Слободан Ћировић: НА ТРАГУ ЗЛОЧИНА

  

Преузето са СРБОСЛОВ

 

Божидар Боле Панић, после рата и после дугогодишње робије сведочио писцу ове књиге како су комунисти из заседе убијали четнике.

(Фељтон из истоимене књиге)
 
КАКО СУ ПАРТИЗАНИ ОСЛОБАЂАЛИ НАРОД?
 
Четнички курир печен на ражњу.
Сарадници окупатора убијени од стране окупатора.
Спаљено четничко гробље код манастира у Драчи.
   Обавештајне службе четничких јединица на овој територији биле су претрпане пословима од самог почетка 1944. године, углавном због појаве комуниста, али и акција које су против њих водили љотићевци. Наравно, нису били само у питању партизани који су се пребацивали из Босне, већ и комунисти који су остали на терену, две године у дубокој тајности.
    Захваљујући новим и већ обелодањеним политичким ставом западних савезника и њиховој отвореној подршци партизанима, ове групе постају све организованије, слободније и веома агресивне према цивилним лицима укљученим у организацију Равногорског покрета. Не устручавају се више ни од тога да уђу и у оружане сукобе са мањим четничким формацијама, а усталила се и њихова пракса да сачекују, нападају и да се крваво обрачунавају са усамљеним четницима и четничким куририма. Највећи број таквих случајева догодио се 1944. године на рубним деловима Груже, у мање насељеним, планинским крајевима.
    
 Један од тешких злочина извршили су партизани у атару села Каменице гружанске. Сећања савременика о томе су несигурна када се тиче детаља, али је истина о томе шта се догодило, где и како установљена.

         Реч је о мучењу и ликвидацији двојице четника упамћених по именима "Бранко и Побро". А до забуне у сећањима је дошло око Бранка, јер су поједини сведоци мислили и тврдили да је реч Бранку Парезановићу, куриру са Равне Горе, који је био родом из околине Чачка. Због тога што се и том случају и у случају Бранка о коме се говори у Каменици, помиње да су га партизани пекли на ражњу.

ПЕКЛИ, ВАДИЛИ ОЧИ, ЛОМИЛИ КОСТИ ....

      

У првој причи, о којој се говорило у време рата, реч је о Мићи Парезановићу, о коме је одмах после тог догађаја сведочио Тихомир Јовановић из Котраже, звани "Карађорђе", који је, такође, као курир био са Парезановићем, али је успео да се извуче и да преживи.
Касније је са четницима нестао у Босни.
       Међутим, призор "печења" четника Миће Парезановића описао нам је поручник Божидар Боле Панић из села Пајазитова, који је са својим батаљаном у том тренутку напао и разбио ову комунистичку групу, али заробљеног четничког курира нису спасли. А све се догодило на месту Паљевине под планином Рудник.
      Мада је после много протеклих година од тог времена дошло до забуне, неколико сељака из Каменице, пак, за четника ликвидираног у Каменици, кажу да је ипак реч о "Бранку пекару из Страгара".
И, чини се, да је то сведочење тачније. Јер, курир Мића (а не Бранко!) Парезановић је доиста убијен 1943. године на Паљевинама, од исте групе комуниста.
      Најзад, у гружанској Каменици постоји жива прича како се овај догађај и ликвидација Бранка "пекара" догодили на месту Манастирска шума. Свакако, реч је о шуми манастира Враћевшнице, а то је место, опет, доста удаљено од места Паљевине и не може се говорити о истом случају.
     Према стиховима који су у народу настали о томе, утврђујемо још једну чињеницу, која потврђује да се то догодило поред воденице:
        

Каменичка пуста река момку Бранку судбу рекла.
Кад прескочи преко јаза, спазила га прва стража. 
Тад говори комуниста: јеси л` четник ти заиста?...
Јесам четник и остаћу, нашег Дражу ја волећу.
      

У сваком случају, друга прича је друкчија од прве по много чему, и говори се о другом месту а не о Паљевини, што значи да је у Каменици реч о извесном "Бранку из Страгара". Прича се допуњава и подацима да је ухваћен "код Радосављевића воденице у Каменици", а да га је јурио и овде дотукао "Уча из Јарменоваца".
        

 (Реч је о комунисти Слободану Крстићу - Учи из села Јарменовци испод Рудника, који, такође, није био са партизанима у Босни, а после рата се прочуо својим писањем о хватању Драже Михаиловића!)
        Прича се, заправо, како је четник Бранко језиво мучен. Пекли га. Вадили му очи. Ломили кости. Убили па обесили.
       У причи Каменичана помиње се и партизански Космајски одред.
      Најзад, склапамо давнашњу причу. Бранко је рањен и ухваћен код Радосављевића воденице, а мучен је на месту Бојића Голо брдо, у близини места Боровина. Мучила га је најжешће, како се каже у стиховима песме која је у народу тим поводом настала, партизанка Кока. Или, Кика?
 

Стихове песме, до ове књиге, нигде и нико није записао. Неко каже Кока, а неко Кика.
А биле су обе чувене партизанке. Николија Кока Петровић и Божидарка Кика Дамјановић.
 

Кад је било код борова,
партизанка једна рече
да се Бранко жив испече.
Партизанка Кока скочи
те извади Бранку очи.  
         

Оно што се, коначно, поуздани зна, јесте да су обе ове жене, доиста, биле на овом терену, и Кока и Кика. Божидарка - Кика Дамјановић, иначе касније жена високог функционера комунистичке партије, Драже Марковића, боравила је у илегали на Космају, али је са групом партизана прелазила и на терен Груже. А Кока је чувена и "бескомпромисна" комунисткиња Николија Кока Петровић, после рата такође високи функционер комунистичке партије и директор Учитељске школе у Крагујевцу, позната и по томе што синовима бивших четника није дозвољавала да похађају ову школу.
        

Четничка црква брвнара у селу Пајазитово, код које је прота Мирчетић служио опело убијеном сину.

У овој групи партизана били су учитељ Лабудовић, родом из Црне Горе, ожењен из села Пласковца, затим Јова Јеленић из Трнаве и извесни професор Исаковић, колега и пријатељ Драгољуба Миленковића - Ђурице из Грбица. Ова група партизана је ликвидирала и двојицу четника под Рамаћким висовима (села Рамаћа и Угљаревац су гранична села Гружанског среза према Опленачком срезу), пошто су их претходно, такође, мучили одсецањем ушију и вађењем очију. Један од младића је био Милоје Мирчетић, син проте Мирчетића из села Јарушица, Крагујевачког среза. У сведочењима се каже да је опело овим младићима, пронађеним тек "испод окопнелог снега" у Рамаћи, служио сам "прота Мирчетић код новоподигнуте цркве брвнаре у селу Пајазитову".
        Други убијени четник је Радован Радојевић из оближњег села Миронића.
        Трећи четник који је тада, такође, био заробљен, иако везан успео је да побегне у току ноћи из једне трле под Рудником, и касније је испричао читав догађај. Реч је о нареднику Стевану Копуновићу, четничком борцу из батаљона Живојина Павловића - "Артиљерца".

