Православни календар.

уторак, 31. децембар 2013.

Пуковник Пилетић: Судбина српског официра

Sudbina srpskog oficira korica 3 510x680

Мемоари највишег четничког официра који је преживео рат. Пуковник Велимир Пилетић

(Београд 1906 – Париз 1972)

придружио се четничким одредима пуковника Драже Михаиловића средином августа 1941.
Упућен је у Источну Србију, где је командовао одредом, бригадом, корпусом и на крају североисточним фронтом. Немци су три пута уцењивали Пилетићеву главу, али је он ипак све шуме и планине Источне Србије чврсто држао под контролом. Највећи Пилетићев војни успех је блокада комплетне немачке Црноморске и Дунавске флоте, изведена у сарадњи са румунском војском. Немачки командант је са Пилетићем преговарао о предаји, али је по наређењу из Берлина ипак морао да потопи све бродове, код Михајловца.
Августа 1944. Пилетић наређује општи напад на Немце и ослобађа Источну Србију, држећи притом комунистичке паравојне формације далеко од Дунава. Тако извиднице Стаљинове Црвене армије, уместо жељених партизанских, у Србији најпре наилазе на одреде регуларне војске Краљевине Југославије.
По наређењу генерала Драже Михаиловића Пилетић тада одлази у Букурешт ради усклађивања даље акције са совјетским маршалом Толбухином, али Совјети га хапсе и он потом постаје сужањ злогласне московске Лубјанке.
Пилетић даје изванредан опис Лубјанке и читавог комунистичког система мучења. Ко то све види – није смео да преживи. Велика је срећа по историју што је преживео управо Пилетић – побегавши приликом транспорта на губилиште у Београду – не само због своје интелигенције и изванредне моћи запажања, већ нарочито због чињенице да је све посматрао са стране и потпуно непристрасно… Мемоари пуковника Велимира Пилетића спадају у ред најбољих књига о комунизму, као и о ослободилачком и грађанском рату 1941/45. Паралелна исповест Пилетићеве жене Оливере књизи даје димензију праве античке драме. Оливера је због мужа робијала и у Хитлеровим, и у Стаљиновим, и у Титовим затворима…

Да купите књигу преко “Амазона“, кликните овде.

САДРЖАЈ

ПРЕДГОВОР МАРКА МИЛУНОВИЋА ПИПЕРА

Сердар Јоле Пилетић
Први сусрет са Пилетићем
Стварни сусрет и разговор
Мајор Велимир Пилетић
„Старо се више не може вратити…“
Командант Штаба бр. 3
Уништење комуниста Источне Србије
Командант Крајинског корпуса
Пилетићеве радионице у Хомољу и социјално обезбеђење
Немачке уцене
Сукоби са Бугарима
Саботаже и обавештавање
Празне наде
Енглеска војна мисија одлази
Трагедија четника Источне Србије
Мемоари Ољини и Вељини
ПРВИ ДЕО: У СЛОБОДНИМ СРПСКИМ ПЛАНИНАМА
Кратак осврт на стање до рата
Рат
Под окупацијом
Прва уцена
На Равној Гори
Поверена ми је дужност
На извршење
Три године по планинама и шумама
За част и слободу
Шта је у Западној Србији
Немачке казнене експедиције
Почетак грађанског рата у осталим  покрајинама
Последњи покушај сарадње с комунистима
Веза са владом у Лондону
Друга немачка уцена
Лукавством против немачке офанзиве
Комунисти нас денунцирају код окупатора
Реорганизација командовања
Савезнички официри код Михаиловића
Савезници и капитулација Италије
Британска војна делегација у Источној Србији
Село у пламену
Велика Британија нас напушта
Одлазак савезничких војних делегација
Окупатор ме трећи пут уцењује
Поновно виђење са Михаиловићем
Рад по новим инструкцијама
Немци мисле на предају
Општи напад на Немце
Друге народности у нашим редовима
У беспућу
Потапање бродова код Прахова и Михаиловца
Црвена армија на нашем тлу
ДРУГИ ДЕО: У СТАЉИНОВИМ ГУЛАЗИМА
У рукама Црвене армије
У Румунији
Растанак са својима
Совјети ме хапсе
Промена затвора
Нови прокурор (иследник)
Затвореник у Лубјанци
Лубјанка
У самици
С колегом у ћелији
Око и уво Стаљина
Када сам још био слободан борац у шумама Источне Србије
Нови затвор: Лефортофскаја тјурма
Изненађење
Логор Красногорск
Бекство
Ка граници отаџбине
ТРЕЋИ ДЕО: У ЕМИГРАЦИЈИ
На запад
Логор Понгау
Емигрант у Паризу
А ла Санте
Комунисти траже моје изручење
Одбрана
Тито у Паризу
ЧЕТВРТИ ДЕО: ИСПОВЕСТ ОЛИВЕРЕ ПИЛЕТИЋ
У Хитлеровим затворима
У Стаљиновим затворима
У Румунији
У румунском затвору
У Титовим затворима

ПОГОВОР МАРКА МИЛУНОВИЋА ПИПЕРА

ПРЕДГОВОР МАРКА МИЛУНОВИЋА ПИПЕРА

Сердар Јоле Пилетић
Од када знам за себе, знам за фамилију Пилетића. Прва песма коју сам певао била је: „Што си сјетан, сердар Јоле?“ Сердар Јоле је најзнаменитија историјска личност Пипера, мојега племена, али и међу најпознатијим лицима Црне Горе. Он је и деда покојног пуковника Велимира Пилетића, команданта, у почетку Источне Србије, а затим 67. Корпуса Југословенске војске у Отаџбини. Ја сам у својој књизи „Од немила до недрага“ (Београд, 1992) писао о Пилетићима, њиховом пресељењу у Србију и о разлогу пресељења. Тамо стоји: ”Мало је оних који нису чули за сердара Јола Пилетића, пиперског и црногорског јунака, поглавара и вође пиперског племена. Више од пола века био је војвода и сердар пиперски, саветник и помагач владике Рада, десна рука књаза Данила и присни пријатељ књаза Николе. Јоле је, са другим црногорским јунацима, отимао крш по крш од вековних турских окупатора и угњетача српског народа. На тај се начин чувала и проширивала црногорска држава, борило се за крст часни и слободу златну и јуначко име Србиново. Нема бојишта из тог времена, на којем се лила крв српска и искупљивала слобода црногорска, на којем тај витез није учествовао.”
А крв није вода. Крв сердара Јола и његови гени текли су у његовим потомцима, у његовим унуцима Велимиру, Рељи, Манчи и другима, савременицима писца ових редова, током Другог светског рата и борбе против титоистичко-стаљинистичких издајника и крвопија.
Многе врлине и јуначка дела забележила је народна песма, као и многа предања о сердару Јолу Пилетићу. Никада ником није поласкао или ма због чега и кога слагао. А истину је изнад свега истицао за своје животно правило. Дату реч је држао непоколебљиво, без обзира на то да ли се то некоме свиђало или не. Тај став праведна, истинољубива човека, довео је сердара Јола у сукоб прво са околином књаза Николе, па затим и са самим књазом. Оптуживан је да ровари против Господара и да ради за Србију. Те интриге поквариле су њихове односе. Сердар је увређен и доноси одлуку да се сели у Србију. Књаз Никола је побеснео и позива Јола да дође на Цетиње. Он одлази и позив му је добро дошао да рече књазу каква му је околина. Тај драматични сусрет и растанак опеван је у народу:
„Књаз сердару поручује, на Цетиње да путује“.
Ток разговора није ушао у овај предговор, али у љутњи, књаз тражи од Јола сабљу, коју му је некада поклонио у знак признања његовом јунаштву.
О томе песма каже:
„Дај ми сабљу, сердар Јоле,
– Не дам сабљу, Господару,
Узми ово хладно гвожђе,
Јер је сабља сердар Јоле…”
Сердар је сабљу отпасао и дао му је натраг.
То је било 1879. године. Са Цетиња се Јоле вратио у Пипере и поручио блиској фамилији:
– Ко хоће, може са мном да иде у Србију.
Са њим је пошло шест најближијих фамилија са педесет шест чланова породица, међу којима је био и Јанко, отац Велимира Пилетића. Стигли су у Крушевац 19. октобра 1879. године.
После доласка у Србију, Пилетићи сердара Јола настанили су се по разним местима и дали велики допринос одбрани и проширењу Србије и српског народа. У оном добу Србијом су владали Обреновићи, који нису били у добрим односима са књазом Николом. Краљ Милан Обреновић покушао је да искористи сердара Јола у борби против књаза Николе и Црне Горе. На састанку Јоле му је, на предлог, одговорио:
– Ја сам дошао у лични сукоб са књазом Николом, а не са Црном Гором и Црногорцима, и у тим Вашим комбинацијама немојте на мене рачунати.
По карактеру, осетљивости, праведности и истинољубљу, покојни пуковник Велимир Пилетић личио је на свог деду, сердара Јолу. Одлично сам га познавао и тридесет година одржали смо пријатељство, без иједне трунке засенчења. Имао је невероватну осетљивост и због тога је много патио, у потаји. Преда мном, међутим, отварао је душу и текле су речи које су и мени парале срце. Ти интимни разговори лична су својина и ја ћу да их заобиђем јер би жаром погађали српску душу и образе. Истина, ја бих га тешио:
– На злату се рђа не калеми.
Он би се насмејао:
– Непроменљиви и непоколебљиви Маркиша, – тако ме је звао у неким чемерним приликама.
ВЕЛИМИР ПИЛЕТИЋ рођен је 2. маја 1906. године у Београду, од оца Јанка, шефа пореске управе, и мајке Живке Лукић, учитељице, која је после удаје напустила занимање и постала домаћица и васпитач деце. Завршио је војну академију и као поручник оженио се Оливером Ненадовић, по мајци Петровић Његош. По свему су одговарали једно другом па су, углавном, делили све. Рано су изгубили сина јединца, Јанка, и то су примили као Божју вољу, а често су, у мом присуству, причали о свом јединцу као да је жив, што ми је срце каменило. Обоје су били побожни, хумани, поносни на своје порекло, на Српство, које нису делили по провинцијама. Жалио је што не говори јужним дијалектом, ијекавски, којим је говорила његова супруга Оливера. Она је одрасла на италијанском двору Савоја, где је поред знања језика, од тетке Јелене, италијанске краљице и кћерке краља Николе, добила најдивније српско васпитање. Ко је хтео да их упозна, онакви какви су, они су томе заувек зрачили и били примери из бајки о српском достојанству. Нажалост, тих је исувише мало било. Много више је било оних, из емигрантске баруштине, који су покушавали да им напакосте, да их својствено сопственом карактеру и моралу оцрне. Ипак, било нас је доста, који то нисмо дозволили и који смо заћуткали многе клеветнике и интригаторе емиграције и отаџбине.

Први сусрет са Пилетићем

После нацистичког бомбардовања Београда и напада нацифашистичких хорди на српске делове Југославије, у разрушеном Београду неуморно су радили официри Дунавске дивизије на успостави реда и расподели мобилисаних војника резервиста. Тих дана био сам у Београду, доживео бомбардовање и распитивао се где треба да се јавим ради добијања распореда. Сви они који нису имали неку војну објаву олако су могли да настрадају. У том тражењу сретох се у Зориној улици са професором Трипком Ђукановићем, који ми рече да је добио потврду и да се пријавио мобилизационом центру.
– Тај се тај центар налази у згради Правног факултета, у Александровој улици, а главни у том центру је твој племеник, генералштабни мајор Велимир Пилетић.
Пошао сам тамо, пријавио се и добио објаву за излаз из Београда, да се пријавим јединици која је била у Старој Пазови. Мајора Пилетића сам видео како наређује, распоређује и упућује, али нисам имао прилике да са њим проговорим. Међутим, његов лик, његов баритонски глас и његово ћопање, упечатљиво су се урезали у моје памћење. Нога му је била у гипсу, али као да му то није сметало да све трком обавља. Много ми је било жао што му се нисам представио. Помислио сам да је он, можда, син Блажа Пилетића, одличног пријатеља мога оца. Блажо је 1916. као тешко болестан остављен на улици, при одступању српске војске, преко Црне Горе за Албанију. Многе, тешко оболеле, остављали су јер није било изгледа да ће живи стићи до одређеног места, па су Блажа склонили са ветрометине моја баба и мајка. После капитулације црногорске војске, отац је стигао кући са ратишта. Прихватили су Блажа, неговали га и он је преживео. Провео је у нашем дому све до ослобођења Црне Горе од Аустријанаца, октобра 1918. године. У тој ослободилачкој борби Блажо је био врло активан. Радио је на организовању Велике подгоричке скупштине. Био је неко време срески начелник у Подгорици. Одатле је пошао у Скопље, на нову дужност, али је имао писмене везе са оцем. Чак је, у неколико наврата, помогао оца. У кући смо имали неколико слика, њега и његових синова. Због свега тога, прекорио сам себе што нисам пришао мајору Пилетићу и решио своју дилему. Али, би шта би, напустио сам Београд. Од војничких ознака имао сам шињел и шајкачу, преко цивилног одела и плитких ципела. Са том сам спремом пошао у војнике, да ратујем.

Стварни сусрет и разговор

Када сам се срео у Хомољу са мајором Вељом Пилетићем, 1942. године, он ми је изгледао сасвим другојачије него при првом, на одстојању, сусрету у команди Дунавске дивизије, на Правном факултету. Сада је то био горштак, господин у сукненом оделу оног краја. Имао је црну осредњу браду и дивне бркове. И поред браде, лако је било запазити боре по лицу и челу. Када је говорио видели су се дивни бели зуби, који су одлично пристајали у окружењу браде и бркова. Глас је био исти – класични баритон. И без подизања гласа издавао је наређења, објашњења и упутства официрима и војницима који су били око њега. Наметну ми се утисак који се никада није променио. Велимир Пилетић је официр по позиву, што се много разликује од официра по занимању. Освојио ме при том првом, стварном сусрету. Заволео сам га, поштовао и ценио целог свог живота. Тридесет година били смо истински пријатељи и присни сарадници.
После поздрава и загрљаја, прво сам га питао је ли син Блажов. Одговори ми:
– Нисам, Блажо ми је стриц, ја сам син Јанков.
Онда сам му испричао због чега га то питам.
– То ми је много мило, да је стрико Блажо био код твога оца за време Првог светског рата. Сада ћу ја да се реванширам, јер ти ћеш бити код мене током овога рата.
То ми је чинило част и био сам поносан да је то рекао пред неколико младих официра, који су били у униформи краљевске југословенске војске и неколико подофицира и војника у оделима оног краја, са дугом косом и подугачком брадом, окићени бомбама и реденицима. При сусрету с њима посетиоцу се јежила кожа и обузимала га је нелагодност.
У рату 1941–1945. године, као и у свим ранијим ратовима које је водио, српски народ давао је читаве легије мученика и јунака. Ја сам био уверен да ће ”мријет навикнути“ припадници покрета народног отпора, борци против немачких снага, италијанских, бугарских, мађарских, арнаутских и усташких бандита, опрати љагу са војничког образа српске војске, која не даде ни једну битку овог рата, која би ушла у историју ратовања. Њих сам видео, не само као борце за ослобођење, него и као борце за рехабилитацију старе српске војничке славе и признања. У целом овом трагичном периоду, вође националног отпора, на челу са генералом Дражом Михаиловићем, међу  првима Велимир Пилетић, већином су били млађи официри, васпитани у дивним традицијама национализма, вођени родољубљем и заносом младости. Били су пореклом из сељачког сталежа, и сви редом добровољци, спремни да се боре за крст часни, слободу и демократију.
Гледао сам их са дивљењем и поштовањемм, али већ сам се доста био „наратовао“, натамновао и преморио од бекства и склањања испред крвника својих, крвника српског народа, па ме позив мајора Пилетића да будем код њега ни мало није обрадовао.
У току разговора са њим, у четири ока, предајом писмених и усмених порука које су му упутили пријатељи и једномишљеници из Београда, био је задивљен мојом вештином, окретношћу и памћењем. После тих похвала, које су ми годиле, осу ме хладним тушем:
– Поверићу ти једно одговорно место у Команди корпуса, јер за њега немам погодније особе.
Покушао сам да се извучем својом неспремношћу, болестима, плашљивошћу и другим недостацима који су препрека за тај деликатан посао и положај. Није се дао уверити.
– Мени је потребан сарадник на којег се могу ослонити.
Пристао сам под условом да за тај мој положај и посао знамо само нас двојица. Тако је и било. Ја сам дато ми поверење оправдао колико сам могао и уверио сам се да моја мишљења усваја чиме ми је дао снагу да издржим до краја и да останем његов непоколебљив пријатељ, поштовалац и бранитељ.

