Православни календар.

субота, 27. јул 2013.

Драгиша Васић




ПИШЕ: Милослав САМАРЏИЋ
Колико је дубока провалија у којој се налазимо, види се поред осталог и по томе које историјске личности се највише помињу у штампи и на телевизији. И 23 године после пада Берлинског зида, то су Јосип Броз Тито и његово окружење, од супруге Јованке па до бројних “хероја рата и револуције“.
Образложење овог феномена је једноставно: (не)окомунисти, замаскирани широким спектром демократских назива, заштићени невидљивим али непробојним бедемом београдског “круга двојке“ – хвале и бране своје претке и њиховог врховног господара.
С друге стране, када они помену неког од истинских великана српске историје, то је по правилу с неким негативним атрибутом. Ако ништа друго, кажу да је био “контроверзна личност“.


Ипак, већину игноришу, као на пример академика Драгишу Васића, који је пре рата спадао у ред најпознатијих личности у земљи. За Васића су, наравно, знали и комунисти, сматрајући га једним од водећих “реакционара“. Кад год би се током рата домогли неке библиотеке, спаљивали су и његове књиге, да би их после рата спалили систематски. За њега су знали и Немци: априла 1941. био је на списку особа које се неизоставно морају пронаћи и заробити. Нису успели, али су 1942. ухапсили Васићеву жену Наталију и ћерку Татјану и одвели их у логор на Бањици.
Сумирајући све то, Татјана Васић је у интервјуу аутору овог чланка посведочила:
“За време окупације уследили су претреси стана, потерница за њим, избацивања из службе моје мајке, наша хапшења и логор Бањица, спаљивања наше куће у Горњем Милановцу – све до његове погибије. По доласку комуниста на власт прогони лика и дела мога оца тек настају. Све је учињено да се затре његово дело из српске књижевности, да се баци у заборав његово име и политички оклевета, у чему су се нашли многи помагачи који су се на тај начин додворавали властима. Наравно, и ми као његова породица третирани смо као грађани другог реда. Одузета нам је и целокупна имовина.“1
Драгиша Васић је рођен 1885. године у Горњем Милановцу, где је завршио основну школу и ниже разреде гимназије. Више разреде гимназије и Правни факултет завршава у Београду, али каријеру правника брзо прекидају ратови. У Први балкански рат ступа као резервни официр и учествује у Кумановској бици, а у Другом балканском рату учествује у Брегалничкој бици. Један догађај из тог рата окренуће његова занимања на другу страну и заувек променити његову судбину. То је била погибија омиљеног војника 10. пука, кога су сви звали Пацко. У затишју неке борбе, у магли, Пацко је на ничијој земљи пронашао леш бугарског подофицира. Сажаливши се, почео је да му копа гроб, да га сахрани као што би сахранио ма ког несрећника. Када се магла подигла, Бугари су из својих ровова, свега стотинак метара удаљених, видели Пацка како мирно изводи завршни чин – побија крст. Он није утекао док је за то још било времена, сматрајући да Бугари неће пуцати на неког ко се тако посветио једном узвишеном чину. Али – јесу пуцали. Пацко је пао мртав, грлећи управо пободени крст.
Драгиша Васић је о овоме написао своју прву приповетку, под насловом “Пацко“, 1914. године, и послао је на конкурс “Политике“. Приповетка је награђена и објављена.2
Награда је деловала подстицајно, али практично одмах избија нови рат. Од 1914. до 1918. Драгиша Васић учествује у многим бојевима, бива једном теже и више пута лакше рањен, прелази Албанију, постаје Солунац. Крај рата затиче га у чину капетана, а већ 1919. године објављује своју прву књигу: “Карактер и менталитет једног покољења“. Та књига је својеврстан наставак приповетке “Пацко“, у форми полемике са француским социологом и психологом Гиставом Ле Боном. Овај Француз, тада научник светског гласа, је тврдио да су сви балкански народи дивљаци. Српски јуриши и победе за њега су били плод мржње, док су код западних народа јуриши и победе имали карактер узвишеног чина изведеног у част отаџбине. Васић је доказао да српска војска није чинила зверства над непријатељским цивилима, рањеницима и заробљеницима, као Бугари или једна европска војска – аустроугарска.
Од маја до августа 1920. године Драгиша Васић је главни уредник опозиционог листа “Прогрес“. Лист је угашен тако брзо јер у новој држави није било демократских слобода као у старој – у Краљевини Србији. Штавише, власти поново мобилишу Васића, тада резервног капетана, и шаљу га у планине на граници са Албанијом, где је и даље беснео рат против албанских побуњеника. Ипак, Васић се не предаје, и одмах по повратку објављује записе о целом овом случају, најпре у листу “Република“, гласилу Републиканске странке, а одмах потом, такође током 1921. године, и у књизи “Два месеца у југословенском Сибиру“. Исте године отпочиње и његова политичка каријера: ступио је у Републиканску странку и постао члан њеног Главног одбора.
Све ово је подразумевало да за Драгишу Васића више нема посла у државној служби. Постао је адвокат и временом ће његова адвокатска канцеларија, која се налазила у центру Београда, преко пута “Лондона“, постати једна од најугледнијих у престоници. Канцеларију је држао заједно са још једним бунтовником, др Младеном Жујовићем, активним капетаном који је напустио војску из протеста што су у њу примљени бивши аустроугарски официри, и то са по чином више.
У ред највећих писаца тога доба Васића сврстава већ његова прва књига, збирка приповедака “Утуљена кандила“, објављена 1922. године. Објавио је још три књиге приповедака и један роман – “Црвене магле“, који спада у један од три најбоља српска антиратна романа прве половине 20. века, уз “Дневник о Чарнојевићу“ Милоша Црњанског и “Сломљена крила“ Станислава Кракова. До 1932. године Драгиша Васић објављује још четири књиге разних жанрова, а онда престаје да пише. У разговору са Милошем Црњанским, за његов часопис “Идеје“, 1934. године, најпре се пожалио да нема времена за писање, а потом је открио да је прави разлог за то заправо његова превелика резигнираност и увређеност. Ипак, Васићевих десет књига остављају добок траг и због њих је, по позиву, постао академик Српске краљевске академије. Такође, био је један од уредника издавачке делатности Српске књижевне задруге.
Комунистима се Драгиша Васић замерио још књигом “Утисци из Русије“, 1928. године. Наиме, био је један од чланова делегације Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, позване да се поводом десетогодишњице Октобарске револуције увери у “дистигнућа“ комунизма. Мада су се домаћини трудили да сакрију истину, Васићево оштро око хвата суштину, а његово моћно перо уверљиво описује највећу тамницу народа на свету.
Међутим, каријера великог “реакционара“ тек је била пред њим. Године 1937. постаје један од оснивача и потпредседник Српског културног клуба, у који ступају практично сви истакнути српски интелектуалци (председник је био академик Слободан Јовановић). Оснивања клуба подстакао је “све неравноправнији положај Срба у југословенској држави“, а радило се под геслом супротним од комунистичког: “Јако српство – јака Југославија“. СКК 1939. године покреће лист “Српски глас“, чији главни уредник постаје управо Драгиша Васић. И овај лист је више пута забрањиван.
Незадовољство владајућим режимом и посебно политиком кнеза Павла условили су подршку пучистима 27. марта 1941. Драгиша Васић није активно учествовао у пучу, вероватно јер је већ био мобилисан, у чину резервног мајора. Углавном, Априлски рат га затиче у Пријепољу. Избегао је заробљавање и склонио се у Бању Трепча код Горњег Милановца. Чим је сазнао да је ту, пуковник Дража Михаиловић је послао људе да га доведу на Равну Гору. Одмах га је поставио за свог заменика, помоћника и политичког саветника. Васић добија овлашћење да оснује и једно саветодавно политичко тело, Централни национални комитет, коме постаје први председник. На Равну Гору ускоро позива и свог пријатеља и колегу др Младена Жујовића. Преко њих у покрет масовно ступа чланство Српског културног клуба, настављајући да се бори за своје идеје у новим условима. Када је ослобођен Горњи Милановац, 29. септембра 1941, Васић је постављен за главног уредника првог четничког листа, “Слобода или смрт“.3
Драгиша Васић је седео уз Дражу током оба састанка са Јосипом Брозом Титом. Према једном комунистичком извору, први састанак, одржан 19. септембра 1941. у Струганику, текао је овако. “Ви сте Рус?“ – упитао је Драгиша Васић Тита, а на одречан одговор одмах се исправио: “Ви сте Хрват… а иначе секретар Комунистичке партије Југославије, по занимању металски радник, били сте дуже времена у Русији…“4
Тако је Васић, који је иначе говорио руски и немачки, одмах погодио идентитет комунистичког вође.
Касније, градећи стереотипе и о Титу и о четницима, комунисти су почели да крију овај податак, заменивши га тезом како су четници дуго сматрали да је Тито Рус. “Пошто је Дража Михаиловић, не знам из којих разлога, и тада па и дуго касније држао да сам ја Рус, он је потпуно отворено говорио о Хрватима и свим осталим народима Југославије…“ – изјавио је Тито једном приликом.5
Пошто су се преговори са Немцима, у селу Дивци 11. новембра 1941, одвијали на терену под њиховом контролом, Дража није повео Драгишу Васића са собом. Сматрао је да постоји велика вероватноћа да ће Немци погазити реч и похапсити преговараче, па је Васића оставио на Равној Гори, као наследника. Сви преговарачи су отишли у Дивце са одшрафљеним бомбама у џеповима, решени да се не предају живи, што је Васић описао у својој књизи “Историја Равне Горе“. Ова књига, прекуцана у више примерака, после рата је пала у руке комунистима и од тада јој се губи сваки траг.6
Немачки генерал Турнер, противник преговора са четницима, образлажући свој став најпре говори о Дражиној намери да “добије на времену“, а потом наводи разлоге због којих му се не може веровати. Под број један то су “његови сарадници“, међу којима Турнер издваја “познатог адвоката Васића“, који је као потпредседник СКК за културу “био један од одговорних за пуч од 27. 3. 1941. и за кога је доказано да је радио у служби Енглеске“.7
Немац је, наравно, писао шаблонски: нема доказа, а ни логике, да је Васић радио за ма коју страну државу.
После немачке Операције “Михаиловић“, децембра 1941, Васић се склања у брда око Чачка. Априла 1942. у селу Горња Добриња састаje се са др Стеваном Мољевићем, још једним истакнутим чланом Српског културног клуба. Ту га затиче вест о хапшењу жене и детета, уз уцену да ће бити пуштени ако се он преда. Као и други команданти, на челу са Дражом, и он одбија уцену. “Известите чика Васића да је Ненад ступио у везу са његовом удатом ћерком. Дете је било болесно и преболесно. Супруга и кћи још у логору, чини се све да буду пуштени. Немац Матл, професор универзитета, жели састанак са њим преко Ненада. Ово никако да не буде“, писао је Дража потпуковнику Драгославу Павловићу 7. јула 1942. године. Београдски обавештајац, капетан Ненад Митровић “Густав“, покушавао је да избави Наталију и Татјану Васић са Бањице преко официра немачке војне обавештајне службе “Абвер“, капетана проф. др Матла, али овај је заузврат тражио састанак са Васићем, што Дража није дозволио (претходне јесени, управо су обавештајци Митровић и Матл уговорили преговоре у селу Дивци).8
Фамилије команданата биле су на Бањици и годину дана касније. Радиограмом од 6. марта 1943. капетан Никола Калабић послао је следеће вести за Драгишу Васића и др Стевана Мољевића: “За Чика Васу: Старија ћерка је још у селу и остаће још месец дана. Добила је шест кг на тежини. Госпођа се налази у лагеру на Бањици у истој соби са мојом ћерчицом. Добро су. Госпођа из Сече Реке јавља да је Ваш зет у униформи отеран у лагер у Немачку са 450 што резервних, што активних официра. Госпођа Мољевић добро је“.
Старија Васићева ћерка, Бранка, рођена је у његовом браку са Радмилом Рибарац, чији је отац био министар Стојан Рибарац. Преминула је током Првог светског рата, када је Бранка имала три године. После Другог светског рата Бранка је са мужем емигрирала у Америку, иза њих је остало бројно потомство. Друга Васићева супруга, Наталија, била је Рускиња, једна од бројних избеглица од бољшевика. Наталијин деда по мајци, инжињеријски генерал, био је главни градитељ тврђаве Кронштат код Петрограда, у коме су живели. Наталија и Татјана после рата остају у Београду. Татјана се удала, понела презиме Јанићијевић, и добила сина. 9
Васићеву жену и ћерку са Бањице је крајем 1943, преко својих људи у Недићевом апарату, избавио капетан Никола Калабић, у исто време када и своју ћерку Мирјану (капетана Митровића Немци су у међувремнеу заробили и одвели у логор). Тако су се Васићи први пут од почетка рата поново видели у околини Тополе. Драгиша Васић, тада потпуковник, помоћник команданта Генералне инспекције трупа, обишао је и Калабићеву Горску краљеву гарду. У извештају Дражи од 11. децембра 1943. писао је како је Калабић “постигао огромне резултате“, додајући: “Он ради све што може, исправља и кажњава оне мане о којима је напред било речи, али сам и ја њега затекао у великој депресији. Њему тешко пада недостатак средстава за борбу и мучи се због Ваших замерки, његов положај да се снађе како зна, да би извршио задатак без средстава, је мучан“.10
У међувремену, почетком новембра 1942. године, Драгиша Васић, Стеван Мољевић и Младен Жујовић, са групом политичара и официра, стижу у Горње Липово код Колашина, где се тада налазила Врховна команда. “Сви срећно стигли. Чича добро… Путовали 17 дана“, известио је 11. новембра потпуковник Драгослав Павловић капетана Предрага Раковића, команданта 2. равногорског корпуса, који је обезбедио пратећу јединицу за ову групу.11
