Злочин у Рајинцу и убиство монахиња Љубостиње

Манастир Љубостиња

Пише: Милослав Самарџић

У рубрици „Међу нама“, „Политика“ од 27. марта 2014. доноси чланак под насловом „Да се не заборави“. Чланак је посвећен убиству Јосифа Киндла, његове жене Хане и њихово седморо деце, у селу Рајинац код Трстеника, 27. марта 1943. године. Деца су била узраста од четири до 21 године.
Јосиф и Хана Киндл били су Аустријанци, с тим што је Јосифова мајка била Хрватица. Остали су у Србији после Првог светског рата, населили се у селу Рајинац и били узорни грађани. Прешли су у православље, а деци су давали српска имена.
Према чланку из „Политике“, четничка црна тројка је дошла изненада и све их поклала.
Ради провере и допуне приче, позвали смо хроничара ратних догађаја у овом крају, Станка Бзенића, аутора књиге „Трстеник у ратној стихији 1941-1945“. Књига има око хиљаду страница и представља најпотпунији рад на ту тему кад је реч о Општини Трстеник, али на жалост још није објављена. Могуће је да ће угледати светло дана до краја године.
Бзенић потврђује да је податак о убиству породице Киндл тачан. Тачно је и да је тај злочин готово заборављен, јер су га комунисти у претходном периоду ретко помињали, очигледно због позадине, о којој се у „Политици“ не говори.
Наравно, та позадина не умањује злочин, али сваку причу треба испричати у целости.
Девет дана раније, 18. марта, у сеседно село Лободер упала је немачка казнена експедиција, коју је довео комуниста, тада у немачкој униформи, Миша Брашић. Брашић је био убачен у четничке редове, са намером да открије место штаба команданта Србије, генерала Мирослава Трифуновића. Кад га је открио, отишао је и довео Немце. Он је иначе био совјетски агент, па је 1948. завршио на Голом отоку, где је провео пет година. После је у „Политици“ објавио фељтон о свом раду, писао је да је био дупли агент за потребе Комунистичке партије. О њему пише и Дедијер у „Прилозима за биографију Ј. Б. Тита“.
Углавном, пошто су га мештани препознали, склонио се у Београд, да би у јесен 1944. отишао у сусрет Црвеној армији, у Банату. Имао је легитимацију совјетског агента.
Немци су 18. марта спалили куће мештанима Лободера и одвели 30 мушкараца, од којих су 29 стрељали у Јајинцима. Објавили су и плакат о уништењу овог села због скривања „бандита Драже Михаиловића“.
Казнена експедиција се потом упутила у Рајинац, где је њен официр разговарао са Јосифом Киндлом, на немачком. Разбегли мештани Лободера су то уочили и одмах оптужили Киндла за своје страдање, тј. позвали су четнике Благотинског батаљона и тражили да се породица Киндл ликвидира. Дошао је један вод или чета из састава 5. батаљона, под командом Вулета Матића. У „Политици“ се помиње црна тројка, поименице, али Бзенић тврди да тај податак није тачан. Према његовим истраживањима, злочин је починио најмање један вод. Породица Киндл је страдала само због свог презимена – немачког презимена у земљи у којој су Немци поубијали много људи. Матић се после рата скривао негде у Војводини, под лажним именом. Никада није откривен.
Док „Политика“ редовно објављује чланке о злочинима четника, по правилу са до пола испричаним причама, то није случај када је реч о злочинима комуниста. Ако би овај лист желео да буде објактиван, требало би на сваки овакав чланак да објави стотинак чланака о комунистичким злочинима. Ако су, пак, тема злочини западно од Дрине, била би потребна иста пропорција са темом: злочини Хрвата и муслимана над Србима. То за сада није случај, тј. „Политика“ практично од почетка, тј. од 1944. године, доноси криву слику о ратним догађајима.
У свом раду Станко Бзенић расветљава и убиство две искушенице и једне монахиње Манастира Љубостиња, које су починили четници 1. трстеничке бригаде, такође почетком 1943. године. Према његовим истраживањима, све је почело са неморалом једне калуђерице – имала је љубавника. То се сазнало и сви су били огорчени. Зато је две искушенице пријављују љотићевцима, под оптужбом да је у вези са бандитима. Љотићевци и гестаповци упадају у Манастир на Божић 1943, у потрази за тим бандитом.
Погодило се да је у Манастир управо дошао Јован Гордић, син команданта 2. трстеничке бригаде, капетана Николе Гордића. Он је имао 20 година, био је четник на Гочу. Као и остали четници, становао је у земуницама, а како је зима била јака, сишао је у Манастор, без оружја и у цивилном оделу, да се огреје, а и ради празника.
Гестаповци су га пронашли и одвели у крушевачки затвор. Ту се налазило много четника и њихових присталица, али и један лажни затвореник, кога је Гестапо поставио да прислушкује остале. Тај је сазнао да је Јован Гордићев син. Одвели су га на Бањицу и стрељали.
Сазнавши за ово, 1. трстеничка бригада покреће истрагу и утврђује де су гестаповце и љотићевце позвале оне две искушенице. Оне су одмах ликвидиране. Неморална монахиња је побегла, али су четници и њу пронашли и ликвидирали.
Поред Бзенића, злочин у Рајинцу је истраживао и Александар Динчић, коаутор књиге „Расински корпус српских четника Равне Горе. Реагујући на ову књигу, у име Субнора Крушевца Томислав Милетић је у књизи „У име Бога, у име Краља, у име каме“ написао:
„Дабогда! За злодело које су починили у Рајинцу у марту четрдесет и треће, они који су га извршили и сви који га одобравају или се накањују да тако икад нешто ураде: Живи трунули па молили да у земљу пропадну, а она их не примила! Семе им злотворско! Крв своју зверињу, пролокали и враћали се да је са својих сечива полижу. Језик полизали! Очи своје од крви не видели него их у њу утопили па само тамо, овога и онога света, њима гледали. Боже, ако сам грешна, зашто им руке не поломи? Што их не заустави? Што им разум не врати? Што их не заплаши? Што се обреше овде, у нашој забини, у овом нашем гнезду међу брдима, у овом нашем црном Рајинцу…“
На ово је Динчић одговорио:
„…Исти је то случај и са убиством учитеља Киндла, његове жене, три ћерке и четири сина. Капетан Никола Гордић, команданта 2. трстеничке бригаде је у овом случају реаговао крајње брутално, баш као и када је наредио да се ликвидирају три калуђерице манастира у Љубостињи, оптужујући их да су Немцима приликом претреса показали где му се крио син а кога су Немци касније стрељали. Гордић се на гробовима убијених четника заклео да ће казнити кривце за велику издају у Лободеру и Риљцу и уништити“издајничко семе“ у корену. Ово је био ратни злочин равногораца, без обзира што је Гордић због издаје светио више од 100 погинулих и стрељаних.“
Међутим, за разлику од Бзенића, Динчић наводи да је Киндл учествовао у немачкој казненој експедицији:
„Учитељ Киндл је водио немачке војнике из бранденбуршког пука у многим селима за време подухвата „Хајнрих“, када је гоњен ђенерал Мирослав Трифуновић и Пети благотински батаљон Жике Тодоровића из Риљца. Тада су окупатори отерали близу 300 сељака – верних Равној Гори по логоре и затворе, многе и стрељали, док је 17 четника погинуло…
За читаоце који нису имали где да уче забрањену историју, јер се о мартовској рацији за време подухвата „Хајнрих“ у време Тита није смело говорити (казне су биле драконске), поменућемо у краћим цртама њен трагичан биланс. У Риљцу су спаљене 2 куће, а 65 мештана одведено (35 погинуло у Маутхаузену и у Јајинцима код Београда), у Божуревцу су ухапшена 26 лица (14 погинуло у Маутхаузену), у Лободеру је упаљено 50 кућа активних четника, 120 мештана пребијено, 80 војно способних мушкараца ухапшено и одведено (20 стрељано у Јајинцима), у Пољни је 4 ухапшено, у Рајинцу су запаљене 2 куће, а 5 сељака су одведени у Краљево (тројица су страдала у интернацији, а Милан Вукојичић у Лободеру – за њих ова сељанка не нариче и не куне душмане), у Трстенику је ухапшено 20 и отерано у Краљево, у Врањакој Бањи је ухапшено 17 и у Мијајловцу је ухапшено 10 и отерано у Крушевац.“
Динчић даје и једну паралелу:
„Подсећања ради, када је у селу Суботинац код Алексинца од недићеваца настрадала партизанска група Дракчета Миловановића-Фиће и Момчила Поповића-Озрена партизанска освета се састоја у убијању целе породице Данила Ивановића-Чолета и паљењем њихове куће. Па ипак, то није био злочин – већ праведна освета за почињену издају. Према Милетићу, само су комунисти смели да убијају и сатиру читаве породице и нико други.“
Најзад, постоји још једна књига на ову тему: роман „Злочин у Рајинцу„ Драгослава Лазића. Роман се помиње на сајту Крушевац град:
„…Своје мишљење Живковић илуструје романом ”Злочин у Рајинцу” Драгомира Лазића давно објављеном у Научној књизи и ”баченим у бункер”. Сада је поново и једино доступан на интернету, на сајту ”Креативне радионице”. Добија публику, а временом и своје право вредновање.“
Међутим, не може са наћи на Гуглу.

“Пројекат” др Стевана Мољевића – Критика књиге Смаила Чекића „Геноцид над Бошњацима“

Др Стеван Мољевић на процесу 1946. године

Пише: Никола Станојевић
Предговор
Једно, код нас вероватно мало познато дело, али у “комшилуку” популарно, са тенденцијом да постане обавезна литература код проучавања догађаја из периода 1941-1945. године, заслужује посебан осврт.
Реч је о књизи др Смаила Чекића “Геноцид над Бошњацима у Другом свјетском рату”, објављеној у Сарајеву 1996. године. Издавач дела је још живописнијег имена: “МАГ – Удружење муслимана за антигеноцидне активности.”
Књига се од недавно поносно “вијори” и на www.znaci.net, сајту који баштини и негује “историју” стварану у ковачницама братства и јединства народа комунистичке Југославије. Чекић је и на “знанственом скупу” у Сарајеву маја 1994. године, наступао са темом “Четнички злочини геноцида над Бошњацима у југоисточној Босни и Санџаку 1941-1943”, а аутор је још једне књиге са сличном тематиком – “Агресија на Босну и геноцид над Бошњацима 1991-1993”, која је објављена 1994. године у Сарајеву. Другим речима, муслимански интелектуалци, пре него што су се коначно определили за догађаје у Сребреници јула 1995. године, као главно упориште за тезу о почињеном геноциду, грозничаво су покушавали на разним странама, и са другим дешавањима, да створе мит о “још једном“ преживљеном покушају истребљења. Обзиром да сребреничка збивања, по њиховом мишљењу, највише одговарају задатој тези о “највећем геноциду у Европи после Другог светског рата”, они “геноциди” из претходних ратних, а како изгледа и предратних година (јер 1991. није било рата у БиХ), потиснути су у страну. Али овај рат није предмет критичког приказа која следи.
Чекићева књига је у ствари бућкуриш свега и свачега, збирка различитих докумената о злочинима над муслиманима, које су починили или наводно починили, готово сви учесници Другог светског рата на територији Југославије. Аутор је очигледно ишао на то, да прикупљањем и здруживањем што већег броја сведочанстава о злоделима разноразних војски и на различитим подручјима, створи представу једног свеобухватног и масовног геноцида над муслиманским становништвом, у коме је свака од зараћених страна дала свој, мањи или већи “допринос”. Пошто се очигледно ишло на квантитет, а не на квалитет злочина, и обзиром да “количина” злочина над муслиманима, који потичу од сваке стране појединачно, није довољна да убеди неупућеног човека да су они били изложени планском истребљењу, “решење” је нађено у оглашавању геноцидом укупности злочина свих фактора рата (четника, партизана, Немаца и Италијана) и њиховим обједињавањем у једну целину.
“Документи који се овдје, углавном, први пут публикују, изворно говоре о страдању Бошњака од стране четника Драже Михаиловића, затим од усташа Анте Павелића, те њемачких и италијанских окупационих снага. Најмасовнији геноцид над Бошњацима извршили су четници Драже Михаиловића у југоисточној Босни и западном Санџаку, па највећи број докумената говори о тим злочинима” – пише у ауторовим уводним напоменама. Дакле, сви су по мало вршили геноцид над “Бошњацима”, али “најмасовнији” од свих, извршили су четници Драже Михаиловића. Ово је Чекић заправо преузео од Дедијера и Милетића, који су тврдили нешто слично томе. Аутор се “у циљу очувања аутентичности, није упуштао у кориштену терминологију нити је детаљније коментарисао чињенице у документима.” То му ипак није сметало да болдује “подобне” делове докумената, усмеравајући на тај начин пажњу читалаца према стварима, за које је желео да им се урежу у памћење, као и давањем тенденциозних, а често и потпуно непримерених назива, документима које је објавио у књизи.
Мада каже да су ти документи прикупљени у “дужем периоду научно-истраживачког рада (1983-1991)”, списак извора и литературе које је користио, више је него скроман, а добар део је у ствари преписан из Милетић-Дедијерове књиге “Геноцид над муслиманима 1941-1945”. Зато је ово посредно критика и те књиге (Чекић је отишао корак даље у кривом представљању ствари, па је муслимане у називу књиге, ретроактивно преименовао у “Бошњаке”, који тада нису постојали). Ипак, од Милетића и Дедијера није преузео и њихов основни методолошки приступ, тј. да свако најпре “почисти испред своје куће”, што ће рећи да прво истражи злочине које су починили припадници његовог народа (на ово се данас нагрлатије позивају и представници бројних тзв. невладиних организација). Чекић се определио само за српске злочине.
Чекићеву књигу (и уопште сав његов рад) треба посматрати само као део процеса стварања једне посебне нације чији, можда и најважнији елемент идентитета, треба да представља наводно “вишевековно страдалништво” од првих суседа, пре свега Срба (видети текст имама Незима Халиловића, о “10 геноцида над муслиманима Балкана”). Она са становишта науке нема никакву вредност, не само зато што није у суштини донела ништа ново (што поменути двојац аутора није већ “обелоданио”) и што представља само збирку с’ брда с’ дола покупљених докумената, већ и због тога што није ни настала ради разјашњења неких историјских дилема. Мотив настанка је политички, као и циљеви чијем остварењу она треба да послужи. Да би било јасније зашто је реч о безвредном штиву, у неколико наставака ћемо проанализирати његов садржај.