Каснија сведочења несигурно говоре о времену када се то догодило, али обзиром да је, према сачуваним документима, изградња цркве брвнаре у селу Пајазитову отпочела 1943, а завршена 1944. године, као што постоје и подаци да је Опело двојици убијених четника служено код ове цркве, поуздано се може рећи да се и ово убиство догодило у зиму 1943\44. године.
      Послератна власт у Југославији је, наравно, забрањивала да се говори и да се пише о четничким жртвама које су страдале и од стране окупатора, а када су пале од комунистичке руке приказане су као ликвидација "народних непријатеља" и "сарадника окупатора".

ПОГИБИЈА ХРАБРОГ ЧЕТНИЧКОГ ОБАВЕШТАЈЦА

        

Није се могло писати ни о томе како је погинуо четнички обавештајац Милош - Миша Благојевић родом из гружанског села Брестовца. Због тога овом приликом треба записати и причу о овим неустрашивим борцима, синовима учитеља Чеде Благојевића званог Креја, родом из гружанског села Брестовца. Дакле, Чеда је имао синове Мишу и Николу, и Миша је био у Првој крагујевачкој бригади, рез. поручника Живорада Павловћа - Пешака, а Никола у Другој гружанској бригади, капетана Новака Јанићијевића. Никола је био пратилац команданта бригаде, а Миша је код поручника Живорада Павловића био на поверљивим обавештајним пословима и припадао је тројки коју је водио наредник из села Забојнице Василије Васа Поповић. Појавом комуниста и њихових агената на територији Шумадије у пролеће 1944. године, Миша Благојевић је у четницима стекао веома важну улогу својим акцијама у самом граду. Био је људима познат као "Крејин син", и као један од наочитих, учтивих и лепо обучених градских младића. Скоро да се слободно кретао градским улицама, и обавио је на тај начин веома много важних обавештајних послова, али у лето 1944. године, тачније, 12. августа, у сред дана, Миша није успео да се извуче из града поред гомиле војника немачке Специјалне полиције. Имао је задатак да из Националне службе у Крагујевцу, коју су иначе водили љотићевци, присилно изведе изван града неког комунисту под надимком "Учула", који се ту склонио после злодела која је учинио у околини Крушевца, како је о њему известила Обавештајна служба Корпуса. Како сведочи Ђорђе Јовановић, такође припадник Националне службе, тога дана је екипа ове службе, у дворишту Женске гимназије у Гушићевој улици у Крагујевцу, играла одбојкашку утакмицу са гостима исте службе из Смедерева. У публици је био и Учула. Миша Благојевић је у пратњи Рајка Јевтића, познатог у граду под надимком Дрда, иначе, син крагујевачког воскара Миленка Јевтића, пришао Учули и са пиштољем испод капута приморао га да крене са њима на улицу. Ослоњени или поседали по школској огради, утакмицу су посматрали и немачки војници. Недалеко одатле је била и зграда у којој је у то време била смештена посада немачке Специјалне полиције. Миша и Дрда су са својим "заробљеником" већ били изван школског дворишта, када је неко повикао из публике: "Четници! Четници!"
Немци су поскакали са ограде и један од њих је стао испред Мише и пуцао му из револвера у главу.
        

Миша Благојевић, четнички командос, убијен од стране окупатора, од нове власти проглашен за "сарадника окупатора".

Остало је неразјашњено како су и да ли су Немци препознали четничког командоса Мишу Благојевића и зато га убили га на лицу места. Прича се у Крагујевцу да је Миленко воскар био богат човек (имао је кућу и радњу у улици Краља Петра), па је златом откупио од Немаца главу свога сина.
         Или је, пак, Миша покушао да извуче свој пиштољ, или је његово лице било познато немачким војницима, који су знали да је он (са Васом Поповићем) годину дана раније у овом граду, такође у сред дана, ликвидирао Тадију Пантовића, предратног посланика из гружанског села Претоке, једног од оснивача и члана такозваног Српског Гестапоа.
        (Занимљиво је и мишљење Радисава Лазаревића, партизанског руководиоца из гружанског села Радмиловића, који се, такође, у време рата није повлачио са партизанима за Босну, које је казивао, као Мишин школски друг од пре рата, да је "Миша погрешио кад је ликвидирао Тадију Пантовића, јер је Тадија био убачен код Немаца да ради за комунисте".)
        Како се о овом догађају после рата није смело јавно говорити, јер је четничке јунаке, какви су били браћа Миша и Никола, требало избацити из историје и народног, па и породичног сећања, настале су о њима исконструисане приче и замућена сећања. О Миши су комунисти градили причу, у којој се није знало ни када је ни од кога је убијен, нити где је сахрањен. Командант његове бригаде, поручник Живорад Павловић, такође оптужен и стрељан као "сарадник окупатора и народни непријатељ", никако није могао бити доведен у блиску и пријатељску везу са било којим човеком кога су убили Немци, па макар то био и његов војник, као што је био Миша Благојевић. Међутим, у породици Благојевић је остало писмо поручника Павловића, које је истог дана када је Миша погинуо послао његовој мајци, Нади Благојевић. Овим писмом се коначно открива пуна истина о читавом догађају, нарочито о времену Мишине погибије и месту његове сахране. У књизи, зато, доносимо и фотокопију тог писма, јер се његовим занимљивим садржајем, пре свега, учтивим саучешћем, писменошћу и војничком прецизношћу једног, касније од стране комуниста стрељаног Дражиног команданта, може поставити и питање комунистичком Војном суду у Крагујевцу, за новију и праведнију историју комунистичке револуције у Србији: Постоје ли, доиста, ваљани докази о злочину поручника Павловића, који је стрељан, и докази о злочину и сарадњи са окупатором Мише Благојевића, кога су 12. августа 1944. године убили Немци у Крагујевцу?
       Писмо је упућено мајци, јер се Мишин отац Чеда у то време налази на Космају, на дужности команданта среза Космајског. Сестра Јелена се тих дана налазила на Равној Гори са омладинском делегацијом и културно-уметничким друштвом Доње и Горње Груже, приликом испраћаја спашених савезничких пилота са аеродрома у Прањанима.
      Миша Благојевић је сахрањен код манастира у Драчи, где су и раније сахрањивани изгинули четници, а од породице су сахрани присуствовала мајка Нада и Мишин брат Никола. Тек за подушје које се издаје седми дан, у манастиру се окупила породица. На фотографији породице Благојевић испред манастира, коју смо пронашли у породици и коју објављујемо у овој књизи, налази се и Мишин ујак, брат његове мајке Наде, потпуковник Мирослав - Мира Савић из Крагујевца, предратни југословенски војни аташе у конзуларном представништву у Бриселу.
      И њега су у пролеће следеће, 1945. године, комунисти злочиначки ликвидирали у Марибору.
        Међутим, чини се да су комунисти доласком у Гружу, почетком 1944. године, са својим агентима, учинили и већи грех од убиства. Догодило се да су партизанима "потказали четничко гробље" код Манастира у Драчи, у коме је био сахрањен и Миша Благојевић, а они тада погинулим четницима повадили кости и разбацали по шуми, да их пси и дивље звери разнесу. Говори се, чак, да су их спаљивали на ломачи.
И то је, нема сумње, био нови злочин.