У Липову, Васић и остали добијају од Драже следећи задатак: “Треба се посветити разради политичких питања која чине суштину покрета, дати основе будућег уређења државе, одредити федералне јединице и простор који ће заузимати, назначити територије које треба да се припоје Југославији после победе у рату. Сва та питања треба разрадити и објављивати путем штампе и других видова пропаганде“.12
Централни национални комитет Краљевине Југославије ускоро добија и свој Извршни одбор, који је представљао владу у сенци, са Драгишом Васићем као једним од кључних чланова.
На квалитетној штампарији купљеној у Подгорици, 1. фебруара 1943. године почиње да се штампа лист “Равна Гора“, као централно гласило покрета. Главни уредник првих осам бројева, а уједно и шеф Пропагандног одсека Врховне команде, био је Драгиша Васић. Поред њега, Мољевића, Жујовића и других, за “Равну Гору“ су писали и Дража и британски пуковник Бејли, шеф савезничке војне мисије, а објављиване су и нове песме Јована Дучића, добијане преко радио станице.
Већ пролећа 1943. године односи између Васића и Мољевића постају веома лоши и такви остају до краја рата. Како је Дража сматрао да је кривица на преосетљивом Васићу, то се он наљутио и на њега. Др Војин Андрић, један од омладинаца у Врховној команди, иначе најмлађи доктора наука у Краљевини Југославији, овако је описао Васића:
“Врло интелигентан, али личан и пристрасан, импресиониста и сентиментално расположен, он је представљао антитезу једног хладног и одмереног државника који је имао на овом месту да сваки свој гест мери на теразијама и води рачуна шта ће коме да каже. Без једне одређене политичке линије, као прави уметник који се поводи за осећањима, он је тако поступао у најделикатнијим државним питањима… Таквим својим радом он је пореметио све односе међу људима и направио хаос у проблемима које је тада требало на исправљање поставити.13
Васић је недипломатски говорио и о Енглезима, па и пред пуковником Бејлијем. Међутим, као поуздано се може узети да није тачно оно што је писао капетан Никола Миловановић “Грба“, да му је Васић наводно причао. “Док ја чиним напоре да нађемо заједнички језик са Русијом и покушавам да нам обезбедим њену подршку, Мољевић сматра и тврди да нам је ослонац на Енглезе и Американце више него довољан“. Миловановић, који је после краћег боравка у Врховној команди протеран због изазивања лоших међуљудских односа, касније прилази комунистима. У књизи “Драгиша Васић – од грађанског бунтовника до контрареволуционара“ (“Нова књига“, Београд, 1986), Миловановић је Васићу приписао и следеће речи: “Објашњавао сам да Енглезе сматрам гробарима нашег народа и да их због тога мрзим до те мере да ћу, у ослобођеној земљи, свим силама настојати да оснујем катедру на којој ће се изучавати и неговати мржња према Енглезима. Исто тако, рекао сам му (Мољевићу – прим. аут) да ћу настојати да све мале народе света ангажујем у борби против њих.“14
Захваљујући комунистима, ово су постале најчувеније Васићеве речи, мада оне заправо нису његове, јер је Миловановић од успутних Васићевих примедби, ако је и њих било, правио читаве конструкције (књига има 441 страницу). Исто тако није тачна ни најпознатија комунистичка теза о Васићу – да је био совјетски шпијун.
Боље односе са Бејлијем успоставио је хладни и политички вештији Мољевић. Од утицаја је било и његово одлично познавање енглеског језика, као и факат да је био оснивач и председник Југословенско-енглеског клуба у Бањалуци. Средином 1943. године, Бејли је о Васићу овако извештавао своје претпостављене: “Васић је одбио да промени своју политику и као резултат долазећих разлика са Михаиловићем, ми смо (Бејли и Мољевић – прим. аут) били у стању да осигурамо његово удаљавање рано овог лета. Он сад лута по Западној Србији сам и још увек је теоријски шеф Михаиловићеве политичке пропаганде, али ја не видим доказа његовог рада на том пољу… Он није опасан и ја мислим да он може да буде избрисан као будући политички фактор. Од када је Мољевић заменио Васића као Михаиловићев политички саветник, учињени су напори да се прошири ЦНК увођењем представника свих класа и свих покрајина Југославије, мада није било промене у општем антихрватском и антипартизанском ставу.“15
Британци су – као и Немци и комунисти – и раније имали изграђен став о Драгиши Васићу. То видимо из једне реакције мајора Питера Боја, официра министарства рата у Лондону. Пред мајором Живаном Кнежевићем, шефом Војног кабинета Југословенске владе, мајор Бој је 29. децембра 1942. године изрекао тако оштре речи на рачун Драже и четника, да је Кнежевић сутрадан поднео Слободану Јовановићу службену белешку о томе. Поред осталог, Бој је рекао да би Дражу требало сменити и на његово место поставити “можда мајора Ђуришића“. Кнежевић је одговорио како Ђуришић, због ниског чина, “није дорастао да буде вођ целог једног народа“, додавши да је после Драже најстарији официр Драгиша Васић. На то је Бој одговорио да Васић није погодан, “јер је сувише Србин“.16
Тако је ово класична прича о дипломатији: због чврсте српске политике Енглезима је заправо био непожељнији Мољевић. Бејли то, међутим, није видео због Мољевићевог тактичног наступа.
Драгиша Васић поново постаје политички активан током припрема за Народни конгрес у селу Ба, јануара 1944. године. У припремни одбор конгреса 26. јануара улазе два представника странака, Живко Топаловић (Социјалиситичка странка) и Бранислав Ивковић (Демократска странка), као и три представника Централног националног комитета: Стеван Мољевић, Драгиша Васић и Ђура Ђуровић. Повратак Драгише Васића тражио је лично Топаловић, у страху од превеликог Мољевићевог утицаја. Старо пријатељство са Васићем Топаловићу је било важније од чињенице да су Васић и Мољевић истомишљеници.
Живко Топаловић и Стеван Мољевић сукобили су се већ на том првом званичном састанку. Мољевић је тражио да све странке уђу у Равногорски покрет, као надстраначки народни покрет, као и да конгрес буде равногорски. Топаловић се већ био договорио са политичарима да је могућа само супротна опција: да Равногорски покрет, заједно са политичким партијама и нестраначким организацијама, уђе у нову коалицију, коју је требало основати на конгресу. Спор је пресекао Дража, подржавши предлог политичара. С друге стране, пред притиском Мољевића и Васића, Топаловић је одустао од свог предлога да будућа југословенска држава има четири, уместо три, федералне јединице.17
Велики народни конгрес, познат у историји као Светосавски конкрес, отворио је Драгиша Васић, после кога је реч узео Топаловић, као председавајући. Њих двојица су саставили предлог резолуције, познате као Башка резолуција. Другог дана конгреса, 28. јануара, резолуција је једногласно усвојена, а Васић, Топаловић и Мољевић постају главни чланови организационог одбора, који је добио задатак да прошири Централни национални комитет Краљевине Југославије (ратну скупштину) и његов Извршни одбор (ратну владу).
Задатак проширеног Централног националног комитета и нарочито Извршног одбора био је да води “политичке послове док се не уреди правилно функционисање владе“. Конгрес је имао моћ да смени владу у емиграцији, која је практично служила само “спољној репрезентацији државе“, али то није учињено да се не би стварали инциденти “ни са краљем, ни са Савезницима, ни са Југословенском владом“. Заправо, краљ, а и избегличка влада, вероватно би признали нову владу, али зазирало се од одлуке Западних савезника. Фактичко стање у том тренутку било је да су Западни савезници, а са њима и Совјетски Савез, признавали Југословенску владу у емиграцији, али су свим силама настојали да је униште. Ако би је сада конгрес сменио, Западни савезници би то једва дочекали. Нову владу вероватно не би признали, јер су већ радили на признавању илегалне комунистичке владе.
Према томе, на конгресу у селу Ба Извршни одбор Централног националног комитета проглашен је неком врстом резервне владе. Када су Британци срушили легалну Југословенску владу и за премијера поставили Ивана Шубашића, Извршни одбор ЦНК постао је права и једина легална југословенска влада. Један од њених чланова био је и Драгиша Васић, као председник правног и законодавног одбора.
После Светосавског конгреса покренут је још један лист за који је писао Драгиша Васић, “Уједињено српство“. Такође је писао и за гласило Делиградског корпуса, “Слобода или смрт“, коме је главни уредник био др Војин Андрић.18
Мада су водећи српски интелектуалци и политичари учинили све што су могли, трагедија је била неизбежна. Заседање Централног националног комитета у селу Милићевци код Чачка 9. септембра 1944. године прекинула је вест да су претходнице Стаљинове војске прешле Дунав. Свима је било јасно шта то значи. Председавајући, др Михајло Кујунџић, срчани болесник, пао је на месту мртав (он је и пре рата био председник Народне скупштине, као посланик Демократске странке).19
Драгиша Васић се потом нашао у главнини четничких снага, од око 20.000 бораца, која се повлачила према југозападу. На конференцији у Ивањици, 21. октобра у подне, расправљало се о даљем правцу повлачења. Неки команданти били су у радио вези са командантом Црне Горе потпуковником Павлом Ђуришићем, који је раније иступио из покрета и придружио се љотићевцима. Ђуришић је тражио да цела војска оде у Црну Гору, насупрот Дражиној наредби да се иде у Босну. Расправу је пресекао Драгиша Васић. “После једног краћег излагања Драгише Васића, којим се дотакао личности Чичине, остало се при ономе што је већ било у извршавању: радити онако како је Чича наређивао“, записао је мајор Александар Милошевић, учесник конференције.20
У Босну нешто касније крећу и Ђуришићеве јединице, да би марта 1945. напустиле положаје према комунистима и запутиле се према Словенији. На том путу, Ђуришић је позивао и остале јединице на које је наилазио. Одзив је био слаб, али пошла је већина официра из Врховне команде родом из Црне Горе. Са њима је отишао и Драгиша Васић.
Ђуришићеве јединце почеле су 4. априла 1945. да прелазе реку Саву, ради формирања Црногорске народне војске под командом Секуле Дрљевића, који је рат провео у окружењу Анте Павелића у Загребу. Тада Ђуришић одустаје од споразума са Дрљевићем и са 800 људи одлази у планине јужо од Бањалуке. Ту га ускоро проналазе официри “Независне Државе Хрватске“ и убеђују да се и он придружи главнини својих трупа. Тако и цела ова група одлази у Градишку. Усташе одмах наређују свима да положе оружје, уз образложење да ће касније поново бити наоружани, као војска Секуле Дрљевића. Потом су сви излазили пред комисију, у којој су се налазиле усташе и Дрљевићеви људи. Капетан Милош Куреш, командант Билећке бригаде, искористио је прилику да пред комисију изађе док се један њен члан, Бошко Аграм, који би га одао, налазио на ручку. Под лажним именом Милош Томовић, распоређен је у 2. бригаду Црногорске народне војске и враћено му је оружје.
Пошто је комисија обавила посао, док оружје још није било враћено, сви су изведени у затворски круг, ради прозивке. Најпре су прозивани они који се нису уклапали у Дрљевићеве и усташке планове, овим редом: Павле Ђуришић, Петар Баћовић, Захарије Остојић, Павле Новаковић, Мирко Лалатовић, Драгиша Васић… Према Курешу, прозвана су укупно 32 виша официра и још око 100 нижих официра и подофицира. Виши официри уведени су у једну мању зграду у југозападном углу западног дела затвора, а нижи официри и подофицири у просторију поред саме улазне капије. Нико од одведених више никада није виђен, ни жив, ни мртав.21
Комунисти су касније пустили гласине да се Драгиша Васић код Бањалуке одвојио од Ђуришића, после чега га је заробила и стрељала Озна. Међутим, поред Куреша, још један очевидац је посведочио да је и Васић дошао у Градишку. То је професор књижевности резервни капетан Петар Бубрешко, током рата командант Требињског среза, шеф пропаганде Требињског корпуса и уредник листа “Глас Косова“. Он пише:
“Први наш ближи сусрет био је у Старој Градишци… Ту сам одмах запазио Драгишу Васића како стоји занемео, скрушен, са малим молитвеником који је прелиставао. С времена на време измењивали смо по коју реч самртничког очаја у току кобне ноћи све до сванућа. Тада су убице извели заробљенике, и убрзо их смакли. Мене је Бог спасио бегом.22
Капетани Куреш и Бубрешко успели су да умакну усташама и да емигрирају у Америку. Они су једини поуздани сведоци краја Драгише Васића.
Још док је био жив, 24. марта 1945, Драгиша Васић је од стране комуниста проглашен за “издајника народа“ и “ратног злочинца“. Сва имовина му је конфискована и избачен је из културне баштине српског народа. Под ставком “образложење злочина“ уписали су да је Драгиша Васић био учесник немачко-четничке конференције у Београду, од 5. до 7. фебруара 1942. године, “када је уговорена политичка и војна сарадња четника са Немцима и заједничка акција против партизана“.
Судско веће Окружног суда у Београду рехабилитовало је Драгишу Васића 3. децембра 2009. године, на захтев ћерке Татјане.23
Судском већу није било тешко да утврди да поменута конференција није ни одржана, као и да Васић током окупације није долазио у Београд. Али, изузетно је тешко ток догађаја поремећен 1945. године вратити у нормалу, барем у догледно време.

