General Dragoljub Draza Mihailovic

General Dragoljub Draza Mihailovic (1893, Ivanjica -1946, Belgrade), during World War II Minister of Defence of the Kingdom of Yugoslavia and the Chief of Staff of the Supreme Command of the Yugoslav Army (Chetniks).

General Mihailovic as a colonel in 1937. Military Attache of the Kingdom of Yugoslavia in Prague

General Mihailovic, 1943.

Visegrad area, September 1943. From left to right: American colonel Albert Seitz, British general Charles Armstrong and General Mihailovic

September 1943rd. General Mihailovic touring unit of Cer Corps.

General Mihailovic among people in the village of Vranjsaka in 1943.

General Mihailovic during the service on his patron saint day (St.Nicholas) on December 19, 1943.

General Mihailovic during the service on his patron saint day (St.Nicholas) on December 19, 1943.

General Mihailovic arrival to the closing ceremony of the People’s Congress in the village of Ba on January 27 and 28, 1944. Pictured (from left to right): Colonel Luka Baletic, Anton Krejci (representative from Maribor), General Mihailovic, Dr. Aleksandar Aksentijevic and Academician Dragisa Vasic.

General Mihailovic and President of the Socialist Party of Yugoslavia Dr. Zivko Topalovic (left), on may 1944.

May 1944, Ravna Gora. Dr. Zivko Topalovic, General Mihailovich, British and Yugoslav officers

May 1944, Ravna Gora. Review of 2nd Assault Corps

May 1944, Ravna Gora. General Mihailovic with officers

Speech of General Mihailovic, 6 September 1944. in a village Pranjani, Chacak, Serbia

American Captain Nick Lalic (left), General Mihailovic and Colonel Robert McDowell (right, chief Mission Ranger) on September 6, 1944 in the village Pranjani, Cacak, Serbia

Pranjani, 6 septembar 1944th. From left to right: Captain Nicholas Kalabic, Captain Nick Lalic, General Mihailovic and Colonel McDowell

General Mihailovic with the representatives of the American military (from left to right): Colonel Robert McDowell, Captain George Musulin and Captain Nick Lalic

General Mihailovic with a rifle – a gift from Colonel McDowell

Дража у разговору са регрутима 1944. године

Bosnia, october 1944. General Mihailovic and Colonel Robert McDowell

Bosnia, Oktobar 1944. Speech by Colonel McDowell. General Mihailovic sits in the middle

General Mihailovic, Colonel McDowell and Bosnian Chetniks

Visiting the Bosnian Chetniks

General Mihailovic with Bosnian Chetniks. Oktobar 1944.

General Mihailovic and Colonel McDowell with Bosnian Chetniks. Oktobar 1944.

General Mihailovic. Bosnia, winter 1944-45.

Legion of Merit Chief Commander for Dragoljub Mihailovic

Memorial Dey in LA

President Nixon about General Mihailovic

President Reagan about General Mihailovic

Monument in Canada

Писмо епископа Николаја Дражи

Писмо епископа Николаја пуковнику Дражи Михаиловићу из октобра 1941. године до сада је цитирано у изводима, али оригинал још није објављен. Уз оригинално писмо, које има пет страница, на овом месту “Погледи“ такође доносе:
- Прекуцани текст писма,
- Чланак “Дражини четници и црква“,
- Чланак “Патријарх Гаврило и епископ Николај у Словенији“,
- Песму епископа Николаја о Дражи.
Чланци говоре и о контактима епископа Николаја, као и патријарха Гаврила, са Дражом до краја рата.
Оригинално писмо епископа Николаја Дражи из октобра 1941:







Прекуцани текст писма:
Писмо епископа Николаја пуковнику Дражи Михаиловићу, из Манастира Љубостиња, јесени 1941. године:
1.
Додајем и ово (вероватно усменој поруци – прим. М.С.)
Шта ће нам користити земља ако се истреби народ. А истребљење народа српског сада се врши са неколико страна. Бог и народ – треба се Бога бојати и Богу молити а народ свој волети и жалити.
Али на жалост има пуно безбожника који нити се Бога боје нити народ воле и жале. Многи су од њих извукли благовремено своје породице из (…) па онда почели немилосрдно да руше туђу имовину и убијају туђе мајке, синове и кћери. Авај погибијо српска од безбожника!
2.
Неизмерно боли и мене и многе друге Србе што се у последње дане почело ово речено приписивати и Вама. Свет је у неизвесности односно Ваших планова. Да ли и зашто и Ви учествујете у борбама око Краљева, или то неко злонамерно, а у своју корист ставља под Вашу фирму? Тако и по другим местима и ова неизвесност помрачава мисли и леди срце сваког српског родољуба.
Ја се каменим у овом манастиру и само се молим Богу, за српску слогу. Ако икад она четири „С“ треба да имају неки практички и спасоносни значај то треба у овом времену.
3.
Војвода Б.Г. (Богдан Гордић – прим. М.С.) причао ми је много о Вама. С дивљењем говори о Вашој мисаоности и храбрости. Али жали што не долазите са њим у везу као и са другим чисто националним јединицама. Учините у овом правцу све што можете и то хитно. Чувајте се свих ортака, који у Бога не верују. Никад у историји нити један Србин без вере у Бога није учинио ни једно велико дело од Немање до Карађорђа и војводе Мишића. Без Бога ни преко прага – говоре Срби одувек. Зар могу радити на добро овог
4.
Божјег народа они људи који немају дубоку душу Србинову, нераскидно везани са Богом и свецима – крсном славом?
Партијанска нас завист упропастила и осрамотила. Па зар још да партијанимо? И то данас и то у Шумадији? Патриотска Босна можа данас да постане примером партијанској Шумадији. Ако, пођимо за неким примером. Ујединимо оно мало свесних народних снага, не да се са неком далеко јачим од себе боримо сада, него да одржимо што више робља српског у животу до бољих дана и за боље дане.
5.
Као кроз тунел путујемо. Али моја је непоколебива сва нада да ће Бог благи опростити нам многе и премноге грехе наше и да ће нас извести на велику свтлост. У осталом тако је прорекао и онај чудни Кремански пророк, чија су се сва прорицања до сада збила и с невероватном математичком тачношћу испунила. То није био неки гатар него прави Божји човек и визионар.
Молим Вас наредите Вашим људима да нипошто не псују светиње, да се посведневно Богу моле и своје крсне славе како могу држе. Тешко је бити прави Србин. Само прави човек може бити и прави Србин.
С поздравом и благословом
Срдачно Ваш
Еп. Николај
Бог нек Вам је на помоћи!

Епископ Николај под немачком стражом 1941.