На трагу злочина (2)

 Тајне одлуке Техеранске конференције
 
Наоружавање партизана из енглеских авиона.
Капитулацијом Италије, Черчиловом наредбом наоружање и опрема додељено Титовим партизанима.  Последња одбрана на Јеловој гори, без оружја и муниције.
      
Убрзо се показало да су западни савезници предали, или авионима пребацили партизанима сасвим довољно модерног наоружања, муниције и опреме, за успешне борбе са скоро босоногим четницима, наоружаним углавном старим српским пушкама из првог светског рата. Партизани су, уз то, нарочито били у предности у оваквој врсти сукоба због поседовања већег броја аутоматског оружја. Озбиљно и систематско наоружавање партизана обављено је још септембра 1943. године, после капитулације Италије, када им је, одлуком западних савезника, предато сво наоружање и опрема италијанских дивизија у Југославији.  

Спроводи се у дело тајни документ Техеранске конференције

       Генерал Стеван Роглић, борац Крагујевачког партизанског одреда, оставио је у свом рукопису сећања, "Под пролетерском заставом", опис преузимања тог наоружања и опреме од Италијана у Далмацији, септембра 1943. године:

       

 "Учествујемо у разоружавању војника дивизије "Бергамо", затим неких артиљеријских, инжињеријских, посадних, карабињерских и других јединица које су се затекле у Сплиту у моменту капитулације. Пред нама су хиљаде војника, подофицира и официра и њихово бројно наоружање и опрема различите намене: топови и митраљези, тенкови, борна кола, аутомобили разног порекла, облика и боја, моторбицикли и бродови, који припадају неславној прошлости бивше италијанске војске"... "Овде смо, 20. септембра, добили из Сплита комплетне униформе италијанске војске: одећу, доњи веш, увијаче, гојзерице, чак и капе. Тога је било и нешто више него што нам је требало, па смо поједине одевне предмете, не обраћајући пажњу да ли су били намењени официрима, подофицирима или војницима, могли да бирамо по мери."

Прва страна тајног документа Техеранске конференције којим се, на захтев Стаљина, четници Драже Михаиловића избацују из игре.

И док се комунистичка војска најозбиљније спремала да уђе у Србију, не кријући своје намере да ће се борити са четницима Драже Михаиловића ради стварања "револуционарне" власти, овде су четници имали све више проблема и са наоружањем и са опремом. Али, исто тако, и са исхраном. Мада се једна од каснијих највећих пропагандних лажи комуниста заснивала управо на томе како су се четници богато хранили, углавном пљачкајући по селима, или присиљавајући народ да им спрема за ручкове и вечере разне ђаконије, најчешће "масну гибаницу". Сведочења Шумадинаца су сасвим друкчија, а једно службено писмо команданта Друге летеће бригаде "Стеван Јаковљевић" (Штаб 56\2) капетана Петра С. Лазаревића, упућено 12. маја 1944. године команданту среза Крагујевачког, чини се да приказује праву слику стања четничких јединица на оперативним задацима, између осталог и кад се тиче исхране.
(Реч је о Летећој левачкој бригади на путу кроз срезове Крагујевачки, Гружански и Таковски.)
 
"Остао сам без свих животних намирница. Да није осталих бригада и да зајмим, формално би гладовали, пошто овде не може - нема ништа да се купи.
      Остале бригаде, Гружанска, Крагујевачка и Лепеничка примају редовно све намирнице. Већ сам позајмио од Крагујевачке бригаде 170 кгр. брашна, 50 кгр. кромпира.
ОВО РЂАВО УТИЧЕ НА ВОЈНИКЕ- СВИМА СЕ ШАЉЕ А НАМА НИШТА.
Имам 160 војника и 12 коња. Нестало и за коње зоби. Сено овде уопште не може да се добије, па да се плати и 100 дин кгр.
Водите рачуна да немирнице шаљете благовремено. Пошто је потребно 3-4 дана да проведу у путу. Најбоље је да се упућују колима, јер ће пре стизати. Добри коњи да буду, па да се натовари на двоја кола, може да се стигне за два дана.
Правац кретања комете јавио сам. Дулене-Бајчетина-Липница-Кнић-Топоница-Коњуша-Гор. Милановац-Таково-Брајићи.
Водите рачуна да Џакови буду цели. Шаљите што више шећера да би се за доручак кувао чај.
Мислим да ће ово бити доста. Све што се пошаље, да се унесе у спроводни акт"...
     
Можда, међутим, за ову прилику треба указати и на извештај о нешто касније извршеној молбилизацији у срезу Левачком, о којој писаним текстом "заступник команданта Горског штаба 56\5, капетан I кл. Никола Марковић" извештава команданта Првог шумадијског корпуса. У извештају се каже да је мобилисана "бригада од 1376 бораца, каплара и редова, сврстаних у четири батаљона, и да за борце има само 19 пушака!"
        Дакле, добро опремљени партизани, после првих победа на Копаонику у августу 1944, припремили су нови удар, и то из два правца. Први партизански пролетерски корпус је кренуо преко Златибора, а Дванаести корпус из реона Зворника у источној Босни. Нови судар са четницима Драже Михаиловића догодио се у реону Јелове горе изнад Пожеге, у пределима испод Повлена и Маљена, почетком септембра 1944. године. Четнички штаб Врховне команде већ 30. августа издаје нову наредбу о општој мобилизацији, којом се мењају претходно дата упутства. Центар везе Шумадијске групе корпуса извештава свог команданта на терену, мајора Душана Смиљанића, актом "стр. пов. бр. 100", од 31. августа:
 
"Господин министар војске морнарице и ваздухопловства и начелник штаба Врховне команде, радиограмом својим бр. 556 од 30. августа 1944. године доставио је следеће:
Команданту групе корпуса на личност најхитније:
Обзиром на садашњу ситуацију наређујем: да се првога септембра изврши општа молбилизација. Због измењених прилика не важе директиве за општу мобилизацију. Детаљно наређење за мобилизацију доставиће се накнадно"...  
   
  (У потпису акта је "Шеф Центра везе пешадијски капетан I класе Вој. М. Миловановић". Реч је о капетану  Воји Миловановићу из гружанског села Борча, који је касније убијен у Босни од стране партизана.)

Капетан Воја Миловановић говори регрутима, после Причешћа.

