Feljton preuzet sa sajta Večernjih Novosti
PEĆANAC PRVI ČETNIK!
Smotra Orjune na ulicama Splita 1924.
KRAJEM 19. i prvih decenija 20. veka u Kraljevini Srbiji i u zapadnim srpskim zemljama nastajale su liberalne građanske organizacije koje su imale prvenstveni zadatak da provode srpsku nacionalno-oslobodilačku akciju, humanitarnu misiju, a sve to u ime srpskog oslobođenja i ujedinjenja (Srpski sokoli, Kolo srpskih sestara, Narodna odbrana, Srpski četnici, Masoni i drugi).
Te organizacije su podržavale postojeći evropski liberalni frankofilski poredak koji je želeo jaku jedinstvenu Jugoslaviju, i time popularisale ideologiju jugoslovenskog nacionalizma. Jugoslovenski četnici su, dakle, bili državotvorni nacionalisti koji su održavali i negovali tekovine oslobodilačkih komitskih ratova s početka 19. veka, balkanskih ratova i Prvog svetskog rata. U miru su nastupali sa isključivo jugoslovenskih nacionalnih pozicija podržavajući Organizaciju jugoslovenskih nacionalista (Orjunu), sa centralom u Splitu, a boreći se protiv "plemenskih" srpskih i hrvatskih ekskluzivizama Srpske nacionalne organizacije (Srnao) i Hrvatske nacionalne organizacije (Hanao).
Dokumentacija o Orjuni uništena je ratnim totalitarnim metodama naci-fašista i potom komunista posle 1945. godine, ali su tragovi ipak zabeleženi u periodici Kraljevine SHS u brojnim listovima, časopisima i revijama. Splitski "organ nacijonalista" (JNNO) "Pobeda", list "narodne, napredne i nerazdelive Jugoslavije", koji je izlazio od 1921. godine, predstavljao se kao "jedini narodnoodbrambeni nacionalistički list na Jadranu", koji je fanatično verovao u "jugoslavensku misiju".
Zbog ostvarenja kosmopolitskog cilja, u prvoj fazi preko jugoslovenstva, orjunaši su se zalagali da što više gledaju u "svijetlu budućnost", kako bi se što manje zagledali u prošlost koja je, po njima, delila i udaljavala "es-ha-es" narode od jugoslovenstva: "Naša tradicija velika je zapreka, da jednom pođemo napred, da se ispoljimo pred svetom kao jedna jaka i moćna kulturna celina, o kojoj bi svet i vodio računa i koju bi respektovao onako, kako to dolikuje da se respektuje jedan zdrav, krepak i moćan narod... Ono što je u našoj prošlosti bilo sitno i maleno, ono što nam je prečilo da budemo veliki i moćni treba da pokopamo, jer ćemo u protivnom slučaju biti manji nego što smo to bili: ostali bi uvek mala riba, koju velike proždiru" (Šain-Čičin Ćiro, "Pobeda", 1921).
Jugoslovenska Orjuna bila je preteča jugoslovenskog, a naročito dalmatinskog četništva.
Udruženja četnika za slobodu i čast Otadžbine osnovano je 1921. godine, a 1924. godine nastalo je Udruženje srpskih četnika za Kralja i Otadžbinu i Udruženje srpskih Četnika "Petar Mrkonjić" - Za Kralja i Otadžbinu, sa sedištem u Beogradu. Cilj Udruženja je bio da prikupi sve četnike i ratnike, "koji su u životu", i sve nacionalne radenike koji su pomagali četničku akciju od 1903. do 1918. godine, "a ostali su na moralno dostojnoj visini".
ZA ČAST I SLOBODU Zadatak
Četnika "Petar Mrkonjić" bio je da "uzdiže kod omladine i građanstva
narodni ponos, viteštvo, samopožrtvovanje za Kralja i Otadžbinu, za čiju
su čast i slobodu četnici dali sve svoje, a za koju i dalje ostaju na
braniku Krune i Otadžbine". Zadato im je dalje da se bore "protivu
svakoga koji podriva i ruši temelj i ometa napredak Kraljevine Srba,
Hrvata i Slovenaca".
