментима долази у противрјечје са самим собом, чак и у истом тексту, и често даје наивна и неприхватљива тумачења кад чињенице говоре супротно, његова конструкција је прихваћена, надграђивана, политички подржавана и силом власти одржавана до данас.

Сам термин „богумили“ у Босни није познат ни у изворима ни у традицији. Ни најжешћи браниоци мита не слажу се у основним поставкама и манифестацијама те „вјере“. Углавном јој приписују изражен дуализам (добро-зло), одбацивање Старог завјета, презирање икона и Часнога Крста, непризнавање Свете Тројице, непознавање Светих тајни, те непостојање храмова и организоване јерархије. Доказати постојање нечег оваквог у српској средњевјековној православној Босни, чија је готово читава сачувана материјална и духовна култура православна, није било нимало лако. Тако је основа бајке временом нешто модификована, да би изгледала вјероватније, па је у новије вријеме важило званично тумачење (у духу „братства-јединства“ и националне симетрије) да су у Босни равноправно живјели богумили, римокатолици и православни.

Простор не дозвољава полемисање са свим поставкама мита о „богумилима“, али и најповршнији увид у основне тезе чини их неодбрањивим. Тзв. „богумила“ или било које значајније и утицајније јеретичке групе у средњевјековној Босни и Херцеговини једноставно никада није било. Од првих помена у изворима до пада под Турке крајем XV вијека (а и много касније, док исламизација није узела јачег маха), Босна је била чисто српска и православна држава. Била је толико изазивачки православна на вратима Запада, да је против ње вођено више крсташких ратова, у којима су далеки преци данашњих крволока, као угарске слуге, чинили над босанским Србима исте онакве злочине какве њихови потомци чине данас. Примање папских легата, формално признавање папе, дозвољавање ширења неких западних монашких редова и сл. било је само дипломатско тактизирање, које није имало никаквог утицаја на унутрашњи вјерски живот земље. То потврђују управо латински извори, који су препуни најпогрднијих квалификација о становништву и владарима Босне. По њима, становници Босне су „јеретици“, „манихеји“, „патарени“, а њихова земља расадник свих могућих зала и јереси, као уосталом и остале православне земље. За Римокатоличку цркву тога доба јеретик је сваки хришћанин, дакле и православни, и прије свега православни, који не признаје апсолутну власт папе, римокатоличке догме и латински обред. (До данас је тај став знатно ублажен). Сам термин „патарени“, „патерини“, којим се најчешће означавају становници Босне, означава оне који уче да Дух Свети исходи од Оца (ex Patre), дакле православне, за разлику од римокатолика који уче да исходи од Оца и Сина (ex Patre Filioque). Владари у својим повељама становнике своје земље изричито називају Србима, а језик српским (повеље бана Матије Нинослава Дубровнику). Већина повеља почиње знаком крста и помињањем Свете Тројице. Знак крста, који измишљени „богумили“ наводно презиру, постоји на већини гробова под стећцима. Насупрот лажи о „богумилима“ који нису имали вјерских објеката, стоје остаци мноштва средњевјековних цркава са православним олтарима окренутим истоку, исто као и у осталим српским земљама. Карактеристични надгробни споменици „стећци“ су a priori без чврстих доказа проглашени богумилским и дуго су били један од стубова којим је подупиран мит о „богумилима“. Огромна већина гробаља под стећцима је оријентисана православно (исток-запад, са главом на западу). Картирањем малобројних некропола оријентисаних сјевер-југ у рубним подручјима, једном ће се више сазнати о католичењу Срба и најранијим коријенима данашњих „Хрвата“ у Босни, Херцеговини и Приморју. Огромна већина стећака је смјештена поред православних цркава (укључујући рушевине и цркве које су касније преотели римокатолици). Стећци су карактеристика српског динарског простора (Лика – Скадарско језеро и Јадранска обала – Пакрац). Нема стећака ван српског етничког простора, нити стећака унутар њега за које се може доказати да не припадају Србима. Због тога су и уништавани, нарочито на Приморју. Све вијести о Босни турског периода говоре о православним Србима. Не постоји никакав доказ (а такав догађај би морао оставити трага) о масовном прелажењу великог броја људи у ислам за кратко вријеме. Из турске Босне у сусједне земље није избјегао ниједан једини јеретик ни богумил, већ увијек и једино православни Срби. Све доказе о правовјерности Срба средњевјековне Босне тешко је укратко и набројити. Насупрот њима постоје само измишљотине и конструкције које није могуће озбиљно узети у обзир, а никад не би ни настале, нити се одржале до данас, да иза њих није стајао политички интерес растакања Српства и отимања српских територија.

Иза свега на самом почетку стоје интереси Аустро-Угарске у српским земљама. Послије окупације Босне и Херцеговине 1878. године почиње организована акција расрбљавања, потискивање српског елемента и покушај одвајања српских земаља западно од Дрине од источног дијела Српства. Свему је, поред политичке, требало дати и „научну“ основу, а ту је прошлост Босне са „богумилима“ требала да одигра кључну улогу у доказивању босанске „посебности“. У том смислу је нарочито плодан био период управе аустро-угарског гувернера Бењамина Калаја (1882 – 1903).

Погодан материјал за спровођење својих намјера Аустрија је нашла у босанским муслиманима, којима се покушава усадити новокомпонована предтурска „босанска“ традиција и државна свијест. Тиме су се покушале, с једне стране, потиснути живе српске традиције, а са друге, турска државна идеја, којој су једино били одани и која их је, у крајњем, и створила. Ту политику прихвата дио муслиманског племства. Нарочито се истакао Мехмед-бег Капетановић са својом брошуром „Шта мисле мухамеданци у Босни“ (1886). Ту је први пут од стране једног муслимана јавно изречена тврдња о поријеклу босанских муслимана од тзв. „богумила“. Штафету преузима режимски лист „Бошњак“ који тезу даље разрађује и учи муслимане „босанској“ традицији и латиници, која им је до тада била потпуно непозната. Свим силама се ради на афирмацији „босанске“ нације и „босанског“ језика. „Босански језик“ добија 1890. и своју граматику. Насилно се кроз уџбенике фалсификује све што је српско, од историје до народне традиције. На штету ћирилице (која је уз ограничену употребу турског језика и арапског писма била писмо свих становника Босне и Херцеговине без обзира на конфесионалну припадност), форсира се латиница. Кроатизовани Њемац из Бјеловара Коста Херман (Hormann), савјетник Земаљске владе и једна од кључних фигура у оснивању и раду Земаљског музеја, објављује 1888. год. народне пјесме муслимана, латиницом, што је изазвало чуђење и протест читаве писмене Европе.

Оснивањем Земаљског музеја у Сарајеву 1888. год. систематски започиње рад на „научном“ утемељењу „посебности“ Босне и Херцеговине. Музеј од самог оснивања ради по упутствима и под директним надзором Земаљске владе и Калаја лично. Поред значајних научних резултата на готово свим пољима, који се не могу оспорити, рад стручњака Музеја је посебно усмјерен на истраживање (и конструисање) историјских основа посебности Босне и Херцеговине, са нагласком, наравно, на „богумиле“ и стећке. Примјера тенденциозног приказивања прошлости има безброј, од некритичких тумачења до отворених фалсификата. Ћиро Трухелка од локалне варијанте српске ћирилице (босанчице) измишља посебно писмо, наводно потпуно независно од ћирилице. И мада је лаж сувише очигледна да би могла да се одржи у том облику, термин је ушао у употребу, па заинтересовани читалац у Енциклопедији ликовних умјетности, том I, Загреб 1959, стр. 442. у одредници „босанчица“ може прочитати да је то „босаница, босанска буквица, хрватска ћирилица, звана и женско писмо“, дакле све, само не оно што стварно јесте – српска ћирилица. Земаљски музеј преживљава Аустро-Угарску и наставља рад у двије Југославије (са кратким ратним периодом у тзв. НДХ, када је постао „хрватски“). Резултати рада генерација стручњака су импресивни, али „богумилска“ теза опстаје до данас. Иако су објективни научници рушили једну по једну поставку мита, теорија је еволуирала само до већ наведеног „братско-јединственог“ симетричног става (равноправни богумили, римокатолици и православни у срећи, љубави и весељу живе у јеретичкој Босни). Цјелином проблема нико се није позабавио, а није ни смио, јер би се тиме довеле у питање основне поставке комунистичке власти у Босни и Херцеговини.