      

Сам командант Шумадијске групе корпуса мајор Душан Смиљанић је у то време на терену са деловима бригада које су учествовале у борбама на Копаонику. У једном његовом писму тих дана, команданту среза Левачког (О.Број. Службено), од 1. септембра 1944. године, изражава се, такође, стање опште потиштености, али и љутње и оштрог укора позадинским командама због њихове пасивности у тако драматичним данима.
     У његовом писму се каже:
     "Скоро ће бити пуна три месеца како се са људством (поред осталог и са људством среза Левачког) налазим на положају и у сталним борбама. Жртава је било, али сам увидео да се слабо интересујете за те борбе као и за узроке палих жртава. Узрока има доста а један од најважнијих је слабо наоружање. Док командант Левачке бригаде са два аутомата обилази по мирном реону људство и села, а командант среза са два машингевера и једним аутоматом исто тако седи и врши своју дужност неузнемираван, дотле њихови људи гину без тих аутомата, који су углавном разлог палим жртвама. Поред свега, командант Левачке бригаде поруч. Хранислав Павловић на моје тражење да пошаље један аутомат за Левачку бригаду одговара да не може \...\ Одмах по пријему овога наређења упутите људству из среза Левачког, односно команданту Шумадијске јуришне бригаде (капетан Петар Лазаревић - нап. аутора) један аутомат, који ће вам се по завршеној борби вратити"...
       Дакле, са таквим приликама у јединицама и са таквим расположењем се ушло у нове борбе са комунистима, овога пута на Јеловој гори. Иако саговорници за ову књигу често нису сагласни у одређивању појединих датума, назива места у којима су вођене борбе, или око броја мртвих и њихових имена, сви су својим очима видели и упамтили једну до тада невиђену и, свакако, неочекивану појаву. Мислимо да је управо то утицало и на крајњи исход ових борби, због чега о томе треба, коначно, и говорити. У току самих борби на Јеловој Гори енглески авиони су падобранима на партизанске положаје непрекидно, чак и у току оружаних дејстава, избацивали оружје и муницију.
      Нема сумње, био је то нови британски злочин учињен савезницима у Југославији, које су практично Енглези гурнули у рат са Хитлером. Тајна Резолуција Техеранске конференције (Стаљин, Черчил и Рузвелт), сада полако излази на светлост дана.
Петар Ненадовић из села Брестовца гружанског, сведочи о борбама на Јеловој гори.
      "Ја сам као четник капетана Новака Јанићијевића, команданта Друге гружанске бригаде, отишао у борбу против партизана на Јелову Гору. Негде изнад Јежевице наишли смо на штабну чету Четвртог батаљона Прве гружанске, која је била на резервном положају, којом је командовао наредник Славомир Ћировић из Опланића. Били су скривени, у потпуној тишини, јер се њихов положај није смео открити. Међутим, баш кад смо ми стигли на њихов положај, деси се да неко из ове чете случајно опали из пушке. Учинио је то један млађи борац, неки Добривоје Умељић, такође из села Опланића. Командир чете, наредник Ћировић, носио је у руци танак прут. Приђе Добривоју и удари га неколико пута по рукама и по леђима. Сећам се, он се ионако беше уплашио, па цвили као мало дете и моли Славомира: Немој, Слајо, молим те!... Немој ме по глави!... Сажали се и приђе наш командант, капетан Јанићијевић и нареди: Доста је, Славомире! И овај престане. Види се, и њему је жао. Добривоје је његов комшија из села, а његов брат Јакша је с њим од почетка рата активан као курир у четницима. Међутим, четници су гледали да не открију свој положај, а енглески авиони су читав дан, на очиглед свих, надлетали партизанске положаје и бацали им помоћ. Тада сам ја на Јеловој гори гледао како се приливају четничке колоне са свих страна и мислио сам да сад ни тица не може да уђе у Србију, а камоли партизани. Али кад поче борба, оно са њихове стране грувају топови и штекћу митраљези, као да нас Немци нападају. Чини нам се да земља гори. А онда, да не верује човек својим очима, надлећу енглески авиони партизанске положаје са друге стране брда и бацају им падобранима оружје. Тада смо ми видели пропаст четника и то да ће комунисти заиста доћи, као што је говорио мој брат од тетке. А тај мој брат, Радисав Лазаревић из Радмиловића, био је познат као предратни комуниста, и баш тако је говорио, да их ништа и нико не може уставити. Само је он говорио да ће то бити уз помоћ Руса, а не уз помоћ Енглеза. Ми смо овде гледали моћну енглеску авијацију на страни партизана, и нисмо веровали својим очима... Кад смо остали без муниције, капетан Јанићијевић нас повуче са положаја".
       Капетана Новака Јанићијевића, на месту команданта Друге гружанске бригаде недуго после Јелове горе заменио је капетан Драго Поповић из Враћевшнице, до тада командант IV батаљона ове бригаде. Међутим, по свој прилици, није то дошло само као последица напуштања положаја на Јеловој гори. Приликом септембарске мобилизације, мобилисани део Друге гружанске бригаде имао је за зборно место војну касарну у Горњем Милановцу. И прве ноћи после окупљања, сви су борци ове бригаде, углавном још увек ненаоружани, били опкољени а затим и заробљени од стране партизана.
       Четници су највећи број оружја обезбеђивали преко тајних веза и канала у Недићевој Српској државној стражи. О томе шта се догодило са оружјем које је требало да стигне те вечери у касарну у Г. Милановцу, сазнали смо тек недавно. Наоружање за мобилисану Другу гружанску бригаду требало је у организацији СДС да стигне у току ноћи на камионима из Крагујевца. Уместо наоружања, пред касарну су дошли до зуба наоружани партизани.
     Оружје и муниција намењено четницима у милановачкој касарни стигло је у Горњи Милановац те ноћи, али су га сачекали и преузели партизани. Није то, међутим, било без знања одговорних официра међу Недићевцима у Крагујевцу.
      Сведочи нам о томе Драгутин Милутиновић (1913) из Крагујевца:
"У време окупације сам живео у Крагујевцу. Био сам, као предратни трговац, благајник фудбалског клуба "Шумадија", али сам био и мобилисан од стране Српске државне страже. Само, нисам никада као војник излазио изван града, повремено сам вршио дужност стражара у самом граду. Негде у јесен 1944. године, значајно се смањио број војника у граду, па сам био поново мобилисан као стражар, на реону око Саборне цркве, у центру вароши. У команди СДС је био један мој пријатељ са Пиваре, иначе високи морнарички официр, Душан Мркаљ. Он ме нађе на стражи и каже ми да је спремљен транспорт од три камиона оружја за четнике у Горњем Милановцу. Повући ће и тебе у пратњу камиона, јер нема довољно војника, али ти гледај да се склониш негде, да те не нађу. Неће бити добро за пратиоце. Шта је и како је то господин Мркаљ слутио ја не знам, али сам се ја сакрио и тако ми је он спасао главу. Сва три камиона су код Горњег Милановца преузели партизани, а дванаест наших стражара у пратњи камиона је стрељано на лицу места."
       Уз ову причу постаје много јасније како су партизани заробили у милановачкој касарни ненаоружане четнике.
       

Младићи у касарни, мобилисани од стране четника, који нису желели да пођу са партизанима, стрељани су на лицу места.