Дражини четници и црква
Стара четничка парола «С вером у Бога» нарочито је дошла до изражаја 1944. године, када је постало јасно да више никоме, до Господу Богу, Срби не могу да се обрате за помоћ и заштиту.
Дражи, као добром вернику, још од прве фазе рата била је значајна подршка српског патријарха Гаврила, епископа Николаја, митрополита Јосифа, као и скоро свих црквених великодостојника, свештеника и монаха. Патријарха Гаврила и епископа Николаја Немци су држали у заточеништву, али су четнички илегалци успевали да очувају везе са њима све док крајем лета 1944. године нису одведени из Србије. Митрополит Јосиф је мењао патријарха Гаврила и налазио се у Патријаршији у Београду, одакле је одржавао тајну везу како са патријархом Гаврилом и епископом Николајем, тако и са Дражом. У вези с тим, командант београдских илегалаца, мајор Жарко Тодоровић, 7. септембра 1942. године пише Дражи:
Изасланик Николаја и Јосифа молио да се утврди лозинка за људе који им се упућују са наше стране. Усталио сам лозинку «Петар Карађорђевић«. (АВИИ, ЧА, К-275, рег. бр. 12/1.)
Патријарх Гаврило и епископ Николај користили су сваку прилику да пошаљу Дражи неку поруку, икону, или макар поздрав. «Био сам код Николаја, имате поздрав», писао је Дражи, примера ради, један од истакнутих београдских илегалаца, инжењер Драгомир Томашевић, 19. септембра 1943. године. (АВИИ, ЧА, К-275, рег. бр. 13/1.)
А Дража је 15. новембра 1943. писао потпуковнику Драгутину Кесеровићу:
Пошаљите неког у манастир Љубостињу. Мајка Николајева моли да јавимо да је болесна и да јој дође монахиња Јулијана или њена мати Лидија или ма која сестра из манастира. (АВИИ, ЧА, К-278, рег. бр. 18/1.)
Нешто касније, 3. јануара 1944. године, Дража пише капетану Николи Калабићу:
Преко Вашег курира поздравите много епископа Николаја. Кажите му да не брине. Држимо тачно свој пут и на том путу ћемо истрајати Божјом помоћи. (АВИИ, ЧА, К-276, рег. бр. 1/1.)
Преко илегалаца мајора Драгише Ракића, команданта Војводине, патријарх Гаврило је послао следеће писмо Дражи, које је потпуковник Лалатовић проследио 31. јануара 1944. године:
Српско Богојављење 1944. године. Велика страдања крсног распећа која преживљује благочестиви српски народ на својој Голготи мученичке данашњице падају тешким болом и раздиру неизмерном тугом срце српског патријарха. Немајући могућности да ублажи и олакша чемерну судбину свога свештенства и народа, свестан своје заклетве, позива дужности и части он је радије остао сужањ у затвору, него да буде на престолу издајник и сарадник са извесним, који свесно или несвесно измећаре џелатима свог народа.
У чврстој вери и непоколебивој нади да ће доћи дан Васкрса народне и државне слободе и срећне будућности српског народа, а сматрајући верност светосавској цркви, своме узвишеном Краљу и љубљеној Отаџбини као највећи свој идеал и своју дужност, он остаје у овом своме ставу бескомпромисно и после 33 месеца свога заточеничког живота, јер једанпут само човек умире, па треба умрети часно, поштено, српски и хришћански кад дође тај удес судбине.
Уз топли архипастирски благослов и искрени братски поздрав, са дубоким поштовањем и великим дивљењем великом Чичи и његовим херојским саборцима доставити одговор. Патријарх Гаврило. (АВИИ, ЧА, К-276, рег. бр. 3/1.)
Истовремено, поруку Дражи послао је и епископ Николај: “Они који су ухапшени без кривице, ако буду ослобођени без икаквих услова, продужиће као и до сада на светосавском путу, а временом остале комбинације. Деда – Чичи.“
Потпуковник Лалатовић је такође писао: “Штаб Војводине даље извештава. Ваша директива достављена овоме штабу за заточенике (патријарха Гаврила и епископа Николаја – прим. М.С.) пренета је њима ускоро ових дана и очекује се одговор. Ваше тражење њихове поруке англиканској цркви биће им достављено најдаље 29. о.м. чим се добије који од ових одговора доставиће се. Сем овога владика Николај молио је да поручите Њ. В. Краљу да откупи задужбину Краља Милутина, коју су Грци у неколико махова нудили на продају другим народима. Владика Николај сматра да би овај гест Њ. В. Краља (био) од великог значаја за народну ствар, а њему лично било би од Бога благословено.“ (АВИИ, ЧА, K-276, рг. бр. 3/1.)
“Извесни“ из патријарховог писма су Недић и Љотић, а “велики Чича“ је, наравно, Дража.
Иначе, шифра владике Николаја за везу са четницима била је Деда.
Максимално ангажовање Српске православне цркве у покрету Дража је наредио 21. фебруара 1944. године, следећом наредбом свим командантима:
Света православна црква учествује са нама само преко појединаца. Потребно је да ступи сада у наше редове целом својом организацијом. Сваки корпус, по могућству и бригада, треба да имају свештеника или калуђера. Њихове породице имају бити обезбеђене, а они да чинодејствују у народу и бесплатно. Сви свештеници имају да буду илегални. Пре одласка у шуму нека то изврше у сагласности са владикама.
У свима корпусима обележити значајна места спомен капелама, у којима Равна Гора посвећује Видовдан. Капеле да буду брвнаре покривене шиндром. Понављам брвнаре покривене шиндром. Унутрашњи простор осам пута 12 метара. Иконостас од дрвета са троја врата. На иконостасу окачене иконе. Главна врата за улаз у цркву са задње стране, а између олтара и леве певнице. Према северу једна мала врата за излаз после причешћа.
Ове спомен капеле командати ће подизати у споразуму са свештеником. Командати ће известити да ли имају свештенике по корпусима и бригадама. Свештеници треба да одговарају следећим условима: да нису склони пићу и да нису уопште укаљани. Поред чинодејства свештеници имају следеће дужности: пропаганду за сузбијање псовки и неморала, као и за ширење трезвености, на организацији помоћи санитетске службе, нарочито преко женске омладинске организације по селима, у вези са равногорским одборима. Они су референти за помоћ породицама погинулих и умрлих и воде евиденцију о указаној братској помоћи. Да држе моралне проповеди у цркви и ван цркве и у народу. У трупу узимати првенствено млађе свештенике. Њихови заступници у парохијама помагаће њихове породице по црквеним прописима.
О успеху овога рада стално ме извештавати. Напомињем да у народу има много некрштене деце, нарочито у Босни, као и невенчаних дивљих бракова. Дивље бракове озаконити венчањем.
Скрећем пажњу командантима да је на овај начин ангажовање цркве веома потребно као врста наше убедљиве пропаганде ко смо и шта смо. (АВИИ, ЧА, К-278, рег. бр. 18/1.)
Колико је познато, до данас су сачуване четири цркве брвнаре које су направили четници. Једна се налази у селу Пајазитово код Крагујевца и она је задужбина Шумадијске групе корпуса, друга, задужбина Церско-мајевичке групе корпуса, налази се на планини Бобији («Рачићева црква»), треће је код Коцељеве (Мачвански корпус) а четврта на Требевићу (Романијски корпус). Комунисти су 1948. године срушили цркву у селу Коморане код Крагујевца, задужбину Левачке бригаде 1. шумадијског корпуса. Сачувана је фотографија ове брвнаре, а на истом месту сада се гради нова црква. Комунисти су срушили и цркву коју су Калабићеви четници зидали на Краљевом брду код Ваљева. Ова црква била је од тврдог материјала. (Албум српских четника генерала Драже Михаиловића у 1.000 слика, први том, 327; М. Самарџић, Истина о Калабићу, 224.)
Као и ранијих година, у време божићних и васкршњих празника четничке радио станице преносиле су бројне депеше са честиткама, а Дража је слао божићне и васкршње посланица. Дражина божићна посланица за 1944. годину, послата свим радио станицама 3. јануара, гласи:
Најтоплије честитам светле празнике Христовог рођења свима борцима Југословенске војске у Отаџбини, са жељом да у Новој години постигнемо коначног успеха у нашој борби за Краља и Отаџбину. Уверен сам да ћемо у овој години победити све наше непријатеље и да ћемо у овој години извојевати слободу. Да живи Њ. В. Краљ Петар Други! Да живи Југословенска војска у Отаџбини». (АВИИ, ЧА, К-278, рег. бр. 18/1.)
Васкршњу посланицу Дража је послао 15. априла. Она гласи:
Свима старешинама и војницима наше храбре војске честитам наступајуће светле празнике Христовог Воскрсења са жељом за скоро срећно окончање праведне борбе коју водимо већ четврту годину. Нека нам свима ови светли празници Христовог Воскресења дају нове подстреке да изборимо коначну победу за добро нашег народа и омиљеног Краља, који на својим младим плећима у иностранству носи тешки терет брига и послова за свој народ, своју земљу, и нека нам свима ови празници донесу још елана, снаге и слоге, да истрајемо до коначне победе, од које ће зависити будућност народа.
Пребродили смо много времена и много тешкоћа и остало је још кратко време до освитка слободе. Доћи ће бољи дани целом народу.
Јунаци, ви сте дугим и тешким борбама до сада задивили цео свет. Надам се и с правом очекујем да ће ваша јуначка срца и челичне мишиће и од сада показати да сте били достојни дивљења и поштовања. Наш народ од вас очекује слободу. Од вас треба покољења да живе.
Јунаци, будите поносни и горди што нам је судбина доделила овај тешки задатак, али задатак пун славе и части. Само напред, победа је наша. Тешкоће су пролазне. Ја сам са вама.
Христос Воскресе, јунаци!
Да живи Његово Величанство краљ Петар Други!
Ђенерал Михаиловић. (АВИИ, ЧА, К-278, рег. бр. 18/1.)
После неког времена, по приспећу одговора са свих страна, Дража би поново слао распис свим командантима. Примера ради, ово је његов распис од 26. априла 1944. године:
Поводом ускршњих честитки свима изражавам своју најтоплију благодарност. Нарочито ме радује што јасно видим готовост и крајњу решеност на све напоре за опште добро Краља и народа. Бићу веран тумач ове одлучности код Његовог Величанства Краља Петра Другог, нашег Врховног команданта. Издржаћемо и победићемо, само напред. Да живи Његово Величанство Краљ Петар Други! Да живи Краљевина Југославија! Ђенерал Михаиловић. (АВИИ, ЧА, К-278, рег. бр. 18/1.)
Ранијих година војници и официри постили су и причешћивали се по својој вољи, док је уочи Васкрса 1944. године Дража наредио обавезан пост и причест за све. Ово је његова наредба од 22. фебруара:
Пошто ускоро наступа Ускршњи пост, наређујем да се обавезно пости прва и последња недеља. Понављам прва и последња недеља. Ово важи за све старешине и војнике. Последње недеље да се обави причест обавезно за све. Скрећем пажњу командантима да је ово потребно из верских разлога, као и у циљу пропаганде и економије. Стога да то команданти објасне потчињеном људству, а никако да прете смртном казном. За време целог поста сем тога да се пости свака среда и петак. (АВИИ, ЧА, К-278, рег. бр. 18/1.)
Касније, Дража је добио низ извештаја о причесту четника, а истовремено и народа. Уз причест је често организована заклетва регрута који пре рата нису служили војску, тј. који нису имали прилике да се закуну на верност краљу и отаџбини. Масовне заклетве регрута, увек уз чинодејствовање свештеника, обављане су још од почетка рата. Свештенство је служило и у другим приликама, попут прослава српске војничке славе, Видовдана. Колико је познато, најмасовнија је била прослава Видовдана коју је организовао 2. равногорски корпус, 28. јуна 1944. године у селу Лазац, на планини Јелици. На фотографијама се види да је скупу присуствовало преко 10.000 војника и цивила. Са велике, украшене бине, говорници су се обраћали присутнима уз помоћ микрофона и појачала. Службу Божију служила су 23 свештеника. (Албум српских четника генерала Драже Михаиловића у 1.000 слика, први том, 205-209.)