Шира јавност је донекле упозната са читавом преваром тек послије распада СФРЈ, поновним штампањем књиге др Васа Глушца „Истина о богомилима“ (прво издање Београд 1941., довршено 1945.) у издању Књижевних новина из Београда 1992. Бриљантни поговор Ђорђа Ј. Јанића даје убједљиве одговоре на питање ко и зашто још увијек инсистира на миту о „богумилима“

На „Савјетовању о музејској дјелатности, архивима и заштити баштине у Републици Српској и Републици Српској Крајини“, одржаном у Бијељини у мају ове године, др Миодраг Петровић је одржао запажено предавање под насловом „О крстјанима у Босни“. Предавање је аргументована и беспоштедна критика важећих „богумилских“ теза, а нарочито радова академика Симе Ћирковића, који је посљедњи убијеђени бранилац аустро-угарског погледа на Босну и проблем „богумилства“.

Српска наука полако, али сигурно, ставља тачку на још једну антисрпску и антиправославну лаж. Чишћење школских програма од овог и свих других окупационих талога ићи ће теже и трајаће дуже, али то више зависи од власти него од науке.

У Херцег-Новом, 07. 08. 1995

Дезертерства из 5. козарачке бригаде

Насупрот ономе што је њихова пропаганда касније тврдила, у партизанским редовима је током рата било много побуна и масовних дезертерстава. Узрок је најчешће био тај што су Хрвати, као командни кадар, терали Србе, као обичне борце, да нападају четнике, уместо да штите своје фамилије од хрватских нацистичких формација.
Један од примера је дезертерство 64 партизана, од којих су 22 били чланови Комунистичке партије, из 5. козарачке бригаде 11. дивизије, у лето 1943. године, током похода на четнике на Мотајици. Командант 11. дивизије био је Хрват Јосип Мажар Шоша, који је у то време, од још једног Хрвата, Ј. Б. Тита, добио следећу наредбу: “Предузмите најенергичније мјере за потпуну ликвидацију четника и вршите мобилизацију људства“.
Детаље комунистичког похода на Мајевицу у лето 1943. године описује историчар Верољуб Малетић у књизи “Мотајичка трилогија“, која ускоро излази из штампе.
У наставку доносимо поглавље “Козарачка бригада у нападу на Жупу и Мотајицу“ из Малетићеве књиге:

Учвршћивање четничке власти и мир који је завладао на подручју Жу­пе и подмотајичких села највише је сметао комунистичком вођ­ству. Сви њихови дотадашњни покушаји да овладају овим просторима и народу наметну своју власт су пропали. Комунистичко вођство је по­себно било кивно на народ подно Мотајице, који је листом по­државао четничку власт и спријечио сваку могућност успостављања ко­мунистичких органа власти и њихових војних јединица. Од почетка рата су се ређали комунистички покушаји да освоје терен око Мо­та­ји­це, али су сви редом пропадали – почев од покушаја да преузму во­ђ­ство устанка у Вујановића потоку у јесен 1941. године, па преко ка­та­с­т­рофалног пораза Пролетерског батаљона на Мотајици 8.6.1942. го­дине и брзог одласка 1. пролетерске бригаде у јануару 1943. године. По­ред тога што им је ово подручје било значајно због својих при­родних богатстава и плодне земље, и што су га третирали као мјесто на коме могу да се нахране, обуку и попуне своје резерве, све више је у њима расла жеља за осветом због свих претрпљених пораза.
Због тога су комунисти још у априлу 1943. године почели при­п­реме за прелазак 5. крајишке или како су је чешће звали Козарачке бри­гаде на терен централне Босне. Њихове припреме су биле при­в­ре­мено ометене новом усташко-домобранском офанзивом на Козару ко­ја је почела 7. маја 1943. године. Тада се дешава нешто јако ин­те­ре­са­нтно. Штаб бригаде је одлучио да „не прихвата дуготрајне исц­рп­љу­јуће борбе“, већ да се маневрима извлаче, односно да пропусте, не­пријатеља да пређе преко њихове територије.192
Знајући какво је страдање доживио народ Козаре у претходној не­при­јатељској офанзиви у љето 1942. године, ова одлука штаба 5. бри­гаде је у најмању руку чудна. Пустити усташе и домобране да десет да­на, колико је трајала ова њихова акција, крстаре по селима Козаре, ос­та­вити им нејач на милост и немилост – нема неког разумног опра­в­дања. Послије ове усташко домобранске акције комунисти су чак кон­с­татовали да „први пут у рату непријатељски војници нису узн­е­ми­ра­вали малобројне становнике, углавном жене и дјецу, у селима Козаре“ и да је „било чак случајева и коректног понашања“.193
А зашто је штаб комунистичке бригаде ризиковао животе нејачи на Козари и спријечио борце да се супротставе непријатељу, казују нам они сами у својим изворима:
“Одлуком Врховног штаба почетком маја 1943. године формирана је 12. крајишка дивизија у чији састав су ушле 5. и 12. крајишка бри­гада, те бањалучки и козарачки партизански одред. Све снаге но­во­фо­р­миране дивизије треба да се што прије концентришу у цен­тра­лној Бо­сни и да отпочну дејства на том терену“.194
Били су спремни да жртвују своју нејач, само да би сачували снаге за напад на четнике у централној Босни. То показује знакове њихове па­толошке мржње према српском народу на подручју Мотајице, Жу­пе и остатка централне Босне.
Још је занимљивији податак да је 5. козарачка до Жупе дошла нај­кра­ћим путем, преко Лијевча поља, које је било пуно непријатељских јединица, и да су без икаквих проблема и без борбе прешли пут Ба­њалука – Градишка, да су боравили два дана у ближем реону Кла­ш­ни­ца, 12 км од Бањалуке, а да Нијемци и усташе, који су у Бањалуци има­ли јаке снаге, тенковске јединице, авијацију на аеродрому у Залужа­ни­ма, ни 10 км од партизана – нису уопште реаговали. Чак је читава пар­ти­занска бригада у Жупу прешла преко моста у Клашницама, ра­зо­ру­жа­вши неку мању жандарску домобранску патролу, без икакве борбе.
Комунисти то правдају успјешношћу својих обавјештајаца који су уз помоћ домобранског официра Лединека, који је радио за њих, из­вели тај прелаз преко Врбаса. Наводно је Лединек читаву јединицу по­слао на смјену у Бањалуку, а цеста Бањалука – Градишка и мост у Кла­шницама су остали незаштићени. Да је ово унапријед било дого­во­рено између усташко-домобранских официра и партизана, а иза ле­ђа Нијемаца, видимо и по томе што су њемачке снаге из Бањалуке, су­традан по преласку партизана у Жупу, упутили потјеру за њима. Под бо­рбом партизани су се пробијали до планине Љубић. У јуну мјесецу 5. козарачка је скупа са осталим јединицама из 12. дивизије нападала чет­нике на терену Котор Вароши. Почетком јула мјесеца враћају се пре­ма Прњавору и у ноћи 9/10. јул 1943. године преузимају град од уста­ша и домобрана. Сами комунисти о овом нападу кажу: “Напад смо изв­ршили према приложеном плану и одбрана гарнизона је ли­квидирана након кратке, али жестоке борбе за 20 минута“.195
Ова борба много подсјећа на оне фингиране, односно договорене на­паде између комуниста и хрватских јединица.
Тринаестог јула 1943. године 5. козарачка је добила наређење да упа­дне на простор сјеверно од Прњавора са циљем разбијања чет­ни­чке групације на потезу Мотајица – Србац – Царева Гора. До прве ве­ће борбе између дијелова мотајичких четника и дијелова 5. козарачке до­лази 22. јула у близини Смртића. Иако комунистички извори на­во­де како су Козарчани имали великог успјеха у тој борби, то није тачно, јер сва села сјеверно од Прњавора су и даље у рукама четника. То ви­ди­мо и из наредбе Команде Српског мотајичког четничког одреда од 3. августа 1943. године, којом се одређују правци наступања свих пот­чи­њених јединица „ради заједничке акције против комуниста који на­диру у правцу нашег сектора“.196
Ова акција је изведена 4. августа у садејству са Љубићком чет­ни­ч­ком бригадом, и имала је за циљ да протјера партизане из Прњавора. На­кон великих борби на свим прилазима граду, и поред почетних чет­ничких успјеха, партизани су ипак, захваљујући тешком оружју које су имали, успјели да задрже град.
Из овог четничког документа је видљиво да тада, почетком августа, још увијек није била извршена војничка реорганизација на Мотајици, од­носно још није била формирана Мотајичка четничка бригада.
Послије неуспјеха у акцији код Прњавора Форкапа повлачи свој одред у реон Мотајице. По наређењу из Команде Западне Босне Фор­ка­па одлази на дужност замјеника команданта новоформираног Сре­дње­босанског четничког корпуса, а његов одред се разбија на мање је­ди­нице које се повлаче свака на свој сектор. То користи 5. козарачка бри­гада, чији припадници прелазе преко Мотајице и до краја августа из­бијају на Саву. Владо Винчић, који је био одређен за команданта Мо­тајичке четничке бригаде, коју је требало формирати, одласком Фор­капе са овог подручја преузима команду и наређује да се избјегава бор­ба са партизанима, док се не заврши формирање бригаде, од­но­сно док се не „увежу“ све четничке јединице новоформираног четни­ч­ког корпуса. Мотајички четници су тако вјешто маневрисали, на се­би добро знаним теренима, да и сами комунисти пишу:
“Редовно измицање четника испод удара наших јединица, ствара­ло је код једног дијела наших бораца мит о невидљивости и неухват­љи­вости четника“.197
Ово прегруписавање мотајичких четника Козарчани су искори­сти­ли да се снабдију храном и одјећом на простору подмотајичких села, као и да мобилишу нове борце у своје редове. Ти новомобилисани су пре­тежно били омладинци, већином малољетници које је било лако зав­рбовати. Како је изгледала та „мобилизација“ најбоље ћемо ви­дјети на примјеру Обрена Ђурђевића из Ћукала, који је тада мо­би­ли­сан у 5. козарачку бригаду. О свом одласку у партизане Обрен је рекао:
“Кад је 5. козарачка дошла у наше крајеве нас седморо из Ћукала је оти­шло у њене редове. Нисмо ми отишли добровољно, што смо хтје­ли. Дођу ти кући и кажу идеш са нама. Од сеоског одборника сазнају ко има све од младића код куће и оду и покупе га. Мораш ићи.“198
Иначе, Ђурђевић је до краја рата остао у 5. козарачкој, два пута је ра­њаван на Сремском фронту, а демобилисан је тек 1946. године. За­што тим новомобилисаним младићима није падало на памет да бјеже из јединице видимо на примјеру једног догађаја који нам је Ђурђевић описао:
“У Шешковцима смо стајали постројени и гледали када стрељачки вод стријеља једног младића из Бајинаца, зато што је побјегао из једи­нице и однио и оружје са собом. Био је ухваћен и доведен пред читав ба­таљон да сви гледају како га стрељају. Што је најгоре у строју су ста­јали и све то гледали његова два рођена брата, али не смије ни један да се помјери и нешто рекне, јер би и њих убили.“199
Да су се мотајички четници брзо прегруписали, односну да је завр­ше­но формирање Мотајичке четничке бригаде, која је у новим фор­ма­цијским јединицама одмах ступила у борбу са партизанима, видимо из извјештаја 5. козарачке у коме се каже да су че­т­ни­ци већ 14. сеп­тем­бра извршили напад на Прњавор. Према партизанским изворима „че­тни­ци су успјели да продру у Прњавор, али по интервенцији 1. ба­та­љона 5. бригаде они су одбијени.“200
Комунистички извори даље наводе да су „четници одбачени ка Ца­ревој Гори и Мотајици“.201
И из ових партизанских извора је видљиво да њихове јединице ви­ше не владају Мотајицом, односно да је завршено прегруписавање мо­та­јичких четника, који су опет потпуни господари Мотајице и око­лине. То нам потврђују и Мирко Санчанин и Гавро Мајсторовић у сво­јој монографији о Каоцима, гдје се наводи: “Пета козарачка бри­гада је дјеловала на терену Мотајице у времену од 28. августа до 16. сеп­тембра 1943. године.“202
Дакле, козарчани су на Мотајици провели свега 19 дана, док није завр­шено формирање Мотајичке четничке бригаде, која их је потом про­тјерала. И то мало времена колико су овде боравили, било је дово­љно да оставе крваве трагове за собом. У већ поменутој монографији о Каоцима истиче се да је, према извјештају 1. батаљона 5. бригаде, у Као­цима била нека борба са четницима којом приликом су убијена 4 чет­ника. У продужетку се каже: “Тада је убијен Марко Ћирић из Ка­оца, код крушке Војина Давидовића на цести (у јарку), наводно, као чет­нички курир, мада је био без пушке.“203
Треба напоменути да су писци ове монографије били припадници пар­тизанског покрета, с тога не треба сумњати у вјеродостојност овог по­датка. Ово убиство је правдано претпоставком да је Ћирић „греш­ком убијен“.204
Да су те „грешке“ биле честе, видимо и из једне кратке депеше коју је 11. дивизија упутила својим јединицама, а тако и 5. козарачкој, у ко­јој се каже: “Анализирати пред стројем и расправити све случајеве не­п­равилног односа према народу у досадашњим акцијама.“205
Међутим, 17. септембра штаб дивизије добија кратку и јасну де­пе­шу од Врховног штаба, која се састојала од једне Титове реченице: “Предузмите најенергичније мјере за потпуну ликвидацију четника и вршите мобилизацију људства.“206
Послије ове депеше услиједио је нови покушај крајишких бригада да овладају простором Јошавке, Мотајице и Чемернице, али без неког већег успјеха. Пета козарачка која је имала задатак да поново овлада Мотајицом била је принуђена на повлачења са ових простора.
Ово стално тјерање козарачких Срба да нападају на Србе Жупе и под­мотајичких села, које је вршио партијски врх, предвођен претежно неср­бима, довело је до појаве масовног дезертирања међу Козарча­ни­ма. Увидјевши да су захтјеви које је постављала партија неизводљиви и да је немогуће уништити четнике у централној Босни, јер уживају ве­лико повјерење народа, велики број прекаљених партизанских бо­раца са Козаре бјежи из Жупе назад на Козару. Ово је довело до тога да политичко вођство 1. и 2. батаљона одрже војно-политичко савје­то­вање у Кулашима, 8. децембра 1943. године. На том савјетовању је из­нешен податак да је од преласка у централну Босну, па до почетка де­цембра из 5. бригаде самовољно напустило јединицу и вратило се на Козару 64 борца, међу којима и 22 члана КПЈ.207
Да није све како треба ни међу члановима партије у бригади види­мо и из извјештаја Обласног комитета КПЈ за Босанску Крајину, који је 12. новембра 1943. године упућен Покрајинском комитету за БиХ, а у коме се за стање у 5. бригади између осталог каже:
“У партијској организацији осјећа се хабаблук, неправилан однос командног кадра према борцима и недовољно залагање да се борци и политички комесари политички уздигну.“208
То политичко уздизање је значило да се сваком борцу усади у главу да су му главни непријатељи четници, а не усташе и домобрани који су извршили геноцид на Козари, у љето 1942. године. Притисак на бо­рце је био велики, што је видљиво и из једног каснијег извјештаја ко­ји је штаб бригаде упутио штабу дивизије 14. марта 1944. године, а у коме се каже:
“Непрекидним и упорним радом, војничким и политичким, ус­п­је­ло се довести бригаду у добро стање“.209
У продужетку овог извјештаја се наводи и шта је то што су успјели војничким и политичким радом да остваре партијски руководиоци: “Мр­жња према окупатору, а СПЕЦИЈАЛНО ПРЕМА ЧЕТНИЦИМА је велика…“210
Обичне борце је збуњивао помирљив однос према домобранима и ста­лно инсистирање на борби против четника, што је један од разлога за масовна дезертирања. Какав је био став према домобранима штаба 11. дивизије, којој је припадала 5. козарачка бригада, видимо из ка­зи­вања Јосипа Мажара Шоше, команданта дивизије, који је одмах по пре­ласку у централну Босну наредио успостављање партизанске оба­вје­штајне мреже, додајући да треба „посебно појачати непосредне ко­нтакте с напредним домобранским официрима и грађанима у ут­в­р­ђе­ним градовима.“211
Да су ти контакти и успостављени казују нам следеће реченице из књи­ге о Шоши, у којима се каже: “Шоша је преко свог обавјештајног цен­тра све чешће био у вези са неколико напреднијих домобранских офи­цира расположених за сарадњу са партизанима и прелазак на осло­бођену територију. Командант гарнизона у Дервенти Тановић и натпоручник Алагић из Добоја давали су драгоцјене податке о ње­мачким и усташким акцијама на том терену. Шоша им је у више на­врата слао писма и тражио нове, одређеније податке.“212
Ово је само један у низу доказа о сарадњи између Хрвата у КПЈ и њи­хових сународника у хрватским формацијама, а све то у циљу уни­ш­тења српског народа. Колико је коштала обичне српске борце са Ко­заре ова сарадња Шоше и домобранских официра из Дервенте, ви­дје­ћемо у једном од наредних поглавља.
Комунистичка пропаганда је казивала како су Козарчани нанијели огромне губитке четницима у централној Босни, како ту више и нема орга­низованих четничких јединица, већ само неке мање „бандитске и пља­чкашке групе“, како је народ централне Босне масовно, наравно добровољно, приступао у партизанске редове и тако даље. Све ово је са­мо обична комунистичка пропаганда, а чињенице су нешто сасвим дру­го. Чињеница је да је господар централне Босне Средњебосански чет­нички корпус, са својих пет бригада, као и да су током 1944. године фор­миране још 3 нове четничке бригаде на овом подручју, што се ни­како не уклапа у комунистичку причу о масовном одласку народа у пар­тизане. А како се провела 5. козарачка на терену Жупе, Мотајице и остатка централне Босне најбоље нам казује податак из књиге „Пета ко­зарачка бригада“ у коме се каже:
“Бригада је за ову годину дана много пута прокрстарила у бата­љо­н­ским, четним и водним колонама, па и у стрељачком строју, с краја на крај централне Босне – од Врбаса до ријеке Босне, од Мотајице до пла­нине Влашић, и за то вријеме водила на стотине већих и мањих бо­рби са непријатељима свих врста. На овој етапи борбеног пута бр­игаде пало је 250 старих и прекаљених бораца који су у њеним ре­до­вима били од дана формирања. Њихова мјеста у строју заузели су но­ви борци из овог краја, а временом ју је народ прихватио као своју. Про­цес војничког разбијања четника и политичког освајања терена иш­ао је споро и мукотрпно, често уз жртве и напоре, који нису увијек и одмах давали резултате.“213
На подручју Мотајице четници нити су били војнички разбијени, нити је политички освојен терен. Да је ово тачно свједочи нам брзо про­тјеривање Козарчана са ових терена, од стране четника, као и нова, најжешћа офанзива од почетка рата, коју ће комунисти да изв­р­ше на Мотајицу.