1 Забрањени очеви у исповестима своје деце, Крагујевац, 2003, стране 102-104.
2. Д. Васић, Одабрана дела, предговор, Београд, 1990, страна 1.
3. Исто, страна 4.
4 С. Живановић, Трећи српски устанак, књига трећа, Крагујевац, 2000, 18-19. Према: Ј. Марјановић, Прилози историји сукоба народноослободилачког покрета и четника Драже Михаиловића у Србији 1941, “Историја 20. века – Зборник радова 1“, “Култура“, Београд, 1959, 194.
5 Србија у рату и револуцији 1941-1945, Београд, 1976, 113.
6 Д. Ђорђевић, Ожиљци и опомене, књига прва, Београд, 1995, 269. Ђорђевић је прочитао књигу око 1955, пре него што су се и тог примерка дочепали комунисти, међу њима и Добрица Ћосић.
7 Зборник докумената, том 14, књига 1, Београд, 1981, 869-870.
8 АВИИ, ЧА, К-299, рег. бр. 3\1.
9 Исто.
10 Н. Миловановић, Контрареволуционарни покрет Драже Михаиловића, том 3, Београд, 1983, 169-171.
11 АВИИ, ЧА, К-299, рег. бр. 14/1.
12 Д. Тодоровић, Др Стеван Мољевић, речју, пером, делом и животом за Уједињено Српство, Београд, 2000, 146.
13 К. Николић, Историја Равногорског покрета, књига 3, Београд, 1999, 343.
14 Исто, 343.
15 Исто, 337-338.
16 Р. и Ж. Кнежевић, Слобода или смрт, Сијатл, САД, 1981, 118-119.
17 Ж. Топаловић, На Равној Гори, Крагујевац, 1999, 164.
18 М. Матић, Равногорска идеја у штампи и пропаганди, Београд, 1995, 154.
19 М. Баковић Радосављевић, Мемоари једне равногорке, Крагујевац, 2001, 247.
20 Равногорска историја, Београд, 1992, 326.
21 М. Куреш, Записи и сјећања, Београд, 1998, 136, 174.
22 П. Бубрешко, Задушно слово, Крагујевац, 2003, 127, 157-159.
23 Агенција Бета, 3. децембар 2009.

Скраћенице
АВИИ – Архив Војноиситоријског института (Данас: Војни архив)
ЧА – Четничка архива

(“Слобода“, Чикаго, 10. и 25. јул 2013)

петак, 12. јул 2013.

Расински корпус



ОРГАНИЗАЦИЈСКА СТРУКТУРА РАСИНСКОГ КОРПУСА ЈУГОСЛОВЕНСКЕ ВОЈСКЕ У ОТАЏБИНИ
Број Кесеровићевих војника почетком 1942. износило је близу 300 наоружаних и активних четника. Поред наименовања за команданта Расинског корпуса, Дража му је доделио организацију четничког покрета на територији среза Копаоничког и Жупског. Остале територије округа Крушевачког биле су подељене тако што је срез Расински организовао рез. мајор Добривије Маринковић, командант Горског штаба XII, а срез Крушевачки мајор Милован Поповић, командант српске жандармерије (касније СДС) округа Крушевачког. Срез Трстенички организовао је капетан Душан Радовић. На територији Копаоничког и Жупског среза Кесеровић издаје наређење стр. пов. бр. 1, од 15. априла 1942. године, којим се предвиђа формирање јединица и у истом наређењу наглашава да свака бригада поред штаба, формира штабну чету и потребан број самосталних батаљона. Састав ових првих самосталних бригада био је према Наредби бр. 71, од 12. септембра 1942, следећи: командант, ађутант – једновремено и заменик команданта бригаде – писар и потребан број ордонанса. Батаљон је бројао до 100 људи, а сваки батаљон по две чете од по 50 људи. У састав чете улазили су: командир, заменик и два вода од по 25 људи.
Организација на додељеним територијама спроведена је независним деловањем и легализацијом. Мајори Маринковић и Кесеровић су независно деловали, с тим што су им легализовани четници и недићевци, који су билу у вези с њима, служили као заштита пред окупатором. Трстенички и Крушевачки срез су организовали легализовани официри код Пећанца (Богдан Гордић), односно Милана Недића (Милован Поповић). Овакво стање је потрајало све до средине 1942. године када је почео процес делегализације у појединим крајевима. Окупатори су прогонили мајора Поповића под сумњом да се састајао са Кесеровићем и припремили хапшење. Обавештен је на време и преко ноћи је избегао из града. Дошао је у село Дворане, где је примио декрет Врховне команде, којим се одређује за војног организатора ЈВУО на подручју среза Нишког. Тада је се Пећанћевим командантом Дворанског сеоског одреда, ваздухопловним наредником Душаном Поповићем, отишао у нишки крај, повезао се са др Миланом Шијачким, водећим организатором, и почео рад на стварању Чегарског корпуса.
Када су Бугари изненада напали штаб мајора Маринковића 3. августа 1942. године у селу Бољевац код Рибарске Бање, а затим и у Вукањи и практично уништили његове одреде и командна места, а њега и начелника штаба, ђенералштабног капетана Благоја Ђурковића, заробили, почеле су велике невоље. Војвода Александар Петковић био је принуђен да оде на Гоч, а његов одред се растурио. Како је према овлашћењу Горског штаба XII организовао Расински срез, то је на овом подручју настала велика празнина. У септембру 1942. Маринковићеву територију (Расински срез) је организацијски преузео мајор Кесеровић и знатно ојачао свој положај и за врло кратко време спровео организацију по упуту пет. У Трстенички срез, због доброг рада војводе Богдана Гордића, окупатори дуго нису успели да открију илегалне одреде капетана Душана Радовића, капетана Радослава Филиповића и рез. капетана Николе Гордића, брата војводе Богдана. У октобру 1942. године и овде је почео процес делегализације, који се завршио у децембру исте године.
Првог октобра 1942. године мајор Кесеровић извештава Врховну команду да је војвода Богдан Гордић ухапшен од стране Немаца у Београду, а већ 6. октобра, да народ среза Трстеничког моли да их узме под своју команду. Ово се није догодило, јер је од 8. до 17. октобра 1942. уследила немачка офанзива на Копаонику и Гочу под шифрованим називом „Копаоник“. У том подухвату попаљена су многа села на Гочу, у околини Врњачке Бање и до темеља уништено подкопаоничко село Крива Река.
Рад у Трстеничком срезу сваким даном је постајао све тежи, јер су Бугари и Немци често ишли у акције, прогонили све оне за које су сумњали да сарађују са четницима. Стрељања, паљевине и пљачкке су биле свакодневне појаве. Шеснаестог децембра у срезу Трстеничком и Жичком ухапшено је 200 Дражиних присталица, а тридесет њих одведено је за Краљево. У овој групи се налазио и владика Николај Велимировић, који је одведен након претреса манастира Љубостиња. Тако је и Трстенички срез почетком децембра 1942. године  званично ушао у састав Расинског корпуса, јер овде више није било легализованих одреда и сеоске заштитне милиције. Тим чином завршен је процес формирања оперативних јединица Југословенске војске у отаџбини (ЈВУО, ЈВО) у срезовима који су припадали крушевачком ратном округу. Потврду о томе добио је војвода Расински у радиограму од 16. децембра, истога дана када је почела окупаторска акција у трстеничком срезу.

ШТАБ РАСИНСКОГ КОРПУСА (ГОРСКИ ШТАБ 23)

Штаб је формално почео да ради по постављењу мајора Драгутина Кесеровића за команданта Расинскиг корпуса. Почетком 1942. штаб се кретао са 80 људи у околини Бруса, у селу Осредци, а касније је отишао у Криву Реку, где ће остати дуже време.

а) Командни део
Командант
Од формирања штаба корпуса командант је био пеш. мајор Драгутин Кесеровић, који је 30. априла 1944. постављен на дужност команданта новоформиране Расинско-топличке групе корпуса, у чији су састав улазили: Расински, Топлички и Јастребачки корпус (наредба бр. 571), а затим је од 30. априла 1944. године до 14. октобра 1944. године дужност команданта вршио жандармеријски потпуковник Ђорђе Ј. Вујичић, који је пре тога био на дужности команданта Летеће бригаде.
Након преформација јединица ЈВУО у Ивањици, 21. октобра 1944, године, за команданта је постављен артиљеријски мајор Димитрије Антоновић, дотадашњи командант Јастребачког корпуса. Дужност је обављао до своје смрти 28. фебруара 1945. године, када га је заменио и остао до краја мајор Стеван Узелац, који је постављен за команданта преформираног корпуса, тада Расинске бригаде, после официрског саветовања на Вучјаку, 15. марта 1945. године.

Начелник штаба: ваздухопловни поручник Радивоје Милојевић, до јуна 1944, а затим артиљеријски капетан I кл. Љубиша Микић, до 30. априла, па ваз. капетан Благота Бошковић-Бата, затим капетан Божидар Божовић, а по одласку у Босну, пеш. п.поручник Богосав Милетић.

Ађутант команданта
Од формирања инт. п.поручник Радивоје Поповић, а потом потпоручник Александар Златковић.

б) Помоћни војнопозадински део штаба


Војни судови
Формирани по устројству Војних судова у Краљевини Југославији, ради суђења за разне прекршаје. Делили су се на редовне војне судове, који су могли да раде и по више дана и преке – ратне, који су цео поступак морали да окончају у току једног дана и по хитном поступку. Мајор Кесеровић наредбом бр. 492. објављује увођење преких војних судова у свим корпусима и у команди формираног и дејствујућег крушевачког војног округа. Прописани састав преких судова за официре је: 5 судија официра, један официр као деловођа (један члан суда морао је обавезно да буде правник). Састав преких судова за подофицире, војнике и остала грађанска лица изгледао је: 3 судија официра, 2 судија подофицира и 1 деловођа са правном спремом без обзира на чин. Састав преког суда при команди војног округа чини: 5 судија редовних грађанских судова, 1 деловођа и обавезно дипломирани правник. У Штабу је председник суда био командант са правом два гласа, остали чланови били су: жан. п.поручник Милорад Бабаљ, жан. п.поручник Секула Милајић и жан. п.поручник Цветко Бакотић.

