Мемоари највишег четничког официра који је преживео рат. Пуковник Велимир Пилетић
(Београд 1906 – Париз 1972)
придружио се четничким одредима пуковника Драже Михаиловића средином августа 1941.
Упућен је у Источну Србију, где је командовао одредом, бригадом, корпусом и на крају североисточним фронтом. Немци су три пута уцењивали Пилетићеву главу, али је он ипак све шуме и планине Источне Србије чврсто држао под контролом. Највећи Пилетићев војни успех је блокада комплетне немачке Црноморске и Дунавске флоте, изведена у сарадњи са румунском војском. Немачки командант је са Пилетићем преговарао о предаји, али је по наређењу из Берлина ипак морао да потопи све бродове, код Михајловца.
Августа 1944. Пилетић наређује општи напад на Немце и ослобађа Источну Србију, држећи притом комунистичке паравојне формације далеко од Дунава. Тако извиднице Стаљинове Црвене армије, уместо жељених партизанских, у Србији најпре наилазе на одреде регуларне војске Краљевине Југославије.
По наређењу генерала Драже Михаиловића Пилетић тада одлази у Букурешт ради усклађивања даље акције са совјетским маршалом Толбухином, али Совјети га хапсе и он потом постаје сужањ злогласне московске Лубјанке.
Пилетић даје изванредан опис Лубјанке и читавог комунистичког система мучења. Ко то све види – није смео да преживи. Велика је срећа по историју што је преживео управо Пилетић – побегавши приликом транспорта на губилиште у Београду – не само због своје интелигенције и изванредне моћи запажања, већ нарочито због чињенице да је све посматрао са стране и потпуно непристрасно… Мемоари пуковника Велимира Пилетића спадају у ред најбољих књига о комунизму, као и о ослободилачком и грађанском рату 1941/45. Паралелна исповест Пилетићеве жене Оливере књизи даје димензију праве античке драме. Оливера је због мужа робијала и у Хитлеровим, и у Стаљиновим, и у Титовим затворима…
Да купите књигу преко “Амазона“, кликните овде.
САДРЖАЈ
ПРЕДГОВОР МАРКА МИЛУНОВИЋА ПИПЕРА
Сердар Јоле Пилетић
Први сусрет са Пилетићем
Стварни сусрет и разговор
Мајор Велимир Пилетић
„Старо се више не може вратити…“
Командант Штаба бр. 3
Уништење комуниста Источне Србије
Командант Крајинског корпуса
Пилетићеве радионице у Хомољу и социјално обезбеђење
Немачке уцене
Сукоби са Бугарима
Саботаже и обавештавање
Празне наде
Енглеска војна мисија одлази
Трагедија четника Источне Србије
Мемоари Ољини и Вељини
ПРВИ ДЕО: У СЛОБОДНИМ СРПСКИМ ПЛАНИНАМА
Кратак осврт на стање до рата
Рат
Под окупацијом
Прва уцена
На Равној Гори
Поверена ми је дужност
На извршење
Три године по планинама и шумама
За част и слободу
Шта је у Западној Србији
Немачке казнене експедиције
Почетак грађанског рата у осталим покрајинама
Последњи покушај сарадње с комунистима
Веза са владом у Лондону
Друга немачка уцена
Лукавством против немачке офанзиве
Комунисти нас денунцирају код окупатора
Реорганизација командовања
Савезнички официри код Михаиловића
Савезници и капитулација Италије
Британска војна делегација у Источној Србији
Село у пламену
Велика Британија нас напушта
Одлазак савезничких војних делегација
Окупатор ме трећи пут уцењује
Поновно виђење са Михаиловићем
Рад по новим инструкцијама
Немци мисле на предају
Општи напад на Немце
Друге народности у нашим редовима
У беспућу
Потапање бродова код Прахова и Михаиловца
Црвена армија на нашем тлу
ДРУГИ ДЕО: У СТАЉИНОВИМ ГУЛАЗИМА
У рукама Црвене армије
У Румунији
Растанак са својима
Совјети ме хапсе
Промена затвора
Нови прокурор (иследник)
Затвореник у Лубјанци
Лубјанка
У самици
С колегом у ћелији
Око и уво Стаљина
Када сам још био слободан борац у шумама Источне Србије
Нови затвор: Лефортофскаја тјурма
Изненађење
Логор Красногорск
Бекство
Ка граници отаџбине
ТРЕЋИ ДЕО: У ЕМИГРАЦИЈИ
На запад
Логор Понгау
Емигрант у Паризу
А ла Санте
Комунисти траже моје изручење
Одбрана
Тито у Паризу
ЧЕТВРТИ ДЕО: ИСПОВЕСТ ОЛИВЕРЕ ПИЛЕТИЋ
У Хитлеровим затворима
У Стаљиновим затворима
У Румунији
У румунском затвору
У Титовим затворима
ПОГОВОР МАРКА МИЛУНОВИЋА ПИПЕРА
ПРЕДГОВОР МАРКА МИЛУНОВИЋА ПИПЕРА
Сердар Јоле Пилетић
Од када знам за себе, знам за фамилију Пилетића. Прва песма коју сам певао била је: „Што си сјетан, сердар Јоле?“ Сердар Јоле је најзнаменитија историјска личност Пипера, мојега племена, али и међу најпознатијим лицима Црне Горе. Он је и деда покојног пуковника Велимира Пилетића, команданта, у почетку Источне Србије, а затим 67. Корпуса Југословенске војске у Отаџбини. Ја сам у својој књизи „Од немила до недрага“ (Београд, 1992) писао о Пилетићима, њиховом пресељењу у Србију и о разлогу пресељења. Тамо стоји: ”Мало је оних који нису чули за сердара Јола Пилетића, пиперског и црногорског јунака, поглавара и вође пиперског племена. Више од пола века био је војвода и сердар пиперски, саветник и помагач владике Рада, десна рука књаза Данила и присни пријатељ књаза Николе. Јоле је, са другим црногорским јунацима, отимао крш по крш од вековних турских окупатора и угњетача српског народа. На тај се начин чувала и проширивала црногорска држава, борило се за крст часни и слободу златну и јуначко име Србиново. Нема бојишта из тог времена, на којем се лила крв српска и искупљивала слобода црногорска, на којем тај витез није учествовао.”
А крв није вода. Крв сердара Јола и његови гени текли су у његовим потомцима, у његовим унуцима Велимиру, Рељи, Манчи и другима, савременицима писца ових редова, током Другог светског рата и борбе против титоистичко-стаљинистичких издајника и крвопија.
Многе врлине и јуначка дела забележила је народна песма, као и многа предања о сердару Јолу Пилетићу. Никада ником није поласкао или ма због чега и кога слагао. А истину је изнад свега истицао за своје животно правило. Дату реч је држао непоколебљиво, без обзира на то да ли се то некоме свиђало или не. Тај став праведна, истинољубива човека, довео је сердара Јола у сукоб прво са околином књаза Николе, па затим и са самим књазом. Оптуживан је да ровари против Господара и да ради за Србију. Те интриге поквариле су њихове односе. Сердар је увређен и доноси одлуку да се сели у Србију. Књаз Никола је побеснео и позива Јола да дође на Цетиње. Он одлази и позив му је добро дошао да рече књазу каква му је околина. Тај драматични сусрет и растанак опеван је у народу:
„Књаз сердару поручује, на Цетиње да путује“.
Ток разговора није ушао у овај предговор, али у љутњи, књаз тражи од Јола сабљу, коју му је некада поклонио у знак признања његовом јунаштву.
О томе песма каже:
„Дај ми сабљу, сердар Јоле,
– Не дам сабљу, Господару,
Узми ово хладно гвожђе,
Јер је сабља сердар Јоле…”
Сердар је сабљу отпасао и дао му је натраг.
То је било 1879. године. Са Цетиња се Јоле вратио у Пипере и поручио блиској фамилији:
– Ко хоће, може са мном да иде у Србију.
Са њим је пошло шест најближијих фамилија са педесет шест чланова породица, међу којима је био и Јанко, отац Велимира Пилетића. Стигли су у Крушевац 19. октобра 1879. године.
После доласка у Србију, Пилетићи сердара Јола настанили су се по разним местима и дали велики допринос одбрани и проширењу Србије и српског народа. У оном добу Србијом су владали Обреновићи, који нису били у добрим односима са књазом Николом. Краљ Милан Обреновић покушао је да искористи сердара Јола у борби против књаза Николе и Црне Горе. На састанку Јоле му је, на предлог, одговорио:
– Ја сам дошао у лични сукоб са књазом Николом, а не са Црном Гором и Црногорцима, и у тим Вашим комбинацијама немојте на мене рачунати.
