Како је заробљен Дража
После 13. маја 1945. године, Дража се налазио у области Фоче. Код села Закмура растао се са Николом Калабићем. Потом је кренуо на север, преко друма Фоча – Калиновик. Код села Булози, у области Горажда, у ноћи између 23. и 24. маја долази до тешке борбе, у којој гине Дражин син Војислав. После те борбе, у Дражиној групи остало је 14 официра и војника, а увече 24. маја придружују им се још осморица. Наредних дана група од 22 четника лагано се кретала према Дрини, избегавајући бројне патроле. Хранили су се углавном пужевима, гљивама и дивљим луком. Једне ноћи, по олујном времену, комунисти су их напали са свих страна. Дража је наредио разбијање у још мање групе, ради извлачења из обруча. Један од осморице новопридошлих, Мирко Петровић, пробио се заједно са Владом Скорићем из Лознице и Драгом Димитријевићем из Конатице код Обреновца. Пошто нису успели да пређу набујалу Дрину, ова тројица одлазе на Краљеву чесму изнад села Ђила-Палеж, у правцу Хан-Пијеска. Било је то једно од места предвиђених за састанак у случају непредвиђених околности. Чекали су дан и ноћ, али није дошао ни Дража ни ма ко други.1
Ипак, Дража је крајем маја са групом од десетак људи стигао у област
Хан-Пијеска и ухватио везу са капетаном Радетом Тушевљаковићем,
командантом Власеничке бригаде Романијског корпуса. О скривању трагова и
обезбеђењу старао се Малопољски батаљон, којим је командовао Војин
Лучић из села Врбачка код Хан-Пијеска. У овом крају Дража се налазио до
половине септембра 1945. године, када га је Малопољски батаљон отпратио
на Романију, тј. до села Соколовића, недалеко од Соколца. Ту је
обезбеђење преузео Мркољски батаљон Летеће рогатичке бригаде.2
Командант Мркољског батаљона био је Арсен Даниловић Петрушић (убијен је из заседе 1952. године).
Командант Летеће рогатичке бригаде, капетан Радомир Нешковић, у ово доба још је имао доста снажне јединице. Са својом бригадом, Нешковић 20. септембра 1945. године разбија комунисте на Дрини и омогућава Дражи да пређе реку, код Ресника. Са Дражом је прешао и Дупски батаљон – према селу Дуб код Рогатице – из састава Летеће рогатичке бригаде, којим је командовао Јово Планинчић.
У области Косјерића Дража се састаје са поручником Филипом Ајдачићем, командантом Косјерићке бригаде Пожешког корпуса, а Дупски батаљон се враћа у Босну.
Дража је тада имао четири стална пратиоца.
Први пратилац био је жандармеријски наредник, у ово доба поручник, Благоје Ковач, родом из села Морче код Билеће. Благојев рођени брат био је војвода Саво Ковач, командант Љубомирског батаљона, који је погинуо 1946. године код Љубомира. Још један Благојев рођени брат, Гаврило, служио је у Билећкој бригади; он је доживео дубоку старост. Благоје Ковач је био једини стални Дражин пратилац од априла 1941. године до дана када је заробљен.
Са Дражом су била и браћа Урош и Никола Нико Мајсторовић, родом из села Губино код Ливна. Било је деветоро браће Мајсторовића, од којих су двојица одведена у заробљеништво, тројица су ратовала у Бригади “Гаврило Принцип“ Динарске четничке дивизије, док су четворица 1941. избегла у Београд, да би се исте године нашла на Равној Гори. Марко Мајсторовић, студент завршне године Економског факултета, погинуо је 1945. у Босни. Не зна се судбина Бранка Мајсторовића, предратног инжењера у шумској управи у Бањалуци. Урош је пре рата припадао четничкој организацији, док је Никола био активни наредник у планинском пуку у Словенији. Урош и Никола заробљени су децембра 1941. у Операцији “Михаиловић“. Држани су најпре у Ваљеву, па на Бањици, али су пуштени већ 20. децембра, јер су убедили иследнике да нису четници, већ да су ухваћени у рацији, као таоци. Крајем 1945. године имали су официрске чинове. Мајсторовићи из Бригаде “Гаврило Принцип“ су емигрирали, а придружила им се и једина сестра, Олга.
Четврти стални Дражин пратилац од јесени 1945. године био је Милан Јанковић, командир једне чете у Летећој рогатичкој бригади.3
По Повлену, Медведнику и другим планинама у Западној Србији, Дража се кретао са Ајдачићем и његовим пратиоцима, или је остајао на неком сигурном месту. У селу Годечево њима су се једног јесењег дана придружили четници Косјерићке бригаде Мијалко Перишић и Младенко Ристић. После неког времена поново су се поделили на мање групе. Перишић и Ристић су последњи пут видели Ајдачића 16. новембра 1945.
Тога дана пошао је код Драже, са двојицом пратилаца, Младенком Ристићем и Војимиром Јосиповићем. Перишић наставља:
Њих тројица ишли су преко Сече Реке и села Полошица. У том селу сврате код неког Гроздена Јовановића и ту остану на конаку. Међутим, Грозден Јовановић их изда и сви погину те ноћи, 17. новембра 1945. Мислим да је Ајдачић извршио самоубиство бомбом. На слици његовог тела види се да му је бомба разнела руку. Када је Дража видео да је Ајдачић погинуо, вратио се у Босну.4
Дража је вероватно пронео гласове да се вратио у Босну – иначе је током рата на тај начин често заметао траг – али то ипак није учинио. Није познато да ли је у Подрињу био у контакту са Рачићем, али је управо ових дана један његов курир пронашао Калабића. Калабић му је одговорио писмом од 22. новембра, које гласи:
Драги и мили Чича,
Прилике не дадоше да се у Црногорском срезу састанемо. Од г. Др. људи иду ка Вама па Вам се јављам. Драгоме Богу хвала да сте до сада све ове надчовечанске муке пребродили. Моје искрено од срца саучешће за драгим Војом. Мој Мишо – срећа моја – такођер пао је за идеју Равне Горе.
У име Бога биће добро, јер док год Ви живите Србији ће бити добро.
До сада сам обишао једанаест срезова, скоро свако село, издавао сам наређења као заменик Чика Марка (пуковника Драгослава Рачића – прим. аут). Организација оживљава, једино је потребно да се Ви сачувате до лишћа.
Ако могу помоћи дођите у наш стари крај, Теочин и околина. Молим за овлашћења и инструкције, јер до Ђурђева нема рата за нас. Потребна би била Ваша наредба о к-ту Србије и групи корпуса. Идем од села, до Мораве морам доћи у име Бога, да видим све. Дођите у околину кума. Када да Вас чекам и надам се?
Поздравите Нику, Уроша и остале а Вас грли, воли и мисли на Вас, Ваш Чика Пера.5
Мада је Дража познавао Николин рукопис, он је на крају писма, ради сваке сигурности, ставио напомену: “Растали смо се пред Закмуром“. Јер, само мали број људи знао је да су се њих двојица растали пред овим фочанским селом.
Тог 22. новембра Дража више није био у Косјерићком (Црногорском) срезу, али се и даље налазио на десној обали Дрине, где су га пронашли људи које је послала особа под шифром “Др“. И после два месеца, крајем јануара 1946, Дража се налазио у Србији. Поруку од генерала Дамјановића, који се налазио у Италији, добија у околини Крупња.
Наиме, Дамјановић је јануара 1946. послао из Италије Загорку Васић, која је уочи рата била секретарица у кабинету председника владе Драгише Цветковића, а током рата београдски илегалац и курир. Загоркин задатак био је да пита Дражу да ли жели да напусти земљу. Ако би одговор био позитиван, Дамјановић је гарантовао да то може извести за 24 часа.
Преко поверљивих људи, служећи се уговореним лозинкама, Загорка Васић је дошла до Бајине Баште, где је човек за везу био “Ђађа Воденичар“, који је становао у главној улици. Рекао је да “комунистичке дивизије опкољавају Чичу“, и да “свакога дана долазе лажни курири из иностранства“, због чега је и њој отежан задатак. “Воденичар“ је одредио пратиоца Загорки до нове везе, у Белој Цркви код Крупња. Путеви су били закрчени комунистима. Патролама које би их зауставиле говорили су да иду да обиђу војника, партизана. У Белој Цркви Загорка Васић је најпре тражила “чика Неђину кућу“. Када је нашла Неђу, разменили су лозинке: “Да ли знате где је Воденичар?“ – питала је Загорка, а одговор је гласио: “Премлатили су га комунисти“. Неђа је затим довео “Воденичара“, са још двојицом. “Воденичар“ је рекао да је “видео Чичу пре месец дана“, да је он “рањен на левој страни изнад кука“, и да се у склоништу “хране углавном кукурузом“.
“Воденичар“ је послао два сељака код Драже, и они су, по повратку, Загорки Васић саопштили његов одговор за генерала Дамјановића. По сећању госпође Васић, ово су биле Дражине речи:
Ја сам болестан, на умору, али немам намеру да идем из земље. Земља се не носи на ђоновима, него у грудима. Генерал Дамјановић је школован човек, и мора да разуме да ја нећу одавде.
Сељаци су још питали Дражу: “Шта ћемо ако Вас ухвате? Шта ће бити са равногорском идејом?“ Дража је одговорио:
Ја нисам равногорска идеја, ја сам је само покренуо. Она ће и даље да живи, можда ће бити јача после моје смрти. Ви сте млади, доживећете победу. Не бојте се, идеја живи.
Док је путовала кроз Србију, Загорка Васић је често примећивала четничке пароле исписане у снегу. Остала јој је у сећању група девојчица како певуши: “Трешњевице, село мало, нема више друже здраво, него има здраво брате, четници ће да се врате“.6
Постоје још два позната контакта са Дражом почетком 1946. године. Према Дејвиду Мартину, “пријатељи из Швајцарске“ наговарали су Дражу да “бар накратко напусти земљу, како би се опоравио“, јер је био “скоро на смрт болестан“ од пегавог тифуса. Према Мартину, Дража се разболео од тифуса “у јесен 1945. године“. До 16. новембра 1945, до када је Мијалко Перишић имао информације о Дражи или га је лично виђао, он још није био болестан.
Мартин цитира писмо које је Дража послао пријатељима из Швајцарске, јануара 1946. године:
За мене су околности у којима бих напустио своју земљу и свој народ незамисливе. “Не можеш понети своју земљу са собом на ђоновима својих ципела“, рекао је Дантон када су га наговарали да напусти Француску. Ја данас могу само да поновим те речи. Јер, ја нисам Јосип Броз Тито, који са овом земљом и овим народом нема ничег заједничког, да бих могао да побегнем на први знак опасности и потражим уточиште на неком удаљеном острву. Неколико пута сам био у очајној ситуацији, окружен са свих страна и наизглед без икакве наде за спас. Али, уз Божију помоћ, увек смо успевали да се извучемо.
