Дражини људи – славне личности

Омладинци Штаба 501: Стоји први с лева Милорад Драшковић, трећи с десна Александар Ђокић, а клечи трећи с лева Александар Николић

Александар Николић као кошаркашки тренер

Масовним ликвидацијама, нарочито после „ослобођења“, српски народ је тешко осакаћен, што се најбоље уочава по каснијим успесима Дражиних људи који су преживели то „време смрти“

ПИШЕ: Милослав САМАРЏИЋ
Велики ратови доносе велике жртве, али још више жртава доносе револуције. За разлику од војски, којима су непријатељи друге војске, револуционари ратују и против цивила, а циљ им је пре свега уништење најобразованијег дела нације. Никада у историји српског народа толико образованих људи није ликвидирано или утамничено, и никад, с друге стране, толико необразованих није доспело на високе положаје – као што се то дешавало од краја 1944. године.
У почетку, и у КПЈ је било великих интелектуалаца, попут др Симе Марковића, али комунисти су их сами поубијали, да би челна места заузимале особе попут браварског помоћника Јосипа Броза.
„Имао је неку интелектуалистичку црту, није имао понашање правог партијца и то је људе плашило“, писао је, примера ради, Броз агентима Коминтерне о свом другу Камилу Хорватину, коме је то уједно била смртна пресуда.
Када је у јесен 1943. године, после капитулације Италије, дошло до великог прилива интелектуалаца у партизански покрет – они се томе нису обрадовали, напротив. „За разлику од осталих бораца, сељака и радника, љекари су, опћенито узевши, као интелектуалци и већ формирани људи теже приступачни преваспитавању у духу народноослободилачке борбе“, писао је шеф санитета Врховног штаба, др Гојко Николиш, тим поводом у вези лекара. Зато је тражио „највишу будност“ према тим лекарима, док је „главно упориште“ медицинске службе и даље било „болничарско особље које је у току ове двогодишње борбе вишеструко доказало своју оданост циљевима НО борбе“.
У то доба, 30. новембра 1943. године, 4. црногорска бригада је овако извештавала о разлозима стрељања једног дезертера из 6. црногорске бригаде: „Ми смо судили овом бјегунцу 6. бригаде зато што је био врло опасан тип (интелектуалац) који је ишао код четника…“
Масовним ликвидацијама, нарочито после „ослобођења“, српски народ је тешко осакаћен, што се најбоље уочава по каснијим успесима Дражиних људи који су преживели то „време смрти“.
Тако, Дражин поручник Милисав Шурбатовић у Америци постаје шеф инжењерске екипе пројекта „Аполо 11“. У пројект је, иначе, било укључено још пет српских емиграната.
Милорад Драшковић из Београда, шеф Штаба 501 Југословенске равногорске омладине, постао је професор на Станфорду и директор Архива Хуверовог института.
Још један омладинац из Штаба 501, Димитрије Ђорђевић из Београда, био је редовни професор Калифорнијског универзитета и гостујући професор на многим универзитетима, укључујући и Кембриџ. Био је члан Америчког историјског друштва и низа других научних установа. Као и Драшковић, аутор је више научних радова, а његов опис Маутхаузена – у који је допао као Дражин четник – спада у најбоље описе овог конц логора.
Оно што су Драшковић и Ђорђевић били у Америци, у Француској је био Бранислав Страњаковић, рођени Ужичанин, Дражин београдски илегалац. Страњаковић је докторирао у Женеви, на теми „Лењин и Трећа интернационала“. Као светски експерт за комунизам, после смрти Бориса Суварина уређивао је часопис „Исток-Запад“, у Паризу. Објавио је више књига, а заједно са Милорадом Драшковићем и „Биографски речник Коминтерне“.
Александар Ђокић „Ћоса“ из Сибнице под Космајем, београдски студент, омладинац Штаба 501, завршио је два факултета у Женеви, постао доктор наука и познати научник у Швајцарској.
Пуковник Живан Кнежевић из Београда, шеф Војног кабинета у влади Слободана Јовановића, постао је амерички официр и, уз Дражу, једини Србин носилац највећег америчког одликовања намењеног странцима – Легије заслужних.
Шеф београдских илегалаца, потпуковник Жарко Тодоровић „Валтер“ из Београда, после изласка из Маутхаузена 1945. године постаће пуковник Легије странаца, а по завршетку војне каријере високи чиновник француске владе.
Потпуковник Борислав Тодоровић из Београда, официр Дражине Врховне команде за везу са страним војним мисијама, после рата постаје декан Факултета за финансијске науке у Њујорку и најбољи брокер за осигурање у историји Америке. После Тодоровићеве смрти, 1984. године, награда за најбољег америчког брокера осигурања понела је његово име („Борис Тодоровић“).
Још један четнички официр постао је амерички универзитетски професор: капетан Петар Бубрешко, ратни командант Требињског среза, шеф пропаганде Требињског корпуса и уредник листа „Глас Косова“. Бубрешко је дипломирао француску књижевност на Сорбони, пре рата је био професор француског језика у Требињској гимназији, а после рата на Тексашком универзитету. Познавао је Јована Дучића, а 1951. године, уз помоћ бившег министра Јована Ђоновића, управо он објављује три до тада непозната дела великог песника: „Стаза поред пута“, „Моји сапутници“ и „Јутра са Леутара“.