По карактеру, осетљивости, праведности и истинољубљу, покојни пуковник Велимир Пилетић личио је на свог деду, сердара Јолу. Одлично сам га познавао и тридесет година одржали смо пријатељство, без иједне трунке засенчења. Имао је невероватну осетљивост и због тога је много патио, у потаји. Преда мном, међутим, отварао је душу и текле су речи које су и мени парале срце. Ти интимни разговори лична су својина и ја ћу да их заобиђем јер би жаром погађали српску душу и образе. Истина, ја бих га тешио:
– На злату се рђа не калеми.
Он би се насмејао:
– Непроменљиви и непоколебљиви Маркиша, – тако ме је звао у неким чемерним приликама.
ВЕЛИМИР ПИЛЕТИЋ рођен је 2. маја 1906. године у Београду, од оца Јанка, шефа пореске управе, и мајке Живке Лукић, учитељице, која је после удаје напустила занимање и постала домаћица и васпитач деце. Завршио је војну академију и као поручник оженио се Оливером Ненадовић, по мајци Петровић Његош. По свему су одговарали једно другом па су, углавном, делили све. Рано су изгубили сина јединца, Јанка, и то су примили као Божју вољу, а често су, у мом присуству, причали о свом јединцу као да је жив, што ми је срце каменило. Обоје су били побожни, хумани, поносни на своје порекло, на Српство, које нису делили по провинцијама. Жалио је што не говори јужним дијалектом, ијекавски, којим је говорила његова супруга Оливера. Она је одрасла на италијанском двору Савоја, где је поред знања језика, од тетке Јелене, италијанске краљице и кћерке краља Николе, добила најдивније српско васпитање. Ко је хтео да их упозна, онакви какви су, они су томе заувек зрачили и били примери из бајки о српском достојанству. Нажалост, тих је исувише мало било. Много више је било оних, из емигрантске баруштине, који су покушавали да им напакосте, да их својствено сопственом карактеру и моралу оцрне. Ипак, било нас је доста, који то нисмо дозволили и који смо заћуткали многе клеветнике и интригаторе емиграције и отаџбине.
Први сусрет са Пилетићем
После нацистичког бомбардовања Београда и напада нацифашистичких хорди на српске делове Југославије, у разрушеном Београду неуморно су радили официри Дунавске дивизије на успостави реда и расподели мобилисаних војника резервиста. Тих дана био сам у Београду, доживео бомбардовање и распитивао се где треба да се јавим ради добијања распореда. Сви они који нису имали неку војну објаву олако су могли да настрадају. У том тражењу сретох се у Зориној улици са професором Трипком Ђукановићем, који ми рече да је добио потврду и да се пријавио мобилизационом центру.
– Тај се тај центар налази у згради Правног факултета, у Александровој улици, а главни у том центру је твој племеник, генералштабни мајор Велимир Пилетић.
Пошао сам тамо, пријавио се и добио објаву за излаз из Београда, да се пријавим јединици која је била у Старој Пазови. Мајора Пилетића сам видео како наређује, распоређује и упућује, али нисам имао прилике да са њим проговорим. Међутим, његов лик, његов баритонски глас и његово ћопање, упечатљиво су се урезали у моје памћење. Нога му је била у гипсу, али као да му то није сметало да све трком обавља. Много ми је било жао што му се нисам представио. Помислио сам да је он, можда, син Блажа Пилетића, одличног пријатеља мога оца. Блажо је 1916. као тешко болестан остављен на улици, при одступању српске војске, преко Црне Горе за Албанију. Многе, тешко оболеле, остављали су јер није било изгледа да ће живи стићи до одређеног места, па су Блажа склонили са ветрометине моја баба и мајка. После капитулације црногорске војске, отац је стигао кући са ратишта. Прихватили су Блажа, неговали га и он је преживео. Провео је у нашем дому све до ослобођења Црне Горе од Аустријанаца, октобра 1918. године. У тој ослободилачкој борби Блажо је био врло активан. Радио је на организовању Велике подгоричке скупштине. Био је неко време срески начелник у Подгорици. Одатле је пошао у Скопље, на нову дужност, али је имао писмене везе са оцем. Чак је, у неколико наврата, помогао оца. У кући смо имали неколико слика, њега и његових синова. Због свега тога, прекорио сам себе што нисам пришао мајору Пилетићу и решио своју дилему. Али, би шта би, напустио сам Београд. Од војничких ознака имао сам шињел и шајкачу, преко цивилног одела и плитких ципела. Са том сам спремом пошао у војнике, да ратујем.
Стварни сусрет и разговор
Када сам се срео у Хомољу са мајором Вељом Пилетићем, 1942. године, он ми је изгледао сасвим другојачије него при првом, на одстојању, сусрету у команди Дунавске дивизије, на Правном факултету. Сада је то био горштак, господин у сукненом оделу оног краја. Имао је црну осредњу браду и дивне бркове. И поред браде, лако је било запазити боре по лицу и челу. Када је говорио видели су се дивни бели зуби, који су одлично пристајали у окружењу браде и бркова. Глас је био исти – класични баритон. И без подизања гласа издавао је наређења, објашњења и упутства официрима и војницима који су били око њега. Наметну ми се утисак који се никада није променио. Велимир Пилетић је официр по позиву, што се много разликује од официра по занимању. Освојио ме при том првом, стварном сусрету. Заволео сам га, поштовао и ценио целог свог живота. Тридесет година били смо истински пријатељи и присни сарадници.
После поздрава и загрљаја, прво сам га питао је ли син Блажов. Одговори ми:
– Нисам, Блажо ми је стриц, ја сам син Јанков.
Онда сам му испричао због чега га то питам.
– То ми је много мило, да је стрико Блажо био код твога оца за време Првог светског рата. Сада ћу ја да се реванширам, јер ти ћеш бити код мене током овога рата.
То ми је чинило част и био сам поносан да је то рекао пред неколико младих официра, који су били у униформи краљевске југословенске војске и неколико подофицира и војника у оделима оног краја, са дугом косом и подугачком брадом, окићени бомбама и реденицима. При сусрету с њима посетиоцу се јежила кожа и обузимала га је нелагодност.
У рату 1941–1945. године, као и у свим ранијим ратовима које је водио, српски народ давао је читаве легије мученика и јунака. Ја сам био уверен да ће ”мријет навикнути“ припадници покрета народног отпора, борци против немачких снага, италијанских, бугарских, мађарских, арнаутских и усташких бандита, опрати љагу са војничког образа српске војске, која не даде ни једну битку овог рата, која би ушла у историју ратовања. Њих сам видео, не само као борце за ослобођење, него и као борце за рехабилитацију старе српске војничке славе и признања. У целом овом трагичном периоду, вође националног отпора, на челу са генералом Дражом Михаиловићем, међу првима Велимир Пилетић, већином су били млађи официри, васпитани у дивним традицијама национализма, вођени родољубљем и заносом младости. Били су пореклом из сељачког сталежа, и сви редом добровољци, спремни да се боре за крст часни, слободу и демократију.
Гледао сам их са дивљењем и поштовањемм, али већ сам се доста био „наратовао“, натамновао и преморио од бекства и склањања испред крвника својих, крвника српског народа, па ме позив мајора Пилетића да будем код њега ни мало није обрадовао.
У току разговора са њим, у четири ока, предајом писмених и усмених порука које су му упутили пријатељи и једномишљеници из Београда, био је задивљен мојом вештином, окретношћу и памћењем. После тих похвала, које су ми годиле, осу ме хладним тушем:
– Поверићу ти једно одговорно место у Команди корпуса, јер за њега немам погодније особе.
Покушао сам да се извучем својом неспремношћу, болестима, плашљивошћу и другим недостацима који су препрека за тај деликатан посао и положај. Није се дао уверити.
– Мени је потребан сарадник на којег се могу ослонити.
Пристао сам под условом да за тај мој положај и посао знамо само нас двојица. Тако је и било. Ја сам дато ми поверење оправдао колико сам могао и уверио сам се да моја мишљења усваја чиме ми је дао снагу да издржим до краја и да останем његов непоколебљив пријатељ, поштовалац и бранитељ.
Мајор Велимир Пилетић
Избегавши заробљавање од стране Немаца, лечио је повређену ногу, у војној болници, под другим именом, али о њему се сазнало и многи су били заинтересовани да га придобију за своје планове. Комунисти су га позвали да им буде начелник штаба. Дража је сазнао за њега и послао курира с позивом да дође на Равну Гору. Пилетић се одазвао позиву и састао се први пут са Дражом у Струганику, где му је Дража изложио своје погледе на герилску борбу и своје планове. Дража је желео да организује и прошири отпор на све југословенске крајеве, прво по селима, а касније и по градовима. Покрет је требало да се састоји из малих борбених одреда, растурених свугда на терену и огромне људске резерве, која би у сваком тренутку могла бити мобилисана, за одлучни удар, у моменту опште савезничке офанзиве. До тог општег народног устанка, морао се што више штитити живот становништва, да се оно не би излагало непотребним репресалијама од стране окупатора.