Ви знате који је мој стратегијски циљ: да се одржим по сваку цену, како бих могао да обавим велики задатак који лежи пред нама. Може се догодити да за нашу свету ствар и погинем. Али ви сви добро знате да праведна ствар за коју се наш народ бори неће умрети са мном. Јер ја само вршим вољу народа – зато сам и започео борбу против окупатора и, касније, против комуниста. Ја ни једног часа не сумњам да ће једног дана сунце слободе са Равне Горе обасјати нашу напаћену домовину.7
Са Дражом је у ово доба у курирској вези био и др Живко Топаловић, који се такође налазио у Швајцарској. Дражино писмо Топаловићу од 2. фебруара 1946. године је последњи познати документ који је он написао као слободан човек. Топаловић је ово писмо дао швајцарском листу “Курие д`Женев“, који га је објавио 6. априла исте године. Како је и Топаловић молио Дражу да напусти земљу – а може бити и да је он један од пријатеља из Швајцарске које помиње Мартин и да су курири били исти – то је и одговор налик пређашњем. Писмо од 2. фебруара је опширније и оно гласи:
Ни по коју цену нећу напустити свој народ и своју земљу. Отаџбина се не носи на ђоновима својих ципела, рекао је Дантон кад су му саветовали да напусти Француску. Ја сада могу само да поновим ове речи. Налазимо се у тешкој ситуацији, јер немамо довољно муниције. Хоћу да поштедим народ од многобројних жртава; зато не предузимам операције великих размера.
И раније сам говорио да Савезници треба да признају своју грешку, односно да су предали Југославију у руке Титових комуниста. Черчил је био највећи кривац ове погрешне савезничке политике. На крају он је то и увидео и имао храбрости да призна јавно своју грешку. То ће сигурно бити случај и са осталим савезничким шефовима.
Знам врло добро шта би значио устанак под садашњим околностима. Он ће бити могућ само онда кад не буде било страних трупа у нашој земљи да подржавају садашњи терористички режим мале групе југословенских и страних комуниста, као што су чиниле немачке трупе у “Независној држави Хрватској“…
Комунисти напрежу све своје снаге да ме заробе. Мобилисали су у ту сврху своје најбоље јединице, као и бугарске, албанске, мађарске и италијанске комунисте припојене Југословенској армији. У том послу их помажу и совјетски специјалисти. Цела Озна је на ногама и баца немилице новац да би поткупила ухваћене курире и убацила издајнике у моје редове. Ја сам се већ више пута налазио у безизлазним ситуацијама опкољен са свих страна. Успео сам да се спасем захваљујући Божјој помоћи.
Ви знате мој крајњи циљ: издржати по сваку цену за велики задатак који нас очекује. Ја нисам као неко ко на први знак опасности напушта своју отаџбину и свој народ. Ја могу и да погинем у овој светој борби, али са мојом смрћу наша борба неће бити прекинута. Ја сам само прост извршилац народне воље и у том својству сам отпочео најпре борбу против окупатора, затим против комуниста. Такав ће исто бити положај мог наследника, кога Ви познајете. Зато ни једног тренутка не сумњам да ће слобода са Равне Горе поново обасјати нашу напаћену отаџбину.
Према томе, судећи по сведочењу Загорке Васић и писмима послатим у Швајцарску преко курира, Дража је напустио Подриње тек почетком фебруара 1946. године. Овде је свакако остао због комуникација: људи које је слао “Др“, курир генерала Дамјановића, а свакако и курири за Швајцарску – били су упућени на железницу, на већа насеља и посебно на Београд. Прелазак на западну обалу Дрине значио је отежану комуникацију не само зато што је река сама по себи препрека, већ и зато што су 1943. године четници порушили све велике железничке мостове између Србије и Босне (мост “Александар Први“ код Рудог, мост изнад Вишеграда и мостове код Мокре Горе).
Дража тада одлази у област Вишеграда, где ступа у везу са мајором Драгишом Васиљевићем, командатом Вишеградске бригаде, као и са поручником Српком Меденицом. Месец дана касније, комунисти су први пут сазнали за приближно место његовог боравка. Шеф савезне полиције, Александар Ранковић, писао је 8. марта 1946. године шефу републичке полиције, Слободану Пенезићу Крцуну, који се налазио на терену:
Богданка у Београду код Победе. Пре три дана имала састанак са Српком и он јој је тада рекао да је Дража у Штрпцима код попа Добре Поповића. Сматрамо да је овај податак тачан. Зато одмах поћи у Штрпце и тражити од попа да открије Дражу. Штрпце и читаву околину блокирати, водећи рачуна о нашој групи.
Вероватно је реч о једној од многих група које су се кретале маскиране у четнике. Током наредног дана, 9. марта, Ранковић је послао још четири депеше Пенезићу. У првој је питао шта је учињено и какви су изгледи, док друга гласи:
1) Затворити комуникацију: Вишеград-Београд и контролисати аутомобилски и железнички саобраћај, јер би Дража могао покушати и на овај начин да се убаци у Београд или у који други крај на тој линији. Само пре железничке станице од Вишеграда треба добро контролисати, а сваки аутомобил заустављати и легитимисати путнике.
2) До максимума законспиришите везу са групом Васовића, јер су тамошњи сељаци ђаволски опрезни и непријатељски. Погрешно је што се наша комисија за испитивање млинова сместила у Штрпце, јер смо јој ми били дали друго место. Пенезић да поправи и уреди све.
Васовић је био мајор Озне, вођа једне од група на том терену. У трећој депеши Ранковић потврђује да се Дража налази у Штрпцима и да веза са њим иде само преко попа Добре Поповића, настављајући:
У пратњи Драже налази се Српко који врши и курирску службу. Капетан Васиљевић се налази у селу Оскоруше. Један Дражин курир долазио у Београд и донио му ципеле од једне апотекарице. Покушати прво и на леп начин да поп преда Дражу уз извесне личне гаранције попу.
Четврта депеша гласи:
Попа скршити следећим чињеницама: пакет из Београда, ципеле за Дражу од апотекарице из Београда, радио-станица коју је Дража пре кратког времена добио, али је неисправна. Предочити му да су у Београду тобоже ухапшени: мајка Српкова, Победа, Богданка, жена капетана Васиљевића, брат Гајићев и други из четничке организације у Београду и да је том приликом откривена пошта, добивена признања и слично. Радите брзо, блокирајте само ужи простор Штрбаца, извршите притисак на четнички сумњиве, врбујте и организујте обавештајну службу, у погледу новца немојте шкртарити.8
Комунисти су опколили и претресли Штрпце, али Дража ипак није био ту. Осми март 1946. године заувек је остао у сећању Добрине жене, попадије Добросаве Поповић, и Горана Миковића, сина кафеџиће Павла Миковића, такође из Штрбаца. Много година касније, они су сведочили шта се тада дешавало.
Комунисти су дошли у кућу попа Добре и питали га где је Дражина база. Наводно, Дража се недавно причестио код попа Добре. Он је рекао да не зна ништа. Касно ноћу одвели су га у кафану Павла Миковића, који је већ био свезан. Слободан Пенезић Крцун позвао је подофицира Озне Стевана Средојевића Полимца, родом из Пријепоља, и питао га:
- Знаш ли методе Гестапоа?
- Знам, – одговорио је Полимац.
- А знаш ли шта ради НКВД? – гласило је ново питање.
Полимац је потврдио да су му познате и методе мучења Стаљинове тајне полиције. Крцун му је онда наредио:
- Сабери једно и друго! Узми тројицу да ти помогну и на посао!
Горан Миковић сведочи:
Јаукање и запомагање оца и проте Добра из кафанске кухиње разбудило је не само нас него и цео комшилук. А како и не би кад су им, отац нам је то причао, провлачили усијане пушчане шипке кроз бутине обе ноге. Месо цврчи као са роштиља. Лично је Крцун оцу изуо знојаве вунене чарапе и ставио му их у уста. Сипали су им воду из бокала кроз нос.
Попадија Добросава је још од пре рата познавала Крцуна и његову мајку Виду. “Зар ме и ти, Слобо, бијеш?“ – рекла је Крцуну пошто је лично од њега добила један снажан ударац ногом. На то је Крцун одговорио: “Нисам ја Слобо, ја сам Звонко из Загреба“. Неколико година касније, попадија се усудила да оде код Виде Пенезић и замоли је да Крцун пусти попа Добру из робијашнице у Сремској Митровици. Вида је телефонирала свом сину и поп Добра се брзо вратио кући.9
Две недеље касније, 24. марта 1946. године, Александар Ранковић је у Народној скупштини ФНРЈ саопштио:
Ја сам данас у могућности, другови посланици, да пред вама изјавим, да је издајник Дража Михаиловић од 13. овог месеца у рукама органа народне власти!
При том треба безрезервно да признам да је овај бандит био невероватно вешт у скакању са планине на планину, у скривању своје злочиначке главе… Но, органи Управе за државну безбедност били су вештији, тачније, они су показали право мајсторство у откривању и хватању овог изрода наших народа.
Хватањем овог издајника разобличена је подла кампања и плитка лаж реакционарне иностране штампе, која је кроз уста разних Рандолфа Черчила, заклетих непријатеља Нове Југославије, ширила вест о томе да Дража Михаиловић, као “горски цар“ и тобожњи командант “60.000 до зуба наоружаних војника“ води огорчене борбе у југословенским планинама… А за то време, док су непријатељи Нове Југославије измишљали јуначке подвиге свог љубимца и ковали планове за враћање на старо, Дража Михаиловић је седео уплашен у својој рупи, чуван од 11 војника, који су преостали после њиховог катастрофалног пораза маја месеца 1945. године. Ни од пуковника Николе Калабића, последњег Дражиног команданта, не треба више да се плаше наши сељаци на својим њивама и путевима, нити чобани на својим пашњацима и шумама.
Исто тако, неће више да угрожавају наша мирна села и насеља ни многи други четнички команданти, који су у последње време вршили злочине над нашим народом. Објављујемо имена само неколико таквих најпознатијих злочинаца, и то: потпуковник Рачић, капетан Васић, капетан Васиљевић, војвода Воја Триброђанин, поручник Мишић, војвода Керовић, капетан Медић, поручник Ајдачић, војвода Буда Босиљчић, поручник Милић Бошковић, Марко Котарац, поручник Матић, капетан Бороша, поручник Мирко Томашевић, капетан Лека Дамјановић, Милош Еркић, Боро Митрановић, пуковник Борота, пуковник Врањешевић и војвода Раде Радић.
Ранковић је затим за Дражу рекао да је “најдрагоценији живи сведок за све подле планове против наше државе и народа“, додајући да је он био “последња нада свих реакционара у земљи и иностранству, који отворено или прикривено раде против Федеративне Народне Републике Југославије“.10
Вест је у земљи најпре пренео Радио Београд, а у иностранству, исте вечери, Би-Би-Си.11
Нешто касније, 12. априла 1946. године, о Дражином заробљавању и ликвидацији Николе Калабића говорило се на седници Президијума Народне скупштине Народне Републике Србије. Министар у влади Републике Србије, Живота Ђермановић, том приликом је одао признање Министарству унутрашњих послова “за хватање Драже Михаиловића и за ликвидирање оне његове најблискије банде Николе Калабића, Марка Котарца, Бошковића и других, који су крају, у коме ја живим, наносили страшне жртве“. Ђермановић је највише говорио о “скоро ликвидираном Николи Калабићу“, тврдећи да се он састајао са шефом Гестапоа у Ваљеву, да је клао и пекао људе на ражњу, итд.12
Детаљи о заробљавању нису саопштени, али су се код народа брзо укорениле две верзије.
Према првој, Озна је успоставила радио везу са Дражом, представљајући се као нека америчка база у Средоземљу. Тако је уговорена Дражина евакуација авионом. Летилица се спустила на уговорено место, из ње су изашли “амерички официри“, руковали се са свима и Дража је ушао унутра. Али, авион је слетео у Београду.