Извори:

192 Љ. Боројевић, Д. Самарџија и Р. Башић: Пета козарачка бригада, стр. 99.
193 Исто.
193 Исто, стр. 100.
195 Зборник НОР том 4 књ. 15 док 55.
196 АВИИ к.213, бр. рег. 29/5.
197 Љ. Боројевић, Д. Самарџија и Р. Башић: Пета козарачка бригада, стр 122.
198 Изјава Обрена Ђурђевића аутору.
199 Исто.
200 Љ. Боројевић, Д. Самарџија и Р. Башић: 5. козарачка бригада, стр. 128.
201 Исто.
202 Мирко Санчанин и Гавро Мајсторовић: Каоци – монографија, стр. 144.
203 и 204 Исто.
205 Менсур Сеферовић: Шоша, стр. 183.
206 Исто, стр. 193.
207 Архив ВИИ, к.865, рег. бр. 10/5.
208 Зборник, том 9, књ.4, док. 103.
209 АВИИ, к.870, рег. бр. 47/2.
210 Исто.
211 Менсур Сеферовић: “Шоша“, стр. 179.
212 Исто, стр. 191.
213 Љ. Боројевић, Д. Самарџија и Р. Башић: Пета козарачка бригада, стр. 195.

УЈЕДИЊЕНА ФАШИСТИЧКА ЕВРОПА

Николај Малишевски
УЈЕДИЊЕНА ФАШИСТИЧКА ЕВРОПА

Почетком Другог светског рата читава Европа буквално је била преплављена диктаторима: Пилсудски, па Бек у Пољској, Сметона у Литви, Улманис у Летонији, генерал Метаксас у Грчкој, у Италији Мусолини, у Португалији генерал Кармон па Салазар; Примо де Ривера, па одмах затим Франко у Шпанији, у Албанији Ахмет Зогу, у Румунији маршал Антонеску, у Естонији Пјаст, у Финској маршал Манерхајм, у Мађарској адмирал Хорти; Цанков, па за њим цар Борис у Бугарској; Квислинг у Норвешкој, Анте Павелић у Хрватској, монсињор Тисо у Словачкој…

Добар део њих су постали фирери својих држава још пре 1933, када је на власт у Немачкој дошао Хитлер, који је европске владаре ујединио ради похода на Исток.