Мајор Пилетић причао ми је са заносом о том разговору са Дражом. Ја сам пажљиво слушао и бележио у писанки запажања, која ћу касније, по обичају, укратко унети у своју бележницу. Решење је пало, сарађиваћу са Пилетићем иако се не слажем са концепцијом борбе Драже Михаиловића, јер је бољи и погоднији од комунистичко-титоистичких издајника и разбојника. Пажљиво сам слушао даље препричавање Дражиних погледа.
„Старо се више не може вратити…“
Пуковник Дража Михаиловић није тада говорио са мајорем Пилетићем само о герилском рату, који је тек почињао. Шетајући у сумрак око куће војводе Живојина Мишића са Пилетићем, Дража је у пуном заносу и са одушевљењем говорио о будућој Југославији, после победоносног рата. Страшно га је вређала издаја хрватских територијалних пукова. Гадило му се на неколико хрватских официра: Крена, Пироа, Навратила, Макиједа и много других, који су одбегли Немцима, са ратним плановима одбране заједничке државе. Павелићева НДХ, покољи Срба у њој – ужасавали су га. Али све је то био доказ да послератна држава мора бити уређена на сасвим новим основама. Наглашавао је да то ново уређење мора бити са опсежним економским и социјалним реформама и да држава мора бити федеративна, са најмање три федералне јединице, Србијом, Хрватском и Словенијом.
Дража је говорио мајору Пилетићу о бројним грешкама и недостацима Краљевине Југославије. Одлучно је био за корените измене, којима би се створила срећнија држава и задовољнији народ у њој.
– Онда ме је продорно погледао у лице и тихо, као своје вјерују, рекао ми: ”Старо се више не враћа“.
Није изостао мој коментар:
– Пуковник Михаиловић је добронамеран и поштен човек, и верујем способан командант, али многе ствари мора да увиди и измени неке ставове. Стари појмови: проширена држава, троимени народ и три религије, неће се моћи исправити тријализмом нити прокламацијом о демократији.
Велимир Пилетић волео је, и био много заинтересован, да дискутује о економским и социјалним питањима и будућем уређењу државе. Никада није истицао своје заслуге, иако их је имао на претек. Али том приликом, при првом стварном састанку, када ми је описивао пуковника Дражу Михаиловића, рече ми спонтано, са неким умилнијим гласом:
– Дража ми је одао велико признање због рушења железничких мостова на Дунаву и Сави и моста краља Александра. То сам урадио са великим болом у срцу, извршивши наређење Врховне команде, пред зору 13. априла. Пуковник Дража, сада генерал и министар војни, овако ми је о томе рекао: „Прави значај рушења ових мостова показао се тек у тренутку пребацивања немачких трупа са Балкана на источни фронт. Онда су дуге колоне, које су из Грчке, са Крита, из Албаније и Црне Горе, стизале непрекидно у Београд, закрчиле обале Саве и Дунава, јер су за прелаз имале само један уски понтонски мост код Карабурме, тако да је њихово пребацивање трајало недељама. Ви сте, Пилетићу, учинили велику помоћ савезницима, пре свега Совјетском Савезу, а затим и осталим, демократским силама које се боре против нацифашизма и то Вам се не сме заборавити. Имам обавест да ће ме ускоро именовати за војног министра и међу првим задацима биће ми да се за херојско дело наградите и унапредите.“
Поред неколико других жеља, да буде упућен у Црну Гору, или Босну, Дража је желео да Пилетић пође у Источну Србију као помоћник команданта, или да, ако тај не буде хтео, он буде командант. Дражино предвиђање да пуковник Пантић неће прихватити предлог било је тачно. Тога задатка прихватио се Пилетић и дошао на терен Источне Србије. Тамо је стигао 11. септембра 1941. године. Са собом је повео судског потпуковника Маринковића, који је касније ухапшен од стране Немаца и одведен у заробљеништво где је и умро. Тако је Пилетић постао командант Штаба бр. 3.
Пре одласка на терен, у Источну Србију, Пилетић је, са још неколико својих сарадника, имао састанак са комунистичким представницима. Састанак је одржан у Смиљанића улици, али на њему и поред жеље да се постигне договор, од тога није било ништа. Обавестио је Дражу да је са комунистима тешко разговарати. Неколико дана касније посетио је Пилетића делегат генерала Милана Недића и позвао га да што пре дође јер је генерал за њега, као за свога ђака, у својству председника Владе спаса, одредио одговарајуће место. Делегату је рекао да каже Недићу како га није нашао код куће, на шта му је он срдито одбрусио да неће да лаже. То је убрзало Пилетићев одлазак у Источну Србију.
Али не само то. Пре рата, док је службовао у Панчеву, Пилетић је са дружином иступао против швапског културбунда, и као члан Сокола, у акцијама упереним против банатских Шваба. Они му то нису заборавили. Били су у потрази за њим и уценили га са сто хиљада динара. Једини спас је био одлазак у слободне српске планине, у организацију Драже Михаиловића.
Командант Штаба бр. 3
Да би се проценила величина мајора Велимира Пилетића, треба подсетити на неколико важних ствари. Источна Србија је „тепих“ народа и познато жариште политичких сукоба. Дошао је у део Србије у којему раније никада није био. Ту, у тој мешавини, требало је, пре свега, да створи војску, да одобровољи народ и стекне присталице и поштоваоце. Да одабере место где ће организовати свој штаб. Необично му је помогло када је народ сазнао да је унук сердара Јола Пилетића. У том крају знало се за сердара, јер се име јунака тамо много поштовало. И онамо се певало: „Што си сјетан, сердар Јоле“.
Он није тамо послат од Драже да предузме команду неког пука, него да својим ауторитетом, младалачким идеалима, личним поштењем и способностима, створи тај пук. Да бројно буде јак, да морално буде на високом нивоу и да јунаштвима буде узор и подстрек другима. Младог мајора Пилетића помогло је највише лично поштење и достојанствено понашање у том донекле страном народу, са којим у много случајева није могао да се споразуме.
У оном делу народа, стара држава продубила је разлике између радикала и демократа, између вароши и села, између богатијих и пуких сиромаха. Скоро ничим добрим није тај народ задужила или код њега створила одушевљење, али он је и поред подела био спреман да се бори за крст часни и слободу златну. За њега је слобода највиша светиња и највеће благо и, кад намирише часна и поштена предводника, радо жртвују све, па и свој живот за оне циљеве које му тај предводник истакне. Заборављају се стари сукоби, несугласице, не памти се „демократија“ жандарма и полицијских писара и „хуманост“ пореских егзекутора. Бивши народни посланици губе сваку вредност, начелници среза су окупаторске слуге, а страже и војске поретка друштвена јадала. У тим кипућим временима, скоро сва села хомољских области бирала су за председнике општина најбоље и најчасније људе. И то је извршено под упливом мајора Велимира Пилетића. Само тим актом доказао је колико је био мудар и зрео човек. Тим избором створио је сигурност за своје сараднике и успоставио основе за попуњавање својих редова и познавање људи с којима треба да се ради или од којих треба заискати.
За почетак своје акције са оружаним снагама Пилетић је изабрао централну планинску област Источне Србије, Хомољске планине. У њима је створио језгро оружаног отпора да би се одатле проширила акција на све околне срезове, а потом и округ. О томе раду читаће се у његовим мемоарима, иако у краткој форми. Разговори у Пожаревцу и Петровцу на Млави ојачали су идеале младог официра и отворили му врата манастира Горњака, саграђеног у самој клисури Млаве, у планинској дивљини и скоро неприступачног. Он се одмах одлучио да манастир постане седиште његовог штаба. Срео је неколико официра, који су се склањали да их Немци не би отерали у заробљеничке логоре. Они су одмах прихватили Пилетића и Дражу Михаиловића за своје старешине. Састао се са официрима жандармерије и војводом Пећанчевих четника, који су формално били под командом Недића, али у ствари, срцем и душом, били су за покрет Драже Михаиловића. Пилетић је опрезно радио с њима пре прихватања у своје одреде, да би одвојио пшеницу од кукоља.