Обавештајно одељење
Формирано је ради добијања података из градова о кретању непријатељских снага. Одељење су чинили обавештаји официри и официри за везу. Главни обавештајни официр у штабу био је рез. пор. Александар Т. Поповић-Саша, раније чиновник у Министарству финансија. Обавештајни официр из Крушевца и Београда био је п.поручник Миломир Ружић, који се штабу јављао под шифром „Милош“. Шеф обавештајне службе и пропагандног одељења био је протојереј Миливоје Мандић из Заовине. Обавештајну структуру из Крушевца чинили су: мајор Душан Илић (ухапшен од Немаца 1942), поручник Богосав Милетић, капетан Љубомир Стаменковић и пеш. капетан Раде Минцић.

Радио-веза
Чинили су је одељење радио-станице са телеграфистом и помоћницима. Први радиотелеграфиста Расинског корпуса био је инж. наредник-водник, касније п.поручник Август Корсић, који је направио радио станицу од делова које је добио из Крушевца. Дужност је обављао до доласка капетана Аћима Слијепчевића (4.VIII 1942), након чега је пребачен за команданта одељења за везу при Летећој бригади штаба корпуса. Како је капетан Слијепчевић приликом спуштања падобраном сломио ногу, остао је дуже време у штабу корпуса као главни телеграфиста. Из Врховне команде му је наређено да са својим помоћником, поднаредником Лазаревићем, остане и да уреди нову радио станицу коју је донео, а да стара станица буде резервна. Касније је отишао у Врховну команду и однео шифру из Каира. После његовог одласка, потпоручник Корсић је враћен за сталног радиотелеграфисту. Постављен је за командира чете за везу при штабу корпуса. Поред њега, радио-станицу је имала енглеска војна мисија при Расинском корпусу. Командант те мисије био је капетан Вајт, са својим помоћницима, подофицирима-радиотелеграфистима и мајором Селбијем, који је водио диверзантски курс. По доласку капетана Радослава Филиповића за шефа инжењеријске службе, исти је имао задатак да организује рад минерског и телеграфског курса. Са њим је стигао и радио-механичар рез. п.поручник Родољуб Стојадиновић-Рођа, који је вршио оправку старе радио станице. Када је мајор Нил Селби дошао 20. априла 1943. на Копаоник донео је и две радио станице, једну за Кесеровића а другу за своју везу са Каиром. Почетком 1944. организован је радио-телеграфски курс који је водио рез. инж. п.поручник Ратко Спасић. Ускоро је изашла прва група телеграфиста, коју су чинили рез. пеш. наредник Радомир Милутиновић и наредник-ђак Синиша Аврамовић. Сви су они касније били на служби у радио-вези штаба корпуса.

Санитет
Дужност лекара Расинског одреда, касније корпуса водио је др. Стеван Р. Влаховић. Након његове погибије у Блажеву, лекар је др Ладислав Дајч (Јеврејин), а 1943-1944. дужност је обављао сан. капетан I кл. др Драгутин Павловић, док је његов заменик био др Божин Петрашиновић. При штабу корпуса у лето 1944. организован је санитетски курс, који су похађале омладинке са униформама Црвеног крста. За Босну су се са јединицама повукле сестре-болничарке: Љубица Данилов, Надежда Ракочевић и Милица Јовановић. Биле су пожртвоване у свом послу и за своје заслуге одликоване су орденом Југословенске круне V реда.

Пропагандна секција
Бавила се штампањем и дистрибуцијом новина, плаката и летака. У штабу корпуса постојала је издавачка секција која је деловала још од лета 1942. године. Штампарија је набављена преко поверљивих лица у Крушевцу а водио ју је радник Животије Анђелковић из села Парцане. Ухваћен је од окупатора и стрељан на Бубњу код Ниша. Почетком 1943. године у штаб долазе два типографска радника из Крушевца, а главни човек за набавку материјала је Живојин Тутулић из Велике Ломнице, који је одлазио у штаб и достављао га. На том послу је ухваћен од окупатора и стрељан у Крушевцу. Почетком 1943. пропагандну секцију при штабу води рез. мајор и предратни директор гимназије у Краљеву  Михаило Кнежевић-Кнез, Кесеровићев кум (крстио му женско дете). Крајем 1942. штаб почиње да издаје свој гласник: Слобода или смрт. Главни уредник је Михајло Кнежевић. Током 1944. објављено је 14 бројева. У листу су сарађивали и неки крушевачки учитељи као и млади новинар Урошевић.
Штаб корпуса је растурао велики број летака и саопштења која су се тицала регулисања војне обавезе, стања у округу и информисања људи о приликама у земљи. Ево само неких: „Велики комунистички успеси – пет стотина седамдесет пет гробова Срба и Српкиња“ (1.VII 43),  „Истина о убиству начелника среза Трстеничког“ (20.IV 43), „Преваре за велику децу“ (11.VI 43), „Комунистичка банда трећа интернационала је укинута у свима земљама“ (11. VI 43), „Па шта још, хоће ти комунисти – мошиновци“ (11.VI 43), „Драги моји Топличани“ (јун 1944), „Позив за општу мобилизацију“(1.IX 44), и други.

Интендантура
Састојала се од штабске интендантске службе и сухопутних станица које су стваране нешто касније. Први интендант је п.наредник Миодраг Јошић, а касније је дужност до краја вршио жан. поручник Милорад Бабаљ. Прве среске сухопутне станице стварају се у априлу 1943. и налазе се под командом среских команди. Било их је на територији округа Крушевачког, док су неке постојале и у самим градовима: Александровцу, Трстенику и Крушевцу. Задатак сухопутних станица био је да образују магацине и болнице, набављају храну и снабдевају трупе у пролазу, као и да се брину за њихов смештај. При територијалним јединицама формирана је и комора, а прикуљан је алат и материјал за инжењеријске радове.

Верска секција.
Састојала се од православних свештеника који су вршили верске обреде, присуствовали војничким заклетвама, освештавали заставе итд. У почетку су свештеници били у рангу верских саветника, а касније су имали запаженије улоге у јединицама и добијали војне чинове. После завршетка мисионарских курсева, слушаоци су слати за верски рад по јединицима. Овај курс су Расинско-топличкој групи корпуса завршили: Радомир Марић, Драгољуб Станковић и Драгомир Наранџић. По завршетку су послати у Источну Босну, у штаб потпуковника Остојића. Дужност свештеника Расинског одреда, касније корпуса од почетка је вршио прота Милош Поповић из Бијелог Поља, док је дужност верског референта обављао свештеник Миливоје Мандић из Заовине, да би касније такође служио као корпусни свештеник. Главни богослав у Расинском корпусу био је Синиша Миковић из Новог Села, а његов заменик Живојин Риковец из Врњачке Бање. Дужност свештеника у 1. крушевачкој бригади обављао је јереј Животије Поповић из Белих Вода, парох беловодски, у 2. крушевачкој, јереј Љуба Јосић, у 1. расинској, свештеник Љуба из Херцеговине, у 2. расинској, јереј Стојан Цветковић  из Бајчинца, парох дворански, у Жупској, јереј Милорад Николић, у 1. трстеничкој, јереј Љубисав Ђулаковић, парох милутовачки, a у 2. трстеничкој, јереј Будимир Миљковић из Стопање. Дужност свештеника у Топличком корпусу је вршио јереј Гавра Вуковић из Џигоља, по одласку у Босну, јереј Радосав Кнежевић-Раша из Белољина код Блаца, а у Јастребачком корпусу, јереј Милан Милетић из Рибара. На пут босанске голготе кренули су по један свештеник у Расинском корпусу-бригади (Милан Милетић) и један у Топличком корпусу-бригади (Раша Кнежевић).  

Политичка секција
Састојала се од политичких тела који су касније прерасла у равногорске националне одборе. Главну реч по питању политичког деловања у штабу водио је рез. п.пуковник Михаило И. Кнежевић. Са стварањем равногорских одбора, ингеренцију су преузели председници одбора и секретари. Задатак одбора био је политички делује и да упознаје људе са циљевима равногорске борбе. Постојали су по свим селима и градовима.

Позадинска служба.
Чинили су је: среска, окружна и месна команда са својим командантима, помоћницима и територијалним јединицама, који су били у равни резервне војске. Дужност команданта округа Крушевачког вршио је п.пуковник Борислав Ј. Вујичић, рођени брат команднта корпуса Ђорђа Вујичића. Командант Крушевца је био п.пуковник Цветко Булајић, а дужност председника равногорског одбора Крушевца вршио је апотекар Милан Накић.
У саставу позадинске службе налазила се и инжињеријска служба. При команди Расинског корпуса уводи се звање референта инжењерије и на ту дужност постављен је инж. капетан II кл. Радослав Филиповић.

в) Оперативне војне јединице

ШТАБНА ЧЕТА

Формирана је у сврху заштите команданта и самог штаба. Бројала је од 20 до 30 људи. Први командир био је наредник Божидар Радоњић, касније Предраг Богдановић-Брка, а по његовом преласку у Расинско-топличку групу корпуса каплар Милош Прибаковић, који је до тада био командир одељења. У састав пратеће чете улазили су и војни барјактар, односно заставник. Први и једини заставник корпуса, касније групе корпуса био је пеш. водник-наредник Обрен Николић, који је спасао заставу 51. пешадијског пука. За време постојања Расинског четничког одреда, сходно старој четничкој (хајдучкој) традицији, заставник је био барјактар као нека врста заставника команданта. Дужност барјатара је до своје погибије у нападу на Крушевац вршио Љубисав Марић-Биса из села Шавране. Пред напад на Крушевац, приликом заклетве бораца у манастиру Стрмац заставу је носио Драган Савић из Богишта.


ЛЕТЕЋА ИЛЕГАЛНА БРИГАДА

Крајем лета 1942. године фомирана је Летећа илегална бригада, која је деловала од 15. септембра 1942. Чиниле су је следеће јединице: Штабна чета корпуса, одељење за везу, болничко одељење и два батаљона од по три чете. Јачина чете 50 људи, састава два вода од по 24 четника (плус командир) подељених у три десетине. Штабна чета је по формацији била нешто јача, имала је 50 до 100 људи, односно два до четири вода. Одељење за везу састојало се од командира одељења и осам војника, а болничко одељење од лекара, командира болничарског одељења и осам болничара.

Командант
Од формирања командант је био арт. п.поручник Ратко Рогановић
Заменик команданта
потпоручник Павле Лукић
Командир одељења за везу
п.поручник Август Корсић
Помоћник командира за везу
жан. наредник Јово Алфировић
Командир болничког одељења
др Ладислав Дајч.

ПРВИ БАТАЉОН
Командант
Од формирања командант је био арт. кап. I кл. Блажо Брајевић
Заменик команданта и ађутант
пеш. поручник Мирко Томашевић.
Прва чета
Командир
потпоручник Боривоје Михаиловић

Друга чета
Командир
п.поручник Мирослав Милановић
Трећа чета
Командир
наредник Васа Рогановић

ДРУГИ БАТАЉОН
Командант
Од формирања командант је био пеш. кап.II кл. Ђино Коловић
Заменик команданта и ађутант
пеш. поручник Павле Грујић
Четврта чета
Командир
потпоручник Живојин Станковић

Пета чета
Командир
наредник Боривоје Јеротијевић
Шеста чета
Командир
наредник-водник Александар Андрић.




ЛЕТЕЋА БРИГАДА

Илегална летећа бригада је преформирана у Летећу бригаду корпуса 1943. године, а наредбом команданта Расинског корпуса од 21. новембра 1943, у Летећу бригаду при штабу корпуса. Људство Пратеће чете Летеће илегалне бригаде је пребачено у новоформиране батаљоне Летеће бригаде. Јуришна чета, са водом топова,  и Минерска чета улазе у састав Летеће бригаде и под непосредном су командом команданта Летеће бригаде.

а) Командни део
Командант
Од формирања командант је био арт. п.поручник Ратко Рогановић, па жан. п.поручник Драгиша Ковачевић, до 21. новембра 1943, затим жан. п.пуковник Ђорђе Ј. Вујичић, који је 30. априла 1944, отишао за команданта Расинског корпуса, затим пеш. потпоручник Боривоје Јеротијевић, до 31. јуна 1944, када је погинуо у борби против партизана на Тупалском вису, па наредник Димитрије Шарац, до краја.