Према другој, мање раширеној верзији, Дражу је издао енглески официр на служби у британској амбасади у Београду, који је током рата припадао војним мисијама при Врховној команди. Тај Енглез је наводно неколико пута успео да се састане са Дражом, а онда је обавестио Озну о месту његовог боравка.
После 1948. године појавила се и трећа верзија, која је имала најмање присталица. Наиме, те године у Лондону је објављена књига бившег дописника “Ројтера“ из Београда, Монтија Радуловића, “Титова република“. Радуловић је тврдио да је Дража заробљен због лаковерности неког сељака из околине Вишеграда, који је поверовао да су прерушени припадници Озне заиста четници. Тада је први пут поменута једна локација – Вишеград.
При свему томе, нико није ни помишљао на издају неког из Дражине околине, “јер се тако нешто сматрало потпуно немогућим“.13
Специјално, није било говора о издаји Николе Калабића. Напротив, њега су у изјавама из 1946. године и сами комунисти означавали као “последњег Дражиног команданта“, односно команданта Дражине “најблискије банде“, наглашавајући да су Калабић, као и његова група, “ликвидирани“. Детаље о ликвидацији, као ни у другим случајевима, нису помињали, али из контекста произилази да је реч о ликвидацији у борби, у што нико није ни сумњао.
Пошто су 1946. године највише говорили о Калабићу, комунисти су тиме нехотице ојачали мит који је и иначе постојао, што је утицало на њихов следећи потез: да управо Калабића огласе за издајника. То је учињено у фељтону “Политике“, од 5. августа до 17. септембра 1962. године. Тада је овај лист достигао највећи тираж у својој историји (који је достигнут још само једном, дан после смрти Ј. Б. Тита, 5. маја 1980. године).
У фељтону, који је диктирао лично Слободан Пенезић Крцун, акценат се најпре ставља на напоре Озне да осујети Дражин одлазак из земље, што је он наводно планирао још крајем 1944. године. Ово је учињено тако што је Озна ушла у четнички систем радио везе, шаљући Дражиној Врховној команди оптимистичке вести о стању у Србији. Тако је он одустао од повлачења на запад (које му, у стварности, није било ни на крај памети).
После 13. маја 1945, по овој верзији, Дража се неко време кретао по Источној Босни, од Романије до Вишеграда (у стварности, после маја 1945. није ишао у област Вишеграда).
Затим се пребацио преко Дрине, уз помоћ Вишеградске бригаде (заправо, била је то Летећа рогатичка).
Међутим, пошто није нашао Калабића и Рачића (Ајдачић се не помиње), а потере су биле јаке и учестале, већ у октобру се склонио у околину Вишеграда (то се заиста десило тек после четири месеца).
Озна је брзо сазнала да се он ту налази, али било им је важно да се Дража зароби жив, како би био изведен пред “народни суд“. Зато су убацили једног свог официра у Калабићеву групу, у околини Ваљева. Тај је рекао да долази од четника из емиграције и да има везу са једном западном амбасадом у Београду. Други пут је повео још једног официра Озне, ког је представио као странца, чиновника те амбасаде, а Калабић је све то поверовао. Тако су га одвели у Београд, 29. новембра 1945, и заробили. Он је брзо пристао да их одведе до Драже, у замену за своју главу. То је и учинио, 13. марта 1945, на планини Панос код Вишеграда, између Орлина и Грања.
Пенезићева верзија била је очајна, због чега је више пута мењана, да би на крају комунисти од ње одустали.14
Упркос свим тим променама, види се да иследници нису успели да извуку од Драже тачне податке о његовом кретању. Он им је највише говорио о Васиљевићу, јер је знао да је мртав, а није помињао Нешковића, Тушевљаковића и јатаке у Западној Србији. Иследници су као коначну прихватили причу о кратком задржавању на десној обали Дрине, што је довело до кардиналних грешака у фељтону “Политике“: са Калабићем, који је тада био мртав, они планирају да Дражу, који се налазио у Србији, доведу у Србију…
Међутим, фељтон “Политике“ временом је потиснуо гласине о Дражином заробљавању које су кружиле у народу.
На крају долази до једног историјског парадокса.
Наиме, кроз изјаву генерала Ђоке Јованића, комунисти 2000. године одустају од приче о издаји Николе Калабића. “Хтјело се да се тиме четнички покрет у потпуности искомпромитује“, рекао је Јованић. Погодило се да је његова изјава објављена управо на дан “демократских промена“, 5. октобра. Али, причу о Калабићевој издаји тада настављају покрети и групе који се сматрају антикомунистима и равногорским присталицама. У вези детаља, та прича мање-више понавља “Политкин“ фељтон из 1962. године. У периоду од 1996. до 1999, четири године узастопно, “Равногорска награда“ додељена је књигама у којима пише да је Калабић издајник и које у основи преносе диктат Слободана Пенезића Крцуна новинарима “Политике“.
Како је заробљен Дража?
У свет је најпре отишло писмо једног од очевидаца Дражиног заробљавања, мајора Милоша Марковића, команданта Пожешког корпуса. Марковића су комунисти заробили тек 1950, у земуници поред Марковића потока, названог тако по његовој фамилији, недалеко од пута Пожега – Ужице. На стаљинистичком процесу у Ужицу, одржаном исте године, Марковић је осуђен на смрт и потом стрељан.15
Писмо које је мајор Марковић успео да протури преко границе објавио је швајцарски лист “Л Журнал Д`Ивердон“ 16. августа 1946. године, под насловом “Како су Титови партизани ухватили генерала Михаиловића“. Ево интегралног чланка из овог листа:
Амерички листови нашироко коментаришу причу како је ухапшен генерал Михаиловић. Као што је познато, Титова власт никада до сада није обелоданила како је ухваћен генерал Михаиловић. Према једном документу, који је тајно изнешен из Југославије, генерал Михаиловић је био киднапован од стране Титових партизана. Документ је написао Милош Марковић, мајор Покрета отпора генерала Михаиловића и командант Пожешког корпуса. Ево шта он каже:
“Фебруара месеца 1946. године, генерал Михаиловић се тешко разболео од тифуса. Био је са својим штабом у околини места Рудо. Једне ноћи смо приметили савезничке – енглеске авионе, који су бацали летке на којима је писало да долазе да нам помогну у оружју и муницији. Следеће ноћи исти авиони су се вратили и летећи веома ниско бацили су више пакета са оружјем и муницијом, а нарочито са санитетским материјалом, који нам је био веома потребан. У једном пакету нашли смо упутство како да припремимо терен за спуштање авиона, његову сигнализацију, обележавање, итд. И стварно, 13. марта 1946. године појавила су се три авиона. Ми смо им означили место слетања и видели смо како из њих излазе људи обучени у енглеску официрску униформу. Провером њихових докумената утврдили смо да се заиста ради о савезницима. Одвели смо их у Главни штаб – код генерала Михаиловића. Пошто су приметили да је генерал тешко оболео и у врло забрињавајућем здравственом стању, предложили су да га пребаце са ужом пратњом у Италију на лечење. Пошто се генерал Михаиловић сагласио са предлогом, јер није имао избора обзиром на здравствено стање, њега и два официра из његове пратње сместили су у један авион, док су у остала два авиона сместили још осам официра из његове пратње. Авиони су узлетели и наставили пут.
Одмах затим, стигле су још две ескадриле Титових партизана, који су почели да бацају мале бомбе са бојним отровом, а падобранима су се спустили партизани, са гас маскама на лицу. Јединице генерала Михаиловића које нису биле у зони дејства бојног отрова отпочеле су са партизанима борбу. Са обе стране пале су многе жртве, али како је партизанима убрзо стигло појачање моторизованих јединица из Прибоја, Михаиловићеве снаге су морале да се повуку.
Било је очигледно да су и прва три авиона припадала Титовим партизанима и да је генерал киднапован. Авиони који су га однели спустили су се у Сарајево, а затим кренули за Београд“.
Још се додаје да је лични лекар Михаиловића, кога су партизани раније ухватили, био приморан да им каже где су се налазили генералови положаји.16
Радомир Рађо Павловић из Мојсиња код Чачка, такође учесник догађаја, испричао је готово истоветну верзију свом брату од тетке Драгославу Хаџићу из Горњег Милановца. Павловић је био један од четника из Дражиног обезбеђења, док је његов рођени брат отишао са комунистима. После Дражиног заробљавања вратио се у родни крај и ступио у везу са братом, који се налазио на неком положају у комунистичкој власти. Прошао је само са три месеца затвора.
Много година касније, Радомир Павловић је испричао где се заиста налазио током рата, и то само неколицини најблискијих особа. Павловићево сведочење пренео нам је Драгослав Хаџић. Укратко, ево тог сведочења.
Дража је имао једну малу радио станицу са ручним генератором, од које се није раздвајао. Седам-осам месеци пре него што је заробљен (што би могло бити августа или септембра 1945. године), ступио је у везу са Енглезима (или са људима за које је сматрао да су Енглези). Веза је била веома лоша, што је тумачено даљином између две радио станице. Слетање енглеских авиона дуго је уговарано. Енглези су више пута одлагали долазак, бојећи се комунистичких патрола. Најзад је, негде у околини Вишеграда, слетео један мали авион, на поље које су четници обележили паљењем ватри. Из авиона су изашла два човека – један у енглеској а један у нашој униформи. Са особом у енглеској униформи Дража је разговарао на француском језику. Павловићу, који је био један од 12 Дражиних најближих пратилаца, није познато шта су они разговарали. Што се Дражиног здравственог стања тиче, Павловић је рекао да је он тада био реконвалесцент од тифуса. После разговора са придошлицама, Дража је окупио своје људе, рекао им да их накратко напушта и свакоме дао по три-четири златника. Павловићу није било познато да ли је Дражин одлазак био у вези са његовим здрављем или са општом ситуацијом. Последње Дражине речи гласиле су: “Нека вам је Бог у помоћи, а ја ћу учинити све шта могу“. Према авиону је отишао само са оном двојицом, док су их два четника пратила издалека (што значи да Павловић није био у непосредној близини). Чим је авион узлетео, четнике су напали партизани. Радомир Павловић се извукао и кренуо пут Чачка. На питање о Калабићу, Павловић је одговорио Хаџићу да са њим “никада нису имали никакве везе“.17
Слично Павловићу сведочио је још један очевидац догађаја, поручник Србобран Српко Меденица, који је одолевао комунистичким потерама све до 1951. године. У међувремену, био је у вези са многим четницима и јатацима (због чега је ова верзија до 1962. године била најраспрострањенија у народу). Један од њих живи у Војводини, али се, после свега што је преживео, боји да му се помену и иницијали. Српко Меденица је причао овом човеку да су комунисти заиста дошли у енглеским авионима, али да им превара није до краја успела. Зато су употребили бојне отрове, такође из авиона, и онда су заробили омамљеног Дражу и његове пратиоце. Четник који је био задужен да у случају велике опасности убије Дражу (вероватно поручник Благоје Ковач), према сведочењу Српка Меденице, није имао храбрости да изврши ово последње наређење свог команданта.18
Бојне отрове помиње и пољски историчар Тадек Витлин у својој књизи “Комесар“. Витлин пише следеће:
Руски правац је била Југославија, а њихов циљ постављање Јосипа Броза на положај диктатора Југославије и кремаљске марионете. У време кад је Стаљин био савезник Хитлера, то је био и Јосип Броз. У међувремену, тајна југословенска војска, названа четницима Драже Михаиловића, борила се против немачког окупатора. Нападала је немачке гарнизоне, рушила мостове и железничке пруге и дизала у ваздух немачке транспорте. Кад су Руси ушли у Југославију, заробили су хиљаде тих бораца, а Берија је послао своју тајну полицију да, уз помоћ Титових јединица, постреља патриотски и национално оријентисане југословенске официре, а војнике депортује у Сибир. Најзад, за време једног неочекиваног ваздушног напада уз употребу отровног гаса, ухваћен је генерал Михаиловић са својих 11 пратилаца.19
Др Властимир А. Стојановић, који је потом живео у Паризу, присуствовао је стаљинистичком процесу Дражи у својству аташеа за штампу француске амбасаде у Београду. Ево његових сазнања:
Стекао сам убеђење да је Михаиловић ухваћен на превару у којој су учествовали, свесно или несвесно, извесни људи из његовог окружења, уз посредство неких енглеских агената југословенског порекла… Конкретно, радио везом, преко тих и таквих агената, генерал Михаиловић је био убеђен да ће енглески авиони да се спусте негде у Србији где се налазио, и да ће га извести из земље, јер је коначно, после дугих одбијања, пристао да напусти отаџбину. Авион се заиста спустио и из њега су изашли људи у енглеским униформама; али, то су били агенти Озне. Тако су званичне верзије о његовом хапшењу потпуно неосноване. На суђењу је Дражин адвокат Драгић Јоксимовић хтео да генерал лично исприча како је ухапшен, али тужилац је непрестано галамио, а председник је нервозно звонио. Била је то табу тема на самом суђењу.