У једном разговору, причао ми је о својем прилагођавању времену и људима:
– Дошао сам из хијерарске средине у којој се вршила подела на старије и млађе по чину. Док се било у униформи и у стези дисциплине на ту се поделу олако прилагођавало. Остале друштвене класе нисам скоро ни познавао. На послу организовања народног отпора не може да се примени метод по чину јер распала се држава, попуцале униформе, стеге нема. Говор и дискусија потиснули су опрезност и дисциплину. Отпор се организује на добровољству. Разговори се воде и са онима који немају дисциплинских обавеза. А главни извор и резерва снаге су сељаци, најзапостављенији сталеж државе. Нигде као у сељачким редовима, не могу се пронаћи умност и сталоженост. Својим логичним анализама прилика и одличним проценама времена и људи, сељаци су ме потпуно освојили, задивили ме, а својим јунаштвом и стратегијом бацили су у засенак високи проценат војничког кора, који се васпитавао да се бори, да у борби предводи и примером показује пут и начин како и шта треба да се ради. Постао сам приврженик сељачких, земљорадничких покрета и партија јер их сматрам темељом друштва и државе. Официри и велики број интелектуалаца су несигуран део заједнице. У њима су амбиције које су често болесне јер превазилазе њихове умне и моралне снаге. Завидни су и спремни на пакости. Када пригусти спремни су да побегну и да се заогрну опортунизмом, који није човечан. Ја сам имао и имаћу неприлика, главобоље и невоља са људима из тих класа, које би требало да воде и граде, али више знају да руше.
Није имао лак посао, јер Хомоље је било пуно разне војске. У Хомољу су се налазиле две групе Пећанчевих четника. Групу од неколико стотина четника предводио је поручник Сава Марковић, који је био родом из околине Зајечара. Другу групу од сто четника предводио је војвода Војислав Трибрђанин – Звишки. У Кључу је био војвода Илија Савовић, а к Неготину војвода Жарко. На Црном Врху имао је жандармеријски наредник Видоје групу од 12 жандарма. У низинским деловима Хомољских планина били су комунисти, под командом Вељка Дугошевића, резервног потпоручника, учитеља по професији, који се називао командантом Источне Србије. Располагао је са 150 партизана и са око 100 црвених четника војводе Пљешковића, који му је пришао. Дугошевићеви партизани претежно су били Личани, радници из рудника злата у Благојевом Камену. Са њим се Пилетић срео и преговарао је о заједничким акцијама против непријатеља и његових сарадника, али се нису могли сложити ни по једној тачки предложених програма. Дугошевић је припремио заседу да убију Пилетића, али Велимирова прича о положају његових војника збунила је Дугошевића и није смео да замишљено учини.
Комунисти су напали ослобођени Петровац на Млави и четнике Пилетићеве у Бистрици, којима је командовао капетан Павле Илић Младеновић. Те исте ноћи, на превару, комунисти су ухватили капетана Павла Илића Младеновића и тројицу пратилаца, побили их на зверски начин у Петровцу на Млави, па тела закопали у ђубришту школе. Тим својим нападом на Бистрицу и убиством Павла Илића Младеновића са пратиоцима, почео је грађански рат у Источној Србији, којега су изазвали комунисти. Вест о томе озлоједила је људе оног краја и тражили су да се Хомоље очисти од комуниста. На комунисте та осуда није имала никаквог утицаја. Они освајају места из којих су се повукли Пилетићеви одреди.
Када су комунисти освојили Жагубицу, запалили су општинску архиву, опљачкали новац општине и вредности бројних грађана. Опкољени Пилетићеви војници успели су да одступе, али стигао им је у помоћ сам Пилетић са великим одредом. Ту су заробили 29 комуниста, десетину их је погинуло, а главнина је одступила пут Кучева. Заробљеним комунистима Пилетић је одржао говор у којему је истакао да не жели грађански рат, а да они могу да иду куда хоће, могу да се прикључе његовим одредима, или врате Дугошевићу. То је направило необичан утисак на оне који су се вратили у свој комунистички одред. Постали су ватрени пропагандисти за Пилетића и његову борбу. Да би се то понашање спречило, Дугошевић и политичко руководство стрељали су тројицу војника, међу њима и познатог комунисту Качара. Тако је грађански рат у Источној Србији постао стварност. Он ће у потпуности уништити комунистички покрет Источне Србије. Истина, њихов политички комесар, др Гвозденовић, покушао је да се односи среде и срео се са Пилетићем у манастиру Горњаку, али са комунистима, због њихових лажи, интрига и неверства, ништа се добро и паметно није могло постићи јер се договореног нису придржавали.
О свему томе, укратко, пише Пилетић у својим мемоарима и нема потребе да ја настављам надуго и нашироко из својих бележница. Још једно морам да поменем због читаоца. Ја у том времену нисам био тамо. Био сам на путу од немила до недрага, а догађаје сам бележио годину дана касније, узгредно, уз други задатак. И те бележнице поседујем, иако писане 1942. године. Приликом мојег одласка из титоистичке Југославије остале су код пријатеља. Тек 1957. године добио сам их преко једне иностране установе.
Почетком зиме 1942. почела је велика немачка офанзива на „одметнике“ у Хомољу. Циљ офанзиве био је да се ухвати или убије Пилетић и униште његови одреди. Једнога дана пронела се вест да је Пилетић погинуо. У ствари, он се склонио на један забачени салаш. Надао се да ће таква вест утицати на немачку офанзиву и на српске колабораторе – љотићевце, да са потером престану. И то се заиста десило. Вест о Пилетићевој погибији стигла је и до Врховне команде и Драже Михаиловића, који је у Хомоље послао специјалног делегата да види како се то десило.
Уништење комуниста Источне Србије
Одмах иза пронете вести да је Пилетић погинуо, комунисти су почели општи напад на његове одреде, рачунајући на брзу победу. Истина, они се ни раније нису придржавали споразума склопљеног између Пилетића и комесара др Гвозденовића, у манастиру Горњаку. Веровали су да је прилика да приграбе целокупно вођство отпора у Источној Србији. Према директиви Пилетића, његови одреди прешли су у акцију против комуниста и извршили напад на њихов главни штаб у Нересници. Док је комунистичко руководство успело да се спасе бекством, национални одреди побили су и заробили више комуниста, међу којима и капетана Јовановића.
Комунистички главни штаб за Источну Србију, бежећи, дошао је у село Дубоко, али ту их је напао војвода звишки Војо Трибрђанин и готово потпуно уништио. У борби је погинуо и комунистички командант за Источну Србију Вељко Дугошевић.
Комунисти су имали у Источној Србији око 1.800 људи, а после погибије њиховог вођства највећи део пришао је Пилетићевим националистичким снагама, док су мале групице од преосталих, већином правих комуниста, остале да се крију по терену, не водећи више никакву акцију. Неки су бежали у Босну и тамо се прикључили већим комунистичко-титоистичким одредима. Тако је, почетком 1942. године, цела територија Источне Србије била под управом ЈВуО. Уништени су комунистички одреди у Крајини, код Соко Бање, Књажевца, Сврљига и Ниша. Партизани ће се појавити с пролећа 1944. године, а власт ће дограбити после преласка совјетске војске у Југославију и помоћу бугарске војске, која се у септембру 1944. од окупаторске претворила у савезничку комунистичку армију и устоличила титоисте у Београду и целој Југославији. Обилату помоћ комунистима пружили су Америка и Енглеска и поред певања титоистичких шумаца, издајника своје земље и народних крвника: „Америка и Енглеска биће земља пролетерска“.
Захваљујући тим савезницима, Срби су поробљени, десетковани, ментално уништени. Када су савезници у питању, ми смо наивчине, све смо им веровали и на њих се надали, па са поносом папагајски понављали: „Наши велики савезници“. А они, рушили су српске градове, са висина су бацали товаре бомби и убијали српску нејач, болесне, остареле и палили њихову имовину. И када су, излажући свој живот погибији, бежали преко границе великим савезницима, и постајали код њих стражари магацина, били су пресрећни и заборављали на своје чинове и звања. Тако се народ обезљудио, обљутавио, окукавичио и ментално пореметио. То је део подмукле борбе којом су нас велики савезници уништавали, у потаји, да би у последњој декади двадесетог века иступили, у име хуманости, хришћанства и демократије, подобно својим историјама, као највећи злотвори Срба у њиховој мучној историји. И на крају, Срби, којима велики свезници, марке и долари нису попили мозак, открили су које су и какве су хуље они у које су веровали. Србија је разрушена, Срби десетковани и сведени на просјачки штап, али „васкрсења не бива без смрти“.
Командант Крајинског корпуса
У октобру 1942. године генерал Дража Михаиловић, који је још раније постављен за начелника штаба Врховне команде ЈВуО, као и за министра војног краљевске Владе у Лондону, дао је неколико нових задатака потпуковнику Велимиру Пилетићу. Прво је наименован за команданта Крајинског корпуса, који је обухватао срезове: Кључки, Брзопаланачки, Поречки, Голубачки и Звишки. Затим му је дао налог да политички ради у Румунији и Бугарској.