И Белгија, Холандија и Луксембург – земље које нису биле диктаторске и нису званично ратовале са СССР – су на совјетско-немачки фронт упутиле између 90 и 110.000 војника, а Швајцарска и Шведска, формално неутралне, заједно са Шпанијом (Плава СС дивизија и авио-ескадра) послале су против Русије више од 50.000 добровољаца. Последњу такву војну јединицу од Норвежана и Данаца, дивизију Нордланд, Црвена Армија разбила је код Берлина. Немачки аутор књиге Резултати Другог светског рата (1953) К. Пфефер доказује: „Највећи део добровољаца из Западне Европе ишао је на Источни фронт јер је у томе видео заједнички задатак Запада (…) добровољци из Западне Европе су, по правилу, служили у војним  јединицама СС…“

Познати енглески историчар А. Тејлор, пишући о две „неутралне“ земље – Швајцарској и Шведској – које су мање од свих других зависиле од нацизма, наводи да су и оне „Немачкој могле донети више користи као неутралне него да су се нашле у положају побеђених. Немачка је из Шведске добијала руду гвожђа а прецизне уређаје из Швајцарске. Без тога не би могла да настави рат“. Наиме, готово сваки трећи фашистички пројектил произведен је од челика од шведске руде, а безмало сав волфрам стизао је Хитлеру из Португалије…

Чешка – 30-тих година светски извозник оружја, са 45 потпуно мобилисаних и добро наоружаних дивизија – се без иједног испаљеног метка предала немачкој војсци од 30 дивизија. Зато су фабрике само једног чешког концерна, Шкоде, од августа 1938 (када су Немци заузели Судете) до септембра 1939. нацисте снабделе са онолико војне опреме колико Британце све војне фабрике Велике Британије. Совјетски Савез Немци су напали са 21 тенковском дивизијом, од којих је пет било опремљено чешким тенковима.

Највећи део европског становништва сарађивао је са хитлеровцима, не само из идеолошке блискости колико из саможивости, надајући се ћару у ресурсима богатој Русији.

Фирер је, заправо, предводио свеевропски крсташки поход против совјетске Русије.

Амбасадор Немачке у Ватикану, Фон Берген, саопштио је тако 24. јуна 1941. Берлину да „у круговима блиским Ватикану поздрављају ову нову фазу рата са одређеним олакшањем, и с посебним интересовањем прате њен ток“.

Кога све ту није било? Словенске Пољске? Но, ваља се присетити да се у Хитлеровој армији борило више од 100.000 официра и војника који су, 1. септембра 1939, поседовали пољске пасоше. Професор Ричард Качмарек, директор Института историје Шлеског универзитета, аутор књиге Пољаци у Вермахту, тврди да је „кроз немачку армију у току рата прошло око пола милиона Пољака“ (И Армија Крајова, под руководством избегличке владе из Лондона, борила се често жешће против Црвене Армије и партизана него против Вермахта). Тако су, рецимо 1942, Пољаци чинили 40–45 одсто састава 96. пешадијске дивизије Вермахта, око 30 одсто 57. дивизије, толико (заједно са Чесима) и 11. дивизије, те око 12 одсто 110. дивизије… У интервјуу пољским новинама Газета Виборча (Gazeta Wyborcza) Р. Качмарек вели: „Можемо сматрати да 2–3 милиона људи у Пољској има рођаке који су служили у Вермахту. Колико њих зна шта се с тим људима збило? Мене студенти стално питају како да сазнају шта им се десило са стрицем, дедом. Њихови најрођенији то прећуткују, ограђујући се да је деда погинуо у рату. Но, трећа послератна генерација се тиме не може више задовољити“.

Једина земља у Европи која није пристала да учествује у фашистичком безумљу, које је обухватило читаву Европу, била је Србија. Пакт о придруживању осовини Рим-Берлин-Токио, који је у Бечу 25. марта 1940. потписао тадашњи премијер Југославије Драгиша Цветковић, и који је предвиђао да се читава економија земље стави на располагање Хитлеру, а немачкој војсци дозволи пуна слобода кретања по њој, изазвао је експлозију народног негодовања. Два дана после потписивања премијер је свргнут, а пакт раскинут.

И у Београду и у целој земљи становништво (српско; прим. УредништваСрпског Листа) је ликовало, славећи победу. На улицама су паљена страшила са ликом свргнутог премијера колаборационисте. У Берлину су ти догађаји изазвали такав бес да је Хитлер истог дана потписао директиву под шифрованим називом „Казна“. Европска штампа је, спроводећи бесомучну антисрпску кампању, почела да описује „прогоне немачке мањине“ у Србији. Растурани су фото-фалсификати у којима су у крупном плану приказиване „избеглице“ – „жртве југословенског терора“. Напад на Србију (формално на целу Југославију; прим. СЛ) немачких и сателитских јединица почео је непрекидним дводневним бомбардовањем Београда, у коме је погинуло више од 18.000 људи. Иако су Срби оборили 40 бомбардера, укупна тежина бомби, бачених на Београд, превазилазила је 360 тона.

Сваки човек који слави Дан победе 9. маја мора зато да зна да је бомбардовање Београда 1941. у много чему поспешило устанак Јужних Словена, и то пре свега захваљујући Србима.

Наиме:

– Почетак реализације плана Барбароса и упад у СССР одложен је за месец дана, а због доласка јесени са кишама и ветровима, блатњавим путевима и хладноћом, немачка техника је почела да троши гориво изнад сваке предвиђене норме (отприлике за трећину), што је успорило блицкриг;

– У јеку борби пред Москвом Хитлер је био принуђен да део дивизија пребаци са Источног фронта на Запад, за борбу против непокорних Срба*;

Почетком Другог светског рата, сви ауторитарни режими представљали су гигантске чиреве на телу европске цивилизације. Од двадесетак земаља Европе постојећих у јуну 1941. (не узимајући при том у обзир и оне патуљасте) готово половина – Шпанија, Италија, Данска, Норвешка, Мађарска, Румунија, Словачка (у то време немачким диктатом раздвојена од Чешке), Финска, Хрватска (и тада насилно одвојена од Југославије) – ступиле су, заједно са Немачком, у борбу против Русије/СССР, на Источни фронт пославши своје оружане снаге. Не рачунајући укупну бројност армија тих званичних савезника Немачке, само у саставу Вермахта и СС борило се преко 1,8 милиона становника свих крајева Европе!

Општи утисак о томе ко се и како борио против Русије могуће је стећи прегледом састава војних заробљеника из маја 1945. Тада се Совјетима предало 60.280 Пољака, 23.136 Француза, 21.822 Хрвата, 4.729 Холанђана, 2.010 Белгијанаца, 1.652 Луксембуржана, 456 Данаца, и неколико хиљада Чеха. А то је само део војних ефектива послатих на Источни фронт из земаља које, наводно, нису ратовале против СССР. Довољно је рећи да је око 600.000 војних заробљеника из Немачке и њених земаља-савезница совјетска команда после одговарајуће провере ослободила непосредно на фронтовима на којима су се и предали.

У титанској борби, народ СССР-а успео је да извојује победу над ауторитарно-фашистичким чиревима који су били дубоко урасли у тело Европе. Али, не смемо заборавити да су и нацизам и тоталитаризам чеда европског прогресивизма и рационализма. Нису се тек тако и Хитлерови нацисти и њихови вазали из других земаља пред крај рата упињали да се предају Англо-Американцима, а не совјетским јединицама. Ваља и то имати на уму при просуђивању који је режим – совјетски или западни, „либерално-демократски“ – био ближи фашистичком.

Иако је рат почет у јуну 1941. представљао борбу између два идеолошка антипода – фашизма и комунизма – борбу не за живот, већ на смрт – нашим прецима тај антагонизам није значио ништа. За њих је то био Велики отаџбински рат – рат против непријатеља који је напао нашу земљу.

Рат да би се опстало. Свети рат.

Николај Малишевски, рођен 1977, професор је политикологије на Институту парламентаризма и предузетништва и доцент на катедри за филозофију и универзитетско образовање Републичког института у Минску, Белорусија, где ради и живи. Пише на теме из области историје, локалних сукоба, информационе политике. Аутор је неколико књига и редовни сарадник Фонда стратешке културе.

Напомена: Објављено на сајту Фонд стратешке културе па на сајту Нови Стандард 9. маја 2012. Наслов дало и приредило Уредништво Српског Листа.