“Пројекат” др Стевана Мољевића
Полазну тачку, свих “истраживача четничког геноцида”, представља Пројекат “Хомогена Србија” др Стевана Мољевића, написан 30. јуна 1941. године, у Никшићу, у Црној Гори. Нападан попут нацрта Меморандума САНУ из 1986. године, са подједнако недоказаним утицајем на ратна збивања, и овом документу је, непрестаним критикама и нетачном интерпретацијом, придат много већи значај него што је реално имао. Прича око “Пројекта” у основи се своди на следеће; Мољевић је у својој глави сковао паклени план да уништи све што не припада српском националном корпусу и тај план је преточио у политички програм. Дража је програм радо прихватио, а затим издавао циркуларна наређења у том духу, што је довело до тешких последица по друге народе, а нарочито по муслимански (тј. “бошњачки” – зависно од тога да ли је ова оптужба изречена пре распада СФРЈ или након тога).
Да би се ова теза потврдила као тачна, морало би се претходно поуздано утврдити неколико ствари. Најпре, да је Дража у току 1941. године, па и у првој половини 1942., имао контролу над српским устаничким групама западно од Дрине, да им је издавао наређења, тј. да је између њега и тих група успостављен јединствени командни ланац и да су ти устанички одреди чинили саставни део његове војске. Друго, да је одмах или у кратком року по настанку “Пројекта”, Дража прихватио идеје и концепције изнете у њему. Треће, да је Михаиловић након тога, поменутим групама у “НДХ” проследио наређење у коме се излажу погледи изречени у “Пројекту”, и захтева њихово спровођење у живот. И најзад, да програм садржан у “Пројекту” представља план за истребљење несрпских народа и етничких група на територији замишљеној као “Велика Србија”, односно да се покаже постојање геноцидне намере код његовог ствараоца. Другим речима, треба утврдити узрочно-последичну везу између израде “Пројекта” и злочина извршених на терену.
Од свега тога, било је покушаја да се докажу само две ствари – да је Дража прихватио Мољевићеве ставове и у складу са тим наредио “чишћење несрпских елемената” са државне територије, и друго да је Мољевићев “Пројекат” представљао материјализацију његове намере да се почини геноцид над тим елементима, те да је тај геноцид стварно и извршен кроз низ злочина над муслиманима (и Хрватима).
У првом случају, обично се полази од извикане “Дражине” инструкције од 20. децембра 1941. године, коју и Чекић објављује на страни 60. (бројеви страница су овде навођени према пагинацији у ПДФ-у), под именом “Реализација Хомогене Србије”, чиме аутор јасно ставља до знања да је Дража већ проучио и пригрлио Мољевићеве идеје, и да се бацио на посао њихове “реализације”. О овој кривотворини већ је писано (видети М. Самарџић, Фалсификати комунистичке историје, страна 19). Међутим, чак и да прихватимо да је ова “инструкција” аутентична, она опет не објашњава злочине почињене с оне стране Дрине, јер је упућена тек крајем 1941. године, и то не командантима у “НДХ” него у Црној Гори. Према томе, недостаје основа (у виду наређења, инструкције или како год) за извршене злочине над муслиманима у “Независној Држави Хрватској” у току 1941. године (а наравно и касније).
Пре тога, на 31. страни Чекић објављује наводно Дражин Програм “Хомогене српске државне заједнице” из септембра 1941. године, у коме се помиње чишћење градова и села померањем становништва, омеђавање “српске земље” у којој ће остати само српски живаљ, итд. Документ је без потписа, са печатом “Председништво владе Краљевине Југославије – војни кабинет Лондон.” Дража са овим Програмом није имао везе. Реч је у ствари о реферату мајора Живана Кнежевића, шефа тог кабинета, који је поднео новом премијеру Слободану Јовановићу 26. јануара 1942. године, заједно са прилозима међу којима је и овај Програм. У реферату Кнежевић наводи да се у досијеу “Дража” који је примио од претходних шефова Војног кабинета, не налази и познати извештај др Милоша Секулића о стању у земљи, па га је Кнежевић позвао к себи, и на основу његових усмених излагања саставио и реферат и овај Програм. Програм дакле предвиђа исто што и Мољевић – кажњавање оних “који су свесно радили на истребљењу српског народа” и на исељавање становништва. Тај Програм наравно, национално хетерогена југословенска влада није никада усвојила. Иначе, Програм је објављен у Зборнику, том 14, књига 1.
Мољевић је дуго покушавао да успостави контакт и лично се састане са Дражом. Прво његово писмо (објављено такође у Зборнику, том 14, књига 1, страна 35) упућено некоме из Дражине околине било је оно из друге половине децембра 1941. године, за академика Драгишу Васића, са којим је преко посредника ступио у везу октобра те године. Ово писмо објављено је у Зборнику одмах након поменуте инструкције. Обзиром да се у овим Зборницима, документи хронолошки објављују, испада да је најпре Дража Црногорцима послао инструкцију надахнут Мољевићевим концептима, а да му се Мољевић тек након тога први пут јавио, “уз топле поздраве”, и то преко Васића. Елем, у овом писму Мољевић сажето наводи предлоге и планове из “Пројекта”, а у прилогу шаље и карту разграничења Срба и Хрвата и један “мемоар” (мишљење) о стеченим утисцима у вези разговора са Србима из различитих крајева (нису пронађени ни карта ни мемоар). У погледу разграничења са Хрватима, у писму се штуро наводи да кривце за злочине над Србима треба “на месту кажњавати”, док би Хрвате требало преселити у Хрватску (“отворити им пут”), а муслимане у Турску, ради чега се предлаже да влада у Лондону поведе разговоре са Турцима. Иначе, у писму Мољевић изражава резерве у погледу несрпских чланова југословенске владе.
Наредно писмо Дражи, Мољевић шаље 23. априла 1942. године (и оно је објављено у Зборнику, том 14, књига 1, страна 70). Тог месеца се први пут састао са Драгишом Васићем у селу Горња Добриња. Чекајући на први састанак са Дражом, Мољевић га у овом новом писму подсећа да му се пре 4 месеца јавио са предлозима у вези разграничења са Хрватима, и да је у међувремену допунио свој мемоар тада послат уз писмо, да му је те допуне преко пријатеља из Београда послао због непостојања директне везе, али како те додатке, по Васићевом казивању нису примили, он му их поново преко њега шаље. Мољевић је коначно успео да се састане са Дражом на Златару 21. маја 1942. године и то је био први њихов непосредни контакт. У тим разговорима су остали 5 дана. Из Мољевићевих каснијих записа се види да Дража у почетку није прихватио, или у најмању руку није показао нарочито интересовање за Мољевићеве предлоге разграничења. Тек након поменутих директних разговора са њим, и Мољевићевог очигледно убедљивог наступа, Михаиловић се сложио са идејом федералне државе, односно стварањем три федералне јединице – српске, хрватске и словеначке унутар југословенске државе. Тако Мољевић пише: “Али Дража, који судећи по оним његовим примедбама на моме писменом послатом му излагању о новом уређењу државе и етничкој карти приложеној том излагању, као и по неким разговорима са Васићем, није имао државно-правне концепције, није разумео значење, начин и могућности федеративног уређења Југославије и остварења националне мисли у српској федералној јединици у оквиру Југославије – показа једно лако и брзо схватање за то.” Дража је, како се из тих Мољевићевих записа да приметити, до тада слабо марио за политичке комбинације (и политику уопште), а нарочито му замера “потцењивање” моћи хрватске политике: “Ни Дража, као ни већина Србијанаца, нарочито официра, није могао да схвати важност политичког утицаја, већ се поуздавао у своје морално право и своју снагу. Стога и његово потцењивање политичке снаге Хрвата. Ту се није могло учинити ништа него препустити времену да га поучи.” (Драгоје Тодоровић, Др Стеван Мољевић – речју, пером, делом и животом за Уједињено Српство, “Калеком”, Београд, 2000, стр. 134-138).
Дакле, оно што се по Чекићу и многим другима, десило децембра 1941. године или и раније, десило се заправо тек крајем маја 1942. Међутим, како произлази Дража је тада прихватио само федерално уређење државе, док се не помињу било какво пресељење или размена становништа из Мољевићевог “Пројекта”. На ово упућује и садржина Башке резолуције из јануара 1944. године, која је, за разлику од Мољевићевих приватних размишљања оличених у “Пројекту”, представљала званични документ Југословенске демократске народне заједнице, а која не помиње ништа слично томе.
По себи се намеће закључак да злочини почињени пре овог састанка, никако не могу да буду последица Дражиног “реализовања” Мољевићевих предлога, јер их он до тада није озбиљно ни разматрао, а камо ли усвојио (а који се осим тога и не односе на ликвидацију било кога). Од укупног броја злочина или наводних злочина, у којима су партиципирали четници, а које је Чекић “обрадио” у својој књизи, 60% се односи на период пре тог првог Мољевићевог сусрета са Дражом (два злочина су се десила пре него што је “Пројекат” и написан).
Још су јаднији покушаји доказивања да се мере предвиђене Мољевићевим “Пројектом” могу сврстати у радње геноцида. У ствари, Чекић ни не покушава то да докаже, он једноставно цитира овај документ, смештајући га између исказа особа које су преживеле извршене злочине, препуштајући читаоцима да сами створе асоцијативну везу између Мољевићевог рада и страдања муслиманског становништва. Шта заправо аутор “Пројекта” предлаже, који су га догађаји подстакли и мотиви навели да га напише, и на крају шта је био циљ његовог састављања?
Просто је невероватно да се при анализи овог документа готово нико није бавио околностима његовог настанка. Мољевић је те редове писао као избеглица, човек који је прогнан са свог огњишта и који поново на својој кожи осећа сву подмуклост првих комшија друге вероисповести. “Пројекат” се јавља у времену масовног страдања народа, коме његов аутор припада, са државом распарчаном и изданом од оних који тој српској трагедији дају највећи допринос, а који су склоност ка забадању ножа у леђа Србима кад год би на њих навалила нека страна сила, толико пута у историји манифестовали.
Већ прва реченица овог документа, открива шта га је приморало да се лати пера: “Искушења српског народа у овоме рату, изазвана губитком државе и слободе…”
У наставку, Мољевић објашњава каква обавеза, због тих искушења, произлази за српски народ у целини: “Стога се Србима намеће данас прва и основна дужност: да створе и организују хомогену Србију која има да обухвати цело етничко подручје на коме Срби живе, и да јој осигурају потребне стратешке и саобраћајне линије и чворове, те привредна подручја како би јој био омогућен и обезбеђен слободан привредни, политички и културни живот и развитак за сва времена. Те стратешке и саобраћајне линије и чворови, потребни за сигурност, живот и опстанак Србије, иако гдегде данас не би имали српску већину, имају да послуже Србији и српском народу да се не би више понављала тешка страдања која Србима наносе њихови суседи чим се пружи прилика.”
Излаз из ове ситуације видео је у следећем: “Пресељавање и измена житељства, нарочито Хрвата са српског и Срба са хрватског подручја, једини је пут да се изврши разграничење и створе бољи односи између њих, а тиме отклони могућност да се понове страшни злочини који су се дешавали и у прошлом рату, а нарочито у овом садањем, на свему подручју на коме су Срби и Хрвати били измешани, и где су Хрвати и Муслимани с планом ишли за истребљење Срба.”
Размена и пресељење становништва, то су дакле мере, које Мољевић има пред очима, ради стварања “бољих односа” међу закрвљеним народима у земљи. Ти бољи односи уједно имају да онемогуће “да се понове страшни злочини који су се дешавали и у прошлом рату, а нарочито у овом садањем, на свему подручју на коме су Срби и Хрвати били измешани, и где су Хрвати и Муслимани с планом ишли за истребљење Срба.” Основни циљ овог програма је, другим речима, спречавање новог геноцида над српским народом, што ће се, по мишљењу аутора, постићи само стварањем “бољих односа” између Срба и Хрвата генерално. А ти бољи односи, по природи ствари, не могу се остварити новим геноцидом, сада над Хрватима, па је и са те стране нелогично тумачити Мољевићев “Пројекат” као план за уништење српских суседа.
Размена и пресељење становништва никада нису имали карактер радње геноцида, ни тада, а ни данас. Геноцид је као друштвени феномен постојао одувек, али је ова појава правно регулисана тек након стравичних злочина почињених на тлу Европе у Другом светском рату. Најпре је Генерална скупштина Организације Уједињених нација својом резолуцијом 96 (I) од 11. децембра 1946. године, прогласила геноцид за злочин међународног права који је “у супротности са циљевима и духом Уједињених нација и који цивилизовани свет осуђује”, да би иста скупштина 9. децембра 1948. године, резолуцијом 260 (III) усвојила Конвенцију о спречавању и кажњавању злочина геноцида (ступила на снагу 12. јануара 1951. године).