Од јуна 1944. године у манастиру Каленић организован је мисионарски курс, који је водио јеромонах Јован Рапајић. Наредбу свим командантима, да на курс пошаљу одабране људе, Дража је издао 3. јуна:
За активирање верског мисионарства сваки корпус послаће на курс погодне људе за верски рад у јединицама и међу народом и то на сваки срез по једнога. Особине које треба да имају кандидати: да су интелигентни, са више разреда гимназије, да су побожни и да хоће да пропагирају побожност. На прво место у обзир долазе учитељи, професори и богослови. Кандидате упутити тако да најдаље до 15. буду на терену 1. шумадијског корпуса. Команданти корпуса ће ангажовати да се кандидати упуте безусловно и на време, а до 10. јуна известиће о избору Врховну команду. (АВИИ, ЧА, К-278, рег. бр. 18/1.)
Курс је трајао две недеље. Дража је 4. јула наредио потпуковнику Кесеровићу да три припадника његовог корпуса, која су завршила курс – Радомира Марића, Драгољуба Станковића и Драгомира Наранџића – пошаље у Источну Босну, у штаб потпуковника Остојића. (АВИИ, ЧА, К-278, рег. бр. 18/1.)
Касније, јеромонах Рапајић је отишао на службу у Врховну команду, где је био један од верских референата. Главни верски референт Врховне команде био је протојереј Будимир Соколовић. На крају рата, комунисти су убили Рапајића и Соколовића и још два верска референта Врховне команде: јеромонаха Јелисија Поповића из манастира Благовештење и протојереја Јустин Ђ. Илкића.
Као и кроз читаву српску историју, и у Другом светском рату свештеници су се ангажовали и у борбеним јединицама, често на командним положајима.
Најпознатији свештеник који је мантију заменио пушком био је војвода (мајор) Момчило Ђујић, командант Динарске четничке дивизије.
Прота Сава Божић, мајор по чину, био је командант Требавског корпуса. Одредом Трабаваца послатим у помоћ четницима на Мајевици крајем 1942. године командовао је поп Димитрије Стефановић, који је том приликом погинуо. У Требавском корпусу борио се и резервни капетан поп Милош Ботић.
Поп Радојица Перишић био је један од вођа устанка у Херцеговини 1941. године, а касније, током читавог рата, један од најпоузданијих борбених команданата. Године 1942. добио је звање четничког војводе.
Резервни поручник поп Селимир Поповић, рођен у селу Штављу код Сјенице, организовао је одбрану Срба од муслимана од првих дана рата 1941. године. Постао је командант четничког одреда на том терену, а после је био командант позадине Сјеничке бригаде и једног батаљона у овој бригади.
Командант Јадарске бригаде Церског корпуса био је резервни капетан јеромонах Георгије Бојић «ЏиЏа», предратни игуман манастира Троноша.
Прота Андра Божић из Бадњевца и поп Јован Кнежевић из Крагујевца били су први организатори Дражиног покрета у Шумадији. Стрељали су их Немци 21. октобра 1941. године у Шумарицама. Дан раније Немци су стрељали и попа Драгоја Алексића, код кога су пронашли муницију. Сва три свештеника били су сарадници капетана Душана Смиљанића, команданта Гружанског четничког одреда.
Командир одељења за препаде на немачке траснпортне возове у околини Лапова био је јеромонах Никанор Паљић из манастира Враћевшница, који је за свог помоћника узео Мићу Вељковића «Калуђера».
Монах и свештеник у цркви у селу Личје Петроније Миљковић најпре је организовао Пећенчеве четнике у нишком Заплању, а потом прелази у Дражин покрет. Био је један од организатора Чегарског корпуса и војни свештеник Нишавског корпуса. Комунисти су га заробили и стрељали јула 1944. у Доњем Драговљу. Миљковић је иначе учествовао у Првом светском рату као официр српске војске. Напустио је војску и замонашио се после рата, када је имао чин мајора.
Блачки парох Михаило Поповић, «Мика Јастреб», 1941. године је командовао Пећанчевим Блачким одредом, а потом прелази у Дражин Топлички корпус. Убијен је од комуниста пред крај рата.
Прокупачки парох Слободан Станковић био је први организатор Дражиног покрета у Топлици и Бублици. Заробили су га и стрељали комунисти септембра 1942, на Малом Јастрепцу. У то време био је војни свештеник Топличког корпуса.
Медвеђански парох Вучедол Караусић 1941. године био је Пећанчев четник, а потом прелази у Дражину организацију. Заробили су га Бугари и предали Немцима, који су га стрељали 2. децембра 1942. године у Лесковцу.
Поп Миладин Петровић из Доње Лепенице код Српца, предратни члан четничке организације, као избеглица најпре је био на служби у Чегарском корпусу. Рањен је 1943. године, а потом се враћа у родни крај и постаје војни свештеник и члан војног суда Средњобосанског корпуса. Убијен је од комуниста 1946. године. Његови посмртни остаци пронађени су 1999. године, када је ексхумиран и сахрањен.
Милослав Самарџић
ПАТРИЈАРХ ГАВРИЛО И ЕПИСКОП НИКОЛАЈ У СЛОВЕНИЈИ
Српског патријарха Гаврила Дожића и епископа Николаја Велимировића Немци су целог рата држали под стражом, у неколико манастира у Србији, да би их септембра 1944. године одвели у концентрациони логор Дахау. Почетком децембра 1944. године, др Херман Нојбахер, немачки министар задужен за Балкан, изводи црквене великодостојнике из Дахауа и одводи их у једно баварско село, па у Аустрију. Намера немачког министра била је да употреби српског патријарха и најпознатијег владику у немачкој пропаганди, а у сарадњи са Димитријем Љотићем и Миланом Недићем, док је Дража настојао да то осујети.
Дража је и у ово доба успевао да одржи контакт са патријархом Гаврилом и епископом Николајем. “Овде је стигао др Џаковић Митар и вели да је ишао по наређењу код патријарха“, известио је Дражу војвода Јевђевић 28. децембра 1944. године, из Словеније.12
После три дана, 1. јануара 1945, Дража је питао Јевђевића какве је вести донео др Џаковић, који је иначе био патријархов рођак и секретар.13
“Патријарх јавио др Џаковићу 17. децембра да до краја у добру и злу остаје са Вама“, одговорио је Јевђевић Дражи 6. јануара.14
Сутрадан, 7. јануара, Дража је писао Јевђевићу да нема потребе слати у иностранство млађе и непознате особе, што је он предлагао, настављајући: “Кад би могли послати Ацу Станојевића (председника Народне радикалне странке – прим. аут), владику Николаја и људе који у свету имају име, била би друга ствар“.15
Нешто касније, 16. јануара, Јевђевић је писао Дражи:
Данас сам послао у Минхен др Џаковића код патријарха да поднесе писмену патријархову изјаву противу Тита, а за Вас и наш покрет.16
После два дана, са радио станице војводе Ђујића Дражи се јавио и др Митар Џаковић. Писао је да је добио дозволу од Нојбахера да оде код патријарха, додајући: “Патријарху и Николају изнећу све што треба. По повратку известићу Вас о свему“.17
Дражин одговор војводи Јевђевићу, послат 23. јануара, садржи његов карактеристичан став по овом питању.
Патријарх не може давати никакве изјаве противу Тита, а у нашу корист, све док је у ропству. Ако би случајно др Џаковић такву изјаву донео, не сме се објављивати.18
Јевђевић је 25. јануара одговорио да је “патријарх по жељи Љотића доведен у Беч“, као и да је послао Џаковића да му пренесе Дражино мишљење.19
А ово је Јевђевићев радиограм Дражи од 31. јануара:
У среду стиже министар Нојбахер са Љотићем и Недићем. Изгледа да долази и патријарх. Предузео сам све да ми политички не будемо изиграни и тражио у вези тога објашњење са Ђујићем. Поводом вести љотићеваца да ће образовати владу у коју ће ући Ђујић уз благослов патријарха, имао сам дуг разговор са Ђујићем. Ђујић је изјавио да неће ући у ма какву политичку комбинацију са Љотићем. То ће саопштити Љотићу. Према томе са те стране нема никаквих разлога узнемирењу.20
Патријарх Гаврило и епископ Николај тада ипак нису дошли у Словенију. Свој став о њима Дража је поновио и војводи Ђујићу, у радиограму од 24. фебруара 1945:
Ако извучете патријарха и Николаја могу Вам много користити, али пазите да се они нигде не појављују где би се могло тумачити као ма и најмања корист за Немачку. Они морају да своје име сачувају потпуно светло за будућност. Ако стигну до Вас поздравите их и молите благослов.21
Познато је и једно Дражино писмо епископу Николају из овог доба, послато 18. марта 1945. године. Дража је писао:
Ваше Преосвештенство,
Са великом радошћу примио сам Ваше поруке и Ваше мудре савете, који одговарају потпуно и нашем гледању на данашњу ситуацију. Са радошћу могу да Вас обавестим, да ја непоколебиво стојим на становишту и видим потребу да наш цео српски народ мора бити уједињен у борби за потпуну слободу нашег народа. Могу да Вас обавестим, да је то јединство на терену већ давно остварено и данас сав српски народ је уједињен под заставом на којој је написано “Са вером у Бога за Краља и нашу прадедовску веру, која нас је, кроз нашу тешку али славну историју, водила и извела на прави пут“.
Могу Вам јавити да наш народ подноси данас тешка страдања и искушења, али га то челичи за нове задатке пред којима се налази.
Ми смо испуњени вером и надом да су искушења, која је Господ Бог доделио као казну нашем народу, при крају, и да свиће зора која ће озарити и испунити радошћу васколики наш народ.
Са нама су сви честити синови нашег народа и ми данас, водећи ову тешку али часну борбу, само вршимо оно што наш народ жели и тражи од нас. Дубоко смо уверени да ћемо уз помоћ Господа Бога и наше свете Цркве, и са Вашим благословом и моралном помоћи, ускоро видети остварене наше идеале.
Ваш дарак у марамицама много ме је обрадовао и ја Вам од срца благодарим на овој Вашој лепој пажњи.
Коста ме је обавестио о свима разговорима са Вама, а његов познаник је рекао, да ће Вам бити пружена могућност да одете у иностранство. Ја мислим да би то било од велике користи за нашу националну ствар, јер бисте Ви, Вашим именом и ауторитетом, који је на нашу срећу велики, могли утицати на оне кругове који још нису променили своје гледање на наш проблем.
По мом мишљењу, корисно би било да одете у Швајцарску и даље у Америку, јер бисте одатле без сметње могли да успоставите везе на свим странама. Мислим да сада још није моменат да идете у Енглеску, јер се бојим да би Вам рад тамо био спутаван, пошто њихова висока политика још није скренула са досадашње линије, иако се очекује да ће доскора до тога доћи.
Подвлачим да сам дубоко уверен да ће Ваш рад у иностранству бити од велике користи и да ће утицати и на оне кругове који још нису своје гледиште променили.
Моји борци и ја смо Вам дубоко захвални на благослову и поздравима и молимо Вас да се молите Господу Богу за успех наше борбе, као и за Ваш благослов нашем даљем раду.
Шаљем Вам синовске поздраве мојих бораца и личне моје, љубећи Вам десницу.
Ваш одани Драгољуб Михаиловић.22
Коста је Бошко Костић, вођа Љотићеве делегације, која је тих дана долазила у Дражину Врховну команду.
Основну идеју – да патријарх Гаврило и епископ Николај треба што пре да оду на Запад, Дража је изложио и у радиограму генералу Миодрагу Дамјановићу, од 3. априла 1945. године.23