Predsednik organizacije u Kraljevini SHS bio je Ilija Trifunović - Birčanin, a od maja 1932. godine Kosta Pećanac.Četnička slava bilo je Sretenje Gospodnje, kao uspomena na dan kada je vožd Karađorđe digao Šumadiju na ustanak protiv Turaka. Slava je svake godine uglavnom održavana u beogradskom hotelu "Imperijal". U vremenu režima kralja Aleksandra slave su bile naročito svečane. Godine 1930. domaćini u hotelu "Imperijal" su bili industrijalac Dušan Roš, rezervni kapetan i nekadašnji četnik, i predsednik Udruženja četnika Ilija Trifunović - Birčanin, koji je izgubio levu ruku 1916. na Gruntištu.
Sečenju kolača prisustvovale su istaknute ličnosti crkvenog, političkog i vojnog života, kao na primer episkopi skopski Josif Cvijović ("ustaša" Balkanskih ratova) i amerikanski Mardarije, bivši predsednik vlade i vođa demokrata Ljuba Davidović, izaslanici kralja i predsednika vlade, svi članovi Udruženja četnika, zatim književnik Hasan Rebac (Srbin islamske vere), publicista poljskog porekla Stanislav Krakov...
"Slavu su naročito uljepšali" hrvatski seljaci, njih tridesetdvojica iz Bukovca, sela u blizini Zagreba. Novinski izveštač je zapisao da su u dvorištu hotela "zagrljeni četnici zajedno sa hrvatskim seljacima i seljankama, igrali narodno kolo i pevali komitske pesme: 'Spremte se, spremte, četnici, silna će borba da bidne".
Novinar "Politike" je 1930. zapisao: "Iznenadni gosti iz Šestina kraj Zagreba bili su četnicima naročito dragi. Njihovo prisustvo bilo im je uteha da nisu uzalud lomili kosti, ostajali bez ruku, nogu i očinjega vida. I dok su se oni trudili da što bolje dočekaju braću iz Hrvatske, ovi su sa ljubavlju i poštovanjem posmatrali njihove prazne rukave, crna platna na očima i Karađorđeve zvezde na grudima".
U prigodnom govoru predsednik Udruženja četnika Birčanin je poručio da četnici imaju "jedinu želju da uvek ostanu dobrovoljna vojska svoga Kralja i svoje Otadžbine". Potom se zapevala pesma: "Vetarat vejet, strašno besnejet; Ej, tamo dole sredi na Balkan, tamo se biju Srpski ustaši".
Na redovnoj godišnjoj skupštini Udruženja četnika, 6. maja 1932. u hotelu "Imperijal", izabran je za novog predsednika Kosta Pećanac, a za potpredsednika Dragi Jovanović - Lune. Ilija Trifunović - Birčanin ostao je počasni predsednik Udruženja. U izveštaju je tada citiran francuski pesnik Lamartin koji je rekao da istoriju srpskog naroda treba pevati a ne pisati.
Blagoslov don Nika!
Šibenik - nekad grad jugoslovenskih nacionalista
Pogodna ideološka i politička klima nacionalnog jugoslovenstva, u vremenu režima kralja Aleksandra, doprinosila je daljem jačanju i širenju četničkog pokreta i u Dalmaciji. Šibensko Udruženje četnika osnovano je krajem 1932. godine. Posveta zastave 25. februara, bila je naročito svečana jer su prisustvovali „slavni četnički vojvoda“ predsednik Kosta Pećanac, sekretar Udruženja Topalović. Uz veliki broj Šibenčana dočeku su prisustvovali predstavnici vojnih i civilnih vlasti.
Pećanac je predvodio povorku koja se kretala do prostorija četničkog udruženja a iza njega „dvanaest šibenskih težaka“ na konjima nosilo je veliku jugoslovensku zastavu. Blagoslov posvećenja zastave obavljen je na „Poljani kralja Petra“. Pred tribinom je bila postrojena četa šibenskih četnika sa sokolskom glazbom, a uz njih brojna grupa članova Pokreta Jugoslavenskih nacionalista (nastavljači ugašene „Orjune“) iz Splita.