Мајор Велимир Пилетић

Избегавши заробљавање од стране Немаца, лечио је повређену ногу, у војној болници, под другим именом, али о њему се сазнало и многи су били заинтересовани да га придобију за своје планове. Комунисти су га позвали да им буде начелник штаба. Дража је сазнао за њега и послао курира с позивом да дође на Равну Гору. Пилетић се одазвао позиву и састао се први пут са Дражом у Струганику, где му је Дража изложио своје погледе на герилску борбу и своје планове. Дража је желео да организује и прошири отпор на све југословенске крајеве, прво по селима, а касније и по градовима. Покрет је требало да се састоји из малих борбених одреда, растурених свугда на терену и огромне људске резерве, која би у сваком тренутку могла бити мобилисана, за одлучни удар, у моменту опште савезничке офанзиве. До тог општег народног устанка, морао се што више штитити живот становништва, да се оно не би излагало непотребним репресалијама од стране окупатора.
Мајор Пилетић причао ми је са заносом о том разговору са Дражом. Ја сам пажљиво слушао и  бележио у писанки запажања, која ћу касније, по обичају, укратко унети у своју бележницу. Решење је пало, сарађиваћу са Пилетићем иако се не слажем  са концепцијом борбе Драже Михаиловића, јер је бољи и погоднији од комунистичко-титоистичких издајника и разбојника. Пажљиво сам слушао даље препричавање Дражиних погледа.

„Старо се више не може вратити…“

Пуковник Дража Михаиловић није тада говорио са мајорем Пилетићем само о герилском рату, који је тек почињао. Шетајући у сумрак око куће војводе Живојина Мишића са Пилетићем, Дража је у пуном заносу и са одушевљењем говорио о будућој Југославији, после победоносног рата. Страшно га је вређала издаја хрватских територијалних пукова. Гадило му се на неколико хрватских официра: Крена, Пироа, Навратила, Макиједа и много других, који су одбегли Немцима, са ратним плановима одбране заједничке државе. Павелићева НДХ, покољи Срба у њој – ужасавали су га. Али све је то био доказ да послератна држава мора бити уређена на сасвим новим основама. Наглашавао је да то ново уређење мора бити са опсежним економским и социјалним реформама и да држава мора бити федеративна, са најмање три федералне јединице, Србијом, Хрватском и Словенијом.
Дража је говорио мајору Пилетићу о бројним грешкама и недостацима Краљевине Југославије. Одлучно је био за корените измене, којима би се створила срећнија држава и задовољнији народ у њој.
– Онда ме је продорно погледао у лице и тихо, као своје вјерују, рекао ми: ”Старо се више не враћа“.
Није изостао мој коментар:
– Пуковник Михаиловић је добронамеран и поштен човек, и верујем способан командант, али многе ствари мора да увиди и измени неке ставове. Стари појмови: проширена држава, троимени народ и три религије, неће се моћи исправити тријализмом нити прокламацијом о демократији.
Велимир Пилетић волео је, и био много заинтересован, да дискутује о економским и социјалним питањима и будућем уређењу државе. Никада није истицао своје заслуге, иако их је имао на претек. Али том приликом, при првом стварном састанку, када ми је описивао пуковника Дражу Михаиловића, рече ми спонтано, са неким умилнијим гласом:
– Дража ми је одао велико признање због рушења железничких мостова на Дунаву и Сави и моста краља Александра. То сам урадио са великим болом у срцу, извршивши наређење Врховне команде, пред зору 13. априла. Пуковник Дража, сада генерал и министар војни, овако ми је о томе рекао: „Прави значај рушења ових мостова показао се тек у тренутку пребацивања немачких трупа са Балкана на источни фронт. Онда су дуге колоне, које су из Грчке, са Крита, из Албаније и Црне Горе, стизале непрекидно у Београд,  закрчиле обале Саве и Дунава, јер су за прелаз имале само један уски понтонски мост код Карабурме, тако да је њихово пребацивање трајало недељама. Ви сте, Пилетићу, учинили велику помоћ савезницима, пре свега Совјетском Савезу, а затим и осталим, демократским силама које се боре против нацифашизма и то Вам се не сме заборавити. Имам обавест да ће ме ускоро именовати за војног министра и међу првим задацима биће ми да се за херојско дело наградите и унапредите.“
Поред неколико других жеља, да буде упућен у Црну Гору, или Босну, Дража је желео да Пилетић пође у Источну Србију као помоћник команданта, или да, ако тај не буде хтео, он буде командант. Дражино предвиђање да пуковник Пантић неће прихватити предлог било је тачно. Тога задатка прихватио се Пилетић и дошао на терен Источне Србије. Тамо је стигао 11. септембра 1941. године. Са собом је повео судског потпуковника Маринковића, који је касније ухапшен од стране Немаца и одведен у заробљеништво где је и умро. Тако је Пилетић постао командант Штаба бр. 3.
Пре одласка на терен, у Источну Србију, Пилетић је, са још неколико својих сарадника, имао састанак са комунистичким представницима. Састанак је одржан у Смиљанића улици, али на њему и поред жеље да се постигне договор, од тога није било ништа. Обавестио је Дражу да је са комунистима тешко разговарати. Неколико дана касније посетио је Пилетића делегат генерала Милана Недића и позвао га да што пре дође јер је генерал за њега, као за свога ђака, у својству председника Владе спаса, одредио одговарајуће место. Делегату је рекао да каже Недићу како га није нашао код куће, на шта му је он срдито одбрусио да неће да лаже. То је убрзало Пилетићев одлазак у Источну Србију.
Али не само то. Пре рата, док је службовао у Панчеву, Пилетић је са дружином иступао против швапског културбунда, и као члан Сокола, у акцијама упереним против банатских Шваба. Они му то нису заборавили. Били су у потрази за њим и уценили га са сто хиљада динара. Једини спас је био одлазак у слободне српске планине, у организацију Драже Михаиловића.

Командант Штаба бр. 3

Да би се проценила величина мајора Велимира Пилетића, треба подсетити на неколико важних ствари. Источна Србија је „тепих“ народа и познато жариште политичких сукоба. Дошао је у део Србије у којему раније никада није био. Ту, у тој мешавини, требало је, пре свега, да створи војску, да одобровољи народ и стекне присталице и поштоваоце. Да одабере место где ће организовати свој штаб. Необично му је помогло када је народ сазнао да је унук сердара Јола Пилетића. У том крају знало се за сердара, јер се име јунака тамо много поштовало. И онамо се певало: „Што си сјетан, сердар Јоле“.
Он није тамо послат од Драже да предузме команду неког пука, него да својим ауторитетом, младалачким идеалима, личним поштењем и способностима, створи тај пук. Да бројно буде јак, да морално буде на високом нивоу и да јунаштвима буде узор и подстрек другима. Младог мајора Пилетића помогло је највише лично поштење и достојанствено понашање у том донекле страном народу, са којим у много случајева није могао да се споразуме.
У оном делу народа, стара држава продубила је разлике између радикала и демократа, између вароши и села, између богатијих и пуких сиромаха. Скоро ничим добрим није тај народ задужила или код њега створила одушевљење, али он је и поред подела био спреман да се бори за крст часни и слободу златну. За њега је слобода највиша светиња и највеће благо и, кад намирише часна и поштена предводника, радо жртвују све, па и свој живот за оне циљеве које му тај предводник истакне. Заборављају се стари сукоби, несугласице, не памти се „демократија“ жандарма и полицијских писара и „хуманост“ пореских егзекутора. Бивши народни посланици губе сваку вредност, начелници среза су окупаторске слуге, а страже и војске поретка друштвена јадала. У тим кипућим временима, скоро сва села хомољских области бирала су за председнике општина најбоље и најчасније људе. И то је извршено под упливом мајора Велимира Пилетића. Само тим актом доказао је колико је био мудар и зрео човек. Тим избором створио је сигурност за своје сараднике и успоставио основе за попуњавање својих редова и познавање људи с којима треба да се ради или од којих треба заискати.
За почетак своје акције са оружаним снагама Пилетић је изабрао централну планинску област Источне Србије, Хомољске планине. У њима је створио језгро оружаног отпора да би се одатле проширила акција на све околне срезове, а потом и округ. О томе раду читаће се у његовим мемоарима, иако у краткој форми. Разговори у Пожаревцу и Петровцу на Млави ојачали су идеале младог официра и отворили му врата манастира Горњака, саграђеног у самој клисури Млаве, у планинској дивљини и скоро неприступачног. Он се одмах одлучио да манастир постане седиште његовог штаба. Срео је неколико официра, који су се склањали да их Немци не би отерали у заробљеничке логоре. Они су одмах прихватили Пилетића и Дражу Михаиловића за своје старешине. Састао се са официрима жандармерије и војводом Пећанчевих четника, који су формално били под командом Недића, али у ствари, срцем и душом, били су за покрет Драже Михаиловића. Пилетић је опрезно радио с њима пре прихватања у своје одреде, да би одвојио пшеницу од кукоља.
У једном разговору, причао ми је о својем прилагођавању времену и људима:
– Дошао сам из хијерарске средине у којој се вршила подела на старије и млађе по чину. Док се било у униформи и у стези дисциплине на ту се поделу олако прилагођавало. Остале друштвене класе нисам скоро ни познавао. На послу организовања народног отпора не може да се примени метод по чину јер распала се држава, попуцале униформе, стеге нема. Говор и дискусија потиснули су опрезност и дисциплину. Отпор се организује на добровољству. Разговори се воде и са онима који немају дисциплинских обавеза. А главни извор и резерва снаге су сељаци, најзапостављенији сталеж државе. Нигде као у сељачким редовима, не могу се пронаћи умност и сталоженост. Својим логичним анализама прилика и одличним проценама времена и људи, сељаци су ме потпуно освојили, задивили ме, а својим јунаштвом и стратегијом бацили су у засенак високи проценат војничког кора, који се васпитавао да се бори, да у борби предводи и примером показује пут и начин како и шта треба да се ради. Постао сам приврженик сељачких, земљорадничких покрета и партија јер их сматрам темељом друштва и државе. Официри и велики број интелектуалаца су несигуран део заједнице. У њима су амбиције које су често болесне јер превазилазе њихове умне и моралне снаге. Завидни су и спремни на пакости. Када пригусти спремни су да побегну и да се заогрну опортунизмом, који није човечан. Ја сам имао и имаћу неприлика, главобоље и невоља са људима из тих класа, које би требало да воде и граде, али више знају да руше.
Није имао лак посао, јер Хомоље је било пуно разне војске. У Хомољу су се налазиле две групе Пећанчевих четника. Групу од неколико стотина четника предводио је поручник Сава Марковић, који је био родом из околине Зајечара. Другу групу од сто четника предводио је војвода Војислав Трибрђанин – Звишки. У Кључу је био војвода Илија Савовић, а к Неготину војвода Жарко. На Црном Врху имао је жандармеријски наредник Видоје групу од 12 жандарма. У низинским деловима Хомољских планина били су комунисти, под командом Вељка Дугошевића, резервног потпоручника, учитеља по професији, који се називао командантом Источне Србије. Располагао је са 150 партизана и са око 100 црвених четника војводе Пљешковића, који му је пришао. Дугошевићеви партизани претежно су били Личани, радници из рудника злата у Благојевом Камену. Са њим се Пилетић срео и преговарао је о заједничким акцијама против непријатеља и његових сарадника, али се нису могли сложити ни по једној тачки предложених програма. Дугошевић је припремио заседу да убију Пилетића, али Велимирова прича о положају његових војника збунила је Дугошевића и није смео да замишљено учини.
Комунисти су напали ослобођени Петровац на Млави и четнике Пилетићеве у Бистрици, којима је командовао капетан Павле Илић Младеновић. Те исте ноћи, на превару, комунисти су ухватили капетана Павла Илића Младеновића и тројицу пратилаца, побили их на зверски начин у Петровцу на Млави, па тела закопали у ђубришту школе. Тим својим нападом на Бистрицу и убиством Павла Илића Младеновића са пратиоцима, почео је грађански рат у Источној Србији, којега су изазвали комунисти. Вест о томе озлоједила је људе оног краја и тражили су да се Хомоље очисти од комуниста. На комунисте та осуда није имала никаквог утицаја. Они освајају места из којих су се повукли Пилетићеви одреди.
Када су комунисти освојили Жагубицу, запалили су општинску архиву, опљачкали новац општине и вредности бројних грађана. Опкољени Пилетићеви војници успели су да одступе, али стигао им је у помоћ сам Пилетић са великим одредом. Ту су заробили 29 комуниста, десетину их је погинуло, а главнина је одступила пут Кучева. Заробљеним комунистима Пилетић је одржао говор у којему је истакао да не жели грађански рат, а да они могу да иду куда хоће, могу да се прикључе његовим одредима, или врате Дугошевићу. То је направило необичан утисак на оне који су се вратили у свој комунистички одред. Постали су ватрени пропагандисти за Пилетића и његову борбу. Да би се то понашање спречило, Дугошевић и политичко руководство стрељали су тројицу војника, међу њима и познатог комунисту Качара. Тако је грађански рат у Источној Србији постао стварност. Он ће у потпуности уништити комунистички покрет Источне Србије. Истина, њихов политички комесар, др Гвозденовић, покушао је да се односи среде и срео се са Пилетићем у манастиру Горњаку, али са комунистима, због њихових лажи, интрига и неверства, ништа се добро и паметно није могло постићи јер се договореног нису придржавали.
О свему томе, укратко, пише Пилетић у својим мемоарима и нема потребе да ја настављам надуго и нашироко из својих бележница. Још једно морам да поменем због читаоца. Ја у том времену нисам био тамо. Био сам на путу од немила до недрага, а догађаје сам бележио годину дана касније, узгредно, уз други задатак. И те бележнице поседујем, иако писане 1942. године. Приликом мојег одласка из титоистичке Југославије остале су код пријатеља. Тек 1957. године добио сам их преко једне иностране установе.
Почетком зиме 1942. почела је велика немачка офанзива на „одметнике“ у Хомољу. Циљ офанзиве био је да се ухвати или убије Пилетић и униште његови одреди. Једнога дана пронела се вест да је Пилетић погинуо. У ствари, он се склонио на један забачени салаш. Надао се да ће таква вест утицати на немачку офанзиву и на српске колабораторе – љотићевце, да са потером престану. И то се заиста десило. Вест о Пилетићевој погибији стигла је и до Врховне команде и Драже Михаиловића, који  је у Хомоље послао специјалног делегата да види како се то десило.

Уништење комуниста Источне Србије

Одмах иза пронете вести да је Пилетић погинуо, комунисти су почели општи напад на његове одреде, рачунајући на брзу победу.  Истина, они се ни раније нису придржавали споразума склопљеног између Пилетића и комесара др Гвозденовића, у манастиру Горњаку. Веровали су да је прилика да приграбе целокупно вођство отпора у Источној Србији. Према директиви Пилетића, његови одреди прешли су у акцију против комуниста и извршили напад на њихов главни штаб у Нересници. Док је комунистичко руководство успело да се спасе бекством, национални одреди побили су и заробили више комуниста, међу којима и капетана Јовановића.
Комунистички главни штаб за Источну Србију, бежећи, дошао је у село Дубоко, али ту их је напао војвода звишки Војо Трибрђанин и готово потпуно уништио. У борби је погинуо и комунистички командант за Источну Србију Вељко Дугошевић.
Комунисти су имали у Источној Србији око 1.800 људи, а после погибије њиховог вођства највећи део пришао је Пилетићевим националистичким снагама, док су мале групице од преосталих, већином правих комуниста, остале да се крију по терену, не водећи више никакву акцију. Неки су бежали у Босну и тамо се прикључили већим комунистичко-титоистичким одредима. Тако је, почетком 1942. године, цела територија Источне Србије била под управом ЈВуО. Уништени су комунистички одреди у Крајини, код Соко Бање, Књажевца, Сврљига и Ниша. Партизани ће се појавити с пролећа 1944. године, а власт ће дограбити после преласка совјетске војске у Југославију и помоћу бугарске војске, која се у септембру 1944. од окупаторске претворила у савезничку комунистичку армију и устоличила титоисте у Београду и целој Југославији. Обилату помоћ комунистима пружили су Америка и Енглеска и поред певања титоистичких шумаца, издајника своје земље и народних крвника: „Америка и Енглеска биће земља пролетерска“.
Захваљујући тим савезницима, Срби су поробљени, десетковани, ментално уништени. Када су савезници у питању, ми смо наивчине, све смо им веровали и на њих се надали, па са поносом папагајски понављали: „Наши велики савезници“. А они, рушили су српске градове, са висина су бацали товаре бомби и убијали српску нејач, болесне, остареле и палили њихову имовину. И када су, излажући свој живот погибији, бежали преко границе великим савезницима, и постајали код њих стражари магацина, били су пресрећни и заборављали на своје чинове и звања. Тако се народ обезљудио, обљутавио, окукавичио и ментално пореметио. То је део подмукле борбе којом су нас велики савезници уништавали, у потаји, да би у последњој декади двадесетог века иступили, у име хуманости, хришћанства и демократије, подобно својим историјама, као највећи злотвори Срба у њиховој мучној историји. И на крају, Срби, којима велики свезници, марке и долари нису попили мозак, открили су које су и какве су хуље они у које су веровали. Србија је разрушена, Срби десетковани и сведени на просјачки штап, али „васкрсења не бива без смрти“.