Випава, Словенија, априла 1945, с лева на десно: први и други непознати, мајор Цвјетићанин, епископ Николај, непознати, патријарх Гаврило, генерал Дамјановић, војвода Ђујић, мајор Вуксановић

С друге стране, како би Љотић и његови људи за свој план придобили војводу Ђујића, њему је саопштено да су по среди заправо преговори о преласку извесних немачких јединица Западним савезницима. Ђујић је то пренео Дражи, али му је он 26. марта одговорио: “Треба да дате конкретне податке које су те јединице које би пришле Американцима. Англоамериканци траже увек врло конкретне извештаје. Ја ћу им доставити ово, али то није довољно за њих.“24
Војвода Ђујић је у Словенији разговарао са Нојбахером и мајором грофом Чернином, ађутантом команданта немачких снага у тој области, генерала Глобочника. У једном мемораском запису, Ђујић детаљно описује како је са Чернином и Димитријем Љотићем отишао у Фелден, у Аустрију, по патријарха Гаврила и епископа Николаја. После извесног времена, војводе Ђујић и Јевђевић, генерал Миодраг Дамјановић и Димитрије Љотић, склопили су у Словенији договор са Нојбахером, који је укључивао његов прелазак код Енглеза, а истовремено и пребацивање патријарха Гаврила и епископа Николаја у Швајцарску. Војвода Ђујић наставља:
Коначно, ово је скројено: Нојбахер ће `одбећи Савезницима` као Рудолф Хес што је 10. маја 1941. `пребјегао` Енглезима. Али, Нојбахер ће то урадити сасвим из других разлога: да спаси Аустрију и Беч од даљих савезничких бомбардовања, и да нама Србима учини `историјску услугу` и пребаци у Швајцарску патријарха и Николаја. У том знаку начињен је план, дуго и озбиљно проучаван, извршене све припреме и заказан у мом штабу код Горице састанак и опроштајно вече. На састанак су дошли ђенерал Дамјановић и Јевђо и дуго смо чекали да стигне Димитрије Љотић, главни архитект пута наших духовника у Швајцарску. Међутим, у касне сате ноћи стигла је моја теренска патрола и обавестила нас да је Љотић погинуо у аутомобилској несрећи. Зато је пут одложен да би Љотића сахранили. Био је то дан 24. априла…25
Димитрије Љотић је погинуо у саобраћајној несрећи 23. априла 1945. године, касно увече, око 22 сата, на друму Илирска Бистрица – Горица. Сутрадан му је у Светом Петру код Горице одржан помен, после кога је Нојбахер одвео патријарха Гаврила и епископа Николаја у Кицбил, али ипак не и у Швајцарску.
Љотићевци су касније писали да су они ослободили патријарха Гаврила и епископа Николаја из концентрационог логора. Према Карапанџићу, Љотић је још од доласка на Словеначко приморје молио Нојбахара да “убеди одговарајуће немачке факторе“ како је “по морал и успех српских националних снага у Словенији потребно да се пусте на слободу патријарх Гаврило Дожић и епископ жички др Николај Велимировић“. “Љотић је успео“, пише затим Карапанџић, па су духовници пуштени из Дахауа, да би онда, “на стална Љотићева заузимања, др Нојбахер од својих надлежних успео да измоли дозволу, да се патријарх и епископ Николај пошаљу у Словенију“. У Словенији, они су на посебним састанцима наводно подржали Љотићеве планове, “бодрећи га да истраје у својим настојањима“. Најзад, Карапанџић пише како је један од Љотићевих мотива за довођење два духовника у Словенију, био тај да их пребаци “иза фронта на савезничку страну, јер је дубоко веровао да ће код Савезника моћи много да учине за националну антикомунистичку борбу“.26
Др Херман Нојбахер у својим мемоарима не помиње Љотића у овом контексту. Он пише да је избављење патријарха Гаврила и епископа Николаја из Дахауа било његова идеја. Не говорећи о мотивима, немачки министар тврди да се за ослобођење патријарха и владике заложио чим је сазнао да се налазе у логору, новембра 1944. године, када се вратио у Беч. Он даље наводи:
Гаврило и Николај су у политичким активностима показали највећу уздржаност. До њих је стигао позив Срба, који су се нашли у Истри, да их посете. То су они и урадили. Био је то април 1945… Осећали су да су политички веома експонирани и због тога мета многима, па су тражили да се што пре вратимо у Аустрију. Од Гаврила и Николаја сам се растао у Кицбилу. Ја сам убрзо био интерниран…27
Митар Џаковић пише да боравак духовника у Словенији заправо “није био никако по вољи Немцима“. Према његовом сведочењу, Немци их не би ни пустили међу Србе и Словенце, али је војвода Ђујић дошао у Фелден са оружаном пратњом. После оштре свађе између Ђујића и Чернија, стигао је генерал Глобочник, коме је Ђујић рекао: “Ако Немци намеравају да их врате у Немачку овако болесне, онда се варате! Гарантујем ако се то деси да ћемо вас напасти свим нашим снагама“. Глобочник је отишао да телефонира и није се вратио, а око један сат иза поноћи колона је кренула према Горици. (Ђујић је пред Глобочником говорио о Немцима у трећем лицу, јер је он био Словенац.)
Раније датим обећањима о пребацивању духовника у Швајцарску, ради њиховог лечења, Немци су се вратили априла месеца, јер им нису била по вољи “окупљања Срба и разговори са Словенцима“, наводи даље Џаковић. Када је мајор Черни рекао да је дозвола за овај пут најзад стигла, патријарх Гаврило и епископ Николај нису поверовали, мислећи да су то “немачке смицалице, само да би их уклонили из Словеније“. Зато је Чернијево обећање морао да понови Нојбахер, који их је “преклињао да приме понуду“. Џаковић пише да су патријарх и епископ “на крају морали пристати“, али испоставило се да су Немци опет слагали. Духовнике су држали у Кицбилу од 24. априла до краја рата, одбијајући под разним изговорима да их пребаце у Швајцарску.28
Тако је истинско ослобођење патријарха Гаврила и епископа Николаја из заробљеништва везано за немачки пораз. О томе је патријарх Гаврило у својим мемоарима записао:
Ја сам био ослобођен од стране 22. америчке дивизије генерала Коленса, који ми је одмах ставио на расположење једну вилу за становање. То је било у Кицбилу, 8. маја 1945. године. Са мном је био ослобођен епископ жички др Николај Велимировић. Моје стање здравља било је очајно…29
Тврдња љотићеваца да су ослободили патријарха Гаврила и епископа Николаја, било из логора, било генерално посматрано, последица је њиховог убеђења да је неко ко се налази под немачком контролом у ствари слободан човек. Дража је пак сматрао да се патријарх Гаврило и епископ Николај налазе у ропству све док су под немачком контролом, без обзира да ли је реч о заточеништву у манастиру, у концентрационом логору, или у неком бечком хотелу. Такво мишљење делили су и патријарх Гаврило и епископ Николај и то је, у ствари, било фактичко стање.
Патријарх Гаврило и епископ Николај страдали су од Немаца зато што нису хтели да им се покоре. Ово су делови њихове изјаве, дате тих дана Американцима:
Док смо били у Шлирзеу, Гестапо је тражио од нас да напишемо посланицу српском народу и да га окуражимо да се бори против комунизма. Да смо то учинили, ми бисмо били слободни да идемо где желимо. Ми смо категорички одбили да пишемо такву посланицу.
Док смо били у Бечу, они су предлагали патријарху да формира нову српску владу уместо генерала Недића, или најмање да формира велики национални комитет који би имао своје седиште у Љубљани и помагао би Немцима у борби против југословенских партизана. Ми смо одлучно одбијали ово, рекавши: “Ми смо духовне и религиозне вође српског народа и немамо ништа са политиком и војним пословима“.
Тада су они дошли са другим предлогом, тј. пошто је ту требало одржати Свеправославну конференцију свих избеглих епископа и свештеника из Русије, Пољске, Бугарске и других земаља, под председништвом српског патријарха, у циљу (како Клибер рече) “дискутовања унутрашњих ствари православне цркве“. Преко других агената нама је речено да је циљ ове конференције био непризнавање Свеправославне конференције која је неколико дана раније одржана у Москви, која је донела декларацију против нацизма и фашизма. Зачетник идеје о овој конференцији је био извесни румунски епископ. Српски патријарх и епископ Николај петнаест пута су одбили да приме овог човека зато што је, противно црквеном праву, на молбу др Павелића посветио новога српског епископа у Загребу (реч је о оснивању тзв. Хрватске православне цркве – прим. аут). Наравно, ми смо одбили да имамо било шта у вези са овом предложеном конференцијом, и због тога је ова одложена.
На крају нам је др Нојбахер рекао да ћемо ми бити премештени из Беча јужније. После неколико дана ми смо покренути и склоњени у Фелден… у Горицу и Трст… То је учињено у циљу да ми “наравно идемо да говоримо против светског комунизма, против кога се Немци боре“. Ми то нисмо учинили…
Они су нам понављали да је Српска национална црква била одговорна због одбијања познате прошлости између Немаца и Југославије – тј. одговорна за рат између ове две земље.30
Патријарх Гаврило и епископ Николај експонирали су се као немачки непријатељи још 27. марта 1941. године и то су остали до краја рата. Нацистички официр Тајхман известио је новембра 1941. године из Љубостиње генерала Харлода Турнера како “Николај још није напустио свој непријатељски став према Немцима“. У извештају истог официра од 8. септембра 1943. стоји да је патријарх Гаврило “англофил и има добре везе са англиканским високим клером“, а да је епископ Николај “англофилски настројен и даје потпору српском отпору против Немачке“. За епископа жичког Тајхман пише и да је у вези са наоружаним групама (четницима).31
Још док су држани у Србији, патријарх Гаврило и епископ Николај одбијали су да учине било шта што се могло тумачити у корист Немаца – једном и на личну понуду Милана Недића. Такво држање патријарха Гаврила и епископа Николаја било је у складу са њиховим убеђењима, а истовремено и са саветима које им је давао Дража.
Речи које је на помену Димитрију Љотићу 24. априла 1945. у Горици – сахрана је била сутрадан – наводно изговорио епископ Николај, спадају у ред најцитиранијих извора из Другог светског рата на нашем тлу. Ево извода из тог подужег говора:
За последњих сто педесет година, ми смо имали великих политичара, великих људи као што су Гарашанин, Јован Ристић и Никола Пашић, али то су људи били велики за своје време, и у границама Србије док је Димитрије Љотић зашао у велике кругове светске политике. То је био политичар са крстом…
О њему ће се говорити као човеку, државнику и дубоком хришћанину, и то је он био највећи. Он почиње од себе, а то користи свету. Ако почињеш од периферије, од другог, а не од себе онда не користиш никоме. То је било његово гесло… Он је био велики човек. Оно што је посадио, ухватило је дубока корена. И све што је урадио, мирисаће…
Ја верујем да је ова велика жртва капија која ће нас довести до слободе. Димитрије Љотић је капија наше нове Отаџбине…32
Владика се несумњиво држао гесла: “О покојнику све најбоље“ – али исто тако нема сумње да његове речи нису верно пренете. Говорио је “из главе“, одмах после помена отишао је у Трст, да би касно ноћу тог 24. априла стигао у Кицбил. Љотићевски идеолог Бошко Костић, који је објавио говор већ у ванредном издању “Наше борбе“ од 25. априла, дао је и објашљење о његовом настанку. После напомене да говор није чуо, јер је стигао у Горицу тек када су патријарх Гаврило и епископ Николај кретали за Трст, Костић пише:
Кад сам изашао из капеле, пришли су ми многи четници и изјавили ми саучешће. Говорили су ми: “Вредно је живети и погинути да би се чуо говор какав је малопре одржао владика Николај“. Од присутних свештеника и четника добио сам тај говор, који сам напред навео. Они су тај говор записали. Отишао сам код епископа Николаја и захвалио му на погребном слову. “Нема шта да ми се захваљујете – рекао ми је наш велики, мудри епископ – ја сам испунио своју дужност. Покојни Димитрије је био велики; ја ћу тек о њему писати. Ја ћу му споменик подићи….“33
Реч је о свештеницима и четницима Динарске дивизије, који тај наводно владичин говор потом нису објавили.
У каснијим верзијама љотићевци су тврдили да је, уместо “присутних свештеника и четника“, говор епископа Николаја “забележио прота Илија Булован из Динарске четничке дивизије“. Протојереј Велибор Џомић ово коментарише следећим речима:
Прота Илија Булован није био ни стенограф ни дактилограф него свештенослужитељ, тако да је просто немогуће бити тако брз и записати читаву беседу у тренутку док је беседник изговара. Поред тога, просто је незамисливо да један свештеник, док беседи Свети Владика Николај, хвата беседу, а не стоји поред епископа.34
Бошко Костић је затим штампао говор својој књизи “За историју наших дана“ 1949. године. У међувремену није понудио текст владици на ауторизацију. Владика, пак, овај говор није уврстио ни у једну своју књигу беседа, нити се он, на крају, нашао у његовим сабраним делима. Такође, није “тек писао“ о Љотићу, као што је наводно обећао Костићу, и није му подигао споменик – ни у форми књиге, ни од гранита.
Тако, и по рогобатном стилу (“О њему ће се говорити као човеку, државнику и дубоком хришћанину, и то је он био највећи. Он почиње од себе, а то користи свету“, итд), и по самом садржају (само за своје следбенике Љотић је био политичар светског калибра, већи и од једног Николе Пашића), види се да је овај говор заправо саставио Бошко Костић, чија књига је и иначе пуна фалсификата.
Једина политичка порука са помена Димитрију Љотићу је чињеница да патријарх Гаврило, који је био присутан, уопште није чинодејствовао.
ИЗВОРИ:
12 Зборник докумената, том 14, књига 4, 715.
13 АВИИ, ЧА, К-297, рег. бр. 23\1.
14 Зборник докумената, том 14, књига 4, 722.
15 АВИИ, ЧА, К-297, рег. бр. 23\1.
16 Зборник докумената, том 14, књига 4, 736.
17 АВИИ, ЧА, К-276, рег. бр. 16\1.
18 АВИИ, ЧА, К-297, рег. бр. 23\1.
19 Зборник докумената, том 14, књига 4, 745.
20 АВИИ, ЧА, К-276, рег. бр. 16\1.
21 АВИИ, ЧА, К-297, рег. бр. 24\1.
22 Српске новине, бр. 643, мај-јун 2008, Торонто, Канада. Према: Американски Србобран, 20. март 1956.
23 и 24 АВИИ, ЧА, К-297, рег. бр. 25\1.
25 Споменица Динарске четничке дивизије 1941-1945, друга књига, 271-275.
26 Б. Карапанџић, Грађански рат у Србији 1941-1945, 420-421.
27 Х. Нојбахер, Специјални задатак Балкан, 178. Нојбахер иначе тврди да су патријарх Гаврило и епископ Николај у Дахауу држани у логорској болници. Патријарх је, међутим, долазак у Дахау описао следећим речима: “Немци… су нас по доласку стрпали у злогласне бараке, где је живот био немогућ“. (“Мемоари патријарха српског Гаврила“, 356.)
28 В. Димитријевић, Оклеветани светац, 48-49.
29 Мемоари патријарха српског Гаврила, 357.
30, 31 В. Димитријевић, Оклеветани светац, 55-56, 43-44.
32, 33 Б. Костић, За историју наших дана, 250-256, 258.
34 Протојереј В. Џомић, Србска црква, Љотић и љотићевци, 237, 245.
(Из књиге М. Самарџића “Генерал Дража Михаиловић и општа историја четничког покрета, 5. том, стране 723-731.)
ПЕСМА ЕПИСКОПА НИКОЛАЈА О ДРАЖИ
ДРАЖИН ДУХ ГОВОРИ
1.- Ој Србијо небројено гробље,
Срби браћо заробљено робље,
Ево мене да се вама јавим,
Из овога света небескога,
У светлости Христа спаситеља,
У сијању небеске Србије.
2.- Жив сам, браћо, живљи но икада,
У друштву сам бољем нег’ икада,
У близини светитеља Саве,
Који сија као сто сунаца;
Крај мене су и Милош и Марко,
Старац Богдан са девет синова,
И сва српска крстоносна војска,
Са Косова поља широкога,
Што изгибе за крст и слободу.
3.- Око мене безбројни ускоци,
Што бранише сиротињу рају,
Кроз векове од турских зулума:
Павле Бекић, страшни војсковођа,
Два Јакшића, два хероја дивна,
Хаџи Продан, Коча Капетане,
Хаџи Ђера и Хаџи Рувиме
И Авакум, дика мученика;
4.- Карађорђе и његова војска,
Са Мишара и са Иванковца,
Кнез Алекса, страшни Бирчанине,
Голи Зека и Змај од Ноћаја,
Хајдук Вељко и Курсула Јово,
Хаџи Милош и храбра Љубица
И све српске изгинуле војске,
На Грахову, Лазу и Никшићу,
На Мишару и реци Тамишу,
На Анголи и на Мариц’ реци.
5.- Сви јунаци наши с Куманова,
С Куманова и са Облакова,
Са Битоља и с Кајмакчалана,
И босанско оковано робље,
Што му Арад беше костурница,
И сво српско нежидарско робље,
Што изгибе с глада и помора.
6. – Још су са мном сви моји четници,
Официри, храбри командири,
Што пет лета са мном четоваше,
Од тирана Србију бранише,
У биткама ил’ по тамницама,
7- Бројеви су људски премалени,
Да изброје сву небеску војску,
Сву небеску србинову војску
И вечиту светлост и красоту.
8.- Где је моја душа узлетела,
Кад ми јуде тело умртвише,
Без опела у земљу забише,
Да се мени за гроб не дознаде.
9.- Ал’ Бог види све скривене тајне,
Залуду су земље безбожничке,
Небеса се њима потсмевају,
Време иде и скоро ће доћи,
Да Србија буде слободија.
10- Ја ћу неком пријатељу своме,
На сну јавит’ и мој сан објавит,
Да се мени поје литургија,
Тога света као и онога;
Све непрапде људскe су пред Богом,
Као плева пред вихором ветра.
11.- Дрште веру, слогу и поштење,
У томе је Србину спасење;
Не жалите за нама умрлим,
Ми смо живи где се не умире;
Не жалите за душам умрлим,
Што у телу као сенке крећу,
Што сатани против Христа служе,
Против Христа и свога народа,
Што Крст ломе и грбачу гњече.
12- Храбри будте, ми смо с вама стално,
И дан и ноћ Бога прослављамо.
И сви за вас Богу се молимо,
Ми смо јачи од свих људских војски,
Ми смо ваши моћни савезници.
13.- Земља Небу одолет не може,
Нити ико небеској Србији,
Чије число премашује звезде,
Чијој сили отпори су смешни,
Јер без муке побеђује беду,
И пре битке односи победу,
СВЕ ПО ПРАВДИ БОГА ПРАВЕДНОГА
А У СЛАВУ ХРИСТА ВАСКРСЛОГА!
ВЛАДИКА НИКОЛАЈ ВЕЛИМИРОВИЋ