Доцније, у емиграцији, ја сам срео једног потпуковника југословенске војске, Љубишу Митровића, који је у Салцбургу осигурао телефонску везу са Лондоном, као што сам у Трсту говорио са мајором Марком Мркелом који је исту везу, за авион упућен по Дражу, одржавао из Трста. Обојица су ми потврдила, независно један од другог, верзију о хватању Михаиловића уз помоћ и подршку енглеских агената. А веровали су, наивно, да помажу његов излазак из земље.20
Припадник Корпуса “Мањача“ Владимир Вулин, потом писац у Бањалуци, издржавао је дугогодишњу робију у Сарајеву, када је, средином педесетих година, у његову ћелију доведен нови осуђеник, један комунистички официр. Тај официр је учествовао у последњој потери за Дражом. Рекао је Вулину да су комунисти успели да ступе у радио везу са Дражиним људима, представљајући се као Французи. Успели су да их убеде да болесног Дражу авионом пребаце на лечење, јер му је, како изгледа, живот био у опасности. Авиони су слетели на једно поље код Вишеграда и одвезли Дражу у Београд.21
Мајор Милан Стојановић напустио је земљу неколико месеци после борбе са Озном, у којој је половином јануара 1946. године погинуо потпуковник Никола Калабић. Српско историјско-културно друштво “Његош“ позвало је мајора Стојановића да буде главни говорник на банкету одржаном 4. октобра 1969. године у јужном Чикагу. Због повреде на раду, Стојановић није дошао, али је послао говор који је прочитан, и потом објављен. У говору је стајало:
Што се, пак, хватања генерала Михаиловића тиче, и та нам је “мистерија“ одавно позната. О овоме другом приликом.22
Међутим, мајор Стојановић је своју тајну открио поверљивим људима још када је стигао у емиграцију. Поред сведочења о Калабићевој погибији, рекао је и да су “Енглези дали Чичину шифру партизанима“.23
Да би поправили материјалну ситуацију, Калабићи су после рата један део куће у којој су становали, у Ваљеву, издали под кирију. Случај је хтео да њихов станар буде електричар Мића Вуковић из Ниша, који се током рата налазио у партизанима. Марта 1946. године он је био стражар на једном војном аеродрому у Београду, и то баш оне ноћи када је авион довезао Дражу. Пошто је дуго становао код Калабићевих, испричао је Николиној супрузи Борки и ћерки Мирјани да су са Дражом из авиона изашли “енглески официри, или бар људи у енглеским униформама“.24
У затвору у Сремској Митровици, прота Михаило Даниловић чуо је оно што је причао др Стеван Мољевић: особе које су довеле Дражу у Београд носиле су енглеске униформе. Дража је ово дошапнуо Мољевићу током процеса у Београду, на коме су на оптужничкој клупи седели један поред другог.25
Миодраг Пешић је познавао једног од првих пилота ЈАТ-а, Рођу Миловановића. Када би се напио, хвалио се да је он “киднаповао Дражу“. “О појединостима није желео да говори, већ се само осмехивао значајно“, пише Пешић.26
Током Другог светског рата Миловановић је служио у енглеској авијацији. Одлично је говорио енглески и могао је да одглуми улогу енглеског официра (што је заправо и био).27
У “Алманаху равногорског борца“ за 1953. објављена је верзија заробљавања Драже која је стигла до четника у емиграцији. Она гласи:
13. март 1946: Преобучени у савезничке униформе и са савезничким авионом, комунисти на превару одводе болесног Дражу Михаиловића и његову пратњу из њиховог склоништа у Београд и стављају их у затвор.28
Зашто су Енглези помогли комунистима да се дочепају Драже?
Зато што су им, раније, већ све дали.
Годину и по дана пре него што је Дража заробљен, Енглези су размишљали о другачијој опцији. У Казерти, 15. новембра 1944, представник Форин офиса Макмилан разговарао је са америчким политичким саветником Кирком о извлачењу Драже из земље. Кирк је, после овог разговора, известио свог државног секретара како британска влада сматра да Дражу “треба спасити из Југославије и ставити у часно а присилно борављење у иностранству“. Макмилан је тражио да се акција обави “заједнички са Сједињеним Државама“, на што су Американци одговорили да је “Михаиловић стварно значајно помогао ратне напоре Британије у прошлости“, па би дакле његово “спашавање“ требало да падне на терет Енглеза. Енглези су још једном поновили да би ствар “радије“ извели уз “учешће Сједињених Држава“, помињући “Михаиловићево часно а присилно борављење на Малти, у Египту или негде другде у Британској империји, то све на британски трошак“. Последња напомена није била понуда, већ провокација Американцима да се изјасне макар о подели трошкова евентуалног Дражиног егзила. Како су ови оћутали, Енглези су закључили да би сав трошак ипак пао на њихов рачун, због чега је донета нова одлука: ако им падне у руке Дража ће, уместо да буде послат на Малту, бити предат комунистима…29
ИЗВОРИ:
1 Писмо Мирка Петровића, објављено у “Погледима“ од 22. фебруара 1991.
2 Изјава Бранка Лучића из с. Врбачка код Хан-Пијеска, аутору. Лучић је у ово доба био четник Малопољског батаљона.
3 О Дражиним пратиоцима: Изјава Олге Мајсторовић аутору; Н. Плећаш, “Ратне године“, 252; “Интернет новине сербске“, интервју Ранка Мајсторовића; “Логор Бањица – логораши 1941-1944“, књига 1, 198.
4 Изјава Мијалка Перишића из Косјерића, аутору. Перишић је ускоро заробљен и робијао је до 1953. године. На истом прецесу, уз неколицину четника, суђено је и двадесеторици јатака, од којих су петорица осуђена на смрт.
5 Љ. Поповић, Велика игра са Дражом Михаиловићем, 189. Ово писмо нађено је код Драже када је заробљен. У књизи “Велика игра…“ има фалсификованих докумената, док су оригинали у функцији маскирања фалсификата. Да је ово писмо оригинал, види се поређењем рукописа, а такође и по чињеници да нема везе са измишљеним причама о издаји Калабића.
6 Изјава Загорке Васић, аутору, дата 1993. године. Загорка је рођена у селу Милатовац код Крагујевца. После рата је живела у Калифорнији, имала је салон лепоте. Те 1993. године први пут се вратила у Србију. Финансирала је изградњу спомен чесме крај Дражиног споменика у Ивањици. Око 2000. године замонашила се у Манастиру Жича, коме је поклонила сву своју имовину. Преминула је 2003, сахрањена је на манастирском гробљу.
7 Равногорска историја, 361. Мартин је објавио писмо у првом, америчком, издању своје књиге “Patriot or Traitor, The Case of General Mihailovich“, 343, Stanford Hoover Institution Press, 1978.
8 Дневни лист “Блиц“, 9. април 2009. Реч је о документима које је Безбедносно-информативна агенција (БИА) предала државној комисији за откривање Дражиног гроба. БИА, наследник Озне и Удбе, притом је саопштила да су у њеним архивима о Дражином заробљавању нађене само ове четири депеше.
9 Илустрована политика, 31. октобар 1998.
10 Свидетелства на народот за предателство и злочините на Дража Михаилович, 7-9. Реч је о брошури објављеној у Скопљу 1946. године, која садржи говор Александра Ранковића од 24. марта 1946, говоре двојице министара од 12. априла 1946, као и низ “телеграма подршке“. Брошура није објављена у Београду, па се изводи из Ранковићевог говора цитирају из штампе, често непрецизно и без битних делова. У Србији такође нису познати поменути говори двојице министара. Делове једног од тих говора доносимо у наставку, док други говор садржи само фразе, па неће бити цитиран. Превод са македонског: М. Самарџић. Овај примерак брошуре сачуван је у Народној библиотеци у Софији.
11 М. Жујовић, Ратни дневник 3, 312, 315.
12 Свидетелства на народот за предателство и злочините на Дража Михаилович, 12-14.
13 Д. Трбојевић, Церско-мајевичка група корпуса, 190-191. Реч је о додатку Трбојевићевом излагању, из пера Војислава Давидовића.
14 Детаљније: М. Самарџић, Истина о Калабићу.
15 Мајор Александар Милошевић пише да су комунисти заробили мајора Милоша Марковића почетком маја 1945. код села Драгочаја, на прузи Сарајево – Коњиц (Књига о Дражи, том 2, 237). Марковића су комунисти спроводили према Ужицу. Међу спроводницима нашли су се и бивши Марковићеви четници, насилно мобилисани, који су му омогућили да побегне. (Изјава А. Милошевића аутору.)
16 Дража Михаиловић пред светском поротом, 183-184.
17 Изјава Драгослава Хаџића из Горњег Милановца аутору.
18 Изјава Н.Н. аутору.
19 В. Стилиновић, Дража према америчким документима, радни наслов, необјављен рукопис.
20 Књижевне новине, 1. септембар 1998, интервју Властимира А. Стојановића.
21 Изјава Владимира Вулина аутору.
22 Споменица Дражи 1946-1996, 121.
23 Изјава капетана Радомира Петровића Кента аутору.
24 Изјава Мирјане Калабић аутору.
25 Изјава проте Михаила Даниловића аутору.
26 М. Пешић, Црвена тамница, 108.
27 Изјава др Бојана Димитријевића аутору. Димитријевић је магистрирао на теми о оснивању ЈАТ-а.
28 Алманах равногорског борца за 1953. годину.
29 М. Аћин Коста, Жртвована Србија 1944, 3.276.