Помоћник команданта
рез. пеш. кап.I кл. Станко Крсмановић-Витез
Пратећа чета
  арт. потпоручник Жарко М. Гарашевић до 21. новембра 1943. године.
Остали официри
жан. п.поручник Драгиша Ковачевић.

ПРВИ БАТАЉОН
Командант
Од формирања командант је био рез.. п. поручник Боривоје Михаиловић до 3. јула 1943, затим жан. п.поручник Драгиша Ковачевић, затим арт. п.поручник Васа Рогановић до 21. новембра 1943, па пеш. потпоручник Боривоје Јеротијевић.

Прва чета
Командир
Од формирања командир је био наредник Крста Филиповић

Друга чета
Командир
Од формирања командир је био наредник Франц Креса.

ДРУГИ БАТАЉОН

Командант
Од формирања командант је био поручник Мирослав Милановић , па арт. потпоручник Жарко М. Гарашевић

Прва чета
Командир
Од формирања командир је био наредник Будимир Поповић

Друга чета
Командир
Од формирања командир је био наредник Добривоје Ђурковић.

ЈУРИШНА ЧЕТА
Командант
Од формирања командант је био наредник Миодраг Аранђеловић.[1]

ДУКАЂИНСКА ЛЕТЕЋА БРИГАДА

У другој половини октобра 1942, после одобрења Врховне команде, у састав Расинског корпуса долази комплетна јединица – Дукађинска четничка бригада која је дотле била у саставу четничких јединица Косте Пећанца. Ускоро је трансформисана у Прву летећу бригаду Расинског корпуса и деловала је на простору од Копаоника до Разбојне.
Командант Дукађинске летеће бригаде био је поручник Светислав Миленковић, који је погинуо 9. јануара 1943. године у борби против партизана у селу Разбојна. Бригада је деловала све до августа 1943. када је ушла у састав Друге косовске бригаде.


ЈУРИШНИ ОДРЕД

Формиран је 3. јуна 1943. при штабу корпуса и био је у рангу летеће штабне чете, од по два одељења.

Командант
рез. пеш. кап.I кл. Станко Крсмановић-Витез из Малих Купаца

Прво одељење

Командир
рез. п.поручник Боривоје Михаиловић
Друго одељење

Командир
пеш. наредник Боривоје Јеротијевић.

Јуришни одред је имао под собом  и  јуришни батаљон, који су чинили 1 и 2. јуришно одељење од 40 четника. При одреду су се налазили и чета пратећих оруђа, од 40 четника, са командантом Жарком Гарашевићем, тешки вод, од одељења 2 тешка митраљеза, 2 минобацача 80 мм, артиљеријски вод са топовима од 47 мм и одељење ПТ пушака.



ЈУРИШНА ЧЕТА


Јуришна чета, са минерском четом, јачине 40 четника је формирана од расформираног Јуришног одреда  наређењем команданта корпуса од 21. новембра 1943. Такође је расформирана Пратећа чета Јуришне бригаде корпуса и целокупно људство укључило се у батаљоне Летећег корпуса заједно са преосталим људством Јуришног одреда.


Командант
Од формирања командант је био наредник Миодраг Аранђеловић.

Минерска чета

Референт инжињерије, капетан Радослав Филиповић формирао је као штабну јединицу минерску чету јачине 50 људи, која је ушла као самостална јединица крајем новембра у корпусну Летећу бригаду. Аналогно овоме при бригадама формирани су и минерски водови. Људство није било млађе од 24, ни старије од 40 година. Првенствено су се упућивали они који су служили кадровски рок у инжињерији, или пак радници који су били минери у рудницима и каменоломима. Курс за минере почео је да ради 13. децембра 1943. у Милутовцу. За инструктора су коришћена лица која су исти завршила при штабу корпуса.

Командант
наредник Жарко Радосављевић.

КОМАНДОСИ

У мају 1943. године, при штабу корпуса постоји одељење командоса, односно диверзантска јединица. У јуну 1943. године почео је курс, који је похађало 130 командоса и 20 бригадних курсиста, укупно 150 четника. Наставом је руководио мајор Нил Селби, члан енглеске војне мисије, а за команданта ове јединице постављен је рез. капетан Станко Крсмановић-Витез. Петог јула 1943. Кесеровић извештава Врховну комдану да је ради обуке курсиста у месецу јуну порушен мост код села Кошева. Људство је било наоружано револверима, камама, немачким аутоматима, а свака десетина је добила један амерички лаки митраљез. Обуку у трајању од месец дана изводили су, такође и капетан Џорџ Мор и Боб Вајд. Они су обучавали слушаоце курса у коришћењу експлозивног материјала. Касније су командоси прикључени Јуришном одреду. По одласку енгелске војне мисије, обуку диверзаната вршили су домаћи официри-инжињерци.


г) Остале  јединице

САВЕЗНИЧКИ ОФИЦИРИ, ВОЈНЕ МИСИЈЕ И ПИЛОТИ У ШТАБУ КОРПУСА

За време рата у штабу корпуса налазили су се савезнички офцири, енглеске и америчке војне мисије, као и спашени савезнички пилоти. Још је 1941. код Кесеровића био енглески капетан Кристоф Лоренс, који је учествовао у нападу на Крушевац. Приликом транспортовања за Грчку, искочио је из воза са још два пољска официра и успео да стигне на Косово, а потом да се пребаци на Копаоник.. Средином 1942. године у штабу су се налазили још неки савезнички официри и подофицири, које је мајор Радослав Ђурић послао из Јабланице. радило се такође о бегунцима из немачких интернирских транспорта. У штабу су у јулу 1942. године нашли: поручник Денис Алабастер, наредник Вилијам Рид, каплар Хари Лесар, редов Рос Сатерс и редов Стјуард Браун.
Прва енглеска војска мисија је стигла 20. априла 1943. Спустили су се падобраном капетан Вајд (Waide), капетан Џорџ Мор (More), наредник Џорџ и Србин наредник Данило Белић. Двадесет и трећег маја авион је спустио два падобранца: мајора Селбија и Србина поднаредника Петера Фершетског. Тада је од спреме примљено хиљаду метака, 250 бомби, мања количина експлозива као и нешто материјала. Енглеска војна мисија је самовољно напустила штаб корпуса почетком августа 1943. године.
Почетком јуна 1944. у штаб долази први амерички официр, поручник Елсворт Крамер. Он је одређен од пуковника Мек Дауела да оде код четника као обавештајни официр. Нашао је Кесеровића у Белој Води. Био је сведок тешких борби Кесеровићевих људи са комунистима и окупаторима, ослобађања Крушевца и популарности четника код народа. Заробљен је у Крушевцу од Совјета и заточен у хотелу Париз. После је транспортован у Бугарску, одакле је предат својој команди.
Поред савезничких официра, у штабу и јединицама налазили су се и спашени савезнички пилоти који су искакали из оштећених авиона.
Осамнаестог априла 1944. пао је један амерички авион на реону среза Жупског. Четници су спасили пилота-поручник Хауварда Бетинера и одвели у штаб. Касније је упућен у Врховну команду са Американцима који су стигли из штаба 2. косовског корпуса.
На дан 24. априла 1944. пао је један бомбардер код Сагоњева у Косаници. Три члана посаде спашена су и прикључили су се корпусу. Остали су пали на партизанску територију. Један амерички авион је оборен 10. маја 1944. код Куршумлије. Пет чланова посаде искочили су и од њих су два убијена у ваздуху и два теже рањена. Мртве су сахранили четници и народ, а остали су стационирани у Луковској Бањи, где су четници имали власт.
Средином јуна 1944. пала су два америчка авиона у области Копаоника. Посаду су спасили четници. Од ове посаде, двојица су били тешко повређени и налазила су се на лечењу у болници. Осталих 10 се налазило у штабу корпуса.

На територији крушевачког среза, организација је спроведена до средине 1942. године. На овој територији деловале су две бригаде: 1. крушевачка и 2. крушевачка.

ШТАБ 1. КРУШЕВАЧКЕ БРИГАДЕ (ГОРСКИ ШТАБ 124)

Обухватала је села на левој обали Западне Мораве око Крушевца. Команданти су најдуже време држали свој штаб у Каменару и Кукљину.

а) Командни део

Командант
Од формирања бригаде командант је био пеш. кап. II  кл. Ђино Коловић из Охрида, који је дошао немачког заробљеништва, представљајући се као Бугарин а потом добровољно код Кесеровића јула 1942. у Криву Реку. Дошао је са положаја команданта батаљона илегалне летеће бригаде Расинског корпуса. Истовремено је био одређен и за заступника и организатора 2. крушевачке бригаде. За команданта бригаде је постављен 18. новембра 1942, да би касније, због болести, морао да оде на лечење, па је његову дужност преузео пеш. потпоручник, касније унапређен у капетана, Михајло Ж. Томић-Микица (Бата) из Александровца, раније његов пратилац.
Заменик команданта
пеш. кап. Михајло Ж. Томић
Начелник штаба
арт. п.поручник Вукоман С. Ћирић-Вуле
Политички повереник
Никола Михајловић, предратни учитељ из Кукљина
Бригадни барјактар (заставник)
Милован Ђокић из Кукљина.
ПРВИ БАТАЉОН

Обухватао је територију Коњуха, Коморана, Љубаве и Лазаревца.

Командант
Од формирања био је пеш. наредник, касније унапређен у поручника Бранко И. Перовић из Санџака. Он је средином 1943. постављен за команданта батаљона у Косаници, а затим је упућен у Штаб команде Јужне Србије (Горски штаб 110), где је имао функцију ађутанта команде и био главни курир са Врховном командом. Његов наследник није познат.
Заменик команданта
рез. капетан Марко Филиповић, касније Рада Анђелковић из Кукљина.


ДРУГИ БАТАЉОН

Обухватао је територију Белих Вода и Кукљина.

Командант
Од формирања био је пеш. п.поручник Владимир С. Стојановић-Влада из Прокупља.
Заменик команданта
рез. п.поручник Милутин Чабрић из Варварина, касније Рајко Павловић из Кукљина.

ТРЕЋИ БАТАЉОН

Обухватао је територију Јасике, Срња, Велике Крушевице и Шанца.

Командант
Од формирања био је Гвозден Недељковић из Велике Крушевице
Заменик команданта
рез. капетан Марко Филиповић.

ЧЕТВРТИ БАТАЉОН

Обухватао је територију Падежа, Глобара, Крвавице, Шашиловца и Вратара.

Командант
Од формирања био је ваз. наредник Војислав Милутиновић, звани Воја Пилот.


ШТАБ 2. КРУШЕВАЧКЕ БРИГАДЕ (ГОРСКИ ШТАБ 125)

Друга крушевачка бригада је обухватала села на десној обали Западне Мораве око Крушевца. Формирана је 3. фебруара 1943. по налогу Кесеровића и обухватала је територију на левој обали Расине до трстеничког среза са селима: Мачковац, Глободер, Голубовац, Тулеш, Ратаје, Дашница и сва села око Пепељуше и опет према Расини. Команда бригаде била је углавном, током рата у Врбници и Мрмошу. Командант бригаде највише борави у Врбници код Јована Зајића и кући команданта села Милуна Лапчевића. У Митровом пољу је одржавана обука бораца. Овде се такође налазила једно време и Кесеровићева команда након паљења Криве Реке.

а) Командни део
Командант
Од формирања бригаде до краја командант је био пеш. поручник, касније унапређен у капетана Васо Х. Васовић, рођен у Подунавцима, који је до рата био заменик директора Ниже пољопривредне школе у Александровцу.
Заменик команданта
рез. п.поручник Јован Пилиповић, звани Безрукић (Бангави)
Члан штаба бригаде
пеш. потпоручник Аксо Бабовић из Куршумлије
Административни део
рез. поручник Миливоје Петровић, предратни учитељ у Мрмошу.

ПРВИ БАТАЉОН

Обухватао је територију Читлука, Кошева, Пепељевца и Лукавца.


Командант
Од формирања био је жан. наредник Васа Рогановић из Црне Горе

ДРУГИ БАТАЉОН

Обухватао је територију Мачковца, Глободера, Треботина и Жабара.
Командант
Од формирања био је Будимир Трнавац из Глободера, предратни учитељ у Врбници
Заменик команданта
Од формирање је био каплар Миљко Лазаревић-Шиља из Пепељевца.

ТРЕЋИ БАТАЉОН

Обухватао је територију  Мале Врбнице, Велике Врбнице, Мрмоша и Лаћиследа.