Novu četničku zastavu najpre je blagoslovio katolički svećenik don Niko Plančić, a potom i pravoslavni prota Krstanović. Nakon toga Pećanac je uzeo zastavu u ruke i uz poljubac je predao dr Čedomilu Mediniju, koji je zastavu uručio predsedniku šibenskog četničkog udruženja Anti Lučevu, „a ovaj je zatim predao zastavniku Šimi Trivi, koji je kao prvi četnički barjaktar na Jadranu primio posvećenu zastavu i položio zakletvu da će je čuvati neokaljanu do poslednjeg časa života“ („Novo doba“, Split, 27. februara 1933).
Izlazak vojvode Pećanca na tribinu pozdravljen je burnim ovacijama. Splitski novinar je zapisao: „Proslavljeni heroj, koji je u svom životu izvršio prava čudesa junaštva, govorio je kao prekaljeni ratnik i rodoljub. Svaka njegova riječ bila je prožeta dubokim osjećajem iskrenog rodoljublja. I zato su njegove riječi dočekane s ogromnim oduševljenjem i burnim poklicima Kralju i jedinstvenoj Jugoslaviji.
Na koncu, obraćajući se četnicima rekao im je: ‘Ako u odlučnom času ne budete bolji od mene, niste danas ni trebali doći. Vi ste mrtva straža na Jadranu (prema Italiji), vi ste onako neoborivi bedem koji nikad neće dopustiti da se ostvari ono što neko danas zamišlja...“.
Hrvati - jugoslovenski nacionalisti iz Dalmacije, posle ukidanja Orjune, u velikoj meri podržavali su aktivnosti četničkih udruženja u Dalmaciji, a Split je sve više postajao bastion četničkog i sokolskog jugoslovenstva.
U prvi plan je sve više izbijao književnik Niko Bartulović iz Starog Grada na Hvaru. On je bio i ostao jedan nestvarni romantični zatočnik jugoslovenstva, koji je u njega prostodušno verovao i u vremenima kada je svima bilo jasno da takva ideološka koncepcija postaje utopija u godinama pred Drugi svetski rat. Za jugoslovenstvo se u početku borio u Organizaciji jugoslovenskih nacionalista (Orjuni), a glavni saveznici su mu bili srpski, hrvatski i slovenački jugoslovenski nacionalisti.
SVRSTAN MEĐU FAŠISTE LIČNOSTI
Nike Bartulovića, četničkog ideologa književnika Dragiše Vasića,
književnika Đure Vilovića i Silvija Alfirevića svrstavane su od strane
komunističkih publicista i istoričara, zajedno sa ravnogorskim četničkim
pokretom, u tabor fašističkih i nacističkih ideologa i ideologija.
Prava
životna drama književnika Nike Bartulovića započela je nemačkim napadom
na Jugoslaviju. O njegovoj sudbini posle bombardovanja Beograda nemačke
okupacione vlasti nisu ništa znale. On je trebalo da bude uhapšen od
nemačke obaveštajne službe - „EK Beograd“, pod sumnjom da je mason, pa
čak i „komunista“.Bartulović se povlačio putevima kojim je išla kraljevska vlada prema Crnoj Gori. Pred kraj aprilskog rata 1941. godine (13. ili 14. aprila) Bartulović je pokušao da se evakuiše iz zemlje s grupom jugoslavenskih političara koji su s nikšićkog aerodroma odleteli u Grčku. Od desetak aviona dva su doživela udes. U jednom je poginuo čuveni istoričar prof. dr Vladimir Ćorović, a u drugom, koji se zapalio posle neuspešnog uzletanja, Bartulović je sa ostalih pet-šest putnika ostao nepovređen.
Pošto nije uspeo da pobegne iz Jugoslavije, prve ratne godine proveo je, prema memoarskim kazivanjima, „skrivajući se“ na području od Risna do Splita. Ne treba zaboraviti na činjenicu da je sa izbijanjem rata i proglašenjem Nezavisne Države Hrvatske, glavni posao ustaša u Dalmaciji bio hapšenje i likvidacija Srba pravoslavnih, ali i rimokatolika (Hrvata) - Jugoslovena (to su brojni „Jugosokoli“, bivši „orjunaši“, „jenesovci“, četnici i dr). Dolazak italijanske vojske u Dalmaciju, posle potpisivanja Rimskih ugovora 18. maja 1941, spasio je jugoslovenske nacionaliste od brze ustaške likvidacije.