(Из књиге Милослава Самарџића “Генерал Дража Михаиловић ии општа историја четничког покрета“, пети том, стране 797-813. НИП “Погледи“, Крагујевац, 2010)
После 13. маја 1945. године, Дража се налазио у области Фоче. Код села Закмура растао се са Николом Калабићем. Потом је кренуо на север, преко друма Фоча – Калиновик. Код села Булози, у области Горажда, у ноћи између 23. и 24. маја долази до тешке борбе, у којој гине Дражин син Војислав. После те борбе, у Дражиној групи остало је 14 официра и војника, а увече 24. маја придружују им се још осморица. Наредних дана група од 22 четника лагано се кретала према Дрини, избегавајући бројне патроле. Хранили су се углавном пужевима, гљивама и дивљим луком. Једне ноћи, по олујном времену, комунисти су их напали са свих страна. Дража је наредио разбијање у још мање групе, ради извлачења из обруча. Један од осморице новопридошлих, Мирко Петровић, пробио се заједно са Владом Скорићем из Лознице и Драгом Димитријевићем из Конатице код Обреновца. Пошто нису успели да пређу набујалу Дрину, ова тројица одлазе на Краљеву чесму изнад села Ђила-Палеж, у правцу Хан-Пијеска. Било је то једно од места предвиђених за састанак у случају непредвиђених околности. Чекали су дан и ноћ, али није дошао ни Дража ни ма ко други.1
-
- Војин Лучић
-
- Арсен Даниловић Петрушић
-
- Нешковић и Планинчић са непознатим женама
-
- Благоје Ковач
-
- Никола Мајсторовић са сестром Олгом
-
- Филип Ајдачић и Мијалко Перишић
-
- Дража
-
- Факсимил из брошуре “Свидетелства на народот за предателство и злочините на Дража Михаилович“, објављене 1946. године у Скопљу; само у овој брошури је објављено да је Калабић ликвидиран
-
- Факсимил насловне странице листа “Л Журнал Д`Ивердон“ од 16. августа 1946. године
-
- Србобран Српко Меденица
-
- Мајор Драгиша Васиљевић, снимак из 1943.
-
- Дражини посмртни остаци
Командант Мркољског батаљона био је Арсен Даниловић Петрушић (убијен је из заседе 1952. године).
Командант Летеће рогатичке бригаде, капетан Радомир Нешковић, у ово доба још је имао доста снажне јединице. Са својом бригадом, Нешковић 20. септембра 1945. године разбија комунисте на Дрини и омогућава Дражи да пређе реку, код Ресника. Са Дражом је прешао и Дупски батаљон – према селу Дуб код Рогатице – из састава Летеће рогатичке бригаде, којим је командовао Јово Планинчић.
У области Косјерића Дража се састаје са поручником Филипом Ајдачићем, командантом Косјерићке бригаде Пожешког корпуса, а Дупски батаљон се враћа у Босну.
Дража је тада имао четири стална пратиоца.
Први пратилац био је жандармеријски наредник, у ово доба поручник, Благоје Ковач, родом из села Морче код Билеће. Благојев рођени брат био је војвода Саво Ковач, командант Љубомирског батаљона, који је погинуо 1946. године код Љубомира. Још један Благојев рођени брат, Гаврило, служио је у Билећкој бригади; он је доживео дубоку старост. Благоје Ковач је био једини стални Дражин пратилац од априла 1941. године до дана када је заробљен.
Са Дражом су била и браћа Урош и Никола Нико Мајсторовић, родом из села Губино код Ливна. Било је деветоро браће Мајсторовића, од којих су двојица одведена у заробљеништво, тројица су ратовала у Бригади “Гаврило Принцип“ Динарске четничке дивизије, док су четворица 1941. избегла у Београд, да би се исте године нашла на Равној Гори. Марко Мајсторовић, студент завршне године Економског факултета, погинуо је 1945. у Босни. Не зна се судбина Бранка Мајсторовића, предратног инжењера у шумској управи у Бањалуци. Урош је пре рата припадао четничкој организацији, док је Никола био активни наредник у планинском пуку у Словенији. Урош и Никола заробљени су децембра 1941. у Операцији “Михаиловић“. Држани су најпре у Ваљеву, па на Бањици, али су пуштени већ 20. децембра, јер су убедили иследнике да нису четници, већ да су ухваћени у рацији, као таоци. Крајем 1945. године имали су официрске чинове. Мајсторовићи из Бригаде “Гаврило Принцип“ су емигрирали, а придружила им се и једина сестра, Олга.
Четврти стални Дражин пратилац од јесени 1945. године био је Милан Јанковић, командир једне чете у Летећој рогатичкој бригади.3
По Повлену, Медведнику и другим планинама у Западној Србији, Дража се кретао са Ајдачићем и његовим пратиоцима, или је остајао на неком сигурном месту. У селу Годечево њима су се једног јесењег дана придружили четници Косјерићке бригаде Мијалко Перишић и Младенко Ристић. После неког времена поново су се поделили на мање групе. Перишић и Ристић су последњи пут видели Ајдачића 16. новембра 1945.
Тога дана пошао је код Драже, са двојицом пратилаца, Младенком Ристићем и Војимиром Јосиповићем. Перишић наставља:
Њих тројица ишли су преко Сече Реке и села Полошица. У том селу сврате код неког Гроздена Јовановића и ту остану на конаку. Међутим, Грозден Јовановић их изда и сви погину те ноћи, 17. новембра 1945. Мислим да је Ајдачић извршио самоубиство бомбом. На слици његовог тела види се да му је бомба разнела руку. Када је Дража видео да је Ајдачић погинуо, вратио се у Босну.4
Дража је вероватно пронео гласове да се вратио у Босну – иначе је током рата на тај начин често заметао траг – али то ипак није учинио. Није познато да ли је у Подрињу био у контакту са Рачићем, али је управо ових дана један његов курир пронашао Калабића. Калабић му је одговорио писмом од 22. новембра, које гласи:
Драги и мили Чича,
Прилике не дадоше да се у Црногорском срезу састанемо. Од г. Др. људи иду ка Вама па Вам се јављам. Драгоме Богу хвала да сте до сада све ове надчовечанске муке пребродили. Моје искрено од срца саучешће за драгим Војом. Мој Мишо – срећа моја – такођер пао је за идеју Равне Горе.
У име Бога биће добро, јер док год Ви живите Србији ће бити добро.
До сада сам обишао једанаест срезова, скоро свако село, издавао сам наређења као заменик Чика Марка (пуковника Драгослава Рачића – прим. аут). Организација оживљава, једино је потребно да се Ви сачувате до лишћа.
Ако могу помоћи дођите у наш стари крај, Теочин и околина. Молим за овлашћења и инструкције, јер до Ђурђева нема рата за нас. Потребна би била Ваша наредба о к-ту Србије и групи корпуса. Идем од села, до Мораве морам доћи у име Бога, да видим све. Дођите у околину кума. Када да Вас чекам и надам се?
Поздравите Нику, Уроша и остале а Вас грли, воли и мисли на Вас, Ваш Чика Пера.5
Мада је Дража познавао Николин рукопис, он је на крају писма, ради сваке сигурности, ставио напомену: “Растали смо се пред Закмуром“. Јер, само мали број људи знао је да су се њих двојица растали пред овим фочанским селом.
Тог 22. новембра Дража више није био у Косјерићком (Црногорском) срезу, али се и даље налазио на десној обали Дрине, где су га пронашли људи које је послала особа под шифром “Др“. И после два месеца, крајем јануара 1946, Дража се налазио у Србији. Поруку од генерала Дамјановића, који се налазио у Италији, добија у околини Крупња.
Наиме, Дамјановић је јануара 1946. послао из Италије Загорку Васић, која је уочи рата била секретарица у кабинету председника владе Драгише Цветковића, а током рата београдски илегалац и курир. Загоркин задатак био је да пита Дражу да ли жели да напусти земљу. Ако би одговор био позитиван, Дамјановић је гарантовао да то може извести за 24 часа.
Преко поверљивих људи, служећи се уговореним лозинкама, Загорка Васић је дошла до Бајине Баште, где је човек за везу био “Ђађа Воденичар“, који је становао у главној улици. Рекао је да “комунистичке дивизије опкољавају Чичу“, и да “свакога дана долазе лажни курири из иностранства“, због чега је и њој отежан задатак. “Воденичар“ је одредио пратиоца Загорки до нове везе, у Белој Цркви код Крупња. Путеви су били закрчени комунистима. Патролама које би их зауставиле говорили су да иду да обиђу војника, партизана. У Белој Цркви Загорка Васић је најпре тражила “чика Неђину кућу“. Када је нашла Неђу, разменили су лозинке: “Да ли знате где је Воденичар?“ – питала је Загорка, а одговор је гласио: “Премлатили су га комунисти“. Неђа је затим довео “Воденичара“, са још двојицом. “Воденичар“ је рекао да је “видео Чичу пре месец дана“, да је он “рањен на левој страни изнад кука“, и да се у склоништу “хране углавном кукурузом“.
“Воденичар“ је послао два сељака код Драже, и они су, по повратку, Загорки Васић саопштили његов одговор за генерала Дамјановића. По сећању госпође Васић, ово су биле Дражине речи:
Ја сам болестан, на умору, али немам намеру да идем из земље. Земља се не носи на ђоновима, него у грудима. Генерал Дамјановић је школован човек, и мора да разуме да ја нећу одавде.
Сељаци су још питали Дражу: “Шта ћемо ако Вас ухвате? Шта ће бити са равногорском идејом?“ Дража је одговорио:
Ја нисам равногорска идеја, ја сам је само покренуо. Она ће и даље да живи, можда ће бити јача после моје смрти. Ви сте млади, доживећете победу. Не бојте се, идеја живи.
Док је путовала кроз Србију, Загорка Васић је често примећивала четничке пароле исписане у снегу. Остала јој је у сећању група девојчица како певуши: “Трешњевице, село мало, нема више друже здраво, него има здраво брате, четници ће да се врате“.6
Постоје још два позната контакта са Дражом почетком 1946. године. Према Дејвиду Мартину, “пријатељи из Швајцарске“ наговарали су Дражу да “бар накратко напусти земљу, како би се опоравио“, јер је био “скоро на смрт болестан“ од пегавог тифуса. Према Мартину, Дража се разболео од тифуса “у јесен 1945. године“. До 16. новембра 1945, до када је Мијалко Перишић имао информације о Дражи или га је лично виђао, он још није био болестан.
Мартин цитира писмо које је Дража послао пријатељима из Швајцарске, јануара 1946. године:
За мене су околности у којима бих напустио своју земљу и свој народ незамисливе. “Не можеш понети своју земљу са собом на ђоновима својих ципела“, рекао је Дантон када су га наговарали да напусти Француску. Ја данас могу само да поновим те речи. Јер, ја нисам Јосип Броз Тито, који са овом земљом и овим народом нема ничег заједничког, да бих могао да побегнем на први знак опасности и потражим уточиште на неком удаљеном острву. Неколико пута сам био у очајној ситуацији, окружен са свих страна и наизглед без икакве наде за спас. Али, уз Божију помоћ, увек смо успевали да се извучемо.