НА ТРАГУ ЗЛОЧИНА (3)

 

Савезничку мисију у Гружи народ је дочекао цвећем. Испред четничких јединица поздравио их командант Шумадијске групе корпуса, мајор Душан Смиљанић

КРВАВА СВАДБА У СЕЛУ БЕЧЕВИЦИ  (1)
 
Партизанска Јужноморавска бригада као мамац четницима у Гружи. Омладински равногорски штабови и комунистички шпијуни
     
 У првој половини 1944. године, одмах после јасног наговештаја Запада да ће "избацити из игре" четнике Драже Михаиловића и да ће сву помоћ усмерити према Титовим партизанима, отпочеле су акције пребацивања партизана из Босне у Србију.
Прво су убациване мање групе, пре свега политички активисти који би потпомогли у народу већ посејану пропаганду против Дражиних четника, али и са задатком да се покрену партизанске борбене јединице у самој Србији. У остваривању нове комунистичке пропаганде на територији Првог шумадијског корпуса, односно Груже и Левча, која је отпочела почетком године, значајно је допринео слободан пролазак кроз такозвану Гружанску четничку тврђаву партизанске Јужноморавске бригаде, коју је по наредби партизанског Главног штаба основао на планини Радан високи функционер комунистичке партије Благоје Нешковић, родом из Крагујевца, а коју су четници по наредби своје Врховне команде пропустили кроз Гружу без испаљеног метка.

        Било је то непосредно пред одржавање Техеранске конференције, на којој је британска обавештајна служба требало да понуди доказе како четници Драже Михаиловића не желе да се боре против Немаца, већ да убијају партизане.
(Због тога су и чланови Савезничке војне мисије у Гружи постављали сугестивна питања испред строја равногорске омладине, углавном наоружане дрвеним пушкама: "Борите ли се против партизана?")
        Партизанска Јужноморавска бригада, која 29. новембра 1943. године у две колоне пролази кроз Гружу, била је ради пропаганде и ради доказа на предстојећој Техеранској конференцији, без сумње, жртвована када је упућена кроз Гружу, јер на овој територији је све било под контролом Дражине организације и четници су само у две "летеће" (оперативне) бригаде, Гружанском и Левачком, били борбено много моћнији од ове на брзину склепане и намерно жртвоване партизанске бригаде.
Међутим, у књизи Драгољуба Петровића "Први на родној груди" ("Светлост", Крагујевац, 1977), износи се велики број нетачних и међусобно супротстављених података. На пример, Петровић каже: "каква борба са четницима када су се посакривали у мишје рупе" (књ. 4. стр. 260), а онда, у истој књизи, на страни 264 - 265, записује овако:
       "У званичним документима је забележено да су четници у сукобу са борцима ове Бригаде при пролазу преко Гледићких планина имали 36 мртвих и 26 рањених, а кроз Гружански срез око стотину погинулих. За Јужноморавце наводи се да су преко Гледића имали два погинула и исто толико рањених, док се за губитке у Гружи ништа не наводи"...
       Истина је, нема сумње, због наредбе Команде са Равне Горе, сасвим друкчија. Заправо, ни једног мртвог четника у Гружи, наравно, ни у Гледићким планинама, тога дана, 29. новембра 1943. године, није било. Толико мртвих није уопште било у свим њиховим међусобним сукобима у Србији.
Дакле, тих дана није било никаквих оружаних сукоба, па ни један четник није погинуо, а камоли стотину!
      Очигледно је да су и једни и други подаци из Петровићеве књиге само пуке измишљотине, јер и сведоци у истој књизи тврде како је само један партизан убијен у селу Бечевици у горњој Гружи. То јесте истина. Убијен је једним пушчаним метком из планине, приликом одмора бригаде код ћуприје између Бечевице и Брестовца, али тек пошто су партизани присилно повели, па касније и убили Богољуба Милорадовића, несрећног младожењу из села Бечевице. А све измишљене бројке погинулих, чини се, прављене су за Техеранску конференцију, а онда, да би се прикрио злочин партизана, који су тада учинили над цивилима.
      Четници су добро проценили ситуацију после проласка Савезничке војне мисије. Још једном нису дали повода великим силама да их директно оптуже за "братоубилачки рат", и успели су да избегну жртве у додиру са овом бригадом, али то није сметало партизанима да истом приликом убијају цивиле. Приликом уласка у Гружу узели су четири водича у селима Чукојевац, Сибница и Лесковац, а приликом изласка из Среза све су их стрељали, двојицу у Каменици гружанској и двојицу у Белом Пољу, граничном селу према Таковском срезу.
      У канцеларији општине Чукојевачке остало је записано:
 

"Рафаило В. Илић, земљорадник из Чукојевца, стар 22 године, ухваћен од стране партизана, одведен према Горњој Гружи, и стрељан у Белом Пољу, 29. новембра 1943;Михаило С. Трифуновић, земљорадник из Чукојевца, стар 22 године, ухваћен од стране партизана, одведен у Г. Гружу, где је стрељан, у Белом Пољу, 29. новембра 1943".
 

(Сведок њихове ликвидације је Драгомир Андрић из Белог Поља, који је од стране партизана, осумњичен као четник, те био заробљен и везан у непосредној близини. Писцу ове књиге показао је место стрељања цивила водича у Белом Пољу.)
       

У прикупљеним подацима из горњогружанског села Каменице, неколико савременика ових догађаја потврдило је да је и друга група ове бригаде, истог дана, и у Каменици, 

"на месту Божурска коса стрељала двојицу људи из Доње Груже."
       

 Свакако, највећи злочин који су партизани ове бригаде тада учинили у Гружи, догодио се у селу Бечевици у засеоку Дуб, где је домаћин Миодраг Милорадовић женио сина Богољуба. Партизани су стигли и на ову свадбу, да би били угошћени као и сваки намерник што би био угошћен у таквим приликама, и као што су већ били угошћени претходне вечери у селу Сибници на једној свадби, кад су ушли у Гружу. Додуше, и професор Петровић наводи исказе сведока да су партизани у Бечевици наишли на свадбу ("Пролазећи кроз засеок Дуб, из једне куће чули су музику", Књ. 4. стр. 263.), али не помиње какву су крваву свадбу тада они сами учинили. Управо са тог весеља су, као и у селима Сибници и Чукојевцу, узели и повели са собом водича. Али, овога пута, никога другог већ младожењу, домаћиновог сина Богољуба. А онда, и њега су стрељали после неколико дана, далеко од атара Груже.
       Миодрагу Милорадовићу су тако ови партизани пресекли родитељску радост, и весеље дома претворили у породичну трагедију. Остало му је да спреми сандук и однекуд, испод Рудника, на трагу партизанске бригаде, у сандуку донесе кући мртвог сина.
А од тог времена ће проћи само година, доћи ће партизани поново у Бечевицу и убиће му и другог сина, у јесен 1944. године.
       Питамо се, није ли због ових злочина и немирне савести, др Благоје Нешковић, командант ове партизанске бригаде, после рата, као лекар, раскинуо своју "прву љубав" са комунистичком партијом?
      Нема сумње, осиљени партизани, којима практично није пружен никакав отпор уласком у Гружанску четничку тврђаву, стрељали су пет невиних људи. Међутим, комунистички пропагандни рад се на овом терену развио управо после проласка бригаде. А да би трагедија била још већа, акција је почела непосредно из штаба равногорске омладине, коју је на терену Груже и Левча водио извесни Миодраг - Миле Стевовић, звани Керуша, предратни студент права из села Гривца, који је лично после рата посведочио да је био у контакту са Јужноморавском бригадом приликом њеног проласка кроз Гружу.