Пилетић је прешао у Крајину и свој штаб поставио на падинама Пореча, између Малог и Великог Крша и Дели Јована. У Хомољу је оставио као заступника свога начелника штаба капетана Синишу Оцокољића – Пазарца. А како у Крајини и Поречу организација отпора није била у потпуности спроведена, почело се са организовањем села, са прикупљањем бораца, набавком оружја и израдом муниције, бацача и бомби, што се није могло набавити са стране. Почело се са врбовањем официра, који су били старешине у Недићевим пољским и граничним одредима. Део тога задатка, за срезове Кључки и Брзопаланачки, поверен је, поред осталих, и писцу ових редова. Тешко је заборавити разговор са потпоручником (покојним) Драгутином Бурићем, и жандармеријским наредником водником Благотом Вучуровићем.
– Ово је најсрећнији тренутак мојег живота, – рече ми Бурић.
Зажелео је да одмах пође сам или са делом људства у одметништво. Искусни Вучуревић разговор је заогрнуо шалом:
– У мојим годинама не иде се у хајдуке, – рече и позва своју згодну ћерку да нам наточи по ракију. При одласку је рекао:
– Ово сам очекивао, али си ме ти изненадио. Не бери бригу, са предлогом си успео.
Тако се дешавало и у другим срезовима, који су отворили врата припадницима колабораторских снага да, после напада шумаца, буду заробљени и одведени незнано куда. За кратко време извршено је организовање села и града. Онда се почело са радом међу Србима Румуније, са припадницима Царинистичке и Либералне партије Румуније (Манијеве и Бритијанове), одласком у Букурешт и успоставом додира са румунским граничним снагама. Са Бугарском је ишло теже, иако су у раду учествовали и бугарски емигранти, присталице Стамболискога. Ипак, преко Софије, успостављена је веза са Цариградом. То је учињено преко Букурешта, где је био турски амбасадор, Шефкет Истинели, стари пријатељ Срба и српског народа.
После доласка енглеско-пољске војне мисије, појавила се потреба да се Пилетић одазове њиховом захтеву, за успоставу везе са Мађарском. О томе је писао Пилетић у својим мемоарима, али и у Цертификату, који сам објавио на неколико места, у изводима и у другим књигама. У тим свим мисијама учествовао сам и завршавао их на најбољи могући начин. О мисији у Мађарској имао сам опширне прибелешке, преливене у рукопис, али он је сагорео у пожару који је подметнут Архиви ”Југословена“, којег сам уређивао. Већи део био је на мађарском, немачком и енглеском језику, и то се није могло надокнадити и обновити. Пропало је, као и много другога, током потуцања од немила до недрага.
Пилетићеве радионице у Хомољу и социјално обезбеђење
У одредима којима је командовао Веља Пилетић било је доста занатлија, као и неколико техничара и механичара из крагујевачке фабрике оружја. О једном између њих, Лазару Аврамовићу, писао сам у књизи „Од немила до недрага“. Њих је Пилетић користио за израду ратног материјала. Нарочита пажња је била на изради ручних бомби, најдрагоценијег оружја. Аврамовић је израђивао минобацаче са великим успехом. Бацачи и бомбе прављени су по угледу на крагујевачке. Прва радионица за израду била је у Благојевом Камену, код Нереснице, у просторијама и са машинама истоименог рудника злата. Постојало је око десет радионица на терену. У некима су израђиване врло добре митраљетке, од старих пушчаних цеви и челичних опруга. Најуспешнија је била радионица у Крепољину, у којој су радили стручни мајстори из крагујевачких фабрика оружја и муниције. За бацаче, употребљаване су водоводне цеви.
Израда радио предајника и пријемника била је на завидној висини. Тих радионица било је неколико у Хомољу, Поречу и Крајини. Радио станице већином су израђиване од старих радио апарата. Анодне батерије за њих доношене су из Бугарске, Румуније и Загреба, док је електрична енергија ових станица добијана из аутомобилских акумулатора.
Санитетски материјал добијан је из Београда, највише из Главне војне болнице, као и из свих болница и апотека, које су се налазиле у Источној Србији.
Крајем 1942. године почели су да раде тајни школски центри за обуку резервних официра, док су се одабрани омладинци од 15 до 18 година обучавали за радиотелеграфску струку. Деца од 15 година, из сигурних фамилија, обучавана су за обавештајну службу, а један мањи део за курирску службу. Један број девојака припреман је за болничарке, кроз кратке припремне курсеве. Било је и неколико састанака, курсева за идеолошко изграђивање жена, у духу демократских линија.
Велика пажња, све у тајности, била је од почетка 1943. године посвећена обуци регрута за устаничку војску. Посебно су позивани они који због рата нису завршили служење војске. Већином они, који су навршили 18 година живота, па надаље. Обуке су извођене по селима и на сигурним местима, суботом и недељом. Окупатор је боравио немоћан у градовима, док су села и варошице били у рукама ЈВуО. Веровало се да ће се савезници искрцати у Албанији или Далмацији. Веровало се у борбену будућност и зато је цела област Источне Србије била подељена у девет корпусних територија. Тако је организација генерала Михаиловића имала стварну власт, по селима од 1942, а од 1943. и по варошицама и великим градовима. Влада генерала Недића је потврђивала среске начелнике и друге чиновнике за које је организација отпора дала предлог или пристанак. Вршено је и организовање исхране. Стварани су магацини, сухопутни центри, помоћ у храни и огреву сиромашном становништву и фамилијама из којих су неки чланови одведени у логоре, или су били у заробљеништву.
Немачке уцене
Наравно да су Немци и њихови сарадници били обавештени о свему, јер ни они нису седели скрштених руку. Пилетић је са својим војничким и социјално-друштвеним радом био трн у оку окупатора, њихових помоћника, али и понеког официра који је у свему томе гледао нешто ново и сумњиво. Официри треба да се баве војним питањима, да псују сељачку мајку и одржавају дисциплину, мислећи за све. Све је мирисало на нешто сумњиво. Та схватања подгрејавали су окупатори, па је крајскомандант, да би помогао Србима и спасао их Пилетићевих новотарија, озаконио суму од 100.000 динара, коју су банатске Швабе на његову главу раније поставиле, уценивши га као начелника Штаба Дунавске дивизијске области у Панчеву, јер је помагао акције сокола и четника, који су имали сукобе са немачким културбундом за територију Баната. О томе ми је Пилетић причао надуго и нашироко, рекавши ми да су Немци после окупације Југославије, по оптужби банатских Шваба, стрељали у Панчеву 17 српских интелектуалаца, најбољих Пилетићевих сарадника.
Током велике немачке офанзиве против четника, у току зиме 1941–1942. немачке војне власти растуриле су по свим местима Источне Србије плакате, у којима се објављивало да је Пилетић уцењен са 200 хиљада динара, које ће се платити ономе ко га убије или жива доведе. Године 1943, крајскомандант из Зајечара повећао је ту суму на милион динара.
Сукоби са Бугарима
Године 1941. бугарске окупационе трупе биле су распоређене око Ниша, Алексинца, Соко Бање, у долини Мораве и у Топлици. Године 1943. оне су се налазиле у готово читавој Источној Србији. На самом почетку те године дошло је до првих борби између четника и Бугара, у околини Пожаревца. Један бугарски батаљон био је упућен од стране Немаца да нападне Пилетићеве одреде. Бугари су успели да их изненаде и при овом првом нападу заробили су неколико војника са поручником Ловрићем, кога су предали Немцима, а они су га интернирали у концентрациони логор у Маутхаузену.
Неколико дана касније, један прикривени комуниста из села Мишљеновца дошао је у Кучево и известио бугарског команданта да се четници налазе у његовом селу. Већи бугарски одред упућен је у село, али су четници пружили јак отпор и натерали бугарске војнике да се повуку ка Кучеву. Не желећи да у селу сачекају нову потеру, четници су се повукли дубље у планине. Морам да истакнем да је понашање бугарских трупа било различније од онога из прошлости. Оно се разликовало и од немачког понашања. Једно је сигурно, бугарске трупе помагале су партизане, како у Топлици, тако и по другим пределима где би се појавили. У случају опасности отварали су им границу да беже у Бугарску. Према четницима су имали непријатељско држање, али не и према народу.
Саботаже и обавештавање
На територији Источне Србије – командног Штаба бр. 3 – налазило се око 60 рудника. Сви су они били у рукама четника, осим борског. У њему је била јака немачка посада и колаборатерске јединице, што је износило око 2.500 војника. Немачке сигурносне трупе биле су наоружане са 26 топова и великим бројем аутоматског оружја и бацача. Иако је радна снага у руднику била, у току окупације, пет пута већа него до рата, производи рудника, услед саботажа, били су мањи него што су били за време мира. Међу радништвом, инжењерима и стручним особљем, била је спроведена конспиративна организација, те су необјашњени кварови на рудничким инсталацијама били свакодневна појава и тиме се смањивала производња.