Командант Крајинског корпуса

У октобру 1942. године генерал Дража Михаиловић, који је још раније постављен за начелника штаба Врховне команде ЈВуО, као и за министра војног краљевске Владе у Лондону, дао је неколико нових задатака потпуковнику Велимиру Пилетићу. Прво је наименован за команданта Крајинског корпуса, који је обухватао срезове: Кључки, Брзопаланачки, Поречки, Голубачки и Звишки. Затим му је дао налог да политички ради у Румунији и Бугарској.
Пилетић је прешао у Крајину и свој штаб поставио на падинама Пореча, између Малог и Великог Крша и Дели Јована. У Хомољу је оставио као заступника свога начелника штаба капетана Синишу Оцокољића – Пазарца. А како у Крајини и Поречу организација отпора није била у потпуности спроведена, почело се са организовањем села, са прикупљањем бораца, набавком оружја и израдом муниције, бацача и бомби, што се није могло набавити са стране. Почело се са врбовањем официра, који су били старешине у Недићевим пољским и граничним одредима. Део тога задатка, за срезове Кључки и Брзопаланачки, поверен је, поред осталих, и писцу ових редова. Тешко је заборавити разговор са потпоручником (покојним) Драгутином Бурићем, и жандармеријским наредником водником Благотом Вучуровићем.
– Ово је најсрећнији тренутак мојег живота, – рече ми Бурић.
Зажелео је да одмах пође сам или са делом људства у одметништво. Искусни Вучуревић разговор је заогрнуо шалом:
– У мојим годинама не иде се у хајдуке, – рече и позва своју згодну ћерку да нам наточи по ракију. При одласку је рекао:
– Ово сам очекивао, али си ме ти изненадио. Не бери бригу, са предлогом си успео.
Тако се дешавало и у другим срезовима, који су отворили врата припадницима колабораторских снага да, после напада шумаца, буду заробљени и одведени незнано куда. За кратко време извршено је организовање села и града. Онда се почело са радом међу Србима Румуније, са припадницима Царинистичке и Либералне партије Румуније (Манијеве и Бритијанове), одласком у Букурешт и успоставом додира са румунским граничним снагама. Са Бугарском је ишло теже, иако су у раду учествовали и бугарски емигранти, присталице Стамболискога. Ипак, преко Софије, успостављена је веза са Цариградом. То је учињено преко Букурешта, где је био турски амбасадор, Шефкет Истинели, стари пријатељ Срба и српског народа.
После доласка енглеско-пољске војне мисије, појавила се потреба да се Пилетић одазове њиховом захтеву, за успоставу везе са Мађарском. О томе је писао Пилетић у својим мемоарима, али и у Цертификату, који сам објавио на неколико места, у изводима и у другим књигама. У тим свим мисијама учествовао сам и завршавао их на најбољи могући начин. О мисији у Мађарској имао сам опширне прибелешке, преливене у рукопис, али он је сагорео у пожару који је подметнут Архиви ”Југословена“, којег сам уређивао. Већи део био је на мађарском, немачком и енглеском језику, и то се није могло надокнадити и обновити. Пропало је, као и много другога, током потуцања од немила до недрага.

Пилетићеве радионице у Хомољу и социјално обезбеђење

У одредима којима је командовао Веља Пилетић било је доста занатлија, као и неколико техничара и механичара из крагујевачке фабрике оружја. О једном између њих, Лазару Аврамовићу, писао сам у књизи „Од немила до недрага“. Њих је Пилетић користио за израду ратног материјала. Нарочита пажња је била на изради ручних бомби, најдрагоценијег оружја. Аврамовић је израђивао минобацаче са великим успехом. Бацачи и бомбе прављени су по угледу на крагујевачке. Прва радионица за израду била је у Благојевом Камену, код Нереснице, у просторијама и са машинама истоименог рудника злата. Постојало је око десет радионица на терену. У некима су израђиване врло добре митраљетке, од старих пушчаних цеви и челичних опруга. Најуспешнија је била радионица у Крепољину, у којој су радили стручни мајстори из крагујевачких фабрика оружја и муниције. За бацаче, употребљаване су водоводне цеви.
Израда радио предајника и пријемника била је на завидној висини. Тих радионица било је неколико у Хомољу, Поречу и Крајини. Радио станице већином су израђиване од старих радио апарата. Анодне батерије за њих доношене су из Бугарске, Румуније и Загреба, док је електрична енергија ових станица добијана из аутомобилских акумулатора.
Санитетски материјал добијан је из Београда, највише из Главне војне болнице, као и из свих болница и апотека, које су се налазиле у Источној Србији.
Крајем 1942. године почели су да раде тајни школски центри за обуку резервних официра, док су се одабрани омладинци од 15 до 18 година обучавали за радиотелеграфску струку. Деца од 15 година, из сигурних фамилија, обучавана су за обавештајну службу, а један мањи део за курирску службу. Један број девојака припреман је за болничарке, кроз кратке припремне курсеве. Било је и неколико састанака, курсева за идеолошко изграђивање жена, у духу демократских линија.
Велика пажња, све у тајности, била је од почетка 1943. године посвећена обуци регрута за устаничку војску. Посебно су позивани они који због рата нису завршили служење војске. Већином они, који су навршили 18 година живота, па надаље. Обуке су извођене по селима и на сигурним местима, суботом и недељом. Окупатор је боравио немоћан у градовима, док су села и варошице били у рукама ЈВуО. Веровало се да ће се савезници искрцати у Албанији или  Далмацији. Веровало се у борбену будућност и зато је цела област Источне Србије била подељена у девет корпусних територија. Тако је организација генерала Михаиловића имала стварну власт, по селима од 1942, а од 1943. и по варошицама и великим градовима. Влада генерала Недића је потврђивала среске начелнике и друге чиновнике за које је организација отпора дала предлог или пристанак. Вршено је и организовање исхране. Стварани су магацини, сухопутни центри, помоћ у храни и огреву сиромашном становништву и фамилијама из којих су неки чланови одведени у логоре, или су били у заробљеништву.

Немачке уцене

Наравно да су Немци и њихови сарадници били обавештени о свему, јер ни они нису седели скрштених руку. Пилетић је са својим војничким и социјално-друштвеним радом био трн у оку окупатора, њихових помоћника, али и понеког официра који је у свему томе гледао нешто ново и сумњиво. Официри треба да се баве војним питањима, да псују сељачку мајку и одржавају дисциплину, мислећи за све. Све је мирисало на нешто сумњиво. Та схватања подгрејавали су окупатори, па је крајскомандант, да би помогао Србима и спасао их Пилетићевих новотарија, озаконио суму од 100.000 динара, коју су банатске Швабе на његову главу раније поставиле, уценивши га као начелника Штаба Дунавске дивизијске области у Панчеву, јер је помагао акције сокола и четника, који су имали сукобе са немачким културбундом за територију Баната. О томе ми је Пилетић причао надуго и нашироко, рекавши ми да су Немци после окупације Југославије, по оптужби банатских Шваба, стрељали у Панчеву 17 српских интелектуалаца, најбољих Пилетићевих сарадника.
Током велике немачке офанзиве против четника, у току зиме 1941–1942. немачке војне власти растуриле су по свим местима Источне Србије плакате, у којима се објављивало да је Пилетић уцењен са 200 хиљада динара, које ће се платити ономе ко га убије или жива доведе. Године 1943, крајскомандант из Зајечара повећао је ту суму на милион динара.

Сукоби са Бугарима

Године 1941. бугарске окупационе трупе биле су распоређене око Ниша, Алексинца, Соко Бање, у долини Мораве и у Топлици. Године 1943. оне су се налазиле у готово читавој Источној Србији. На самом почетку те године дошло је до првих борби између четника и Бугара, у околини Пожаревца. Један бугарски батаљон био је упућен од стране Немаца да нападне Пилетићеве одреде. Бугари су успели да их изненаде и при овом првом нападу заробили су неколико војника са поручником Ловрићем, кога су предали Немцима, а они су га интернирали у концентрациони логор у Маутхаузену.
Неколико дана касније, један прикривени комуниста из села Мишљеновца дошао је у Кучево и известио бугарског команданта да се четници налазе у његовом селу. Већи бугарски одред упућен је у село, али су четници пружили јак отпор и натерали бугарске војнике да се повуку ка Кучеву. Не желећи да у селу сачекају нову потеру, четници су се повукли дубље у планине. Морам да истакнем да је понашање бугарских трупа било различније од онога из прошлости. Оно се разликовало и од немачког понашања. Једно је сигурно, бугарске трупе помагале су партизане, како у Топлици, тако и по другим пределима где би се појавили. У случају опасности отварали су им границу да беже у Бугарску. Према четницима су имали непријатељско држање, али не и према народу.

Саботаже и обавештавање

На територији Источне Србије – командног Штаба бр. 3 – налазило се око 60 рудника. Сви су они били у рукама четника, осим борског. У њему је била јака немачка посада и колаборатерске јединице, што је износило око 2.500 војника. Немачке сигурносне трупе биле су наоружане са 26 топова и великим бројем аутоматског оружја и бацача. Иако је радна снага у руднику била, у току окупације, пет пута већа него до рата, производи рудника, услед саботажа, били су мањи него што су били за време мира. Међу радништвом, инжењерима и стручним особљем, била је спроведена конспиративна организација, те су необјашњени кварови на рудничким инсталацијама били свакодневна појава и тиме се смањивала производња.
Пилетић је уз сарадњу других имао план да обустави сваки даљи рад у Бору. Добијао је од инжењера из рудника детаљне податке о техничким постројењима, електричним уређајима и рударским направама. То је доставио енглеској војној мисији с планом о онеспособљењу свих борских рудника. То се могло са успехом извести само упадом јаких снага у Бор, па је тражио од Енглеза да наоружају око 2.000 војника аутоматским оружјем и потпуно обезбеде муницију и експлозив. Захтевао је да енглески авиони бомбардују касарне и бункере у којима се налазила немачка посада и тиме омогуће и олакшају упад његових снага у просторе рудника. Међутим, Енглези нису послали ни тражено оружје, ни муницију, нити авионе да би напали из ваздуха поменуте објекте. Пилетић је морао да одустане од напада који би, неприпремљен, могао само да проузрокује велике жртве у редовима његових одреда, радништва и околног народа, а да се никакав успех не постигне. Међутим, енглеска мисија је, зачудо, захтевала тај напад и поред оправданих приговора и стварних чињеница.
На једном другом месту, у изјави за страну државу, Пилетић је писао: „У мој штаб парашутирани су седам енглеских официра, чина мајора и капетана. Два су упућена у Румунију, од којих је један погинуо“. У Пилетићевом штабу стално је био Џаспер Рутем, мајор који је касније произведен у пуковника. Баш с њим, који је заиста био добар и разуман човек, због немогућих тражења Пилетић је често долазио у оштру дискусију. Таква једна дискусија била је због одласка двојице официра у Румунију, мајора Томаса и поручника Николаја Цуркана. Томас је тражио да се само чамцем пребаце, а Пилетић је предлагао да им дадне 30 пратилаца, који би обезбедили њихов одлазак дубље у Румунију и да се повежу са већ организованим Србима из Темишвара, Баната и Букурешта. Узели су само једног подофицира који је говорио румунски. При самом прелазу, у сукобу са неколико румунских жандара погинуо је мајор Томас, нестао подофицир, а успео је да се спасе Цуркан. Рутем се осећао кривим што није прихваћен предлог Пилетића, јер да је то учињено, румунски жандарми не би се ни појавили пред толиком групом наоружаних људи.

Празне наде

Потпуковник Пилетић очекивао је да ће толико бројном доласку енглеских официра (уз више подофицира и телеграфиста) следовати слање војних транспорта оружја и муниције, али то су биле празне наде. Поверовао је да енглеска војна мисија има друге циљеве, а не помагање националног покрета отпора. Ни он, ни други познати команданти из Источне Србије, нису могли ни слутити шта у себи носи то енглеско држање. О томе је аутор ових редака разговарао, у једном погодном моменту, са капетаном Нашом, пољским официром из штаба генерала Сикорског, који се такође спустио падобраном код Пилетића. Са капетаном Нашом био сам блиски пријатељ, о чему сам писао у књизи „Са капетаном Нашом у Београду“ (Штокхолм, 1990. године).
Одмарали смо се на једној узвишици, на атару Голог Брда и посматрали Дунав и по њему пловеће објекте. Речни бродови вукли су по неколико шлепова узводно и по водостају шлепа видело се да су натоварени. Уз разговор о томе шта у њима има и шта би се десило да буду потопљени, дотакли смо се покушаја код села Бољетина, који се десио неку недељу пре. Пилетићеви специјалци покушали су да потопе немачки брод у Ђердапу, пред Сипским каналом, али нису успели јер за то нису имали потребно оружје. Неколико дана касније Немци су, из Бањичког логора, стрељали 150 припадника Дражиног покрета.
– То је била велика цена за никакав резултат, – рекох Нашу, у чуду га упитавши зашто нас енглески савезници не опреме како треба. Том покушају су присуствовали Рутем и пуковник Гринвуд. Рекох, неконтролисано, да је потпуковник Пилетић озлојеђен и љут на савезнике, који га чују али не помажу.
– Зар верујете да су они ваши савезници? Они су овде због својих интереса. Они нису савезници ни ваши, ни нас Пољака. Уосталом, примећујем да Пилетић мало шта зна о Техеранској конференцији.
Ту је заћутао, а ја сам се скаменио. Било ми је јасно шта ми је пољски капетан Наш само наговестио. Било ми је много јасније када смо тих дана добили авионску пошиљку, која се састојала само од водених мина. Њих је требало прилепити за пловеће објекте на Дунаву. Са неколико њих на истом објекту наносила се велика штета, па и потапање. Могле су се те мине пуштати у воду, па би се на одређеном одстојању саме покренуле и лепиле на челичне основе, где би експлодирале, а резултат је зависио од тога на којем се делу брода, или пловног објекта, то десило. Убрзо су откривене и месецима су изнад Дунава летели немачки авиони, малих величина, са магнетским уређајима, проналазили њихова легалишта, па их патролним чамцима чистили.
О разговору са капетаном Нашом, у једном погодном моменту рекао сам Пилетићу, који ме продорно гледао. Онда је најозбиљније затражио од мене коментар. Да сам имао право, да енглеске војне мисије имају задатак да искористе нашу организацију, да је ослабе и онеспособе, неку годину касније потврдио у својој књизи „Мис Фајр“, пуковник Џаспер Рутем, у којој је написао: „Комунистима за једну ноћ послато је 160 авиона оружја и муниције, а Михаиловићу у Источној Србији 24 авиона за годину дана“.
Разочарани четници су са огорчењем пратили овакву енглеску политику, коју нико у Србији није могао да разуме. Енглески официри, чланови мисије код Пилетића, изјављивали су да они чине све што им је у могућности, а што је у оквиру инструкција које су добили.
Док су Енглезима Пилетић и остали команданти говорили да је комунизам опасност по човечанство, да титовци нису савезници Велике Британије, већ њихови непријатељи, енглески чланови војних мисија би слегали раменима и одговорали да они не могу, и не смеју, да се мешају у политику. Међутим, стално су захтевали од Пилетића и његових команданата да онако недовољно наоружани и без муниције предузимају авантуристичке и безумне подухвате. Изгледало је да им је задатак да извршење тих захтева доведе не само до уништења свих четника у Источној Србији, већ и до уништења и самог српског народа. Захтеви Енглеза су били тако војнички неоправдани, да је Пилетић са својим командантима убрзо дошао до уверења да мисија, вероватно по упутству својих виших команди, сили јединице националног отпора на самоубилачке подухвате само зато да би убрзо биле уништене од окупатора, а титовски партизани остали једини господари на терену.
У погодном моменту то сам рекао једном члану мисије, пријатељу и много добром човеку. Пилетић ми је у Паризу, доста година касније, рекао:
– Веровао сам у оне твоје сумње о Енглезима, које су доказане изручењем црногорских четника комунистима.