Омладински равногорски штаб у Гледићу 1944. год.

       



Штаб

равногорске омладине Првог шумадијског корпуса налазио се од краја 1943. године у селу Забојници, одакле су нам и остали први подаци да Миле Стевовић у четницима ради за комунисте. Наиме, Милоје Нешовић из Корићана, тада матурант (после рата правник), као комунистички симпатизер, приликом позива да се јави у овај штаб, прво се јавио на консултације активисти комунистичке партије, Војиславу Младићевићу, који је рат проводио скривен и заштићен као радник у фабрици конзерви Стеве Стефановића у селу Станово (на периферији Крагујевца, атар среза Гружанског), и који га је упутио да се јави Миодрагу Стевовићу кад стигне у омладински равногорски штаб у Забојници.
       После свих ових догађаја, отпочело је и врбовање омладинаца из штаба равногорске омладине, да раде за комунисте, а ту, по оцени четника шпијунску делатност платио је главом једне ноћи у марту 1944. године, Витомир Џајевић, свршени матурант из гружанског села Шљивовац. Убијен је од стране четника Прве летеће бригаде, у селу Дреновцу. И нема сумње да је за његову смрт, као и нека каснија убиства омладинаца из штаба равногорске омладине, пре свега одговоран сам шеф тог штаба Миле Стевовић, који је понекад четничким командама потказивао појединаце због наводног непријатељског деловања, које је, иначе, лично организовао, и тако спашавао себе и истовремено се ослобађао колебљивих сарадника у свом штабу. Био је у то време, на пример, осумњичен за комунистичку делатност и ухапшен од стране четничке обавештајне службе и омладинац Првослав Трајковић, али је управо интервенцијом Стевовића ослобођен оптужбе, што показује да је био човек од поверења и утицаја на четничке команде, јер је Трајковић доиста радио за комунисте.

Милан Васовић, матурант крагујевачке Гимназије, убијен у селу Бечевици од стране локалних комуниста, пошто је запевао код оваца: "Краљу Перо цвеће наше далеко те отераше"...

Штаб равногорске омладине се, затим, из Забојнице преселио у Левачки срез, у место Корита, које се налази у близини села Надрље, одакле је деловала и радио станица Првог шумадијског корпуса, са којом су омладинци тада били у свакодневној вези. Неколико идеолошко-мисионарских курсева омладинцима је овде држао о. Јован Рапајић, као и шеф омладине Шумадијске групе корпуса, Миодраг Радивојевић, звани Кардан из Штаба 501. Ту је омладински штаб Шумадијске групе корпуса провео читаву зиму 1944. године, одакле је и делегација омладине Груже и Левча отишла у јануару на Конгрес Равногорске омладине у Прањане, а затим учествовала и у раду Светосавског конгреса у селу Ба под Равном Гором. Омладинци који су као делегати учествовали на оба конгреса стигли су из Београда у Штабну чету 501 у Гледићу, у близини манастира Каленић, на Божић 1944. године, међу којима су Павле Аранђеловић звани Џозеф, свршени матурант Треће мушке гимназије у Београду, Браца Милошевић, избеглица из Сарајева, иначе свршени матурант Прве мушке гимназије и Стојан Стефановић звани Кефа, свршени матурант Треће мушке гимназије, којима са прикључио и командант Штабне чете у Гледићу, Лаза Јовановић.
       Јеромонах Јован Рапајић који је из овога краја као делегат учествовао на Башком конгресу, и према речима др Живка Топаловића (иначе, председника Социјалистичке партије у Југославији), председавајућег Конгресом, о. Рапајић је постао тада најзапаженија личност.
      Топаловић пише:  

"Калуђер је говорио из душе, лепо, складно, мушки и јуначки, Дао нам је визију старих тешких борби, да се држава створи, очува и народ ослободи... Нисмо ли се ми за то на овај Конгрес окупили? Не стоји ли завршење тога истога задатка управо пред нама?...
Калуђерова беседа уврела је у општу песму:
Да се наше све земље скоро уједине,
Сунце правде, слободе, да нам свима сине!
Да живимо сви у слози, свети Саво, Ти помози".
    
 Наравно, у Гледићким планинама су, пре свега, деловали  омладинци Груже и Левча, и на том реону су они такође отпочели са издавањем омладинских новина. Саговорници су им били најчешће политичари и идеолози Равногорског покрета. Један од најзапаженијих на овом терену је професор Живота Тодоровић, звани Маскало, који је најчешће био коментатор политичких и војних прилика у омладинским новинама.
      Крајем рата је заробљен и стрељан у Крагујевцу од стране комуниста.
     Јеромонаха Рапајића су заробили и стрељали у Босни, у пролеће 1945. године.
Са овим информативно-пропагандним пословима су омладинци наставили исте године у пролеће, али у планини Јешевцу изнад Борча, на територији Прве гружанске бригаде, у месту званом Јасике. После курсева у Коритима, омладинци су распоређени на територије бригада Шумадијске групе корпуса, па је један део овога штаба остао и на територији Друге гружанске бригаде у селу Вињиште, у фамилији Јанићијевића. Они су овде за умножавање равногорске омладинске штампе доносили гештетнер из омладинског штаба који се налазио у селу Доброселице (Левачки срез), па су поменути комунисти у омладинском штабу искористили то пребацивање гештетнера да преко ноћи сврате у село Драгобраћу, где би у једном подруму, до зоре, одштампавалили и умножавали по неколико комунистичких летака.
      Сви чланови Омладинског равногорског штаба у Гледићу, углавном су изгинули тако што су заробљени од стране комуниста, затим стрељани.

(1) Остало је у легенди да је на овом месту цар Душан силни убио свога зета Мрњу, па се народ на том месту у чуду "бечио", те оста селу име Бечевица.

НА ТРАГУ ЗЛОЧИНА, 1944 – 1952 (4)

Mобилизација - или ратни злочин?
     
 Комунистичка партија је у јесен 1944. године, одводећи на фронтове војнички неспремне младиће Шумадије, одговорна за њихову смрт по међународним конвенцијама о ратном злочину
     
Иза тенкова и "каћуша" Црвене армије, Титови партизани у Шумадији од половине октобра 1944. године врше насилну мобилизацију. Иако на то нису имали право, као револуционарна и паравојна организација, комунистичка партија је спроводећи идеолошко – класна упутства за преузимање власти, својом бесправном мобилизацијом у јесен 1944. године, учинила нови ратни злочин.
      Као да је неко, на самом крају једног крвавог светског рата, злокобно смислио како да нестану и последњи младићи Шумадије, војнички необучени и ненаоружани.
      На територији Првог шумадијског корпуса ЈВуО, тада делује партизанска Шеста босанска бригада (којој је командант је Хрват Саво Трикић). Она се заправо зове  "Муслиманска бригада" (основана у Шековићима у Босни, 1942. године), и налази се у саставу партизанске Седамнаесте ударне дивизије, која успоставља комунистичку власт у Гружи и врши насилну мобилизацију за фронт и оних младића који нису имали никакву војну обуку. Званично, мобилизацијом су обухваћени сви мушкарци почев од осамнаест година старости, али су чете попуњаване и седамнаестогодишњацима.