Командант
Од формирања био је Јова Алфировић, предратни жандарм у Великој Врбници.

ЧЕТВРТИ БАТАЉОН

Командант
Душан Станојловић, звани „Дула Ђак“.


На територији расинског среза, организација је спроведена крајем 1942. године. Овде су деловале две бригаде: 1. расинска и 2. расинска.

ШТАБ 1. РАСИНСКЕ БРИГАДЕ (ГОРСКИ ШТАБ 131)

Обухватала је територију на левој обали Расине. Формирана је 1942. у Рогавчини, а појавила се на Бадњи дан, 6. јануара 1943. у селу Суваја.

а) Командни део
Командант
Од формирања за команданта бригаде је постављен ваз. п.поручник Радивоје С. Милојевић, звани Пилот из Штитара. Постављен је 17. новембра 1942. и дужност је обављао све до погибије 31. јуна 1944. код лесковачке Медвеђе, да би га заменио потпоручник Светозар Павловић-Тоза, који је пре тога вршио дужност команданта четвртог батаљона.
Пратиоци команданта Милојевића били су Милорад Станковић-Мила из Златара, Растко Н и Светолик Ракић.
Начелник штаба
п.поручник Живојин Станковић-Жикица до 31. јуна 1944. када је умро од задобијених рана на Тупалском вису у лесковачкој болници у којој се лечио као недићевски официр, а затим Стеван Ковачевић-Коча.

ПРВИ БАТАЉОН

Обухватао је територију Мајдева, Суваје, Ћелија, Грљана, Штитара, Великих и Малих Купаца.

Командант
Од формирања командант је био наредник Драгутин Ђурђевић-Лале из Штитара
Заменик команданта
Радомир Миловановић-Гаја
ДРУГИ БАТАЉОН


Обухватао је територију Липовца, Јабланице, Витановца, Наупара, Горњег и Доњег Степоша, Шаврана и Шогоља.

Командант
Од формирања командант је био потпоручник Миле Јошић из Јагодине, до јула 1944, затим Милун Пешић из Витановца, до краја. Пратилац команданта је био Драгиша Петковић.

ТРЕЋИ БАТАЉОН

Обухватао је територију Ломнице, Буца, Буковице, Трмчара и Модрице.

Командант
Од формирања командант је био Стеван Ковачевић-Коча, затим наредник Новак Лазаревић-Нова из Ломнице. Пратилац команданта је био Момир В. Тутулић из Ломнице.

ЧЕТВРТИ БАТАЉОН

Обухватао је територију Себечевца, Доњег Ступња, Дољана, Мешева и Церове.

Командант
Од формирања командант је био потпоручник Светозар Павловић-Тоза, затим Драгослав Јаковљевић из Шаврана.
       


ШТАБ 2. РАСИНСКЕ БРИГАДЕ (ГОРСКИ ШТАБ 132)

Обухватала је територију на десној обали Расине.

а) Командни део
Командант
Од формирања командант је био Нижи војни чиновник Александар Петковић-Алекса, раније командант и војвода Расинског четничког одреда војводе Пећанца, који је од почетка био привржен Дражи. Од 30. јуна 1943. дужност је преузео и остао до краја, инж. поручник, касније унапређен у капетана Мирко Р. Томашевић из Селишта у Косаници, који је пре тога био на служби у штабу корпуса.
Поручника Мирка Томашевића је капитулација затекла на Копаонику. Како је овај крај крајем априла био под сталним претресом немачких снага принуђен је да се пребаци у Косаницу.  Повезао се са групом од 30 четника и основао одред који је одмах упућен на границу са Арнаутима. Ту је приступио војводи Пећанцу и постаљен је за команданта Шуматовачког четничког одреда, са титулом војводе Шуматовачког, а касније Копаоничког. У новембру 1941. води свакодневне борбе са Арнаутима на демаркационој линији, код Телевца, Кастрата, Рудара и Љуше. Водио је борбе и против партизана код Баљевачког рудника. Помагао је четнички одред војводе Пилатовачког-рез. поручника Давида Поповића, учесника напада на Нови Пазар. Почетком 1942. пребачен је као четовођа у одред војводе Машана Ђуровића који се звао „Милан Недић“, по председнику српске владе. Ускоро га напушта и постаје командант независног Луковског четничког одреда чије се средиште налазило у Луковској бањи. Под Кесеровићевом командом званично се ставља са војводом Треске, Костом Вучковићем и војводом Копаоничким, Радошем Марјановићем, 2. маја 1942. године у Кривој Реци. Пре тога је покушао да се повеже са пуковником Милутином Радојевићем, али га је овај одбио. Кесеровић га није одмах поставио за команданта. Остао је извесно време  легалан и служио је за прогон партизана и заштиту илегалних одреда. Чим је на Кесеровићеву територију јула 1942. провалила група партизана са Јастрепца одмах је одредио одред војводе Треске, војводе Бруског и поручника Томашевића да са две чете Расинског корпуса униште ову групу. Према сведочанству његовог пратиоца и курира, Радомира Анђелковића из Здравиња, био је необично храбар официр, никада није залегао када се водила борба и није га хтео метак. Налазио се увек у првим борбеним линијама, имао је велику популарност код народа који је волео вође, храбре и одважне команданте, што је својим ауторитетом и представљао. У лето 1944. постављен је за команданта групе расинских бригада. Комунисти су му стрељали брата Милутина у Гаглову 1944. године.
Начелник штаба
п.поручник Чедомир Живковић
Ађутант команданта
рез. капетан Бићанин.

Мирко Томашевић је формирао и Војни суд бригаде где су поред њега као председника, улазили: Вукадин из Црне Горе и Перо Ђурковић из Босне. Главни иследник је био Вукашин Гојнић.
ПРВИ БАТАЉОН

Обухватао је село Дворане, Пољаци, Петина, Сеземча, Ловци и Велико Головоде.

Командант
Од формирања командант је био Тома Костовић.

ДРУГИ БАТАЉОН

Обухватао је Здравиње, Сушицу, Беласицу, Зебицу и Рлицу.

ТРЕЋИ БАТАЉОН

Обухватао је Каоник, Ђунис,Трубарево, Велики Шиљеговац, Јошје и Црквину.

Командант
Од формирања командант је био п.поручник Милутин Р. Томашевић из Селишта, рођени брат команданта Друге расинске бригаде.

ЧЕТВРТИ БАТАЉОН

Обухватао је територију Дедине, Макршана, Паруновца, Капиџије и Текије.

Командант
Од формирања командант је био п.поручник Чедомир Живковић.

ПЕТИ БАТАЉОН

Обухватао је територију Гаглова, Бовна, Кобиља, Станаца и Пасјака.

Командант
Од формирања Анђелко Бошковић-Ђера из Бовна.

У септембру 1944. године основан је и Јуришни батаљон под командом наредника Милорада Човића- Милета из Доњег Ступња.



ШТАБ ЖУПСКЕ БРИГАДЕ (ГОРСКИ ШТАБ 126)

Територијална надлежност Жупске бригаде била су сва села жупе Александровачке.

а) Командни део
Командант
Од формирања за команданта је постављен капетан Предраг Вукадиновић, који се није јавио на дужност. У јулу 1942. године, за команданта бригаде је постављен п.поручник Спасоје Поповић, који се пре тога налазио у корпусном суду. Његовим радом Кесеровић није био задовољан и за новог команданта 17. новембра 1942. одређује ваз. капетана I кл. Блажу Ј. Брајовића, који је на ову дужност дошао са положаја начелника штаба Расинског корпуса. Дужност је вршио до 30. јуна 1943. када је прешао на место команданта 1. косовског корпуса, а на његово место је дошао ваз. капетан Милош Гагић. На овом положају је остао до 26. августа 1943, када је погинуо у великом окршају против љотићеваца у Стопањи. После Гагићеве погибије, за команданта бригаде је постављен арт. п.поручник Вукоман С. Ћирић-Вуле. У лето 1944. је за команданта је постављен пеш. кап. Радомир П. Милатовић. Претпоследњи командант бригаде био је арт.поручник Жарко М. Гарашевић, који је са остатком бригаде отишао у Босну, а последњи, п.поручник Славко M. Здравковић-Црни, који је после рата заробљен у Жупи и осуђен на вишегодишњу робију.
У штабу бригаде на служби су се налазили: рез. п.наредници: Милош Васић, Петар Христић, Радивоје Николић и Радивоје Танић, акт. коњ. наредник Добривоје Ђурковић, жан. наредник Ђура Дубајић и арт. п.наредник Владимир Ивановић. Пратиоци команданта су били Слободан Поповић – Калаба из Стањева, Живојин Микић из Новака и Ђорђе Арсић из Новака.
Бригада је у јесен 1944. имала шест батаљона. После септембарске мобилизације 1944. бројно стање бригаде било је 3002 бораца, од којих се 670 налазило у Вукмановцу, 1000 у Урсулу, док су остали били на борбеним положајима. 


Допунске јединице

штабна чета

Командант
Од формирања Огњан Живановић

минобацачко одељење

Командант
Од формирања Адам Рилак из села Рибаре

комора

Командант
Од формирања жан. п.поручник Драгомир Чизмић.


ПРВИ БАТАЉОН

Обухватао је територију Латковца, Пуховца, Веље Главе, Кожетина, Ракље, Лесеновца, Доњих Вратара, Лесковице и Стрменице.

Командант
Од формирања наредник Раде Попадић.

ДРУГИ БАТАЉОН

Обухватао је територију Ратаја, Тулеша, Дренче, Ржанице, Бобота и Дашнице.

Командант
Од формирања наредник Илија Ивановић, до 28. августа 1944. када је погинуо у борби против партизана, па Шиља звани „Јагодинац“.

Заменик командант
Илија Павловић

ТРЕЋИ БАТАЉОН

Обухватао је територију Новака, Трнавца, Вражогрнаца, Венчаца, Суботице, Горње Злегиње, Доње Злегиње, Горњег Ступња и Гаревине.

Командант
Од формирања наредник Славко звани „Мапа“.

ЧЕТВРТИ БАТАЉОН

Обухватао је територију Шљивова, Доброљубаца, Стубла, Љубинаца, Парчина, Стањева и Виткова.

Командант
Од формирања наредник Славко Здравковић звани „Црни“ из Горње Црнишаве код Трстеника.

ПЕТИ БАТАЉОН

Обухватао је територију Плеша, Рогавчине, Бзенице, Кознице, Грчака, Ботурића, Горњих Вратара и Велике Врбнице.

Командант
Од формирања наредник Лека Царичић.

Обука регрута рођених  (1920-1926) извођена је у Багремару Радула Минића у Тржцу. Заклетва бригаде је обављена 10. октобра 1943. у селу Велика Врбница.


ШТАБ КОПАОНИЧКЕ БРИГАДЕ (ГОРСКИ ШТАБ 27 и 127)

На територији копаоничког среза од почетка 1942. до јесени 1944. деловала је Копаоничка  бригада. Људство бригаде су од почетка чинили четници из пратеће чете мајора Кесеровића, који су се с њим услед окупаторских потера вратили из Западне Србије и сместили по селима на територији Бруса. Овде је мајор Кесеровић донео декрет Врховне команде о даљем раду на стварању бригада и Копаоничка је већ тада и формирана. После стварања штаба корпуса, исти одлази на Жељин, а бригада остаје у селима на прилазу Бруса одакле ће се услед потера владиних снага преместити. После боравка у Рогавчини, мајор Кесеровић је почетком 1942. дошао у основну школу у селу Осредци и ту сместио штаб. Највише је боравио у кући Богосава Анђелића. Једног дана је на кућу ударила чета Немаца која је намеравала да га зароби, али се са санитетским капетаном Стеваном Влаховићем и војним чиновником Спасојем Поповићем повукао пре него што је кућа опкољена. По напуштању села, одлази поново у Рогавчину. Као одмазду непријатељи су запалили школу у Осредцима. По одласку на Жељин, започета је темељна организација на територији среза Копаоничког.