Bartulović se u Splitu odmah priključio radu Odbora za pomoć izbeglicama koje su pred ustaškim terorom bežali u Dalmaciju iz Like, Korduna, Banije, Bosne. Na čelu odbora bio je pravoslavni sveštenik Sergije Urukalo, a značajnu ulogu imali su profesor književnosti Silvije Alfirević (bivši generalni sekretar „Jadranske straže“), književnik Niko Bartulović, Radmilo Grđić - sokolski starešina „emigrant“ iz Hercegovine, Dobrosav Jevđević - bivši narodni poslanik iz Prače, trgovac iz Like Milan Uzelac.
Srpske vatre na tromeđi
Pripreme za ustanak u ličkom selu Založnice
U VREME komunističkog režima Josipa Broza Tita govorilo se i pisalo da je ustanak u Hrvatskoj i BiH podigla KPJ na čelu sa Đokom Jovanićem, Jakovom Blaževićem i Markom Oreškovićem. Krajem osamdesetih pominjana su dva srpska antifašistička gerilska ustanička pokreta pod vođstvom Đoke Jovanića i Momčila Đujića.
Međutim, može se zaključiti (posle pregleda arhivske građe Vojnog arhiva i emigrantske literature), da se nije radilo o dva gerilska pokreta, nego o jednom opštenarodnom srpskom ustanku, iniciranom elementarnom potrebom opstanka naroda, sklonjenog u velebitskim zbegovima ispred hrvatskog noža. Ustanički pokret su predvodili jugoslovenski građanski nacionalisti, simpatizeri monarhističke Jugoslavije, kojima su se priključili oficiri i vojnici preživeli iz Aprilskog rata.
Prve oružane odbrambene borbe posle uspostave NDH izveli su gračački ustanici i pripadnici kraljevske vojske (budući četnici) 12. aprila pod vođstvom Daneta Stanisavljevića Cicvare. To je, u stvari, bila odbrana srpskog Gračaca od ustaša koji su dolazile od Gospića kao prethodnica Italijana. Akcija je odmah poprimila jugoslovenski četnički karakter. Naime, gračačkim ustanicima istog dana pridružili su se mornari kraljevske mornarice (njih oko 50), na čelu sa kapetanom korvete, Slovencem Mirkom Blajvajzom, koji je bio komandant obalske komande u Selcu.
U emigrantskoj literaturi ta narodna samoodbrana nazvana je prvom ustaničkom narodnom četničkom organizovanom borbom u Jugoslaviji protiv okupatora i Hrvata.
Druga četnička odbrambena ustanička akcija (koja je bila i opštenarodna) desila se u Hercegovini, sredinom juna, u nevesinjskom i gatačkom srezu. Takođe se radilo o elementarnoj odbrani srpskog pravoslavnog naroda od ustaškog pokolja. Prve borbe u Dalmaciji sa ustašama, pod istim okolnostima kao u Hercegovini, otpočele su, takođe, početkom juna 1941. godine. Duhovni vođa i komandant ustanika bio pop Momčilo Đujić.
VEZE ILIJE BIRČANINA PO
dolasku u Split Ilija Trifunović Birčanin se povezao s četničkim
prvacima u Kninskoj krajini, južnoj Lici i jugozapadnom delu Bosne - s
popom Momčilom Đujićem, bivšim poslanikom Stevanom Rađenovićem, Pajom
Popovićem s dalmatinskog Kosova i Branom Bogunovićem iz Bosanskog
Grahova, Omčikusom, vojvodom Rokvićem iz Grahova. Oni su bili
inicijatori i realizatori 27-julskog ustanka naroda BiH i Hrvatske.
