Измишљени злочини – Критика књиге Смаила Чекића „Геноцид над Бошњацима“ (4)

Хрватска пропаганда још за време рата је градила представу о четнику-кољачу

Пише: Никола Станојевић

Измишљени злочини – Критика књиге Смаила Чекића „Геноцид над Бошњацима“ (4)

Измишљени злочини
На страни 96. Чекић цитира извештај Министарства домобранства упућен Министарству спољних послова “НДХ” из јануара 1942. године (АВИИ, Фонд НДХ, к-243, рег. бр. 16/3-2), у коме се преноси извештај жандармеријске станице у Кладњу. Ова ж. станица јавља да је 30. децембра 1941. године, вршено чишћење комуниста и четника са две домобранске чете, добровољачком легијом Авдаге Хасића и жандармеријом, и да су том приликом у селу Тухољ, у штали Мехмеда Мешковића пронашли лешеве 38 мушкараца муслиманске вероисповести који су ту побијени, након чега је штала запаљена. Од тога, 28-орица су идентификована и по имену се наводе у извештају. Овде упада у очи да су сви побијени, војноспособни мушкарци (у доби од 18 до 60 година), као и да су од тих 28 препознатих, свега двојица из овог села. Већина је из села Пауча код Кладња, а двојица су из Криве Ријеке. Све ово су снажне индиције да је реч о заробљеним припадницима тзв. Кладањске легије Авдаге Хасића, бившег аустроугарског наредника, коју су чинила готово сва села ове регије, са чак 6.000 војника према неким изворима, и која је извршила бројне злочине над српским становништвом те области. У ово време вођене су борбе у тим крајевима: за Олово, које су четници ослободили 18. децембра, и за Кладањ, који није заузет због комунистичке саботаже.
Пажњу привлачи још један “злочин” у селу Корај код Бијељине. Велики жупан жупе Посавје у извештају Министарству унутрашњих послова “НДХ” од 4. децембра 1941. године (АВИИ, ф. НДХ, к-174, рег. бр. 10/1-3-4), најпре преноси извештај командира жандармеријског вода у Бијељини, па наводи да је 28. новембра око 100 мајевичких четника напало Корај у коме се налазило седиште жандармеријске станице, да је погинуо “помоћни оружник” Мустафа Карановић, да су неки заробљени, да су сами мештани држали стражу и да су поседовали 80 пушака (значи нападач је имао незнатну бројчану предност), те да их је погинуло око 70-100. У помоћ им је пошла 12. домобранска чета из Челића, али су је четници дочекали и убили 4 војника и једног официра. Из овог дела извештаја, који је реалан, види се да је реч о нападу на муслиманску милицију и жандарме, и да је том приликом у борби погинуо већи број наоружаних мештана и жандарма.
Али онда је жупан почео у извештај да убацује своје фантазије и уобичајене оптужбе “комуниста-четника” за “стравичне покоље пучанства”, па је тако навео да се тачан број жртава “не може установити” али да би их “могло” бити око 200-300 “закланих”. Да ствар буде трагикомичнија, тврди да је у овом “покољу” учествовало цело српско становништво овог краја, да су српске жене пљачкале, а мала деца уносила сламу и палила куће, све то “уз поклике Петру и Стаљину”. Иако не наводи нити једног сведока неког злочина, иако сам није видео ниједно убиство (осим што тврди да је видео лешеве по улицама, наравно “звјерски изнакажене“), у извештају пише да “крволочтва која су сачинили комунистичко-четнички бандити прелазе људску машту и спадају у средњи вијек”.
Да је реч о паушалним и измишљеним оптужбама види се и по задњем ставу у извештају, где се каже да су “неисправна тврђења оних чланова разних повјеренстава да су гркоисточњаци изазвани злодјелима Усташа и муслимана, и да су ради тога били присиљени бјежати у шуме.” Наиме, у то време су све управне и локалне власти “НДХ” добиле налог из Загреба да прикупе што више “доказа” за раније поменуту Павелићеву “Сиву књигу”, која је требало да Немцима и Италијанима “покаже” да су у ствари Срби први почели са убијањем и рушењем државе, на шта је уследила оправдана реакција те исте “државе”, а да нису тачне тврдње “разних повјеренстава” да је било обратно.
Иако је аутор, добар део материјала за овај свој рад “позајмио” из књиге Милетића и Дедијера “Геноцид над Муслиманима”, он није пренео и документ који су они објавили на страни 103; реч је о извештају лично шефа Усташке надзорне службе Еугена Диде Кватерника Министарству спољних послова “НДХ” од 20. јануара 1942. године, у коме поред осталог пише: “Опће мишљење мјештана из села Кораја је, да је до овог нападаја на село Корај дошло из разлога, што дана 22. студена (новембра – моја примедба) т.г. под водством комесара опћине Корај Бурхе Бегића, поубијано недалеко Кораја око 25 грко-источњака таоца, које је војска предала приликом чишћења терена на чување милицији у Корају, а чији је заповједник био Бурхан Бегић, који је ово заповједништво себи присвојио од заповједника постаје Корај наредника Сјерчића.” (АОС, а. НДХ к-205, рег. бр. 15/3) Ови догађаји су принудили виђеније муслимане бијељинског среза да 2. децембра 1941. године, издају проглас којим траже једнакост и сигурност за све грађане, осуђују злочине на свим странама, и траже слогу и братство свих “Босанаца”. (АОС, а. НДХ к-310, рег. бр. 35/1)

Слична је ситуација и са догађајем описаним у извештају, вероватно Усташке надзорне службе, од 28. јуна 1943. године (Хисторијски музеј БиХ, Сарајево, фонд УНС-а, инв. бр. 4963-1, стране 629-695). У њему стоји да су 7. јуна те године четници из Зеничког одреда извршили “покољ” у селима зеничког краја и да су страдале 42 особе. Сумњу изазива већ сам почетак извештаја јер се каже да су од те 42 особе, неке “погинуле у борби”, а неке “заклане”. Иначе, у готово свим усташким документима четници само кољу; скоро ниједна њихова жртва није страдала од нечег другог, до ножа. И готово ниједна од тих жртава није била ништа друго до “недужни цивил”. Истовремено, док побијене усташе проглашавају “невиним грађанима”, српске цивиле које су они побили, означавају “четницима” или “партизанима”. То је делимично била и немачка пракса.
Елем, у наставку извештаја се наводи да је због овог догађаја образована судска комисија, са задатком да објективно испита све околности случаја. Комисија је истог дана по “покољу” кренула на лице места, са одобрењем немачког официра у Зеници капетана Копа, у пратњи 60 немачких војника. Најпре су у селу Селишће, у дворишту неког “православца” Саве, нађени трагови крви, а лекар из комисије је нашао “неколико длака с људске главе”(?). Пошто је “православац” одговорио да крв потиче од јарета које је заклао претходног дана, комисија је наставила у село Бризник, у коме су се налазили четници. На улазу у село, четници су отворили ватру на Немце и комисију, на шта су Немци одговорили и убили три четника, а двојицу заробили. Према извештају, у овом селу је било закопано 9 муслимана “четничких жртава”, а у околини села још 7. Комисија “није могла приступити одкопавању љешина” јер је околина била несигурна, а немачка војска “се није осећала довољно јаком да ту остане и преко ноћи.” Зато су се сви вратили у Зеницу “необављена посла”.
Затим се даје кратак историјат односа у овом крају. Најпре се понављају паушалне оптужбе на рачун четника, па се каже да су они “вршили разна насиља и свакодневне пљачке над муслиманским свиетом”, и нико им није могао ништа јер су ти четници сматрани “легалном четничком организацијом” (баш чудно да онда нападају Немце код којих су легализовани). Пошто је муслиманима дојадило такво понашање четника, каже се у наставку, решили су да од Немаца и власти “НДХ” затраже оружје, на шта је позитивно одговорено. Са том акцијом наоружања почело се неколико дана пре “покоља”. Бризник и околна села добила су од Немаца 60 пушака (од планираних 1000). Четници су пре тога упозоравали муслимане да не узимају оружје од Немаца, иначе ће бити “уништени”, што су ови игнорисали. У извештају даље пише: “Чим су четници за ово сазнали, одмах су са много јачим снагама (напали) на ово неколико десетака наоружаних муслимана, да би тиме у зачетку уништили акцију наоружавања муслиманских села. Ето, на тај је начин дошло до горњег покоља”. На крају се наводи и именични списак “поубијаних” муслимана; из Бризника њих 10, из осталих девет села још 27. Дакле, укупно 37 (извештај помиње 42 жртве). Међу њима је само једна жена, остало су мушкарци.
Иако сам извештај, као мотив напада помиње намеру осујећивања наоружања муслиманских села, и мада су готово све “жртве” из овог пописа мушкарци-становници села која су добила пушке од Немаца, као и да се из овог извештаја заправо уопште не види колико, где и на који начин су страдале те силне жртве, јер никаква обдукција није обављена, аутор очигледно и ово сматра “још једним доказом” да је над муслиманима извршен геноцид, обзиром да је и овај случај унео у своју књигу.
Чекић описује и наводни злочин у селу Коритник код Вишеграда, према исказу Мехмеда Курспахића, датом 17. јануара 1942. године, домобранској команди у Сарајеву, а према поменутој “Сивој књизи”. Овај сведок наводи да је недатираног дана у ово село дошао Вуко Меденица “у официрском оделу са шубаром на глави”, у пратњи 20 четника, од којих су из Коритника и Хубаве била по тројица њих, а остали непознати. Укратко, Вуко Меденица је по причи овог сведока, наредио да се сви мушкарци из села окупе испред њега. Када је то урађено наредио је да их кољу једног по једног, а онда је, након клања прве петорице, наложио двојици браће Јовановића да троје цивила (од тога једно је жена) одведу и стрељају на обали Дрине, што су ови и урадили. Затим је наредио да “одведу негде” и стрељају и сведока, кога су повели заједно са још тројицом сељака, али су сви успели да умакну кроз неке кукурузе када су се џелати постројавали за стрељање. Ови су припуцали за њима, али никог нису погодили. Након извесног времена стигли су у Вишеград.
Овај исказ је до те мере нелогичан и нереалан, да је тешко отети се утиску да све ово није измишљотина (или макар неукусно извитоперен стварни догађај). Најпре, није јасно зашто Меденица тражи да неке цивиле кољу ту пред њим, друге да воде на обалу Дрине и тамо убију, а треће, међу којима је и сведок, да “одведу негдје” како се сам изразио, и тамо их побију. Чудно је и то што је послао само двојицу војника да стрељају њих четворицу, а комичан је и опис њиховог бекства – чим су та двојица пошла да се измакну неколико корака уназад (пошто су претходно жртве поставили за стрељање поред високог кукуруза), ови су се брзином светлости сјатили кроз кукурузиште и остали непогођени, када је отворена ватра на њих. Није јасно ни зашто је Меденица носио официрско одело, када је био резервни наредник, затим шта ће она једна жена ту ако су морали да се искупе само мушкарци, а невероватан је и опис мучења једног од ухваћених сељака (који се случајно или не, зове и презива исто као сам сведок). Тако сведок наводи да су том његовом имењаку згулили ножем кожу са лица, са све мишићима, носем и ушима, а онда је преврнули преко главе “да је доњи дио са браде достизао му до јаке капута”, док се овај кривио и вриштао од болова. Након тога су га џелати терали да покаже како се моли Богу, што је овај послушно и учинио клечећи на земљи, па би из тога ваљда требало извући закључак да му је моментално престала бол изазвана превртањем лица на теме главе, обзиром да се више не помињу ни вриска ни јауци жртве. На крају се даје и једна напомена, прилично необична код давања исказа. Наиме, овај сведок наводи да “није потребно” саслушавати и осталу тројицу која су преживела наводно стрељање, јер “они ништа више неће моћи казати, него што сам ја навео.”
У књизи Милетића и Дедијера “Геноцид над муслиманима” нема списка страдалих муслимана у вишеградском крају, што такође наводи на одређене закључке.
И најважнија ствар. Према хрватским изворима (рецимо Ивица Караматић, “Четничко – комунистички злочини 1941. над хрватским народом и свећенством”) овај “покољ” се одиграо у току месеца новембра 1941. године. Међутим, поуздано је утврђено да је четовођа Вуко Меденица погинуо 15. октобра 1941. године, у нападу на усташе у Вишеграду (факсимил његове умрлице објављен је у Албуму српских четника у 1000 слика, том 2, страна 71).