а) Командни део
Командант
Од формирања командант је санитетски капетан Стеван Влаховић, до 3. децембра 1942. када је погинуо у борби против Немаца у сеоској школи у Блажеву, подно Копаоника, после чега га је 17. децембра 1942. заменио капетан Велимир Павловић-Реља, који је до дотле био у четничком одреду Богдана Гордића. Постављење из Врховне команде је одобрено 24. децембра 1942 и тада је бригада добила нови штамбиљ са бројем 127, пошто је стари нестао са капетаном Влаховићем. У борби против партизана на Лепој Гори капетан Павловић је био рањен, пребачен у Велику Грабовницу, где су га Бугари после једне борбе нашли, заробили и одвели у Крушевац. Кесеровић је касније заробљене Бугаре измењао за команданта Копаоничке бригаде. Размена је извршена код села Мрмош, 6. јануара 1944. Тада је за команданта предат један бугарски официр и четири војника. После пада у ропство за новог команданта је постављен пеш. капетан I кл. Боривоје Деспотовић, који је остао до краја и са делом бригаде отишао пут босанске голготе.
У штабу бригаде од почетка су се налазили: поручник Благоје С. Ковачевић, наредник Јован К. Ламбић, каплар Кузман Бираћ, редови: Гвозден Бићанин, Радивоје Радивојевић и Будимир Ж. Бањић. У пратећој чети су се налазили: каплар Драгослав Ж. Бањић, каплар Веселин И. Томић, наредник Љубомир С. Весковић, поднаредник Будимир М. Стојановић, поднаредник Радојица М. Милићевић и редови: Радич М. Јовановић, Драгиша Н. Клецић, Павле П. Толић, Радослав Д. Дебељаковић, Милија М. Миљковић, Милутин М. Јовановић и Властимир К. Лаушевић.

ПРВИ БАТАЉОН

Обухватао је територију Велике Грабовнице, Криве Реке, Милентије, Осредака, Кочине, Жиљинца, Грашевца и Лепенца.

Командант
Од формирања четнички војвода и резервни наредник Радош Марјановић из Велике Грабовнице.

ДРУГИ БАТАЉОН

Обухватао је територију Игроша, Стројинаца, Љубинаца и Ботуње.

Командант
Од формирања наредник Исидор Видојевић из Игроша.

ТРЕЋИ БАТАЉОН

Обухватао је територију села Равни, Богише, Златара, Жилинца, Ковиоца, Разбојне, Стројинаца и Жуња.

Командант
Од формирања наредник Милан Милановић из села Дупци.

ЧЕТВРТИ БАТАЉОН

Командант није познат.

ПЕТИ БАТАЉОН

Обухватао је територију блажевачке општине: Блажево, Трећак, Судимље, Доње Левиће, Горње Левиће, Кнежево, Равниште, Бозољин, Чокотар, Градац, Думишевина, Ковизле, Радоње, Иричићи, Бело поље, Стануловићи, Планиница, Земаница, Црнатово, Бијело брдо, Витоше, Лесково и Миоковиће.

Командант
Од формирања поручник Благоје Ковачевић, до 4. децембра 1942, затим учитељ и резервни поручник Михаило Петровић, до 6. августа 1944, па рез. поручник Славко Танасковић.




Заклетва регрута Копаоничке бригаде обављена је 18. августа 1943. у манастиру Стрмац код Бруса. Заклетви је лично присуствовао Кесеровић и пуковник Јеврем Симић као делегат Врховне команде. Тада је заклетву положило 1.498 омладинаца и регрута без штабних јединица корпуса, којих је било 200, а који су заклетву положили три дана раније.


ШТАБ 1. ТРСТЕНИЧКЕ (ЉУБОСТИЊСКЕ) БРИГАДЕ (ГОРСКИ ШТАБ 29/1)

На територији трстеничког среза, организацију је према упуту пет спроводио арт. капетан Душан Радовић. У трстенички срез дошао је из Западне Србије, где је учествовао у борбама против Немаца које су вођене у јесен 1941. године. Средином децембра, за време великих потера окупатора и квислинга у циљу ликвидирања Војно-четничких одреда добио је од пуковника Михаиловића декрет да организује трстенички крај заједно са капетаном Радославом Филиповићем који се тада налазио у Медвеђи. Требао је да оде на Гоч, где ће се повезати са тамошњим четничким војводом Богданом Гордићем и радити у духу равногорства. Тако је преко Краљева доспео најпре у Медвеђу, а касније у Стопању код тамошњег четничког локалног команданта Александра Витковца. Он га је одвео на Гоч почетком 1942. године.[2] Увео је неке називе јединица по својој замисли. Вод је назвао колоном од 30 људи, а колону је делио на три десетине по десет четника са десетаром а сваку десетину на три тројке са вођом тројке. Крајем 1942. територија среза Трстеничког била је подељена Западном Моравом на две бригаде. Северно од Западне Мораве, налазила се територија 1. трстеничке бригаде, под командом Богдана Гордића, а јужно од Западне Мораве територија 2. трстеничке бригаде, под командом Душана Радовића. На својој територији капетан Радовић је формирао два батаљона и то 1. и 2. батаљон, док је на територији 1. трстеничке бригаде постојао 3. и 4. батаљон. Команданти батаљона у то време још нису постојали. Војвода Гордић је управљао бригадом као легализовани командант, а капетан Радовић као илегалан, с тим што је легализовани одред Николе Гордића био стража његовом одреду.

а) Командни део


Командант
Од формирања арт. капетан Душан Радовић-Кондор из Београда. На том положају био је од 4. новембра 1942. до 20. марта 1943. када је прекомандован у Западну Србију. После њега дужност преузима инж. капетан Радослав Филиповић-Доса из Медвеђе, који врши дужност до 10. октобра 1943, када је прекомандован за референта инжењерије у штабу Расинског корпуса. После њега, дужност је преузео арт. п.поручник Ратко Рогановић из Пасјаче, и остао до своје погибије, 28. августа 1944, а затим ваз. п.поручник Бранко Дамјановић, до 15. октобра 1944. године.
Начелник штаба
      Од 3. јула 1943. рез. поручник Јеротије Павловић-Јеша, учитељ из Милутовца.
Официри у штабу
рез.капетан Марко Богојевић, капетан Душан Димитријевић, п.поручник Родољуб Стојадиновић, п.поручник Ђорђе Мирић, п.поручник Драгослав Пантић, п.поручник Љубомир Милићевић и војни свештеник бригаде Љубисав Ђулаковић.
Помоћник команданта Сухопутне станице
п.поручник Богомир Томић
Командир везе
инж. п.поручник Миодраг Ђорђевић
Заменик командира везе
наредник Добривоје Алобић


б) Оперативне војне јединице


Пратећа чета

Командант
наредник Милан Церовић
Заменик команданта
наредник Илија Марић из Медвеђе, па наредник Милисав Стојић из Медвеђе.
Командир одељења
каплар Хранислав Радомировић-Каменко, па каплар Радосав Анђелковић, па наредник Љубомир Јаношевић.
Командант војног логора
жан. наредник Илија Марић.

ПРВИ БАТАЉОН

Обухватао је територију Велике Дренове, Селишта и Страгара

Командант
Од формирања п.поручник Миодраг Ђорђевић-Миле, бивши судски чиновник из Трстеника
Заменик команданта
коњ. поручник Момчило Јоксимовић
Начелник штаба
рез. пеш. п.наредник Душан Трипковић из Велике Дренове

 1. чета
Командант
жан. п.наредник Драгутин Приморац
2. чета
Командант
каплар Тугомир Керкезовић
3. чета
Командант
каплар Боривоје Симић из Богдање.

Лекар
др Љутовац из Велике Дренове

ДРУГИ БАТАЉОН

Обухватао је територију Грабовца, Лозне, Угљарева, Прњавора и Планинице.
Командант
Од формирања п.поручник Синиша Баћић, па ваз. наредник Бранко Дамјановић. Пратиоци команданта били су Милисав Чорбић и Милош Димитријевић
Заменик команданта
Милан Радивојевић-Црни
1. чета
Командант
каплар Рајко Јовановић
2. чета
Командант
Милан Радивојевић-Црни
3. чета
Командант
Милан Антић

Лекар
др. Божин Петрашиновић из Дубља.

ТРЕЋИ БАТАЉОН

Обухватао је територију Медвеђе, Рујишника и Мале Сугубине
Командант
Од формирања п.поручник Александар Петковић-Главаш, па п.поручник Милан Кашиковић из Врњачке бање, па п.поручник Јован Несторовић.
Заменик команданта
Милан Радивојевић-Црни
1. чета
Командир
п.поручник Синиша Баћић
2. чета
Командир
наредник Миладин Боћанин-Мика
3. чета
Командир
наредник Нићифор Михајловић


ЧЕТВРТИ БАТАЉОН

Обухватао је територију Богдање, Мијајловца, Милутовца, Лазаревца, Пољне и Мале Дренове.
Командант
Од формирања жан. наредник Илија Марић
Лекар
др. Бора Ћосић из Велике Дренове.


ПЕТИ БАТАЉОН (БЛАГОТИНСКИ)

Обухватао је територију Риљца, Рајинца, Горњег и Доњег Дубича и Лободера.
Командант
Од формирања п.поручник Живојин Марјановић-Тодоровић-Жика из Риљца.
Лекар
др. Бора Ћосић из Велике Дренове

Батаљон је био под непосредном командом генерала Мирослава Трифуновића као пратећи батаљон Команде Србије.
Од 21. августа 1943. основана је и среска војска, као позадинска војна формација. Постављени су и команданти. За вршиоца дужности команданта 3. батаљона постављен је рез. капетан Марко Богојевић, а за његовог ађутанта поручник Милан Живаковић. За команданта 4. батаљона, п.поручник Петар Алигрудић, правник из Трстеника, а за ађутанта, поручник Јован Несторовић. За команданта 9. батаљона среске војске постављен је п.поручник Милан Матић а за његовог ађутанта п.поручник Боривоје Бркић из Пољне.


ШТАБ 2. ТРСТЕНИЧКЕ (ГОЧКЕ) БРИГАДЕ (ГОРСКИ ШТАБ 29/2)

Предратни лознички трговац и рез. капетан Никола Гордић је још од времена устанка 1941. припадао одредима пуковника Михаиловића. Са својим четницима је учествовао у тешким борбама са Немцима у Подрињу, Мачви и Поцерују, избегао разоружавање и одметнуо се у шуме Гоча. Као искусан официр, ветеран са Солунског фронта, на неприступачним висовима Вуковог брда и Рашовке на Гочу изградио је логор са земуницама и складиштима и организовао службе снабдевања и обавештавања, на челу са поднаредником Храниславом Радомировићем, који се налазио у штабу генерала Трифуновића.
После хапшења војводе Богдана Гордића, његов брат Никола напушта легализовани четнички одред среза Трстеничког, одмеће се на Гоч и постаје командант 2. трстеничке бригаде. Бригада је настала из делова Гочког четничког одреда и четничког одреда среза Трстеничког.

а) Командни део


Командант
Од формирања капетан Никола Гордић из Лознице.
Начелник штаба
капетан Милош Гагић из Јасике, затим поручник Борислав Павличевић

б) Оперативне војне јединице


Штабна чета
Командант
наредник Симо Вучинић, па поднаредник Милован Милићевић.
Заменик команданта
поднаредник Мирослав Пешић из Витановца.
Пратилац команданта
поднаредник Миодраг Петровић-Вујкинац из Вранеши, па поднаредник Душан Думановић из Станишинаца.
Командир одељења
поднаредник Миоград Тодосијевић-Кајинац из Врњачке бање.
Заменик командира одељења
поднаредник Раде Огњановић-Босанац из Калиновика.

ПРВИ БАТАЉОН

Обухватао је територију Врњачке бање, Штулца, Попине и Дубља.

Командант
Од формирања капетан Влада Миљковић, од 20. марта 1943, жан. наредник Симо Вучинић.
Помоћник команданта
п.поручник Милета Џелебџић.
Начелник штаба
рез. пеш. п.наредник Душан Трипковић из Велике Дренове

 1. чета
Командир
Ђорђе Петрушић из Врњачке бање.
2. чета
Командир
Милојко Ранковић
3. чета
Командир
Стеван Узелац
4. чета
Командир
Добросав Миљковић, па Душан Живановић.

ДРУГИ БАТАЉОН

Обухватао је територију Новог Села, Гоча, Рсавца, Липове и Станишинаца.

Командант
Од формирања арт. наредник, касније потпоручник Драгољуб Гочанин-Драго из Новог Села, па кап. II кл. Милисав Радојевић, па наредник Драгољуб Стефановић-Топџија.
Заменик команданта
наредник Милош Пецић-Звезда из Новог Села.

 5. чета (Новоселска)
Командир
наредник Радојица Рафајловић-Змај из Новог Села.

6. чета
Командир
Милутин Обрадовић-Змај из  из Станишинаца.