Ustanak
u Srbu, 27. jula 1941, koji su hrvatski komunisti u potpunosti
prisvojili za sebe, u stvari je bio ustanak Srba "Tromeđe"
(Lika-Dalmacija-Bosna), koji je pripreman tokom jula na slobodnoj
srpskoj planini Velebitu. Predvodili su ga gračački, srbljanski,
donjolapački i grahovljanski gerilci monarhijskog, jugoslovenskog,
četničkog opredeljenja. Radilo se, dakle, o legitimnim ustanicima
(braniocima Jugoslavije) koji su se digli zbog elementarne odbrane od
gospićkih ustaških postrojbi.Zahuktavanje ustanka jačalo je od sredine jula 1941, da bi potom prerastao u ustanak Srba južne Like, odnosno Tromeđe, pod vođstvom Maneta Rokvića iz Grahova (Drvara), Paje Omčikusa iz Donjeg Lapca i Srba, Daneta Stanisavljevića Cicvare iz Gračaca, ali bez Đoke Jovanića i bez popa Momčila Đujića, koji je, prema kazivanjima, u to vreme bio u Strmici ili Kistanjama.
Splitske jugoslovenske nacionaliste organizovao je i aktivirao Ilija Trifunović Birčanin, koji je po pismenom ovlašćenju Dragoljuba Mihailovića "da može voditi političke i vojne akcije u Dalmaciji i Hercegovini", stigao u Split krajem septembra ili početkom oktobra 1941. godine. Po dolasku u Split, Birčanin je u kući Tomislava Mimice (jugoslovenskog nacionaliste - rimokatolika Hrvata) održao sastanak sa splitskim jugonacionalistima "najodličnijim Hrvatima Jugoslavenima", kome su prisustvovali "sokolaš" Radmilo Grđić, književnik Niko Bartulović, doktor medicine Jakša Račić, Jerko Matulić i drugi, i potom osnovao Srpski nacionalni komitet.
Tada je osnovan i tajni Demokratski blok svih demokratskih grupa i stranaka, čiji je "pokretač i duša", prema zapisima Radmila Grđića, bio upravo književnik Niko Bartulović. "Loše držanje" Mačekove Hrvatske seljačke stranke u Demokratskom bloku, paralizovalo je svaku odlučniju akciju, pa je naknadno, u novembru 1942, osnovan Jugoslovenski revolucionarni pokret ("Jugorepo").
Osim Srpskog nacionalnog komiteta, Birčanin je u Splitu osnovao vojni štab, kasnije nazvan Komanda zapadnobosanskih, ličko-dalmatinskih i hercegovačkih vojno-četničkih odreda, a on je postao vrhovni komandant prekodrinskih četnika. Bliski Birčaninovi saradnici postali su pravoslavni sveštenik Sergije Urukalo, književnici Niko Bartulović, Silvije Alfirević i Đuro Vilović, Marko Mikačić, advokat dr Nonveiler, dr Beroš, dr Jakša Račić, Duško Zafranko, Ćiro Madiraca, kao i oficiri Kraljevine Jugoslavije - kapetani Mihajlo Tomašević, Mladen Kostić (Birčaninov ađutant), Radovan Ivanišević, koga je Birčanin imenovao za načelnika svoga štaba.
Potom je Birčanin odredio poverljive oficire, uglavnom rimokatolike - Hrvate jugoslovenske orijentacije - da vrše organizaciju četničkih jedinica na obali i ostrvima Jadranskog mora, od Dubrovnika do Šibenika.
Najistaknutiji su bili: major Marin Stude, kapetani Krešimir Boras, Branko Šušlić, Vojmir Alfirević (sin Silvija Alfirevića), Drago Laurić i poručnik Mate Amat.
Dučeovo čedo Pavelić
Ustaše likvidiraju Srbe
POKRAJINSKI komitet KP Hrvatske za Dalmaciju, preko komunističkog lista „Naš izvještaj“, upoznao je „narod Dalmacije s izdajničkom ulogom tzv. Srpskog komiteta u Splitu“, koji su među ostalima sačinjavali Urukalo, Jevđević, Buić, Grđić i drugi“, i koji se „složio s italijanskim okupatorskim vlastima u tome da će pomoći okupatorima da ‘umire’ srpski živalj u Bosni, Lici i ostalim hrvatskim krajevima, ako Talijani okupiraju te krajeve“, piše u Kronologija Splita 1941-1945, Institut za historiju radničkog pokreta Dalmacije, Split, 1979.