Енглеска војна мисија одлази

Био сам присутан последњем састанку пуковника Пилетића и пуковника Џаспера Рутема. Било је то крајем јануара 1944. године, у селу Горњане. Њих двојица, сваки са својим помоћником, водили су подужи разговор, који је текао у мирном тону. Верујем, да у мемоарима има нешто о том разговору. Како се Пилетић спремао за пут, јер га је генерал Михаиловић позвао да дође код њега, пуковник Рутем је по њему послао писмо генералу Армстронгу, који је био у штабу код Михаиловића. Ја сам онда добио задатак, о којему сам писао на другом месту. Капетан Наш је неколико недеља раније погинуо у борби против Немаца, а енглески капетан Мики предао се Немцима са тројицом четника. Требало је све сазнати о тој погибији и о саслушању заробљених, са Микијем на челу. Због тога нисам узет у пратњу пуковника Пилетића, што сам желео, јер волео сам да видим генерала Михаиловића.
Када се пуковник Пилетић вратио у Крајину из штаба генерала Михаиловића, речено му је да енглеска војна мисија одлази. Он је онда упутио писмо Рутему, у којему се захвалио том сјајном човеку за све учињено и пожелео му је срећан пут у његову отаџбину. Рутему је било драго то писмо, захвалио се и срдачно поздравио Пилетића и све његове сараднике. Отпраћени су у штаб пуковника Драгослава Павловића, одакле су прешли у околину Ужица и авионом стигли, без проблема, у Италију почетком априла 1944. године. Пуковник Пилетић био је много изненађен када је видео писмоношу да се вратио натраг. Он је веровао да ће га Енглези повести са собом. У ствари, тај му је предлог учињен, али га није прихватио из породичних разлога.

* * * * *

У овом предговору није место да се пише о догађајима после повратка пуковника Пилетића са Јелице, из штаба генерала Михаиловића. То препустимо мемоарима. Ми ћемо се осврнути на 4. септембар 1944. године. Тога дана стигао је курир из Врховне команде са писмом, депешом, у команду среза Кључког. Аутор ових редова био је тада и командант среза јер после смене Мила Цанковића, који се последњих неколико месеци није трезнио, постављен је за вршиоца дужности команданта среза капетан Ђорђе Нинић, кладовски зет. Међутим, он се изгубио и обавештајна служба сазнала је да је побегао, дезертирао, и да се представља из дубоке скровнице као делегат и официр за везу 29. партизанске дивизије, која је била тада негде у јужним деловима Србије.
На захтев да преда писмо – депешу команди среза, курир то није хтео да уради. Он је, са још два пратиоца, са салаша Давидовца где је била команда, упућен је у Брзу Паланку, јер тамо се налазио штаб 67. корпуса. Касније сам сазнао да је то писмо – наређење, послао генерал Михаиловић пуковнику Пилетићу, да са одређеним лицима ступи у везу са совјетском командом у Румунији. Пуковник Пилетић је примио наређење, поступио по њему, и са пратњом од 150 официра, подофицира и војника, прешао код Трајанове табле у Румунију. Мемоари ће причати шта се даље дешавало и немам намере да у коментаре улазим. Али имам дужност, због историје и злих језика, да истакнем да је о томе говорио сам генерал Михаиловић, приликом своје одбране пред незаконитим комунистичко-титоистичким судом. Он је рекао: „Црвена армија се приближавала. Моја жеља да приме једно изасланство моје, одбијена је“.
Истина, у судском записнику није било онога што је истинито, али у озвучењу, помиње се у неколико наврата пуковник Пилетић. На оптужбе тужиоца Минића о Дражиним командантима који су сарађивали са окупатором, генерал је одлучно тврдио да у такве не спада Пилетић и почео је да говори о мисији коју му је поверио, али Милош Минић га је прекинуо.
Тек када је Пилетић стигао код савезника, почело је шапутање официра, у официрском логору Маркт ин Понгау, у Аустрији. Додавали су и дотеривали  рекла-казала и оптуживали пуковника Пилетића и његове официре због сарадње са совјетском армијом и са совјетским обавештајним центрима. Постављаху се питања да ли су ти људи издајници, или патриоте.
И ја ћу мало са тиме да се позабавим. На то имам право.
Када је пуковник Пилетић, са пратњом, пошао у Румунију, да је хтео, с њим би радо прешло хиљаду људи, али је одвео само 150 као пратњу за преговоре са савезницима.

Трагедија четника Источне Србије

Прелазећи у Румунију да успостави везу са савезницима, на терену 67. корпуса ЈВуО остали су мањи одреди, које Пилетић није распустио. Он је две недеље пре, наредбом Врховне команде ЈВуО, био постављен за команданта групе корпуса у Источној Србији, делегата за Банат и за команданта Североисточног фронта државе. То јасно говори да су се у Врховној команди надали енглеском искрцавању у Албанији или Далмацији. За команданта 67. корпуса одређен је до даљњега потпуковник Миодраг Ратковић. Он се тога дана нашао уз Пилетића због пријема дужности. Присуствовао сам тој примопредаји, када је пуковник Пилетић предао потпуковнику Ратковићу корпусни штамбиљ и рекао му:
– Ово је моја пратња, моји војници, који остају са мном. Одреди корпуса су по терену и са командантима батаљона и бригада успоставите сами везу и створите односе. То урадите са командантима сектора корпуса, са среским, градским и сеоским командантима. Ја с пратњом одлазим у Румунију по наређењу Врховне команде и генерала Драже.
Овај се разговор одиграо на Цветановцу, између Бељана и Мироча. Како је и зашто потпуковник Ратковић прешао у Румунију то он не објашњава у својој књизи „Моје тамновање у Лубјанки“.
Сличан је случај са командантом Кључке летеће бригаде, поручником Драгутином Бурићем. Он није прешао са Пилетићем у Румунију. Стигао је два дана касније и тек им се прикључио у Крајови. Бројни теренски команданти: батаљона, чета, команда среза и команда Кладова остали су на положајима и вршили своје послове. Очекивао се повратак Пилетића и његове пратње. Морам истаћи да се осећао страх и расуло је почело увелико. О томе сам писао на другом месту. Једини случај дезертирања био је пример команданта Другог кладовског батаљона, резервног поручника Рада Форцана, који је пребегао са још неколико цивила у Румунију, где су под заштитом совјета основали Кључки комунистички комитет. Два дана после совјетског прелаза у Кладово и околину, 22. септембра 1944. године, тај комунистички комитет дошао је у Кладово, преузео општину, срез и поставио председника, команданта града, команданта милиције, секретара комитета, председника АФЖ и тиме је почела комунистичко-титоистичка зликовачка власт у Србији и ширила се Југославијом. На крају, совјетске и бугарске трупе устоличиле су у Београду шумског маршала Тита и његову комунистичку дружину. Ја сам на својим положајима остао до 24. септембра. Неколико дана касније ухапшен сам од официра Југословенске бригаде, Марка Месића, и предат на чување команди места, али није било како се замислило. Ја сам онда био млад вук, којем није било лако бројати зубе. Тако је почело моје одметништво, илегала, прелаз у Румунију и хапшење, па робијање у НКВД-у и ОЗН-и, да би на крају био пуштен на слободу. Као слободан човек, са потпуно исправним папирима, заједно са супругом (ознаши су нам у вагон унели њен кофер), изашао сам из Титославије и тако постао политички емигрант.
Ма где био и у којим околностима, размишљао сам шта се десило са војском и командантима ЈВуО из Источне Србије. Пуковник Љуба Јовановић – Патак, потпуковник Синиша Оцокољић – Пазарац, потпуковник Божидар Младеновић, војвода Воја Трибрђанин, и неколико познатих команданата бригада са терена Источне Србије, били су на фронту против комуниста-титоваца, који су покушавали да из Јабланице, са Копаоника и Шиптарије, продру у Србију, стигну на Дунав и да се тамо сретну са друговима по идеји, оружју и злочинима – Совјетима.
То им није пошло за руком, јер четничке снаге, иако лоше наоружане, иако издате од исфантазираних савезника, голим животима браниле су своју Србију. Целокупна та војска, која је бројала десетине хиљада бораца, била је под командом генерала Трифуновића, команданта Србије. Шта је било са том војском, са њеним командантима, са народом који је ту војску чинио, помагао и чувао? Та су ме питања морила на путу од немила до недрага. Тек када сам стигао у Аустрију, савезницима, почео сам да сазнајем о трагедији, о пропасти, издаји, окретању кожуха наопако, бежанији и понижавањима, да бих на крају сазнао о погибији четника на Зеленгори, у Босни, на Лијевча Пољу, о покољу у Градишки и разбојништву савезника у Словенији. Разбојника – савезника, који се зову Енглези и који су насилно вратили и предали комунистима десетине хиљада родољуба, патриота, бораца без страха и мане, да их комунистичке хијене побију и на њиховој мученичкој крви саграде ОЗНУ, УДБУ, КНОЈ, судове и казамате, у којима ће да се прича о братству и јединству, о победницима и издајницима, о свесним и заосталим, о социјалистичкој победи и будућности.
У емиграцији сам се срео са бројним познаницима, па и са ратним друговима из Источне Србије. Стекао сам уверење да „страх животу образ каља често“. Срео сам неке познате команданте који од своје војске,  када су стигли савезницима, нису имали ни личног пратиоца. Зашто је тако? Дознао сам јер сам се распитивао, не из зле намере. Нарочито ме је интересовала истина, после дознатих оптужби, изречених и од оних који би требало да ћуте. Оптужбе су се односиле на поступак пуковника Велимира Пилетића, који је отишао Совјетима на разговоре и договоре.
„Уз сува и сирова горе“ – народна је изрека за дрва. Спао сам у ту групу коју оптужују. Саслушаван сам и зван на разговоре, јер сам био најдоступнији. После доласка из Румуније у Аустрију, група се разбежала, пуковник Пилетић је отишао у Француску, потпуковник Ратковић у Италију, адвокат Трифунац у Француску, Тимић у Јужну Америку. Код савезника остали смо капетан Брковић и ја. Неки други из групе били су последња рупа на свиралици, живели су мирно, али су носили печат совјетских пајташа. Како је Брковић био румунски робијаш, то се некако могло и прогутати. Он је имао паролу за самог себе:
– Пропала држава, па је природно да сам и ја с њом пропао.
Милуновић је био неотесанији. Што су га више нападали – он је био све безобразнији. „Не бренује ни цара, ни ћесара“ и на „једну речену – стотину одговори“. „Често стане на жуљ“. Без обзира о коме се и чему ради.
Пуковник Велимир Пилетић извршио је наређење претпостављених. Иако је страдао, патећи се у комунистичким затворима, у потпуности је очувао људску и војничку част. Совјети су га примили и пратили. Када су видели да одлази и другим савезницима – Американцима и Енглезима, ухапсили су га. Похапшени су његови официри и пратиоци. Ухапшена је и његова супруга Оља. О свему томе читаћемо у мемоарима. Али Совјети никога од њих нису убили, или лично предали комунистима, титовцима. Његови пратиоци, који су од стране Југословенске бригаде усташа Месића и Сулејмана Филиповића похапшени у Крајови, предани су припадницима 29. титоистичке бригаде, под командом мајора Зеца (српска браћа из Кордуна и Лике). Они су извршили злочин, уз помоћ комунистичког смећа Источне Србије, који су побијене закопавали.
И док је пуковник Пилетић извршавао наређење, бројни команданти из Источне Србије пробијали су се и довијали док су савезницима стигли. Неки други, уз музику и зурле, грдно су платили на Зеленгори. Сам Дража Михаиловић издаје несхватљиво наређење о концентрацији трупа у Босни. Отац и спасилац Србије, Милан Недић, бежи са Немцима у Аустрију, а политичка ругоба и колаборатер Димитрије Љотић, преводи своје добровољце у Словенију, да би тамо у заједници са колаборатером Рупником дочекали на нож партизане. Отуда бацају мамац онима који нису задовољни поступком Драже Михаиловића. На тај мамац лисице без репа, насео је јунак и борац, војвода Павле Ђуришић, који гине са стотинама других, по жељи издајника Секуле Дрљевића, у мучилиштима усташких и хрватских крвопија.
У Загреб иду, на диван Павелићу, генерал Ђукић и адвокат Ранко Брашић, на своју или подвалничку замисао. Све то пада на терет часног и великог Драже Михаиловића, којему варварски комунистички суд приписује све гадости, које су почињели плашљивци, превртљивци и лажови. Те лисице без репа, оглибавиле су светли лик Михаиловића, па затим почеле да испредају бајке и лажи о другима, заклањајући се демократијом и великим савезницима, који су враћали избегле борце, цивиле, болесне, децу и остареле, предавали их својим комунистичким савезницима, који су наочиглед Енглеза, побили хиљаде и хиљаде најпоштенијих људи и тим затрли Српство у Црној Гори и сваког недостигнутог прогласили колаборатером и издајником.
Тако сам ја гледао, и тако гледам, на „савезнике“. То сам им рекао приликом бројних ”разговора”, јер они мене никада нису правно саслушавали. Истицао сам да волим једног Руса више од хиљаде „великих савезника“. Од Руса за ту љубав никада ништа нисам добио, нити ми је понуђено. А велики „савезник“ Америка огласила ме за лице опасно по УСА сигурност и забранила ми је улаз у Сједињене Државе Америке, земље коју сматрам интелектуалним инспиратором злочина и неправде у највећем делу света.
На тој листи опасних по УСА безбедност било нас је доста. Поменућу пуковника Пилетића, др Живка Топаловића и професора Воју Поповића.

Мемоари Ољини и Вељини

У овом облику, који предајем издавачу да их објави, Ољини и Вељини мемоари служили су за превођење на француски језик и преведени су од ауторизованих преводилаца. Тако је тражио издавач, Француз, а све трошкове око превода платио је Веља од своје мршаве зараде фабричког радника. Два позната ратна генерала, у оном добу председници својих држава, написали су краће предговоре. Када је све било спремно за штампање настао је застој. Укратко о томе, у писмима, обавештавао ме је Веља. После неколико недеља ишчекивања да се почне са  штампањем, пише ми нешто слично: „Настале су тешкоће, јер су се умешали страни и моћни. Постоји повише захтева, које ја не могу да прихватим. Пре неки дан, добио сам једну копију у којој су означена бројна места која би требало одстранити из рукописа. Ако бих то урадио, од рукописа не би остало ни половина. Књига би се свела на брошуру, а ја то не могу да прихватим“.
По његовој жељи – „то је само за тебе“ – ја се нисам усудио да питам блиске и упознате о чему се ради и ко је тај који је ставио захтеве. О томе никада нисам Вељу питао, јер знао сам колико га је то тешко погодило. И тако се мемоари нису појавили на француском језику. Никада нисам питао ни Вељу, а после његове смрти ни Ољу, шта је било са машинописом и где се налази. Знао сам да су страшно увређени и нисам хтео да ране повређујем. Када сам од много болесног Веље, на неколико недеља пре смрти, чуо да каже Ољи:
– Дај Маркиши копију мемоара и његове бележнице, па нека са њима уради шта хоће, – нисам имао снаге да проговорим. Нашао сам разлог да изађем неким послом. Када сам следећег дана дошао и седео неколико сати, рекох им да се враћам у Шведску. Тада је био последњи поздрав и загрљај с њим, човеком и командантом којег сам много волео. Мемоаре нисам добио!
Када је умро пуковник Велимир Пилетић ја сам био изван Европе. Добио сам телеграм два дана после његовог погреба. Одавно сам имао договор са заједничким пријатељем да, у име Симкино (супруга писца предговора – прим. ред) и моје, купи венац и положи на његов одар. То је и учинио. Ољи сам послао телеграм и велико писмо. Сахрањен је како хероју и племићу доликује. Како доликује човеку и команданту. Испраћен је са жаљењем, али и са разним осећајима. Људи су га жалили и поред чињенице да га је то ослободило великих мука и болова. Нељуди су се ослободили једног људског дива, пред којим су дрхтале њихове нељудскости, покварењаштво, свашточинство и несојство. Почели су да испредају лажи, препредају комунистичке и колаборатерске бљувотине, да погане светли лик и велика дела хероја и мученика ВЕЛИМИРА ЈАНКОВА ПИЛЕТИЋА.
Дужност ми је налагала, о поштовању и љубави према њему да не говорим, да отпочнем поново борбу против хуља. У тој борби, помогли су ме признати и познати људи: пуковник Љуба Јовановић, потпуковник Миодраг Ратковић, адвокат др Александар Трифунац, па је олако било утерати у мишје рупе ниткове и лажљивце, који су се усудили да мртвом вуку броје зубе.
Госпођа Оља, Оливера Пилетић, изјавом преко штампе открила је свој бол, очај и захвалност нама, који смо устали да бранимо светло име и витешки лик њеног супруга.
После Вељине смрти, Оља је уништавала огромну архиву свога супруга. Тиме се осиромашила историја ропства и борбе за слободу. Покојни Пилетић био је у писменој вези са бројним познатим, страним и нашим људима и све је уредно сређивао и чувао. Међутим, све је прогутала ватра. Обавестила ме је када је са уништавањем почела. Нисам је одвраћао, иако сам знао колико губи историја. Рекла ми је разлоге за такву одлуку:
– Маркиша, онај српски народ, који је ценио своју прошлост и представнике те прошлости, на изумирању је. Срби су постали нешто друго, несвесније и опакије, од наших очекивања. Веља, ја и многи други часни и борбени, највише смо зла и неправде доживели од њих, од Срба који су упрљали српско име, заборавили своје порекло и бацили под ноге народну част.
То је био Ољин завршни суд о свом поступку и о српском понашању. Тешка је то оптужба. Њихове патње, осећаје, знали смо ми, који смо им били верни пријатељи.
Тих дана, добио сам пакет са Пилетићевим мемоарима и своје бележнице, настале оних година надања и борбе за слободу. Телефоном ме је обавестила:
– Шаљем ти све то по жељи Вељиној и уради са тим шта ти је по вољи. Извршавам жељу и обећање Вељино, иначе бих и то уништила.
Оља, Оливера Пилетић, живела је још 20 година после смрти свога мужа. Последње две године живота била је у старачком дому. Није могла да пише, и за те две године о њој сам сазнавао преко пријатеља. Рекао ми је:
– Оља је пре неколико година уредила са једним погребним заводом да се, када умре, ископају посмртни остаци Вељини и да их погребни завод пренесе у Црну Гору и сахрани код манастира Пиперске Ћелије. Погребни завод је то урадио и у два наврата тражио од југословенских власти и представништва дозволу за то. Али они то не дају. Њихови посмртни остаци и сада су у хладњачи погребног завода.
Тек почетком 1993. године, погребни завод покопао их је у гробу, који су другови и пријатељи подигли пуковнику Велимиру Пилетићу. Тамо почивају и надам се да ће се неко сетити њихове жеље и аманета. То им дугује српски народ. То је њихова жеља, а у разлоге тога нећу да улазим.
Слава и покој Оливери и Велимиру и моје доживотно поштовање!