Потпоручник из Школе резервних официра у селу Сиколе у Тимочкој крајини, Анта Дуњић „Кукурек“ из Зајечара, докторирао је медицину и постао ванредни професор Медицинског факултета, као и шеф Лабораторије универзитетске болнице, у Лувену, Белгија. Био је хирург на гласу и ван граница ове земље. Преминуо је прерано, 1976. године, а на његовом гробу у селу Синт-Жорис-Верт код Лувена, испод имена пише: „Бивши Михаиловићевац 1941-1945“.
Школу резервних официра завршио је и Антин брат Жика, који је погинуо у борби против комуниста септембра 1944. године код Зајечара. Мајку Силвију убијају комунисти, после уласка у Зајечар, а њено име нашло се као прво на плакату са списком стрељаних, уз следеће образложење: „Зато што је на погребу свог погинулог сина, држећи му говор, истакла да је поносна што јој је син погинуо у борби противу партизана, што значи да је она свесни и намерни непријатељ народни“.
Отац Ђорђе Дуњић, пуковник, предратни професор Војне академије, био је командант заробљеничког логора у Оснабрику.
Низ оних који су некако измакли џелатима, иако нису емигрирали, почињемо са капетаном др Немањом Вурдељом из санитета Дражине Врховне команде. Он је постао утемељивач неурологије и психијатрије у Војводини. Био је оснивач Катедре за неурологију, психијатрију и медицинску психологију на Универзитету у Новом Саду. Преминуо је 2004, у 97-мој години живота.
Последњу велику усташку рацију у Дубровнику, пролећа 1944, а потом и комунистичке чистке, преживео је Шиме Спавенти, дубровачки илегалац и једно време четник Дубровачке бригаде. После рата постаје чувени онколог и академик Југословенске академије знаности и умјетности у Загребу. Усташку рацију није преживео Спавентијев рођени брат, тада студент медицине, такође илегалац и четник Дубровачке бригаде (убијен је у Јасеновцу). Били су Срби католици, као и већина четника Дубровачке бригаде.
Рат су преживела и два чувена Дражина илегалца из Словеније: Леон Штукељ, најуспешнији спортиста у историји Словеније, и Александар Бајт, који ће постати најпознатији словеначки економиста.
Послератном погрому избегао је и студент Александар Аца Николић, омладинац Штаба 501. Он ће постати један од главних твораца југословенског кошаркашког чуда и један од најуспешнијих репрезентативних тренера. Под његовим вођством освојене су прве медаље на европским и светским првенствима, 1960-тих година.
Још једна кошаркашка легенда, тада студент ветерине, Бора Станковић, био је београдски равногорски илегалац. Према непровереним информацијама, његовог оца су убили комунисти.
Илегалац је био и један од најчувенијих послератних фудбалера – Рајко Митић. Прецизније речено, Митић је био командант бригаде београдских равногорских илегалаца. Спасао се захваљујући фудбалу, а својим преживелим саборцима делио је и на стотине бесплатних улазница за утакмице „Црвене звезде“.
Један од најпопуларнијих послератних глумаца, Мија Алексић, пролеће и лето 1944. године провео је на Гледићким планинама, на курсевима за равногорску омладину.
Пешадијски поручник Зоран Зорчић из Ниша, заробљен од Немаца као Дражин официр и одведен у логор Офлаг 13 Б, после рата се вратио у Југославију и постао познати филмски продуцент.
Једна од најпопуларнијих глумица 1960-тих година, Бранка Митић, током рата је била члан Женске равногорске организације санитета (ЖРОС) Делиградског корпуса. Председница ЖРОС-а и Југословенске равногорске омладине Делиградског корпуса, Даница Ивковић, ћерка др Ивковића из Алексинца, стрељана је од комуниста 26. новембра 1944. на Бубњу код Ниша.
Глумац Љубиша Бачић био је у пропагандној секцији Чегарског корпуса, која је организовала скечеве и приредбе. У тој секцији налазио се и потоњи чувени глумац Мића Татић, као и још један Нишлија, ништа мање чувени глумац, Живојин Жика Миленковић. Жикин отац Александар, радник Нишке железничке радионице, био је припадник Дражине железничке организације.
Рођени брат Драгутина-Гуте Добричанина, глумца из Прокупља, био је четнички војвода Милош Добричанин. Милош је био учитељ, а уз рад је дипломирао филозофију. После Априлског рата организовао је четнике на Јастрепцу. Током лета напушта Пећанца, да би са мајором Кесеровићем учествовао у нападу на Немце у Крушевцу. Убили су га комунисти новембра 1942. године у селу Врбовац код Сокобање. Милошев синовац Драган се у јесен 1944. са љотићевцима повукао у Словенију, где је заробљен и убијен од комуниста. Драгутин је био један од глумаца који се нису доказивали у партизанским филмовима.
Новак Новак (Новаковић), чији је отац, свештеник Јеша Новаковић, после рата стрељан у Крушевцу, и који је такође презирао комунисте, дао је Драгутину Добричанину улогу Васе С. Тајчића у култној серији „Позориште у кући“. Кроз тај лик је, колико је то било могуће у оно доба, приказана грађанска класа, коју су уништили комунисти. (Слобода, Чикаго, 10. јануар 2014)