Како је заробљен Дража

Како је заробљен Дража

После 13. маја 1945. године, Дража се налазио у области Фоче. Код села Закмура растао се са Николом Калабићем. Потом је кренуо на север, преко друма Фоча – Калиновик. Код села Булози, у области Горажда, у ноћи између 23. и 24. маја долази до тешке борбе, у којој гине Дражин син Војислав. После те борбе, у Дражиној групи остало је 14 официра и војника, а увече 24. маја придружују им се још осморица. Наредних дана група од 22 четника лагано се кретала према Дрини, избегавајући бројне патроле. Хранили су се углавном пужевима, гљивама и дивљим луком. Једне ноћи, по олујном времену, комунисти су их напали са свих страна. Дража је наредио разбијање у још мање групе, ради извлачења из обруча. Један од осморице новопридошлих, Мирко Петровић, пробио се заједно са Владом Скорићем из Лознице и Драгом Димитријевићем из Конатице код Обреновца. Пошто нису успели да пређу набујалу Дрину, ова тројица одлазе на Краљеву чесму изнад села Ђила-Палеж, у правцу Хан-Пијеска. Било је то једно од места предвиђених за састанак у случају непредвиђених околности. Чекали су дан и ноћ, али није дошао ни Дража ни ма ко други.1

Војин Лучић

Арсен Даниловић Петрушић

Нешковић и Планинчић са непознатим женама

Благоје Ковач

Никола Мајсторовић са сестром Олгом

Филип Ајдачић и Мијалко Перишић

Дража

Факсимил из брошуре “Свидетелства на народот за предателство и злочините на Дража Михаилович“, објављене 1946. године у Скопљу; само у овој брошури је објављено да је Калабић ликвидиран

Факсимил насловне странице листа “Л Журнал Д`Ивердон“ од 16. августа 1946. године

Србобран Српко Меденица

Мајор Драгиша Васиљевић, снимак из 1943.