Аутор цитира и различите документе, махом хрватских установа, где се четницима, а и комунистима, не ставља ништа конкретно на терет, већ се понављају уобичајене, уопштене оптужбе о “масовним убиствима”, “темељним пљачкама”, итд. Рецимо, Чекић приказује домобрански извештај из Сарајева од 12. јануара 1942. године, упућен Павелићевом Војном кабинету и Министарству домобранства, у коме стоји да у фочанском срезу четници “немилосрдно злостављају, убијају и пљачкају сва села” код Фоче као и саму Фочу, да су убили 75 муслимана у 4 села код Миљевине “према извештају” који је добила котарска испостава у Калиновику (не каже од кога), затим даље стоји да “се зна” да су у Устиколини четници запалили “многе куће” и убили “много муслимана”, а податак који даје печат овом документу јесте тврдња да у Фочи четници дозвољавају излазак на улицу само муслиманима који носе “жидовске ознаке” на себи (?) Документ се позива на само једног сведока, Зехру Рогој из села Јелашаца која је изјавила да је у селу остала са свега неколико цивила док су остали побегли у Калиновик. Видела је да су четници тукли двојицу муслимана код џамије у селу, а од неких Српкиња је сазнала да су том приликом од те двојице четници тражили да им предају пушке. И то је све што је сазнала.
На страни 100. цитира се изјава Хаџиомера Хаџића из Кошутица код Гласинца, дата домобранској команди у Сарајеву 11. фебруара 1942. године (АВИИ, ф. НДХ, к-243, рег. бр. 35/3-3), који је изјавио да су становници његовог села избегли према Кнежини, а одатле у Сарајево када су “одметници” 2. фебруара напали на Кошутицу где се већ налазила већа група избеглица из других крајева. На те избеглице је отварана “ужасна пушчана ватра” у неком теснацу па су “многи изгинули”. Неименоване жене су му причале како су у селу Плошнику “одметници” поклали 27 женске деце. “Ове су ми жене причале још друга чуда и зулуме извршиване над нашим свијетом, које нису могле од суза и грчевитога плача ни испричати” – стоји на крају исказа.
Четири странице након тога, објављује извештај Министарства домобранства упућен Министарству спољних послова “НДХ” (АВИИ, ф. НДХ, к-244, рег. бр. 2/1-2) од 19. фебруара 1942. године, у коме пише да им је домобранска команда у Сарајеву доставила изјаве саслушаних домобрана који су били заробљени, а од којих један неименовани, каже да је “чуо” да су четници опљачкали “све” муслиманске куће, побили “све” муслимане и католике, те силовали и поклали “све” лепше муслиманке и католкиње, да је извесни Томо Кораман поклао 250 муслимана и да је баш због тога изабран за четовођу, а ни остале четовође нису “заостајале у клању”, да је од самих четника “чуо” да су силовали и поклали па бацили у Дрину, четири католичке часне сестре, итд. У документу се не наводи где се све ово дешавало.
Исто Министарство и на исту адресу шаље нови извештај 20. марта (АВИИ, ф. НДХ, к-244, рег. бр. 26/1-2), где се наводи да је од поменуте команде у Сарајеву добијен исказ Наила Бегића, директора грађанске школе у Рогатици, сада у избеглиштву у Сарајеву, који у свом исказу каже да је “чуо” како су четници затворили у једну кућу муслимански живаљ и запалили је, којом приликом су сви изгорели (не каже где се то десило), затим да су негде истерали две неименоване голе жене “на лед” и приморавали их два сата да играју, да би једној од њих након тога усијаном иглом пржили језик па је преминула, а другој су истом иглом пробадали образе, али је преживела. У једној кући “у близини Рогатице” 17 чланова породице Диздаревић је “искасапљено”.
Сведоци Сабрија и Адил Сарачевић из села Точионика у рогатичком срезу дали су исказ Уреду за избеглице Велике жупе Врхбосна у Сарајеву 4. децембра 1941. године, и навели да “до пада” Рогатице нису били дирани од стране четника, али након њеног заузећа “четници су почели убијати људе, палити муслиманске домове, одводити дјевојке и младе жене у своје логоре.” Од конкретних злочина, али не наводећи уопште одакле знају за све то, помињу спаљивање десеторо цивила, жена и деце у кући Абида Шуше у Подградцу код Борика, те убиство 11 муслимана мушкараца, старости од 10 до 90 година у Калиманићима, које наводе по имену, као и убиство још “300 људи у Жепи”. Из свог села су побегли 26. новембра са још четворицом другова, које су на путу изгубили, и крећући се ноћу по шумама стигли у Сарајево 2. децембра.
Исказе ова два сведока, као и исказ Наила Бегића, поред чињенице да је реч о сведоцима “по чувењу”, у великој мери демантује и један усташки документ од 24. јануара 1942. године. Реч је о извештају капетана М. Вркљана, усташког начелника рогатичког среза и команданта града Рогатице, упућеног домобранској команди у Сарајеву (АОС, а. НДХ, к-64, рег. бр. 1/2). Он је у Рогатицу стигао 22. јануара, а уз пут је поубијао педесетак српских цивила и опљачкао њихову имовину, што је саопштио на следећи начин: “По српским селима наилазио сам на четнике, који су без оружја лежали по кућама смрзнутих ногу и других удова. Одмах је извршена казна и уништено око 50 четника. Ја нисам имао губитака ни у људству ни у материјалу…Путем сам заплијенио око 1.200 оваца и коза и око 200 говеда, поред тога заплијењено је и других животних намирница. Грађанству сам одмах по доласку дијелио стоку, пошто је у оскудици.”
У вези злочина четника, наводи у наставку да су стрељали у граду око 20 грађана, а да жене и деца нису убијани, те да је било пљачке приватних кућа: “Четници су стријељали око 20 људи грађана. Само место није имало губитака у женама и дјеци. Жена је било шибаних. Радње и домови сви су опљачкани. Најнужније ствари остале су само тамо гдје је било жена са дјецом. Кућа је попаљено 124 и цијели логор, осим двије бараке. ”
Али како усташа не може из своје коже, након навођења конкретних и прецизних података о стању у граду, ваљда сматрајући да претпостављени неће бити задовољни овако ниским цифрама четничког “покоља”, одмах прелази на паушалне и за усташку пропаганду уобичајене оптужбе на рачун четника, па тако даље у извештају наводи како су партизани штитили жене и дјецу, док су четници “убијали и палили све с реда, не штедећи ништа…Народ, као и околна села уништени су негдје деломично, а негдје уопће са целокупном имовином. О овоме доставит ћу накнадно извјештај.” Наводи још да су Немци ушли у Рогатицу 15. јануара и у њој били до 22-ог, Италијани су у град дошли 20-ог и остали у њему до 23-ег, а да је од Хрвата у град дошао један батаљон из Реновице, под командом потпуковника Шарића, 22. јануара.
Тај накнадни извештај доставио је четири дана касније (исти извор), али није могао да прикупи никакве нове доказе о злочинима. И сам каже да Рогатица није доживела “судбину Фоче, Чајнича и Горажда”, а то је тако било наводно из два разлога – јер је приликом бекства из града, пустио српске таоце, њих 300, које је држао за време опсаде и друго, због партизанске заштите цивила и имовине: “Захваљујући њима и таоцима, већина се становничтва одржала у животу, 26 убијених у мјесту, док је сва имовина, како она у трговачким и занатлијским радњама, тако скоро и она по приватним кућама махом опљачкана. Сва злочинства и пљачке чинили су искључиво четници предвођени бандитима из Србије, бившим Југославенским официрима, као и становничтво гркоисточних из околних села котара рогатичког.” Код Милетића и Дедијера нема списка убијених муслимана у рогатичком крају.
Цитира се и извештај жандармеријске станице у Мокром код Сарајева, од 4. јануара 1942. године (АВИИ, ф. НДХ, к-200, рег. бр. 17/7-1), у коме стоји да су се 31. децембра претходне године, војној предстражи у том селу, као избеглице од “четничко-комунистичке окупације” Власенице, пријавила десеторица мушкараца, од тога 8 из Неправдића, а двојица из Калиманића, који се наводе по имену. Они су као разлог бекства навели “неиздрживо стање тамошњег хрватског живља”, које су наводно четници покупили из целог рогатичког среза и збили у неколико села, одакле им не дају да излазе. Не наводе ниједно конкретно убиство или које друго недело, већ се задржавају на уопштеним оптужбама за “свакодневна убиства и пљачке”, при чему су четници убили чак 2.000 људи и “све домове попалили”. Као вођу тих “четника” помињу Фрању Олфера (Волфера) званог Чича, инжењера из Новог Сарајева. Наравно, реч је о Славиши Вајнеру Чичи, команданту партизанског Романијског одреда и члану Главног штаба за БиХ, који је погинуо 15-ак дана касније.
Сејфо Челик из Чајнича, у исказу домобранским властима у Сарајеву фебруара 1942. године (АВИИ, ф. НДХ, к-78, рег. бр. 23/6-4), казао је да су по повлачењу Италијана, у Чајниче нагрнули четници под командом “неког војводе Србијанца” и још неколико локалних четовођа, и “почели робити и палити, те убијати све оно што је муслиманско”. Кога год да су ухватили клали су “не испод него изнад врата”. Није видео ниједно убиство али “зна” да је на том подручју убијено чак 1.500 људи. Додуше има нешто што је видео – једног муслимана, кога по имену наводи, а коме су како каже, четници извадили гркљан и који је без гркљана живео пуних месец дана, да би тек онда умро “у тешким мукама и патњама.”(?)
“Највећи крволоци у операцијама четничким по Чајничу били су Милан Чарапић сељак из Бучја, Рајко Шубара сељак из Батова, Удановић Милорад сељак из Међуречја, те напријед споменуте четовође Гигић, Крезић и Тамбурић. Многи су муслимани поубијани севепом Спреме Милана пекара и гостионичара у Чајничу” – стоји у наставку исказа. Из Чајнича је са сином дошао у Међеђу, па у Вишеград, а потом из Рогатице у Сарајево.
Пример измишљања злочина је и извештај среског начелника из Сребренице П. Узумовића од 29. јануара 1942. године, упућен Великом жупану жупе Врхбосна (стр. 82) Узумовић у извештају каже да су се четници крајем јула 1941. године “појавили” у власеничком срезу и заузели га почетком августа, као и поједина села према сребреничком срезу. Сребреницу су заузели 18. августа, и отишли даље према Зворнику. Било их је око 400 али нису сви били наоружани, неки су носили тољаге и секире. Водио их је жандармеријски мајор Јездимир Дангић, родом из Братунца. Тог дана у Сребреници је трајала борба између четника и “хрватских власти” од 6 часова ујутру до поднева истог дана. Погинуло је око 20, што четника што Хрвата. “Чим су унишли четници у Сребреницу позвали су потписатога и остале шефове надлештва, одузели им кључеве од канцеларија и каса, покупили паре (око 60.000 дин.) и поставили своје органе у котару и обћини. Хрватске чиновнике и остале службенике, одстранили су, нису их никад ништа питали нити шта тражили од њих. Чиновнике и службенике нису тукли нити је који погинуо. Једино логорник – Ђозића Мухамеда, званичника котара сребреничког ухапсили су и лежао је у затвору око 20 дана, те су га пустили” – наставља Узумовић. Уследиле су пљачке, реквирирања итд. Сво оружје и муниција су покупљени од заробљених жандарма, војника и осталих службеника. Почетком септембра четници су објавили наредбу да муслимани морају општини предати радио-апарате, не смеју бити ван својих кућа после 19 часова, и да, ако желе да преноће у другом селу, морају затражити дозволу од четничке власти. Муслимани су стриктно извршавали ова наређења. Даље наводи да је тада Сребреница имала око 40.000 становника, пола муслимана, пола православних, са неколико чиновника католика и једном јеврејском кућом.
Пљачке је каже било и касније. Из власеничког среза је дошао Рајко Челоња са око 300 људи, и 5/6 јануара 1942. године, опљачкао муслиманске куће и дућане у Сребреници, те су све опљачкано однели својим кућама. Тог дана је било и 11 жртава у граду. Извештај је довде углавом реалан.
У наставку, Узумовић каже да “точан број жртава не може се сада знати, али од прилике у котару сребреничком око 1000 људи је поубијано, а материјалне жртве су непроцјењиве, јер су опљачкали све редом, поклали и уништили сву стоку као и осталу покретну имовину. Приликом пљачке су звјерски поступали са људима и женама, тукли жилом, кундацима, боли ножем по разним дијеловима тијела, свлачили голе људе и жене, као од мајке рођене и тако их присиљавали да им дају новац, кажу ко има новаца и гдје је ко побјегао, те многима иако је дао све што је имао одузели би и голи живот. Било је неколико силовања над дјевојчицама од 14 година па навише. Неке су људе убијали из пушке, неке кундацима, а највише су клали као јањад. Људи су стално живјели у страху, јер је сваки очекивао стрепио као овца ножа, те више ноћи и дана провели на овој зими по шуми. Поред људи које су четници убили и заклали има их доста мртвих од посљедица иза батина и студени.” То је наводно потрајало до 16. јануара 1942. године, када су Немци ушли у град, одакле су се пре тога четници повукли у Србију, али су Немци остали у Сребреници само 4 дана.
Поред тога што су оптужбе крајње паушалне, без навођења макар једног конкретног недела, имена жртве или злочинца, Узумовић не објашњава ни зашто су четници пустили на слободу њега као среског начелника, заједно са усташким функционером Ђозићем, нити су било шта нажао учинили неком другом службенику “НДХ”, како је сам признао, а онда су насумице поубијали чак 1000 невиних људи?
На 251. страни, Чекић цитира писмо од 13. фебруара 1943. године, о коме је у првом делу рада било речи, а које је написао “Милош Јовановић, командант Озренског четничког корпуса” (не пише коме је писмо упућено). У писму се као позитиван, помиње пример Србије након Првог српског устанка, где су Турци “збрисани са лица земље” од стране “свесног српског народа”. У наставку наводи: “То је најбољи доказ и најбоље јемство да ћемо успети и у овој данашњој светској борби и да ћемо истребити све Турке из ових наших крајева. Ниједан Муслиман неће моћи међу нама остати…Оне који су се огрешили о наш народ, као и оне чаршијске политиканте, који су мењали све политичке боје и годинама сисали крв нашег српског света из Босне и Херцеговине, додворавајући се нашим слепим и поквареним београдским политичарима, уништит ћемо без милости. Сељаке и остали ситни свет преселићемо у Турску…Све католике који су се огрешили о наш народ у његовим трагичним данима, као и све интелектуалце и све економски јаче, немилосрдно ћемо уништити. Сељачки свет и исто тако радни свет поштедити и од њих ћемо направити праве Србе, које ћемо милом или силом превести на православље…”
Другим речима, наводно се планирају све мере, које су у ствари усташе спроводиле над Србима – убијање, пресељавање и насилно преверавање. На страну то што писмо обилује комунистичким фразама (свесни народ, покварени политичари, радни свет, страх од интелектуалаца…), и што се меша екавица и јекавица, најзанимљивије је то, што је командант Озренског корпуса од почетка до краја био мајор Цвијетин Тодић. Никакав Милош Јовановић није био ни на једном значајном положају у овом корпусу. Начелник штаба корпуса је био Душан Иванишевић, па поручник Димитријевић, шеф пропаганде и обавештајне службе је био капетан Богдан Ивановић, главни интендант Данило Милошевић. Ниједна од три бригаде, колико их је било у корпусу, није имала команданта тог имена; 1. озренском бригадом је командовао Бранко Тодић, 2. озренском капетан Ђорђе Цвијановић, а 3. озренском Мирко Топић. Исто је и са командантима батаљона.