Ne treba zaboraviti da je Musolinijev fašizam u svojoj početnoj fazi nastojao podmuklo izazvati što jači raskol između Hrvata i Srba, kako bi lakše razbio i okupirao prostor Kraljevine Jugoslavije. Ideolozi i čelnici ravnogorskog pokreta znali su za takva fašistička stremljenja, pa su nastojali da iskoriste italijansku vlast u Dalmaciji za spas izbeglog srpskog stanovništva od hrvatskog pokolja.
Četnički ravnogorski pokret je upozorio da nema iste ciljeve kao italijanski: „Prvo, fašistički Rim nastojava da zauvek zavadi Srbe i Hrvate. Mada je poznati talijanski novinar Virgino Gajda u Giornale d’Italia septembra prošle godine, povodom rođendana kralja Petra II, sa zadovoljstvom konstatovao da je stvoren jaz između Srba i Hrvata, ipak izgleda da Rim smatra da ovaj jaz još nije dovoljno veliki.
Drugo, fašističkom Rimu nije dovoljno primorskih krajeva koje je anektirao, već, prema pouzdanim obaveštenjima, cilja i na čisto srpske krajeve u Bosni, Hercegovini i Dalmaciji. Pored ovoga, talijanske vlasti nama ne veruju, mi imamo još manje razloga da njima verujemo... Međutim, možemo biti sigurni da postoji veliko nezadovoljstvo Rima prema Pavelićevoj Ustaškoj državi. Pavelić je čedo Rima, ali ovo čedo je, čim je stalo na svoje noge, napustilo očevu radnju i otpočelo da radi za konkurentsku firmu. Drugim rečima, Pavelić je u Zagrebu eksponent Berlina, a ne Rima. Naravno, Talijani rade potajno protiv ustaša, jer ne treba zaboraviti, da između Rima i Pavelićeve mizerije od države postoji ugovor o ‘iskrenoj savezničkoj saradnji’!“
Dakle, srpska četnička linija u Dalmaciji, predvođena Ilijom Trifunovićem - Birčaninom, donekle prihvata Italijane kao nužno zlo u uslovima pokolja srpskog naroda. Glavni ideolozi Birčaninove srpske četničke linije bili su književnici Đuro Vilović i Silvije Alfirević, koji se otvoreno vraćaju svom predačkom srpstvu (poticali su iz starih dalmatinskih srpsko-katoličkih porodica), kao i srpski pravoslavni proto Sergije Urukalo.
ĆUTANjE DO DANAS
IAKO rimokatolici, bivši Hrvati, Vilović i Alfirević u jesen 1942.
pokreću splitski četnički list „Krik iz jame“, u kojem iznose
nemilosrdne podatke o svehrvatskom podaništvu idejama nacizma i
ustaštva, uz isticanje činjenice da nije bilo nikakvog kajanja kod
dalmatinskih Hrvata zbog masovnih hrvatskih zločina nad Srbima, što je,
uostalom, vrlo izraženo i dan danas.
U jesen 1942, zbog
spasa srpskog naroda od pokolja, major rimokatolik Marin Stude (Hrvat) s
kapetanom Vojmilom Alfirevićem i potporučnikom Matom Amatom, pristupio
je Birčaninovoj ideji o stvaranju Jugoslovenske legije, u koju su oni
ušli kao hrvatski četnici. „Sva trojica i skoro 90 odsto prve čete
krenuli su u četničke redove kao - pravoslavni“ - tvrdio je književnik
Vilović. Prema pouzdanim izvorima, te 1942. više od 70 dalmatinskih
rimokatolika Hrvata (uglavnom Splićana, Makarana, Šibenčana, Hvarana)
otišlo je u Knin da se bore u jedinicama vojvode Đujića protiv ustaških
pogroma.Ne treba zaboraviti na činjenicu da je u Splitu bio povelik broj jugoslovenskih četnika (i Sokola), koji su bili istaknuti intelektualci - krem splitskog građanstva. Dovoljno je navesti malo poznati podatak da je u jednom navratu njih pedesetak iz Splita otišlo u Slobodnu srpsku planinu Dinaru, i priključili se Dinarskoj četničkoj jedinici. U januaru 1942, pomoću aktivnih oficira iz Splita, formirano je pet četničkih pukova od po dva bataljona i dva četnička odreda, što je zajedno u početku činilo Dinarsku diviziju.