Дражини посмртни остаци

Ипак, Дража је крајем маја са групом од десетак људи стигао у област Хан-Пијеска и ухватио везу са капетаном Радетом Тушевљаковићем, командантом Власеничке бригаде Романијског корпуса. О скривању трагова и обезбеђењу старао се Малопољски батаљон, којим је командовао Војин Лучић из села Врбачка код Хан-Пијеска. У овом крају Дража се налазио до половине септембра 1945. године, када га је Малопољски батаљон отпратио на Романију, тј. до села Соколовића, недалеко од Соколца. Ту је обезбеђење преузео Мркољски батаљон Летеће рогатичке бригаде.2
Командант Мркољског батаљона био је Арсен Даниловић Петрушић (убијен је из заседе 1952. године).
Командант Летеће рогатичке бригаде, капетан Радомир Нешковић, у ово доба још је имао доста снажне јединице. Са својом бригадом, Нешковић 20. септембра 1945. године разбија комунисте на Дрини и омогућава Дражи да пређе реку, код Ресника. Са Дражом је прешао и Дупски батаљон – према селу Дуб код Рогатице – из састава Летеће рогатичке бригаде, којим је командовао Јово Планинчић.
У области Косјерића Дража се састаје са поручником Филипом Ајдачићем, командантом Косјерићке бригаде Пожешког корпуса, а Дупски батаљон се враћа у Босну.
Дража је тада имао четири стална пратиоца.
Први пратилац био је жандармеријски наредник, у ово доба поручник, Благоје Ковач, родом из села Морче код Билеће. Благојев рођени брат био је војвода Саво Ковач, командант Љубомирског батаљона, који је погинуо 1946. године код Љубомира. Још један Благојев рођени брат, Гаврило, служио је у Билећкој бригади; он је доживео дубоку старост. Благоје Ковач је био једини стални Дражин пратилац од априла 1941. године до дана када је заробљен.
Са Дражом су била и браћа Урош и Никола Нико Мајсторовић, родом из села Губино код Ливна. Било је деветоро браће Мајсторовића, од којих су двојица одведена у заробљеништво, тројица су ратовала у Бригади “Гаврило Принцип“ Динарске четничке дивизије, док су четворица 1941. избегла у Београд, да би се исте године нашла на Равној Гори. Марко Мајсторовић, студент завршне године Економског факултета, погинуо је 1945. у Босни. Не зна се судбина Бранка Мајсторовића, предратног инжењера у шумској управи у Бањалуци. Урош је пре рата припадао четничкој организацији, док је Никола био активни наредник у планинском пуку у Словенији. Урош и Никола заробљени су децембра 1941. у Операцији “Михаиловић“. Држани су најпре у Ваљеву, па на Бањици, али су пуштени већ 20. децембра, јер су убедили иследнике да нису четници, већ да су ухваћени у рацији, као таоци. Крајем 1945. године имали су официрске чинове. Мајсторовићи из Бригаде “Гаврило Принцип“ су емигрирали, а придружила им се и једина сестра, Олга.
Четврти стални Дражин пратилац од јесени 1945. године био је Милан Јанковић, командир једне чете у Летећој рогатичкој бригади.3
По Повлену, Медведнику и другим планинама у Западној Србији, Дража се кретао са Ајдачићем и његовим пратиоцима, или је остајао на неком сигурном месту. У селу Годечево њима су се једног јесењег дана придружили четници Косјерићке бригаде Мијалко Перишић и Младенко Ристић. После неког времена поново су се поделили на мање групе. Перишић и Ристић су последњи пут видели Ајдачића 16. новембра 1945.
Тога дана пошао је код Драже, са двојицом пратилаца, Младенком Ристићем и Војимиром Јосиповићем. Перишић наставља:
Њих тројица ишли су преко Сече Реке и села Полошица. У том селу сврате код неког Гроздена Јовановића и ту остану на конаку. Међутим, Грозден Јовановић их изда и сви погину те ноћи, 17. новембра 1945. Мислим да је Ајдачић извршио самоубиство бомбом. На слици његовог тела види се да му је бомба разнела руку. Када је Дража видео да је Ајдачић погинуо, вратио се у Босну.4
Дража је вероватно пронео гласове да се вратио у Босну – иначе је током рата на тај начин често заметао траг – али то ипак није учинио. Није познато да ли је у Подрињу био у контакту са Рачићем, али је управо ових дана један његов курир пронашао Калабића. Калабић му је одговорио писмом од 22. новембра, које гласи:
Драги и мили Чича,
Прилике не дадоше да се у Црногорском срезу састанемо. Од г. Др. људи иду ка Вама па Вам се јављам. Драгоме Богу хвала да сте до сада све ове надчовечанске муке пребродили. Моје искрено од срца саучешће за драгим Војом. Мој Мишо – срећа моја – такођер пао је за идеју Равне Горе.
У име Бога биће добро, јер док год Ви живите Србији ће бити добро.
До сада сам обишао једанаест срезова, скоро свако село, издавао сам наређења као заменик Чика Марка (пуковника Драгослава Рачића – прим. аут). Организација оживљава, једино је потребно да се Ви сачувате до лишћа.
Ако могу помоћи дођите у наш стари крај, Теочин и околина. Молим за овлашћења и инструкције, јер до Ђурђева нема рата за нас. Потребна би била Ваша наредба о к-ту Србије и групи корпуса. Идем од села, до Мораве морам доћи у име Бога, да видим све. Дођите у околину кума. Када да Вас чекам и надам се?
Поздравите Нику, Уроша и остале а Вас грли, воли и мисли на Вас, Ваш Чика Пера.5
Мада је Дража познавао Николин рукопис, он је на крају писма, ради сваке сигурности, ставио напомену: “Растали смо се пред Закмуром“. Јер, само мали број људи знао је да су се њих двојица растали пред овим фочанским селом.
Тог 22. новембра Дража више није био у Косјерићком (Црногорском) срезу, али се и даље налазио на десној обали Дрине, где су га пронашли људи које је послала особа под шифром “Др“. И после два месеца, крајем јануара 1946, Дража се налазио у Србији. Поруку од генерала Дамјановића, који се налазио у Италији, добија у околини Крупња.
Наиме, Дамјановић је јануара 1946. послао из Италије Загорку Васић, која је уочи рата била секретарица у кабинету председника владе Драгише Цветковића, а током рата београдски илегалац и курир. Загоркин задатак био је да пита Дражу да ли жели да напусти земљу. Ако би одговор био позитиван, Дамјановић је гарантовао да то може извести за 24 часа.
Преко поверљивих људи, служећи се уговореним лозинкама, Загорка Васић је дошла до Бајине Баште, где је човек за везу био “Ђађа Воденичар“, који је становао у главној улици. Рекао је да “комунистичке дивизије опкољавају Чичу“, и да “свакога дана долазе лажни курири из иностранства“, због чега је и њој отежан задатак. “Воденичар“ је одредио пратиоца Загорки до нове везе, у Белој Цркви код Крупња. Путеви су били закрчени комунистима. Патролама које би их зауставиле говорили су да иду да обиђу војника, партизана. У Белој Цркви Загорка Васић је најпре тражила “чика Неђину кућу“. Када је нашла Неђу, разменили су лозинке: “Да ли знате где је Воденичар?“ – питала је Загорка, а одговор је гласио: “Премлатили су га комунисти“. Неђа је затим довео “Воденичара“, са још двојицом. “Воденичар“ је рекао да је “видео Чичу пре месец дана“, да је он “рањен на левој страни изнад кука“, и да се у склоништу “хране углавном кукурузом“.
“Воденичар“ је послао два сељака код Драже, и они су, по повратку, Загорки Васић саопштили његов одговор за генерала Дамјановића. По сећању госпође Васић, ово су биле Дражине речи:
Ја сам болестан, на умору, али немам намеру да идем из земље. Земља се не носи на ђоновима, него у грудима. Генерал Дамјановић је школован човек, и мора да разуме да ја нећу одавде.
Сељаци су још питали Дражу: “Шта ћемо ако Вас ухвате? Шта ће бити са равногорском идејом?“ Дража је одговорио:
Ја нисам равногорска идеја, ја сам је само покренуо. Она ће и даље да живи, можда ће бити јача после моје смрти. Ви сте млади, доживећете победу. Не бојте се, идеја живи.
Док је путовала кроз Србију, Загорка Васић је често примећивала четничке пароле исписане у снегу. Остала јој је у сећању група девојчица како певуши: “Трешњевице, село мало, нема више друже здраво, него има здраво брате, четници ће да се врате“.6
Постоје још два позната контакта са Дражом почетком 1946. године. Према Дејвиду Мартину, “пријатељи из Швајцарске“ наговарали су Дражу да “бар накратко напусти земљу, како би се опоравио“, јер је био “скоро на смрт болестан“ од пегавог тифуса. Према Мартину, Дража се разболео од тифуса “у јесен 1945. године“. До 16. новембра 1945, до када је Мијалко Перишић имао информације о Дражи или га је лично виђао, он још није био болестан.
Мартин цитира писмо које је Дража послао пријатељима из Швајцарске, јануара 1946. године:
За мене су околности у којима бих напустио своју земљу и свој народ незамисливе. “Не можеш понети своју земљу са собом на ђоновима својих ципела“, рекао је Дантон када су га наговарали да напусти Француску. Ја данас могу само да поновим те речи. Јер, ја нисам Јосип Броз Тито, који са овом земљом и овим народом нема ничег заједничког, да бих могао да побегнем на први знак опасности и потражим уточиште на неком удаљеном острву. Неколико пута сам био у очајној ситуацији, окружен са свих страна и наизглед без икакве наде за спас. Али, уз Божију помоћ, увек смо успевали да се извучемо.
Ви знате који је мој стратегијски циљ: да се одржим по сваку цену, како бих могао да обавим велики задатак који лежи пред нама. Може се догодити да за нашу свету ствар и погинем. Али ви сви добро знате да праведна ствар за коју се наш народ бори неће умрети са мном. Јер ја само вршим вољу народа – зато сам и започео борбу против окупатора и, касније, против комуниста. Ја ни једног часа не сумњам да ће једног дана сунце слободе са Равне Горе обасјати нашу напаћену домовину.7
Са Дражом је у ово доба у курирској вези био и др Живко Топаловић, који се такође налазио у Швајцарској. Дражино писмо Топаловићу од 2. фебруара 1946. године је последњи познати документ који је он написао као слободан човек. Топаловић је ово писмо дао швајцарском листу “Курие д`Женев“, који га је објавио 6. априла исте године. Како је и Топаловић молио Дражу да напусти земљу – а може бити и да је он један од пријатеља из Швајцарске које помиње Мартин и да су курири били исти – то је и одговор налик пређашњем. Писмо од 2. фебруара је опширније и оно гласи:
Ни по коју цену нећу напустити свој народ и своју земљу. Отаџбина се не носи на ђоновима својих ципела, рекао је Дантон кад су му саветовали да напусти Француску. Ја сада могу само да поновим ове речи. Налазимо се у тешкој ситуацији, јер немамо довољно муниције. Хоћу да поштедим народ од многобројних жртава; зато не предузимам операције великих размера.
И раније сам говорио да Савезници треба да признају своју грешку, односно да су предали Југославију у руке Титових комуниста. Черчил је био највећи кривац ове погрешне савезничке политике. На крају он је то и увидео и имао храбрости да призна јавно своју грешку. То ће сигурно бити случај и са осталим савезничким шефовима.
Знам врло добро шта би значио устанак под садашњим околностима. Он ће бити могућ само онда кад не буде било страних трупа у нашој земљи да подржавају садашњи терористички режим мале групе југословенских и страних комуниста, као што су чиниле немачке трупе у “Независној држави Хрватској“…
Комунисти напрежу све своје снаге да ме заробе. Мобилисали су у ту сврху своје најбоље јединице, као и бугарске, албанске, мађарске и италијанске комунисте припојене Југословенској армији. У том послу их помажу и совјетски специјалисти. Цела Озна је на ногама и баца немилице новац да би поткупила ухваћене курире и убацила издајнике у моје редове. Ја сам се већ више пута налазио у безизлазним ситуацијама опкољен са свих страна. Успео сам да се спасем захваљујући Божјој помоћи.
Ви знате мој крајњи циљ: издржати по сваку цену за велики задатак који нас очекује. Ја нисам као неко ко на први знак опасности напушта своју отаџбину и свој народ. Ја могу и да погинем у овој светој борби, али са мојом смрћу наша борба неће бити прекинута. Ја сам само прост извршилац народне воље и у том својству сам отпочео најпре борбу против окупатора, затим против комуниста. Такав ће исто бити положај мог наследника, кога Ви познајете. Зато ни једног тренутка не сумњам да ће слобода са Равне Горе поново обасјати нашу напаћену отаџбину.
Према томе, судећи по сведочењу Загорке Васић и писмима послатим у Швајцарску преко курира, Дража је напустио Подриње тек почетком фебруара 1946. године. Овде је свакако остао због комуникација: људи које је слао “Др“, курир генерала Дамјановића, а свакако и курири за Швајцарску – били су упућени на железницу, на већа насеља и посебно на Београд. Прелазак на западну обалу Дрине значио је отежану комуникацију не само зато што је река сама по себи препрека, већ и зато што су 1943. године четници порушили све велике железничке мостове између Србије и Босне (мост “Александар Први“ код Рудог, мост изнад Вишеграда и мостове код Мокре Горе).
Дража тада одлази у област Вишеграда, где ступа у везу са мајором Драгишом Васиљевићем, командатом Вишеградске бригаде, као и са поручником Српком Меденицом. Месец дана касније, комунисти су први пут сазнали за приближно место његовог боравка. Шеф савезне полиције, Александар Ранковић, писао је 8. марта 1946. године шефу републичке полиције, Слободану Пенезићу Крцуну, који се налазио на терену:
Богданка у Београду код Победе. Пре три дана имала састанак са Српком и он јој је тада рекао да је Дража у Штрпцима код попа Добре Поповића. Сматрамо да је овај податак тачан. Зато одмах поћи у Штрпце и тражити од попа да открије Дражу. Штрпце и читаву околину блокирати, водећи рачуна о нашој групи.
Вероватно је реч о једној од многих група које су се кретале маскиране у четнике. Током наредног дана, 9. марта, Ранковић је послао још четири депеше Пенезићу. У првој је питао шта је учињено и какви су изгледи, док друга гласи:
1) Затворити комуникацију: Вишеград-Београд и контролисати аутомобилски и железнички саобраћај, јер би Дража могао покушати и на овај начин да се убаци у Београд или у који други крај на тој линији. Само пре железничке станице од Вишеграда треба добро контролисати, а сваки аутомобил заустављати и легитимисати путнике.
2) До максимума законспиришите везу са групом Васовића, јер су тамошњи сељаци ђаволски опрезни и непријатељски. Погрешно је што се наша комисија за испитивање млинова сместила у Штрпце, јер смо јој ми били дали друго место. Пенезић да поправи и уреди све.