Ви знате који је мој стратегијски циљ: да се одржим по сваку цену, како бих могао да обавим велики задатак који лежи пред нама. Може се догодити да за нашу свету ствар и погинем. Али ви сви добро знате да праведна ствар за коју се наш народ бори неће умрети са мном. Јер ја само вршим вољу народа – зато сам и започео борбу против окупатора и, касније, против комуниста. Ја ни једног часа не сумњам да ће једног дана сунце слободе са Равне Горе обасјати нашу напаћену домовину.7
Са Дражом је у ово доба у курирској вези био и др Живко Топаловић, који се такође налазио у Швајцарској. Дражино писмо Топаловићу од 2. фебруара 1946. године је последњи познати документ који је он написао као слободан човек. Топаловић је ово писмо дао швајцарском листу “Курие д`Женев“, који га је објавио 6. априла исте године. Како је и Топаловић молио Дражу да напусти земљу – а може бити и да је он један од пријатеља из Швајцарске које помиње Мартин и да су курири били исти – то је и одговор налик пређашњем. Писмо од 2. фебруара је опширније и оно гласи:
Ни по коју цену нећу напустити свој народ и своју земљу. Отаџбина се не носи на ђоновима својих ципела, рекао је Дантон кад су му саветовали да напусти Француску. Ја сада могу само да поновим ове речи. Налазимо се у тешкој ситуацији, јер немамо довољно муниције. Хоћу да поштедим народ од многобројних жртава; зато не предузимам операције великих размера.
И раније сам говорио да Савезници треба да признају своју грешку, односно да су предали Југославију у руке Титових комуниста. Черчил је био највећи кривац ове погрешне савезничке политике. На крају он је то и увидео и имао храбрости да призна јавно своју грешку. То ће сигурно бити случај и са осталим савезничким шефовима.
Знам врло добро шта би значио устанак под садашњим околностима. Он ће бити могућ само онда кад не буде било страних трупа у нашој земљи да подржавају садашњи терористички режим мале групе југословенских и страних комуниста, као што су чиниле немачке трупе у “Независној држави Хрватској“…
Комунисти напрежу све своје снаге да ме заробе. Мобилисали су у ту сврху своје најбоље јединице, као и бугарске, албанске, мађарске и италијанске комунисте припојене Југословенској армији. У том послу их помажу и совјетски специјалисти. Цела Озна је на ногама и баца немилице новац да би поткупила ухваћене курире и убацила издајнике у моје редове. Ја сам се већ више пута налазио у безизлазним ситуацијама опкољен са свих страна. Успео сам да се спасем захваљујући Божјој помоћи.
Ви знате мој крајњи циљ: издржати по сваку цену за велики задатак који нас очекује. Ја нисам као неко ко на први знак опасности напушта своју отаџбину и свој народ. Ја могу и да погинем у овој светој борби, али са мојом смрћу наша борба неће бити прекинута. Ја сам само прост извршилац народне воље и у том својству сам отпочео најпре борбу против окупатора, затим против комуниста. Такав ће исто бити положај мог наследника, кога Ви познајете. Зато ни једног тренутка не сумњам да ће слобода са Равне Горе поново обасјати нашу напаћену отаџбину.
Према томе, судећи по сведочењу Загорке Васић и писмима послатим у Швајцарску преко курира, Дража је напустио Подриње тек почетком фебруара 1946. године. Овде је свакако остао због комуникација: људи које је слао “Др“, курир генерала Дамјановића, а свакако и курири за Швајцарску – били су упућени на железницу, на већа насеља и посебно на Београд. Прелазак на западну обалу Дрине значио је отежану комуникацију не само зато што је река сама по себи препрека, већ и зато што су 1943. године четници порушили све велике железничке мостове између Србије и Босне (мост “Александар Први“ код Рудог, мост изнад Вишеграда и мостове код Мокре Горе).
Дража тада одлази у област Вишеграда, где ступа у везу са мајором Драгишом Васиљевићем, командатом Вишеградске бригаде, као и са поручником Српком Меденицом. Месец дана касније, комунисти су први пут сазнали за приближно место његовог боравка. Шеф савезне полиције, Александар Ранковић, писао је 8. марта 1946. године шефу републичке полиције, Слободану Пенезићу Крцуну, који се налазио на терену:
Богданка у Београду код Победе. Пре три дана имала састанак са Српком и он јој је тада рекао да је Дража у Штрпцима код попа Добре Поповића. Сматрамо да је овај податак тачан. Зато одмах поћи у Штрпце и тражити од попа да открије Дражу. Штрпце и читаву околину блокирати, водећи рачуна о нашој групи.
Вероватно је реч о једној од многих група које су се кретале маскиране у четнике. Током наредног дана, 9. марта, Ранковић је послао још четири депеше Пенезићу. У првој је питао шта је учињено и какви су изгледи, док друга гласи:
1) Затворити комуникацију: Вишеград-Београд и контролисати аутомобилски и железнички саобраћај, јер би Дража могао покушати и на овај начин да се убаци у Београд или у који други крај на тој линији. Само пре железничке станице од Вишеграда треба добро контролисати, а сваки аутомобил заустављати и легитимисати путнике.
2) До максимума законспиришите везу са групом Васовића, јер су тамошњи сељаци ђаволски опрезни и непријатељски. Погрешно је што се наша комисија за испитивање млинова сместила у Штрпце, јер смо јој ми били дали друго место. Пенезић да поправи и уреди све.
Васовић је био мајор Озне, вођа једне од група на том терену. У трећој депеши Ранковић потврђује да се Дража налази у Штрпцима и да веза са њим иде само преко попа Добре Поповића, настављајући:
У пратњи Драже налази се Српко који врши и курирску службу. Капетан Васиљевић се налази у селу Оскоруше. Један Дражин курир долазио у Београд и донио му ципеле од једне апотекарице. Покушати прво и на леп начин да поп преда Дражу уз извесне личне гаранције попу.
Четврта депеша гласи:
Попа скршити следећим чињеницама: пакет из Београда, ципеле за Дражу од апотекарице из Београда, радио-станица коју је Дража пре кратког времена добио, али је неисправна. Предочити му да су у Београду тобоже ухапшени: мајка Српкова, Победа, Богданка, жена капетана Васиљевића, брат Гајићев и други из четничке организације у Београду и да је том приликом откривена пошта, добивена признања и слично. Радите брзо, блокирајте само ужи простор Штрбаца, извршите притисак на четнички сумњиве, врбујте и организујте обавештајну службу, у погледу новца немојте шкртарити.8
Комунисти су опколили и претресли Штрпце, али Дража ипак није био ту. Осми март 1946. године заувек је остао у сећању Добрине жене, попадије Добросаве Поповић, и Горана Миковића, сина кафеџиће Павла Миковића, такође из Штрбаца. Много година касније, они су сведочили шта се тада дешавало.
Комунисти су дошли у кућу попа Добре и питали га где је Дражина база. Наводно, Дража се недавно причестио код попа Добре. Он је рекао да не зна ништа. Касно ноћу одвели су га у кафану Павла Миковића, који је већ био свезан. Слободан Пенезић Крцун позвао је подофицира Озне Стевана Средојевића Полимца, родом из Пријепоља, и питао га:
- Знаш ли методе Гестапоа?
- Знам, – одговорио је Полимац.
- А знаш ли шта ради НКВД? – гласило је ново питање.
Полимац је потврдио да су му познате и методе мучења Стаљинове тајне полиције. Крцун му је онда наредио:
- Сабери једно и друго! Узми тројицу да ти помогну и на посао!
Горан Миковић сведочи:
Јаукање и запомагање оца и проте Добра из кафанске кухиње разбудило је не само нас него и цео комшилук. А како и не би кад су им, отац нам је то причао, провлачили усијане пушчане шипке кроз бутине обе ноге. Месо цврчи као са роштиља. Лично је Крцун оцу изуо знојаве вунене чарапе и ставио му их у уста. Сипали су им воду из бокала кроз нос.
Попадија Добросава је још од пре рата познавала Крцуна и његову мајку Виду. “Зар ме и ти, Слобо, бијеш?“ – рекла је Крцуну пошто је лично од њега добила један снажан ударац ногом. На то је Крцун одговорио: “Нисам ја Слобо, ја сам Звонко из Загреба“. Неколико година касније, попадија се усудила да оде код Виде Пенезић и замоли је да Крцун пусти попа Добру из робијашнице у Сремској Митровици. Вида је телефонирала свом сину и поп Добра се брзо вратио кући.9
Две недеље касније, 24. марта 1946. године, Александар Ранковић је у Народној скупштини ФНРЈ саопштио:
Ја сам данас у могућности, другови посланици, да пред вама изјавим, да је издајник Дража Михаиловић од 13. овог месеца у рукама органа народне власти!
При том треба безрезервно да признам да је овај бандит био невероватно вешт у скакању са планине на планину, у скривању своје злочиначке главе… Но, органи Управе за државну безбедност били су вештији, тачније, они су показали право мајсторство у откривању и хватању овог изрода наших народа.
Хватањем овог издајника разобличена је подла кампања и плитка лаж реакционарне иностране штампе, која је кроз уста разних Рандолфа Черчила, заклетих непријатеља Нове Југославије, ширила вест о томе да Дража Михаиловић, као “горски цар“ и тобожњи командант “60.000 до зуба наоружаних војника“ води огорчене борбе у југословенским планинама… А за то време, док су непријатељи Нове Југославије измишљали јуначке подвиге свог љубимца и ковали планове за враћање на старо, Дража Михаиловић је седео уплашен у својој рупи, чуван од 11 војника, који су преостали после њиховог катастрофалног пораза маја месеца 1945. године. Ни од пуковника Николе Калабића, последњег Дражиног команданта, не треба више да се плаше наши сељаци на својим њивама и путевима, нити чобани на својим пашњацима и шумама.
Исто тако, неће више да угрожавају наша мирна села и насеља ни многи други четнички команданти, који су у последње време вршили злочине над нашим народом. Објављујемо имена само неколико таквих најпознатијих злочинаца, и то: потпуковник Рачић, капетан Васић, капетан Васиљевић, војвода Воја Триброђанин, поручник Мишић, војвода Керовић, капетан Медић, поручник Ајдачић, војвода Буда Босиљчић, поручник Милић Бошковић, Марко Котарац, поручник Матић, капетан Бороша, поручник Мирко Томашевић, капетан Лека Дамјановић, Милош Еркић, Боро Митрановић, пуковник Борота, пуковник Врањешевић и војвода Раде Радић.
Ранковић је затим за Дражу рекао да је “најдрагоценији живи сведок за све подле планове против наше државе и народа“, додајући да је он био “последња нада свих реакционара у земљи и иностранству, који отворено или прикривено раде против Федеративне Народне Републике Југославије“.10
Вест је у земљи најпре пренео Радио Београд, а у иностранству, исте вечери, Би-Би-Си.11
Нешто касније, 12. априла 1946. године, о Дражином заробљавању и ликвидацији Николе Калабића говорило се на седници Президијума Народне скупштине Народне Републике Србије. Министар у влади Републике Србије, Живота Ђермановић, том приликом је одао признање Министарству унутрашњих послова “за хватање Драже Михаиловића и за ликвидирање оне његове најблискије банде Николе Калабића, Марка Котарца, Бошковића и других, који су крају, у коме ја живим, наносили страшне жртве“. Ђермановић је највише говорио о “скоро ликвидираном Николи Калабићу“, тврдећи да се он састајао са шефом Гестапоа у Ваљеву, да је клао и пекао људе на ражњу, итд.12
Детаљи о заробљавању нису саопштени, али су се код народа брзо укорениле две верзије.
Према првој, Озна је успоставила радио везу са Дражом, представљајући се као нека америчка база у Средоземљу. Тако је уговорена Дражина евакуација авионом. Летилица се спустила на уговорено место, из ње су изашли “амерички официри“, руковали се са свима и Дража је ушао унутра. Али, авион је слетео у Београду.