S druge strane, tokom rata jugoslovenski nacionalista - književnik Bartulović, održavao je veze s izbegličkom vladom u Kairu i Londonu, preko britanskih agenata kao i s Jugoslavenskom vojskom u otadžbini. Postoje indicije da je i sam Birčanin kao jugoslovenski nacionalista došao u Split prema nalozima britanskih obavještajnih službi. Naime, jugoslovenski nacionalisti u Splitu došli su preko vladinih i britanskih kanala u dodir sa specijalnim agentom britanske i jugoslovenske vlade, poručnikom Jugoslovenske kraljevske vojske Slovencem Stanislavom Rapotecom, koji je u Split stigao 3. februara 1942. godine.
On je na spektakularan način 16. januara 1942. stigao podmornicom na Mljet preko britanske službe za naročite zadatke (S.O.E) i Komande jugoslavenskih trupa na Srednjem istoku. Rapotec je potom u Splitu uspostavio kontakt s ravnogorskim vojvodom Ilijom Trifunovićem - Birčaninom, Nikom Bartulovićem, Dankom Anđelinovićem, Jurom Arnerićem i s drugim jugoslovenskim nacionalistima, ali i s predstavnicima Samostalne demokratske stranke i Mačekove Hrvatske seljačke stranke.
Rapotec je dobio zadatak da ispita „mogućnost desanta u Dalmaciji, ako u proleće Sovjeti uspiju potući Nemce“. U izveštaju obaveštajca NOP, iz sredine februara 1942, navodi se da je Draža Mihailović, koji se u to vreme nalazio u Istočnoj Bosni, trebalo da za ovo vreme „sredi i okupi četnike“, kako bi sa njima „prihvatio“ (Rapotecov izraz) taj desant.
Sva pomoć Englezima
Ivo Lola Ribar (u sredini) u okolini Splita 1943
DRAŽA Mihailović je trebalo da digne ustanak u pozadini i da očisti deo teritorije kojim bi prolazila desantna vojska. Mihailović je dobio zadatak da okupi i sjedini sve četničke snage i da ih "ne izloži" u borbi s Talijanima, tj. da izbegne veće borbe kako bi mogao na proleće da pomogne desant britanske vojske.
Primedbu "obavještajca NOP-a" da četnici i onako šuruju s Talijanima Stanislav Rapotec je odlučno odbio, jer je to bio samo taktički potez zbog dobijanja na vremenu i operativnoj snazi: "Do tzv. šurovanja došlo je samo tamo gdje su četnici morali da se bore protiv više neprijatelja, kao na pr. ustaša i nekih pljačkaških bandi, prosto razbojnika... Sa ovakvim taktiziranjem četnici štede svoje ljude do desanta, koji u prvo vreme moraju osigurati prolaz desanta".
Rapotec je na kraju istakao da "Jugoslaveni" (četnici) imaju stalnu vezu sa jugoslovenskom emigracijom preko radio stanice u Istočnoj Bosni, i da postoji veza preko kurira koji "stalno dolaze i odlaze". Prikupivši potrebne podatke o četničkom pokretu, Rapotec se posle nekoliko meseci vratio u Kairo.
"Obavještajac NOP-a" iz Splita sastavio je izveštaj februara 1942. o radu i delovanju Bartulovićevih drugova - "jugonacionalista" u Splitu. Izveštavao je o kretanju Danka Anđelinovića, njegovim vezama s Birčaninom; o V. Šegviću i njegovom "prerevnosnom" ispoljavanju jugoslovenskog nacionalizma; o Milohniću, nekadašnjem kriminološkom komesaru, idejnom Jugoslovenu; o zajedničkom radu HSS i jugonacionalista prema "novoj" direktivi iz Londona.