НАПОМЕНА МОМЧИЛА СЕЛИЋА

Господин Малишевски пропустио је да наведе и да Роберт Макдауел, последњи амерички официр за везу код генерала Драгољуба Драже Михаиловића у својој књизи Кључна улога Срба у Другом светском рату(код нас објављеној под насловом Стрељање историје, Поета: И.П. Рад, Београд 2012) тврди да је 1941–1942. Југословенска војска у отаџбини саботажом немачких војних транспорта за Северноафрички и Стаљинградски фронт одлучујуће допринела Савезничким победама на тим ратиштима, а тиме и исходу Другог светског рата.

(Макдауелов мемоар је 40 година држан под ембаргом у САД, а код нас објављен са непотпуним индексом, неодговарајућим пропратним текстовима и без икаквог научног апарата.)

Добро је имати на уму, такође, да један од поднаслова верзије текста Малишевског у Новом Стандарду јесте „Српска кривица пред ЕУ?“, и да баш у том упиту лежи и суштина одговора на готово све што нам се, као народу и држави, дешава већ безмало три деценије.

Подсетимо се: на Источни фронт Белгија је послала Легију Валонија (LaLegion Wallonie), франкофона од којих је 2.500 погинуло да краја рата, и Легију Фландрија (Vlaanderen) те неке друге јединице, у којима је служило преко 25.000 Фламанаца, Француска Легију добровољаца (La Legion desvoluntaires francaises) од 2.500 војника, Афричку фалангу (Phalange africaine) од колона из Северне Африке, и гренадирску СС дивизију Карло Велики(Waffen Grenadier Division der SS ‘Charlemagne‘) од 10.000 припадника, кроз коју је до краја рата прошло преко 30.000 Француза. Холандија је својим држављанима попунила Добровољачку СС оклопну гренадирску дивизијуХоландија (SS Freiwillige Panzer Grenadier Division ‘Nederland‘) и Гренадирску СС дивизију Холандска милиција (SS Grenadier Division‘Landsturm Nederland‘), Данска, Шведска и Норвешка Оклопну СС дивизијуВикинг (SS Panzerdivision ‘Wiking‘) и Добровољачку оклопну СС дивизијуНордланд (SS Freiwillige Panzer Division ‘Nordland‘), Летонија (Латвија) Гренадирску СС дивизију Летонија (Waffen Grenadier Division der SS‘Lettland‘) и Гренадирску СС дивизију Латвија, (Waffen Grenadier Divisionder SS ‘Latvia‘), Естонија Гренадирску СС дивизију Естонија (WaffenGrenadier Division der SS ‘Estland‘), док је Мађарска нацистима дала људе за Добровољачку коњичку СС дивизију Марија Терезија (SS FreiwilligeKavallerie Division ‘Maria Theresa‘), Гренадирску СС дивизију Хуњади(Waffen Grenadier Division der SS ‘Hunyadi‘), и Гренадирску СС дивизијуГомбош (Waffen Grenadier Division der SS ‘Gombos‘). Италија је послала добровољце за Гренадирску СС дивизију Италија (Waffen Grenadier Divisionder SS ‘Italia‘).

Ваља при том имати на уму да је свака немачка дивизија бројала 10.000 војника, мада је Добровољачка брдска СС дивизија Принц Еуген (SSFreiwillige Gebirgs Division ‘Prinz Eugen‘) имала око 40.000 бораца, фолксдојчера из Југославије.По подацима из француске брошуре СС интернационала (L’internacionale SS, уредник Франсоа-Гзавие де Виви /Francois-Xavier de Vivie/; Историја – месечна ревија /Historia – revuemensuele/, Париз 1973) преко 600.000 фашиста из целе Европе борило се у саставу СС-а.

Разломљене по националном пореклу, те цифре, добијене упоређивањем немачких података (Лотара фон Грелена /Lothar von Greelen/ и Феликса Штајнера /Felix Steiner), те англосаксонских (Џорџа Стајна /George Stein/) и француских (Франсоа Дипра /Francois Duprat/), пружају следећи увид:

Добровољно, на страни нациста у Другом светском рату ратовало је 4.000 Финаца, 6.000 Данаца, 8.000 Норвежана, 40.000 Холанђана, 25.000 Фламанаца, 9.000 Валонаца, 300 Швеђана, 25.000 Летонаца, 15.000 Естонаца, 10.000 Француза, 700 Швајцараца, 100 Британаца, 10.000 Италијана, 6.000 Словенаца, 4.000 Шиптара (Брдска СС дивизија Скендербег /Waffen GebirgsDivision der SS ‘Skanderbeg‘/), 20.000 босанских муслимана (Брдска СС дивизија Ханџар /Waffen Gebirgs Division der SS ‘Handschar‘/ и Брдска СС дивизија Кама /Waffen Gebirgs Division der SS ‘Kama‘/), 1.000 Грка, 5.000 Чеха, 40.000 Мађара, 3.000 Бугара, 5.000 Румуна, док је кроз шпанску Плаву дивизију (Division espanola de voluntarios), снаге 18.000 бораца, током рата прошло око 50.000 добровољаца.

На страни Хитлерове Европске уније из 1938–1945. у оквиру регуларних војних ефектива својих држава ратовали су на Источном фронту: целокупна војска Финске (око 400.000 људи); мађарска 2. армија (200.000) а при крају рата и цела мађарска војна сила; целокупна војна сила Румуније од неколико милиона људи; Словачка са својом Мобилном дивизијом од 10.000 бораца и Безбедносном дивизијом од 6.000 војних полицајаца. „Независну државу“ Хрватску је на Стаљинграду представљала 369. „појачана пјешачка пуковнија“ (око 6.500 усташа) и Хрватска „зракопловна легија“ од око 350 људи, а на Црном мору Хрватска „поморскa легија“, од 350 припадника.

Подаци о овим елементима међуевропске сарадње током Другог светског рата дају се наћи по зборницима, енциклопедијама, монографијама, мемоарима, студијама, популарним брошурама и књигама приступачним не само војним историчарима или политиколозима, већ и свима које увиди у текуће понављање тужне историје европско-еуропских односа занимају мимо „политичке коректности“. Но, присташе наддржаве која је при свом рађању прогутала и Југославију – саздану управо по прокламованим назорима бриселских бирократа – немају намеру да се баве паралелама очитим већ самим својим језиком.

„Југоисточне Европе“, наиме, није било ни као појма док га хитлеровци нису пустили у промет 1940-их; антисрпство последње три деценије да се – од речи до речи – једначити са аустроугарским, немачким, британским и другим западњачким новинским клеветама из раних 1900-их – нарочито после 1903, када се Мајским превратом Србија запутила ка истинској независности.

Ниподаштавање народа и земаља који „не знају где им је место“ остало је, наиме, ослонац целокупне еуропске политике према Балкану, у шта се тако мукотрпно тренутно уверавају и Грци, Бугари, Румуни, чак и Хрвати и Словенци.

Малишевски – мада очито носталгичан спрам СССР-а (што му донекле и приличи, будући рођен као совјетски држављанин, за разлику од наших русофила, најчешће стаљиниста) – јесте зато дубоко у праву када темеље западњачког антисловенства уочава у патолошкој зависти некадашњих варвара Црне шуме Евроазије.

Јер, та тајга историјске географије, коју помиње и Тејлор на кога се аутор позива, уз климу и мрак Севера, оставила је свој траг на духу оних којима није преостајало осим да рачунају докле им памет допире, сваку душевност сматрајући опасном по, како им се чинило – и како им се, изгледа, и даље чини – њихов телесни опстанак а камоли болесну потребу за доминацијом.

Данас, то се оваплоћује кроз њихову – па, несрећом, све више и нашу – запевку о „бољем животу“, израженом бруто националним дохотком, растом берзанских акција, вредношћу њихове валуте и „културом“ наметаном политичком и привредном силом и маркетиншком подлошћу.

Јер, фашизам није побеђен, као ни комунизам.