Такозване народноослободилачке одборе по општинама у Гружи (седиште среза Гружанског налазило се у Крагујевцу) именује овде политички комесар бригаде Реља Лукић и позадински партијски радник из села Бара, шумарски инжињер Рајица Ђекић.
       Непосредно купљење младића по селима Груже врши уз наоружану пратњу негдашњи официр из "добровољачког" пука Димитрија Љотића, извесни "Чедо љотићевац", кога је довео и на терену Груже у овај посао увео лично комуниста Рајица Ђекић. Остао је у Гружи упамћен као "Чеда мобилни", а велики број мобилисаних је убрзо изгинуо на положајима, или је убијено метком иза леђа. Политички комесари су сакатили Србију, која је била последња одбрана црвене револуције и класне борбе.
        Према писаним извештајима и монографији Шесте босанске, ова бригада је дошла у Гружу и Крагујевац са 500 бораца, међу којима је било и 93 Албанца. Из Груже према Дрини је отишла са 2000 бораца, од којих је до Дрине и на Дрини нестало 1000 младића.
Само су 93 Албанца били на броју.
      Иако највећи број младића из Груже до тада није ни чуо за комунистичку партију, послератна власт је имена убијених гружанских младића исписивала на спомен плочама, под црвеном петокраком, на сеоским раскршћима и на градским трговима.
И одвајала их тако од своје браће, очева и од својих комшија изгинулих у четницима, који нигде нису уписивани.
      Негдашњи аустроугарски каплар и познати таманитељ Срба у Подрињу из времена Првог светског рата, Јосип Броз, ушао је дубоко у Србију са својим "ослободиоцима" као да је ушао са Макензеновом казненом експедицијом.
 

Титове партизанке су певале: Носим капу са три рога и борим се против Бога!
   

 Додуше, многи мобилисани младићи су кријући напуштали партизанске јединице, бежали са положаја и враћали се кући, родитељском дому, не схватајући опасност коју је у себи носила та нова војска.
      На јесењим комишањима у селу Дубрави девојке су певале: "Више има Гружа дезертера, но што има Тито пролетера!"
      Међутим, у потрази за одбеглим, болесним, посусталим, и за за војску неспремним гружанским младићима, партизанске команде су организовале специјална потерна одељења "теренаца". У подруме и свињце по селима затварају и све друге, који још имају снаге да се не слажу са комунистичком идеологијом, и да се успротиве. Једна таква казнена експедиција имала је штаб у гружанском селу Забојници, и то у кући свештеника Александра Прокића. Са несумњивом намером, управо у свештеничкој кући се том приликом догодило много зла. На том месту и у тој кући су "теренци" остали од јесени 1944, до пролећа 1946. године, па је потребно нешто рећи и о том последњем чину Шесте босанске бригаде у Гружи, у селу које је остало упамћено по бурним и необичним догађајима од почетка окупације.
      Само село се налази у централној Гружи, надомак Крагујевца, и од самог почетка рата у Југославији обележило се необичниом догађајима. Прве веће количине оружја после априлске капитулације 1941. године, тајно је довукао из Крагујевца војном запрегом у ово село наредник Василије Поповић, како би се организовао покрет отпора. Први четнички одреди овога краја Србије настајали су тако у Забојници. У организацији наредника - пилота Милоја Мојсиловића из истог села (убијен 1942, у немачком логору), затим поручника Милоша - Мише Мојсиловића (погинуо у борби са Немцима 1941), па капетана Животе Глишовића из суседног села Гривца (убијен од стране четника 1942. године, због одбијања наредби Врховне команде). У Забојници је деловала и организација комунистичке партије (браћа Парезановићи, Теодосије и Милутин), па је то био додатни разлог да Немци у децембру 1941. године нападну ово село, којом приликом је убијено неколико цивила, па је запаљена и сеоска школа. Касније је у Забојници постављен четнички Центар везе Шумадијске групе корпуса, као и штаб Равногорске омладине, па је због тога значајан број домова и људи овог села, у јесен 1944. године, дошао под удар партизанске казнене експедиције.
      Драга Ранђић из суседног села Суморовца, која је једина остала код куће док јој се породица повлачила са четницима у Босну, привођена је, такође, у ову кућу у Забојници. И она је посведочила о неким догађајима с јесени 1944. године. Пре свега, важно је сведочење о бруталном обрачуну партизана са породицама познатих гружанских четника. А Драга Ранђић је, иначе, са својом сестром Миљом, само годину дана раније била заточена у немачком логору на Бањици, јер су јој отац и стриц били у равногорском одбору села и среза, а брат Милан, познат као Миле, потпоручник, на служби у Горској Гарди код Николе Калабића. Таква злостављања, каква је доживела у свом селу од стране партизана, како је сама сведочила за ову књигу, Драга није доживела нити видела у немачком логору на Бањици. У кућу свештеника Александра Прокића партизани су свакодневно затварали и тукли седамнаестогодишњег Душана Спасојевића (1927), јер је у његовој кући претходно био смештен штаб Центра везе Шумадијске групе корпуса, а домаћин куће, Војо Спасојевић, као четник се повукао за Босну. У Забојници је нешто раније засновао породицу и настанио се синовац команданта Шумадијске групе корпуса, потпуковника Душана Смиљанића, Драго Смиљанић, родом из Јабучја код Ваљева. Његова жена Милица је била из породице Симовића из Забојнице.
Морали су свакодневно, обоје, да се јављају у штаб, да би их испитивали и тукли.
          Од ових партизанских батина је умро Живорад Павловић из Забојнице. Тражили су од њега да призна где, наводно, чува Благоја Игњатовића, резервног поручника и команданта Трећег батаљона у Другој гружанској бригади. А Благоје је, пре него што су партизани дошли, са четницима отишао за Босну, одакле се никада није вратио.
     Од мучења и батина казнене експедиције умро је и Симо Милутиновић из Забојнице.
      Живка Лекић - Игњатовић, пребијана је и мучена због два своја девера у четницима.
Наталију Игњатовић, жену поручника Благоја Игњатовића, према сведочењу Драге Ранђић, партизани су свакодневно тукли, а онда и силовали.
     Није било милости, нити је било светиње преко које партизани доласком у Гружу нису прегазили. На пример, случај запаљене цркве брвнаре у селу Гунцати, деценијама није био расветљен. Тек последњих година, неколико деценија после рата, један бивши партизан открива ту опаку, рушилачку црту комунистичке револуције.
      Ваљда је толико времена било потребно да се људи ослободе страха и да кажу истину.
      Наиме, у време фронта на Бумбарвом Брду, новембра 1944. године, запаљена је црква брвнара у селу Гунцати, под планином, надомак села Лађевци. Послератна историографија говори како су цркву запалили Немци, јер су у њој, наводно, открили партизанско митраљеско гнездо. Црква је, доиста, изгорела, и ту причу су примале нове генерације Гружана, као историју српског страдања од стране окупатора, које уистину није било мало. Међутим, после пет деценија, приликом прикупљања података за ову књигу, изненада је о спаљеној цркви друкчије проговорио В. Г. пензионер из села Губеревца. Он признаје да је тада побегао из партизана, са фронта на Бумбаревом Брду, али га је убрзо ухватила партизанска патрола. Рекли су му да ће га стрељати, али да може сачувати главу једино ако спали цркву у Гунцатима. И, наравно, ако о томе после тога буде ћутао.
      У цркви су се, наводно, скривали четници, иза леђа партизанима на бумбаревском фронту.
И црква је изгорела до темеља.
      После цркве брвнаре, запаљена је и кућа Сава Поповића из Гунцата, коме су и ћерка Десанка и син Миодраг отишли са четницима, а у његовој кући је раније најчешће био смештен четнички штаб.
Муслиманска (односно, Шеста босанска, затим и "пролетерска") бригада, која иза фронта "жари и пали" по Гружи, после борби са Немцима на Бумбаревом брду, поново се налази у Крагујевцу, "на одморишту", како записују хроничари ове бригаде. Она обезбеђује бивши немачки а тада партизански логор на Метином брду изнад града, у који се доводе заробљени четници и њихови сарадници. Затварају се дезертери. Како они што су се враћали из четника, тако и он што су бежали из партизана. Али и сви они људи за које се сумња да нису "симпатизери" комуниста. Али, и сви они људи чија је имовина комунистима била потребна. Ту је зато и познати крагујевачки индустријалац Стева Стефановић са својом женом Дором, која касније сведочи како су "Босанци свакодневно стрељали Србе", чак и у самом кругу логора. Доводили су и стрељали младе равногорке, па, како је сведочила "Мајка Дора", стрељали су без милости и жене које су биле трудне.