Пилетић је уз сарадњу других имао план да обустави сваки даљи рад у Бору. Добијао је од инжењера из рудника детаљне податке о техничким постројењима, електричним уређајима и рударским направама. То је доставио енглеској војној мисији с планом о онеспособљењу свих борских рудника. То се могло са успехом извести само упадом јаких снага у Бор, па је тражио од Енглеза да наоружају око 2.000 војника аутоматским оружјем и потпуно обезбеде муницију и експлозив. Захтевао је да енглески авиони бомбардују касарне и бункере у којима се налазила немачка посада и тиме омогуће и олакшају упад његових снага у просторе рудника. Међутим, Енглези нису послали ни тражено оружје, ни муницију, нити авионе да би напали из ваздуха поменуте објекте. Пилетић је морао да одустане од напада који би, неприпремљен, могао само да проузрокује велике жртве у редовима његових одреда, радништва и околног народа, а да се никакав успех не постигне. Међутим, енглеска мисија је, зачудо, захтевала тај напад и поред оправданих приговора и стварних чињеница.
На једном другом месту, у изјави за страну државу, Пилетић је писао: „У мој штаб парашутирани су седам енглеских официра, чина мајора и капетана. Два су упућена у Румунију, од којих је један погинуо“. У Пилетићевом штабу стално је био Џаспер Рутем, мајор који је касније произведен у пуковника. Баш с њим, који је заиста био добар и разуман човек, због немогућих тражења Пилетић је често долазио у оштру дискусију. Таква једна дискусија била је због одласка двојице официра у Румунију, мајора Томаса и поручника Николаја Цуркана. Томас је тражио да се само чамцем пребаце, а Пилетић је предлагао да им дадне 30 пратилаца, који би обезбедили њихов одлазак дубље у Румунију и да се повежу са већ организованим Србима из Темишвара, Баната и Букурешта. Узели су само једног подофицира који је говорио румунски. При самом прелазу, у сукобу са неколико румунских жандара погинуо је мајор Томас, нестао подофицир, а успео је да се спасе Цуркан. Рутем се осећао кривим што није прихваћен предлог Пилетића, јер да је то учињено, румунски жандарми не би се ни појавили пред толиком групом наоружаних људи.
Празне наде
Потпуковник Пилетић очекивао је да ће толико бројном доласку енглеских официра (уз више подофицира и телеграфиста) следовати слање војних транспорта оружја и муниције, али то су биле празне наде. Поверовао је да енглеска војна мисија има друге циљеве, а не помагање националног покрета отпора. Ни он, ни други познати команданти из Источне Србије, нису могли ни слутити шта у себи носи то енглеско држање. О томе је аутор ових редака разговарао, у једном погодном моменту, са капетаном Нашом, пољским официром из штаба генерала Сикорског, који се такође спустио падобраном код Пилетића. Са капетаном Нашом био сам блиски пријатељ, о чему сам писао у књизи „Са капетаном Нашом у Београду“ (Штокхолм, 1990. године).
Одмарали смо се на једној узвишици, на атару Голог Брда и посматрали Дунав и по њему пловеће објекте. Речни бродови вукли су по неколико шлепова узводно и по водостају шлепа видело се да су натоварени. Уз разговор о томе шта у њима има и шта би се десило да буду потопљени, дотакли смо се покушаја код села Бољетина, који се десио неку недељу пре. Пилетићеви специјалци покушали су да потопе немачки брод у Ђердапу, пред Сипским каналом, али нису успели јер за то нису имали потребно оружје. Неколико дана касније Немци су, из Бањичког логора, стрељали 150 припадника Дражиног покрета.
– То је била велика цена за никакав резултат, – рекох Нашу, у чуду га упитавши зашто нас енглески савезници не опреме како треба. Том покушају су присуствовали Рутем и пуковник Гринвуд. Рекох, неконтролисано, да је потпуковник Пилетић озлојеђен и љут на савезнике, који га чују али не помажу.
– Зар верујете да су они ваши савезници? Они су овде због својих интереса. Они нису савезници ни ваши, ни нас Пољака. Уосталом, примећујем да Пилетић мало шта зна о Техеранској конференцији.
Ту је заћутао, а ја сам се скаменио. Било ми је јасно шта ми је пољски капетан Наш само наговестио. Било ми је много јасније када смо тих дана добили авионску пошиљку, која се састојала само од водених мина. Њих је требало прилепити за пловеће објекте на Дунаву. Са неколико њих на истом објекту наносила се велика штета, па и потапање. Могле су се те мине пуштати у воду, па би се на одређеном одстојању саме покренуле и лепиле на челичне основе, где би експлодирале, а резултат је зависио од тога на којем се делу брода, или пловног објекта, то десило. Убрзо су откривене и месецима су изнад Дунава летели немачки авиони, малих величина, са магнетским уређајима, проналазили њихова легалишта, па их патролним чамцима чистили.
О разговору са капетаном Нашом, у једном погодном моменту рекао сам Пилетићу, који ме продорно гледао. Онда је најозбиљније затражио од мене коментар. Да сам имао право, да енглеске војне мисије имају задатак да искористе нашу организацију, да је ослабе и онеспособе, неку годину касније потврдио у својој књизи „Мис Фајр“, пуковник Џаспер Рутем, у којој је написао: „Комунистима за једну ноћ послато је 160 авиона оружја и муниције, а Михаиловићу у Источној Србији 24 авиона за годину дана“.
Разочарани четници су са огорчењем пратили овакву енглеску политику, коју нико у Србији није могао да разуме. Енглески официри, чланови мисије код Пилетића, изјављивали су да они чине све што им је у могућности, а што је у оквиру инструкција које су добили.
Док су Енглезима Пилетић и остали команданти говорили да је комунизам опасност по човечанство, да титовци нису савезници Велике Британије, већ њихови непријатељи, енглески чланови војних мисија би слегали раменима и одговорали да они не могу, и не смеју, да се мешају у политику. Међутим, стално су захтевали од Пилетића и његових команданата да онако недовољно наоружани и без муниције предузимају авантуристичке и безумне подухвате. Изгледало је да им је задатак да извршење тих захтева доведе не само до уништења свих четника у Источној Србији, већ и до уништења и самог српског народа. Захтеви Енглеза су били тако војнички неоправдани, да је Пилетић са својим командантима убрзо дошао до уверења да мисија, вероватно по упутству својих виших команди, сили јединице националног отпора на самоубилачке подухвате само зато да би убрзо биле уништене од окупатора, а титовски партизани остали једини господари на терену.
У погодном моменту то сам рекао једном члану мисије, пријатељу и много добром човеку. Пилетић ми је у Паризу, доста година касније, рекао:
– Веровао сам у оне твоје сумње о Енглезима, које су доказане изручењем црногорских четника комунистима.
Енглеска војна мисија одлази
Био сам присутан последњем састанку пуковника Пилетића и пуковника Џаспера Рутема. Било је то крајем јануара 1944. године, у селу Горњане. Њих двојица, сваки са својим помоћником, водили су подужи разговор, који је текао у мирном тону. Верујем, да у мемоарима има нешто о том разговору. Како се Пилетић спремао за пут, јер га је генерал Михаиловић позвао да дође код њега, пуковник Рутем је по њему послао писмо генералу Армстронгу, који је био у штабу код Михаиловића. Ја сам онда добио задатак, о којему сам писао на другом месту. Капетан Наш је неколико недеља раније погинуо у борби против Немаца, а енглески капетан Мики предао се Немцима са тројицом четника. Требало је све сазнати о тој погибији и о саслушању заробљених, са Микијем на челу. Због тога нисам узет у пратњу пуковника Пилетића, што сам желео, јер волео сам да видим генерала Михаиловића.
Када се пуковник Пилетић вратио у Крајину из штаба генерала Михаиловића, речено му је да енглеска војна мисија одлази. Он је онда упутио писмо Рутему, у којему се захвалио том сјајном човеку за све учињено и пожелео му је срећан пут у његову отаџбину. Рутему је било драго то писмо, захвалио се и срдачно поздравио Пилетића и све његове сараднике. Отпраћени су у штаб пуковника Драгослава Павловића, одакле су прешли у околину Ужица и авионом стигли, без проблема, у Италију почетком априла 1944. године. Пуковник Пилетић био је много изненађен када је видео писмоношу да се вратио натраг. Он је веровао да ће га Енглези повести са собом. У ствари, тај му је предлог учињен, али га није прихватио из породичних разлога.