Оба зла – саздана с дубоке безбожности – живе, те Малишевском, и другим све бројнијим ауторима диљем света, ваља одати признање на позивима да се с њима суочимо, бар онако срчано као наши очеви и деде.

Јер, сами неће нестати.

Списак Пећанчевих војвода који су прешли код Драже

Јужна Србија, пролећа 1942. У средини седи мајор Миодраг Палошевић, Дражин делегат. Трећи с лева стоји војвода Драгослав Почековић Дочек. Као млади четник војводе Пећанца учествује у балканским ратовима и у Првом светском рату. Од лета 1941. ради за Дражину организацију. Немци га откривају и хапсе маја 1942, али им бежи у Нишу. Поново је откривен у Јелашници. Његов пратилац је рањен а он је погинуо у бороби против Немаца, 16. маја. После рата комунисти га проглашавају за “народног непријатеља“ и конфискују му имовину. Људство његовог одреда Немци су одвели на Бањицу

Према истраживањима историчара Александра Динчића, већина четничких војвода Косте Пећанца прешао је током рата у Дражину организацију. Динчић је сачинио списак од 56 Пећанчевих војвода који су посталио Дражини, међу којима су били и Пећанчев млађи син војвода Милан Миловановић и посинак војвода Вукоје Миловановић. Неколицина Пећанчевих војвода је ступила и у партизанске редове.

Ово је списак Пећанчевих војвода који су прешли код Драже:

1. ВОЈВОДА БАРБАТОВАЧКИ – ЗАЈИЋ Ранђел
Командант батаљона 2. косаничке бригаде Топличког корпуса ЈВУО.
Убијен 1945. од КНОЈ-а.

2. ВОЈВОДА БИЉЕШКИ – ЈАНКОВИЋ Љубомир
Нестао у немачком логору 1943. године. Био је организатор равногорског покрета у Топлици.

3. ВОЈВОДА БЛАГОТИНСКИ – ТОДОРОВИЋ Живојин „Жика“
Нестао 1945. у Босни са Врховном командом ЈВУО.

4. ВОЈВОДА БУВСКИ – НИКОЛИЋ Илија
Нестао 1945. године у Босни као официр у штабу Јужноморавске бригаде ЈВУО (преформиране Јужноморавске групе корпуса).

5. ВОЈВОДА БУБЛИЧКИ – ЂОРЂЕВИЋ Душан
По једној верзији, стрељан од Бугара у лето 1943. код Бублице као Дражин организатор; по другој, стрељан на Бубњу исте године, такође као Дражин организатор. Сведоци су сложни да су га Бугари негде одвели везаног.

6. ВОЈВОДА БУКОВАЧКИ – СТЕФАНОВИЋ Милан „Парнавеја“
Организовао равногорски покрет у Расини а после рата робијао.

7. ВОЈВОДА ВЕЉЕГЛАВСКИ – ПОПОВИЋ Радоје
Погинуо септембра 1942. код Брестовца од партизана као новопостављени командант Горског штаба 180.

8. ВОЈВОДА ВИДОВАЧКИ – КУШТРИМОВИЋ Ника
Погинуо 17. фебруара 1944. код Велике Плане у борби против партизана као командант 1. батаљона 1. Топличке бригаде Топличког корпуса ЈВУО.

9. ВОЈВОДА ВИЧКИ – ДРАМИЋ Бориша „Бора“
Као јатак Дражиних четника у Топлици ухваћен од КНОЈ-а и стрељан у Прокупљу.

10. ВОЈВОДА ВЛАСОТИНАЧКИ – ИВКОВИЋ Јован
Ухапшен од Немаца као организатор равногорског покрета у Лужници и одведен у заробљеништво. После рата емигрирао у Америку.

11. ВОЈВОДА ВУЧИТРНСКИ – ПЕРОВИЋ Гаврило
Нестао 1945. у Босни са јединицама ЈВУО.

12. ВОЈВОДА ГАБРОВАЧКИ – СТОЈИЋ Живојин
Стрељан новембра 1944. у Нишу као сарадник равногорског покрета.

13. ВОЈВОДА ГЛАСОВИЧКИ – ЉУМОВИЋ Андрија
Стрељан од Немаца октобра 1942. на Бубњу код Ниша као организатор равногорског покрета у Топлици. Стрељан са Михајлом Арсићем.

14. ВОЈВОДА ГРЕВАЧКИ (ВЕЛИКОШИЉЕГОВАЧКИ) – ДОБРИЧАНИН Милош
Убили га партизани новембра 1942. код Сокобање као организатора равногорског покрета. (Отац нашег познатог филмског глумца Драгутина-Гуте Добричанина)

15. ВОЈВОДА ГОРЊОТОПОНИЧКИ – СТОЈАНОВИЋ Првул
Заклали га партизани фебруара 1943. у селу Паљина код Ниша као организатора равногорског покрета.

16. ВОЈВОДА ГОЧКИ – ГОРДИЋ Богдан
Као сарадника и организатора равногорског покрета Немци га терају у заробљеништво где се разболео и умро. По другим подацима после рата емигрирао и крио се под туђим именом.

17. ВОЈВОДА ДОБРОДОЛСКИ – ЂУРОВИЋ Срђан
Убијен 1945. у одметништву као припадник штаба Косаничке четничке бригаде Топличког корпуса ЈВУО. Погинуо на Соколовици.

18. ВОЈВОДА ДОЊОМОРАВСКИ – ПОЧЕКОВИЋ Драгослав „Почек“
Погинуо маја 1942. у пећини званој „Мечја рупа“ у селу Јелашница код Ниша као организатор равногорског покрета у нишком крају. Убили га Немци са недићевцима.

19. ВОЈВОДА ДУКАЂИНСКИ – МИЛЕНКОВИЋ Светислав
Погинуо 9. јануара 1943. у борби против комуниста у селу Разбојна као командант Дукађинске бригаде која се налазила у састав Расинског корпуса као прва Летећа бригада.

20. ВОЈВОДА ЖУПСКИ – ЂОРЂЕВИЋ Милан „Топузлија“
Финансирао равногорце целог рата. Убијен у Гарском потоку од комуниста.

21. ВОЈВОДА ЈАБЛАНИЧКИ – МИХАЈЛОВИЋ Крста
Прешао на страну ЈВУО. Обесио се у својој кући када је чуо да му је син погинуо а ћерка пришла комунистима.

22. ВОЈВОДА ЈАСИЧКИ – ПЕТКОВИЋ Александар „Алекса“
Командант 4. нишке бригаде Чегарског корпуса.
Нестао 1945. године.

23. ВОЈВОДА ЈАСТРЕБАЧКИ – МИЉКОВИЋ Светозар „Тоза Нишлија“
Стрељан од Немаца 14. септембра 1944. у логору на Црвеном крсту у Нишу. Доведен под сумњом да је наклоњен Дражи. Био је шнајдер у Нишу.

24. ВОЈВОДА ЈАСТРЕБАЧКИ – НИКОЛИЋ Драгољуб „Круше“
Заробљен од Немаца јануара 1943. код Рибарске Бање као командант Великошиљеговачког батаљона Расинског корпуса ЈВУО и одведен у заробљеништво. После рата емигрирао у Аустралију. Био је ваздухопловни потпоручник (пилот – ловац).

25. ВОЈВОДА КУРШУМЛИЈСКИ – МИЛОВАНОВИЋ Милан „Пећанац“ (млађи син Косте Пећанца)
Заробљен од равногораца у Луковској Бањи (по другим подацима, добровољно им пришао, јер се посвађао са оцем). Прешао код Драже и био командант једног батаљона у 2. косаничкој бригади
Ухваћен приликом покрета за Босну и стрељан новембра 1944. у Београду.