Стварни злочини
Пример злочина који су се несумњиво десили је онај из околине Устиколине октобра 1942. године. У извештају заменика командира Осаничке домобранске добровољачке чете, наредника Ахметовића, од 18. октобра 1942. године, упућеном команди 1. батаљона домобранског 13. пешадијског пука у Горажду (АВИИ, ф. НДХ, к-270, рег. бр. 1/1-22-23) пише да се пронео глас да су почетком тог месеца, четници поклали 24 цивила, жена и деце из породица Миројевић, Подруг и Лепир, у селу Кремин код Устиколине. Зато је подносилац извештаја послао три “поуздана” човека из општине Устиколина, које наводи по имену, да испитају ствар и који су се вратили овог дана када је послао извештај. Они су потврдили да су 24 жене и детета из поменутих фамилија убијени, млађе жене су и силоване, а онда су сви спаљени у једној штали. У селу су остале само три женске особе, које се поименице наводе, док су мушкарци из села “већ побијени од четника почетком ове године.” Ова тројица су додала још и да су 10 дана раније, четници у селу Крмалуше код Миљевине ухватили десет жена из породица Бојаџија, Половина и Хукаре, силовали их и голе истерали из кућа, тако да су се 3 сата скривале по жбуњу док нису нашле неку одећу.
Подносилац извештаја тражи да се предузму кораци код италијанских војних власти да се кривци казне, ако се утврди да су то урадили четници из њихове милиције.
Злочин у Кремину је потврђен и у извештају Великог жупана Гавран-капетановића упућеном команди 3. домобранског корпуса у Сарајеву два дана касније (АВИИ, ф. НДХ, к-183, рег. бр. 8/6-2). У извештају преноси представку избеглица из околине Фоче на челу са Омером Ченгићем, којим од њега траже да издејствује од Италијана и хрватских власти, добијање оружја за одбрану од напада четника, па као пример наводе злочин у Кремину код Устиколине, где је 24, што жена што деце, угурано у једну шталу и спаљено. Додају још да је у Зебиној шуми, пре 4 дана заклано 12 особа, а у Кожатину 8 лица.
На страни 268 објављено је казивање Јусе Пашалића из Милића, дато у Фочи 14. маја 1943. године (не пише коме). Он наводи да су три месеца раније, када су заузели Милиће и остатак села у општини Слатина, четници поклали 10 његових укућана, а у кући његовог комшије убили су Селима Џанковића и још 25 лица, махом болесника који су се ту склонили. Ове чињенице су му морале бити познате из прве руке, па су се наведени злочини сигурно десили, тако како каже (мада увек изазива сумњу то, што сви када говоре о злочинима четника помињу искључиво клање, па се стиче утисак “филовања исказа”).
Навео је још да су у селу Кобиља Раван у једној кући запаљени људи, а у селу Вуковићи четници су ухватили и мрцварили неког старца од 103 године који је умро после три дана. Овај део је већ споран, јер он не каже одакле му је све то познато, обзиром да сигурно није био присутан на лицу места када се то одигравало, нити је дао конкретне податке о томе, као у претходном случају.
Ту је и један усташки извештај из Сарајева упућен команди 5. жандармеријског пука 11. марта 1944. године. (АВИИ, ф. НДХ, к-167, рег. бр. 47/1) Писац извештаја Стипе Барбарић преноси извештај усташког “логора” из Рогатице од 9. марта, који садржи исказ Хакије Жиге из села Кукавице у рогатичком срезу. У исказу он каже да су му четници 11/12. октобра 1943. године, ухватили жену и четворо малолетне деце, као и мајку, отерали их у Месиће, “поклали” и затрпали уз саму реку Прачу: “Исто тако ми је познато да су четници заклали жену Жига Мехмеда и једно малодобно дијете, те старог Жигу Ахмета, као и жену Жиго Миралема. Напомињем, да су четници заклали жену Меховића Јусуфа и жену Јамаковића Јусуфа и петеро дјеце, као и жену Османа Надаревића и једно дијете, те једно мало дијете Таловића Мусе.”
Обзиром да је реч о члановима његове породице, блиским рођацима и комшијама, исказ се може узети као истинит (уз уобичајене резерве о начину ликвидације).
Такође, и исказ Меда Карчића из Дрокана у вишеградском срезу, дат 10. фебруара 1946. године у Вишеграду, “Анкетној комисији за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача”. Он је навео да су јануара 1942. године у Дрокан дошли четници, два сата по поноћи, и сазвали сав народ села, укупно 84 душа, у кућу његовог оца Хусе. Четник Милорад Малиновић је извадио неко писмо из џепа и рекао да их је послао Милорад Танасовић са налогом из општине да их све сакрију, како их не би побила “црвена војска” која ће сада наићи. Тада их је поменути Милорад све гласно избројао, па је сведок тако и сазнао да је окупљено 84 лица. По имену наводи још неколико четника који су улазили у кућу, четворица су из Доње Лијеске, један из Горње Лијеске и један из Претиша, док му остали нису познати, јер нису ни улазили унутра. Ови што су улазили, говорили су им да се не боје, јер ће их заштитити од “црвене војске”. Четници су затим изашли из куће и почели да бацају бомбе међу народ. Сведок се завукао испод две мртве жене и спасио од гелера, али је кућа почела да гори. Искочио је кроз прозор и умакао. Четници су га гонили, али је успео да им побегне.
Тада су му убијени отац и мајка, две сестре и брат, стриц, стрина и њихово дете, и још 8 чланова фамилије. Од оних који су учествовали у злочину, навео је да се један сада налази у ЈА, један је негде у Србији, а трећи борави у свом селу.
На страни 351. цитира се извештај котарске области Чајниче, чији је начелник због четника избегао у Горажде, од 9. маја 1944. године (АВИИ, ф. НДХ, к-187, рег. бр. 42/5-4), у коме се наводи да су претходног дана у Горажде аутомобилима дошли Немци и Косорић са групом четника, ради успостављања реда и мира у граду, али да су Косорићеви четници, чим су се Немци вратили у Рогатицу, почели са убијањем муслимана, те да су спалили џамију у центру града. У извештају се “не зна тачно” колико је људи убијено, али се претпоставља да је реч од око 40-50 цивила. Још се додаје да се “са сигурне стране зна” да се Дража налази у Батову у чајничком срезу, као и да се 8 енглеских официра налази у Чајничу и да их четници тамо крију и чувају.
Податак о Дражи наравно није тачан, он се у ово време налазио у области Равне Горе, све до септембра те године.
Даље се наводи извештај исте котарске области од 19. маја (АВИИ, ф. НДХ, к-187, рег. бр. 42/5-12), у коме се тврди да су Косорићеви људи запалили центар Горажда са џамијом, дућанима и неколико муслиманских кућа (у једну од њих су убацили Авду Омерагића са женом који су живи изгорели), те да су према досад утврђеним подацима убили три муслимана и две муслиманке, старости од 35 до 92 године, који се наводе по имену у извештају, и да је још један неидентификован мушкарац нађен заклан у шуми повише вароши. Тачан број не може да се утврди јер су четници наводно побацали своје жртве у Дрину када су се Немци вратили у Горажде, а становништво града се разбежало. За ове злочине се оптужује извесни Љубо Мутлак, који са својим људима држи положај Сјенокос изнад Горажда, као и четници из села Брда, који сарађују са Немцима и којима зато “нико ништа не смије”. Додаје се још у извештају да је немачка команда саслушавала цивиле из Горажда у вези поменутих догађаја, у присуству команданата Радивоја Косорића и Ристе Гавриловића, и да због тога нико није смео да каже како је стварно било, па се немачке власти у Сарајеву моле да те исказе прогласе неважећим, и да се саслушање понови у присуству хрватских власти. Из овог документа се види да се Немци јако залажу за Косорићеве четнике и да је због тога становништво огорчено.
Мада усташке документе карактеришу претеривања у вези четника (па и комуниста) може се претпоставити да су Косорићеви људи са локалним четницима починили извесне злочине над муслиманима у Горажду (наравно не геноцид), с тим што је непознато да ли на своју руку, или са Косорићевим одобрењем (за шта нема доказа). Овде је међутим, много значајнија чињеница да је Радивоје Косорић (који је раније био командант 2. романијске бригаде Романијског корпуса) управо почетком те године напустио Дражину војску, па чак и напао заједно са Немцима четнике из те области који су остали уз Дражу, због чега је тражена његова ликвидација (касније је отишао и од Немаца). Тако је Мирко Лалатовић Дражи пренео Остојићеву депешу од 20. фебруара 1944. године, у којој пише: “Радивоје Косорић представио се Немцима као командант Источне Босне.” Четири дана касније Остојић пише Дражи: “Косорић лумпује са усташама и Немцима. Наређена ликвидација.” (АВИИ, Ча, к-277, рег. бр. 2/1) Павле Ђуришић 6. априла јавља Дражи да је Косорић са Немцима ушао у Горажде одакле је морао да се повуче капетан Милош Вучковић, командант Чајничке бригаде Дринског корпуса: “Косорић са Немцима заузео Рогатицу и ушли у Горажде које је до сада држао Вучковић.” (АВИИ, Ча, к-277, рег. бр. 4/1) И 16. јула те године, Захарије Остојић пише мајору Манојлу Пејићу: “Косорића је неопходно потребно ухватити и ставити под суд или га спровести до мене.” (АВИИ, Ча, к-281, рег. бр. 4/1)
Другим речима, ови злочини не могу се приписати ни Дражи ни његовој војсци, а обзиром да су те злочине починили Срби из околине, иста је ситуација као и у осталим случајевима.

Ослобођење Фоче 19. августа 1942. године – Критика књиге Смаила Чекића „Геноцид над Бошњацима“ (5)

Јевђевић и Баћовић у Фочи августа 1942. године испред враћеног споменика Краљу Петру Првом Ослободиоцу

Пише: Никола Станојевић

Ослобођење Фоче 19. августа 1942. године – Критика књиге Смаила Чекића „Геноцид над Бошњацима“ (5)