Члан 2. Конвенције даје опис бића овог међународног кривичног дела. Тако се под радњама геноцида подразумева следеће:
- убиство чланова групе,
- тешка повреда физичког или менталног интегритета чланова групе,
- намерно подвргавање групе таквим животним условима који треба да доведу до њеног потпуног или делимичног физичког уништења,
- мере усмерене ка спречавању рађања у оквиру групе и
- принудно премештање деце из једне групе у другу.
Међутим, овом деловању недостаје још један (субјективни) елемент да би се могло оквалификовати као злочин геноцида. То је намера да се потпуно или делимично уништи као таква нека “национална, етничка, расна или религиозна група” (првобитни предлог резолуције из 1946. године, предвиђао је међу заштићеним групама и “политичку”, али су неке државе на челу са СССР-ом, из разумљивих разлога то одбиле). Само ако ове радње прати поменута намера може се говорити о делу геноцида у смислу одредаба ове Конвенције. То значи да рецимо, масовно убијање људи, жена и деце ако није за циљ имало њихово уништење због посебног националног, верског или расног обележја, не може да се сматра злочином геноцида, већ “само” ратним злочином над цивилном популацијом. У супротном, у геноцид би улазило и нпр. савезничко бомбардовање немачких или јапанских градова.
Треба нагласити још једну ствар. У поменутом члану Конвенције наведено је шта кривично дело геноцида у себи обухвата. Реч је о тзв. таксативном набрајању, тј. овим чланом је исцрпљена листа радњи које спадају у геноцид. Другим речима, више ниједан акт не може да се екстензивним тумачењем, аналогијом или на други начин, подведе под ово дело. А управо су то многи покушавали да ураде са Мољевићевим предлозима размене становништва (Милетић, Дедијер, Чекић и други). До које мере је Смаил Чекић банализовао установу геноцида види се по томе што је и Павелићево проглашавање муслимана “најчистијим Хрватима” (“хрватским цвијећем”), означио као један облик геноцида (на страни 19, у фусноти), поред наводно масовних усташких злочина над “Бошњацима”. Поменути аутори очигледно нису разумели или нису хтели разумети, да је суштина геноцида управо у уништењу једног колективитета, на начин да он престане да физички постоји, па није јасно како се то, простим пресељењем чланова групе са једне на другу територију, постиже наведени резултат.
Осим оваквог, неограниченог проширења појма геноцида, (нео)комунисти су спроводили праксу означавања геноцидом, тј. геноцидном намером, и само изјава учињених од појединаца са четничке стране, о томе како ће убијати или радити друге ствари. Просто речено, мислили су да је довољно прикупити што више дневничких записа, приватних размишљања, изјава, претњи и томе слично, па да своје тврдње о геноциду “зачине” и тим детаљима. Тако нпр. Чекић објављује на страни 193., наводни говор Милана Шантића на збору у Требињу јула 1942. године, у коме каже да ће српске земље бити очишћење од католика и муслимана, да ће сви бити уништени без изузетка и сажаљења, итд.; или рецимо на страни 251. доноси писмо команданта Озренског корпуса упућено непознатом адресату у коме му излаже “циљеве борбе” (о том писму ће бити више речи касније). Један од таквих примера је и тзв. Шаховићка резолуција, коју је “усвојила” група омладинаца.
И овде је реч о (свесном или несвесном) погрешном приступу, најпре зато што се размишљања појединаца (и то неутицајних појединаца), не могу генерализовати и проширити на све припаднике покрета. Али ту је у игри још важнија ствар. Један од основних принципа кривичног права је да се за тзв. психичке акте не одговара. То значи да онај који није реализовао своју намеру да изврши дело, који није започео радњу извршења дела, неће ни одговарати за то дело (кога и нема). Ово је, подразумева се, важило и у то време: “Кривична дела мишљења, убеђења, одлуке или намере, не постоје” (Др Тома Живановић, Основи кривичног права Краљевине Југославије, општи део, књига 1, Београд, 1935.г., страна 135-136). Убица није онај ко је у глави испланирао или пожелео нечије убиство, него онај ко је убиство стварно извршио (или макар покушао). Не кажњава се сама намера, ако је све остало на њој, већ једино извршено, а у неким случајевима и само покушано дело (покушај постоји када је учинилац само започео радњу извршења, или ју је и довршио, али у оба случаја није наступила последица; код геноцида се иначе кажњава и покушај). О покушају кривичног дела видети: Живановић, Основи кривичног права КЈ, општи део, књига 2, Београд, 1937.г., страна 151).
Колико је само људи у афекту или чак шали, неком изјавило “Убићу те”? Да ли их то чини убицама? Наравно не. Тако рецимо када су до чланова југословенске владе у Лондону допрле вести о ужасним хрватским злочинима над Србима, министар спољних послова у тој влади Момчило Нинчић, у шоку и под утиском тих гласова, излетео се са изјавом да “мора бити убијено 100.000 Хрвата, па тек онда да се ствар смири.” (М. Павловић, Српска правна историја, Крагујевац, 2005., страна 820) По логици без логике коју примењује Чекић, и ово би могао да буде “још један доказ о геноциду”.
Највише што се може “извући” из тих и таквих изјава, било Шантићеве, Нинчићеве или кога другог, то је евентуално подстрекавање на убијање других, наравно и то ако се претходно докаже. Пре свега, да би подстрекавање постојало, и овде дело мора бити извршено или покушано. Међутим, у неким случајевима подстрекавање је самостално дело, независно од дела на које се други наговара. Неко може да буде кажњен за нпр. наговарање осталих да убијају припаднике другог народа, а да до тог убијања и не дође. И члан 3. Конвенције предвиђа да ће се казнити и “непосредно и јавно подстицање на извршење геноцида”, али то подстицање није a priori доказ да је геноцида стварно било. Јер, ово подстицање на геноцид је посебно дело, одвојено од дела на које се други подстиче. Разлог за овакво решење, једноставан је. Како је реч о једном од најтежих дела против човечанства, међународна заједница је нормирала да се и само залагање за геноцид строго кажњава. Такође, исти члан прописује кажњавање и за дело закључења споразума више лица о извршењу геноцида, опет невезано за то да ли је до геноцида уистину и дошло.
Све у свему, како Мољевић у “Пројекту” не предлаже ништа, што би наведена Конвенција (ретроактивно) инкриминисала, јасно је да геноцид у овом документу виде само тотални правни дилетанти или људи са задњим намерама. Због тога, они опрезнији међу њима, ни не помињу геноцид, већ за Мољевићеве планове користе израз “етничко чишћење” (реч је о политичком, а не правном појму, који је ушао у политичку употребу током ратова на Балкану деведесетих година прошлог века). У принципу, све што је напред речено за геноцид и овде може да се понови. Како до тог “етничког чишћења” никада није дошло, онда дело (које уопште дело?) није ни извршено. Осим тога, заговорници ове теорије стално “заборављају” да би, по истом критеријуму, Мољевић био одговоран и за “етничко чишћење” Срба, јер се и њихово пресељење помиње у програму. Једино стварно спроведено и у потпуности извршено “етничко чишћење”, било је протеривање од стране комуниста целокупне предратне немачке и италијанске националне мањине са подручја Југославије, па чак и делова италијанске државне територије (Истра и делови Далмације). “Скупштина исто тако одобрава став ГНООВ у односу на немачко становништво које је у својој целини било у служби немачког фашизма и коме више нема места у нашој земљи…” – стоји у резолуцији првог, ванредног заседања тзв. Антифашистичке скупштине народног ослобођења Србије, одржаног од 7 до 9. априла 1945. године (М. Павловић, н.д., страна 896).
И без Мољевићевих предлога, случајеви размене или пресељења становништа дали су добре резултате у пракси, и зато су ове мере често коришћене у прошлости (конкретно, на њега су утицале предратне размене становништва између Грчке и Бугарске, као и Грчке и Турске.)
Један пример успешног исељавања домицилног становништва ради постизања трајног мира међу вековима завађеним странама, свега је 8-9 година иза нас. Реч је о плану померања око 10.000 Израелаца из 21 насеља у појасу Газе и још 4 насеља на северу Западне обале, у току 2005. године. План је први пут поменуо израелски премијер Аријел Шарон 19. децембра 2003. године на једној конференцији (наводно му је ту идеју предложио син Гилад). Шаронова влада је 6. јуна 2004. године, усвојила план већином од 14 према 7 гласова, након неких персоналних измена у њој.
Даље, 14. септембра те године, његов кабинет је већином од 9 према 1 усвојио план компензације за становнике који ће бити исељени из предвиђеног подручја. План је предвиђао критеријуме за висину накнаде као што су локација домаћинства, квадратура, број чланова породице итд. Већина породица је требало да прими између 200.000 и 300.000 америчких долара. Како је Шарон имао већину у влади за своје намере али не у сопственој странци, то је био принуђен да са Радничком партијом оснује коалицију 30. децембра, којом је Шимон Перес постао потпреседник Владе, а план добио већину у Кнесету (израелском парламенту). Следећег месеца формирана је и нова влада “националног јединства”. Кнесет је 16. фебруара 2005. године, изгласао план са 59 гласова за, 40 против и 5 уздржаних. Одбијен је предложени амандман да се већина за план провери на народном референдуму са 72 гласова против а 29 за. Исељеницима је дат рок до 15. августа да сами напусте ово подручје или ће бити силом избачени. У међувремену одржано је неколико масовних демонстрација против спровођења ове намере, од којих је најпосећенији скуп био 11. августа у Тел Авиву (између 150.000 и 300.000 људи). По истеку рока, Шарон је изјавио како се надао да ће Израел заувек очувати насеља у појасу Газе, али се “реалност једноставно умешала”. Вече пре тога, област Газе је херметички затворена, и званично онемогућен улазак било коме.
Тог 15. августа снаге Команде Југа израелских одбрамбених снага, јачине 14.000 војника и полицајаца под командом генерал-мајора Дан Харела, ушле су у прво насеље Неве Декалим и отпочеле са исељавањем. Већина је мирно напустила куће али је један део одбијао да то учини. Поједини су спаљивали своје куће након изласка. Неки војници су плакали, а други се придружили становницима у молитви пре одласка. Једна женска особа се самоспалила на контролном пункту војске. Проблема је било и три дана касније у насељу Шират Ха Јам где се у једној кући забарикадирала група људи наоружана пушкама М16, али су се касније предали. Британски “Гардијан” је извештавао како су поједини домороци инструисали своју децу да изађу из кућа са подигнутим рукама или су носили беџеве са Давидовом звездом, како би садашњу ситуацију упоредили са Холокаустом. Посебне екипе су након комплетне евакуације рушиле куће исељених, тако да је укупно уништено 2.530 домова. Ова операција је завршена до 1. септембра. Све синагоге су остале нетакнуте сем две, чија је структура омогућавала да се по деловима растуре и поново саграде у Израелу. Пре тога, у Гуш Катифу је измештено гробље са 48 гробова. Сви посмртни остаци су ексхумирани под надзором војног рабина и сахрањени на локације које је родбина изабрала. У складу са јеврејским законом, и сва земља коју су додиривали посмртни остаци покојника је пренета са телима. Трансфер тела, покривених израелском заставом, такође је завршен до 1. септембра. До тог дана је из појаса Газе измештено и око 95% израелских војних инсталација и опреме. Коначно, 22. септембра завршена је евакуација још 4 насеља на северу Западне обале, уз још 250 срушених домова. У Са Нуру синагога је закопана испод огромних наслага песка како би се спречило њено скрнављење.
Како су се Израелци повлачили из планираних зона, Палестинци су улазили у њих и уз заставе Хамаса и других организација, пуцали у ваздух, испаљивали ватромет, пљачкали ствари из срушених кућа, док су 4 синагоге оскрнављене и запаљене. Палестинске снаге безбедности нису на ово реаговале, већ су најавиле да ће синагоге бити демолиране. За мање од 24 часа од израелског повлачења, палестинске власти су почеле булдожерима да руше преостале синагоге.
Овај план је изазвао позитивне реакције у органима УН, ЕУ и Америке. У Европској Унији су чак изразили извесно незадовољство што планови евакуације нису били проширени на целу Западну обалу.
Шимон Перес је септембра 2006. године предложио Тонију Блеру да се иселе још два јеврејска насеља. (Опширније: Israel’s unilateral disengagement plan, Wikipedia)
На крају, пустимо да правда каже коју, и затражи одговор на једноставно питање – зашто је етички исправно и прихватљиво протеривање неколико милиона Немаца са вековних огњишта у Средњој и Источној Европи, док је “невиђени” злочин, то исто у односу на Хрвате, када је реч о јединственом, пораженом ратном табору, а оба народа сносе, макар моралну одговорност за по један геноцид, извршен (да се изразимо речником данашњих (прво)бораца за људска права) “у њихово име”?