26. ВОЈВОДА КОЗЈАЧКИ – КИМИЋ Јордан
Заробљен од окупатора као организатор равногорског покрета и одведен у заробљеништво. После рата емигрирао у Енглеску где је и умро.

27. ВОЈВОДА КОПАОНИЧКИ – ТОМАШЕВИЋ Мирко
Убијен 11. новембра 1945. у селу Тржац (александровачка Жупа) као командант Расинско-топличко герилске групе одреда ЈВУО. По другој верзији успео је да побегне у Грчку и емигрира. За време рата био је командант 2. расинске бригаде.

28. Други: МАРЈАНОВИЋ Радош
Убијен од комуниста 1944. у Великој Грабовници као командант 2. батаљона Копаоничке бригаде Расинског корпуса ЈВУО.

29. ВОЈВОДА КОСАНИЧКИ – ФИЛИПОВИЋ Милорад
Заменик команданта 1. батаљона 1. косаничке бригаде Топличког корпуса ЈВУО. Погинуо 1945. од КНОЈ-а.

30. ВОЈВОДА ЛЕСКОВИЧКИ – АРАНЂЕЛОВИЋ Никодије „Коде“
Убијен 1945. у скопској ОЗН-и као командант у Делиградском корпусу ЈВУО.

31. ВОЈВОДА ЛУЖНИЧКИ – ГУБЕРИНИЋ Михајло „Мика“
Био је у Горском штабу 180 а после рата емигрирао.

32. ВОЈВОДА ГРАНИЧКИ и лични барјактар Косте Пећанца –ПОПОВИЋ Атанасије „Аца“
У почетку сарађивао са комунистима и допустио им да се организују у Прокупљу.
Погинуо 1944. на Бабичкој Гори у борби против комуниста као заменик команданта 4. нишке бригаде Чегарског корпуса ЈВУО.

33. ВОЈВОДА МЕДВЕЂАНСКИ – АРСИЋ Михајло
Стрељан октобра 1942. од Немаца на Бубњу као Дражин организатор у Јабланици. Стрељан са Андријом Љумовићем.

34. ВОЈВОДА МОРАВСКИ – ТАНАСИЈЕВИЋ Димитрије – Мита Трнавски. Прешао у Делиградски корпус и као командант моравског среза ЈВУО повукао се у Босну где је умро од тифуса.

Други: ДРАШКОВИЋ Павле
Стрељан 1947. у Нишу као заменик команданта Јастребачког корпуса ЈВУО. Осудио га на смрт Војни суд 21. дивизије.

35. ВОЈВОДА ПИЛАТОВАЧКИ – ПОПОВИЋ Давид
Погинуо 3. децембра 1942. код села Блажево у борби против Немаца као припадник штаба Копаоничке бригаде Расинског корпуса ЈВУО.

36. ВОЈВОДА ПАСЈАЧКИ – ИВАНОВИЋ Божидар
Нестао 1945. у Босни као командант у Топличком корпусу.

37. ВОЈВОДА ПРОКУПАЧКИ – КНЕЖЕВИЋ Радосав „Раша“
Стрељан 1945. у логору Сарајево од комуниста као свештеник Топличког корпуса ЈВУО. Стрељан са још 10 равногораца.

38. Други војвода: МИЛОВАНОВИЋ Вукоје (посинак Косте Пећанца)
Начелник штаба 1. батаљона 1. косаничке бригаде Топличког корпуса ЈВУО. Погинуо 1945. у борбо против КНОЈ-а.

39. ВОЈВОДА ПУКОВАЧКИ – ЖИВКОВИЋ Драгутин
Нестао 1945. у Босни са Врховном командом ЈВУО.

40. ВОЈВОДА РАЖАЊСКИ – СТЕФАНОВИЋ Живота
Погинуо марта 1945. у селу Грабово као начелник штаба Делиградског корпуса ЈВУО заједно са командом Весићем, када су били опкољени од комуниста. Извршио је самоубиство бомбом.

41. Други: ВЕСИЋ Властимир
Погинуо марта 1945. у селу Грабово као командант Делиградског корпуса ЈВУО заједно са начелником штаба, Животом Стефановићем, када су били опкољени од комуниста. Извршио је самоубиство бомбом или револвером.

42. ВОЈВОДА ОРУГЛИЧКИ СТЕФАНОВИЋ Петруш
Прешао у ЈВУО- командант Оругличког батаљона Јужноморавског корпуса. Погинуо октобра 1944. код радевачке чесме у борби против комуниста.

43. ВОЈВОДА РАСИНСКИ – КЕСЕРОВИЋ Драгутин
Стрељан августа 1945. у Београду од комуниста. За време рата командант Расинско-топличке групе корпуса ЈВУО.

44. ВОЈВОДА РЕТКОЦЕРСКИ – МИЛОВАНОВИЋ Сава
Командант батаљона Јабланичке бригаде ЈВУО, потом Јабланичког корпуса.
Емигрирао у Аустралију где је и умро. Био је врло активан у емигрантским организацијама.

45. ВОЈВОДА СИЋЕВАЧКИ – ЉЕШЕВИЋ Божидар
Начелник штаба Вардарског корпуса ЈВУО, прешао са капетаном Војиславом Сајковићем у партизанску 16. бригаду а после рата хапшен, јер је био противник једнопартијског система.

46. ВОЈВОДА СВРЉИШКИ – ВЕЉОШЕВИЋ Трипко
Стрељан октобра 1944. у Нишу као припадник штаба Чегарског корпуса ЈВУО. Био је у Преком војном суду као један од чланова.

47. ВОЈВОДА СЛАВОНСКИ – МРЂЕНОВИЋ Бранко
Погинуо 1945. од партизана на Вучјаку у Босни као припадник штаба четника Бранка Ковачевића.

48. ВОЈВОДА СТАЛАЋКИ – РАДОЈЕВИЋ Милутин
Стрељан 1945. у Пироту као делегат Врховне команде ЈВУО за нишки округ. Пре тога је био командант Топличког корпуса.

49. ВОЈВОДА ТОВРЉАНСКИ – ШМИГИЋ Ратко
Једно време у Топличком корпусу ЈВУО, па је отишао кући због болести. После рата робијао под комунистима.

50. ВОЈВОДА ТРЕСКА – ВУЧКОВИЋ Коста
Стрељали га Немци 3. децембра 1942. у Думишевини због сарадње са Драгутином Кесеровићем.

51. ВОЈВОДА ТУЛАРСКИ – МАРКОВИЋ Александар
Прешао на страну ЈВУО. Био је у пропагандној секцији Горског штаба 110. После рата робијао (отац нашег познатог фудбалског репортера Марка Марковића).

52. ВОЈВОДА ЋИЋЕВАЧКИ – ПАНТИЋ Вучко
Нестао 1945. у Босни као припадник Топличког корпуса ЈВУО.

53. ВОЈВОДА ХОРГОШКИ – КНЕЖЕВИЋ Лука
Сарађивао са ЈВУО, а после рата робијао.

54. ВОЈВОДА ЧЕГАРСКИ – НИКОЛИЋ Растко „Раства“
Заробљен од Немаца и због сарадње са равногорцима отеран у заробљеништво. После рата емигрирао у Енглеску.

55. ВОЈВОДА ЏИГОЉСКИ – ВУЈИСИЋ Иван
Стрељан од Немаца јануара 1943. на Бубњу код Ниша као организатор равногорског покрета у Топлици. Учествовао је у бекству логораша 12. фебруара 1942. Био је врло храбар приликом пробоја.

56. ВОЈВОДА ШАРПЛАНИНСКИ- МИЛОШЕВИЋ Јован
Командант 3. батаљона Горњојабланичке бригаде Јабланичког корпуса ЈВУО. Стрељан 1944. у Славнику од комуниста.