Суочење ђенерала Драже и Руже Главинић у вези борбе у Планиници августа 1941. године
ПИШЕ: Милослав САМАРЏИЋ
Док неупућени гледаоци “Равне Горе“ мисле да је ТВ серија снимана на Равној Гори – њен аутор Радош Бајић у ствари никада није био на овој планини. То је за “Илустровану политику“ од 24. децембра 2013. године изјавио најпозванији сведок на ову тему, Владан Радосављевић, управник Музеја и Спомен комплекса на Равној Гори.
Сцене у којима се приказује прво село испод Равне Горе, Планиница, снимане су у брдима око Крагујевца. Стари мештани Планинице, сведочи даље Радосављевић, смеју се кад виде како је описано њихово село.
Бајић је свакако случајно одабрао баш Планиницу, али при том избору није имао среће. Наиме, догађаји у Планиници су добро познати, јер је то заправо село у коме је избио први оружани сукоб између четника и партизана, крајем августа 1941. године. Ипак, мада су партизани имали губитке, тај сукоб није узет за почетак грађанског рата, јер се сматрао излованим инцидентом.
Тада су, уједно, партизани први пут дошли у Планиницу, а не почетком маја 1941. године – практично пре Драже – како је то приказао Радош Бајић. Било их је око 20 и припадали су Ваљевском партизанском одреду. Ни један није био из Планинице, а у ово село су дошли поред осталог и због мобилизације.
Даље, вођа партизана у серији је сеоски учитељ. У стварности, село је имало учитељицу. То се види из сведочења партизанке заробљене у тој првој борби, Руже Главинић. Она је сведочила на процесу ђенералу Дражи 1946. године. На суочењу, Дража је био толико надмоћан, да је тај део стенограма цензурисан. Штампа је, наравно, писала по диктату, па је борба у Планиници ипак постала позната.
У селу Брежђа, пет километара удаљеном од Планинице, живи Света Филиповић, кога је Априлски рат затекао као морнаричког поднаредника. И Филипвоић гледа ТВ серију, али се не смеје. Каже да је после седме епизоде добио напад и да два дана не може да се смири због драстично искривљене слике догађаја.
У изјави за “Погледе“, Филиповић сведочи да је добро познавао и све главне комунисте из краја, а нарочито Жикицу Јовановића “Шпанца“. По повратку из Шпаније, Јовановић је био под присмотром, па је једно време становао код Филиповића, у чијој кући се налазила жандармеријска станица. Познавао је и поручника Ратка Мартиновића, јединог из Дражине групе који је прешао у партизане. То је било октобра 1941. године, када је Дража наредио Мартиновићу да поведе један одред добровољаца преко Дрине. Пошао је и Света Филиповић, али га је Мартиновић вратио. Тек посла рата, када је као Титов генерал обилазио ове крајеве, Мартиновић је рекао Свети Филиповићу да га је вратио по молби његове болесне мајке. Молбу му је пренео управо Жикица Јовановић “Шпанац“.
Света Филиповић даље сведочи да су у Априлском рату немачки мотициклисти стигли су до Брежђа и да је ту један од њих оставио кости. Председник сеоске општине га је сахранио, подигао му крст и на њега ставио шлем. После су Немци однели посмртне остатке свог војника, уз одавање почасти председнику општине за витешки поступак.
Учитеља су имала Брежђа. Звао се Милош Радмилац и радио је за четнике. Али, комуниста је био Милошев брат Станимир. Он је, као и сви комунисти, до 22. јуна 1941. радио за Немце, али попут још неких другова, то је наставио и касније. Крајем 1942. године Станимир Радмилац је дошао у Брежђа наводно да продаје ексере за поткивање коња и волова. Тражио је састанак са Калабићем, како би нашао начин да га изручи Немцима. Калабић је дошао под именом “капетан Петровић“, али га је Радмилац преопознао. Командант Горске краљеве гарде је посумњао у његове намере, па је наредио да се стави под присмотру. Али, овај се током ноћи искрао и довео Немце. Колоне Немаца упале су у Брежђа 21. децембра, тражећи Калабића. Немци су тада претукли и мајку Свете Филиповића. Од последица добијених батина, она је ускоро преминула у болници у Београду. Потера је наставила према Суботићима, а комуниста-гестаповац Станимир Радмилац покушао је потом да изведе то исто у Златиборском крају. Открили су га обавештајци капетана Душана Радовића “Кондора“, осуђен је на смрт и ликвидиран. Не налази се на списку “жртава четничког терора“, у књизи Гојка Шкора “Истина је у именима“, сем ако није заведен као једна од многих НН особа.
У својој књизи “Исповест једног равногорца“ (Београд 2013), Филиповић сведочи и о судбини учитеља у Крчмару Јове Кустурића, такође припадника покрета са Равне Горе: “Скинули су га голог, везали за дрво, и због великог мраза, он је до јутра умро. Јовина супруга, учитељица Јела, била је супруга питомца-наредника Којића, из Грабовца, који је од првих дана био на Равној Гори“ (страна 27).