Васовић је био мајор Озне, вођа једне од група на том терену. У трећој депеши Ранковић потврђује да се Дража налази у Штрпцима и да веза са њим иде само преко попа Добре Поповића, настављајући:
У пратњи Драже налази се Српко који врши и курирску службу. Капетан Васиљевић се налази у селу Оскоруше. Један Дражин курир долазио у Београд и донио му ципеле од једне апотекарице. Покушати прво и на леп начин да поп преда Дражу уз извесне личне гаранције попу.
Четврта депеша гласи:
Попа скршити следећим чињеницама: пакет из Београда, ципеле за Дражу од апотекарице из Београда, радио-станица коју је Дража пре кратког времена добио, али је неисправна. Предочити му да су у Београду тобоже ухапшени: мајка Српкова, Победа, Богданка, жена капетана Васиљевића, брат Гајићев и други из четничке организације у Београду и да је том приликом откривена пошта, добивена признања и слично. Радите брзо, блокирајте само ужи простор Штрбаца, извршите притисак на четнички сумњиве, врбујте и организујте обавештајну службу, у погледу новца немојте шкртарити.8
Комунисти су опколили и претресли Штрпце, али Дража ипак није био ту. Осми март 1946. године заувек је остао у сећању Добрине жене, попадије Добросаве Поповић, и Горана Миковића, сина кафеџиће Павла Миковића, такође из Штрбаца. Много година касније, они су сведочили шта се тада дешавало.
Комунисти су дошли у кућу попа Добре и питали га где је Дражина база. Наводно, Дража се недавно причестио код попа Добре. Он је рекао да не зна ништа. Касно ноћу одвели су га у кафану Павла Миковића, који је већ био свезан. Слободан Пенезић Крцун позвао је подофицира Озне Стевана Средојевића Полимца, родом из Пријепоља, и питао га:
- Знаш ли методе Гестапоа?
- Знам, – одговорио је Полимац.
- А знаш ли шта ради НКВД? – гласило је ново питање.
Полимац је потврдио да су му познате и методе мучења Стаљинове тајне полиције. Крцун му је онда наредио:
- Сабери једно и друго! Узми тројицу да ти помогну и на посао!
Горан Миковић сведочи:
Јаукање и запомагање оца и проте Добра из кафанске кухиње разбудило је не само нас него и цео комшилук. А како и не би кад су им, отац нам је то причао, провлачили усијане пушчане шипке кроз бутине обе ноге. Месо цврчи као са роштиља. Лично је Крцун оцу изуо знојаве вунене чарапе и ставио му их у уста. Сипали су им воду из бокала кроз нос.
Попадија Добросава је још од пре рата познавала Крцуна и његову мајку Виду. “Зар ме и ти, Слобо, бијеш?“ – рекла је Крцуну пошто је лично од њега добила један снажан ударац ногом. На то је Крцун одговорио: “Нисам ја Слобо, ја сам Звонко из Загреба“. Неколико година касније, попадија се усудила да оде код Виде Пенезић и замоли је да Крцун пусти попа Добру из робијашнице у Сремској Митровици. Вида је телефонирала свом сину и поп Добра се брзо вратио кући.9
Две недеље касније, 24. марта 1946. године, Александар Ранковић је у Народној скупштини ФНРЈ саопштио:
Ја сам данас у могућности, другови посланици, да пред вама изјавим, да је издајник Дража Михаиловић од 13. овог месеца у рукама органа народне власти!
При том треба безрезервно да признам да је овај бандит био невероватно вешт у скакању са планине на планину, у скривању своје злочиначке главе… Но, органи Управе за државну безбедност били су вештији, тачније, они су показали право мајсторство у откривању и хватању овог изрода наших народа.
Хватањем овог издајника разобличена је подла кампања и плитка лаж реакционарне иностране штампе, која је кроз уста разних Рандолфа Черчила, заклетих непријатеља Нове Југославије, ширила вест о томе да Дража Михаиловић, као “горски цар“ и тобожњи командант “60.000 до зуба наоружаних војника“ води огорчене борбе у југословенским планинама… А за то време, док су непријатељи Нове Југославије измишљали јуначке подвиге свог љубимца и ковали планове за враћање на старо, Дража Михаиловић је седео уплашен у својој рупи, чуван од 11 војника, који су преостали после њиховог катастрофалног пораза маја месеца 1945. године. Ни од пуковника Николе Калабића, последњег Дражиног команданта, не треба више да се плаше наши сељаци на својим њивама и путевима, нити чобани на својим пашњацима и шумама.
Исто тако, неће више да угрожавају наша мирна села и насеља ни многи други четнички команданти, који су у последње време вршили злочине над нашим народом. Објављујемо имена само неколико таквих најпознатијих злочинаца, и то: потпуковник Рачић, капетан Васић, капетан Васиљевић, војвода Воја Триброђанин, поручник Мишић, војвода Керовић, капетан Медић, поручник Ајдачић, војвода Буда Босиљчић, поручник Милић Бошковић, Марко Котарац, поручник Матић, капетан Бороша, поручник Мирко Томашевић, капетан Лека Дамјановић, Милош Еркић, Боро Митрановић, пуковник Борота, пуковник Врањешевић и војвода Раде Радић.
Ранковић је затим за Дражу рекао да је “најдрагоценији живи сведок за све подле планове против наше државе и народа“, додајући да је он био “последња нада свих реакционара у земљи и иностранству, који отворено или прикривено раде против Федеративне Народне Републике Југославије“.10
Вест је у земљи најпре пренео Радио Београд, а у иностранству, исте вечери, Би-Би-Си.11
Нешто касније, 12. априла 1946. године, о Дражином заробљавању и ликвидацији Николе Калабића говорило се на седници Президијума Народне скупштине Народне Републике Србије. Министар у влади Републике Србије, Живота Ђермановић, том приликом је одао признање Министарству унутрашњих послова “за хватање Драже Михаиловића и за ликвидирање оне његове најблискије банде Николе Калабића, Марка Котарца, Бошковића и других, који су крају, у коме ја живим, наносили страшне жртве“. Ђермановић је највише говорио о “скоро ликвидираном Николи Калабићу“, тврдећи да се он састајао са шефом Гестапоа у Ваљеву, да је клао и пекао људе на ражњу, итд.12
Детаљи о заробљавању нису саопштени, али су се код народа брзо укорениле две верзије.
Према првој, Озна је успоставила радио везу са Дражом, представљајући се као нека америчка база у Средоземљу. Тако је уговорена Дражина евакуација авионом. Летилица се спустила на уговорено место, из ње су изашли “амерички официри“, руковали се са свима и Дража је ушао унутра. Али, авион је слетео у Београду.
Према другој, мање раширеној верзији, Дражу је издао енглески официр на служби у британској амбасади у Београду, који је током рата припадао војним мисијама при Врховној команди. Тај Енглез је наводно неколико пута успео да се састане са Дражом, а онда је обавестио Озну о месту његовог боравка.
После 1948. године појавила се и трећа верзија, која је имала најмање присталица. Наиме, те године у Лондону је објављена књига бившег дописника “Ројтера“ из Београда, Монтија Радуловића, “Титова република“. Радуловић је тврдио да је Дража заробљен због лаковерности неког сељака из околине Вишеграда, који је поверовао да су прерушени припадници Озне заиста четници. Тада је први пут поменута једна локација – Вишеград.
При свему томе, нико није ни помишљао на издају неког из Дражине околине, “јер се тако нешто сматрало потпуно немогућим“.13
Специјално, није било говора о издаји Николе Калабића. Напротив, њега су у изјавама из 1946. године и сами комунисти означавали као “последњег Дражиног команданта“, односно команданта Дражине “најблискије банде“, наглашавајући да су Калабић, као и његова група, “ликвидирани“. Детаље о ликвидацији, као ни у другим случајевима, нису помињали, али из контекста произилази да је реч о ликвидацији у борби, у што нико није ни сумњао.
Пошто су 1946. године највише говорили о Калабићу, комунисти су тиме нехотице ојачали мит који је и иначе постојао, што је утицало на њихов следећи потез: да управо Калабића огласе за издајника. То је учињено у фељтону “Политике“, од 5. августа до 17. септембра 1962. године. Тада је овај лист достигао највећи тираж у својој историји (који је достигнут још само једном, дан после смрти Ј. Б. Тита, 5. маја 1980. године).
У фељтону, који је диктирао лично Слободан Пенезић Крцун, акценат се најпре ставља на напоре Озне да осујети Дражин одлазак из земље, што је он наводно планирао још крајем 1944. године. Ово је учињено тако што је Озна ушла у четнички систем радио везе, шаљући Дражиној Врховној команди оптимистичке вести о стању у Србији. Тако је он одустао од повлачења на запад (које му, у стварности, није било ни на крај памети).
После 13. маја 1945, по овој верзији, Дража се неко време кретао по Источној Босни, од Романије до Вишеграда (у стварности, после маја 1945. није ишао у област Вишеграда).
Затим се пребацио преко Дрине, уз помоћ Вишеградске бригаде (заправо, била је то Летећа рогатичка).
Међутим, пошто није нашао Калабића и Рачића (Ајдачић се не помиње), а потере су биле јаке и учестале, већ у октобру се склонио у околину Вишеграда (то се заиста десило тек после четири месеца).
Озна је брзо сазнала да се он ту налази, али било им је важно да се Дража зароби жив, како би био изведен пред “народни суд“. Зато су убацили једног свог официра у Калабићеву групу, у околини Ваљева. Тај је рекао да долази од четника из емиграције и да има везу са једном западном амбасадом у Београду. Други пут је повео још једног официра Озне, ког је представио као странца, чиновника те амбасаде, а Калабић је све то поверовао. Тако су га одвели у Београд, 29. новембра 1945, и заробили. Он је брзо пристао да их одведе до Драже, у замену за своју главу. То је и учинио, 13. марта 1945, на планини Панос код Вишеграда, између Орлина и Грања.
Пенезићева верзија била је очајна, због чега је више пута мењана, да би на крају комунисти од ње одустали.14
Упркос свим тим променама, види се да иследници нису успели да извуку од Драже тачне податке о његовом кретању. Он им је највише говорио о Васиљевићу, јер је знао да је мртав, а није помињао Нешковића, Тушевљаковића и јатаке у Западној Србији. Иследници су као коначну прихватили причу о кратком задржавању на десној обали Дрине, што је довело до кардиналних грешака у фељтону “Политике“: са Калабићем, који је тада био мртав, они планирају да Дражу, који се налазио у Србији, доведу у Србију…
Међутим, фељтон “Политике“ временом је потиснуо гласине о Дражином заробљавању које су кружиле у народу.
На крају долази до једног историјског парадокса.
Наиме, кроз изјаву генерала Ђоке Јованића, комунисти 2000. године одустају од приче о издаји Николе Калабића. “Хтјело се да се тиме четнички покрет у потпуности искомпромитује“, рекао је Јованић. Погодило се да је његова изјава објављена управо на дан “демократских промена“, 5. октобра. Али, причу о Калабићевој издаји тада настављају покрети и групе који се сматрају антикомунистима и равногорским присталицама. У вези детаља, та прича мање-више понавља “Политкин“ фељтон из 1962. године. У периоду од 1996. до 1999, четири године узастопно, “Равногорска награда“ додељена је књигама у којима пише да је Калабић издајник и које у основи преносе диктат Слободана Пенезића Крцуна новинарима “Политике“.
Како је заробљен Дража?
У свет је најпре отишло писмо једног од очевидаца Дражиног заробљавања, мајора Милоша Марковића, команданта Пожешког корпуса. Марковића су комунисти заробили тек 1950, у земуници поред Марковића потока, названог тако по његовој фамилији, недалеко од пута Пожега – Ужице. На стаљинистичком процесу у Ужицу, одржаном исте године, Марковић је осуђен на смрт и потом стрељан.15
Писмо које је мајор Марковић успео да протури преко границе објавио је швајцарски лист “Л Журнал Д`Ивердон“ 16. августа 1946. године, под насловом “Како су Титови партизани ухватили генерала Михаиловића“. Ево интегралног чланка из овог листа:
Амерички листови нашироко коментаришу причу како је ухапшен генерал Михаиловић. Као што је познато, Титова власт никада до сада није обелоданила како је ухваћен генерал Михаиловић. Према једном документу, који је тајно изнешен из Југославије, генерал Михаиловић је био киднапован од стране Титових партизана. Документ је написао Милош Марковић, мајор Покрета отпора генерала Михаиловића и командант Пожешког корпуса. Ево шта он каже:
“Фебруара месеца 1946. године, генерал Михаиловић се тешко разболео од тифуса. Био је са својим штабом у околини места Рудо. Једне ноћи смо приметили савезничке – енглеске авионе, који су бацали летке на којима је писало да долазе да нам помогну у оружју и муницији. Следеће ноћи исти авиони су се вратили и летећи веома ниско бацили су више пакета са оружјем и муницијом, а нарочито са санитетским материјалом, који нам је био веома потребан. У једном пакету нашли смо упутство како да припремимо терен за спуштање авиона, његову сигнализацију, обележавање, итд. И стварно, 13. марта 1946. године појавила су се три авиона. Ми смо им означили место слетања и видели смо како из њих излазе људи обучени у енглеску официрску униформу. Провером њихових докумената утврдили смо да се заиста ради о савезницима. Одвели смо их у Главни штаб – код генерала Михаиловића. Пошто су приметили да је генерал тешко оболео и у врло забрињавајућем здравственом стању, предложили су да га пребаце са ужом пратњом у Италију на лечење. Пошто се генерал Михаиловић сагласио са предлогом, јер није имао избора обзиром на здравствено стање, њега и два официра из његове пратње сместили су у један авион, док су у остала два авиона сместили још осам официра из његове пратње. Авиони су узлетели и наставили пут.
Одмах затим, стигле су још две ескадриле Титових партизана, који су почели да бацају мале бомбе са бојним отровом, а падобранима су се спустили партизани, са гас маскама на лицу. Јединице генерала Михаиловића које нису биле у зони дејства бојног отрова отпочеле су са партизанима борбу. Са обе стране пале су многе жртве, али како је партизанима убрзо стигло појачање моторизованих јединица из Прибоја, Михаиловићеве снаге су морале да се повуку.
Било је очигледно да су и прва три авиона припадала Титовим партизанима и да је генерал киднапован. Авиони који су га однели спустили су се у Сарајево, а затим кренули за Београд“.