* * * * *
У овом предговору није место да се пише о догађајима после повратка пуковника Пилетића са Јелице, из штаба генерала Михаиловића. То препустимо мемоарима. Ми ћемо се осврнути на 4. септембар 1944. године. Тога дана стигао је курир из Врховне команде са писмом, депешом, у команду среза Кључког. Аутор ових редова био је тада и командант среза јер после смене Мила Цанковића, који се последњих неколико месеци није трезнио, постављен је за вршиоца дужности команданта среза капетан Ђорђе Нинић, кладовски зет. Међутим, он се изгубио и обавештајна служба сазнала је да је побегао, дезертирао, и да се представља из дубоке скровнице као делегат и официр за везу 29. партизанске дивизије, која је била тада негде у јужним деловима Србије.
На захтев да преда писмо – депешу команди среза, курир то није хтео да уради. Он је, са још два пратиоца, са салаша Давидовца где је била команда, упућен је у Брзу Паланку, јер тамо се налазио штаб 67. корпуса. Касније сам сазнао да је то писмо – наређење, послао генерал Михаиловић пуковнику Пилетићу, да са одређеним лицима ступи у везу са совјетском командом у Румунији. Пуковник Пилетић је примио наређење, поступио по њему, и са пратњом од 150 официра, подофицира и војника, прешао код Трајанове табле у Румунију. Мемоари ће причати шта се даље дешавало и немам намере да у коментаре улазим. Али имам дужност, због историје и злих језика, да истакнем да је о томе говорио сам генерал Михаиловић, приликом своје одбране пред незаконитим комунистичко-титоистичким судом. Он је рекао: „Црвена армија се приближавала. Моја жеља да приме једно изасланство моје, одбијена је“.
Истина, у судском записнику није било онога што је истинито, али у озвучењу, помиње се у неколико наврата пуковник Пилетић. На оптужбе тужиоца Минића о Дражиним командантима који су сарађивали са окупатором, генерал је одлучно тврдио да у такве не спада Пилетић и почео је да говори о мисији коју му је поверио, али Милош Минић га је прекинуо.
Тек када је Пилетић стигао код савезника, почело је шапутање официра, у официрском логору Маркт ин Понгау, у Аустрији. Додавали су и дотеривали рекла-казала и оптуживали пуковника Пилетића и његове официре због сарадње са совјетском армијом и са совјетским обавештајним центрима. Постављаху се питања да ли су ти људи издајници, или патриоте.
И ја ћу мало са тиме да се позабавим. На то имам право.
Када је пуковник Пилетић, са пратњом, пошао у Румунију, да је хтео, с њим би радо прешло хиљаду људи, али је одвео само 150 као пратњу за преговоре са савезницима.
Трагедија четника Источне Србије
Прелазећи у Румунију да успостави везу са савезницима, на терену 67. корпуса ЈВуО остали су мањи одреди, које Пилетић није распустио. Он је две недеље пре, наредбом Врховне команде ЈВуО, био постављен за команданта групе корпуса у Источној Србији, делегата за Банат и за команданта Североисточног фронта државе. То јасно говори да су се у Врховној команди надали енглеском искрцавању у Албанији или Далмацији. За команданта 67. корпуса одређен је до даљњега потпуковник Миодраг Ратковић. Он се тога дана нашао уз Пилетића због пријема дужности. Присуствовао сам тој примопредаји, када је пуковник Пилетић предао потпуковнику Ратковићу корпусни штамбиљ и рекао му:
– Ово је моја пратња, моји војници, који остају са мном. Одреди корпуса су по терену и са командантима батаљона и бригада успоставите сами везу и створите односе. То урадите са командантима сектора корпуса, са среским, градским и сеоским командантима. Ја с пратњом одлазим у Румунију по наређењу Врховне команде и генерала Драже.
Овај се разговор одиграо на Цветановцу, између Бељана и Мироча. Како је и зашто потпуковник Ратковић прешао у Румунију то он не објашњава у својој књизи „Моје тамновање у Лубјанки“.
Сличан је случај са командантом Кључке летеће бригаде, поручником Драгутином Бурићем. Он није прешао са Пилетићем у Румунију. Стигао је два дана касније и тек им се прикључио у Крајови. Бројни теренски команданти: батаљона, чета, команда среза и команда Кладова остали су на положајима и вршили своје послове. Очекивао се повратак Пилетића и његове пратње. Морам истаћи да се осећао страх и расуло је почело увелико. О томе сам писао на другом месту. Једини случај дезертирања био је пример команданта Другог кладовског батаљона, резервног поручника Рада Форцана, који је пребегао са још неколико цивила у Румунију, где су под заштитом совјета основали Кључки комунистички комитет. Два дана после совјетског прелаза у Кладово и околину, 22. септембра 1944. године, тај комунистички комитет дошао је у Кладово, преузео општину, срез и поставио председника, команданта града, команданта милиције, секретара комитета, председника АФЖ и тиме је почела комунистичко-титоистичка зликовачка власт у Србији и ширила се Југославијом. На крају, совјетске и бугарске трупе устоличиле су у Београду шумског маршала Тита и његову комунистичку дружину. Ја сам на својим положајима остао до 24. септембра. Неколико дана касније ухапшен сам од официра Југословенске бригаде, Марка Месића, и предат на чување команди места, али није било како се замислило. Ја сам онда био млад вук, којем није било лако бројати зубе. Тако је почело моје одметништво, илегала, прелаз у Румунију и хапшење, па робијање у НКВД-у и ОЗН-и, да би на крају био пуштен на слободу. Као слободан човек, са потпуно исправним папирима, заједно са супругом (ознаши су нам у вагон унели њен кофер), изашао сам из Титославије и тако постао политички емигрант.
Ма где био и у којим околностима, размишљао сам шта се десило са војском и командантима ЈВуО из Источне Србије. Пуковник Љуба Јовановић – Патак, потпуковник Синиша Оцокољић – Пазарац, потпуковник Божидар Младеновић, војвода Воја Трибрђанин, и неколико познатих команданата бригада са терена Источне Србије, били су на фронту против комуниста-титоваца, који су покушавали да из Јабланице, са Копаоника и Шиптарије, продру у Србију, стигну на Дунав и да се тамо сретну са друговима по идеји, оружју и злочинима – Совјетима.
То им није пошло за руком, јер четничке снаге, иако лоше наоружане, иако издате од исфантазираних савезника, голим животима браниле су своју Србију. Целокупна та војска, која је бројала десетине хиљада бораца, била је под командом генерала Трифуновића, команданта Србије. Шта је било са том војском, са њеним командантима, са народом који је ту војску чинио, помагао и чувао? Та су ме питања морила на путу од немила до недрага. Тек када сам стигао у Аустрију, савезницима, почео сам да сазнајем о трагедији, о пропасти, издаји, окретању кожуха наопако, бежанији и понижавањима, да бих на крају сазнао о погибији четника на Зеленгори, у Босни, на Лијевча Пољу, о покољу у Градишки и разбојништву савезника у Словенији. Разбојника – савезника, који се зову Енглези и који су насилно вратили и предали комунистима десетине хиљада родољуба, патриота, бораца без страха и мане, да их комунистичке хијене побију и на њиховој мученичкој крви саграде ОЗНУ, УДБУ, КНОЈ, судове и казамате, у којима ће да се прича о братству и јединству, о победницима и издајницима, о свесним и заосталим, о социјалистичкој победи и будућности.
У емиграцији сам се срео са бројним познаницима, па и са ратним друговима из Источне Србије. Стекао сам уверење да „страх животу образ каља често“. Срео сам неке познате команданте који од своје војске, када су стигли савезницима, нису имали ни личног пратиоца. Зашто је тако? Дознао сам јер сам се распитивао, не из зле намере. Нарочито ме је интересовала истина, после дознатих оптужби, изречених и од оних који би требало да ћуте. Оптужбе су се односиле на поступак пуковника Велимира Пилетића, који је отишао Совјетима на разговоре и договоре.
„Уз сува и сирова горе“ – народна је изрека за дрва. Спао сам у ту групу коју оптужују. Саслушаван сам и зван на разговоре, јер сам био најдоступнији. После доласка из Румуније у Аустрију, група се разбежала, пуковник Пилетић је отишао у Француску, потпуковник Ратковић у Италију, адвокат Трифунац у Француску, Тимић у Јужну Америку. Код савезника остали смо капетан Брковић и ја. Неки други из групе били су последња рупа на свиралици, живели су мирно, али су носили печат совјетских пајташа. Како је Брковић био румунски робијаш, то се некако могло и прогутати. Он је имао паролу за самог себе:
– Пропала држава, па је природно да сам и ја с њом пропао.
Милуновић је био неотесанији. Што су га више нападали – он је био све безобразнији. „Не бренује ни цара, ни ћесара“ и на „једну речену – стотину одговори“. „Често стане на жуљ“. Без обзира о коме се и чему ради.