Злочин су децембра 1941. починили партизани под командом Жикице Јовановића “Шпанца“. Света Филиповић подсећа и на најчувенији злочин лета 1941. у том крају: “У Дивцима, партизнске вође Борота и Мајер, из Тамнавског партизанског одреда, председнику општине Дивци, Петровићу, тестером кладаром одсекли су главу“.
Другим речима, комунисти нису били ни налик онима из ТВ серија “Равна Гора“.
Шта је истина о тој првој борби између четника и партизана?
Према сећању Свете Филиповића, партизани су августа 1941. у Планиници покупили сву војничку опрему коју су нашли и повели два таоца – две жене – са којима су се забарикадирали у сеоској школи. Рекли су да ће пустити таоце када им мештани донесу опрему коју крију. Међутим, мештани су обавестили Дражу и он је одмах послао један одред, који је савладао партизане и ослободио таоце. Међу заробљеним партизанима налазила се и једна жена из Београда, Ружа, а Филиповић је упамтио пошто је у повратку за Београд преноћила у његовој кући.
Овај случај описује и капетан Звонко Вучковић у својим мемоарима. Када је дотрчао курир из Планинице, он се налазио на Равној Гори. Курир је рекао да су партизани силом натерали мушкарце у двориште школе, да их туку и да им скидају добру одећу и обућу, тврдећи да је њима потребнија, као и да траже оружје. Дража је, пише даље Вучковић, одмах послао подофицирску групу, наредивши: “Ако пуцате, не пуцајте у њих“. Иза колоне са Дражом је пошао и Вучковић. Чула се жестока паљба, измешана са експлозијама бомби. Партизани су били брзо савладани, а међу заробљеницима нашла се и једна жена. То је била Ружа Главинић, студенткиња из Београда, коју је Дража познавао. Њен ујак је био пуковник Жарко Поповић, војни аташе Краљевине Југославије у Москви, најбољи Дражин пријатељ. Вучковић потом наводи да су заробљеници спроведени на Равну Гору и увече сви пуштени. Ружу Главинић је до Београда отпратила његова мајка, која му је управо долазила у посету. Губитке партизана не помиње, док су четници имали два рањеника. (З. Вучковић, Сећања из рата, Крагујевац 2000, стране 87-91).
Исти случај потпуно другачије описује потпоручник Павле Мешковић, учесник борбе. Он пише да је Дража лично командовао и да је убацио неколико бомби међу комунисте у школи, чиме је борба окончана. (Књига о Дражи, први том, Виндзор, Канада, 1956, страна 63).
Истина је негде између сведочења ове двојице официра, јер је Вучковић, за разлику од Мешковића, био изразито помирљиве природе.
После рата, у социјалистичкој Југославији позната је била једино цензирисана верзија са процеса 1946. године. Према оригиналним стенограмима, Дража је на процесу изјавио да је партизане напао као и друге пљачкаше пре њих. Дијалог је текао овако:
ПРЕДСЕДНИК: Да ли сте у августу месецу (1941) напали једну чету Ваљевског партизанског одреда у селу Планиници? И јесте ли ви лично руководили нападом против те партизанске чете Славковачке?
ОПТУЖЕНИ МИХАИЛОВИЋ: Јесам.
ПРЕДСЕДНИК: Објасните нам како то? Нападате једну партизанску чету, вашег иначе савезника?
ОПТУЖЕНИ МИХАИЛОВИЋ: Нисам их сматрао као савезника. Ја бих тада напао и моје рођено људе.
ПРЕДСЕДНИК: Кажите конкретно зашто сте напали партизане?
ОПТУЖЕНИ МИХАИЛОВИЋ: Ја сам чувао села од пљачке, то ми је и учинило да имам упориште на Равној Гори. И пре те групе била је још једна позната група која је почела да пљачка.
(Испитивање наставља тужилац Минић)
ТУЖИЛАЦ: Можете ли макар име једног сељака да наведете да су дошли и казали да је то банда?
ОПТУЖЕНИ МИХАИЛОВИЋ: Ја не бих желео.
ТУЖИЛАЦ: То је у вашем интересу.
ОПТУЖЕНИ МИХАИЛОВИЋ: Ја не бих желео да таквим сељацима сада стварам тешкоће.
Потом је тужилац Милош Минић позвао сведока – Ружу Главинић. Она је тада имала 29 година, била је асистент на Пољопривредном факултету, одсек Шумарство. У њеној верзији, једна чета Ваљевског партизанског одреда ишла је по селима само да позива народ на борбу против Немаца. Тако су стигли и до Планинице, крајем августа 1941. Изненада, у три сата ујутру, напали су их четници у војничким и жандармеријским униформама. Два партизана су погинула, а пет их је рањено, од којих један теже. То им је била прва борба и нису знали да се чувају. После пуцњаве и експлозија, четници су упали у школу и почели да туку партизане. Ружа Главинић је сведочила да их је корбачем тукао и потпуковник Павловић, а да је њу ударио потпоручник Којић. Од тог ударца се онесвестила. Све то је наводно гледао Дража, кога је препознала по наочарима, бради и црној пелерини. Затим су одведени на Равну Гору и дуго саслушавани. Пуштена је, како је изјавила, тек после 16-17 дана.