У вези битке за Фочу, аутор цитира познату књигу “Документа државне комисије ДФЈ о издајству Драже Михаиловића”, Београд, 1945. година. Тачније, не цитира је, већ даје факсимиле њених страница. Прво је поменут документ од 8. августа у коме стоји: “Воја стигао, извештаји примљени, чича одобрио напад на Фочу.” У наставку извештаја се даје распоред људства које ће учествовати у нападу. И мада је очигледно реч о давању одобрења за напад на усташки гарнизон у Фочи, аутори наведене књиге овај документ насловљавају као: “ДМ “одобрава”, тј. наређује клање у Фочи.”
Следећи документ који Чекић објављује из ове књиге, је извештај Баћовића и Јевђевића Дражи од 15. августа: ”Наређење за напад на Фочу извршићемо, али скидамо са себе сваку одговорност јер ће исти имати рђавих последица за народ. Молимо одложите напад, док примите наш послани извештај. Одговорите још данас.” Редактори су и овде пустили машти на вољу, па тако “крсте” поменути документ као: “За клање у Фочи “војводе” пребацују одговорност на Дражу.”
О чему је овде реч. Пошто Италијани нису дозвољавали тзв. легализованим четницима да нападну усташки гарнизон у Фочи, обојица су страховала да они не позову у помоћ Немце и усташе, што би довело до тешког страдања не само четничких јединица већ и српског становништва у тим крајевима (у вези тога видети њихов извештај Дражи с краја августа 1942., Зборник, том 14, књига 1, страна 591).
Зато су предлагали Дражи да се не напада Фоча, а ако већ мора да се нападне, да они скидају са себе сваку одговорност за предвидиве, тешке последице по народ (наравно српски). Аутори књиге “Документа државне комисије…” се не замарају тим детаљима.
Међутим, овај документ објављује сам Чекић у својој књизи, и то под именом: “Геноцид у Фочи – извјештај мајора Петра Баћовића и Добросава Јевђевића, крај августа 1942.” Овај документ садржи кључну реченицу за разумевање догађаја у Фочи августа 1942. године: “На жалост, иако је Бранко (Захарије Остојић – моја прим.) издао наређење да се не дирају жене и деца, један део трупа није то слушао, па је око 300 жена и деце платило главом.” Чекић наравно, манипулаторски болдује само овај део реченице – “око 300 жена и деце платило главом”, док се прави слеп на део где се каже да је са врха, војницима забрањено убијање цивила. Јер, ако вођство не планира убијање жена и деце, штавише ако га изричито забрањује, онда оно нема намеру да почини геноцид, а то последично руши целокупну концепцију Смаила Чекића (и осталих “чекића”). То не значи да “један део трупа” није прекршио наређење и заиста поубијао ове несрећнике, али обзиром да је реч о локалним четницима, и да је мотив био освета за претходно почињене злочине фочанских усташа, само убијање ових жена и деце не може се квалификовати као злочин геноцида, већ као тежак ратни злочин над цивилима (које су вршили апсолутно сви учесници овог великог рата).
Затим, ту је извештај Петра Баћовића од 17. августа, у коме пише: “Талијански пуковник разговарао са Јевђевићем и самном, духовно је припремљен за напад на Фочу, поклонили смо му један тепих.” Ту је и “одговарајући” наслов овог документа: “Четници ДМ духовно припремају италијанске пуковнике за клање у Фочи.”
Наравно, реч је о подмићивању италијанских официра, с циљем да “зажмуре” на четнички напад на усташе у овом месту. Овом приликом четници су подмитили чак 15 италијанских официра, о чему су послали прилог уз овај извештај, са именима официра и стварима којима су даривани. (Зборник, том 14, књига 1, Извод из књиге примљених депеша Врховне команде од 3. до 18. августа 1942. године).
Наводи се даље, и једно писмо Баћовића Дражи од 17. септембра 1942. године (у књизи је погрешно наведен 15. септембар): “Војвода Бирчанин шаље депешу на талијанском језику из канцеларије групе армије да нападнемо муслимане. Имао сам у програму као што сам све известио да нападнем усташка гнезда где су у већини Муслимани. Молим за одговор да ли да извршим наређење војводе Трифуновића. Скрштених руку не можемо седити.” Наслов документа: “Бирчанин тражи одобрење од Драже да коље муслимане.”
Редакција ставља овај документ у контекст борбе за Фочу, иако он нема везе са њом, што се види већ и по датуму. Али то није једино фалсификовање овог извештаја од стране редакције. У оригиналу, ова депеша гласи: “Војвода Бирчанин шаље нам депешу на италијанском језику из канцеларије 2. армије да не нападамо муслимане. Имао сам у програму као што сам Вас известио да нападнем усташко гнездо где су у већини муслимани. Молим за одговор да ли да извршим наређење војводе Трифуновића. Скрштених руку не можемо седети.” АВИИ, Ча, к-294, рег. бр. 5/1.
Позадина свега је у следећем. Након четничког заузимања Фоче, дошло је до даљег погоршања односа између Италијана с једне, и Немаца и Хрвата са друге стране. Зато су се Италијани жустро противили новом четничком нападу, овог пута на Фазлагића кулу (на то је Баћовић мислио када је рекао “усташко гнездо где су у већини муслимани.”) Из тог разлога је Бирчанин тражио од њега да не напада муслимане тј. муслиманске усташе, јер у супротном Италијани неће дати оружје и опрему за предстојеће операције у Бихаћкој Крајини. На крају је Дража депешом Баћовићу од 24. септембра, наредио да за сада одустане од напада на то место, а посвети се уништавању усташа у Босни. АВИИ, Ча, к-295, рег. бр. 4/1.
Овако су текли догађаји у Фочи и непосредној близини према извештају котарске испоставе у Горажду од августа 1942. године, који Чекић доноси на страни 194. Најпре је 30. маја из Горажда у Фочу дошло 70 жандарма ради преузимања власти од италијанске војске која се ту налазила од протеривања комунистичке главнине. Италијани су 6. и 7. јуна предали власт Хрватима, тачније жандармеријском поручнику Милану Штимцу, а они се повукли у Калиновик. Хрватска жандармерија је преузела дотадашње положаје око града, а Срби су кренули да се исељавају за Челебић и друга места. Истовремено су четници почели да се групишу око Фоче. У извештају даље стоји да су 9. јуна и усташке јединице стигле у Фочу, и започеле са распоређивањем око насеља, док су четничке групе долазиле на периферију јужног дела града. Преко курира, четничке вође су ступиле у везу са посадом у Фочи и тражиле да заједно сарађују у погледу одржавања јавног реда и мира, као и да престане пребацивање хрватских делова са леве на десну обалу Дрине, што су Хрвати одбили.
У међувремену су и четници сазнали да су Италијани предали град Хрватима. Баћовић је 9. јуна писао команданту италијанског гарнизона у Фочи:
“Национални четнички одреди налазе се већ месец дана у борби против комуниста у Санџаку. Ови четнички одреди успели су да очисте цео Санџак и избију на Дрину и Фочу, јужно од Фоче.
У току борби у којима свакодневно пада неколико српских живота извештен сам да ће Ваше снаге у току 9. јуна напустити Фочу и предати је хрватским усташима (према поменутом хрватском документу Италијани су напустили место два дана раније – моја прим.) Овакав гест потпуно оправдано изазвао је револт и гњев код свих четника, јер док они гину у борби против комуниста, дотле се иза антикомунистичког фронта пуштају Хрвати чији је став према Србима јасно познат и поред свих обратних тврђења. Услед овога велике националне снаге које су се до сада бориле против комуниста напустиле су ову борбу и у току данашњег дана груписале се око Фоче. Будући да нисам био у стању да се супротставим народу, а желећи да се на овој просторији гарантује мир и ред, молим да на сваки начин не дозволите долазак Хрвата у Фочу, и да њу, ако Ваше снаге морају ићи, предате четничким властима које се већ налазе око вароши. Ми пак гарантујемо личну и имовну безбедност свих грађана без обзира на веру. Ово је неопходно потребно бар за време док се акција против комуниста не сврши. Уколико будете сматрали да предњем не треба поклонити заслужену пажњу, унапред скидам сваку одговорност за евентуалне нежељене сукобе до којих би могло доћи мимо моје воље.
Молим да ме о предњем известите по доносиоцу овога писма данас, до 16 часова.” (Зборник, том 14, књига 1, документ број 102)
Онда су према цитираном хрватском извештају, 13. јуна четници извршили напад на хрватске положаје на десној обали реке, али је напад одбијен артиљеријском и минобацачком ватром, као и подршком из ваздуха (према четничким изворима усташе су напале четнике). Недељу дана касније, у Фочу је из Калиновика стигао италијански официр, као командант антикомунистичке милиције у тим крајевима, у пратњи двојице усташких официра, и неколико пута одлазио у села где су боравили четници, са којим је “одржавао договоре” који Хрватима нису били познати. Овај Италијан је тражио од хрватских власти да одобре да четници под оружјем долазе код њега у град на разговоре, што су Хрвати дозволили у два наврата, али су затим ускратили то одобрење, па је око 15. јула италијански командант “без јављања” напустио место и вратио се у Калиновик.
У наставку, у извештају пише: “Дне 26. српња (јула – моја прим.) 1942. године упућено је из Калиновика за Фочу наших 11 оружника и 31 домобран новак ради појачања у Фочу, те када су били у мјесту званом Пириндол између Јелеча и Фоче на 8 километара, опкољени су у једном тјеснацу од стране четника којих је било око 400 и на лукав начин т.ј. на превару њих су разоружали, потом повезали, отјерали у шуму Закмур, југозападно од Фоче, ту их поклали, а пуким случајем један од оружника испод ножа у пратњи пушчаних зрна избјегао, дошао у Фочу и о свему извјестио наше власти.” Могуће је да се ово стварно десило, јер је и у самој Фочи било убијања домобрана. То се види из једног извештаја Баћовића и Јевђевића Дражи с краја августа 1942. године: “Хрватска војска је у расулу, највећи део кокетира са партизанима, а један мањи део спреман је да пређе нама кад год затражимо. Незгодно је из тактичких разлога што су црногорске трупе у Фочи побиле и домобране, јер у случају да их пустимо слободних десет, идући пут ће се предати пет стотина, а убијањем у њима стварамо очајничку храброст самоодбране.” (Зборник, том 14, књига 1, документ број 162)
Од 1. до 5. августа, стоји даље у овом хрватском документу, поред Фоче је пролазила италијанска војска, и једна група са вишим официром, хтела је да уђе у град и преузме власт, али им то Хрвати “нису одобрили” па су ови продужили за Горажде и Чајниче. Вероватно је реч о дивизији “Тауринезе”, јер и Баћовић у једном извештају Дражи помиње овај случај.
Посада Фоче је имала око 600 пушака, већи број пушкомитраљеза и један тешки митраљез, као и два топа и један минобацач. Четнике процењују на 8-10.000 бораца (у ствари било их је скоро пет пута мање), са “много” пушкомитраљеза и тешких митраљеза, три топа и 12 бацача (Црногорци су донели 1 топ и 4 бацача, док их Херцеговци вероватно нису имали), све “италијанског порекла”.
Напад је почео 19. августа у 6 часова “са свих страна”, па су се “наоружани остаци постројби” пробијали према Устиколини, али пошто су четници знали да је то “једини пут за повлачење наших постројба”, на осмом километру су поставили заседу и отворили ватру из пушкомитраљеза, “те народ који је влаком покушао да побјегне сав је поубијан”. Тако писац извештаја “наоружане остатке постројби” очас посла претвори у “народ”, на велико задовољство Смаила Чекића, који је болдовао баш ову реченицу. Могуће је да се део цивила повлачио заједно са усташама, па је изгинуо са њима, али онда нема говора о неком намерном митраљирању “народа”, тим пре што они постају легитимна мета када се непријатељ измеша са њима, и покуша да их искористи у циљу сопственог извлачења или пружања отпора.
А ево како су се ствари одвијале према четничким документима.
Обзиром да су фочанске усташе готово свакодневно убијале српске цивиле, ослобођење Фоче прижељкивали су сви из те области. Нарочито су Јевђевић и Баћовић хтели да покоље Срба искористе пред Италијанима за ликвидацију гарнизона у Фочи. Они 8. августа 1942. године јављају Дражи: “Очекујемо ваше наређење у питању напада на Фочу. У околини имамо довољан број домаћих батаљона, учествовале би и јединице из Загорја и један део мог одреда, који није отишао за Босну, али би било неопходно да нам Павле (Ђуришић – моја прим.) пошаље бацаче. Италијане припремамо за тај напад, они му у души нису противни, али се боје компликација. За психолошку припрему и за Италијане добро је што су усташи последњих дана опет поклали неколико жена и деце у околини града.” (Зборник, том 14, књига 1, документ број 140) Ипак, Италијани се нису сложили са нападом на усташе, због “компликација” са партнером из осовинског табора.
Зато је Баћовић већ 9. августа, јавио да Италијани забрањују напад на Фочу “због краткоће времена”. (Зборник, том 14, књига 1, извод из књиге примљених депеша ВК од 3. до 18. августа 1942. године)
Истог дана Дража му је одговорио: “Напад на Фочу води Бранко (мајор Захарије Остојић; он је био илегалан командант у односу на Италијане – моја прим.) и он је тамо. Верујем да ће га извести без обзира на Италијане.” (Зборник, том 14, књига 1, извод из књиге послатих депеша ВК од 5. до 21. августа 1942. године)
Пошто су Италијани остали при своме, Јевђевић и Баћовић су се поколебали по питању напада на Фочу, из бојазни да би усташе, уз помоћ Италијана и Немаца, не само одбиле напад на град, већ и искористиле прилику да поубијају и оно мало Срба што је остало у околини. Тако они 15. августа шаљу поменуту депешу Дражи: “Наређење за напад на Фочу извршићемо али скидамо са себе сваку одговорност јер ће исти имати рђавих последица за народ. Молимо одложите напад док примите наш писмени извештај. Молимо одговорите још данас.” (Извод из књиге примљених депеша ВК од 3. до 18. августа 1942. године)
Тог дана Дражи се јавио и Остојић који није одустајао од заузимања града: “Синоћ дошао овде, данас се враћам на положај. Чудно је да Иштван и Добросав нису примили ниједно моје писмо ни депешу, како кажу, иако сам 5 пута писао и слао Воју (Лукачевића – моја прим.) Ја им не верујем, они су одлучни против напада на Фочу. Праве ми велике тешкоће. Пристали су да дају 1200 људи али траже писмено да скидам са њих сваку одговорност. На све начине покушали да утичу да обуставим напад, па чак поднели оставке, када сам био одлучан легли на руду. Станицу ми не дају, а за стару тврде да је неисправна. Напад ћу због овога морати да одложим до уторка или среде те тако много губим у времену. Усташама може доћи за то време помоћ. Поред свега овога верујем у успех. Али се бојим да ће брбљивошћу њиховом сазнати све Италијани и да би могли довођењем трупа да ми омету напад. Ја одлучно остајем при одлуци за напад и управљаћу се према приликама. Убеђен сам у успех. Положај сам обишао и издао сва припремна наређења. Сад само чекам трупе. Сви војници су спремни за напад.
Усташи по целу ноћ пуцају и прете, има их свега око 1000 људи. Држе 4 утврђене тачке. У самој вароши их је мало. Полазни положај за напад је одличан. Верујем да ћемо их све похватати. Све припреме савесно изведене. Хране има и на терену довољно, од Турака Усташа који побегли. Молим да ми јавите Ваше мишљење по овом преко Иштванове станице преко које ћу (се) и ја јављати, мада није далеко.” (Исто)
Због ових препуцавања, и Дража се охладио око напада на Фочу. Он 17. августа Остојићу шаље депешу преко Баћовићеве станице: “Напад на Фочу компромитован, разлози:
Прво, усташе већ знају, припреме дуге.
Друго, извршиоци знају за расправу, умањен елан.
Треће, неуспех вероватан, одјекнуо би далеко као први неуспех.
Напад закаснио, не извршавати га.”
Нешто касније шаље депешу и Баћовићу: “Одуговлачењем напада на Фочу ствар компромитована. Наредио сам потребно Остојићу.” (Извод из књиге послатих депеша ВК од 5. до 21. августа 1942. године)
Међутим, дошло је до преокрета. Баћовић и Јевђевић су у међувремену успели да, што подмићивањем, што другим методама, убеде Италијане да зажмуре на уништење фочанског усташког гарнизона. Дан након Дражине одлуке да се обуставе припреме за напад, они му јављају: “Талијански пуковник разговарао са Јевђевићем и самном. Духовно припремљен за напад на Фочу. Поклонили смо му један тепих. Војска за напад на Фочу прикупљена и храном снабдевена. По свршеној операцији следи опширан извештај о току догађаја.” У прилогу уз овај извештај дата је листа подмићених италијанских официра и списак поклона које су добили. На листи су чак три генерала…
И Остојић се јавио недуго по том, са вестима да су усташе управо напале његов штаб, што је “добро”, јер ће и то четници искористити пред Италијанима у вези напада: “Јуче сам се вратио из Калиновика у Равне њиве испод Црног врха. Јуче су усташе напале на Воју на Јавор, а овога момента се води борба на 100 метара од мог штаба јер су јутрос напали на Црни врх, одбићемо их, а ово је добро јер ће Јевђевић имати покриће пред Италијанима. И све ће бити добро само чекам да се трупе прикупе. Дух бораца одличан.”
И још једном се јавио, касније: “У Фочи има свега и свачега па се надамо добром плену, једва чекам да ми се људи прикупе. Жао ми је само што ће ми потрошити муницију, јер по цео дан и целу ноћ пуцају (вероватно да би “растерале страх”, усташе су даноноћно пуцале на све стране – моја прим.), а ја полажем право на ту муницију. Извештен сам да ће им ових дана доћи појачање што би било добро, јер ће бити већи плен.” (Извод из књиге примљених депеша ВК од 3. до 18. августа 1942. године)
Пошто је вероватно у међувремену примио од Баћовића Дражину депешу од претходног дана, да се обуставе припреме за ослобођење града, реаговао је увређено, на шта му је Дража овог 18. августа одговорио: “Нисам казао да не верујем вама, но истакао сам компромитовање припремних радова за напад. На лицу (места), ви можете све боље оценити од мене. Поздрав Чича.” (Извод из књиге послатих депеша ВК од 5. до 21. августа 1942. године)
Битка за Фочу остала је упамћена и по једном, до крајњих граница језивом злочину муслиманских усташа. Пред сам напад, на Преображење 19. августа, фочанске усташе су преко заравни Табија послале по једној Српкињи поруку четницима да скину опсаду града. Жена је прилазила четничким положајима машући белом крпом и нешто носила у руци. Тек када је дошла до четника видели су да је реч о беби од 2-3 месеца, коју су усташе испекле и послале, онако у тепсији. У поруци је писало: “Ако се не макнете из опсаде Фоче, сви Срби ће бити овако испечени”. Изјава очевидца, капетана Николе Бојовића, Разговори са равногорцима, том 1, страна 127.
Тиме су Фочаци запечатили своју судбину.
О овим дешавањима, Баћовић и Јевђевић су послали Дражи један опширан извештај, непосредно након акције, у коме су хронолошки навели догађаје у Фочи и околини. Поред осталог, у њему пише: “Када су први пут трупе црногорске по захтеву талијанском морале да напусте Фочу (почетком јуна те године, када су комунисти протерани даље на запад – моја прим.), рекли су италијански генерали да је то по захтеву Немаца, али да ће Фоча касније дефинитивно да припадне Црној Гори. Но, услед хрватских интрига у Берлину наступио је преокрет и Талијани не само да нису могли да уђу у Фочу него нису смели ни да пређу када је дивизија Тауринезе ишла за Санџак.
Баш у то време дошла је до ушију врховне команде она нетачна вест наредника Бодироге, да му је талијански генерал саветовао да се заузме Фоча. Талијанска војска је сазнала за то, од жена којима је Бодирога причао и талијански пуковник дошао у Калиновик и нама формално саопштио да ће напад на Фочу сматрати нападом на себе, и да ће Фочу заједно са Хрватима да бране. У том моменту дошао је Чика Бранко са дефинитивном наредбом да се Фоча нападне.
Били смо у врло тешкој ситуацији. Ако немамо пристанак Италије постојала је сигурност да наш напад провоцира заједничку акцију Немаца, Талијана и усташа и да буде уништен цео народ овог краја који је још једини очуван од целе Херцег-Босне. Почели смо политички припремати терен код Италије достављајући им преко њиховог официра у Калиновику извештаје о сталним покољима нашег становништва од стране усташа. Те смо извештаје потенцирали из дана у дан, јављали све већи број убијених, а на места поубијаних српских жена и дјеце довели смо италијанске официре и коначно Јевђевић отишао армији у Дубровник да представи стање несносним. Паралелно смо ухватили курире и документе о вези хрватских официра са комунистима које смо предали у руке италијанској војсци, а посредно о том обавестили и Немце. Коначно је успело италијанском генералу кога смо придобили и другим методама (тј. подмићивањем – моја прим.) сугерисати да се прави невешт на ту нашу акцију…
Ми смо дали 8 батаљона са 1700 људи. Црногорске трупе су донеле 1 топ и 4 бацача. Као што ће Вас Бранко известити напад је потпуно успео и изведен је за 2 сата, већи део акције извршен је од стране чета са нашег територија, којима су и топови пали у руке, али је црногорско тешко оружје извршило пресудну улогу. На жалост иако је Бранко издао наређење да се не дирају жене и дјеца један део трупа није то слушао па је око 300 жена и деце платило главом. Страхујемо од репресалија за наше становништво на хрватско немачкој зони источне Босне.
Сви трагови масакра одмах су уклоњени, а формално смо објавили стрељање војника који су убијали и пљачкали. Да би избегли контраофанзиву Немаца и усташа из правца Сарајева и Горажда подузете су све мере обезбеђења, а у исто доба позвати су италијански генерали да уђу у Фочу јер би тако она припала црногорској зони, а наш свет био поштеђен од репресалија. Овај час смо добили извештај из Пресенице у срезу сарајевском да су усташе бежећи из Фоче поклали 22 жена и деце у том крају.
Талијански делегати који су посетили Фочу утврдили су комисијски да су усташе поубијали преко 100 српских жена и деце, да наша војска није чинила никаква насиља (наравно, било је “насиља” али је то сакривено од Италијана, како су то напред објаснили – моја прим.), да је становништво без разлике вере потпуно задовољно, а што је најважније све је то писмено потврдио Италијанима, заробљени хрватски жандармериски поручник Штимац. Од стране Хрватске државе још нема никакве контра акције у питању Фоче.
Примећујемо да је освајање Фоче упркос евентуалних рђавих последица на народ, одјекнуло силно у народу, сјајно подигло морал трупе, оживело борбеност националних елемената у Сарајеву и што је најглавније паралисало једном за увек пропаганду комуниста да четници сарађују са усташама.” (Зборник, том 14, књига 1, документ број 161)