7. чета
Командир
Љубомир Милосављевић-Шаран.
9. чета
Командир
Душан Думановић-Гуја.

У 2. батљаону среске војске (других чета) командант је био Груја Лазаревић из Липове, а командири чета: Станоје Јанковић-Муња (5. чета), Драгић Биорац-Ловац (6. чета), Јаков Комадина-Танкосић из Рсаваца (7. чета) и Миладин Шеровић-Југ (8. чета).

ТРЕЋИ БАТАЉОН

Обухватао је територију Почековине и Јасиковице.

Командант
Од формирања наредник Александар Павићевић из Црне Горе.

ЧЕТВРТИ БАТАЉОН

Обухватао је територију Велућа, Омашнице и Стопање.

Командант
Од формирања жан. наредник Живко Живковић из Горње Црнишаве.

ПЕТИ БАТАЉОН

Обухватао је територију Оџака, Горњег Рибника, Доње Црнишаве и Брезовице.

Командант
Од формирања жан. наредник Добривоје Бабић.

ШЕСТИ БАТАЉОН

Обухватао је територију Трстеника, Старог Трстеника, Осаонице, Чаира и Горње Црнишаве.

Командант
Од формирања жан. наредник Божо Радоњић.

ШТАБ 3. ТРСТЕНИЧКЕ БРИГАДЕ (ГОРСКИ ШТАБ 29/3)

Бригада је основана 1. септембра 1944. године наредбом команданта Расинско-топличке групе корпуса потпуковника Драгутина Кесеровића, услед прилива војних обвезника након опште мобилизације. Налазила се у саставу Групе трстеничких бригада које је водио капетан Никола Гордића. Бригада је деловала до 15. октобра 1944. године, када је доласком партизанских снага распуштена.

Командант
Од формирања рез. потпоручник Сретен Стефановић, предратни учитељ из Омашнице.


[1] ИА. Крушевац, архивски фонд ДМ-Кесеровић (Крушевац)-нерегистровани преписи докумената.
[2] Податке пружио Миланко Ђурић, некадашњи омладинац Расинског корпуса- забележио професор историје Александар Динчић из Ниша.

Александар Динчић
Петар Миладиновић

уторак, 9. јул 2013.

Саслушање ухваћеног усташе


ПИШЕ: Милослав Самарџић

 Међу документима Динарске четничке дивизије у Војном архиву у Београду, налази се и записник са саслушања усташе Анте М. Гојчете, који има шест густо куцаних страница.
У заглављу документа пише: “Рађено у Горском штабу Динарске војно-четничке дивизије, у планини, дана 2. септембра 1942. године. Обавештајни одсек. Предмет: Истрага. Саслушање ухваћеног усташе Гојчета Милин Анте“.79 Гојчета, који је ухваћен док је ишао на одсуство, је рођен 1923. године у Читлуку. Пре рата је био рудар, а у ово доба налазио се на служби у усташком Главном стану у Загребу, у Прерадовићевој улици бр. 5. На почетку испитивања окривљени је изјавио да је у усташе ступио по наговору поручника Мате Видовића, гостионичара из Дрниша, који је обећао “да нећемо ништа радити, само гонити Србе у логоре и клати их“. Видовић је такође обећао “добру плату, добру храну и спавање“. Тада је мобилисао још петорицу Хрвата из Читлука, који се у записнику наводе поименице. Окривљени је потом тврдио да о “усташкој акцији, терору и покољу Срба“ на Тромеђи “не зна пуно“, јер се “није налазио ту“, пошто га је Видовић наводно одмах повео у Загреб. Тада је изричито нагласио: “Нисам никада и нигде никога убио, нити злостављао“. Као злочинце оптужени је навео Петра Дуванчића из Промине, “који се нарочито истакао у покољу Срба“, затим Марка Тралића, Илију Кулића, Марка Клепа и Бранка Брунића, који су се у ово доба налазили на служби у концентрационом логору Јасеновац. У покољу Срба у Промини “нарочито се истакао“ Иван Бјеланxић, који је сада био полицијски агент у Загребу. Камионима из Книна у село Промину је сваке ноћи одвожено 80 до 100 Срба, а “сви горе наведени клали су их и бацали у јаму“, која се налази “пониже куће Радасове“. Оптужени је касније прецизирао да су жртве најпре бацане у рудник код ове куће, а да су потом, када је рудник прорадио, лешеви пренети “у велику јаму у Промини изнад куће Радасове“. Убице су се хвалиле да су у ту јаму бациле “најмање око 500, а можда и више Срба“. Оптужени затим наводи поименице још неколико усташа, учесника у злочину, као и католичких свештеника који су им помагали. После овога, уследило је прво признање оптуженог, које гласи: “За време службе у Загребу виђао сам често када долазе пуни транспорти Срба упућивани у усташки логор, и признајем да када смо пролазили кроз вагоне, тукао сам Србе и злостављао, јер су ми тако наређивали Никола Икица и Мате Видовић“. Оптужени је тада рекао како је два пута гледао бацање Срба у реку Саву. Ко је одбио да скочи – заклан је, а ко је скочио – испраћан је плотунима. Притом су сви псовали Србе, а “то је гледало мноштво народа“, јер се догађај одигравао на железничком мосту у близини Загреба. На обема обалама, усташе су чекале да дотуку мученике који би неким чудом остали живи. “О поновном покољу Срба у Загребу знам то, да су пре месец дана заклали око 100 Срба у затвору у Петрињској улици“, причао је даље оптужени. И у згради гимназије у Звонимировој улици усташе су у исто време заклале око стотину Срба. Оптужени је овај покољ гледао “на своје очи“, потанко описујући детаље. Међу усташким официрима који су захтевали клање Срба оптужени помиње и Јуцу Рукавину, команданта Црне легије у Карловцу. “Видео сам када су Јуцо Рукавина и Никола Икица у Промини са пиштољем у руци натерали Бјеланxића Ивана да коље камионом довежене Србе, и када је првога заклао, њему се смучило и пао је, али је ипак по доласку свести морао да настави клање“, рекао је оптужени, откривајући нехотице да се током покоља ипак налазио на Тромеђи, а не у Загребу. Иследнику ово није промакло, па је на поновљено питање о догађајима из 1941. оптужени одговорио: Признајем да нисам баш на почетку преврата отишао одмах са Видовићем у Загреб, него сам се задржао неко време у Промини и околини и ту радио као усташа. Присуствовао сам више пута клању дотераних Срба, из Книна и околине. Признајем да сам лагао тврдећи да нисам ни једнога Србина заклао, јер сам се бојао казне за моја злодела која сам починио према српском народу, који ми никада није ништа нажао учинио. Рекавши да сада ипак намерава да каже истину, оптужени је наставио: Првога Србина заклао сам у Промини над јамом, не знам му име, али знам да је био из Врлике, а на то ме натерао Дуванчић Петар, који се сада налази у Загребу. Наше вође стално су нам говориле да ни један онај није прави усташа, који не закоље бар стотину Срба. После тога, такође у Промини над јамом, заклао сам још тројицу родом из Полача. Имена их нисам питао, нити су они сами говорили. Неки од Срба, старци и деца, плакали су и молили да нису криви ништа и заклињали нас да их не убијемо, али није било милости. Оптужени је потом описао убиство постолара Мартића из Книна, од стране стожерника Марка Роша, као и клање 37 Срба заточених у негдашњем штабу дивизије у Книну. Ово се десило “када су четници дигли устанак“. На почетку другог дана испитивања, оптужени је навео још низ имена учесника у покољу у Промини. Није признао да је убио Илију Амановића, за што су га теретили сведоци и оптужба, рекавши да је ово убиство починио Бранко Брунић, што је лично видео. Такође је видео како је над јамом у Промини усташа Марко Тралић лизао крв са ножа. Оптужени затим није признао да је у општинској згради у Промини силовао две шездесетогодишње Српкиње, чија имена се наводе, већ је рекао да је то учинио Миле Личанин из Оточца. “Истина је да сам тукао и злостављао Рајића Јована из Трбевуња, затим Бибића Јову, Бибића Стевана из истог места“, изјавио је потом оптужени. Ова тројица била су ухапшена под сумњом да односе храну српским избеглицама у збеговима. Оптужени је рекао ко их је пријавио, а открио је имена још неколицине издајица. У наставку испитивања, оптужени је поред осталог саопштио: Лагао сам када сам тврдио да сам заклао само четворо Срба над јамом у Промини. Сем те четворице заклао сам равно још десеторицу, дакле свега 14, али су ме на то силили моје старешине. Исто тако лагао сам да и у Загребу нисам убио никога, јер сам, и сада признајем да бих олакшао савест, убио из пушке 20 Срба који су покушали да се дочепају обале Саве, након што су били бачени са моста у реку. Признајем још и то да сам у Петрињској улици у затвору усташког редарства заклао три Србина, а једнога убио из пушке. У покољима у Загребу учествовале су и усташе из поглавникове Телесне бојне. Оптужени наводи имена 17 усташа из Павелићеве пратеће јединице, који су мучили и убијали Србе. У наставку, заробљени усташа је описивао како су у Загребу, на железничкој станици, хапшени Срби који су путовали према Београду са дозволом “Независне Државе Хрватске“. Он лично одвео је из воза четири породице, од којих су две имале по четворо, једна двоје, а једна деветоро деце. Сви су спроведени у затвор у Петрињској улици, “где су у подруму и родитељи и деца били заклати“. На крају другог дана испитивања, оптужени је изјавио: Свега признајем да сам убио 47 Срба својом руком и то: У Промини над јамом заклао сам четири, а шест убио из пушке, док сам четири ранио и полуживе бацио у јаму. У Врбнику суделовао сам у убиству четворице Срба. У Загребу у затвору Петрињске улице заклао четири а убио пет осталих. На Савском мосту убио сам из пушке 20 Срба, али не признајем да сам их ножем клао. Признајем да сам свагде у затвору тукао и злостављао Србе, мучио их на све могуће начине и злостављао, а браним се да су ми старешине тако наређивале… Ову изјаву дајем самовољно на постављена питања иследника и током целога саслушања нико ме није тукао, злостављао или силом присилио да дадем ово признање. У додатку саслушања, 5. септембра 1942. године, оптужени је испитиван о сарадњи усташа и домобрана са комунистима, као и о непријатељском ставу према Италијанима. По првом питању изјавио је: За време борби у Кордуну видео сам први пут сарадњу хрватских власти са комунистима. Тако на пример код Војнића, водили смо цео дан борбу са комунистима, и другога дана, када смо били опкољени, дошла нам је у помоћ једна сатнија домобрана а ми смо умакли. Мало затим цела сатнија била је опкољена и разоружана. Ми смо сви знали да се намерно предала да би доставили оружје партизанима. Знам још један случај где су наши сарађивали са партизанима, тако на пример Јосип Родић из 3. усташке сатније однео је партизанима један тешки митраљез и 700 метака и задржао се код њих осам дана. Када се повратио није био кажњен, а затим стално је крао од нас муницију и некуда односио. Ми смо се жалили нашем поручнику Коницију Ивану, но он се само смијао и одговарао да нема доказа, а дао нам је до знања да и та муниција иде за дом, и да немамо што да се жалимо.80 Поред овога, оптужени је навео имена осам “партизанских присталица“ из Промине, уз коментар: “Сви су они усташе“. Ова осморица односила су партизанима дуван и храну, а доносила и потом делила комунистичке летке. Оптужени је затим набројао десетак особа из села Љуботићи и Богатићи, које су уједно биле “усташе и партизански агенти“. У вези другог питања, оптужени је изјавио да су усташе добијале наградна одсуства за рад против Италијана, “који држе наше хрватске крајеве анектиране“, додајући: Истина је да нам наше старешине стално говоре да су Италијани наши непријатељи, да су нашу државу изиграли, и да ће доћи час, када ће напустити све наше крајеве, и да је тај час врло близо. Саслушање су, поред оптуженог, потписала два сведока и “иследни официр, судија“. Читко је презиме првог сведока – Ранђеловић, док се имена другог сведока и судије не могу прочитати. Нема података о пресуди, али као поуздано се може узети да је усташа осуђен на смрт и ликвидиран. ИЗВОРИ: 79 АВИИ, ЧА, К-151, рег. бр. 36\5. 80 АВИИ, ЧА, К-151, рег. бр. 47\5. (Из књиге Милослава Самарџића “Војвода Ђујић и Динарска четничка дивизија“)