Пуковник Велимир Пилетић извршио је наређење претпостављених. Иако је страдао, патећи се у комунистичким затворима, у потпуности је очувао људску и војничку част. Совјети су га примили и пратили. Када су видели да одлази и другим савезницима – Американцима и Енглезима, ухапсили су га. Похапшени су његови официри и пратиоци. Ухапшена је и његова супруга Оља. О свему томе читаћемо у мемоарима. Али Совјети никога од њих нису убили, или лично предали комунистима, титовцима. Његови пратиоци, који су од стране Југословенске бригаде усташа Месића и Сулејмана Филиповића похапшени у Крајови, предани су припадницима 29. титоистичке бригаде, под командом мајора Зеца (српска браћа из Кордуна и Лике). Они су извршили злочин, уз помоћ комунистичког смећа Источне Србије, који су побијене закопавали.
И док је пуковник Пилетић извршавао наређење, бројни команданти из Источне Србије пробијали су се и довијали док су савезницима стигли. Неки други, уз музику и зурле, грдно су платили на Зеленгори. Сам Дража Михаиловић издаје несхватљиво наређење о концентрацији трупа у Босни. Отац и спасилац Србије, Милан Недић, бежи са Немцима у Аустрију, а политичка ругоба и колаборатер Димитрије Љотић, преводи своје добровољце у Словенију, да би тамо у заједници са колаборатером Рупником дочекали на нож партизане. Отуда бацају мамац онима који нису задовољни поступком Драже Михаиловића. На тај мамац лисице без репа, насео је јунак и борац, војвода Павле Ђуришић, који гине са стотинама других, по жељи издајника Секуле Дрљевића, у мучилиштима усташких и хрватских крвопија.
У Загреб иду, на диван Павелићу, генерал Ђукић и адвокат Ранко Брашић, на своју или подвалничку замисао. Све то пада на терет часног и великог Драже Михаиловића, којему варварски комунистички суд приписује све гадости, које су почињели плашљивци, превртљивци и лажови. Те лисице без репа, оглибавиле су светли лик Михаиловића, па затим почеле да испредају бајке и лажи о другима, заклањајући се демократијом и великим савезницима, који су враћали избегле борце, цивиле, болесне, децу и остареле, предавали их својим комунистичким савезницима, који су наочиглед Енглеза, побили хиљаде и хиљаде најпоштенијих људи и тим затрли Српство у Црној Гори и сваког недостигнутог прогласили колаборатером и издајником.
Тако сам ја гледао, и тако гледам, на „савезнике“. То сам им рекао приликом бројних ”разговора”, јер они мене никада нису правно саслушавали. Истицао сам да волим једног Руса више од хиљаде „великих савезника“. Од Руса за ту љубав никада ништа нисам добио, нити ми је понуђено. А велики „савезник“ Америка огласила ме за лице опасно по УСА сигурност и забранила ми је улаз у Сједињене Државе Америке, земље коју сматрам интелектуалним инспиратором злочина и неправде у највећем делу света.
На тој листи опасних по УСА безбедност било нас је доста. Поменућу пуковника Пилетића, др Живка Топаловића и професора Воју Поповића.
Мемоари Ољини и Вељини
У овом облику, који предајем издавачу да их објави, Ољини и Вељини мемоари служили су за превођење на француски језик и преведени су од ауторизованих преводилаца. Тако је тражио издавач, Француз, а све трошкове око превода платио је Веља од своје мршаве зараде фабричког радника. Два позната ратна генерала, у оном добу председници својих држава, написали су краће предговоре. Када је све било спремно за штампање настао је застој. Укратко о томе, у писмима, обавештавао ме је Веља. После неколико недеља ишчекивања да се почне са штампањем, пише ми нешто слично: „Настале су тешкоће, јер су се умешали страни и моћни. Постоји повише захтева, које ја не могу да прихватим. Пре неки дан, добио сам једну копију у којој су означена бројна места која би требало одстранити из рукописа. Ако бих то урадио, од рукописа не би остало ни половина. Књига би се свела на брошуру, а ја то не могу да прихватим“.
По његовој жељи – „то је само за тебе“ – ја се нисам усудио да питам блиске и упознате о чему се ради и ко је тај који је ставио захтеве. О томе никада нисам Вељу питао, јер знао сам колико га је то тешко погодило. И тако се мемоари нису појавили на француском језику. Никада нисам питао ни Вељу, а после његове смрти ни Ољу, шта је било са машинописом и где се налази. Знао сам да су страшно увређени и нисам хтео да ране повређујем. Када сам од много болесног Веље, на неколико недеља пре смрти, чуо да каже Ољи:
– Дај Маркиши копију мемоара и његове бележнице, па нека са њима уради шта хоће, – нисам имао снаге да проговорим. Нашао сам разлог да изађем неким послом. Када сам следећег дана дошао и седео неколико сати, рекох им да се враћам у Шведску. Тада је био последњи поздрав и загрљај с њим, човеком и командантом којег сам много волео. Мемоаре нисам добио!
Када је умро пуковник Велимир Пилетић ја сам био изван Европе. Добио сам телеграм два дана после његовог погреба. Одавно сам имао договор са заједничким пријатељем да, у име Симкино (супруга писца предговора – прим. ред) и моје, купи венац и положи на његов одар. То је и учинио. Ољи сам послао телеграм и велико писмо. Сахрањен је како хероју и племићу доликује. Како доликује човеку и команданту. Испраћен је са жаљењем, али и са разним осећајима. Људи су га жалили и поред чињенице да га је то ослободило великих мука и болова. Нељуди су се ослободили једног људског дива, пред којим су дрхтале њихове нељудскости, покварењаштво, свашточинство и несојство. Почели су да испредају лажи, препредају комунистичке и колаборатерске бљувотине, да погане светли лик и велика дела хероја и мученика ВЕЛИМИРА ЈАНКОВА ПИЛЕТИЋА.
Дужност ми је налагала, о поштовању и љубави према њему да не говорим, да отпочнем поново борбу против хуља. У тој борби, помогли су ме признати и познати људи: пуковник Љуба Јовановић, потпуковник Миодраг Ратковић, адвокат др Александар Трифунац, па је олако било утерати у мишје рупе ниткове и лажљивце, који су се усудили да мртвом вуку броје зубе.
Госпођа Оља, Оливера Пилетић, изјавом преко штампе открила је свој бол, очај и захвалност нама, који смо устали да бранимо светло име и витешки лик њеног супруга.
После Вељине смрти, Оља је уништавала огромну архиву свога супруга. Тиме се осиромашила историја ропства и борбе за слободу. Покојни Пилетић био је у писменој вези са бројним познатим, страним и нашим људима и све је уредно сређивао и чувао. Међутим, све је прогутала ватра. Обавестила ме је када је са уништавањем почела. Нисам је одвраћао, иако сам знао колико губи историја. Рекла ми је разлоге за такву одлуку:
– Маркиша, онај српски народ, који је ценио своју прошлост и представнике те прошлости, на изумирању је. Срби су постали нешто друго, несвесније и опакије, од наших очекивања. Веља, ја и многи други часни и борбени, највише смо зла и неправде доживели од њих, од Срба који су упрљали српско име, заборавили своје порекло и бацили под ноге народну част.
То је био Ољин завршни суд о свом поступку и о српском понашању. Тешка је то оптужба. Њихове патње, осећаје, знали смо ми, који смо им били верни пријатељи.
Тих дана, добио сам пакет са Пилетићевим мемоарима и своје бележнице, настале оних година надања и борбе за слободу. Телефоном ме је обавестила:
– Шаљем ти све то по жељи Вељиној и уради са тим шта ти је по вољи. Извршавам жељу и обећање Вељино, иначе бих и то уништила.
Оља, Оливера Пилетић, живела је још 20 година после смрти свога мужа. Последње две године живота била је у старачком дому. Није могла да пише, и за те две године о њој сам сазнавао преко пријатеља. Рекао ми је:
– Оља је пре неколико година уредила са једним погребним заводом да се, када умре, ископају посмртни остаци Вељини и да их погребни завод пренесе у Црну Гору и сахрани код манастира Пиперске Ћелије. Погребни завод је то урадио и у два наврата тражио од југословенских власти и представништва дозволу за то. Али они то не дају. Њихови посмртни остаци и сада су у хладњачи погребног завода.
Тек почетком 1993. године, погребни завод покопао их је у гробу, који су другови и пријатељи подигли пуковнику Велимиру Пилетићу. Тамо почивају и надам се да ће се неко сетити њихове жеље и аманета. То им дугује српски народ. То је њихова жеља, а у разлоге тога нећу да улазим.
Слава и покој Оливери и Велимиру и моје доживотно поштовање!
Јула, 2001. године
Шведска
Марко Милуновић – Пипер