Јула, 2001. године
Шведска
Марко Милуновић – Пипер

У име Бога, правде и истине

Четници 2. крушевачке бригаде Расинског корпуса, у селу Кошеви код Крушевца
Четници 2. крушевачке бригаде Расинског корпуса, у селу Кошеви код Крушевца

У име Бога, правде и истине
Одговор на најновију пропаганду Субнора из Крушевца

ПИШЕ: Александар ДИНЧИЋ

Пре тачно годину дана, са благословом свештеника крушевачке епархије и оца Драгића Илића, појавила се из штампе књига „Расински корпус српских четника Равне Горе“, аутора Петра Миладиновића и Александра Динчића, са жељом да исправи вишедеценијску неправду која је нанета Југословенској војсци у отаџбини и равногорском покрету на подручју крушевачког ратног округа. Писци књиге знали су да ће наћи одобрење и огорчење. То се видело још на промоцији у Крушевцу, када су појединци из публике, а незадовољни промоцијом, напустили салу.
ВРАЋЕНИ РУКОПИС
И није требало много чекати. Да ли зато што се сазнало да је рукопис био увелико у припреми или не, тек, истог месеца, појавила се још једна у низу књига о партизанским одредима, коју је приредио некадашњи учитељ Томислав Милетић из Крушевца. То је заправо рукопис покојног Антонија Маринковића под називом „Расински партизански НОП одред“, написан још 1971. године. Тако је настављено континуирано историографско приказивање ратне историје по принципу „све се зна, али се не бележи“.
Дословно, све књиге писане о партизанским одредима, бригадама, дивизијама и корпусима конципиране су по истом принципу: костур приче чине изјаве преживелих бораца, док се историјски извори цитирају и наводе само онда када припређивачима или писцима то одговара.
И књига „Расински НОП одред“ је написана на исти начин. Тако Маринковићев рукопис на 350 страна, има 370 фуснота – извора сазнања, што значи да је у просеку за сваку страну валидан само један извор сазнања. Од тога је приређивач интервенисао 200, а писац 170 пута.
До неког историјског помака није дошло, нити може икада доћи обзиром да је рукопис још један у низу насталих из угла и са погледном једне тоталитарне идеологије од које се многи данас ограђују и која се, примера ради, у Пољској санкционише по закону.
Маринковићев рукопис наставља стару причу која се ширила по књигама које су обухватале територију Јужне Србије за време Другог светског рата: 60 партизана Расинског одреда задаје невоље окупаторским војницима а народ је одушевљен партизанским покретом. С друге стране, десет хиљада четника приказани су трупама без вредности – „бандама“, слабог морала и дисциплине, губе у свим окршајима са „прекаљеним“ партизанима, сарађују са окупаторима и на послетку губе рат.
Разлика између књига писаних у вестерн стилу, које су већ обрађивале партизанске одреде и ове јесте да је Расински партизански одред за време рата била толико минорна војна формација да су приређивачи серије о партизанским јединицама у Србији прочитали Маринковићев рукопис и вратили га. Тако је и остао у Историјском архиву у Крушевцу док до њега није дошао Томислав Милетић и објавио га.
Оно што је једино позитивно код Маринковићевог рукописа јесте попис партизанских бораца – ту се у суштини и све види и признање да су партизани убијали душевно оболеле особе да им не би били на терету, што је случај са стрељањем партизанке Надежде-Наде Поповић (стр. 203 и 344). То чак ни окупатори и најгори есесовци нису радили. Такође се уочава да не постоје слике бораца са народом, иако је народ њима, који су се прозвали „Народноослободилачком војском“, одушевљен. Овде је такође занимљива и судбина учитељице Богиње Михаиловић, на чијем лику је Добрица Ћосић у роману „Далеко је сунце“ изградио лик Гвоздена, која није стрељана због грешака већ зато што је носила непожељно дете једног партизанског команданта. Али, Маринковић је цео случају учитељице Богиње елегантно заобишао.
Занимљиво је и признање партизана Драгољуба Ђокића-Канта, чије добро пробране делове дневника аутор највише и користи, а који каже једну сушту истину, „да је љубав са другарицама била подстрек да другови постану бољи борци и да се више истакну на сваком пољу рада“(стр. 203). Револуција није могла да се „гура“ само са друговима. Иначе, партизани, тј. „Народноослободилачка војска Југославије“ су поред такозване Ослободилачке војске Косова, јединствена војна формација која је у свом саставу имала велики проценат жена бораца. А Ђокић каже зашто је то код првих рађено. Највероватније и код других. Ђокић такође пише „како је другарица Анђа говорила да само воли командире“ (стр. 203). Па даље: „Касније, када је било више другарица долазило у одреду долазило је и до расправе око њих али већином у шали“. Због ових „шала“ падале су због другарица и главе, што је био случај на Космају, који је после рата инспирисао режисера да сними филм „Девојка са Космаја“.
Исто тако је занимљиво и признање Ђокића, који на 148 страни каже „да су вршљали по Жупском и Копаоничком срезу, одржавали политичке митинге по чисто четничким селима, где до тада нису долазили и да у храни нису оскудевали“
Маринковић на страни 15, описујући комунистичко „антифашистичко“ деловање пред почетак рата, пише да су Милоје Закић и још неки питомци техничког завода у „Обилићеву“ као симпатизери комуниста, изнели извесне количине барута и експлозивног материјала, који је пренет у село Мудраковац и да је то касније добро употребљено. Тако су комунисти по сопственом признању саботирали краљевску војску уочи немачког напада.
На страни 11, када говори о противљењу Тројном пакту, пише да је ОК КПЈ Крушевац умножио летак у коме је Симовићева влада означена као влада у служби западних империјалиста, па је полиција поводом растурања овог летка извршила хапшење једне групе комуниста са намером да их спроведе у концентрациони логор у Ивањици.
На страни 13, доста је тајновит, када пише следеће: „Ова епизода речито је стављала до знања немачким агресорима да је Крушевац слободољубиви град, који је спреман на оружани отпор. Истог дана (када су Немци ушли у Крушевац – прим. аут) из затвора су пуштени раније затворени комунисти. Али, све жеље за отпором, који је народ показивао, сломиле су се кад су 13. априла у Крушевац ушле јаке немачке тенковске колоне, које су без икаквих препрека наставиле са надирањем у правцу запада“.
Остављамо читаоцима да сами просуде: ко је могао да пусти похапшене комунисте из Казненог завода у Крушевцу у условима када Немци окупирају град и када власти практично нема?
Ипак, највећи недостатак рукописа представља чињеница што се у многим својим деловима не позива на писане изворе. Не позива се ни на горње наводе, што би било јако интересантно како би се разоткрило шта је све из послератних записника и исказа прескочено и забашурено. Зато не желимо више да се осврћемо на Маринковићев рукопис, а још мање на интервенције Томислава Милетића, као приређивача, које су више него забрињавајуће.
Задатак приређивача је, ако већ жели допунити рукопис, да покаже читаоцима више извора из којих ће сами закључити како се историјски процес одвијао, а не да навија за једну страну и безброј пута користи реч „лаж“. Рецимо, на страни 306, у фусноти 345, приређивач се практично свађа са историчарима, сам поставља хипотетичка питања и на њих даје одговоре: „Ето доказа да неки `модерни историчари` лажу када кажу да су само четници спасили 500 америчких ваздухопловаца са аеродрома у Прањанима! Па где су остали од 2500 оборених ваздухопловаца над Југославијом? А тек колико је савезничких авиона слетело на партизанске аеродроме, а враћало се празно? Колико је само партизанских рањеника превезено у Бари? А зашто тим путем нису ишли ваздухопловци? Па јесу!“
Иначе, и ова књига а и она коју ћемо тек приказати препуне су атрибута, што се у књизи о Расинском корпусу не може пронаћи.
У ИМЕ И ПРОТИВ БОГА
Маринковићевим рукописом није заустављена лавина критика на рачун Расинског корпуса и четничког-равногорског покрета уопште. Као одговор након појављивања књиге „Расински корпус српских четника Равне Горе“, одштампана је и књига „У име Бога, у име краља, у име каме“, истог аутора, који је приредио Маринковићев рукопис, у издању Субнора-Комисије за неговање традиције НОБ чији је Милетић и сам председник. Преко ове књиге потенцира се континуирано злочинство четника под командом пуковника Драгутина Кесеровића.
Корице су ништа друго него најава аутора на шта је припремљен – изругивању свему што је верно и свето цркви, народу и Богу. Одмах се уочава слика која се појављује у књизи Владимира Дедијера и Антуна Милетића, „Јасеновац – против заборава и табуа“, на страни 396, где се види реликвиј заклетве усташа: крст, нож, пиштољ и бомба. Да би изједначио усташе и припаднике Југословенске краљевске војске, Милетићу само недостаје бомба и пиштољ, али и без њих, он жели читаоцима да поручи како су се припадници Југословенске краљевске војске као четници заклињали: на крст (у име Бога), Јеванђеље (у име краља) и на каму (у име каме). У више наврата Милетић каже да су се четници заклињали на каму, што није тачно. Доказ тога су фотографије, испред којих стоје борци, народ, свештеници и савезнички официри војних мисија.
Чудно је то да се Милетић позива на изјаве многих сведока рата у својој књизи, од тога и мобилисаних четника, а да их није питао: Како су се четници заклињали? И Звездан Тишић из Ботурића, који је једини преживели активни четник и његов саговорник, рекао би му да се тако Кесеровићеви војници нису никада заклињали. У монографији о Расинском корпусу, пружили смо читаоцима неколико фотографија са заклетве бораца, па ако слика не вреди више од хиљаду речи, онда је по среди вероватно завера код ратног фотографа који је начинио историјске снимке.
Црна слова на насловној страни „попрскана су крвљу“ црвене боје, као у филму страве и ужаса или у хорор видео играма, чиме се код читаоца жели створити баук-ефекат о краљевској војсци. А шта пише унутар тих корица то је већ нешто сасвим друго.
Књига „У име бога, у име краља, у име каме“ стриктно је подељена на три дела. У првом делу (стр. 5-71), који је аутор насловио „Нова сазнања о историји НОР-а – или намерно искривљавање истине о НОБ-у, комунистима и дешавањима на крају и после 2. светског рата“ , осврће се на све написане и објављене радове и књиге који не говоре у прилог званичној ратној историји, односно, како каже: омаловажавају НОП. У другом делу (стр. 73-172), пише о злочинима четника пуковника Драгутина Кесеровића, а трећи део је, што би се рекло, промашена тема. Цитирање докумената која немају везе са темом о злочинима четника. На пример, извештај Кесеровића о нападу на Крушевац (стр. 174-186), саслушања сведока о немачкој акцији у Новом Селу и на Гочу (стр. 120-127), списак од 29 одметнутих четника са подручја крушевачког среза који су добили етикету „злочинци“ (стр. 166), иако поред њихових имена у евиденцијама ОЗН-е пише „није познато да ли су починили неки злочин“, преглед окупаторских и квислиншких јединица у крушевачком округу (стр. 117-119), итд.
Милетић многим четницима и то без икаквог основа даје епитете: кољач, зликовац, убица, итд. (стр.16).
Ако су за Милетића сва убиства почињена од четника зверства, шта су убијања трудница и душевно оболелих особа?
На страни 11, попут признатог историчара, каже: „А нови историчари попут Ђуретића, Самарџића, Вука Драшковића, А.Динчића, З. Стевановића, (П.Миладиновића и овога памфлетисту и њему сличне не сврставам у ту групу, јер се они никавим озбиљним истраживањима нису ни бавили), који са новом славом, представљајући себе као непогрешиве тумаче, изнеше на светло дана `нова тумачења историје`, без обзира шта су говорили до пре неког времена …“.
За Томислава Милетића под наводницима као историчар је и др Срђан Цветковић, са Института за савремену историју у Београду и секретар Државне комисије за отривање тајних гробница, за кога каже „да је Сорошевац“ (стр. 23). Свештеника Драгића Илића назива „попом“ и „херојем покрета Отпор“ (стр. 14).
Оцу Драгићу, једном од рецензента књиге о Расинском корпусу, такође замера на страни 62 због његовог говора на промоцији о божанственој улози четничких официра и команданата, а то није без разлога, јер је самим корицама показао какав је верник.
Међутим, овде се не завршава лавина напада. Мр Слободана Симоновића назива обичним „енциклопедистом“, „јуловцем“, „чланом Комитета и директором библиотека који се `преврнуо` од активног комунисте у ревизионисту историје у крушевачком крају“ (стр. 69). За мр Симоновића такође пише и ово: „С обзиром да није самостално написао било шта него је цитирао Цветковића, Илића, Стошића, Богдановића, Самарџића и Динчића (и позивајући се на њих као изворе својих тврдњи!), преписујући све лажи око комуниста, ослобођења Крушевца у НОБ-у и послератним `комунистичким злочинима` суђењима и стрељањима ратних злочинаца, из њихових већ објављених творевина које смо прегледали и анализирали, вероватно не би требало посветити никакву пажњу, али с обзиром на претпостављени значај који има енциклопедија неког краја – једна од ретких у Србији и интересовање које је изазвала, после објављивања првог дела, и промоције која је обављена у просторијама храма Св. Ђорђа, треба указати на, очигледно, тенденциозно писање или `по задатку` наручена потпора овим ауторима“. А као резиме ове критике: „`Јаки`историчари као и тврдње које износе!“ (стр. 70)
Шта је то већ „анализирао“ то је само њему познато.
И покојни партизан Кузман Николић, више му није по вољи (стр. 55-56), јер је и он под старост „ревидирао“, док такође за покојног водећег крушевачког историчара Адама Стошића нема лепо мишљење.
На страни 14, објашњава откуд му идеја да истерује нарушену правду: „Оно што је прелило чашу пристојности и толеранције били су текстови Милослава Самарџића из „Преса“, пренети у „Граду“, октобра 2009. поводом ослобођења Крушевца 1944. (наше реаговање поводом тога није нашло места за објављивање у поменутом листу) и `трибина`, одржана у децембру 2009. у Крушевачком народном позоришту ,у организацији луксузног београдског часописа `Двери` са темом `Како су комунисти после рата терорисали и зликовачки побили свештенике (и народ) у крушевачком крају“.
Милетић у овом делу јасно показује да је остао сам против свих, односно, ако се боље погледа – историјски радови су се за три стотина шездесет степени окренули од званичне у незваничну (ревизионистичку) историју. А како се не би окренули када само неупућени човек може да прихвати да шездесет људи може да за три године чини неки јак и добро организовани војни фактор. Зато он излази у једној години са две књиге, где истерује нарушену правду.
Ставимо се у позицију да је Крушевац четрдесет и прве нападало десет хиљада бораца који су стали под командом КПЈ, а да се после седамдесет година славе шездесетак четника као искрени борци за слободу и пишу романи под насловом „Деобе“. Да ли би у првом случају данас могли да се у Крушевцу мимоиђемо на улицама са Титовим војним пензионерима?
Шта се заправо крије у овом Милетићевом етикетирању? Нема сумње да је реч о људима који су проучавајући „критични“ простор долазили до сазнања која нису могли више да крију. И то највише смета Савезу удружења бораца Народноослободилачког рата (Субнору), и његовим симпатизерима, јер је комунизам одавно прокажен и многи се ограђују од њега.
Већину извора није ни погледао већ добио од истог Субнора, по чијој поруџбини и је написао ову књигу а испровоциран гомилом објављених фотографија које показују југословенску краљевску војску на подручју крушевачког ратног округа у сасвим другом светлу. На пример, не постоји у нишком архиву тридесет и друга кутија недићевих докумената (стр. 65). У архив постоји само грађа која је микрофилмована, док се грађа у куцаном облику налази у архивском фонду Комисије за утврђивање ратне штете, али толико кутија у том истом фонду нема. Који је то историчар тако саветовао Милетића да напише-то је непознато. Исте пропусте прави у хроници Мрмоша. И ту му цитирање извора не иде од руку.