Када је реч о злочинима над цивилима у Фочи, Чекић ту преузима од Милетића и Дедијера и извештај инжењера Рагиба Колаковића, управника шумарије Фоча, поднет Дирекцији шума у Сарајеву 1. септембра 1942. године. У извештају Колаковић наводи да је напад четника на Фочу почео 19. августа у 6,50 часова, а да се он налазио у канцеларији већ од 6 часова. Чим је почео напад, уплашени народ је почео да излази из својих кућа и “распитује се о догађају”. Око 9,30 часова пуцњава се утишала и на кратко је борба прекинута. Народ је тражио дозволу за излазак из града али су то забраниле војне власти. Много жешћи напад је почео после 15-ак минута, а обзиром да је телефонска веза са Гораждем прекинута, нису могли о нападу обавестити ни Сарајево ни друга места, па је зато послат курир. Око 12,30 h падају први усташки положаји: “Истог часа народ напушта своје домове и у паничном бијегу заједно са првим усташама и оружницима хрли на Дрину према мосту. Лађа на Дрини крцата преноси жене и дјецу на лијеву страну ријеке, док већина свијета јури главним улицама према мосту. Заједно са главарима уреда и осталим службеницима пошао сам и ја према мосту, с тим да се пребацим на лијеву страну Дрине, и да бјежим у Горажду. На мосту је већ најгоре. Четничке стројнице са заузетих положаја туку незаштићено пучанство у бијегу и пред оштећеним дијелом моста прави се гомила љешева који спречавају слободно прелажење. У том пристиже велик број стоке, која покошена стројницама подпуно затвара пролаз, и народ се на том мјесту гуши и умире услијед властите бујице. Паника је у највишем степену. Мајке бацају дјецу у Дрину, а дјеца опет вриште тражећи и зовући погинуле родитеље. Катастрофа се приближује крају. Оштећени мост који је привремено на ланцима инсталиран, попушта под теретом љешева и рањеника и тада пада у воду велик број жена и дјеце са љешевима који су на том дијелу лежали. Цијела трагедија одиграва се пред мојим очима. Ипак успијем да се преко гомиле љешева па послије преко изврнутог моста пробијем и пређем под кишом набоја на лијеву страну Дрине. Кратко вријеме иза тога четници са свих страна пристижу и заостали народ пред мостом заробљавају. Фоча је тада у 14 сати дефинитивно пала и четници су град заузели.” Пошто је и Устиколина истовремено нападнута, део избеглог народа на путу Фоча – Устиколина је заустављен и враћен у Фочу. Колаковић се крио по брдима и шумама до 30. августа када је приметио италијанске аутомобиле на путу Фоча – Горажде, који су га са још једним муслиманом пребацили у Горажде. Сутрадан је возом кренуо за Сарајево и 1. септембра се јавио Дирекцији.
Дакле, и Колаковић потврђује да су се усташе измешале са народом на фочанском мосту како би се извукле из града, те да је у тој ватри страдао и део цивила, као и услед рушења моста и дављења у Дрини. О томе је капетан Бојовић овако сведочио: “Велика гомила усташа навалила је у бекство ка мосту на Дрини. Међутим, потпоручник Остојић, по својој иницијативи, чим смо ми упали у ровове, померио је митраљезе и поставио их на саму ивицу вароши, сасредивши ватру свих оруђа на сам мост. Потпоручник Владо Булатовић, наш тобџија, не остаде им такође дужан: са два пуна поготка, у најкритичнијем тренутку погоди мост. Мост се сруши. Две велике рупе на њему, са Митровим снопом, учинише да су усташки кољачи који су наилазили добили заслужену казну.” Књига о Дражи, том 1, стр. 269
Очигледно је реч о истој ситуацији као и у оном догађају код Устиколине који је претходно описан.
Како Колаковић није био у Фочи по њеном заузећу, могао је о злочинима само да преноси казивања других, што га чини сведоком “по чувењу”. Пошто у рату свакакве приче круже међу људима, то ни Колаковићево “сведочење” о дешавањима у граду по његовом паду, не треба узети за озбиљно, и поред неспорне чињенице да је било убијања цивила. Он практично и признаје у наставку да не зна ништа из прве руке, јер каже: “Послије доласка у Горажде дознао сам појединости о трагедији Фоче. Чим су Фочу заузели четници су похватали и поубијали све мушкарце муслимане као и један велики број жена и дјеце, док су скоро све дјевојке и младе жене силовали. Остало је живо свега 11 мушкараца сакривених. Трговине и куће до краја опљачкане, а неке су од њих запаљене. Ово је клање, силовање и пљачкање трајало све до 22. коловоза кад је стигла талијанска војска и тако преостали свијет ослободила од четничког зулума (у ствари четници су тражили од Италијана да запоседну град, како не би Хрвати позвали Немце – моја прим.) Рачуна се да је у овој трагедији погинуло од стројнице, пушака, те заклано, убијено и запаљено (у кући Сулејмана Хасанефендића и Салиха Хасића затворено је 65 жена и дјеце, те су ове куће запаљене и тако су затворене жртве живе изгориле) око двије тисуће невиних жртава, што са 6 тисућа жртава из зимушње катастрофе представља катастрофалну цифру од осам тисућа изгинулих муслимана у самом котару фочанском.”
И у раније поменутом извештају котарске испоставе у Горажду, изнете су уопштене и неодређене оптужбе: “Када су четници вршили напад на Фочу, све су убијали без икакве милости, како дјецу тако и жене, опљачкали, дјелимично попалили на примјер код саме жељезничке постаје натјерали су у једну кућу око 40 особа жена и дјеце те исту запалили. По заузећу града Фоче улазили су по кућама вршили пљачку, клали људе жене и дјецу и вршили насиља силовања над дјевојкама и женама, па потом их убијали, такођер све оне што им је дошло на пушку и под нож нису оставили већ су све побили и поклали. За вријеме збјега и пробијања пучанства, четници су поставили стројнице, пуцали у масу избјеглица, а и са бацачима су у највеће масе тукли и ништили тако да се рачуна да је у ономе збјегу убијено и страдало око 3.000 особа већином жена и дјеце, дочим од наше постројбе био је већи губитак како погинулих тако и рањених, дочим од нашег наоружања све аутоматско оружје при пробијању кроз редове четника пало је у руке непријатеља, услијед велике надмоћности. Неколико оружника и усташа који су при пробијању пали у руке непријатеља доведени су у Фочу и након највиших мука извршеним од стране четника пред њима побијени су без икакве милости. Заповједник оружничког крила надпоручник Штимац заробљен је од стране четника са неколико оружника и пуким случајем спасли су своје животе. Талијанске власти из Горажда и Чајнича приспјели су у Фочу 21. коловоза 1942. године и били су очевидци цјелог покоља којег су четници извршили у Фочи и околици.”
Постоји још један извештај исте испоставе од 5. септембра, који је написао усташа Сијерчић, шеф те испоставе, за МУП “НДХ”. (АОС, а. НДХ, к-227, рег. бр. 37/11) Ту се понављају изречене оптужбе: “Дне 18. коловоза 1942. г. дошло је у околицу Фоче око 9 тисућа четника од којих је много било из Црне Горе и по причању очевидаца исте је предводио Доброслав Јевђевић и почели су са нападајима на Фочу и у томе су били подпомогнути својим помагачима, који су их и довели у Фочу, гдје су извршили покољ пучанства, како одраслих мушкараца тако и жена и дјеце, осим тога над женама и нејакој дјеци почињена су насиља, тако да нису биле поштеђене ни жене од 50 година као ни цурице од 12 година, већина од тих жена и цурица су скроз дефлорисане. Има случајева гдје су се над једном женом или дјевојком измјењало и по 50 четника, па чак је било случајева да се над једном женом старој око 45-50 година измјенило 63, тих случајева је било безброј.” Извештај не наводи име, нити једне жртве из тих “безбројних случајева”.
Тако, када се све сабере и одузме, за злочине у Фочи августа месеца 1942. године, не постоји ниједан озбиљан сведок – очевидац, који ће изнети неки конкретан податак о извршеним неделима.
Оно што је сигурно, поред убијања дела цивила, то је, да је било и много пљачке у граду, при чему су крали и цивили и војници, па чак и по српским кућама. О томе је Дражу обавестио инжењер Владимир Зечевић 24. августа: “Напад на Фочу и њено заузимање примљено је код наше војске и народа са неописивим одушевљењем. Народ верује у своју победу, јер већ сада види стварне резултате патриотског, мудрог и смишљеног рада Врховне Команде. Морам, на жалост, да нагласим, да је Фоча овог пута сва опљачкана и највећи број зграда демолиран. Било је случајева где су и српске породице опљачкане. Пљачку су вршили и четници и суседни сељаци, мушко и женско, старо и младо. Многи официри нису били на висини, јер нису ништа предузели да пљачку спрече, напротив било их је који кажу да је то природна ствар и да не треба спречавати пљачку над непријатељем. Ова појава баца врло лошу слику на наш свети задатак и часно и витешко српско и четничко име. То што се десило у Фочи, чини се и на свим другим местима куда четници пролазе, тако да изгледа да је главни четнички задатак пљачкање. У пљачки нису се показале никакве разлике између Црногораца и Херцеговаца. Молим Вас, Господине Министре, да по овом болном питању заузмете потребан став и наредите најстрожије казне, па и смртне.” (Зборник, том 14, књига 1, документ број 151)
На раније поменутом Дедијер-Милетићевом списку убијених муслимана у Фочи и околини од стране четника, налази се пописано и 338 имена људи, страдалих августа 1942. године. Бројка одговара оном Баћовићевом извештају Дражи, у коме помиње да је “главом платило око 300 жена и деце,” с тим што међу ових 338 мртвих има поприлично и војноспособних мушкараца. Поред тога, ово се односи на цео август 1942. године, а не само на тих неколико дана колико су се четници задржали у граду. Као што смо видели, један део грађана страдао је приликом урушавања моста, те у унакрсној ватри са усташама, који су се измешали са цивилима. На списку није направљена разлика између тих цивила и оних који су несумњиво жртве злочина.
Однос према муслиманима у то време, добро илуструју два извештаја упућена Дражи од стране четничких првака Источне Босне. Први је Баћовићев и Јевђевићев с краја августа, који је напред већ делимично цитиран. У њему стоји и ово: “Питање муслимана врло је деликатно. Народ неће да чује за сарадњу са њима и већ је формирао уверење у души да њих мора да нестане. Са друге стране политичка тактика изискује привидну сарадњу у зонама где су они још јаки и где их Немци фаворизују. Ми тим српски оријентисаним муслиманима поручујемо да је једини пут да се измени расположење народа у том, да они сами за свој рачун формирају муслиманске јединице, да се те јединице упуштају у борбу са усташама муслиманима и католицима, да их уништавају и тим дају уверења свом правом расположењу. Опортунизам и неутралност не могу никога да убеде.” (Зборник, том 14, књига 1, документ број 162)
Занимљив је и однос према Италијанима које су како изгледа, четници лако “куповали” када је требало да им учине неку услугу, па тако у истом извештају њих двојица кажу: “За илустрацију прилика у њиховој војсци шаљемо вам следеће саопштење: Требало нам је да у срезу коњичком извршимо акцију чишћења у неким муслиманским усташким селима. Да би то било легализовано капацитирали смо једног талијанског официра који је желео унапређење, да напише релацију како су у тим селима партизани. Ми смо уништили усташка села, убили педесет и осам усташа, а он се је задерао ножем по руци, објавио да је рањен у тој акцији, добио одликовање и спречио све репресалије талијанске и хрватске војске у том крају.” Исто.
Други документ је извештај Доброслава Јевђевића из истог периода, који су објавили Милетић и Дедијер у својој књизи на страни 181. Јевђевић пише Дражи: “Поводом најнеобичнијих верзија о ставу четника према муслиманима, желим да прикажем наше становиште по тој ствари, наглашавајући да не говорим само као делегат Врховне команде него да је то и моје најинтимније лично убеђење. Битку за Фочу изазвали су припадници усташке црне легије, нажалост добрим делом муслимани, који су у непуна два месеца поубијали стотине српских жена и деце. То је службено потврдио и потписао заробљени командант хрватске жандармерије Штимац, па је касније ту изјаву поновио и у присуству немачких и италијанских официра. Тачно је, да је приликом паничног бегства усташа страдало и становништво које је било са њима измешано, нарочито на фочанском мосту, али је исто тако тачно да је одмах по дефинитивном освојењу Фоче, пружена болничка и лекарска помоћ свим муслиманима и муслиманкама, те да је наша команда о свом трошку евакуисала добар део жена и нејачи у Сарајево (исто ће поступити и ВРС у Сребреници пола века касније – моја прим.) Тачно је да су неодговорни елементи по паду Фоче почели да пљачкају у околини муслиманска села, али је исто тако тачно да смо два дана касније у ова села послали наше регуларне чете, заштитили муслимане, враћали отету имовину и стријељали осморицу пљачкаша, после чега никакав акт насиља није био поновљен.
Однос српских четника према муслиманима уопште истоветан је са оним што свакодневно понавља наша законита влада и што је нагласио Њ.В. Краљ у свом говору, да прави и лојални грађани муслиманске вере имају иста права као и остали Срби, и да се не требају бојати ничега, ако ничим ружним нису задужили српски народ. Ја лично мислим да муслиманима у будућој држави не преостаје ништа друго него да коначно и дефинитивно приме српску националност и одрекну се шпекулантског тактизирања између српског и хрватског народа, тим пре, што ће сви крајеви у којима живе муслимани бити неоспорни и неприкосновени делови српске државне јединице. Са оним који су започели и вршили у заједници са Павелићевим крвницима масовна убијања српске нејачи, нема разговора ни преговора, они само својом смрћу могу да искупе своје злочине.
Хоћу муслиманском становништву да скренем пажњу на још једну за њих тешку појаву. Огорчен и ојађен српски сељачки народ у свом болу често пута, не може да разликује добре и невине од усташких муслимана. У историји незапамћени над њим извршени злочини изазвали су у њиховој души судбоносне преокрете и жалосна је истина, коју ја нећу да тајим, да добар део Срба мисли да им нема више никада ни под којим условима заједничког живота са муслиманима. Ово расположење могло би приликом формирања и стварања нове државе у првим данима довести до трагичних догађаја. Њих може спречити само исто такав замашан и судбоносан догађај какав је био покољ српског народа прошлог лета. Муслимани би могли да промене колективно расположење Срба према себи само тако, ако одмах што хитније приступе образовању својих националних српских јединица борбене врсте, које не би имале никакве везе са нама, него из властите побуде са оружјем у руци, започеле борбу против усташких крвника, и муслиманске и осталих вера. Крв се може само крвљу спрати. Ми Срби борећи се за своје право да живимо као слободан народ у својој слободној држави нисмо пролевали само крв усташких крвника и насилних освајача, него смо у крви угушили десетине хиљада наших одрода, који су под комунистичком фирмом хтели за туђи рачун да разбију јединство српског народа.
Нека муслимани поскидају главе свим зликовцима у својој рођеној кући, нека као и ми, ступе у отворену борбу против највеће и најкрвавије срамоте двадесетог века, Павелићеве организоване зликовачке хорде, па ће без уговора и јавних декларација српски народ сам променити и своје мнење и своје делање према њима.
Мислим да је боље да ово искрено кажем него да се заваравамо и обмањујемо, злу треба тражити лека за времена.”