Устанак 1941. године – Критика књиге Смаила Чекића „Геноцид над Бошњацима“ (2)

Порта цркве Свети Петар у селу Залужнице, раног лета 1941. Припреме за подизање устанка у овом крају Лике

Пише: Никола Станојевић

Злочини почињени у устанку 1941. године

Први злочин “геноцида” који се у књизи помиње, а који аутор цитира према Дедијер – Милетићевој књизи, јесте злочин који се одиграо 15. јуна 1941. године, у околини Стоца. Тада је убијено бацањем у једну јаму 15 жена и деветоро деце, као и један мушкарац, сви муслиманске вероисповести (бачено је више, али се спасао један мушкарац и две жене са једним дететом), и сви се поименице наводе. За овај злочин су окривљени локални Срби који се такође по имену наводе: осморица су из Љубиња, тројица из Кртиња, двојица из Крајпоља и један из Дубочице. За све њих се каже да су били четници, мада у то време такве поделе међу устаницима није ни било. Овај злочин није почињен по неком наређењу са врха, већ највероватније из освете, обзиром да је реч о Србима из околине, и да су пре тога почињени велики злочини над Србима у том крају (што и поменути аутори стидљиво признају, помињући убијања “неких православних” у Љубињу и Поповом пољу). Познато је да су усташе почетком јуна 1941. године, поубијале око 170 Срба из Љубиња, бацањем у јаму Капавицу. Доводили би их по десеторицу везане, са повезима и преко очију да не виде куда их воде, а онда би првој тројици из ланца маљевима разбијали главу да повуку остале у јаму. Такође, у ноћи 13/14. јуна, усташе су из љубињског затвора одвеле 26 угледних Срба из тог краја на челу са свештеником Божидарем Шаренцем и побацале у јаму Пандурица. Према томе, иако је овде реч о злочину над цивилима, он не може да се квалификује као злочин геноцида.
Следећи злочин који се наводи је напад српских устаника на Автовац, на Видовдан 1941. године. Овде се Чекић позива на познату “Сиву књигу” коју је Павелићева влада објавила 1942. године у Загребу, под именом “Одметничка звјерства и пустошења у НДХ у првим мјесецима живота Хрватске народне државе”, а којом је покушала да сву кривицу за тешко стање у земљи свали на “српске побуњенике”. Ту се преноси исказ Емина Тановића из Автовца дат у болници у Мостару, а у коме наводи да су се они, сељаци, цео дан борили против нападача и да су се увече, када им је нестало муниције, са цивилима разбежали по околним пољима. Тог дана погинуло их је 47, од чега је већина жена и деце.
У наставку се преноси изјава усташког поручника Драгутина Шимунчића, који наводи да је 1. августа ушао у Автовац са италијанском војском, и да је видео неколико измасакрираних цивила по улицама и пољима.
Као извршиоци злочина наводе се “четничко-комунистичке банде”, иако је и овде заправо реч о српским устаницима. У овом случају може се узети да је један део цивила (као и наоружаних мушкараца) страдао у самој борби, а да је један део убијен ван борбе. И овде је по среди освета Срба мештана, јер су пре тога муслиманске усташе из Фазлагића куле, бациле 121 Србина из села Корита у 30 метара дубоку јаму Голубњачу. Овај злочин је почињен 4/5. јуна, а организатори су били гатачки хоџа Мухарем Главинић и усташки повереник Херман Тоногал. Још 50 Срба из других крајева је бачено у исту јаму сутрадан.
Аутор даље наводи злочин почињен 27. јула 1941. године, у селу Велики Дубовик код Босанске Крупе, цитирајући изјаву преживелог Рашида Бобића од 23. јула 1991. године, коју је објавило Културно друштво Бошњака “Препород” у Сарајеву. Тог дана је у кући Мехмеда Бобића убијено и спаљено 12 мушкараца у доби од 19 до 76 година. Истог дана је у селу убијено још 7 мушкараца и једна жена старости 19-91 године. Сви су муслиманске вероисповести и сви се наводе по имену. Као извршиоци злочина наводе се (такође по имену) “четници” из околине – седморица Срба из Хашана и још тројица из других села. Један од тих “четника” који се оптужују за овај злочин је и Бранко Ћопић. Очигледно, и овде је реч о српским устаницима, а осим тога овај злочин већ и по структури жртава не спада у злочине геноцида, јер је реч углавном о мушкарцима.
На страни 65. Чекић помиње убијање неколико муслимана у Драганићу у околини Мркоњић Града 12. августа 1941. године, цитирајући исказ преживелог Дервиша Реџића из овог села, према поменутој “Сивој књизи”. Тада су локални “четници” поубијали што пушкама што ножем, неколико мушкараца, а као једног од тих “четника”, извештај наводи познатог комунистичког народног хероја Симу Шолају.
Чекић затим цитира извештај општинског начелства у Гламочу од 5. јануара 1942. године (исто према “Сивој књизи”), у коме се наводи да су “четници-комунисти” од 10. априла 1941. године, па до дана подношења тог извештаја, у овој општини убили 27 мушкараца (од тога један Хрват, остало муслимани), који су по имену пописани. Пре тога цитира и извештај општинског начелства у Вагану од 31. децембра 1941. године, у коме пише да је од “четничко-комунистичке руке” у истом периоду, у овој општини страдало 8 муслимана и једна Хрватица, а да се 11 мушкараца (од тога један није муслиман) воде као нестали. Сви су по имену поменути.
Ове људе су убили или локални Срби за време устанка лета 1941. године, или касније комунисти, обзиром да је реч о партизанским крајевима. У сваком случају нема говора о неком геноциду.
Исти је случај и са извештајем усташког логора у Мркоњић Граду од 31. децембра 1941. године, у коме стоји да су у току те године “четници-комунисти” убили на подручју Јајца и Мркоњић Града 48 мушкараца и седам жена (од тога 10 Хрвати, остало муслимани), који су именом пописани.
И злочин почињен годину дана касније, имао је исту позадину. На страни 155. аутор поново цитира Павелићеву “Сиву књигу”, па наводи да су у љубињском крају “четници-комунисти” 15. јуна 1942. године, убили пар десетина муслимана оба пола, који се наводе по имену. Иако се наводи да је реч о “четницима-комунистима”, вероватно је реч о четницима, јер су комунисти у ово време већ протерани из тих области, даље на запад. Као убице, по имену се наводе 15-орица Срба из истог краја.
Аутор није заобишао ни, несумњиво најстрашнији злочин почињен над муслиманским цивилима – када је њих 272 бачено у јаму Чавкарицу код Стоца. Ту се позива на књигу групе аутора, “Херцеговина у НОБ-у, април 1941. – јуни 1942.”, књига 2, текст Бранка Попадића, Војноиздавачки и новински центар, Београд, 1986.
Мада и ову, као и све остале књиге комунистичких аутора, карактерише тенденциозно приказивање догађаја, између редова може се назрети суштина и узрок овог великог злочина. Укратко, крајем августа 1941. године, око 400 муслиманских избеглица из околних села се окупило у Фатници, бежећи пред борбама српских устаника и усташа. Муслимански представници су тражили да избегли народ пође у Столац, сматрајући да је тамо безбедније, док су им српски устаници предлагали да пођу у Билећу, јер је ризично ићи за Столац преко Берковића, обзиром да су тамо усташе починиле велике покоље Србе и да преживели појединци и групе могу насрнути на њих у знак одмазде. Пошто су муслимани инсистирали да иду у Столац, дата им је пратња од око 20 устаника. Колона избеглица је 2. септембра кренула из Фатнице у правцу Дивина, за Берковиће и даље према Стоцу. У селу Бијељану пресрела их је “разбојничка група” Анте Бјелатића и Раке Лалића, ваздухопловног официра и “осталих иницијатора братоубилачке борбе”. Започела је свађа са пратиоцима колоне, а двоје муслимана из колоне је и стрељано том приликом. Пошто су пратиоци били малобројни разишли су се кућама, осим командира Воје Вујовића и још два борца са чела колоне. Коначно, у Вријеци се појавио и сам Бјелатић са још 40 “разбојника”. Они су га убедили да ће спровести народ за Столац, осим неколико њих “за које се зна да су били усташе”. Зато је и он напустио колону са поменутом двојицом бораца и вратио се назад. Када је колона са новом “пратњом” ушла у Берковиће, настала је свађа између мештана и пратилаца. Део народа је тражио да се пусте на слободу, али је део, већи, тражио и освету, при чему су појединци прилазили колони, тукли и шамарали жене и децу. Пошто је “осветничка група” превладала, избеглице су затворене у двориште и просторије жандармеријске касарне. Ту у касарни, те ноћи је убијено 10 лица. Сутрадан, 3. септембра, ови несрећници су поведени на губилиште у пратњи, како у књизи стоји, “80 најкрволочнијих разбојника, међу којима је био приличан број оних чија је родбина страдала од усташа на Берковићима, Коритима и у неким другим разбојништвима.” Овај покољ је преживела једино двадесетогодишња Хаџера Биједић (рођена Ћатовић) која је описала детаље овог злочина. По десет су их доводили до јаме, ударали кундаком у главу и бацали у јаму Чавкарицу. Она је бачена међу задњима. Ударена је кундаком у потиљак, од чега јој је остао велики ожиљак, и бачена у несвесном стању у јаму. Пад је преживела и 17-огодишња Алија, али је при покушају извлачења из јаме, поново пала на дно, задобила тешке повреде и преминула. Хаџера се хранила оним што је пронашла у торбама побијених, да би јој након тога чобани бацали храну све до Аранђеловдана те године, када су је мештани извукли из јаме. У књизи се наводе имена 26 “организатора и извршилаца злочина.” Међу њима се помиње рецимо и жандарм Душан Јакшић из Корита кога су усташе бациле у Коритску јаму али је успео да се извуче из ње, затим земљорадник Владо Радан из Трусине, коме је убијено чак 25 блиских рођака, жандарм Мирко Савовић из Љутог Дола коме је већи део породице убијен од усташа итд. Петорица извршилаца су из Берковића где су усташе у јуну те године убиле 120 Срба. Неколико њих је из Никшића, а занимљиво је да је један био предратни Збораш.
Чекић доноси и списак имена побијених цивила у Чавкарици и околини, наводећи да су их побили четници Драже Михаиловића. Међутим, у књизи “Херцеговина у НОБ-у”, на коју се позива, поред готово сваког имена наведених убица стоји напомена “касније пришао четницима”, “после злочина отишао у четнике”, “након тога постао четнички командант” и томе слично. То само потврђује познату чињеницу да првих месеци устанка у “НДХ” није било идеолошких подела међу Србима; самим тим ни ови људи нису били четници у време поменутог злочина, нити је Дража имао било какву контролу или однос надређености према њима. Осим тога, и у самој књизи се признаје да је мотив већине егзекутора, била освета за претходно почињене усташке злочине (с тим што се злонамерно читалац наводи на закључак да су сви они који су убијали муслимане, касније одлазили у четнике, док су комунисти наводно од самог почетка били за заштиту невиних људи). Било како било, уколико се мотив за ово дело састојао у слепој освети, злочин је само последица афективног стања извршилаца, а не претходно израђеног (те накнадно спроведеног) плана да се на датом подручју, одређена група уништи због свог посебног верског или националног припадништва. Уосталом, нико и не тврди да је тог плана било. Његово одсуство се види и по томе, што је злочин могао бити избегнут, да су представници ових избеглица прихватили предложено, друго место одредишта, чиме би био спречен случајни сусрет са ликвидаторима.