ПРИЧАО МИ ЈЕДАН ЧОВЕК
Пошто су код Томислава Милетића сви историчари који њему и Комисији за неговање традиције НОБ не годе под знацима навода, да видимо кога цени као извор у чију се веродостојност не сме сумњати.
На страни 12, пишући о борбама 12. пешадијског пука „Цар Лазар“, чији је командант 1. батаљона био мајор Драгутин Кесеровић, Милетић рече а не трепну: „Кесеровић је побегао…“ За њега нема везе што смо написали на страни 6, да је код Суковског манастира, у долини Суковске реке и на месту „Братаја“ изгунуло много војника 12. пука, што смо буквално сликовито описали како је Кесеровић тада био рањен када је покушао да баци бомбу на немачки тенк, итд. Милетић све то елегантно прескаче и пориче, јер се не слаже у његову задату истину коју црпи из сведочанства једног заробљеника – неименованог сељака, који за историју и наше потомство посведочи о тим тешким априлским ратним данима следеће: „Официри се свађају и расправљају међусобно! Једни кажу да се пуца, други да се не пуца него да их пустимо па да им ударимо с леђа. А испало је обрнуто, пошто нама Немци пресекли одступницу. Мој капетан (не зна чак ни како му се командант звао! – прим. аут) био је Новосађанин, побегао је, а заменио га је жандармеријски официр. Чуо сам да је Кесеровић, касније велики четнички командант, са нешто војске, међу првима побегао на север. На Нешковом вису погинула су 62 борца како сам касније сазнао. Заробљен сам у равници близу села Чиниглавци“ (стр. 63).
Чуо је неименовани саговорник, (вероватно Ђура Милосављевић из Срња- прим. аут), заробљеник да је Кесеровић побегао? А није чуо да је рањен? Није чуо да су му сељаци изгинули на Братаји? Није чуо да нису могли бити идентификовани, јер су их Немци угљенисали бацачима пламена? Какву је онда уопште борбу овај саговорник видео и да ли онда треба веровати заробљенику, који чак не зна ни како му се командант звао, или извештају команданта Пете армије, чије делове о тој бици ми цитирамо?
Па ипак, Кесеровић, тако бежећи са бугарске границе, долази у крушевачки крај, али не ствара четничку организацију и не наставља да пружа отпор. Милетић каже да је војска капитулирала и да се све распало (стр. 63-64).
Било би залудно даље писати и набрајати колико Милетић не познаје период од 6. априла до 21. априла 1941. године а ни предратна овлашћења која су давана официрима из Ђенералштаба. Ни један извештај команде Пете армије није погледао, нити уопште проучавао кретање 12. пешадијског -крушевачког пука „Цар Лазар“ у време Априлског рата, нити Кесеровићеву активност после доласка у крушевачки крај. У књизи о Мрмошу црпи податке од једног сељака, у Великој Врбници од неког другог, итд.
Поменућемо да у хроници Мрмоша цитира овлашћење које је генерал Владимир Цукавац дао војводи Кости Пећанцу, али не зна шта то овлашћење заправо значи. А то је документ-овлашћење да четнички војвода мора наставити рат против окупатора у виду четничке борбе. Пошто је Кесеровић у почетку под командом Пећанца и он наставља исту борбу.
Да би Милетић то схватио, најзад треба да научи да правилно тумачи оно што је прочитао у документима или записао у изјавама и да не пада у методолошке и фактографске грешке и нетачности. Навели смо само један пример, а има их на десетине. Коришћење мемоарске грађе и избегавање архивске-примарне, методолошки је неисправно и не може се доћи ни до приближне историјске истине. Не може се доћи, јер је мемоарска грађа и литература коју користи, неминовно пристрасна на страни победника, без обзира да ли је реч о мемоарима учесника рата или непоузданим сећањима неких актера, писаних и даваних пола века касније. Милетић сам пада у контрадикторност, када с једне стране цитира априлска овлашћења, а с друге стране, позива се на Кесеровићев говор пред Војним судом у Београду, где он почиње причу тек од јуна, тј. када га је Пећанац прогласио за четничког војводу и када су на историјску позорницу изашли и комунисти (стр. 64). Милетић је убеђен да су стенографи све педантно записали. То не иде.
Такође, упорно негира да је Кесеровић био под Дражином командом и извршавао наређења Команде Четничких одреда Југословенске војске пре октобра 1941. године. Убеђен је и каже да је историјска наука доказала да се ставио под његову команду тек на опсади Краљева, октобра 1941. године (стр. 64). Зашто уопште Милетић на овоме толико инсистира и не цитира наша писања? Да би стотину и више погинулих Немаца у нападу на Крушевац септембра 1941. године ампутирао равногорцима и приписао патриотским четницима који нису имали ништа са пуковником Дражом Михаиловићем. Он заборавља да су Кесеровић, као и многи други официри наредбу за напад на Немце добили од Горског штаба 12 под командом резервног коњичког мајора Добривоја Маринковића, као првог истуреног штаба Врховне команде са Равне Горе за подручје југоисточне Србије.
Генерал Новаковић је неоспоран за Милетића као човек под чијом се командом ставио Кесеровић када је напао Немце. Међутим, Милетић не каже да је исти Новаковић доспео у Расину, јер је претходно протеран од Драже са Равне Горе због пљачке и да је Кесеровић морао као дисциплиновани официр да поштује старешинство и да се стави под Новаковићеву команду, а не знајући шта је он радио пре доласка у његов крај. Због чега Томислав Милетић прескаче на страни 9 књиге о Расинском корпусу, опште наређење-заповест, која је дошла до свих официра и то није познато.
ДВА СУКОБА КЕСЕРОВИЋА СА НЕМЦИМА
Највећи и најтежи противник Немаца, Бугара, али и љотићевца, који се са политиком четничког-равногорског покрета никако нису могли сложити, за време читаве окупације био је пуковник Драгутин Кесеровић и четници, тј. припадници Југословенске краљевске војске а не партизани (комунисти). Опште је познато да су Немци мајора Кесеровића уценили са генералом Дражом Михаиловићем и осталим официрима још 20. априла 1942. године у листу „Ново Време“.
Партизански команданти и руководиоци попут Михајла Живића, Мирка Томића-Сељака, Недељка Карајчића-Милисава, Милоја Закића-Блихера, Драгослава Петровића-Горског, Добрице Ћосића-Геџе, Јанка Милојевића, Радета Петровића, Десимира Јововића-Чиче, Димитрија Писковића-Трнавца, Кирила Михајловског-Грујице, Добросава Видојковића- Сеље, Панета Ђукића-Лимара, Велизара Станковића-Корчагина, Бранка Перишића -Баџе и других уопште се и не спомињу по немачким извештајима, већ се може само наћи израз „топличко-моравска група комунистичких бандита“.
Међутим, Милетић то негира, јер је ствар супротна- највећи противник окупатора су партизани, који славу борбе проносе по читавом крушевачком округу. Народ је одушевљен партизанима, али и поред толике платонске љубави према својим борцима, њихово бројно стање до Техеранске конференције и савезничког заокрета је константно – 60 бораца у Расинском одреду.
Немци и Бугари за време окупације нису ни изводили операције против партизана на подручју Расине, Жупе, Копаоника, Трстеника и Врњачке Бање. Ни партизани нису имали неке смишљене акције против окупаторских снага. Праве борбе су се водиле тек са доласком трупа Црвене армије, али и оне су касније минимизиране од стране самих комуниста, јер је 1948. године следио разлаз са Стаљином. Тада су и уклонили споменик палим црвеноармејцима у центру Крушевца.
На страни 67, Милетић пише да је изличито говорити о борбеној активности четника против партизана и Немаца. Заправо, још из његове хронике Мрмоша јасно се може видети како он описује борбе које води Кесеровић са својим четницима против Немаца а како партизани. У првом случају не ради се о борбама већ о пушкарањима после чега се четници растуре на све стране а после изглађују сукоб. Тако у Милетићевој хроници Мрмоша, четници приликом напада на Крушевац, 23. септембра 1941. године, долазе само до Гарских шума (стр. 66), дезертирају са положаја и враћају се својим кућама. За њега нема везе што су неки продрли у град, присилили Немце да се бране из касарне и што је умало требало да се српска застава завијори на врху споменика у центру града. Он је изјаве добијао од људи који, нити су видели напад на Крушевац, нити су у томе учествовали. Зато увек на основу тих изјава прави нетачну слику о борбености четника мајора Кесеровића.
С друге стране, партизани су храбри, пожртвовани, они се боре против 30.000 до зуба наоружаних Бугара на Јастрепцу (стр.55), убијају на Ломници више од 200 Немаца, итд. Међутим, партизани од силних немачких жртава које „пребројаше“, како пише Милетић, нису успели да изваде макар једну војничку књижицу да видимо против које су се то јединице они борили. Тек после рата, када су им били доступни немачки документи историчари НОБ нашли су да се радило о падобранским приправницима који су се спремали за десант на Дрвар. И тако се преко стотину Немаца нађоше „удављени“ у Расини, јер су бежали од партизана, иако недићевци извадише и написаше свега пет таквих примера.
За скоро шездесет евидентираних окршаја против окупатора, без опсаде Краљева и борби око Крушевца, које набројасмо у монографији, на страни 67, Милетић рече само једном реченицом: „Невероватне трансформације и ново ишчитавање докумената да човек при здравој памети који се бавио мало историографијом, после овога не може да схвати како су Немци и љотићевци опстали после оваквих четничких удараца по њима„. А онда је у својој књизи, у 36 фусноти, на 38 страни, написао „да су четници имали свега два окршаја са Немцима за време читаве окупације – код Глободера (24. април 1944) и у Стопањи“. Милетић је овде помешао борбе, јер се ради о Горњој Омашници код Трстеника, а поред тога није саопштио читаоцима да су Немци тада имали 7 мртвих, 2 рањена и 12 заробљених, већ је ово написао: „Немци су спалили неколико кућа али нису никог стрељали, (стр. 38). Не занима га нарочито ово друго. А и зашто би када је четнике још пре тога сврстао на страну Немаца. Они су све то изгладили. Тако не зна а можда и не жели да каже да је командант Гордић послао ултиматум да се не врше репресалије или ће заробљеници бити побијени.
На страни 66 исправља писце, па каже да је масакр који су Немци починили на Гочу био 11. октобра 1942, а не два дана касније. Чињеница је да су Немци 11. октобра, претресали село Станишинце, да су 12 – ог и 13-ог били на Гочу, а потом се вратили из похода. До сукоба (који Милетић не спомиње) дошло је са четничком извидницом која се налазила у ширем реону Станишинца, где је био и штаб ђенерала Мирослава Трифуновића и све је то попаљено у циљу одмазде. Такође, до злочина није дошло, како пише Милетић, 11. октобра, већ два дана касније, када је западна група завршавала претрес села Гоч и када је у засеоку Бисерске ливаде нашла четничка склоништа због чега су главом платили власници појата – фамилија Бисерчић. Уствари, стрељања су вршена и 12- ог, код стругаре, која је такође спаљена, а откуда се једанаести октобар нашао као датум масакра – то није познато.
На страни 55, чуди се како може на Багдали код Крушевца да стоји споменик припадницима Јастребачког и Расинског корпуса палих у борби противу окупатора и пита: „Кад и где су четници водили борбе против Немаца и Бугара?“ Сам себи протиуречи, што је још један у низу пропуста који је дозволио његов рецензент, али и саветници на писању.
Да сукоба између окупатора и Расинског партизанског одреда нема показују и сама комунистичка документа. Тако у извештају штаба Расинског одреда од 8. октобра 1943. године, пише: „Окупатор није активан. Ни Немци ни Бугари не иду у потеру за нама“. (Зборник НОР, том 1, књига 4, стр. 411) Међутим, окупатор (Немци и Бугари) тада је био активан против Кесеровића, али то комунисти нису могли да знају зато што су после пораза у Здравињу (код Милетића не постоје порази партизана од Кесеровићевих четника а скоро све су борбе погубили) отерани из Расине у Топлицу где су се прикупљали, реорганизовали и одатле слали извештај о стању на њиховој територији. На пример, у извештају генералу Дражи Михаиловићу од 31. октобра 1943, Кесеровић извештава: “Сада се налазим са свим јединицама на терену у области Јастрепца. Ради моје концентрације Крушевачки гарнизон је много узнемирен. Бугари излазе на терен и долази до честих сукоба између Бугара и мојих јединица. Када завршим посао на Јастребцу повећаћу активност против непријатеља и комуникација“. (Војни архив, Четничка архива, кутија 278, рег. бр. 19/1-38). Неке од ових борби помиње и капетан Радослав Филиповић-Доса у свом дневнику и ми смо их уврстили у јединствену хронологију коју Милетић негира.
Дакле, Милетићу не иде од руке тврдња да се Кесеровић само два пута сударио са окупаторима из простог разлога што нити је темељно проучавао крушевачко ратно подручје, нити је уважио сведочанства људи с којима је причао (Звездан Тишић и други), нити уопште може да прихвати такве чињенице.
Залудно би било даље набрајати шта је све прескочио када нас је критиковао у овом делу о антиосовинској делатности Расинског корпуса и мајора Кесеровића, јер прети опасност да би текст прешао оквире обичног приказа.
Указаћемо и на то како је видео супротну страну у сукобу са окупаторским трупама. Да би спочитавао лекције о правим борцима за слободу, на које требају да се угледају потомци и млади читаоци, на стр. 39-51, подсећа на „славне окршаје“ партизана против окупатора на подручју крушевачког ратног округа, где неке окупаторске губитке множи са осам. То су борба у Слатини, коју је Добрица Ћосић у роману „Далеко је сунце“ претворио у малу Марну, иако у тој борби „није ни омирисао барут“, напад на немачке интенданте у селу Ћелије, прећуткујући да су партизани, да би изазвали жестоке репресалије и бежање сељака на Велики Јастребац где су се тада налазили и чекали их, погинулим интендантима одсекли уши, борба у Ломници и преко 200 побијених Немаца (у истину, 14 погинулих и 10 рањених), прећуткујући да се ради о војницима који су без дозволе напустили крушевачки гарнизон и да су били наоружани углавном пиштољима и по неком пушком и напад на немачки воз код Ђуниса и 80 убијених Немаца (у истину, 10 погинулих и 5 рањених), прећуткујући да су тада чекали бившег председника владе Драгишу Цветковића како би га ликвидирали. Занимљиво је да није нашао ни један сукоб у време операције „Трумф“ и „Кераус“, тј. „седме непријатељске офанзиве“, иако је на страни 61 и 62 написао да су се тада партизани борили против удружених четника и Немаца, који су довезли и тенкове. Помиње „седму непријатељску офанзиву“ у Јужној Србији? Шта је био десант на Дрвар?
Жалосно је за Милетића што не зна, или не жели просто да каже да је пуковник Драгутин Кесеровић, војвода Расински, са својом „тотално неорганизованом народном војском“ (стр. 65) приликом напада на Крушевац септембра 1941. године убио Немаца колико партизани за време читаве окупације у целом округу.
Ако смо у хронологији борбених активности дали окршаје Расинског корпуса против Бугара, како је могуће да их није било с друге стране? Ко је онда по Милетићу већи антифашиста, када знамо да је Бугарска до 9. септембра 1944. године била фашистичка земља? Кесеровић или партизани? И ко онда има право да се назива антифашистом?
Милетића би смо за крај овог дела питали: како је могуће да за време окупације на подручју крушевачког ратног округа, у расинском, крушевачком, жупском, копаоничком, трстеничком и делу врњачкобањског среза, није вођена ни једна борба Бугара против партизана а на подручју Топлице и Косанице Немаца против партизана? Који су то бугарски и немачки сарадници Расинског, односно Топличког, касније Јастребачког одреда, томе били пресудни? Ако Милетић напада пуковника Кесеровића, без икаквог доказа да је сарађивао са окупаторима, зашто прећуткује једног капетана Вајцера, када је цело Прокупље знало да је као немачки командант варошице сарађивао са партизанима и да су га чак више сви видели док је са победницима после рата улазио у варошицу. Отуда и непостојање сукоба Немаца и партизана у Топлици и Косаници. Зар је Милетићу непозната чињеница да је бугарски командант дивизије у Крушевцу, пуковник Васил Бојдев, био већи русофил од самих партизана због чега су бугарске власти из Ниша морале да долазе у Крушевац да би водиле истрагу приотив комуниста. Отуда и непостојање сукоба Бугара и партизана у крушевачком округу.