Краљевина Југославија у Другом светском рату Јединице, наоружање, формацијска питања Униформе, чинови и одликовања ЈВуО Расински корпус Чегарски корпус Женске равногорске организације Четници са “шмајсерима“ Наоружање и опрема четника Покрет ђенерала Драже у Јужној Србији Како су четници шифровали депеше Чинови у ЈВуО Списак четника који су дошли на Равну Гору 11. маја 1941. Формација Југословенске војске крајем 1943. године Четничке јединице у “Недићевој Србији“ 1941. Команданти Алекса Драшковић Зашто се Ђуришић повукао у Босну 1944? Павле Ђуришић мења страну Битка за Калабића (2) Милан Драговић Жарко Тодоровић Драгиша Васић Давид Дамјановић Списак Пећанчевих војвода који су прешли код Драже Списак Дражиних војвода Доброслав Јевђевић Милан Цвјетићанин Момчило Ђујић Илија Трифуновић Бирчанин Јездимир Дангић Мирослав Трифуновић Душан Трбојевић Велимир Пилетић Милош Радојловић Радослав Филиповић Вучко Игњатовић Предраг Раковић Звонимир Вучковић Леонида Петровић Радомир Петровић Кент Новица Лукић Петар Бубрешко Сергије Живановић Миодраг Дамјановић Петар Баћовић Душан Радовић Кондор Милутин Јанковић Антиосовински фронт Операција “Тојфел“ Немачка документа о борбама у јесен 1943. године Дражина порука окупаторима Пробој фронта Јабука – Месићи – Рогатица (октобар 1943) Четници и капитулација Италије (3) Четници и капитулација Италије (2) Четници и капитулација Италије (1) Борбе против Немаца и усташа у Босни 1944. Ослобођење Лазаревца 1944. Смедеревски корпус у обручу Група “Гордон“ Саслушање ухваћеног усташе Антикомунистички фронт Битка на Јеловој Гори Битка за Јужну Србију Битка на Буковику Битка на Златибору Битка за Грачац Питање ратних злочина “Покрштавање” муслимана – Критика књиге Смаила Чекића „Геноцид над Бошњацима“ (8) Злочини од стране лица ван четничке организације – Критика књиге Смаила Чекића „Геноцид над Бошњацима“ (7) Срби и Хрвати на партизанским подручјима – Критика књиге Смаила Чекића „Геноцид над Бошњацима“ (6) Ослобођење Фоче 19. августа 1942. године – Критика књиге Смаила Чекића „Геноцид над Бошњацима“ (5) Измишљени злочини – Критика књиге Смаила Чекића „Геноцид над Бошњацима“ (4) Фоча и Горажде – децембар 1941/ јануар 1942. године – Критика књиге Смаила Чекића „Геноцид над Бошњацима“ (3) Устанак 1941. године – Критика књиге Смаила Чекића „Геноцид над Бошњацима“ (2) Злочин у Рајинцу и убиство монахиња Љубостиње “Пројекат” др Стевана Мољевића – Критика књиге Смаила Чекића „Геноцид над Бошњацима“ Сарадници окупатора – „жртве фашиста“ Нови детаљи о “првофебруарском покољу“ О књизи “Истина је у именима“ Фалсификован извештај Павла Ђуришића Два злочина у селу Вранић Друговац “Првофебруарски покољ у Јагодини“ Ликвидације клањем Слово З, црне тројке, почетак кампање о кољачима Злочини над муслимани и Хрватима Други народи у четницима Национални састав ЈВуО ЈВуО и Јевреји Јевреји у четницима Четници са Висле Интервју: др Марјан Блажејчик Пољаци у четницима Урош Шуштерич о полемици Крањц-Самарџић Самарџић: Одговор генералу Крањцу (3) Генерал Крањц: Одговор Самарџићу (2) Самарџић: Одговор генералу Крањцу (2) Генерал Крањц: Одговор Самарџићу Самарџић: Одговор генералу Крањцу General Kranjc: Slovenski četniki – ocena Словеначки четници Писмо једног Словенца Душан Лајовић: Четник против удбаша Берманов досије Леон Штукељ Капетан Урош Шуштерич: Епопеја словеначког четништва Четници отока Крка убијени од комуниста Хрвати у четницима Муслимани у четницима, према Споменици “Братство“ Алија Коњхоџић, биографски записи Авакумовић о мусешће четничких батаљона ВКЈ у Априлском рату Равногорско руководствСрби и Хрвати на партизанским подручјима – Критика књиге Смаила Чекића „Геноцид над Бошњацима“ (6)

Борци батаљона „Старац Вујадин“ марта 1942. године код села Сајковића

Пише: Никола Станојевић

Срби и Хрвати на партизанским подручјима –  Критика књиге Смаила Чекића „Геноцид над Бошњацима“ (6)