Немачки злочини над муслиманима
Чекић цитира и неколико докумената о немачким покољима муслиманских цивила. На страни 323. доноси извештај 3. домобранског корпуса из августа 1943. године, о два почињена злочина над муслиманима (АВИИ, ф. НДХ, к-60, рег. Бр. 2/3а-1). Први се десио 8. јула 1943. године, у селима Ступни До, Присоје и Подкозари, код Чајнича, где су немачки војници из 118. ловачке дивизије поубијали 32 муслиманска цивила, углавном старце, жене и децу који се по имену набрајају у извештају. Повод је био проналажење претходног дана, једног закланог и унакаженог немачког војника од стране две жене из Ступног Дола, кога је неко псето глодало “на 300 метара од куће четника Вељовић Уроша”. Одмах су обавестили најближу немачку команду и пренели леш у Горажде. Сутрадан, долази група од око 40 немачких војника која купи становнике Ступног Дола, дели их у четири групе и све их ликвидира на крају села. Једна група ових војника нешто касније убија и неколико цивила у селима Присоје и Подкозари. Све преостале куће су попаљене и опљачкано је што се могло од стоке. Немци су хладнокрвно убили жену која је пронашла леш, дечака који је Немце обавестио о његовом налажењу и два момка која су леш однела у Горажде, као и неколико трудница. Међу убијенима било је и пописаних за “Ханџар” дивизију, као и жена једног који је већ био на служби у СС-у. У извештају се сугерише да су Немца убили четници, јер се тројица синова извесног Милка Лорића, на чијој ливади је нађен леш, налазе у четницима, као и осморица његових суседа који се по имену помињу у извештају, те да се овим крајевима креће и четовођа Гојко Крезовић (који се у извештају именује партизаном, мада је и он био четник). Додаје се још да су Немци три дана пре проналажења леша, напасали коње на том месту и да су били упозорени од мештана на присуство четника. Неколико угледних грађана Горажда на челу са градоначелником, затражило је објашњење од капетана Штенцла који је наредио покољ, на шта им је он одговорио да је то “закон одмазде”, да он верује да муслимани нису то починили, али да је овај “закон” широко примењиван у Србији па “мора” и у овом случају.
Нешто касније, 12. јула десио се и други злочин у селу Кошутица код Соколца. У околини овог села, партизани су, вероватно из заседе, убили једног немачког војника-извиђача из “Принц Еуген” дивизије, чији је леш пронађен на око 200 метара од џамије. Тога дана у село долазе 3-4 немачка војника ове дивизије и цивиле затварају у џамију и мектеб (верску школу). Одатле их извлаче по групама и убијају из пушкомитраљеза, укупно њих 69. Сви су из Кошутица, осим једног из села Кути који се случајно затекао у Кошутицама. У извештају се сви побијени наводе по имену. Углавном су старци, жене и деца (од тога и једна беба, тек дан стара). И овде су поубијане жене муслимана на служби у усташама и домобранима, па чак и једног који се тада налазио на Источном фронту.
У књизи се наводе још три немачка злочина над муслиманима, без детаљног упуштања у њихове узроке (вероватно је реч о истим ситуацијама као у ова претходна два случаја). Наводи се да су истог дана када и у Кошутицама, немачки војници убијали цивиле из села Орашје код Стоца, у њиховим кућама и одмах затим спаљивали куће заједно са лешевима. И овде је реч претежно о женама и деци, који су пописани по имену. Такође, Немци су, према истом извору, убили 55 цивила оба пола и различите старости у селу Хротимљи код Стоца.
На крају, помиње се још и злочин у селу Насеоце у тузланском крају, 20. јануара 1944. године. Тада су Немци поубијали групу муслимана, мушкараца, од којих су неки наведени по имену.
Јасна је ствар: Немци све ове злочине нису починили из жеље да истребе муслиманско становништво, већ у одмазди због претрпљених губитака.
Чекић објављује и бројна усташка документа о отпремању појединих муслимана у Јасеновац и друге логоре, али, као што је у тим документима и наведено, сви они се тамо шаљу као комунисти, дакле као идеолошки, а не као верски или какав други непријатељ.
Неколико злочина над муслиманима, усташе су извршиле и из извесних, посебних разлога. Рецимо, Васа Казимировић у својој књизи „Немачки генерал у Загребу“ на страни 191 цитира немачког аутора Јохана Вишта, који каже да су усташе прерушене у четнике, извршиле више напада на муслимане у Босни како би их одвратили од пријављивања за СС-дивизију „Ханџар“ која се тада формирала, када је дошло до осипања усташких јединица, јер су и усташе-муслимани прелазили у њу. Тако наводи конкретно, да су јула 1943. године напали муслиманске куће на Палама код Сарајева.
Овај случај забележио је и Лазо М. Костић у књизи „Хрватска зверства у Другом светском рату према изјавама њихових савезника“ на страни 44, где цитира дневник генерала Артура Флепса, команданта 7. СС дивизије “Принц Еуген”, који пише да су усташе напале Пале код Сарајева преобучени у четнике и да их је предводио Судар. То је поручник Фрањо Судар, што значи да су ово били црнолегијаши, јер је он тада командовао 2. батаљоном те јединице.
Флепс у једном свом извештају, за Судара каже да је јула 1943. године поубијао и неколико стотина српских цивила код Соколца, и да је лично учествовао у масакрима, а позива се на изјаву немачког војника очевидца који је био придодат Судару. (Костић н.д. стр 51-52)
Иначе за тог Судара, (нео)усташе лансирају причу како је био омиљен баш код муслиманског становништва и да су га из милоште звали Осман-бег.
Занимљив је и детаљ из Флепсовог дневника где он каже да су усташе једном напале муслимане и под фирмом Немаца. Костић на страни 44 цитира Флепса који описује како је неки усташки капетан Голубовић преобукао свој вод од 40 људи у немачке униформе и наредио им да побију једну групу муслиманских избеглица, вероватно из истог разлога као и у случају Пала.
Комунистички злочини
Од партизанских злочина, у Чекићевој књизи се помиње ликвидација грађана из Приједора. Након заузимања партизанске “слободне територије” у Поткозарју лета 1942. године, власти “НДХ” су формирале судско-лекарску комисију која је имала задатак да ексхумира и идентификује жртве на подручју Велике жупе Сана и Лука. Чланови комисије, председник Матија Ковачић, саветник у Министарству спољних послова “НДХ”, др Максимилијан Степинац, члан Судбеног стола у Загребу, записничар Драган Катичић, новинар из Загреба и лекар-вештак др Исо Фролих, в.д. среског лекара у Приједору, саставили су записник 28. јула 1942. године, о проналажењу и откопавању четири масовне гробнице на Пашинцу код Чиркин поља, са остацима 60 тела грађана из Приједора и околине, које су комунисти побили у периоду од 16. маја до 10. јуна 1942. године. Записник садржи обдукциони налаз вештака са описом рана на остацима 60 тела (од којих су само нека идентификована). Начин извршења егзекуције код већине је, прави бољшевички – метак у главу. Ни остали нису боље прошли. Тако је извесном Назифу Мршићу лобања у потпуности разбијена тупим предметом, док је неки Мујо Фазлић заклан, итд. Записник је објављен у Павелићевој “Сивој књизи”. У њој је објављен и списак од 277 идентификованих лица које су комунисти убили у Приједору и околини, а који Чекић преноси у својој књизи. Списак је сачинила поменута комисија, за време боравка у Приједору од 23. до 29. јула, на основу података које су им доставили рођаци и познаници убијених. На списку се налазе лица оба пола, различите националне и верске припадности, социјалног статуса и занимања. Све то указује да је реч о убиствима из идеолошких разлога, које су комунисти чинили од почетка до краја рата у целој Југославији, па се ови злочини не могу подвести под геноцидне радње. Осим идеолошких, мотиви су вероватно били и имовинске природе (користољубље), јер су комунисти убијали богате грађане ради пљачке њихових покретних ствари (после рата и непокретних).
У књизи се (269 страна) помиње још један злочин партизана над муслиманима. Наводи се да су 1943. године, у селу Живаљевићи у рогатичком крају, “партизанско-комунистички бандити” убили 101 лице, при чему се наводе имена глава породица и број њихових убијених чланова. Као сведоци злочина помињу се Наила и Абид Јахић из истог села. Од извршилаца злочина, пописана су по имену четрнаесторица Срба, од тога 6 из Сјеверског, 2 из Живаљевића, 4 из Старе Горе, по један из Ошкопља и Храстове Шуме. Како је реч о локалним Србима, могуће да они нису припадали ни комунистичком ни четничком покрету.
За неке злочине није јасно ко их је извршио. Тако су у једном усташком документу (страна 271 у Чекићевој књизи), за злочине у селима Горње и Доње Годомиље код Борика, оптужени “партизани и четници” да би на крају извештаја писало: “Ове је податке покупио Ахмед Шетић из Годомиља, којему је по овим истим партизанским бандитима поклана цијела обитељ.” Злочин у Доњем Годомиљу преживели су Мулија, Цура и Самија Богиловић, а из Горњег Годомиља Темима и Фехим Хоџић, и Муша Жига, који су дали податке о жртвама и убицама. За ове злочине оптужили су поименично 30 Срба, од тога 16 из Годомиља, 10 из Бабљака, 3 из Сјеверског, и 1 из Ошкопља. У Доњем Годомиљу је убијено 133 особа (по имену се наводе само главе породица, плус број побијених чланова), а у Горњем Годомиљу 89 особа.