Још се додаје да је лични лекар Михаиловића, кога су партизани раније ухватили, био приморан да им каже где су се налазили генералови положаји.16
Радомир Рађо Павловић из Мојсиња код Чачка, такође учесник догађаја, испричао је готово истоветну верзију свом брату од тетке Драгославу Хаџићу из Горњег Милановца. Павловић је био један од четника из Дражиног обезбеђења, док је његов рођени брат отишао са комунистима. После Дражиног заробљавања вратио се у родни крај и ступио у везу са братом, који се налазио на неком положају у комунистичкој власти. Прошао је само са три месеца затвора.
Много година касније, Радомир Павловић је испричао где се заиста налазио током рата, и то само неколицини најблискијих особа. Павловићево сведочење пренео нам је Драгослав Хаџић. Укратко, ево тог сведочења.
Дража је имао једну малу радио станицу са ручним генератором, од које се није раздвајао. Седам-осам месеци пре него што је заробљен (што би могло бити августа или септембра 1945. године), ступио је у везу са Енглезима (или са људима за које је сматрао да су Енглези). Веза је била веома лоша, што је тумачено даљином између две радио станице. Слетање енглеских авиона дуго је уговарано. Енглези су више пута одлагали долазак, бојећи се комунистичких патрола. Најзад је, негде у околини Вишеграда, слетео један мали авион, на поље које су четници обележили паљењем ватри. Из авиона су изашла два човека – један у енглеској а један у нашој униформи. Са особом у енглеској униформи Дража је разговарао на француском језику. Павловићу, који је био један од 12 Дражиних најближих пратилаца, није познато шта су они разговарали. Што се Дражиног здравственог стања тиче, Павловић је рекао да је он тада био реконвалесцент од тифуса. После разговора са придошлицама, Дража је окупио своје људе, рекао им да их накратко напушта и свакоме дао по три-четири златника. Павловићу није било познато да ли је Дражин одлазак био у вези са његовим здрављем или са општом ситуацијом. Последње Дражине речи гласиле су: “Нека вам је Бог у помоћи, а ја ћу учинити све шта могу“. Према авиону је отишао само са оном двојицом, док су их два четника пратила издалека (што значи да Павловић није био у непосредној близини). Чим је авион узлетео, четнике су напали партизани. Радомир Павловић се извукао и кренуо пут Чачка. На питање о Калабићу, Павловић је одговорио Хаџићу да са њим “никада нису имали никакве везе“.17
Слично Павловићу сведочио је још један очевидац догађаја, поручник Србобран Српко Меденица, који је одолевао комунистичким потерама све до 1951. године. У међувремену, био је у вези са многим четницима и јатацима (због чега је ова верзија до 1962. године била најраспрострањенија у народу). Један од њих живи у Војводини, али се, после свега што је преживео, боји да му се помену и иницијали. Српко Меденица је причао овом човеку да су комунисти заиста дошли у енглеским авионима, али да им превара није до краја успела. Зато су употребили бојне отрове, такође из авиона, и онда су заробили омамљеног Дражу и његове пратиоце. Четник који је био задужен да у случају велике опасности убије Дражу (вероватно поручник Благоје Ковач), према сведочењу Српка Меденице, није имао храбрости да изврши ово последње наређење свог команданта.18
Бојне отрове помиње и пољски историчар Тадек Витлин у својој књизи “Комесар“. Витлин пише следеће:
Руски правац је била Југославија, а њихов циљ постављање Јосипа Броза на положај диктатора Југославије и кремаљске марионете. У време кад је Стаљин био савезник Хитлера, то је био и Јосип Броз. У међувремену, тајна југословенска војска, названа четницима Драже Михаиловића, борила се против немачког окупатора. Нападала је немачке гарнизоне, рушила мостове и железничке пруге и дизала у ваздух немачке транспорте. Кад су Руси ушли у Југославију, заробили су хиљаде тих бораца, а Берија је послао своју тајну полицију да, уз помоћ Титових јединица, постреља патриотски и национално оријентисане југословенске официре, а војнике депортује у Сибир. Најзад, за време једног неочекиваног ваздушног напада уз употребу отровног гаса, ухваћен је генерал Михаиловић са својих 11 пратилаца.19
Др Властимир А. Стојановић, који је потом живео у Паризу, присуствовао је стаљинистичком процесу Дражи у својству аташеа за штампу француске амбасаде у Београду. Ево његових сазнања:
Стекао сам убеђење да је Михаиловић ухваћен на превару у којој су учествовали, свесно или несвесно, извесни људи из његовог окружења, уз посредство неких енглеских агената југословенског порекла… Конкретно, радио везом, преко тих и таквих агената, генерал Михаиловић је био убеђен да ће енглески авиони да се спусте негде у Србији где се налазио, и да ће га извести из земље, јер је коначно, после дугих одбијања, пристао да напусти отаџбину. Авион се заиста спустио и из њега су изашли људи у енглеским униформама; али, то су били агенти Озне. Тако су званичне верзије о његовом хапшењу потпуно неосноване. На суђењу је Дражин адвокат Драгић Јоксимовић хтео да генерал лично исприча како је ухапшен, али тужилац је непрестано галамио, а председник је нервозно звонио. Била је то табу тема на самом суђењу.
Доцније, у емиграцији, ја сам срео једног потпуковника југословенске војске, Љубишу Митровића, који је у Салцбургу осигурао телефонску везу са Лондоном, као што сам у Трсту говорио са мајором Марком Мркелом који је исту везу, за авион упућен по Дражу, одржавао из Трста. Обојица су ми потврдила, независно један од другог, верзију о хватању Михаиловића уз помоћ и подршку енглеских агената. А веровали су, наивно, да помажу његов излазак из земље.20
Припадник Корпуса “Мањача“ Владимир Вулин, потом писац у Бањалуци, издржавао је дугогодишњу робију у Сарајеву, када је, средином педесетих година, у његову ћелију доведен нови осуђеник, један комунистички официр. Тај официр је учествовао у последњој потери за Дражом. Рекао је Вулину да су комунисти успели да ступе у радио везу са Дражиним људима, представљајући се као Французи. Успели су да их убеде да болесног Дражу авионом пребаце на лечење, јер му је, како изгледа, живот био у опасности. Авиони су слетели на једно поље код Вишеграда и одвезли Дражу у Београд.21
Мајор Милан Стојановић напустио је земљу неколико месеци после борбе са Озном, у којој је половином јануара 1946. године погинуо потпуковник Никола Калабић. Српско историјско-културно друштво “Његош“ позвало је мајора Стојановића да буде главни говорник на банкету одржаном 4. октобра 1969. године у јужном Чикагу. Због повреде на раду, Стојановић није дошао, али је послао говор који је прочитан, и потом објављен. У говору је стајало:
Што се, пак, хватања генерала Михаиловића тиче, и та нам је “мистерија“ одавно позната. О овоме другом приликом.22
Међутим, мајор Стојановић је своју тајну открио поверљивим људима још када је стигао у емиграцију. Поред сведочења о Калабићевој погибији, рекао је и да су “Енглези дали Чичину шифру партизанима“.23
Да би поправили материјалну ситуацију, Калабићи су после рата један део куће у којој су становали, у Ваљеву, издали под кирију. Случај је хтео да њихов станар буде електричар Мића Вуковић из Ниша, који се током рата налазио у партизанима. Марта 1946. године он је био стражар на једном војном аеродрому у Београду, и то баш оне ноћи када је авион довезао Дражу. Пошто је дуго становао код Калабићевих, испричао је Николиној супрузи Борки и ћерки Мирјани да су са Дражом из авиона изашли “енглески официри, или бар људи у енглеским униформама“.24
У затвору у Сремској Митровици, прота Михаило Даниловић чуо је оно што је причао др Стеван Мољевић: особе које су довеле Дражу у Београд носиле су енглеске униформе. Дража је ово дошапнуо Мољевићу током процеса у Београду, на коме су на оптужничкој клупи седели један поред другог.25
Миодраг Пешић је познавао једног од првих пилота ЈАТ-а, Рођу Миловановића. Када би се напио, хвалио се да је он “киднаповао Дражу“. “О појединостима није желео да говори, већ се само осмехивао значајно“, пише Пешић.26
Током Другог светског рата Миловановић је служио у енглеској авијацији. Одлично је говорио енглески и могао је да одглуми улогу енглеског официра (што је заправо и био).27
У “Алманаху равногорског борца“ за 1953. објављена је верзија заробљавања Драже која је стигла до четника у емиграцији. Она гласи:
13. март 1946: Преобучени у савезничке униформе и са савезничким авионом, комунисти на превару одводе болесног Дражу Михаиловића и његову пратњу из њиховог склоништа у Београд и стављају их у затвор.28
Зашто су Енглези помогли комунистима да се дочепају Драже?
Зато што су им, раније, већ све дали.
Годину и по дана пре него што је Дража заробљен, Енглези су размишљали о другачијој опцији. У Казерти, 15. новембра 1944, представник Форин офиса Макмилан разговарао је са америчким политичким саветником Кирком о извлачењу Драже из земље. Кирк је, после овог разговора, известио свог државног секретара како британска влада сматра да Дражу “треба спасити из Југославије и ставити у часно а присилно борављење у иностранству“. Макмилан је тражио да се акција обави “заједнички са Сједињеним Државама“, на што су Американци одговорили да је “Михаиловић стварно значајно помогао ратне напоре Британије у прошлости“, па би дакле његово “спашавање“ требало да падне на терет Енглеза. Енглези су још једном поновили да би ствар “радије“ извели уз “учешће Сједињених Држава“, помињући “Михаиловићево часно а присилно борављење на Малти, у Египту или негде другде у Британској империји, то све на британски трошак“. Последња напомена није била понуда, већ провокација Американцима да се изјасне макар о подели трошкова евентуалног Дражиног егзила. Како су ови оћутали, Енглези су закључили да би сав трошак ипак пао на њихов рачун, због чега је донета нова одлука: ако им падне у руке Дража ће, уместо да буде послат на Малту, бити предат комунистима…29
ИЗВОРИ:
1 Писмо Мирка Петровића, објављено у “Погледима“ од 22. фебруара 1991.
2 Изјава Бранка Лучића из с. Врбачка код Хан-Пијеска, аутору. Лучић је у ово доба био четник Малопољског батаљона.
3 О Дражиним пратиоцима: Изјава Олге Мајсторовић аутору; Н. Плећаш, “Ратне године“, 252; “Интернет новине сербске“, интервју Ранка Мајсторовића; “Логор Бањица – логораши 1941-1944“, књига 1, 198.
4 Изјава Мијалка Перишића из Косјерића, аутору. Перишић је ускоро заробљен и робијао је до 1953. године. На истом прецесу, уз неколицину четника, суђено је и двадесеторици јатака, од којих су петорица осуђена на смрт.
5 Љ. Поповић, Велика игра са Дражом Михаиловићем, 189. Ово писмо нађено је код Драже када је заробљен. У књизи “Велика игра…“ има фалсификованих докумената, док су оригинали у функцији маскирања фалсификата. Да је ово писмо оригинал, види се поређењем рукописа, а такође и по чињеници да нема везе са измишљеним причама о издаји Калабића.
6 Изјава Загорке Васић, аутору, дата 1993. године. Загорка је рођена у селу Милатовац код Крагујевца. После рата је живела у Калифорнији, имала је салон лепоте. Те 1993. године први пут се вратила у Србију. Финансирала је изградњу спомен чесме крај Дражиног споменика у Ивањици. Око 2000. године замонашила се у Манастиру Жича, коме је поклонила сву своју имовину. Преминула је 2003, сахрањена је на манастирском гробљу.
7 Равногорска историја, 361. Мартин је објавио писмо у првом, америчком, издању своје књиге “Patriot or Traitor, The Case of General Mihailovich“, 343, Stanford Hoover Institution Press, 1978.
8 Дневни лист “Блиц“, 9. април 2009. Реч је о документима које је Безбедносно-информативна агенција (БИА) предала државној комисији за откривање Дражиног гроба. БИА, наследник Озне и Удбе, притом је саопштила да су у њеним архивима о Дражином заробљавању нађене само ове четири депеше.
9 Илустрована политика, 31. октобар 1998.
10 Свидетелства на народот за предателство и злочините на Дража Михаилович, 7-9. Реч је о брошури објављеној у Скопљу 1946. године, која садржи говор Александра Ранковића од 24. марта 1946, говоре двојице министара од 12. априла 1946, као и низ “телеграма подршке“. Брошура није објављена у Београду, па се изводи из Ранковићевог говора цитирају из штампе, често непрецизно и без битних делова. У Србији такође нису познати поменути говори двојице министара. Делове једног од тих говора доносимо у наставку, док други говор садржи само фразе, па неће бити цитиран. Превод са македонског: М. Самарџић. Овај примерак брошуре сачуван је у Народној библиотеци у Софији.
11 М. Жујовић, Ратни дневник 3, 312, 315.
12 Свидетелства на народот за предателство и злочините на Дража Михаилович, 12-14.
13 Д. Трбојевић, Церско-мајевичка група корпуса, 190-191. Реч је о додатку Трбојевићевом излагању, из пера Војислава Давидовића.
14 Детаљније: М. Самарџић, Истина о Калабићу.
15 Мајор Александар Милошевић пише да су комунисти заробили мајора Милоша Марковића почетком маја 1945. код села Драгочаја, на прузи Сарајево – Коњиц (Књига о Дражи, том 2, 237). Марковића су комунисти спроводили према Ужицу. Међу спроводницима нашли су се и бивши Марковићеви четници, насилно мобилисани, који су му омогућили да побегне. (Изјава А. Милошевића аутору.)
16 Дража Михаиловић пред светском поротом, 183-184.
17 Изјава Драгослава Хаџића из Горњег Милановца аутору.
18 Изјава Н.Н. аутору.
19 В. Стилиновић, Дража према америчким документима, радни наслов, необјављен рукопис.
20 Књижевне новине, 1. септембар 1998, интервју Властимира А. Стојановића.
21 Изјава Владимира Вулина аутору.
22 Споменица Дражи 1946-1996, 121.
23 Изјава капетана Радомира Петровића Кента аутору.
24 Изјава Мирјане Калабић аутору.
25 Изјава проте Михаила Даниловића аутору.
26 М. Пешић, Црвена тамница, 108.
27 Изјава др Бојана Димитријевића аутору. Димитријевић је магистрирао на теми о оснивању ЈАТ-а.
28 Алманах равногорског борца за 1953. годину.
29 М. Аћин Коста, Жртвована Србија 1944, 3.276.
(Из књиге Милослава Самарџића “Генерал Дража Михаиловић ии општа историја четничког покрета“, пети том, стране 797-813. НИП “Погледи“, Крагујевац, 2010)