Према другој, мање раширеној верзији, Дражу је издао енглески официр на служби у британској амбасади у Београду, који је током рата припадао војним мисијама при Врховној команди. Тај Енглез је наводно неколико пута успео да се састане са Дражом, а онда је обавестио Озну о месту његовог боравка.
После 1948. године појавила се и трећа верзија, која је имала најмање присталица. Наиме, те године у Лондону је објављена књига бившег дописника “Ројтера“ из Београда, Монтија Радуловића, “Титова република“. Радуловић је тврдио да је Дража заробљен због лаковерности неког сељака из околине Вишеграда, који је поверовао да су прерушени припадници Озне заиста четници. Тада је први пут поменута једна локација – Вишеград.
При свему томе, нико није ни помишљао на издају неког из Дражине околине, “јер се тако нешто сматрало потпуно немогућим“.13
Специјално, није било говора о издаји Николе Калабића. Напротив, њега су у изјавама из 1946. године и сами комунисти означавали као “последњег Дражиног команданта“, односно команданта Дражине “најблискије банде“, наглашавајући да су Калабић, као и његова група, “ликвидирани“. Детаље о ликвидацији, као ни у другим случајевима, нису помињали, али из контекста произилази да је реч о ликвидацији у борби, у што нико није ни сумњао.
Пошто су 1946. године највише говорили о Калабићу, комунисти су тиме нехотице ојачали мит који је и иначе постојао, што је утицало на њихов следећи потез: да управо Калабића огласе за издајника. То је учињено у фељтону “Политике“, од 5. августа до 17. септембра 1962. године. Тада је овај лист достигао највећи тираж у својој историји (који је достигнут још само једном, дан после смрти Ј. Б. Тита, 5. маја 1980. године).
У фељтону, који је диктирао лично Слободан Пенезић Крцун, акценат се најпре ставља на напоре Озне да осујети Дражин одлазак из земље, што је он наводно планирао још крајем 1944. године. Ово је учињено тако што је Озна ушла у четнички систем радио везе, шаљући Дражиној Врховној команди оптимистичке вести о стању у Србији. Тако је он одустао од повлачења на запад (које му, у стварности, није било ни на крај памети).
После 13. маја 1945, по овој верзији, Дража се неко време кретао по Источној Босни, од Романије до Вишеграда (у стварности, после маја 1945. није ишао у област Вишеграда).
Затим се пребацио преко Дрине, уз помоћ Вишеградске бригаде (заправо, била је то Летећа рогатичка).
Међутим, пошто није нашао Калабића и Рачића (Ајдачић се не помиње), а потере су биле јаке и учестале, већ у октобру се склонио у околину Вишеграда (то се заиста десило тек после четири месеца).
Озна је брзо сазнала да се он ту налази, али било им је важно да се Дража зароби жив, како би био изведен пред “народни суд“. Зато су убацили једног свог официра у Калабићеву групу, у околини Ваљева. Тај је рекао да долази од четника из емиграције и да има везу са једном западном амбасадом у Београду. Други пут је повео још једног официра Озне, ког је представио као странца, чиновника те амбасаде, а Калабић је све то поверовао. Тако су га одвели у Београд, 29. новембра 1945, и заробили. Он је брзо пристао да их одведе до Драже, у замену за своју главу. То је и учинио, 13. марта 1945, на планини Панос код Вишеграда, између Орлина и Грања.
Пенезићева верзија била је очајна, због чега је више пута мењана, да би на крају комунисти од ње одустали.14
Упркос свим тим променама, види се да иследници нису успели да извуку од Драже тачне податке о његовом кретању. Он им је највише говорио о Васиљевићу, јер је знао да је мртав, а није помињао Нешковића, Тушевљаковића и јатаке у Западној Србији. Иследници су као коначну прихватили причу о кратком задржавању на десној обали Дрине, што је довело до кардиналних грешака у фељтону “Политике“: са Калабићем, који је тада био мртав, они планирају да Дражу, који се налазио у Србији, доведу у Србију…
Међутим, фељтон “Политике“ временом је потиснуо гласине о Дражином заробљавању које су кружиле у народу.
На крају долази до једног историјског парадокса.
Наиме, кроз изјаву генерала Ђоке Јованића, комунисти 2000. године одустају од приче о издаји Николе Калабића. “Хтјело се да се тиме четнички покрет у потпуности искомпромитује“, рекао је Јованић. Погодило се да је његова изјава објављена управо на дан “демократских промена“, 5. октобра. Али, причу о Калабићевој издаји тада настављају покрети и групе који се сматрају антикомунистима и равногорским присталицама. У вези детаља, та прича мање-више понавља “Политкин“ фељтон из 1962. године. У периоду од 1996. до 1999, четири године узастопно, “Равногорска награда“ додељена је књигама у којима пише да је Калабић издајник и које у основи преносе диктат Слободана Пенезића Крцуна новинарима “Политике“.
Како је заробљен Дража?
У свет је најпре отишло писмо једног од очевидаца Дражиног заробљавања, мајора Милоша Марковића, команданта Пожешког корпуса. Марковића су комунисти заробили тек 1950, у земуници поред Марковића потока, названог тако по његовој фамилији, недалеко од пута Пожега – Ужице. На стаљинистичком процесу у Ужицу, одржаном исте године, Марковић је осуђен на смрт и потом стрељан.15
Писмо које је мајор Марковић успео да протури преко границе објавио је швајцарски лист “Л Журнал Д`Ивердон“ 16. августа 1946. године, под насловом “Како су Титови партизани ухватили генерала Михаиловића“. Ево интегралног чланка из овог листа:
Амерички листови нашироко коментаришу причу како је ухапшен генерал Михаиловић. Као што је познато, Титова власт никада до сада није обелоданила како је ухваћен генерал Михаиловић. Према једном документу, који је тајно изнешен из Југославије, генерал Михаиловић је био киднапован од стране Титових партизана. Документ је написао Милош Марковић, мајор Покрета отпора генерала Михаиловића и командант Пожешког корпуса. Ево шта он каже:
“Фебруара месеца 1946. године, генерал Михаиловић се тешко разболео од тифуса. Био је са својим штабом у околини места Рудо. Једне ноћи смо приметили савезничке – енглеске авионе, који су бацали летке на којима је писало да долазе да нам помогну у оружју и муницији. Следеће ноћи исти авиони су се вратили и летећи веома ниско бацили су више пакета са оружјем и муницијом, а нарочито са санитетским материјалом, који нам је био веома потребан. У једном пакету нашли смо упутство како да припремимо терен за спуштање авиона, његову сигнализацију, обележавање, итд. И стварно, 13. марта 1946. године појавила су се три авиона. Ми смо им означили место слетања и видели смо како из њих излазе људи обучени у енглеску официрску униформу. Провером њихових докумената утврдили смо да се заиста ради о савезницима. Одвели смо их у Главни штаб – код генерала Михаиловића. Пошто су приметили да је генерал тешко оболео и у врло забрињавајућем здравственом стању, предложили су да га пребаце са ужом пратњом у Италију на лечење. Пошто се генерал Михаиловић сагласио са предлогом, јер није имао избора обзиром на здравствено стање, њега и два официра из његове пратње сместили су у један авион, док су у остала два авиона сместили још осам официра из његове пратње. Авиони су узлетели и наставили пут.
Одмах затим, стигле су још две ескадриле Титових партизана, који су почели да бацају мале бомбе са бојним отровом, а падобранима су се спустили партизани, са гас маскама на лицу. Јединице генерала Михаиловића које нису биле у зони дејства бојног отрова отпочеле су са партизанима борбу. Са обе стране пале су многе жртве, али како је партизанима убрзо стигло појачање моторизованих јединица из Прибоја, Михаиловићеве снаге су морале да се повуку.
Било је очигледно да су и прва три авиона припадала Титовим партизанима и да је генерал киднапован. Авиони који су га однели спустили су се у Сарајево, а затим кренули за Београд“.
Још се додаје да је лични лекар Михаиловића, кога су партизани раније ухватили, био приморан да им каже где су се налазили генералови положаји.16
Радомир Рађо Павловић из Мојсиња код Чачка, такође учесник догађаја, испричао је готово истоветну верзију свом брату од тетке Драгославу Хаџићу из Горњег Милановца. Павловић је био један од четника из Дражиног обезбеђења, док је његов рођени брат отишао са комунистима. После Дражиног заробљавања вратио се у родни крај и ступио у везу са братом, који се налазио на неком положају у комунистичкој власти. Прошао је само са три месеца затвора.
Много година касније, Радомир Павловић је испричао где се заиста налазио током рата, и то само неколицини најблискијих особа. Павловићево сведочење пренео нам је Драгослав Хаџић. Укратко, ево тог сведочења.
Дража је имао једну малу радио станицу са ручним генератором, од које се није раздвајао. Седам-осам месеци пре него што је заробљен (што би могло бити августа или септембра 1945. године), ступио је у везу са Енглезима (или са људима за које је сматрао да су Енглези). Веза је била веома лоша, што је тумачено даљином између две радио станице. Слетање енглеских авиона дуго је уговарано. Енглези су више пута одлагали долазак, бојећи се комунистичких патрола. Најзад је, негде у околини Вишеграда, слетео један мали авион, на поље које су четници обележили паљењем ватри. Из авиона су изашла два човека – један у енглеској а један у нашој униформи. Са особом у енглеској униформи Дража је разговарао на француском језику. Павловићу, који је био један од 12 Дражиних најближих пратилаца, није познато шта су они разговарали. Што се Дражиног здравственог стања тиче, Павловић је рекао да је он тада био реконвалесцент од тифуса. После разговора са придошлицама, Дража је окупио своје људе, рекао им да их накратко напушта и свакоме дао по три-четири златника. Павловићу није било познато да ли је Дражин одлазак био у вези са његовим здрављем или са општом ситуацијом. Последње Дражине речи гласиле су: “Нека вам је Бог у помоћи, а ја ћу учинити све шта могу“. Према авиону је отишао само са оном двојицом, док су их два четника пратила издалека (што значи да Павловић није био у непосредној близини). Чим је авион узлетео, четнике су напали партизани. Радомир Павловић се извукао и кренуо пут Чачка. На питање о Калабићу, Павловић је одговорио Хаџићу да са њим “никада нису имали никакве везе“.17
Слично Павловићу сведочио је још један очевидац догађаја, поручник Србобран Српко Меденица, који је одолевао комунистичким потерама све до 1951. године. У међувремену, био је у вези са многим четницима и јатацима (због чега је ова верзија до 1962. године била најраспрострањенија у народу). Један од њих живи у Војводини, али се, после свега што је преживео, боји да му се помену и иницијали. Српко Меденица је причао овом човеку да су комунисти заиста дошли у енглеским авионима, али да им превара није до краја успела. Зато су употребили бојне отрове, такође из авиона, и онда су заробили омамљеног Дражу и његове пратиоце. Четник који је био задужен да у случају велике опасности убије Дражу (вероватно поручник Благоје Ковач), према сведочењу Српка Меденице, није имао храбрости да изврши ово последње наређење свог команданта.18
Бојне отрове помиње и пољски историчар Тадек Витлин у својој књизи “Комесар“. Витлин пише следеће:
Руски правац је била Југославија, а њихов циљ постављање Јосипа Броза на положај диктатора Југославије и кремаљске марионете. У време кад је Стаљин био савезник Хитлера, то је био и Јосип Броз. У међувремену, тајна југословенска војска, названа четницима Драже Михаиловића, борила се против немачког окупатора. Нападала је немачке гарнизоне, рушила мостове и железничке пруге и дизала у ваздух немачке транспорте. Кад су Руси ушли у Југославију, заробили су хиљаде тих бораца, а Берија је послао своју тајну полицију да, уз помоћ Титових јединица, постреља патриотски и национално оријентисане југословенске официре, а војнике депортује у Сибир. Најзад, за време једног неочекиваног ваздушног напада уз употребу отровног гаса, ухваћен је генерал Михаиловић са својих 11 пратилаца.19
Др Властимир А. Стојановић, који је потом живео у Паризу, присуствовао је стаљинистичком процесу Дражи у својству аташеа за штампу француске амбасаде у Београду. Ево његових сазнања:
Стекао сам убеђење да је Михаиловић ухваћен на превару у којој су учествовали, свесно или несвесно, извесни људи из његовог окружења, уз посредство неких енглеских агената југословенског порекла… Конкретно, радио везом, преко тих и таквих агената, генерал Михаиловић је био убеђен да ће енглески авиони да се спусте негде у Србији где се налазио, и да ће га извести из земље, јер је коначно, после дугих одбијања, пристао да напусти отаџбину. Авион се заиста спустио и из њега су изашли људи у енглеским униформама; али, то су били агенти Озне. Тако су званичне верзије о његовом хапшењу потпуно неосноване. На суђењу је Дражин адвокат Драгић Јоксимовић хтео да генерал лично исприча како је ухапшен, али тужилац је непрестано галамио, а председник је нервозно звонио. Била је то табу тема на самом суђењу.