Фоча и Горажде – децембар 1941/ јануар 1942. године – Критика књиге Смаила Чекића „Геноцид над Бошњацима“ (3)

Старо Горажде

Пише: Никола Станојевић

Фоча и Горажде - децембар 1941/ јануар 1942. године

Први масовнији талас одмазде над муслиманским становништвом догодио се у ова два места, када су их Италијани препустили четницима, након што су протерали усташе из ове области. Фочу су четници држали од 5. децембра 1941. године до 20. јануара 1942. године, а Горажде од 1. децембра 1941. године до 26. јануара 1942. године, када је ове градове заузела партизанска главнина која се повлачила из “Ужичке совјетске републике” и Црне Горе. Како су ово били први већи градови са бројнијом муслиманском популацијом који су потпали под српску контролу, а имајући у виду да је и у њима претходно поубијано неколико стотина српских цивила, даљи развој догађаја је био очекиван.
Убијање муслиманских цивила вршили су не само локални четници већ и Срби цивили (чак су и Срби из других крајева долазили у ова места да “поравнају рачуне”), и како то обично бива у ратовима, цену су платили они који су били најмање криви. Злочинима је допринела и чињеница да тада одреди у “НДХ” још нису били под чврстом контролом Дражиног штаба, а у ово време су, због немачких операција у Западној Србији били и готово без икаквог контакта са њим. Дража се са неколико пратилаца крио од немачких потера после подухвата “Михаиловић” с почетка децембра 1941. године, када је прекинуо све радио-везе, док су везе са Босном пре тога углавном биле курирске. Као ни у другим случајевима, ни овде не постоје наређења, Дражина или ког другог официра, за убијање цивила и пљачку њихове имовине. То наравно не значи да тога није било, али је јасно да није дошло као последица неке зацртане и плански спровођене политике, већ спонтано, из “ниских побуда”, како се то обично данас назива. Свакако је било и оних који су настали хаос, покушали да искористе за личну добит, пљачкајући имовину и убијајући власнике у циљу прикривања злочина (о томе касније).
Не може се ипак, све то узети као оправдање за подручне четничке команданте који су били одговорни за ред у овим варошима, мада се увек поставља питање да ли један човек, колико год висок положај заузимао, уопште може спречити појаву која поприма масовне размере. А можда се размишљало и о контраефекту, кога би изазвало ликвидирање оних који свете убијене чланове своје породице (какав би рецимо утисак оставило на народ, стрељање Срба после јула 1995. године, којима су Орићеви војници убили рођаке и спалили домове?)
Било како било, капетан Сергије Михаиловић је најодговорнији за страдање грађана Фоче у овом периоду, без обзира да ли је подстицао злочине (за шта нема убедљивих доказа) или их “само” није спречавао. Он се налазио у самом месту и немогуће је да му није било познато шта се у Фочи дешавало, као и у њеној непосредној околини. Осим тога, као Шапчанин, није на својој кожи осетио трагедију Срба тих крајева, па није могао и сам да се позива на принцип “око за око”. Капетан Михаиловић, из 51. класе Војне академије, био је у првој групи официра коју је Дража послао у Босну августа 1941. године, ради помоћи устаницима у борби против усташа. Постављен је за команданта Рогатичке бригаде. Постоје две верзије његове смрти марта или априла 1942. године. Четник Видак Павловић из села Валакоње код Бољевца дао је изјаву историчару Александру Динчићу, да је био очевидац стрељања Сергија Михаиловића, управо због злочина над муслиманима Фоче. По другој причи, Михаиловић је погинуо у аутомобилу којим је превозио бомбе, када је налетео на рупу на путу, што је изазвало тренутну експлозију. Ову верзију је навео четник Милорад Рајак који каже да је чуо експлозију, и да је одмах дошао на место несреће. (М. Самарџић, Разговори са равногорцима, том 1, страна 147)
У Чекићевој књизи се налази неколико исказа преживелих, о тадашњим злочинима у Фочи и Горажду. Неки од тих исказа су проблематични, док други остављају утисак искреног сведочења.
Тако аутор цитира сведочење извесног Дервиша Бачвића из Фоче, према Павелићевој “Сивој књизи”. Пошто је дат усташким властима, исказ је морао бити “прилагођен” њиховој “промиџби”, али рекло би се да је у суштини тачан, тј. да се стварно нешто слично и одиграло како ова особа тврди. Он каже да су 26. децембра у његову кућу дошли “познати четници-комунисти”, њих седморица које наводи по имену, и повели њега, његовог брата Јусуфа и Јусуфовог сина Смаила ка Чоходар џамији. Његовог сина Исмета су оставили, јер је “на мерењу” био мањи од пушке, па је један од четника прокоментарисао да “се тај усташа остави, јер није опасан.” Код џамије су затекли и друге ухапшене грађане, од којих је он препознао дванаесторицу, којима наводи имена. Ту су их претресли и узели све вредније ствари, а затим им жицом везали руке. Када су их затим довели на железнички мост, један од “разбојника” је питао зашто их воде у тако малом броју, на шта му је други одговорио да су ових 16 довољни за то вече, и да ће их са њима бити укупно 84.
Онда су почели да их кољу једног по једног. Након клања, жртву би још једном претресли, а затим бацали у Дрину преко моста. Клани су следећим редом: прво Авдо Бачвић, па Суљо Исановић, Едхем Авде Исановић, Мујо Агановић, Азис Исановић, Хасан Исановић, Јусо Чебо, Смаил Исановић, Смаил Бачвић, Едхем Мехмеда Исановић, Азис Бачвић и Мујо Бачвић.
У наставку сведочи, да је успео да прекине жицу којом је био везан, не могавши да гледа како му кољу брата, те да потрчи преко моста у мрак и да избегне куршуме четничке страже. Сакрио се у неком жбуњу, где су га приметили и отворили паљбу, један га је и сустигао, али је овај успео да га обори у рвању и скочи у Дрину. Испливао је у селу Миаковићи (“у кућу Манђову”) где су му дали преобуку и чај. Исказ јесте мало “натегнут” у овом делу, али вероватно да је ова особа стварно доведена на мост ради ликвидације, и да је успела некако да се извуче.
Међутим, већ следеће сведочење изазива сумњу. То је исказ неког Бећира Коже из Горажда, такође преузет из Павелићеве “Сиве књиге”. Он тврди да су “четници-комунисти” жицом повезали њих 17 и повели на дрински мост (не наводи име нити једном из групе, као претходни сведок). Ту су почели да их кољу и бацају у реку. Он је био седми по реду. “Повалили” су га голог на мост, један “четник-комуниста” га је ножем ударио у врат, уз још 4 убода у тело. Онда су га бацили у Дрину, али није пао у воду, већ је запео за челичну конструкцију моста, и тада му је и жица са руке пукла. Завукао се испод моста и скривао, док су остале побили. То је било око 3 сата по поноћи. Вукао се испод моста, дошао некако до копна и преко једног гробља кренуо кући. Неколико пута је падао у несвест и остајао да лежи у снегу, док најзад није дошао кући, где га је брат превио.
Поприлично невероватна прича.
Ту је и исказ заробљеног домобрана Драгутина Очка, дат усташким властима у Рогатици 29. јануара 1942. године (АВИИ, ф. НДХ, к-78, рег. бр. 19/6-2-3), на 80 страни у Чекићевој књизи. Исказ почиње небулозом – пошто су били негде закључани (вероватно у затвору), по уласку у Фочу четници су им откључали врата, а када су ови кренули да изађу на улицу, четници су их вратили назад и опет закључали(?) Ту су остали још два дана без хране и воде, и без одласка у клозет. Четници су повремено долазили, како каже “ради препознавања” (вероватно да виде да ли је међу њима неко ко је вршио злочине), и целокупну војничку опрему су поскидали са њих.
Трећег дана, капетан Сергије Михаиловић је пустио све шофере на слободу како би превозили четнике, док су други домобрани и жандарми остали закључани до 17 часова, када су их извели напоље, пострељали и побацали у Дрину. О томе му је сутрадан причао “један четнички поручник”, а и он је сам, са дрвеног моста видео много побијених жандарма и домобрана у води, крај обале. Четници су почели да хватају цивиле по граду и убијају их, нарочито су се интересовали за муслиманске избеглице из Рогатице. То му је познато, јер је чуо четнике како по граду вичу “Гдје су Рогатичани?” и њих су “првенствено” ликвидирали. “Нисам особно видио када су четници клали и мрцварили грађане, али су се у мојој назочности хвалили, колико је који од њих заклао грађана-муслимана. Видио сам својим очима цијелу ћуприју крваву и у води под мостом мртве и измрцварене људе и жене“ – па појашњава даље да је то трајало укупно 10 дана. У Фочи је провео око месец и по дана. Иако за сво то време није видео ниједно убиство (једном је само приметио 20 људи везаних у жицу, како их спроводе – “ради клања”), ипак тврди да су четници поклали “све мушкарце, осим ситне дјеце и дјеломично жена који су се затекли у Фочи”.
“Чуо је” да су се у покољима највише истицали четници из Рогатице и Горажда, као и “Косорића чета”. Они су дошли поново у Фочу на католички Божић, спалили 3 џамије и “поубијали све оно што је остало”, након чега су отишли на положаје према усташама из Борча.
“Ја не знам из властитог опажања колико је становника убијено у Фочи, а чуо сам од капетана Сергије Михајловића гдје је рекао: „Рјешили смо се непријатеља, убили смо 5.000 муслимана у Фочи и Горажду“. Нагласио је, да је у Фочи убијено око 3.000, а у Горажду око 2.000 пучанства” – каже на крају исказа.
Интересантно је како четнички официри нису имали тајни пред једним домобранским шофером. Они му све поверавају, и да су стрељали домобране и жандарме, и колико је који од њих заклао муслимана, и колико су укупно убили људи у заузетим местима…
У свом исказу датом усташким властима у Фочи 13. јуна 1943. године (на страни 290 Чекићеве књиге), сведок Мејра Трако из Кунова код Челебића је навела, да је почетком јануара 1942. године, дошла једна “већа група” четника из Челебића, на челу са Неђом Шарићем из Кунова, похватала око 115 сељана и више од половине “поклала”. Када им је клање “досадило”, преостале су стрпали у неку шталу и запалили. Преживела је Зејна Зец која се отела из руку једног четника, дечак Џафер Делић који је побегао “кроз ватру”, и Фата Зунђа, коју су спасила двојица четника, сакривши је у сламу. У наставку сведочења помиње по имену, побијене главе породица са бројем страдалих чланова, у укупном броју од 110 лица. Све ове особе са основним личним подацима, налазе се на списку жртава у књизи Милетића и Дедијера (о том списку биће више речи касније), тј. овај исказ, као и сам догађај могу се узети као истинити.
Азиз Сарван, шеријатски судија, иначе усташа, изложио је своје виђење тадашње ситуације у горажданском и вишеградском крају (Архив Гази Хусрев-бегове библиотеке у Сарајеву, књига 4, стр. 72-92). Његов подужи исказ од 28. маја 1942. године, Чекић је објавио на страни 136 (не пише коме је дат исказ).
На почетку исказа каже да је, “тражећи преузеће у службу НДХ”, привремено радио у Среском суду у Зеници; пробао је да се запосли у Горажду, али до тамо није могао да дође, јер су четници прекинули саобраћај. Фамилија му се налазила у селу Стргачина, у чајничком крају. Покушао је да у Зеницу доведе и њих, али како је већ наступила зима и велики снегови, а и рачунајући да им се ту неће десити ништа, обзиром да је чајнички срез под окупацијом Италијана и да се тамошњим Србима “ништа није десило” од оснивања “НДХ”, одлучили су да остану у свом селу. Италијани су 8. новембра запосели Вишеград, а тада су Срби кренули на Рогатицу и Горажде. И Горажде су заузели Италијани, те около вароши поставили минобацаче и митраљеска гнезда. Сарван се жали на поступак Италијана на горажданском мосту. Тврди да су Србе пропуштали без проблема, док су муслимане заустављали. То се и њему десило док је мостом ишао са једним Србином из Трбосиља, кога су пустили да иде. У Горажду је провео недељу дана и тада је видео како горе горажданска села, док је народ из њих, у паници бежао на другу страну Дрине. Локални Срби су их на путу пресретали и пљачкали, јер нису могли возом да напусте Горажде, обзиром да су Италијани затворили железнички мост у Копачима. Трећи дан након тога, виђао је мртве људе да леже по копачком пољу. У селу Зидинама видео је згариште неке кафане где су “затворили око 50 муслимана и спалили” (не каже одакле му је то познато).
Уследио је нови напад на Горажде преко Мрамора. Народ је поново нагрнуо на мост, али су Италијани опет забранили пролаз. Покушао је и он да пређе, јер је код себе имао три дозволе, што италијанске што хрватске, али су га три пута враћали назад. Један финанс му је добацио: “Када си у Хрватској био судац, иди сада нека те Хрватска брани.” Тек када је народ запретио да ће скакати у реку и препливати је, Италијани су најпре пустили жене са децом, па онда мушкарце. Прешао је и он, и ту на другој страни Дрине, три дана је чекао даљи развој ситуације. У град су долазили наоружани четници, певали песме и тражили преговоре са италијанским командантом.
Даље наводи да је поред села Копача кренуо својој кући. Од своје куће је слушао детонацију топова код Чајнича, и како је он “послије разумио”, Срби из села Старгонића, “као комунисти” су напали Чајниче, а Италијани су се “препали” и повукли из Фоче и Новог Горажда са делом цивила, ка Пљевљима. Ови исти Срби су затим вратили све муслимане, а пропустили италијанске војнике, и на мосту у Горажду “заклали око 6.000 људи из разних мјеста”.
Два старија Србина, Данило Ласица и Миладин Чађо, дошла су и поручила им да предају сво оружје које имају. “Мирни” муслимани су предали, шта је ко имао од оружја. Сутрадан, у село су дошли “младићи Срби извјежбани у борби и пљачки у Вишеграду и Рогатици”, и повезали неколико муслимана, међу којима и његовог брата, тукли их кундацима и тражили оружје. То је трајало неколико дана. Чак су и братовљеву жену, тукли и силовали, тражећи оружје и злато. Као виновнике ових недела, оптужује неког Душана Голубовића, Крсту Клисуру и Рајка и Грују из села Шахдана. Извесни Андрија и Петко Чарапа су му опљачкали сво злато, новац и ствари по кући. Наводи имена и четворице муслимана који су убијени, након чега је решио да са породицом побегне у Пљевља. Поменути Душан Голубовић тражио је од Сабита Зуке да му преда све драгоцености које има, што је овај морао да уради. Неки четници из вишеградског краја су прегазили Лим на великој зими, и бранили Сабита од домаћих Срба.
На путу за Пљевља, свратио је у село Зарбовину и ту сазнао да не може ићи даље, јер су домаћи Срби заузели бившу аутријску границу и никоме не дозвољавају да пређе. Ту у некој пећини је провео 6 дана. Тада је “чуо” да су у селу Сухотњу заклали 13 људи, као и да су убијени још неки, па се вратио кући, и покушао да се пробије за Прибој, где су поједини већ избегли. Ни то му није успело.
Онда наводи како су вишеградски муслимани-избеглице добили дозволу и пропуснице од четничког команданта у Рудом, да могу да се врате својим кућама. Када су сплавом прелазили Лим, поменути Душан Голубовић је убио Сабита Зуку, а остале избеглице, око 50 њих, најурио у Лим, где су се подавили. Они који би испливали на другу страну реке, гађани су из пушака, а они који нису хтели скакати у реку, избодени су бајонетима на лицу места, или онесвешћивани каменом у главу па бацани у реку. Ни за ово не каже одакле му је познато, јер очигледно није био присутан.
Занимљиво је да Сарван наводи да је био уцењен на 50.000,00 динара, па је морао да се крије по пећинама и шумама 47 дана. На себе је стављао беле чаршаве и тако преобучен се крио по шумама, а ноћу по пећинама или забаченим кућама, са стражом испред врата, па су чак и жене морале да му чувају стражу. И ту по шумама, у збеговима, су их убијали, а спалили су и кућу Халида Човрке у Стрмици, и у њој је 38 муслимана изгорело (поново не објашњава како зна за то).