Миливоје Милорадовић – Ћино из Кнића, први с лева, као пратилац команданта села, ликвидиран од стране "партизанских теренаца", октобра 1944. године у "Крџића шумама" у селу Драгушици.

    
 У сваком случају, ова партизанска јединица је упамћена у Гружи и Крагујевцу, али и у околним срезовима, по црним барјацима на гружанским домовима с јесени 1944. и почетком 1945. године. Број несталих младића на кратком ратном путу од Груже до Дрине, имао је размере националне трагедије. Страхота тог пута до Дрине, често и на трагу своје браће четника, и читав тај пут без повратка, може се сагледати из јесење слике 1944. године, која је обухватила Гружански срез.
Јер, нестајала су читава села са својим изгубљеним синовима.
      Погинуло је, на пример, из села Балосаве седам одведених младића, од којих ни један од њих није имао двадесет година. Из села Бара гружанских, тринаест. Још им се нису ни постеље охладиле, још мајке нису отрле сузе са растанка, а тринаест их је изгубило живот. Само њих шесторица је напунило двадесет година, а само је један од њих био нешто "старији", са 25 година живота.
Из села Бечевице партизани су стрељали Драгослава Пантовића (Кокића), оца мобилисаног Велизара Пантовића, зато што је дошао на положај, док је фронт још био у њиховом крају, на Бумбаревом Брду, да би донео сину бољу обућу и хране за пут.
     Чини се, међутим, да је судбина других очева из села Бечевице била тежа, док су им стизале вести о погибији синова. Алекса Михајила Матовића, погинуо код Бијељине. Отац Михајло, солунац, тражио и није успео да нађе кости свога сина. Младен Николе Драгићевић - Млађо, студент, погинуо код Бијељине. Отац га мртвог вратио. Љубодраг Борисава Вујића, погинуо код Бијељине, и отац га мртвог пронашао и догнао у село. Милорад Рисима Милутиновића - Ивеша, погинуо кад је прешао Дрину. Отац га пронашао и сахранио у бечевичком гробљу. Драгутин Радисава Ђоковића...
(Потпуни подаци о изгинулим и убијеним из свих села унети су у књигу.)
     Из Великог Шења у истим околностима, изгубило је живот у партизанима седамнаест младића. Михаило Арсић је насилно мобилисан у партизане, један је од ретких који је преживео рат, али су га накнадно стрељали, 1946. године, као противника комунизма.
      Из великог гружанског села Борча, које је носило назив Мала Равна Гора, одакле се велики број четничких бораца повукао за Босну, партизани су покупили све што је остало. Углавном, војнички неспремне младиће, који су, такође, убрзо изгинули код Бијељине. Из Опланића, такође, нестали младићи. Неки мртви пронађени, неки изгубљени заувек. Њих деветорица, као у народној песми. И иза сваког од њих, остала је прича друкчија од партизанске. Миловану Вељовићу из Опланића отац је био четнички четовођа. Када је пошао у команду, свратио је поред куће своје девојке, В.Б. из Опланића, и како она данас прича, обоје су плакали.
     Драгољубу Петковићу је окупатор годину дана раније стрељао у Крагујевцу два брата, четника. Једног рођеног, другог брата од стрица. Породици Милосава и Радоја Раповића остала за успомену фотографија са њихове четничке обуке. Никада раније нису били у партизанима. Љубиша Вуловић је, такође, био у четницима, у пратњи капетана Милутиновића.
Оба брата му били у четницима.
Милији Томовићу партизани стрељали брата Животу, четника...
     Од одведених и изгинулих младића из села Петропоље, у борби је погинуо само Станко П. Милошевић. Четворица незнано где и како. Гвоздена Николића, опет, угледног и честитог домаћина Петропоља повели су од куће према варошици Гружи, и убили га у Врбетском пољу. Одвели су и Јевту Теофиловића, као сарадника четника, осудили га на десетогодишњу робију, а његовог сина Добривоја убили. Ликвидирали су, тако, још једног гружанског свирача. Јер, Добривоје Ј. Теофиловић из Петропоља свирао је на хармоници. Те злосрећне вечери се нашао  код куће Драгослава Пејовића из Петропоља, који је женио сина. Скромно весеље су прекинули "теренци" и одвели са собом свирача. Тукли су га и злостављали, што се познало на његовом мртвом телу, које је после неколико дана избацила река Гружа на броду.
Убили су га и бацили у воду, са хармоником на грудима.
     Из села Гунцати мобилисали су и два брата, Радована и Будислава Илије Весковића. Обојица убијени истог дана, на истом месту, код Бијељине. Још петорица је погинуло на незнаним местима, а Милуна М. Милутиновића (1921) повели са собом, као бившег четника, и приликом првих борби пуцали му у леђа.