Доцније, у емиграцији, ја сам срео једног потпуковника југословенске војске, Љубишу Митровића, који је у Салцбургу осигурао телефонску везу са Лондоном, као што сам у Трсту говорио са мајором Марком Мркелом који је исту везу, за авион упућен по Дражу, одржавао из Трста. Обојица су ми потврдила, независно један од другог, верзију о хватању Михаиловића уз помоћ и подршку енглеских агената. А веровали су, наивно, да помажу његов излазак из земље.20
Припадник Корпуса “Мањача“ Владимир Вулин, потом писац у Бањалуци, издржавао је дугогодишњу робију у Сарајеву, када је, средином педесетих година, у његову ћелију доведен нови осуђеник, један комунистички официр. Тај официр је учествовао у последњој потери за Дражом. Рекао је Вулину да су комунисти успели да ступе у радио везу са Дражиним људима, представљајући се као Французи. Успели су да их убеде да болесног Дражу авионом пребаце на лечење, јер му је, како изгледа, живот био у опасности. Авиони су слетели на једно поље код Вишеграда и одвезли Дражу у Београд.21
Мајор Милан Стојановић напустио је земљу неколико месеци после борбе са Озном, у којој је половином јануара 1946. године погинуо потпуковник Никола Калабић. Српско историјско-културно друштво “Његош“ позвало је мајора Стојановића да буде главни говорник на банкету одржаном 4. октобра 1969. године у јужном Чикагу. Због повреде на раду, Стојановић није дошао, али је послао говор који је прочитан, и потом објављен. У говору је стајало:
Што се, пак, хватања генерала Михаиловића тиче, и та нам је “мистерија“ одавно позната. О овоме другом приликом.22
Међутим, мајор Стојановић је своју тајну открио поверљивим људима још када је стигао у емиграцију. Поред сведочења о Калабићевој погибији, рекао је и да су “Енглези дали Чичину шифру партизанима“.23
Да би поправили материјалну ситуацију, Калабићи су после рата један део куће у којој су становали, у Ваљеву, издали под кирију. Случај је хтео да њихов станар буде електричар Мића Вуковић из Ниша, који се током рата налазио у партизанима. Марта 1946. године он је био стражар на једном војном аеродрому у Београду, и то баш оне ноћи када је авион довезао Дражу. Пошто је дуго становао код Калабићевих, испричао је Николиној супрузи Борки и ћерки Мирјани да су са Дражом из авиона изашли “енглески официри, или бар људи у енглеским униформама“.24
У затвору у Сремској Митровици, прота Михаило Даниловић чуо је оно што је причао др Стеван Мољевић: особе које су довеле Дражу у Београд носиле су енглеске униформе. Дража је ово дошапнуо Мољевићу током процеса у Београду, на коме су на оптужничкој клупи седели један поред другог.25
Миодраг Пешић је познавао једног од првих пилота ЈАТ-а, Рођу Миловановића. Када би се напио, хвалио се да је он “киднаповао Дражу“. “О појединостима није желео да говори, већ се само осмехивао значајно“, пише Пешић.26
Током Другог светског рата Миловановић је служио у енглеској авијацији. Одлично је говорио енглески и могао је да одглуми улогу енглеског официра (што је заправо и био).27
У “Алманаху равногорског борца“ за 1953. објављена је верзија заробљавања Драже која је стигла до четника у емиграцији. Она гласи:
13. март 1946: Преобучени у савезничке униформе и са савезничким авионом, комунисти на превару одводе болесног Дражу Михаиловића и његову пратњу из њиховог склоништа у Београд и стављају их у затвор.28
Зашто су Енглези помогли комунистима да се дочепају Драже?
Зато што су им, раније, већ све дали.
Годину и по дана пре него што је Дража заробљен, Енглези су размишљали о другачијој опцији. У Казерти, 15. новембра 1944, представник Форин офиса Макмилан разговарао је са америчким политичким саветником Кирком о извлачењу Драже из земље. Кирк је, после овог разговора, известио свог државног секретара како британска влада сматра да Дражу “треба спасити из Југославије и ставити у часно а присилно борављење у иностранству“. Макмилан је тражио да се акција обави “заједнички са Сједињеним Државама“, на што су Американци одговорили да је “Михаиловић стварно значајно помогао ратне напоре Британије у прошлости“, па би дакле његово “спашавање“ требало да падне на терет Енглеза. Енглези су још једном поновили да би ствар “радије“ извели уз “учешће Сједињених Држава“, помињући “Михаиловићево часно а присилно борављење на Малти, у Египту или негде другде у Британској империји, то све на британски трошак“. Последња напомена није била понуда, већ провокација Американцима да се изјасне макар о подели трошкова евентуалног Дражиног егзила. Како су ови оћутали, Енглези су закључили да би сав трошак ипак пао на њихов рачун, због чега је донета нова одлука: ако им падне у руке Дража ће, уместо да буде послат на Малту, бити предат комунистима…29
ИЗВОРИ:
1 Писмо Мирка Петровића, објављено у “Погледима“ од 22. фебруара 1991.
2 Изјава Бранка Лучића из с. Врбачка код Хан-Пијеска, аутору. Лучић је у ово доба био четник Малопољског батаљона.
3 О Дражиним пратиоцима: Изјава Олге Мајсторовић аутору; Н. Плећаш, “Ратне године“, 252; “Интернет новине сербске“, интервју Ранка Мајсторовића; “Логор Бањица – логораши 1941-1944“, књига 1, 198.
4 Изјава Мијалка Перишића из Косјерића, аутору. Перишић је ускоро заробљен и робијао је до 1953. године. На истом прецесу, уз неколицину четника, суђено је и двадесеторици јатака, од којих су петорица осуђена на смрт.
5 Љ. Поповић, Велика игра са Дражом Михаиловићем, 189. Ово писмо нађено је код Драже када је заробљен. У књизи “Велика игра…“ има фалсификованих докумената, док су оригинали у функцији маскирања фалсификата. Да је ово писмо оригинал, види се поређењем рукописа, а такође и по чињеници да нема везе са измишљеним причама о издаји Калабића.
6 Изјава Загорке Васић, аутору, дата 1993. године. Загорка је рођена у селу Милатовац код Крагујевца. После рата је живела у Калифорнији, имала је салон лепоте. Те 1993. године први пут се вратила у Србију. Финансирала је изградњу спомен чесме крај Дражиног споменика у Ивањици. Око 2000. године замонашила се у Манастиру Жича, коме је поклонила сву своју имовину. Преминула је 2003, сахрањена је на манастирском гробљу.
7 Равногорска историја, 361. Мартин је објавио писмо у првом, америчком, издању своје књиге “Patriot or Traitor, The Case of General Mihailovich“, 343, Stanford Hoover Institution Press, 1978.
8 Дневни лист “Блиц“, 9. април 2009. Реч је о документима које је Безбедносно-информативна агенција (БИА) предала државној комисији за откривање Дражиног гроба. БИА, наследник Озне и Удбе, притом је саопштила да су у њеним архивима о Дражином заробљавању нађене само ове четири депеше.
9 Илустрована политика, 31. октобар 1998.
10 Свидетелства на народот за предателство и злочините на Дража Михаилович, 7-9. Реч је о брошури објављеној у Скопљу 1946. године, која садржи говор Александра Ранковића од 24. марта 1946, говоре двојице министара од 12. априла 1946, као и низ “телеграма подршке“. Брошура није објављена у Београду, па се изводи из Ранковићевог говора цитирају из штампе, често непрецизно и без битних делова. У Србији такође нису познати поменути говори двојице министара. Делове једног од тих говора доносимо у наставку, док други говор садржи само фразе, па неће бити цитиран. Превод са македонског: М. Самарџић. Овај примерак брошуре сачуван је у Народној библиотеци у Софији.
11 М. Жујовић, Ратни дневник 3, 312, 315.
12 Свидетелства на народот за предателство и злочините на Дража Михаилович, 12-14.
13 Д. Трбојевић, Церско-мајевичка група корпуса, 190-191. Реч је о додатку Трбојевићевом излагању, из пера Војислава Давидовића.
14 Детаљније: М. Самарџић, Истина о Калабићу.
15 Мајор Александар Милошевић пише да су комунисти заробили мајора Милоша Марковића почетком маја 1945. код села Драгочаја, на прузи Сарајево – Коњиц (Књига о Дражи, том 2, 237). Марковића су комунисти спроводили према Ужицу. Међу спроводницима нашли су се и бивши Марковићеви четници, насилно мобилисани, који су му омогућили да побегне. (Изјава А. Милошевића аутору.)
16 Дража Михаиловић пред светском поротом, 183-184.
17 Изјава Драгослава Хаџића из Горњег Милановца аутору.
18 Изјава Н.Н. аутору.
19 В. Стилиновић, Дража према америчким документима, радни наслов, необјављен рукопис.
20 Књижевне новине, 1. септембар 1998, интервју Властимира А. Стојановића.
21 Изјава Владимира Вулина аутору.
22 Споменица Дражи 1946-1996, 121.
23 Изјава капетана Радомира Петровића Кента аутору.
24 Изјава Мирјане Калабић аутору.
25 Изјава проте Михаила Даниловића аутору.
26 М. Пешић, Црвена тамница, 108.
27 Изјава др Бојана Димитријевића аутору. Димитријевић је магистрирао на теми о оснивању ЈАТ-а.
28 Алманах равногорског борца за 1953. годину.
29 М. Аћин Коста, Жртвована Србија 1944, 3.276.
(Из књиге Милослава Самарџића “Генерал Дража Михаиловић ии општа историја четничког покрета“, пети том, стране 797-813. НИП “Погледи“, Крагујевац, 2010)
Нема коментара:
Постави коментар