Светионици историје на Газиместану рушени и обнављани

  Преузето са сајта Јединство

Два прва споменика на Газиместану срушили Турци, трећи 1941 до темеља уништили Албанци а овај данашњи, саграђен 1953. године, Албанци минирали и делимично оштетили 1999. године. - Највећи белег српске историје данас чува косовска полиција. - Споменик турском освајачу цару Мурату нико никад није чувао

У историји српског народа најзнач ајнији датум вековног постојања и битисања на балканском простуру везује се за 28. јун 1389. године, дан када се одиграла Косовска битка на Газиместану. У боју на Косову, погинла су два цара, српски цар Лазар у одбрани од османлијских освајача и турски цар Мурат који је кренуо о велики освајачки поход на Балкан и Европу. Битка на Косову пољу, у долини фресака, свете српске земље, од тада постаде кључна епизода епске поезије српског народа . Од тада овај датум за Србе је истовремено и историја и мит. И симбол српског страдања у одбрани земље од непријатеља. Од битке на Косову, Косово добија симболич ну вредност у дефинисању српског идентитета.

Бурна историја

Легенда каже да су после Косовске битке почели да круже у планинама духови девет синова племенитог Југ Богдана, што су сви до једног страдали у тој бици коју су православни хришћани водили да би одбранили земљу са више од хиљаду светиња од освајачког похода отоманских Турака. Дуго, после Косовске битке, препричава се, српске мајке су поздрављале своје новорођене синчиће са ‘’Здраво, мали осветнич е Косова’’! А напаћени и поробљени српски народ на Косову, дуго после битке, историја каже, није започињао никакве велике послове уторком, пошто је тог дана започела историјска битка на Косову пољу ( 15. јуна по старом календару) односно 28. јуна, по новом, 1389. године. Такође, после битке, сведоче легенде , на Газиместану су почели да ничу црвени Косовски божури, који су добили црвену боју од натопљене земље крвљу Косовских јунака. Колико је за Србе велика и знаменита историја Косовске битке , толико је велика и страдалничка историја споменика Косовским јунацима на Газиместану који су рушени и обнављани четири пута од најзначајнијег датума српске историје и 624 године од тада. Први споменик на Газиместану, мермерни стуб, подигао је син цара Лазара Деспот Стефан Лаазаревић ( 1374 - 1427 ) око 1395. године. Деспот Стефан Лазаревић био је писац, велики покровитељ културе и уметности а најзначајније дело му је ‘’ Слово љубље’’. Турци су срушили споменик само пола века од његовог постављења и дуго после тога на Газиместану, попршту Косовске битке , није било никаквог обележја. Незна се тачно када је на Газиместану подигнут други споменик од дрвета. Многи историчари кажу да је то било крајем XВИИ века. Дрвени споменик је био пар деценија на месту Косовске битке и њега су Турци порушили и уклонили. Трећи споменик на Газиместану, висок седам - осам метара, подигнут је 1924. године. Њега су подигли грађани и војници гарнизона града Приштине добровољним прилозима. На бронзаној плочи на споменику је писало ‘’ Јунацима палим за крст часни , слободу и право свога народа 1389 - 1912 ‘’. Војска Краљевине Југославије из гарнизона Приштине овде је редовно полагала заклетву све до почетка Другог светског рата. У правом смислу споменик је тада дожевео поштовање и био је симбол части храбрости и оданости отаxбини. Многи су војници тада са Газиместана носили са бусеном земље црвене Косовске божуре свуда по Србији , одкле су долазили на служење војске на Косову - говори Милутин Милисављевић, судија из Звечана, врсни познавалац косовске историје , и историје Срба уопште. Милисављевић има најкомплетнију документацију са фотографијама о Газиместану и многу другу историјску грађу везану за Косово и Метохију. И трећи споменик на Газиместану, подигнут 1924. године, Албанци су до темеља срушили одмах после напада Хитлера на Југославију 6. априла 1941. године. Тако је и трећи пут најзнаменитији белег српске историје укоњен са попришта Косовске биутке и лица земље.

Рушитељи освајачи

Четврти споменик на Газиместану и највећи до сада завршен је 1953. године. Од јуна 1999. године, оаза српске историје на Газиместану је у бодљикавој жици и под даноноћном стражом . До 18. марта 2010. године споменик су обезбеђивали војници Кфора из Норвешке, Луксембурга, Аустрије, Словачке... а од тада само припадници косовске полиције, међу којима је у свакој смени обавезно један Србин. Преко магистралог пута од Газиместана, споменик погинулом турском цару Мурату , Муратово турбе , турском освајачу нико никад није обезбеђивао а никда од Срба није било покушаја, нити је икада икоме падало напамет да руши споменик погинулом турском цару. Најпрецизнијих података има данашњи споемник на Газиместану висок 25 метара који је саграђен за равно 927 дана, две и по године. У њега је уграђено нешто више од 17.200 камених црвених блокова у разним нијансама извађених из грачаничког каменолома. Споменик је рад архитекте Александра Дерока. Има облик средњовековне куле. Унутар споменика могу се прочитати , исписаним гвозденим словима утиснутим у камену, стихови у славу херојске смрти српских витезова. Ови стихови су били и на првом мермерном споменику који је на Газиместану подигао Деспот Стефан Лазаревић око 1395. године. На врху споменика налази се бакарна велика плоча на којој је угравирана формација српске и турске војске у Косовској бици 1389. године. И овај споменик су Албанци јуна месеца 1999. године минирали и делимично оштетили. Монумент српске историје, светионик прошлости , белег српског мита и данас је у опасном окружењу Албанаца недобронамерника , оних који када се одиграла Косовска битка овде нису живели. 

Причепће у Самодрежи цркви

Српску војску у Самодрежи цркви код Вучитрна уочи Косовске битке причестио је тадашњи српски Патријарх Јефрем. Патријарх Јефрем је и крунисао кнеза Лазара за цара 1382. године. Мошти Патријарха Јефрема се чувају у Пећкој патријаршији. Косовска вечера пред судњу Косовску битку обавила се у данашњем Бабином Мосту, три километра испред Газиместана , идући од К.Митровице према Приштини. Легенда каже да су после Косовске битке села око попришта сукоба Срба и Турака на Газиместану добила нова имена : Девет Југовића, Орловиће, Бабин Мост, Обилић, Лазарево и Милошево. Данас у Орловићу и Лазареву нема Срба.

Лазарева порука

Цар Лазар: “Мислиш далеко је Левач од Косова, а Косово ће ти сутра стићи у Левач!...Жању да могу Турцима да плате харач. Мирно жању да би могли мирно да гладују. Од таквог се мира морамо бранита. И још нешто, немојте ви да ми причате о сељацима. Вама није ни до сељака ни до Србије. Вама је свеједно да ли ће вам Левач, Браничево, Тамнава или Мачва осванути сутра у Угарској ил’у Турској. Вама је важно да вам је круна на глави, Злато у кеси, а сукно у сандуцима... Шта је истина не доказује се овде него на Косову! Није питање хоћемо ли или нећемо да се боримо него хоћемо ли или нећемо да постојимо...” 

Зоран Влашковић