Као што смо видели, Јевђевић и Баћовић су често јављали Дражи да, сам српски народ на њиховим територијама, после свега што је искусио, више не жели да живи заједно са муслиманима и Хрватима, и да само неки “судбоносан догађај”, као што је њихово самоиницијативно укључење у борбу против усташа, може да промени то расположење. Из тог и таквог расположења према комшијама муслиманима и Хрватима, изродили су се и многи злочини. Цела 1941. година била је у знаку, најпре хрватско-муслиманских покоља српских цивила, а онда и спонтаног српског одговора на те покоље, у виду устанка и нових покоља. Тако како је осећао и реаговао српски народ на подручјима која ће касније постати четничка, исто је, наравно, мислио и делао, и српски народ и Срби борци, на теренима које ће комунисти узети под своје. И готово исто како је Јевђевић јављао Дражи, тако ће и комунисти обавештавати свој војно-политички врх. Разлика је у томе што би комунисти све такве појаве, одмах у крви угушили, како се од њих “не би одбиле хрватске масе”, док се четничке вође, мада су настојале да спрече злочине над недужним цивилима, нису превише оптерећивале тиме да ли ће стећи симпатије Хрвата и осталих. С друге стране, ни комунисти, колико год да су се бојали испада својих припадника према Хрватима на националној основи, толико нису били “уздржљиви” код убијања Хрвата и муслимана када је то програм Партије налагао. Тако су, као што смо видели, у Приједору пролећа 1942. године, убили 277 лица (идентификованих), од чега већином несрба, у Јајцу су септембра исте године убили 70 грађана, итд.
На седници ОК КПХ за Карловац од 17. до 19. јануара 1942. године, Већеслав Хољевац је говорио о ситуацији на Кордуну, традиционалној партизанској области, као и о односу српског и хрватског становништа: “Нападом усташа повукло се цјелокупно становништво котара Вргинмост према Петровој гори. Хрватско становништво сусједних села пошло је заједно са усташама у пљачку. Јаз између Срба и Хрвата у том котару је продубљен.” Том приликом партизани су спалили једно хрватско село, што комунистима није било по вољи. У наставку он каже: “Једна партизанска чета спалила је из војничких разлога (да би се непријатељ повукао натраг) једно хрватско село. Окружни комитет је закључио да је паљење било погрешно и да што прије треба ликвидирати јаз између Срба и Хрвата, слати летке, позвати хрватска села на преговоре да се прекине с међусобном пуцњавом, ширити радио вијести.” Милан Чубрић, Између ножа и крижа, Књижевне новине, Београд, 1990, стр. 133
Тај јаз комунисти су покушали да уклоне, поред осталог (веровали или не) и примањем усташа у партизанске редове, али наравно, само су погоршали ситуацију. Чубрић (који је како изгледа и сам био партизан) пише о настојању Партије да привуче к себи усташе из Зриња: “Од њих се нису могле сакрити ни земунице ни болнице у Шамарици. Злочинци су познавали сваку стазу у овој шуми. И касније у мају и новембру 1942. када су партизани заробили неколико зрињских усташа за чија се злодјела знало, морали су их пустити због тадашње политике, која је требало “поучно” да дјелује на остале усташе. Али то није имало никаквог одјека. Многи партизански борци били су огорчени, али су своја осјећања скривали бојећи се да не буду проглашени шовинистима и своју несмотреност плате животом. Иако су партизанске снаге у Банији 1941. биле довољно јаке да ликвидирају тај усташки осињак, политика коју је тада водила Партија налагала је да се сачека, да злочинци сами увиде да су на погрешном путу. Али узалуд…
У народу и међу једним дијелом бораца тињало је прикривено незадовољство због политике према неким усташко-домобранским заробљеницима, јер је народу било познато да су партизани пустили неколико доказаних усташких злочинаца из Зриња.” (Исто, стр. 120, 159) Наравно, пуштање злочинаца и “преваспитавање” усташа на четничким територијама било је незамисливо.
Чубрић на стр. 161 своје књиге, пише и о првом усташи који је примљен у партизане на Банији. Када су пролећа 1942. године, партизани напали усташко село Доња Велешња, са њима је пошао и комесар, Хрват Владо Мутак, како не би било “политичких грешака” приликом борбе (наравно, Хрвати комунисти су се крили под српским именима, да их не би погодио “залутали метак”). Тада се, на позиве партизана, предао усташа Антун Кулушић, предратни кавгаџија, и донео 4 пушке. Брзо је напредовао, па је постављен за команданта једног батаљона у Банијском партизанском одреду, и на тој дужности је касније и погинуо.
О расположењу Срба устаника са Баније, сликовито казује и следећи случај из октобра 1941. у селу Брђане: “У селу наиђоше на учитеља који се презивао Павелић. Чим чуше за злогласно презиме, неки предложише да га убију. У тој намјери их је спријечио Ранко Митић (секретар глинског комитета – моја прим.) рекавши да најприје треба да виде ко је тај човјек. Из куће изађе учитељева жена с малим дјететом на рукама. Чим угледа партизане, поче их клети и псовати. Видјевши да га увлачи у невољу, учитељ поче молити да јој опросте, јер је одгојена код свећеника и часних сестара… Партизани одузеше учитељу мали револвер и оставише летак ЦК КПЈ о дизању устанка…” (Исто, стр. 123)
А какав су третман имали поједини Хрвати на партизанској територији на Банији, види се из извештаја Главног штаба за Хрватску Титу, од 30. марта 1942. године: “У ослобођеном територију има свега два мијешана села Срба и Хрвата. У једном су односи правилни и влада потпуна слога. У другом (удаљеном свега 2 до 3 км) је слика сасвим другачија. У овом другом (Гвозданском) било је неколико усташа који су пљачкали околно српско становништво. Осим тога је у село била ушла посада Кватерникових црвених капа. Ова посада је већином ликвидирана, а дијелом побјегла заједно са мјесним усташама и неколицином Хрвата. У акцији су судјеловали и босански партизани. У самој су борби босански партизани попалили и многе хрватске куће у којима није било усташа.
Иза ослобођења села настао је терор над хрватским становништвом без икаквих обзира како се тко држао према усташама. Један партизан тако је отео неком човјеку 20.000 динара и иза неколико дана овога из потаје убио. Сеоски одбор је забранио свима Хрватима излазак из куће иза 7 сати навечер, а одузео им је право да по дану мељу жито у млину. Тако ови уопће нису могли мљети. Није им дао пропуснице ни у сусједно село. На захтјев штаба одреда ушла су два Хрвата у одбор, али су увијек морали гласовати према српској већини, јер су им иначе пријетили да ће их отпратити у команду одакле се “нитко не враћа”. Прехрану су попаљених Хрвата поставили тако да су осталим Хрватима наложили да спаљеним дају по пола киле кукуруза дневно, тако да би се могло држати до конца априла. Овај поступак је имао за посљедицу потпуну изолацију свих Хрвата у том селу од Срба па без обзира на то је ли у породици био тко усташа или није, те чвршће повезивање Хрвата (што је јачало утјецај усташама склоних елемената). Сви се без изнимке предали кад им је партизан улазио у кућу. Посљедица је била и то да су се хрватска села на Поуњу листом одбила од партизана, да не би доживела судбину Гвозданског.” (Исто, стр. 167)
У то време, Главни штаб за Хрватску је Титу јавио да је ситуација слична и у Славонији (поред Кордуна и Баније, још једној већински партизанској територији). Штаб се жали што Срби партизани помажу у бекству, својим саборцима који требају бити кажњени, због рада против “братског повезивања” Срба и Хрвата: “Код партизана се још увијек дешавају испади који наносе гадне ударце нашем настојању на братском повезивању Срба и Хрвата. Ми кривце јавно и оштро кажњавамо, што наилази на врло добар пријем код хрватских сељака. Чињеница пак да се већ чешће пута догодило да такав “кривац” “побјегне” из затвора, показује како такви наши поступци наилазе на тешко разумијевање код осталих партизана, упркос опсежног рада политичких комесара…” (исто, стр. 140)
Исти је био однос и према муслиманском становништву. У усташкој офанзиви на Петрову гору маја 1942. године (за коју партизани нису ни знали да се спрема), у којој је убијено неколико хиљада Срба, у покољима су се нарочито истакли муслимани, предратни шумарски радници на овој планини, који су познавали све стазе и скривена места, и одлично послужили усташама за проналажење и хватање српских збегова по шумама (ово је у ствари била увертира за много крвавије догађаје на Козари). По окончању офанзиве, 20. маја са терена је јављено ГШ за Хрватску: “Пред саму офанзиву нисмо имали никаквих обавјештења о намјерама непријатеља. Нисмо се надали да ће непријатељ тако брзо, након прве подузети другу офанзиву са тако великим снагама (иначе, партизани су пробили обруч на два места, јер су напали усташе док су доручковале, док је народ већином страдао – моја прим.) У шуми су оперисале усташке бојне и наоружани муслимани који су се нарочито истакли у својим звјерствима и крволоштвима. Мржња према муслиманима послије ових звјерстава које су они починили, појачана је и партизани су страховито огорчени на муслимане. Фамилије овог батаљона највише су поклане и убијене. Териториј тога батаљона граничи са муслиманским селима из којих се муслимани-кољачи, свакодневно залетају на териториј овог батаљона вршећи пљачку и звјерства. У српским крајевима терор непријатеља и његова казнена експедиција срушили су и задњи прелаз који је водио усташама (тј. не треба ни помишљати на даље примање усташа у партизанске одреде – моја прим.). Огорчење народа је огромно и оно је у извјесним моментима у Петровој гори прелазило у очајање. ” (Исто, стр. 183)
Али очување хрватских симпатија према “НОВЈ” било је императив. Када је непуних месец дана после ове офанзиве, командант 1. батаљона Банијског одреда Петар Крњајић, иначе на гласу као храбар и вешт командант, који је пре рата служио у четничким јединицама Краљевине, са својим борцима спалио хрватско село Прекопу са највећом масовном гробницом Срба, и то за време нове усташке офанзиве, комунисти су га одмах стрељали као “великосрпског шовинисту”: “12. јуна 1942. године, 1. батаљон је кренуо на Прекопу. Нико од бораца није знао да крећу у змијско легло, у село у коме је највећа банијска гробница. Када су угледали Прекопу, мало ко је могао обуздати узаврелу крв и набујале емоције. Борци су на тренутак заборавили све оно о чему су слушали на политичким часовима. Док су једни опкољавали село, други су дочекивали сањиве усташе које су, захваћене неописивом паником због страха од освете, бјежале у доњем рубљу. Усташки ђидија Стево Мулац, “власник” највеће гробнице у Банији и на Кордуну, покушао је да нађе спаса у бунару. Бјежећи пред партизанима, један усташа, не знајући да се тамо налази Мулац, бацио је митраљез у бунар на главу сакривеног усташе.
У селу Прекопи изгорело је 26 кућа.” (Исто, стр. 195)
Крњајићу је наместио ликвидацију већ помињани комуниста Ранко Митић. Пре Крњајића, комунисти су дошли главе и команданту Банијског одреда Васиљу Гаћеши, још једном народном команданту који се није уклопио у њихове планове. Потказали су га усташама које су га изненадиле у једној кући и убиле. Онда су му комунисти великодушно дали звање “народног хероја”.
И други извори говоре о осветничком расположењу Срба партизана према Хрватима и муслиманима.
У књизи Милоша Гаћеше “Строј завичаја-трећи део-Кордун 1942”, Београд, 2008, описан је један од најморбиднијих хрватских, и злочина уопште: “21. јула 1942. навече кренуо је комадант 4. батаљона Кордунашког одреда Никола Басара са још 14 бораца да обиђе поприште борбе која се одиграла 18.7.1942. г. у шуми Машвина, па у вези тога каже: „Када се разданило 22.7.1942. са те косе (шума Машвина) видјела су се готово сва села од Цазина до Раковице. Куће све горјеле. Остала је пустош. У воћњацима је било понеко говедо, а на воћкама кокоши. Ове животиње кад би нас угледале бјеже и дрече, а говеда ричу као подивљала. Поред изгорјелих кућа понеки људски леш жене, дијетета или неког старијег мушкарца. Шума Машвина протеже се неколико километара кроз коју води пут од Брезовца ка Кордунском Љесковцу. Када смо ушли у шуму и кренули путом наишли смо на страховите призоре дужином читавог пута, са обје стране до 2 км разбацани лешеви дјеце, жена и старијих особа. Затим поубијане ситне и крупне стоке. Обзиром да су љетни дани са јаким сунцем, а лешеви већ четврти дан у распадајућем стању исти је случај и са животињама. То све заједно смрди до те мјере да је немогуће ту боравити. Покушали смо бројити лешеве али то није било могуће. Због великог смрада и расутих лешева. Поставља се питање колики је број жртава на овој дугачкој и отвореној гробници. На простору је разбацана имовина коју су избјеглице са собом понијеле. Изпревртана кола, разбацани предмети, поњаве, шаренице, покривачи, јастуци, пољопривредни алат и друго. Свеукупна слика је више него стравична. Посматрајући ове силне лешеве унакажене на све могуће начине као нпр. беба стара свега неколико мјесеци заклана лежи преко груди своје мајке. Требало је имати тврдо срце, а да се не заплаче, што се неће моћи поднијети у следећем призору. Враћали смо се кроз шуму у правцу села Брезовац и прешли на лијеву страну пута у шуми идући у колони по један. Челни друг који је први наишао на један пропланак величине 50×50 м застао је и до њега слиједећи па редом до посљедњега правећи круг око „мртвог кола“. Терен на овом пропланку покривен је зеленом травом на којој је лежало 20 дјеце. Од ових 20 дјеце, 10 је женских, а 10 мушкараца. На њима и око њих нема ни једног комада њихове одјеће или пелена. Дјеца су поредана у коло – ножице према унутра, а главе према вани на размјерном растојању. Дјевојчице су на трави раширених ножица и ручица, а дјечаци на дјевојчицама – трбух на трбуху. Свако дијете је заклано тј. пререзано ножем испод врата, али се не види да су ту на лицу мјеста клана. Не виде се ни трагови крви што значи да је тај чин учињен негдје на другом мјесту па су их овдје донијели и поредали у коло. Код ове дјеце уста су отворена, а рана клања осушена тако да читави ројеви муха праве свој лет на уста и грло. Ми смо нијемо стајали око ове дјеце читавих 15 минута док се један од другова присвјестио да погледа у лице сваког дјетета не би ли препознао да неко дијете није његово. Био сам најмлађи без породице, а сви остали били су жењени и неко од њих имао је тако малу дјецу. Сада више нисам могао одољети па су ми сузе неконтролисано текле низ образ, а брада почела да дрхти. То је мој први плач након једне године ратовања и виђења свакојаких трагедија. Нисам само ја плакао већ су сви плакали. Један од присутних друг Милан Чакширан (народни херој из Кордунског Љесковца) ударио је кундаком пушке о земљу и рекао: „Јебаћу му матер, сваком ономе који ме спријечи да када дођем у хрватско или муслиманско село, да не убијем све на што наиђем, и старо и младо“. Овај изазов прихватили су сви присутни са одобравањем, осим мене. Напокон сам скупио снаге и наредио да се крене са овог мјеста. Крећући се правцем којим је народ бјежао испред усташа наишли смо на нејаку дјецу у колијевкама бачену у трње које су мајке у паници бациле. Једно такво дијете нашли смо још живо па смо га узели заједно са колијевком, донијели у Мочила и предали једној жени која га је дојила, тако да је остало у животу. Милан Чакширан у овом часу није могао одољети да то не изрече, а усташе су његових 8 чланова породице тих дана поклали, а међу њима је заклана Миланова кћерка Зора, рођена 1941. године.”
У својим мемоарима, један од најпознатијих комуниста, Родољуб Чолаковић Роћко описао је разговор са неким партизанским командиром у лето 1942. године, о тзв. “Кладањској легији” Авдаге Хасића, која је убијала Србе у тој области: “Колона, дотле истргана, повезала се, средила, и кренула брже друмом према Кладњу. Један командир чете, који се ноћас намучио лутајући са својим борцима по голој висоравни више друма и узалуд тражећи мјесто на коме могу и коњи сићи на друм, рече ми озлојеђено:
- Најбоље би било да овако с марша ударимо на Кладањ, да га спалимо до темеља да му трага не остане и да само метнемо једну таблу с натписом: “Овдје је био Кладањ – усташко гнијездо.”” Р. Чолаковић, Записи из ослободилачког рата, књига 2, “Напријед”, Загреб, 1961, стр. 253
Августа 1942. године, партизанске јединице су заузеле Ливно од Хрвата. Локални Срби и партизани, па чак и командни кадар, тражили су одмазду над свима који су на било који начин помагали усташама у убијању Срба. То се нимало није допало члану ВШ Александру Ранковићу. Он, не само да је тражио да се “прогледа кроз прсте” и несумњивим злочинцима, већ је и ликвидиран један Србин који је хтео да освети своје побијене. У писму Титу од 15. августа, са лица места је јављао: “Што се тиче истрага и свега у вези с тим, ситуација је јако тешка. Окупатори и њихове слуге успели су да заваде овдашњи народ до те мере, да је сада тешко исправити “криву Дрину”. Страх једних од других везан је за промену политичког и војног стања у овим крајевима, наиме они, у чије се име до сада убијало и прогањало (избегава да каже Хрвати – моја прим.), мисле, и сасвим разумљиво, да су се прилике окренуле у корист до сада прогањаних и да ће ови искористити прилику за освету. Ето, то је оно што треба нашим поступцима уклонити из схватања страшно заплашених људи и што поједини наши одговорни другови не могу, а често и неће да разумеју. Код наших људи, па чак и код одговорних другова, постоји расположење за скидање глава свима онима који су ма чиме помагали усташе у њиховом заиста злочиначком раду.”
У наставку наводи како поједини “опортунисти” шире гласине да су стрељани они који су најмање криви, док су поштеђени највећи подстрекачи злочина. Каже да је “водио рачуна” о страху који је завладао код становништва због појаве партизана, а који је довео до тога да се учврсти уверење да партизани кољу, чупају носеве, итд. “Ето, зашто се многима морају прогледати кроз прсте чак и теже кривице, а камо ли по наредби копање јама и сл. У противном, у најкраћем времену имали бисмо против себе у шумама и брдима хрватске сељаке и муслимане. Уосталом, ако би стрељали сваког оног који је по наређењу усташких крвника копао јаму, преносио заклане Србе, фашистички поздрављао и сл., онда би направили нову кланицу, само са промењеним улогама…Народу треба дати времена да стекне поверење у нас и да се разувери на пракси у то да ми кољемо све од реда. На сличан начин упала је у село Челебић једна јача јединица “Старца Вујадина” (партизански батаљон из околине Ливна – моја прим.) и пред њом је побегло све живо у брда, а она је по том свом “херојском” подвигу зашла по кућама и однела све што је нашла. После свега тога, штаб 4. зоне, имао је у плану да за та иста села образује неке комисије, које би судиле и пресуђивале сељацима за све раније кривице учињене за време покоља и других усташких зулума. Ја сам то спречио благовремено и са конкретним упутствима послао сам у та села друга Влатка (Велебита – моја прим.) Сличне појаве биле су и у Гламочу, јер су људи тражили освету ширих размера, па сам и тамо брзо интервенисао одашиљањем друга Влатка.” – објашњава Ранковић. Такве “грешке” починили су и Херцеговци у околини Дувна.
Његова филозофија је била да ће кажњавањем оних који су убијали Србе, комунисти одбити од себе хрватске и муслиманске масе, које тиме неће бити “разуверене” да партизани “кољу све од реда”, иако наравно нико није ни тражио покољ “свих од реда”, већ само ликвидацију оних који су окрвавили руке.
Ранковић се жали и на појаве пљачке и конфискације ствари од хрватског становништва, јер борци своје патње и гладовање “освећују уласком у град или села и запленом свега што им до руку дође, без ичијег питања и претходног утврђивања да ли дотични власник подлеже конфискацији.” Ових појава је дакле било, и код четника и код партизана. Али Ранковић је тражио да се хрватским сељацима исплати одштета за тако одузете ствари (наравно, “прославио” се и многим другим мерама; тако је Куманово са околином, са већинским српским становништвом издвојио из Окружног комитета КПЈ за Лесковац и Врање и “предао” га комунистичкој Македонији, фебруара 1947. године потписао је решење о забрани Савеза ратних добровољаца 1912-1918. Краљевине Југославије, као “профашистичког…)
На крају уз овај извештај, шаље и две пресуде, једну неименованом Србину “за самовољно обрачунавање за старе рачуне”, и другу којом су осуђени “најзлогласнији” усташки бандити. Зборник, том 2, књига 5, стр. 307
У ствари, према изјави немачког инжењера Ханса Ота, који је тада заробљен, стрељане су само усташе које су давале отпор партизанима из виле Митровића, јер су одбиле позиве за предају и нанеле приличне губитке комунистима у нападу. Остале усташе и домобрани, који су на време положили оружје, пуштени су на слободу.
Исти Ранковић ће Србима забиберити чорбу и две године касније. Марта 1944. године, Моша Пијаде, свестан чињенице да односи Срба и Хрвата више никада неће бити исти, предложио је аутономију за српски народ у будућој хрватској федералној јединици, која би обухватила Лику, Кордун и Банију, што је код Тита изазвало “потиштеност”. Да му се још више додворе, на Мошу су први скочили Ранковић и Ђилас. Ранковић је рекао да “Срби и Хрвати нису толико различити да би се одвајали по општинама”, док је Ђилас нашао да је означена територија “неприродна” и представља “поврх свега уље на хрватски национализам.” План о српској аутономној области је одбачен под мотивацијом да се не може “дозволити цијепање хрватске нације као целине” зарад њеног “несметаног развоја”. Др М. Павловић, Српска правна историја, стр. 865-866
Тако су уместо суштинске и опипљиве аутономије, комунисти “подарили” Србима безвредни “статус конститутивног народа” Хрватске. Чему су оно Београђани аплаудирали на Ранковићевој сахрани?

Злочини од стране лица ван четничке организације – Критика књиге Смаила Чекића „Геноцид над Бошњацима“ (7)

Стари град Хртар на Дрини

Пише: Никола Станојевић

Злочини од стране лица ван четничке организације – Критика књиге Смаила Чекића „Геноцид над Бошњацима“ (7)