Тада је на суду дошло до суочења, које, према оригиналном стенограму, гласи:
ОПТУЖЕНИ МИХАИЛОВИЋ: Није тачно казала. Она је пре свега била без наочара.
ПРЕДСЕДНИК: Јесте ли били без наочара?
СВЕДОК: Ја сам имала наочаре, али су ми у тучи пале.
ПРЕДСЕДНИК (обраћајући се Михаиловићу): Значи, ви је знате?
ОПТУЖЕНИ МИХАИЛОВИЋ: Како да не знам. (Обраћа се сведоку): Нисте казали тачно. Ја тада нисам носио браду.
СВЕДОК: Имали сте.
ОПТУЖЕНИ: Нисљам носио браду, то зна и државни тужилац.
СВЕДОК: Имали сте.
ОПТУЖЕНИ: Погрешили сте, нисам тада носио браду. Друго, никада нисам има црну пелерину.
СВЕДОК: Имали сте, имали сте!
ОПТУЖЕНИ: Нисам, него суру војничку. Друго, ви нисте били у групи оних који су били у ове две собе, ви сте били на тавану.
СВЕДОК: Била сам, ја сам била код учитељице.
ОПТУЖЕНИ: Онда сте казали да су људи погинули унутра, нису него напољу.
СВЕДОК: Нису напољу, него унутра.
ОПТУЖЕНИ: Па нисте казали ни ово да сам вас питао ко сте. Пришао сам и питао: “Ви сте Жаркова рођака?“ Тврдим да нисте имали наочаре.
СВЕДОК: Имала сам.
ОПТУЖЕНИ: Даље, ви нисте били у тој групи, него сте били на тавану.
СВЕДОК: Није тачно.
ПРЕДСЕДНИК: Откуда знате да је она била на тавану?
ОПТУЖЕНИ: Зато што је последња остала. И изашли сте на улаз (обраћа се сведоку).
ПРЕДСЕДНИК: Ви тврдите да пелерина није била црна, него сура?
ОПТУЖЕНИ: Да, сура.
ПРЕДСЕДНИК: Извршено је суочење.
ОПТУЖЕНИ: Имам још нешто да кажем. У томе је још један доведен и казао је: “Ја сам ваш“. То је био Јанићијевић. Њега сам наредио да се одмах веже. Јанићијевић је био агент Гестапоа. Он је као такав и стрељан. (Обраћа се сведоку): То је било у вашем присуству.
ПРЕДСЕДНИК: Је ли тај Јанићијевић био код партизана заробљен?
ОПТУЖЕНИ МИХАИЛОВИЋ: Прво је био четник и ми смо га одвели, јер су га партизани одвели као свога заробљеника. И ми смо га стрељали.
ПРЕДСЕДНИК: Извршено је суочење између оптуженог Михаиловића и сведока Главинић Руже, како је забележено у стенографским белешкама. Друже тужиоче, имате ли какво питање?
ТУЖИЛАЦ: У то време кад је Михаиловић са својим одредом напао на ту чету, да ли је било борбе између четника и партизана?
СВЕДОК РУЖА ГЛАВИНИЋ: Није било борбе, није било непријатељства ни икакве борбе. Ми њих нисмо напали.
ТУЖИЛАЦ: Да ли су партизани те чете у том селу вршили каква насиља, пљачке, премлаћивање, силовање, итд?
СВЕДОК ГЛАВИНИЋ: Није, ми смо их само позивали на борбу. Сељаци су нас лепо примили и мене су чак звали у другу кућу да преноћим, али ја нисам хтела да се одвајам од чете…
ТУЖИЛАЦ: Оптужени Михаиловићу, ви кажете да су сељаци казали да је дошла нека банда и врши нападе?
ОПТУЖЕНИ МИХАИЛОВИЋ: Ово је трећа група коју сам ја напао.
ТУЖИЛАЦ: Значи, бранили сте ваше царство и проливали невину крв?
ОПТУЖЕНИ МИХАИЛОВИЋ: Ко је год пљачкао…
СВЕДОК ГЛАВИНИЋ РУЖА: То није тачно, зар ја као професор да идем да пљачкам. То није тачно…
ОПТУЖЕНИ МИХАИЛОВИЋ: Имаш право, али је за мене тачно.
СВЕДОК ГЛАВИНИЋ: Ми нисмо пљачкали.
ТУЖИЛАЦ: Значи, ви сте штитили народ од пљачке за све ове четири године?
ОПТУЖЕНИ МИХАИЛОВИЋ: Јесте.
ТУЖИЛАЦ: Врло добро (смех у дворани).
СВЕДОК ГЛАВИНИЋ: Да смо ми пљачкали, не би сељаци склонили наше рањенике. Сељаци су били узбуђени због тога што је се то дешавало са нама.
ПРЕДСЕДНИК: Одбрана, имате ли питања? (Нема.)
ПРЕДСЕДНИК: Дајете суду часну реч да сте говорили истину?
СВЕДОК ГЛАВИНИЋ РУЖА: Дајем.
Нема коментара:
Постави коментар