Део исказа који следи је прилично контрадикторан и нејасан. Он каже да су муслимани након ових догађаја, почели да се организују ради одбране, али су их издали и четницима потказали “муслимани”: “Нисмо могли више трпити, почнемо се и ми муслимани организирати, да се бранимо и да им ударимо, али нас издају муслимани и прокажу, тако да се неки сакрију у пећину и четници је опколе, и држе (их) унутар 6 дана. Не могавши више издржати гладни, навале из пећине и растјерају, продру и неколико се спаси.”
У ствари, Сарван је почео око себе да окупља преостале усташе, што другим муслиманима није било по вољи. То се види већ из наставка његове приче: “Мене прокаже Вехида Клачар, Мујесира Згодић и остали, да сам сакупио 3.000 усташа у Вјетренику и да сам купио тешки митраљез. Чувши то, Срби четници пођу на Вјетреник, а мени успије пребјећи преко Лима на постају Стрмицу, а тада је прорадио влак од Вишеграда до Прибоја, и пребацим се у Вишеград, док ми жена и дјеца остану.” Бројка од 3.000 усташа је свакако претерана, јер толико њих није могло да се организује на територији коју су четници држали, али сигурно је да је Сарван сакупио једну групу усташких елемената, са ко зна каквим циљем.
Исто вече, када је побегао у Вишеград, опљачкана му је и запаљена кућа, са шталама и стоком коју је држао. Каже даље, да му је Душан Голубовић малтретирао мајку, а сестра (иначе снаја убијеног Сабита Зуке) као и Сабитова жена, су силоване. Нешто касније, код њега у Вишеград су прешле и жена, мајка и сестра.
Сарван је огорчен што много муслимана сарађује са вишеградским четницима: “Све три чете четника имали су своје помагаче муслимане, који су с њима заједно пљачкали и упљачкане ствари по њиховој пропусници проносили за Вишеград или Рудо, продавали, а важније ствари склањали и новац са муницијом из Вишеграда доносили четницима, као и извјештај гдје се налазе Хрвати и друго. Ови муслимани би проказивали гдје се има шта наћи од сакривених ствари, гдје се налази дебело бравче. Од тих муслимана је био Смајкан Реџовић, Ибрахим Клачар, Смаил Ного, Омер Клачар, Вахида Клачар и њене снахе. У њих су остале нетакнуте и куће и имање, поштеђени им животи. Проказали су мене у шуми, уништили моју имовину и са дјеце ми скидали задње на ногама ципеле. То је исто чинио Шемсо Сарван у задње вријеме, тако да је доносио четничко опљачкано жито и продавао у Вишеграду.”
Ништа мање није био љут и на италијанске војнике. Наводи да муслимани нису могли доносити у град ништа од намирница, јер би им Италијани и четници све покупили и појели, док су Срби могли у товарима да доносе све, чак и бели кукуруз из Србије. У општинској управи Вишеграда и полицији радили су све сами Срби, који су носили четничке кокарде, а италијанске војне и цивилне власти су им у свему излазиле у сусрет. Када су 26. јануара 1942. године, комунисти заузели од четника Горажде, богатији Срби су са породицама бежали у Србију, при чему су им италијански војници спремали храну, носили кофере, убацивали у вагоне, итд. Четнички командант Каменко Јефтић слободно се шетао по Вишеграду и сазивао конференције на које би звао и виђеније муслимане, али је тамо “тражио од њих, оно што они нису могли учинити као Хрвати”.
У јануарској офанзиви, када су Немци ушли у Вишеград и продужили ка Рогатици, вишеградски муслимани су изашли на улице и дочекали их овацијама, што ће се показати као крајње лош потез, јер ће у граду и даље остати италијанска посада. Како Сарван објашњава у наставку, Срби из Вишеграда су то одмах искористили и једном притужбом упознали италијанске власти о овом догађају. Италијани су тек тада погоршали односе са муслиманима; престали су потпуно да им деле намирнице, тукли су муслимане на улици, станици и по кафанама кад их не би “поздравили”, итд. Неко је пронео вест да ће четничка управа у граду бити промењена, на шта је италијански командант позвао тројицу виђенијих муслимана, које Сарван по имену набраја, и рекао им да се “не мешају у политику”, или ће бити стрељани. Свим муслиманима су пописани радио-апарати, па како би која партија војника одлазила на одсуство, они би једноставно покупили те уређаје и носили кући, у Италију. Или рецимо, Италијани би испалили метак поред неке муслиманске куће у вароши, дигли би узбуну, и то би им служило као изговор за претрес објеката, при чему су “дизали” све што су хтели.
“Четници и њихови команданти су се слободно кретали по вароши с оружјем обје врсте и реденицима, као и знаковима четничким, одржавали говоре на сред улице да ће на Ђурђевдан унићи четници у Загреб и да ће нестати Њемачке и Хитлера. Нитко на то од стране Италијана није подузео. Тај исти командант отишао је преко села до чајничког котара и покупио оне зликовце четнике мојих села: Шахдана, Трбосиља и Дубца, превео их преко Лима кроз Вишеград у пратњи Италијана и са пјесмама отпремали преко Дрине на околишта за Рогатицу против Хрвата. Четници су били наоружани до зуба. Сваки дан су шетали четници по вароши и висиле им талијанске бомбе, па и команда је сама ухватила своје војнике да продају четницима муницију преко кафеџија, а моја жена у селу Стргачини у Сабита Зуке кући видјела је својим очима када је талијански војник дао четнику Андрији Чарапи и другим по бомбу од које су гинули муслимани” – сведочи Сарван. Чак су и његову жену помешали са неком муслиманком која је четницима доносила муницију из Вишеграда од Италијана, па су је питали, када се из Вишеграда вратила у Стргачину, је ли она та Вахида Клачар и да ли им је донела муницију. У наставку Сарван тврди да је италијански командант, на интервенцију четничких вођа, загарантовао живот муслиманима који би се вратили у Жепу, па када су се ови повратили својим кућама, четници су побили “око 4.000 њих”, а у целом вишеградском срезу чак “8.000 муслимана”. Од свега тога, њему су позната само два случаја убиства у вароши, “али нико не зна ко их уби”. Један од убијених је извесни Алибег Балић, усмрћен са 12 убода ножем, иначе отац тадашњег потпредседника општине.
Када су пролећа 1942. године, почеле велике немачко-хрватске офанзиве у Источној Босни, Срби избеглице из Олова, Гласинца и других крајева бежали су преко Дрине, а Италијани су их под јаком стражом спроводили на сигурно: “Видио сам својим очима када 40 Талијана прати 12 дјеце и жена српских преко трга улицом и то са свих страна по 10, а царски војник узео пушку за цијев, па тјера српског коња натоварена житом горе наведеној српској чељади. Када су се досељавали муслимани, нису дали унијети ништа нити послије пренијети.”
У стругари Душће, Италијани су прикупили, наоружали и према Добруну отпремили око 100 четника, а њихову децу и ствари возом пребацили у Србију. То су урадили и са свим богатијим Србима и Јеврејима. Када је Францетићева “Црна легија” преко Међеђе стигла до надомак Вишеграда, Италијани су их возом провели кроз Вишеград, не дозвољавајући им да се ту задрже, а забранили су и месним муслиманима и католицима да им на станици организују свечани дочек, што је лично Францетић тражио неколико пута од Италијана. Забранили су и његовим усташама пореклом из Вишеграда, да дођу у град. Шеф железничке станице у Вишеграду Сабљак, преко Србије је отпутовао за Сарајево и донео неисплаћене зараде свом особљу и особљу других уреда, али пошто је зараде исплатио само несрпским службеницима из свог персонала, италијански потпоручник није му дозволио да их преда и запосленима у другим уредима, док се не исплате и српски чиновници. Сабљак то није могао да уради, јер је у наредби писало да се плате не дају онима који су се “огрешили о интересе НДХ”, па је тако два месеца тај новац стајао код њега, иако поједини запослени нису по 8-10 месеци примили плату.
Свој исказ, Сарван завршава са “За дом спреман”.
Ту је још један сведок “по чувењу” – имам Зуфер Бешлић из Горажда, чији исказ Чекић такође преноси (не пише коме је дат исказ, према: Архив Гази Хусрев-бегове библиотеке у Сарајеву, књига 2, стр. 37-43). На почетку он каже да су по заузимању градова у Источној Босни од стране четничких “разбојничких банди”, у зиму 1941/1942. године, многи муслимани избегли у Албанију својој “браћи Арнаутима”: “На 30.11.1941. иза пада Сребренице, Власенице, Рогатице и Вишеградског котара (осим града), разбојничке банде заузеле су Горажде, Фочу, а затим и Чајниче. Како је прошле године била незапамћена зима, зато је само један дио мушког свијета, уз много патњи и страдања успјео избјећи преко Санџака и Црне Горе у Албанију, својој браћи Арнаутима у братски загрљај и ту наћи склоништа, међу којима сам био и ја, као ранији знанац Велике Албаније и браће Албанеза-шиптара.” Обзиром да је као “знанац Велике Албаније”, релевантни период времена провео међу “браћом Албанезима”, није му остало ништа друго, него да препричава говоркања неименованих “очевидаца”.
Тако каже да су “према изјавама многих очевидаца”, у Горажду четници затварали жртве у главну касарну, и одатле их после поноћи водили на железнички мост, као и жел. мост у Копачима, тукли, пљачкали и у партијама од по 80-100 клали или стрељали, те бацали у Дрину. Оваквих “људских клаоница” било је још у Фочи, Устиколини, Мравињцу и Осаници. Према “изјави једног преживјелог кадије и других” на три моста (Горажде, Фоча, Копачи), у овом раздобљу убијено је “преко 6.000 муслимана”. У самом Горажду убијено је “тачно 100 особа, од тога 6 женских” (заборавио је да је пре тога рекао како су у Горажду на мосту клали у партијама од по 80-100 људи).
Даље, “неки људи и жене као очевидци приповиједају” како су низ Дрину пловиле читаве гомиле покланих, везаних жицом, унакажених и полумртвих људи. Био је “велики број” обешчашћених жена и девојака, децу су бацали у ваздух и дочекивали на нож, у Копачима су “у једну кућу” утерали 100 особа и поклали, а онда убацили запаљиве бомбе да изгоре. У Канлићу су заклали Османа Канлића од 80 година. У селу Оџак су спалили “све куће”, осим једне нове где су требали да се уселе “шумљаци”. У селу Бошину “све су поклали и попалили” са слепом 90-годишњом старицом, удовом Рустембега Ченгића.
“Сазнао је” и да је у Чајничу убијено 57 муслимана, у Фочи у граду 315, а у целом фочанском срезу “преко 6.000” (претходно је написао да је укупно у Горажду, Фочи, Копачима, на мостовима страдало “преко 6.000”).
Његов исказ има какву такву вредност за истраживаче, само у делу где доноси именични списак муслиманских верских службеника који су страдали у овом периоду и на овом подручју. Како је и сам био имам, може се узети да му је било познато ко је све од његових колега убијен, па списку треба поклонити веру. На списку су 7 имама, 3 полазника Више шеријатске теолошке школе, 2 муалима (учитеља у верској школи), председник вакуфа у Чајничу, 2 члана вакуфског одбора из Горажда, 1 медреселија и “скоро сви” чланови меџлиса у Чајничу. Наводи још и неколико верских објеката који су спаљени до темеља.
Шеф котарске испоставе у Горажду послао је 18. маја 1942. године, извештај о тренутној ситуацији у граду и о претходним догађајима (АВИИ, ф. НДХ, к-183, рег. бр. 43/2-21-2). У извештају, поред осталог пише да су хрватске власти и италијанска војска напустиле град 30. новембра 1941. године, а у њега су 1. децембра ушли “крвави одреди четничких зликоваца”. Многи грађани Горажда су их дочекали, неки из “задовољства”, а неки из “страха”. На челу тих грађана, четнике је на мосту дочекао, са српском заставом, “злогласни” Митар Трапарић. Писац извештаја каже да је тада распоредио грађане тако, да су на десној страни били Срби, а на левој муслимани и католици (не каже зашто је то урадио). Тада је наишао “крвави” мајор Дангић, поздравио присутне, а они су му одговорили са “Живели четници” и “Живела Велика Србија”. “Злогласни” мајор је одржао говор у коме је, поред осталог рекао: “Ми смо се дигли Срби са мотиком и вилама у руци, шта је ко имао против Хрвата и муслимана”.
“На то је” – наводи даље писац извештаја – “злогласни Трапарић дигнуте главе плачући одговорио, „Хвала Вам браћо четници што сте нас ослободили Хрватске и турскога зулума. Ми смо сви унуци Немањића и сви четници. Под ово мало владавине Хрватске, а нама сто година под њиховим терором смо живјели, ипак смо сви радили који се осјећамо Срби и помагали четничку организацију“. На те и друге ријечи одговорио је Дангић: „Нема више Хрвата нема више Турака, сада је велика Србија“. Иза тога се Дангић окренуо Хрватима и Муслиманима који су били заробљени и окупљени ту, и рекао оштрим тоном: „Нисте нам могли умаћи ни побјећи“, па се окрене четницима и рекне: „Драга браћо четници, нећемо више заједно ми и балије“.
Можда се неки разговор између “крвавог” Дангића и “злогласног” Трапарића стварно и одиграо на овом месту том приликом, али тешко је поверовати једном Павелићевом функционеру да је баш овако текао. Осим тога, он не каже о каквим хрватско-муслиманским заробљеницима је реч.
Исто вече, каже у наставку, почело је “клање и пљачкање”. Четници су доводили људе из целог региона (Фоче, Чајнича, Рогатице, Вишеграда…) и у групама од по 50 до 300 и више људи, клали их на горажданском мосту. На једну страну моста поставили би хармоникаша да свира, а на другу страну би довезли аутомобил, упалили мотор и “турирали га”, како би звук мотора и хармонике пригушио врисак жртава које су убијане (занимљиво, Бећир Кожа у свом исказу не помиње ни хармоникаша ни аутомобил). На мосту су заклали и часне сестре које су доведене са Пала, и над којима је “по свој прилици” најпре извршено “насиље”. “По причању очевидаца” ниједан одрастао мушкарац није остао у селу Дешава. Слично је и у селу Оџак. Од грађана Горажда убијено је 75 лица. “На три моста” у Горажду (дакле, сад више не кољу само на једном, него на још два; не каже да ли су постављали хармоникаше и аутомобиле и на та два моста, или су истог хармоникаша возили на сва три по мало) убијено је “око 7.000” људи, а “у релацији од Фоче до Устипраче, Дрина је прогутала око 20.000 људи.”
Не каже да ли је видео убиство било кога, од тих 20.000 мртвих, или бар име неког преживелог, који може дати поуздане податке о извршеним злочинима и убицама.
У извештају се по имену наводе само Срби, они који су штитили муслимане. Помиње извесног Стеву Халету, коме су “партизани” под претњом стрељања наредили да запали “цели град”, па су убацили и сламу у најбоље зграде у Горажду, затим породица Марка Шекаре, бившег жандармеријског наредника, сељак Милан Боснић из околине Горажда, Душан Раца бивши благајник експозитуре Радничког осигурања, који је одмах по оснивању “НДХ” добио отказ, његов пасторак Рајко Срндовић који је наводно у последњи час извлачио везане грађане доведене на мост ради ликвидације, онда породица Васе Дроце, Вида Перендије, породице Виторовић и Танасковић.
Аутор цитира Павелићеву “Сиву књигу” и у делу где је објављен исказ, како произлази, неког заробљеног четника Владе Милановића, који је наводно дао у Сарајеву 26. јануара 1942. године. Ту он објашњава како је видео да, док је чувао стражу на мосту у Горажду, четници доводе муслимане, кољу их и бацају са моста у Дрину. Не зна никог по имену ко је убијен, јер “мало сам познавао свиета у Горажду” али сматра да ће његов брат Реља знати о томе више од њега. Тешко да “искази” усташких заробљеника могу имати неку доказну вредност, мада је било убијања муслимана на горажданском мосту.