У комунистичкој Југославији била је присутна (и још увек је) тенденција приписивања четницима и злочина које су починили локални Срби или поједине разбојничке групе, без икакве везе са четницима. Као и сваки други, и овај рат је омогућио људима сумњивог карактера и прошлости да, користећи свеопшти хаос и безакоње, остваре циљеве који су им у мирнодопско време били недостижни. Са отпочињањем ратних сукоба њима су широм отворена врата ка отимачини туђе имовине, наплати ранијих дугова, задовољењу нагона свих врста, и свему другом што овакве посебне околности допуштају. Злочини које су они починили по правилу су долазили као последица намере да се присвоји туђа имовина. А убиства која би уследила по отимању те имовине, била су само логичан след догађаја; требало је уклонити неугодне сведоке њихових пљачки, баш као што се у редовним, нормалним временима многи разбојнички напади завршавају убијањем жртава. Ово је била широко примењивана пракса и самих комуниста за време, као и после рата, у целој земљи (како због специфичног програма партије, тако и због прилажења партизанима једног дела предратних криминалаца) па је понекад, у конкретним случајевима тешко направити разлику између обичних разбојничких напада и злочина које су починили припадници комунистичког покрета. О овоме говоре и многа немачка документа. Тако у извештају командујућег генерала у Србији од 1. августа 1942. године, у вези комуниста пише: “У Србији комунистички покрет не представља сада озбиљну опасност, иако на појединим местима изазива узнемирење становништва и сметње у управној делатности. Вођство устаника нагиње и даље комунистичким циљевима, који се такође преносе преко граница земље. Саботажне акције су се углавном смањиле, а само у источној и југоисточној Србији повећале. У суштини ради се о пљачкашком олошу, који се услед привредне беде прикључује устаничким бандама.” Зборник, том 12, књига 2, стр. 614
Бадеров извештај од 9. јануара 1943. године: “У Србији обе устаничке групе спроводе повећану активност. Број препада и саботажа повећао се за 30 %. Срезови Крушевац, Лесковац и Пожаревац постали су жаришта немира. Обе устаничке групе, покрет Д. Михаиловића и комунисти, одвојени једни од других, боре се против окупационих јединица. Због тога се врло често не може установити која је група извршила нападе и атентате. Упркос чврстог антикомунистичког става руководства покрета Д. Михаиловића, различито се говори о извесној сарадњи људства Д. Михаиловића са комунистима. Код комуниста је и сада као и пре у првом плану тенденција пљачкања. Насупрот добром руковођењу покретом Д. Михаиловића, комунистичке групе су најчешће потпуно без међусобне повезаности.” Зборник, том 12, књига 3, стр. 27
Нови Бадеров извештај од 31. јануара: “Активност комунистичких банди расцепкана је као и раније на низ појединачних подухвата локалног карактера и често се не разликује да ли се ради о обичним друмским разбојништвима или о политичким акцијама. Комунисти настављају јаку пропагандну активност у рударској области Крупањ, Столице и Зајача.” Исто, стр. 73
Једна од тих распуштених банди била је и злогласна група извесног Драге Митровића са Борика (учествовао је у устанку 1941. године). Мада се у једном усташком документу његова банда назива партизанском, пре би се рекло да је реч о самосталној групи, никоме одговорној. Тако у једном извештају МУП-а “НДХ” од 15. маја 1943. године (АЈ, 110-46-93, стр. 201-210), стоји да је његова “пљачкашка партизанска” банда опљачкала село Стара Гора код Борика, и поклала и спалила по кућама његове становнике. У извештају се набрајају по имену, главе породица са побијеним члановима, свеукупно 192 особе, оба пола и различите старости. Као починиоци злочина по имену се наводе 21 Србин, од тога 14 из Старе Горе, 4 из Обада, 1 из Старог Брода и двојица из Татинице. Као преживели сведоци који су дали податке о овом злочину помињу се Хата Агић, Хаџира Агић и Незир Пољо, сви из Старе Горе.
Ова банда је оптужена за још један злочин, почињен у Старом Броду код Борика, 4. новембра 1942. године. О овом догађају је усташка среска власт у Вишеграду, саставила записник на лицу места 8. јануара 1943. године (АВИИ, фонд НДХ, к-321, рег. бр. 1/1-28-30). Чланови повереништва које је имало да испита овај злочин били су Амир Плоскић као представник Велике жупе Врхбосна из Сарајева, Едхем Селмановић, службеник среског суда у Вишеграду, Мехмед Капетановић, начелник жлијебске општине, Мустафа Пецо, службеник фабрике “Варда” из Вишеграда у својству преводиоца, и два нижа официра као представници немачке команде из Вишеграда. “Одметници” су наводно спалили чак 500 особа, у две штале и једној кући.
Записнички је констатовано следеће: “Сељаци, који су дошли на лице мјеста са овим повјеренством и то Хашим Цурић умр. Османа и Шефро Пецо умр. Авде из села Милошевића, обћине ораховачке, котара Вишеградског, одпочели су са разметањем сниега, који је био висине 5,00 м на мјестима на којима је ово спаљивање нашег пучанства извршено. Одмах до самог пута најприје се прилази к једној штали, у којој је један дио од 500 особа спаљено. Чим су ова два радника мало снијег почели разметати наилази се на велик број и количину костију човјечјег тијела. Тако се налазе кости руку, ногу, ребара и по неколико глава. Поред костију налази се велика количина хаљина за ношњу, које муслиманске жене носе, као и капа-феса…
Западно од ове штале за 20 м удаљености долази се до једне изгорјеле куће, у којој је такођер један дио особа од 500 спаљено. Зидови порушени, снијег покрио рушевине, али ипак и крај тога налазе се остатци – кости људског тијела. Послије овога прилази се трећој спаљеној згради – штали која се налази сјеверозападно од прве изгорјеле зграде на 400 корачаја. Зграда посве изгорјела до земље, а унаточ тога одгртањем снијега нашла се је велика количина костију људског тијела глава цијелих и кичми. Одстрањивањем земље са ове изгорјеле штале, вади се велики број изгорјелих и напола изгорјелих хаљина за ношњу муслиманску, како мужку, тако и женску…”
Мада је очигледно да је у овом месту било ликвидације и спаљивања цивила, приметно је да комисија није посао обавила на начин како је то уобичајено у таквим приликама. Уместо да прецизно наведу колико је костију нађено, нарочито лобања као најпоузданији показатељ броја жртава или макар упаривањем бутних костију, чланови повереништва се задовољавају неодређеним терминима, као што су “велики број костију”, “велика количина костију” итд. Можда зато што број убијених није онолики, колико су они прижељкивали? Питање је и да ли у овим објектима (две штале и једна кућа) уопште може стати 500 особа како се овде сугерише, поготово што у записнику пише да је у једној штали пронађено само “неколико” лобања. Велики минус је и недостатак професионалних форензичара (патолога, антрополога, итд.) у комисији.
На питање чланова повереништва има ли кога да је видео овај злочин, јавио се један, условно речено сведок. То је поменути Хашим Цурић, који је учествовао у откопавању костију. Он је навео да је “чуо” да ће “четници” у Жупи прикупити преосталих 500 муслимана и пребацити их у место Слапу. Онда је “изненада, после 5 дана” (баш тако се изразио) од како је чуо за ту вест, то становништво пребачено од стране четника, из Хртара са десне обале Дрине у Стари Брод. Али то довођење у Хртар и пребацивање у Стари Брод није се могло видети јер су тада биле “густе магле”. Тога дана, сведок је био у неким стенама изнад Старог Брода на 1.500 метара надморске висине. “Ваљда кад су сви били пребачени, у ове су погорјеле зграде сигурно силом натјерали, и између 5 и 6 сати послие подне спаљени. Вриска и јаук се није чуо, пошто Дрина хучи, а и ја сам био на висини. Ове су зграде горјеле до иза пола ноћи…” – објашњава Цурић у наставку. Тако у ствари овај “сведок” нити је шта видео нити је шта чуо када се злочин одиграо.
Тек је ујутру са једним усташом сишао у село и одмах осетио смрад изгорелог меса и косе, па је закључио да су људи ту спаљени током ноћи. Наводно је још чуо галаму српске деце, коју су “одметници” пребацили из Хртара да купе кости и бацају их у Дрину, како би злочин био прикривен, али када су их деца видела побегла су на другу страну Дрине. Наравно, није видео конкретно како деца бацају кости у реку…
За овај злочин он оптужује поред Драге Митровића из Борика и неког Руса Сергија, као и извесне Стојана Поповића из Старог Брода и Симу Бајчетића из Агаровића. Није згорег поменути да су управо у Старом Броду неколико месеци раније Францетићеви људи поклали неколико хиљада српских избеглица које су покушавале да, по пропасти устанка у Источној Босни, пређу преко Дрине у Србију.
Занимљиво је и да је у Павелићевој “Сивој књизи” на страни 28, објављено писмо од 18. децембра 1941. године, неког четничког командира Јовице упућено председнику општине Борика, који је како изгледа познавао Драгу Митровића. Могуће да је писмо измишљотина, али уколико је веродостојно, то је доказ више да ова банда није полагала рачуне било коме. У писму стоји: “Милане, ви сте остали председник општине. Није само да будете председник, него и да пазите на све редове у својој општини. А велики су редови неваљалих послова. Јер по овијем селима турскијем распуштена је чета Драге Митровића и прави велика насиља, које уопште не ваља онако радити, јер иначе ви добро знате, да ми нијесмо још ни једног опасног Турчина уфатили, већ су остале само жене и ситна дјеца па није довољно да ми то тако гњавимо и прогонимо, јер ћемо иначе погрешити код самог Бога. Када погоримо све турске куће и гњавимо оно сиротиње, могли би Турци тако и нама да нанесу велику штету, пошто су сви Турци опасни сада у стијенама. Па када ми њихово све уништимо, могли би и они да нама нанесу штету. Него када будемо ми њих победили, онда ћемо ми кројити законе како ми хоћемо. Молим те Милане реци Драги нека убудуће више овако не ради за ово време, да се више овако не гњаве или нека их једанпут вештачки побију.”(?)

Слична разбојничка група која је оперисала у фочанском крају била је банда Лаке Дакића из Јабуке. Она је осумњичена за убијање и пљачку у 4 села у мирићској општини. У извештају командира четничке Фочанске чете од 28. октобра 1942. године, упућеном команданту фочанског среза (АВИИ, Ча, к-19), стоји да је командир жандармеријске станице у Мирићима (вероватно се мисли на хрватске жандарме) упознао ову чету са догађајима у поменутој општини протеклих дана. Конкретно, да је ноћу 20/21. октобра у селима Грдијевићи, Пјеловци и Хомар запаљено 10 објеката и убијено око 26 лица, као и да је у ноћи 23/24. октобра у селу Тохољима спаљено 30 зграда, све то “по непознатим лицима”, због чега је започело исељавање муслимана из ове општине.
У извештају командира чете даље пише: “На основу овога са актом ове чете Бр. 105 од 25. ов. мј. наредио сам командиру исте станице да установи ко су кривци овога дела и да о томе поднесе извештај овој чети, а и поред овога упутио сам се дана 27. ов. мј. лично у општину мирићску да по предњој ствари на лицу места понесем извиде и након саслушања извесних лица установио сам следеће:
Ноћу 20. на 21. октобра т.г. побијена је и уништена фамилија Хоџић Шућре, из Грдијевића, Тановић Бећира, Тановић Шабана, Алић Османа, Ризо Смаја и Ризо Меха, сви из Пјеловаца. Имена особа нису се могла установити, као ни тачан број истих, само их је по прилици могло бити свега око 30 особа мушких и женских. Од наведених фамилија попаљене су и све зграде, а шта је било са њиховим кућним иметком, није се могло дознати да ли је изгорело или опљачкано.
Ноћу 23. на 24. октобра т.г. у селу Тохољима је по непознатим лицима попаљено око 30 муслиманских зграда, опљачкано 10 комада крава, након чега је из овога села побјегло све муслиманско живље, а да ли је ко од муслимана убијен, није се могло установити.
Вођеном истрагом није се могло установити ко би могао бити прави починитељ овога дела, али председник општине Мирићске, командир исте станице и деловођа ове општине Мацановић Милан категорички сумњају да су ово могли учинити или знаду ко је починио и то Соковић Тијосав, Ивановић Иван из Бобова, среза Пљеваљског, те Рашић Јово родом из Зворника са још неким домаћим лицима са подручја наведене општине. Сви ови сада се већином задржавају код куће Дакић Милије и Дакић Лака и за сада не припадају никаковој четничкој јединици.
Од преостале муслиманске имовине у селу Тохољима нешто су власници приликом поласка за иселење продали, а нешто дали на оставу код ондашњих православних сељака, а председник наведене општине Јоловић Милан пописао је сву имовину муслимана која је дата на оставу код појединих православних сељана, те станица и општина са патролама спречиле су да се ово не би попљачкало и без надлежних тражиће наређење, шта ће радити са овом имовином. Сви сељани општине мирићске, а и неки из општине челебићске са којим сам у додир долазио сумњају да би напред наведени могли бити макар као саучесници дела или знаду ко су прави починитељи, али ниједан не може дати неких сигурних података за ове. Да ли стварно познају или не смију да кажу, бојећи се освете, нисам могао установити.
Истраге по предњем водићу и даље, па у случају позитивног успеха, доставиће се тачни податци.”
Ово је један од ретких ратних докумената који говоре о истрази четника поводом злочина над муслиманским цивилима. Чак га и Чекић објављује у својој књизи на страни 210, али њему је промакла ова суштина. Било му је важно само да напабирчи што више докумената који помињу страдања муслимана, па је тако и овде болдовао једино делове извештаја где се помињу пљачке и убиства, док је превидео податак да извршиоци не припадају четничкој организацији, и уопште да је цео овај документ у ствари последица четничког испитивања околности под којима је дошло до наведених злочина.
О овој групи постоји и један хрватски извор, с тим што се у њему наравно тврди да ове бандите штите Италијани и четници. Реч је о извештају 5. жандармеријског пука у Горажду, Великој жупи Врхбосна у Сарајеву од 7. децембра 1942. године (АВИИ, фонд НДХ, к-150а, рег. бр. 3/4-1-2). Овај извештај потврђује да су поменуте злочине у мирићској општини извршила наведена лица: “Побуњеник Лако Дакић са Јабуке, у Грдијевићима опћине Челебић, котара Фочанског, има са собом сад 8 људи који друго ништа не раде, него само убијају муслимански живаљ, пале куће и уништавају све што је муслиманско и Хрватско. Поубијали су слиедеће породице и поклали их и онда их ставили у једну кућу и у 3 хамбара у које се је сипало жито и онда су запалили, те су након 2 дана поновно дошли и што није изгорело, онда су узели и у сагорелини ископали рупе и закопали лешеве који нису изгорили, тако да су поновно све пепелом покрили да се не примјети да је копано:
1.Катане Шабана обитељ, жену Ђулу са 4 дјеце која су стара била од 3 до 10 година.
2.Катане Бећира обитељ, жену Мејру са 3 дјеце од 3 до 13 година.
3.Хоџића Сућра жену са 5 дјеце, дочим једно мушко дијете нијесу заклали, а нити убили, јер се налазио као слуга код Лака Дакића.
4.Алића Османа обитељ, жену Фату са 2 дјеце од 6 до 8 година.
5.Клинца Ахмета обитељ, жену Ханиду и 4 дјеце од 8 до 15 година старости.
6.Ризе Смаје обитељ, жену Умију са 5 дјеце од 5 до 18 година.
7.Ризе Меха обитељ, жену Захиду и 2 дјеце старо од 1 до 5 година.
8.Малута Хаџана обитељ, жену Фату и 4 дјеце старих од 1 до 8 г.
Ове особе су поубијане у мјесту Пјеловцима, село Грдијевићи, опћине Челебић, котар Фоча. Све су ове особе изгориле у једној кући и 3 хамбара и једној пушници, а што није изгорило то је закопано, како је горе наведено.”
Извештај помиње и једну неименовану особу као сведока, која је остављена у животу јер је обећала да ће прећи на православље и удати се за једног од убица, Момчила Дакића, али је једне ноћи побегла од њих. У наставку извештаја, о казивању овог анонимног сведока, пише: “Дакић Лако, Спасоје и Перо, Дакић Момчило, Машић Јово, Ивановић Јово и још двојица којима се имена не сјећа, стално се крију од талијанских власти, јер их Tалијани траже непрестано, али док је поменута особа била у кући Лаке Дакића, нису ниједанпут Tалијани долазили, већ су само долазили четници и причали да су их послали Tалијани да их нађу, али ови четници иако су их нашли, нису им ништа радили, него су ручали с њима и опет отишли назад у Ифсар.
Сви напријед наведени Дакићи долазе у Фочу под туђим именом и долазе у разним одјелима, са оружјем близу Фоче и онда остављају своје оружје у православним кућама док се врате из Фоче. У Фочи долазе обично недјељом у гостиону гдје имаду и хан код Благојевића Радована, онда се подмирују са чим им треба и иду назад.”
Чињеница да поменуте особе долазе у Фочу прерушене, без оружја и под туђим именима, говори да ова банда није имала заштиту Италијана и четника.
С друге стране, много Срба се на своју руку светило комшијама муслиманима и Хрватима, чим би им се указала погодна прилика за то, при чему није био редак случај да они уопште не припадају четничкој организацији, али вешто искористе присуство четника у неком месту, одакле су пре тога протеране усташке власти. Убиства која су они починили по правилу би била везивана за четнике. На списку “погинулих (масакрираних) и несталих грађана Фоче и околине” који је саставио неки Хамид Ш. Бешлић 31. јануара 1989. године за сарајевско “Ослобођење”, и који су у својој књизи објавили Милетић и Дедијер, има више оваквих примера. Тако рецимо за Бешлић Хасана Рабију (1896-децембар 1941) пише “заклана од Миле Ђокића на Ади код Ћехотине”, за Бешагић Хасана Едхема (34 год.) пише да га је децембра 1941. “заклао Дракул”, за Ченгић Хусеина (36 год.) пише да је децембра 1941. “везан за главу и мошње и заклан од Ђорђа Лугоњића на Дрини”, исти Лугоњић је убио децембра 1941. и Халима Крама; затим за Пљевљак Авде Хасана (1912-децембар 1941) пише “одвели га на Дрину и заклали Бедрић Бошко и Лугоњић Ђорђо”.