Питали би смо такође Милетића да нам каже кога је то Антоније Маринковић у свом рукопису прикрио као бугарског високог официра који је партизанима давао најповерљивије податке и информације. Исто тако, запитали би смо га да каже, зашто као приређивач није интервенисао на страни 128, где Маринковић пише да су борбу на потезу „Три сестрице“, 23. јула 1942. године водили партизани против Бугара иако је опште познато да су се тада сукобили са четницима Косте Пећанца, о чему је писао Др Миливоје Перовић у књизи „Јужна Србија у народноослободилачкој борби“ (Београд, 1961, стр. 210).
ДОКУМЕНТИМА СЕ МОРА ВЕРОВАТИ
Томислав Милетић је нашао доста докумената која компромитују четнике и самоуверено закључује да је тако и да нема говора. Он то каже следећим речима: „ Дуго смо мислили да се посао откривања истине треба да препусти искључиво историчарима и да је та прича за јавност одавно завршена али ово што се ради последњих дана (промоције) и после објављивања књиге Петра Миладиновића и Александра Динчића: „Расински корпус српских четника Равне Горе“, а нарочито „Енциклопедије крушевачког краја“ мр Слободана Симоновића, навело нас је да закопамо по архивама и да потражимо праву истину и откријемо праве злочинце, чији су злочини тако велики да не верујемо да би и звери могле тако да их изврше. А и они су били записани при рођењу као Срби и као људи…А све је записано и све се зна…“
Да видимо где је то Милетић „закопао“.
Служећи се послератним исказима који су давани „под пуном слободом“ у разним месним канцеларијама НОО или у ОЗН-и, касније, УДБ-и, Милетић нас на страни 125, наводи на исказ Добросава Стојановића из Новог Села код Врњачке Бање, који „објашњава“, одборницима зашто су Немци дошли у село и отерали око 200 људи, међу којима и њега. Зато што су „четници клали невине људе и имали чарке са Немцима“. (стр. 125). Класична прича у немогућности да се објасни како то да четници сарађују са Немцима а овамо се против њих боре? Дакле, недисциплиноване четнике Немци штите од народа на тај начин што их прогањају а са њима и заштићени народ. Образац за писање о непријатељствима четника и окупатора. Наравно, из угла тоталитарне идеологије.
Такође је занимљиво што исти Добросав Стојановић не сме да каже комунистима на саслушању да су истог дана када је одведен у борби против Немаца у Новом Селу погинуле његове комшије-четници: Видосав Жупац, Живојин Мистопољац и Миливоје Постењац. Ове борбе у Новом Селу, а и у Лопошу и на Гочу уредно смо евидентирали у прегледу свих антиосовинских окршаја, али за Милетића то није важно, јер има он своју причу служећи се документима које су писале послератне власти. Ми лажемо – документа не лажу. Ако комунисти борбе са погинулима у послератним записницима насловљавају „чаркама“, онда је јасно колико такви искази имају историјску вредност. А нема их мало. Далеко од тога.
Подсетићемо читаоце да су се по тим истим исказима писале књиге о злочинима четника у Вранићу, Друговцу и по другим местима.
КЕСЕРОВИЋ У МИРУ СА ПАРТИЗАНИМА ДО ЈАНУАРА 1943. ГОДИНЕ
Када смо радили промоцију Расинског корпуса у крушевачком позоришту, покушао сам са Томиславом Милетићем пред почетак трибине да разговарам о томе да није у праву када пише по својим књигама и прича да се Кесеровић сукобио са партизанима тек у јануару 1943. године у Разбојни, као и да је до тог времена владао неки чудни „братско-другарски“ мир по принципу „не дирам те-не дираш ме“. Таман сам започео причу о учитељици Богињи Михаиловић, али смо позвани да уђемо у салу.
Томислав Милетић једноставно не жели да слуша приче историчара под знацима навода. Тако пише на страни 65 да нисмо управу када пишемо да је Кесеровић стрељао тројицу комуниста на Јастрепцу због пљачкања општине и каже да је он тада није био у сукобу са њима. Истина је да су се ових пљачкаша са црвеним петокракама после рата одрекли и сами комунисти – чак им се ни имена не знају. Кесеровић је поступио по закону Преког војног суда у ратним околностима. Чин стрељања су гледали и председници села Велики Купци и Грљана. То стрељање је било јавно – опомена свима да ће тако завршити свако ко користи окупацију да би пљачкао.
Милетић такође не зна да је Кесеровић децембра 1941. у Кривој Реци стрељао партизанског уходу који је послат од учитељице Богиње Михајловић да га убије. Зар би тако поступао са „савезницима“? Милетић избегава и Кесеровићево наређење Мирку Томашевићу да му шаље снаге да нападне партизане који су дошли на Велики Јастребац. И напали су их. Тај извештај је прослеђен у јуну 1942. године. Партизани нису смели да чекају Кесеровића када су им рекли да ће доћи у Александровац. Дошли су у варошицу под заштитом генерала Љубе Новаковића и војводе Роде. Побегли су главом без обзира, јер су га издали у нападу на Крушевац, за шта Милетић, пак, на страни 65, написа „да је то лаж“. Њима се тада распао и Врњачкобањски одред, јер је следила побуна краљевских подофицира и војника после катастрофе на Попинској реци и зато што је командант, капетан Љубодраг Миленовић на капи носио петокраку а у руци совјетску заставу. На опсади Краљева, расински партизани поново нису смели да се „удружују“ са Кесеровићем и да није био четничког војводе Вулета Вукашиновића а такође и енглеског капетана Лоренца Кристија, који је такође на глави ставио звезду петокраку, јер му се због манира колонијалног официра, нису свиђали људи са брадама, Кесеровић би ликвидирао народног хероја Павла Јакшића – студента из Краљева.
Прегршт непријатељства. Зашто ово Милетић негира и то нам није познато.
Ми смо такође написали шта је Кесеровић за партизане записао у свом дневнику када је био слободан човек: „Они су против Бога, против Цркве против родитеља и уопште фамилије; нити се они крсте ни славу славе и тако су другим речима против свега за човека и њему најсветлије“. Шта је изјављивао на суђењу или пред записничарима, „када је све признао“, како рече Милетић – то нема неку велику историјску вредност, јер није био слободан човек. Нормално је да се бранио „да је био лојалан“ и тако испадоше и Александар Динчић и Петар Миладиновић „лажови“. Очекујемо да Милетић нађе доказе да то заправо и нису били стрељани комунисти него бегунци из Забеле који су се нашли случајно у Расини и опустошили горњостепошку општину.
МИЛЕТИЋЕВА БОРБА СА ВЕТРЕЊАЧАМА
Милетићева донкихотовска борба са ветрењачама започиње негирањем масовних ликвидација у Крушевцу, тврдњом да су стрељани сви који су криви и били осуђени, доказивањем да су Кесеровићеви четници уцењивали и пљачкали народ и на послетку самим злочинима четника.
По ко зна који пут је поновио свој рад из „Расинских анала“, где је дао списак од 202 ликвидирана од стране комуниста, иако се списак односи само на срез Расински (стр. 56). Као што смо написали на страни 56, сами комунисти су по својим црним књигама евидентирали 510 убијених четника и њихових јатака за територију Расине и Топлице.
Милетићева борба са ветрењачама наставља се и када оправдава „народно судство“ иако и даље нема пресуда стрељаних у првим месецима после уласка комуниста у Крушевцу; упоређује га са добом кнеза Милоша Обреновића: „ Знате ли да је Милош Обреновић постављао за судије неписмене сељаке, као што је и он био, и нико разуман не сумња у објекстивност његових пресуда? (стр. 69)
За Милетића је 19 век исто што и двадесети?
На страни 19 приказује приврженост свештеника партизанској борби иако корице све говоре. Пружио је читаоцима списак осам православних свештеника који су сарађивали са Расинским партизанским одредом, а девети је Влада Зечевић – који, пак, нема никакве везе са овим крајем. Међутим, по ком критеријуму је свештеник Спасоје Токовић сарађивао са комунистима – није објаснио. Познато је да су четници пред напад на Крушевац извршили заклетву у манастиру Стрмац, док су комунисти у Коњуху одбијали да их Токовић закуне, говорећи се „да су народни борци“. Чак су одбили да целивају другом свештенику руку када их је касније посетио у крушевачком среском затвору пошто су Немци дозволили, док су у Нишком логору бојкотовали и Божић, када су Немци поново допустили свештеницима да дођу. Токовића су Немци стрељали на Слободишту. Од осталих 7 свештеника, једино Адам Стошић, Станоје Урошевић и Обрен Вуковић нису били у УДБ-и или милицији. А познато је како су се они први после рата одрекли и крста и Бога. Чиме се то Милетић онда хвали?
Милетић има и објашење зашто су свештеници после рата прогоњени, па на страни 20, каже: „Ако је било малтретирања невиних свештеника у крушевачком крају после рата онда је то чињено од стране неодговорних појединаца али и са знањем поменутих свештеника (припадника УДБ-е – прим. аут) који су, познато је, држали сва кључна места у власти, општини и среза.
По ко зна који пут упада у контрадикторност, јер на претходним страницама пише како су исти били са партизанима, а сада пребацује кривицу на њих што су одговорни за хапшење и убијање других свештеника.
На страни 54, „сукобљава“ се са покојним Кузманом Николићем-Левим који је написао да су на јужним падинама Јастрепца заробљена 500 есесоваца из Принц Еуген дивизије и да је највећи број њих стрељан на Багдали. Милетић каже да је то велики успех јединица „НОВ“, па затим наставља: „ На јужним падинама Јастепца нападнута је и уништена комплетна дивизија SS, заробљено је око 1.500 Немаца и уништено око 1000 возила“. (стр. 56).
О којем то уопште заробљавању есесоваца од стране „НОВ“ говори када је познато да је 7. СС дивизију „Принц Еуген“ уништила 2. бугарска народна (Отечественофронтовска) армија, која је претходно ослободила Ниш и да им је нанела губитке од 5.200 погинулих и рањених и 3.850 заробљених (История на Отечествената война на България 1944-1945, том Втори, София, 1982, стр. 160).
Према Милетићу, сви убијени од стране партизана стварни су кривци, а сви ликвидирани од четника – невини. Да би смо разјаснили овај сложени феномен „кривих“ и „правих“, потребно је много више од обичног приказа.
Овом приликом, због простора, нећемо набрајати примере свих убијених већ ћемо се осврнути само на неке.
На страни 81, када говори о убиству Данке Бекрић, пише да је то убиство наместио командант села Доњи Ступањ Дамњан Миљковић и да је због тога осуђен на смрт после рата од војног суда и стрељан. Не постоји ни једна пресуда непостојећег војног суда који је наводно заседао у крушевачкој гимназији и одлучивао о кривицама приведених. Миљковић је као и многи други скинут, потеран у Гарски потом и ликвидиран. Само се Милетићу привиђају неке пресуде по којима су затвореници били осуђени и стрељани, а чији потомци их седам деценија чекају „као жарко сунце после зиме“.
Ту је и случај Ђурђице Долинар, о којој похвално пише и у хроници Мрмоша, а и у својој књизи о злочинима четника (стр.79). Зашто је Долинарева убијена? Милетић се случајно изрекао да између ње и жандарма Јове Алфировића нису била чиста посла. И нису. Далеко од тога. Долинарева је пријавила окупаторским властима да је Јова Алфировић, тада командант станице у Великој Врбници поверљиви Кесеровићев човек. Окупатори су дошли и ухапсили га. На путу за Крушевац успео је да искочи из камиона и да се одметне у шуму. Кесеровић га је поставио за командира одељења у летећој бригади. Ускоро је Долинарева откривена као немачки конфидент, њој је судио Преки суд Жупске бригаде и осудио на смрт.
Исти је то случај и са убиством учитеља Киндла, његове жене, три ћерке и четири сина. Капетан Никола Гордић, команданта 2. трстеничке бригаде је у овом случају реаговао крајње брутално, баш као и када је наредио да се ликвидирају три калуђерице манастира у Љубостињи, оптужујући их да су Немцима приликом претреса показали где му се крио син а кога су Немци касније стрељали. Гордић се на гробовима убијених четника заклео да ће казнити кривце за велику издају у Лободеру и Риљцу и уништити“издајничко семе“ у корену. Ово је био ратни злочин равногораца, без обзира што је Гордић због издаје светио више од 100 погинулих и стрељаних.
Милетић пише да је кривица учитеља Киндла, иначе, по рођењу, Немца, у томе што је спречио немачку казнену експедицију да запали Рајинац. Зар би Гордић само због тога чинио овако нешто, што би сваки нормалан човек осудио? Учитељ Киндл је водио немачке војнике из бранденбуршког пука у многим селима за време подухвата „Хајнрих“, када је гоњен ђенерал Мирослав Трифуновић и Пети благотински батаљон Жике Тодоровића из Риљца. Тада су окупатори отерали близу 300 сељака – верних Равној Гори по логоре и затворе, многе и стрељали, док је 17 четника погинуло.
Милетић нам у књизи, на страни 74, цитира клетву једне сељанке на четнике због овог злочина који се догодио у Рајинцу: „Дабогда! За злодело које су починили у Рајинцу у марту четрдесет и треће, они који су га извршили и сви који га одобравају или се накањују да тако икад нешто ураде: Живи трунули па молили да у земљу пропадну, а она их не примила! Семе им злотворско! Крв своју зверињу, пролокали и враћали се да је са својих сечива полижу. Језик полизали! Очи своје од крви не видели него их у њу утопили па само тамо, овога и онога света, њима гледали. Боже, ако сам грешна, зашто им руке не поломи? Што их не заустави? Што им разум не врати? Што их не заплаши? Што се обреше овде, у нашој забини, у овом нашем гнезду међу брдима, у овом нашем црном Рајинцу…“
За читаоце који нису имали где да уче забрањену историју, јер се о мартовској рацији за време подухвата „Хајнрих“ у време Тита није смело говорити (казне су биле драконске), поменућемо у краћим цртама њен трагичан биланс. У Риљцу су спаљене 2 куће, а 65 мештана одведено (35 погинуло у Маутхаузену и у Јајинцима код Београда), у Божуревцу су ухапшена 26 лица (14 погинуло у Маутхаузену), у Лободеру је упаљено 50 кућа активних четника, 120 мештана пребијено, 80 војно способних мушкараца ухапшено и одведено (20 стрељано у Јајинцима), у Пољни је 4 ухапшено, у Рајинцу су запаљене 2 куће, а 5 сељака су одведени у Краљево (тројица су страдала у интернацији, а Милан Вукојичић у Лободеру – за њих ова сељанка не нариче и не куне душмане), у Трстенику је ухапшено 20 и отерано у Краљево, у Врањакој Бањи је ухапшено 17 и у Мијајловцу је ухапшено 10 и отерано у Крушевац.
Подсећања ради, када је у селу Суботинац код Алексинца од недићеваца настрадала партизанска група Дракчета Миловановића-Фиће и Момчила Поповића-Озрена партизанска освета се састоја у убијању целе породице Данила Ивановића-Чолета и паљењем њихове куће. Па ипак, то није био злочин – већ праведна освета за почињену издају. Према Милетићу, само су комунисти смели да убијају и сатиру читаве породице и нико други.
На страни 108, цитира извештај да су четници 17. и 18. септембра 1943. године из Велике Дренове одвели Чеду и Жикицу Мајсторовића, Чеду Петковића, Миодрага Билића, Живојина Лепенца, Бранка Станојевића и Бранка Радића и да се за њихову судбину не зна.
Бранка Радића и Живојина Лепенца стрељали су комунисти после рата у Гарском потоку као активне четнике, док су Чеди Петровићу убили браћу Милорада и Драгослава. Тако је само Милетић знао шта је уопште с овим документом желео да покаже читаоцу. Ни један од ових Дреновљана није жртва четника.
Исто тако, на страни 107, цитира извештај пов. бр. 914/43, где пише да су четници 16. јула 1943. године, одвели из Мешева Мирослава и Чедомира Вукадиновића и да је њихова судбина непозната. А за Мирослава на страни 54 , пак, пише да је „заклао 103 људи у срезу Расинском и још 10 док се налазио у одметништву“.