Када је реч о злочинима у Фочи и околини у овом периоду, обично се барата са цифром о око 3.500 убијених муслимана, при чему се по правилу сви позивају на списак објављен у књизи Милетића и Дедијера “Геноцид над муслиманима”, на страни 633. На том списку (израђеном према документима Земаљске комисије за утврђивање злочина окупатора и домаћих помагача за БиХ) налази се 3.525 имена, са основним подацима (године старости, место боравка, место и датум смрти). Ово јесте најпотпунији списак страдалих муслимана, али је његово коришћење на овакав начин, спорно из неколико разлога.
Најпре, у наслову списка јасно је назначено да је реч о људима који су страдали од четника током целог рата, дакле од 1941. па до 1945. године, а не само за ових месец и по дана, колико су држали Фочу. Од 3.525 пописаних имена, за свега око 1.462 се изричито наводи да су убијени у периоду децембар 1941 – јануар 1942. године.
Друго, из списка се не види да ли су и који, војноспособни мушкарци погинули у борби, или су убијени као цивили, како се сугерише. Испада да фочански срез није дао ниједног усташу, домобрана, сс-овца или легионара. И треће, на списку се налази и известан број Срба. Списак чак и почиње именима двојице Срба који су убијени или погинули маја 1944. године.
Овом списку ликвидираних од четника придодат је и списак од 57 жртава убијених у Фочи за време рата, а “за које се није могло установити од кога су убијене”. Другим речима, комисија “није могла” установити да ли су Немци, Италијани или усташе убили неког муслимана у Фочи и околини за време рата (треба ли уопште поменути да се комунистичким злочинима нису ни бавили).
Слично је и са списком убијених од четника у општини Горажде, који је објављен у наставку књиге. На списку је 1.370 имена, али од тог броја, око 900 се односи на период који је овде обрађен. На наредном списку, за 71 лице (од тога 54 муслимани) “није се могло установити ко их је убио”.
Као што је на почетку речено, многи појединци су, захваљујући тренутном безвлашћу, насрнули на своје комшије муслимане, при чему је распон њихових мотива био изузетно широк – од крвне освете, преко намирења “предратних рачуна”, па до користољубља, што је у крајњој линији бацило љагу на целокупно четничко присуство у овом подручју. Чекић у својој књизи објављује неколико послератних оптужница против локалних четника. Тим оптужницама им се стављају на терет разна (не)дела, као што су убиства, пљачке, силовања, премлаћивања. Конкретно у вези Фоче децембра 1941. и јануара 1942. године, он преноси оптужницу, подигнуту 1947. године против извесног Васике Ивановића, рођеног 1925. године у Баћу, у фочанском срезу. Оптужница садржи 18 тачака; на терет му је, поред осталог, стављено и да је крајем 1941. године у селу Шуљци са четником Милорадом Чанчаром убио Бећира Муратовића, из истог села и у исто време је одвео Омера и Мују Муратовића који више нису виђени, такође у истом селу је опљачкао од једне муслиманке једну кобилу и овцу, затим да је у селу Жилићи 31. децембра 1941. године у башти убио Захида Ћорића и са групом четника ликвидирао Бегу Ћорића и његовог сина Бећира, 14. јануара 1942. године у Вукушићима недалеко од потока Сопотнице са још четворицом учествовао у убиству Салке и Сафета Хаџимешића, да је истог месеца у селу Шуљци убио Ибру Синановића, као и да је у истом селу са још тројицом претукао Авду Каркеља који је преминуо од повреда, а још тројицу муслимана убио, у селу Губера јануара месеца убио је са још петорицом, Мурата и Зулфу Муминовића, да је са још двојицом убио Мурадифа Синановића, поново је дошао у село Шуљци где је лично убио Раму и Бајру Спирјана, а остали из његове групе још четворицу људи те да су тада спалили 10 штала, затим да је узимао новац од жртава како их не би убио, као нпр. од Хамида Чорића из Жилића, који је “откупио” живот за 15 дуката и 6.000,00 динара, а оптужен је и за још два злочина из 1943. и 1944. године. У оптужници се наводе имена 15 сведока и на које околности су дали исказе у истрази.
Прича о Фочи и Горажду 1941/1942. године, у ствари је прича о десетинама сличних Ивановића. Ипак, може се слободно рећи да је трагедија муслиманских цивила у ове две општине у поменутом периоду, преко сваке мере преувеличана, а нарочито злоупотребљавана, најпре од комуниста, а затим и од политичких елита државица насталих распадом Титове Југославије, без искрене намере да се утврди шта се заиста дешавало у овим крајевима, какви су били узроци, а какве последице, ко су били виновници, а ко жртве, и какве поуке треба извући из свега тога.