Када пише о Мирославу Вукадиновићу, познатијем као „Мија Сајџија“ уопште не наводи податак одакле је нашао да је исти заклао 103 лица у срезу Расинском, нити да је толико ликвидирано у истом срезу за време рата од четника.
Нема ни доказа да су учитељицу Христину Савић заклали четници у Рогавчини (стр.87). Она је најпре била учитељица у Кривој Реци и уступила је школу где је једно дуже време био Кесеровићев штаб. Једна је од малог броја људи који су на време побегли испред немачке казнене експедиције када је она нападала Криву Реку у октобру 1942, дошла је у Рогавчину и испричала Кесеровићу стање на реону Копаоника. И потом, четници су је убили. Милетић има два објашњења која су заиста без икаквих основа: није им дала школу у Рогавчини, (а дала им је у Кривој Реци!) и зато је Кесеровић наредио да се закоље и баци у кречану и још невероватније: није желела да се пода четничким официрима. И Кесеровић је то аминовао. Такође, на страни 103, пише да је учитељица заклана септембра 1942. године, а она је тада још увек била у Кривој Реци.
И Милетић и Антоније Маринковић оптужују четнике као антисемите, јер су вређали партизане у приликом борби, називајући их „Јеврејима“ због Моше Пијада који је био на лошем гласу. Кесеровићев лични лекар био је др. Ладислав Дајч, Јеврејин, док су његову жену др. Јулију Дајч од окупатора чували четници. Родила је сина у Бонџићима и Кесеровић је послао један златник за срећу тог детета које данас живи у Данској. Такође, познато је да је Дражин лични лекар био др. Тибор Голдвајн и његова супруга Ана, такође Јевреји.
На страни 84 као џелате именује Чедомира Судимца из Купаца, који није био црнотројкаш већ командант села, пре тога, командант сеоске милиције и поручника Милорада Бабаља, који је био члан Преког суда штаба Расинског корпуса, који не може никога физички да убија већ то раде одређени војници. Међутим, они су по њему „кољачи“. Такође, ни Миљко Павловић из Пребрезе није био црнотројкаш, јер је најпре био у Топличком корпусу, а касније је распоређен у Летећој бригади као командир једног одељења.
Милетић „кољаче“ наводи из исказа Предрага Богдановића-Брке, Кесеровићевог пратиоца пред комунистима у Сремској Митровици.
Када је реч о четничким уценама народа (стр. 110), занимљив је случај Драгољуба Марковића из Шљивова у Жупи. Према Милетићу, Марковићу је Кесеровић опљачкао 200.000 динара. После рата, на суђењу истом Драгољубу Марковићу, тужилац каже да је крив што је скривао жито од нових „народних“ власти и што је Кесеровићу за време рата добровољно дао три пута више од горње бројке. А на страни 52, чуди се како Драгољубов унук подиже крст четницима на Багдали. Деду му „опљачкао“ Кесеровић а он му диже споменик.
На страни 112, као жртву четника уписује Милицу Шошић (треба Шашић) из Паруновца коју је убио Недићев војвода Мојсиловић и који нема никакве везе са Кесеровићевим војницима. Исти Мојсиловић је чак више разоружао стражаре у Рибарској Бањи на челу са потпоручником Светозаром Јанковићем из Крушевца као Кесеровићеве помагаче и предао их Немцима. Јанковић је стрељан на Слободишту.
Несхватљив је и његов наслов на страни 132 „На Јастрепцу-свуда злочин обележава четничке трагове „ где најпре недокументовано пише о стрељању три дечака – што се никад није догодило, о херојској погибији Наде Марковић у Ломници која је извршила самоубиство да не би пала четницима у руке и на крају о нападу Расинског одреда на станицу СДС у Горњем Степошу. Какве све ово везе има са злочинима четника на Јастрепцу то само Милетић зна.
У Маринковићевом рукопису, у једној фусноти, приписује Ступљанину из Велике Дренове да је ликвидирао жандармеријског наредника Милана Церовића. У својој књизи „У име бога, у име краља, у име каме“- „оградио се“, јер у фусноти на страни 103, само пише „убијен од припадника његове четничко-криминалне банде“.
Пошто није навео о ком Ступљанину је реч, вероватно се ради о команданту Велике Дренове, Милану (стрељан после рата у Гарском потоку), пошто су му браћу поубијали љотићевци. Међутим, зашто Милетић не пише ко је са наредником Церовићем још страдао? Страдао је рођак нашег академика Добрице Ћосића – Коста Ћосић, а ко им је заиста поставио заседу на путу између Медвеђе и Велике Дренове, 18. јуна 1943. године и убио, то Ћосић најбоље зна. Осим тога, у наредби команданта Горског штаба 29, од 1. априла 1943. године, наводе се 23 четника који се похваљују и предлажу за унапређење. На десетом месту је и споменути наредник Милан Церовић, кога Милетић назива „најмонструознијим убицом“ (стр.103). Према томе, да су равногорци прво предложили Церовића за похвалу и унапређење а затим га убили да би скрили свој злочин у Медвеђи, то је равно немогућем. Тако нешто су само радили комунисти, који су убијали своје најбоље људе а после рата их проглашавали за народне хероје. На крају, Милан Ступљанин је тада био на крштењу првенца потпоручника Миодрага-Милета Ђорђевића, где је као кум био присутан и Кесеровић.
На страни 18 каже да је Кесеровић наредио ликвидацију војводе Мике Јастреба, тј. Михаила Поповића, што није тачно. Мика Јастреб је погинуо у обрачуну са ваздухопловним мајором Стеваном Раичевићем у Блацу када су се посвађали у кући Станоја Ковачевића. Раичевић тада није био у вези са Кесеровићем већ је био главни Пећанчев инспектор трупа. Истина је да је Кесеровић био против попа Мике (Мика је убио оца његовог команданта Радивоја Милојевића), али га није убио, нити издао наређење. Такође, Кесеровић нема везе са убиством Пећанчевог војводе Илије Симића, свештеника, кога су убили комунисти – како свештеник Драгић Илић лепо пише, а Милетић негира.
Заиста је несхватљиво какве везе имају злочини војводе Роде са злочинима Кесеровићевих четника којима је посвећена књига (стр. 103) . Опште је познато да је Рода био највећи Кесеровићев непријатељ у Жупи и да је од Гордића на крају и ликвидиран. И како могу равногорци да предају Родиног оца Немцима да га они стрељају на Слободишту, када је Рода био под немачком заштитом?
Такође, какве везе има погибија партизана у селу Стубал код Александровца са злочинима четника (стр. 96), или хапшење и стрељање две девојке из Велике Врбенице од недићеваца (стр. 93-94).
Исто тако, какве везе има убиство команданта Озренског партизанског одреда, Конрада Жилника, који је страдао у Козју код Беле Паланке (стр. 94).
Потпис фотографије на страни 151, представља врхунац непознавања функционисања радио-веза код припадника отаџбинске краљевске војске. Тако Милетић потписује слику припадника Летеће бригаде у селу Суботинац, а одмах испод потписа „лепи“ следеће објашњење: “Баћовић наређује 1942. да се осуђени на слово „З“ мора заклати искључиво камом, а не на други начин“. Значи, по Милетићу, Кесеровић је добијао инструкције и наређења из Херцеговине – од Баћовића а не од Драже Михаиловића? А ово је његово објашњење бајонета и каме које може „добро“ да послужи љубитељима проблематике хладног оружја: „Која то војска има каме у свом наоружању? Бајонет је нешто сасвим друго“.
Милетић такође не стоји најбоље ни са недићевском окружном поделом која је извршена почетком 1942. године. Кесеровићу додаје и ликвидиране са подручја ражањског среза (стр.135) који је био у нишком округу и где је деловао Делиградски корпус и среза Темнић (стр.161-162) где је деловао Варварински корпус а који се налазио у састав моравског-јагодинског округа.
На страни 64 пише да је Расински корпус јула 1944. требао да иде у Ражањ, што није тачно, јер је тада био у Јабланици где је окончавао борбе са преосталим партизанским бригадама које су се повлачиле према Косову.
На страни 61 пише да су четници и Немци наступали заједно против партизана на Трнавачкој чуки. У књизи смо за ове догађаје, поред осталог, цитирали и рад Петра Милашиновића-Банета „Дејства 21. ударне дивизије НОВЈ на Копаонику 20. јуна-20.јула 1944. године„, који пише да тада није видео Немце са четницима. Милашиновић једино оптужује четнике да су користили у борби немачку муницију и да је на кутијама писало „Краљ и Дража шаљу – пали и не жали!“
Где је Милетић на Трнавачкој чуки, где су поименично познати погинули на обе стране (12 партизана и 25 четника), пронашао Немце, то једино он зна. Партизански бацачи којим су руковали Италијани погађали су без грешке, цело пратеће одељење 1. трстеничке бригаде било је избачено из строја и израњављено и Гордић је наредио повлачење.
На страни 67, обарајући тврдњу да су се партизани и четници сукобили у селу Паруновац, написао је: „Невероватна лаж! Битка је била (аутори уопште не пишу да је била битка – прим. аут – видети 49 страну књиге Расински корпус) али не у Паруновцу и не са партизанима на Расинском мосту!“
Шта је овим Милетић желео рећи – потписнику овог приказана уопште није јасно.
На страни 30-38, са великом упорношћу „доказује“ да је Адам Стошић измислио велики пораз партизана на Парцанској коси. А као један од главних доказа упућује читаоце „да виде хидрометеоролошке податке о стању на рекама за 19, 20 и 21. септембар 1944. године у Хидрометеоролошком заводу у Београду„ (стр. 36), јер Западна Морава је у то време била плитка и партизани нису могли никако да се даве бежећи испред четника.
Милетић не брани партизане – Србијанце већ Црногорце-пролетере. Брани их зато што их по својим књигама и хроникама велича и гуди им у славу као ослободиоцима и Крушевца и крушевачког краја, и ако би сада признао да је комесар Блажо Јанковић био потучен од Кесеровића пали би сви његови хвалоспеви и гудање у воду.
Мада су пораз на Парцанској коси силом прилика признали и приређивачи књиге о ослобођењу Крушевца 1944. године, Томислав Милетић има и овде своју причу и „оригинална“ објашњења.
На страни 64, као доказ да је у Расинском корпусу било разузданости и недисциплине војника и старешина и сарадње са окупатором, цитира недићевски извештај да је десет четника седело у ражањској кафани са Немцима. Већ смо напоменули да ражањски срез није био у ингиренцији Кесеровића. А затим, ауторе књиге о Расинском корпусу, упућује на документа са суђења Дражи Михаиловићу и Драгутину Кесеровићу, где они све признају. Ако Милетић из тога учи историју онда толико и зна.
Сам себе демантује када је реч о недисциплини код Кесеровића и када на страни 92 пише да је Кесеровић из Тишићевог пиштоља пред стојем стрељао једног свог четника због крађе. Такође, допунили би смо ове наводе о недисциплини и из немачких докумената. Тако пред немачки напад на Кесеровића, генерал Лер обавештава да он држи гвоздену дисциплину међу својим војницима као и да су се бојали да је у мају 1942. године могао да нападне Косовску Митровцу (Др Иван Авакумовић, Михаиловић према немачким документима, стр. 58). Исто тако, цитирали бисмо и дневник командант Четврте српске бригаде, који је сликовито описао како увежбана краљевска војска, предвођена професионалним официрима и старешинама, креће у напад, поштујући сва правила војничке обуке: „Петог јула почеше они (четници – прим. аут) контраофанзиву. Наши положаји били су на Великој Огледни. Тога јутра они почеше према нама да се спуштају низ венце Копаоника у густој мрежи колона, низ све косе, свим путевима – можда око десет хиљада њих. Ишли су лагано, на одстојању, чудно мали и далеки. Но, у целој тој мрежи колона осећала се нека кобна памет и план. Полако су силазили према реци одатле, сваки својим правцем, почеше да подилазе и нападају наше положаје“. (Милорад Гончин, Четврта српска ударна бригада, Београд, 1996, стр. 157). Узалудно би било даље набрајати овакве или сличне примере.
Кесеровић је био познат као командант који је извршио сва наређења генерала Драже Михаиловића осим једног. Није стрељао генерала Љубу Новаковића кога је Дража осудио на смрт због сарадње са партизанима, пљачке и издајства четника у нападу на Краљево. Одмах после Николе Калабића био је највернији Дражин командант.
И даље остаје задатак Милетићу и онима који му помажу да покажу недисциплину и разузданост код Кесеровићевих војника.
На страни 64, замера писцима књиге о Расинском корпусу што пишу да је кроз борбени строј за време окупације прошло 12.000 бораца, и каже: „Највише их је било 1500 (углавном присилно мобилисаних сељака)“. Међутим, у фусноти 1, на страни 6, пише: „Према послератним истраживањима Драгише Милошевића и других истраживача кроз четничке редове је прошло око 2500 активних четника из Крушевачког округа“. Поново сам себе демантује.
На страни 40, написао је да су Немци у знак одмазде за напад Кесеровића и партизана 23. септембра 1941. године стрељали 76 Рома из Грштака, а приредио је Маринковићев рукопис, где овај каже да су партизани са Радојевићем напали тек сутрадан – тј. 24. септембра.
На страни 21, пише да је краљ признао НОВ, чин маршала који је Титу дат од стране АВНОЈ-а и наредио свим својим јединицама ЈВУО да се предају најближим јединицама НОВ.
Краљ никада није признао Титу маршалски чин. Признала му је влада Шубашића, а опште је познато да је краљ напао споразум Тито-Шубашић и да је поништио све оно што су се Шубашић и Тито договарали на миг Черчила. Чак више, историјски је потврђено да краљ Петар није Дражи Михаиловићу одузео ђенералски чин када је потписан указ о распуштању Врховне команде у земљи и када је Михаиловић смењен са положаја министра војног, понајмање да је преко радија наредио четницима да се предају комунистима. Ово су само Милетићеве фикције које су резултат недовољног познавања историјских извора.
На крају, на страни 172, пише и ово, као неки закључак: „Листа убијених је велика. Листа четничких злочина и њихових жртава никада није до краја утврђена. Све жртве се тешко могу икад избројати, као и све жртве рата. А злочини никад не застаревају. Многи данас покушавају да те злочине оперу, минимизирају, рехабилитују и избришу, то заборављају. Нека ова књига послужи као допринос да се учињено четничко зло и сва зла која су извршили окупатори и њихови помагачи, никад не заборави са надом да се никад неће поновити“.
Милетић је заборавио нешто врло важно. Југословенска војска у отаџбини је легитимни настављач Југословенске краљевске војске која је ушла у рат 6. априла 1941. године, када је Немачка без објаве рата напала земљу. Према војном Закону, наставак рата предвиђен је четничком борбом и у том смислу се Расински одред, касније корус, сматра делом зараћених војних снага, са својим војно-судским органима. У условима рата, војни судови – преки (ратни) и редовни, имали су право да изричу само три казне: смртну, ослобађајућу или казну батинањем. Комунистичка партија Југославије са својом војном формацијом – „Народноослободилачком војском“, стала је изван закона и њеним припадницима и помагачима регуларна војска имала је право да суди, јер ју је на то обавезивао Закон о заштити државе, где се забрањивало свако комунистичко деловање које би рушило уставни поредак у земљи.
Ако се злочини који су почињени од комуниста и који се никако не могу мерити са злочинима почињеним од четника, као регуларних трупа Краљевине Југославије, не санкционишу и преживели џелати и наредбодавци не изведу на оптуженичку клупу и ако се и даље настави са величањем тоталитарне комунистичке идеологије као народноослободилачке борбе, онда се злочин исплати и он ће се поновити. И увек ће се домен историје сводити на питање ратних злочина само једне зараћене стране. То не показује само ова књига Томислава Милетића већ и све које ће се писати да би се правдала званична историја, било локалног или општег карактера.
Узевши све у обзир, непрофесионализам код Томислава Милетића, када је реч о цитирању и сравњивању ратних докумената, није скоро забележен у нашој историјској науци – локалној историографији.
У покушају да читаоцима, обавештеним, мање обавештеним и необвештеним, прикаже и пуковника Драгутина Кесеровића и Расински корпус као окупаторске сараднике и тешке ратне злочинце, открио је да смо заиста били у праву када смо на почетку писали да је историјска наука, поред свих написаних књига које се сматрају званичном историјом, у великој кризи.