Splitski "jugonacionalista" Arnerić se zalagao za saradnju Jugoslovena (četnika) i komunista, i u slučaju izbijanja sukoba među njima, predlagao je da "Jugoslaveni izbegnu sukobe i da se povlače na vreme". Rapotec je zaključio da su "Jugoslaveni" u Splitu slabo organizovani "i šta više preplašeni jer se, tražeći od njih da oni izvrše neki zadatak, svak od njih izvlačio". "Pukovnik" bivše jugoslovenske vojske zalagao se za zajedničku borbu četnika i partizana, pod jedinstvenim rukovodstvom, protiv okupatora i ustaša.
PARTIZANI NEPOUZDANI NA
pitanje "obavještajca NOP-a" da li bi za jedan deo desanta bila podobna
Crna Gora, specijalni agent Stanislav Rapotec je odgovorio da ne bi
"zato što u Crnoj Gori nema nijednog četničkog odreda, jer su u njoj
samo partizani". Očito su partizani bili nepouzdani za britanski desant,
pa je zato Split postao važan centar Jugoslovenske vojske u otadžbini.
Ivo
Lola Ribar (konspirativno "Fišer") 17. marta 1942. izvestio je iz
Splita vrhovnog komandanta Josipa Broza o političkom stanju u Dalmaciji,
koje je po njemu bilo "vrlo zanimljivo": "Vodstva HSS-a, SDS-a i
sličnih grupa drže se - kao i svugdje - tako da su pukli pregovori
između njih i naših. Veliku aktivnost razvijaju izgleda krugovi
jugonacionalista, koji su Dražini eksponenti. U rejonu Knina i Sinja
dejstvuju četnici pod vodstvom nekog tipa Paje Popovića (jedan od
julskih ustanika). Prema obavještenjima dalmatinskih drugova i tamo je
stigla neka misija iz Kaira koja je navodno nosila Draži direktivu da se
pomiri s nama, i studirala mogućnost za desant trupa. O ovome ćemo
dobiti preciznije podatke, a izgleda da je neka ozbiljnija petljavina".Istoričar Đuro Stanisavljević je zapisao da je zbog slabosti četničke organizacije na terenu, u decembru 1942. panika zahvatila i građanske političare u Splitu, koji su se ponovo angažovali da ostvare građanski blok i pojačaju četničku akciju u Kninskoj krajini. On je dalje naveo da su se u tom smislu pokrenuli i neki jugoslovenski nacionalisti, mobilišući prvu grupu od 40 Hrvata-četnika za Kninsku krajinu.
Bartulović je pokrenuo inicijativu za formiranje Nacionalno-demokratskog bloka ili Građanskog bloka u Splitu, koji je prerastao u novembru 1942. u Jugoslovenski revolucionarni pokret ("jugorepo"), sa ciljem da okupi jugoslovenske nacionaliste. Pokret je usvojio rezoluciju i uputio je Dragoljubu Mihailoviću. U svom memoarskom iskazu Radmilo Grđić "živo se sećao sa koliko je radosti Mihailović primio vest splitskih nacionalista".
Komunistički istoričar Branko Latas je tvrdio da su osnivanje Jugoslovenskog revolucionarnog pokreta u januaru 1943, Dragoljubu Mihailoviću predložili "neki intelektualci", među kojima su bili Niko Bartulović, dr Beroš i dr Zvonko Šimunić. Oni su Mihailoviću uputili "deklaraciju" u kojoj su, kao Hrvati "jugoslovenski orijentisani", predložili "prilaženje novim mjerama" kako bi u što većem broju privukli Hrvate u četničku organizaciju.
Predložili su da se osnuje "Jugoslovenski revolucionarni pokret", koji je pod svoju zastavu trebalo da okupi nekompromitovane Hrvate, "tako da unutarnjom revolucijom dovede do moralne, nacionalne i socijalne obnove kod Hrvata, da se kao instrument takve revolucionarne akcije, odmah obrazuju posebne vojne formacije, pod imenom Jugoslavenskih legija, koje bi djelovale paralelno sa četničkim pokretom, a bile bi nosioci revolucionarne borbe u hrvatskim krajevima".
Jugoslovenske legije su vođe "jugorepa" smatrale delom redovne Jugoslovenske vojske u Otadžbini. Oni su smatrali da je Split "najpodesniji da bude centar akcije, te da se u njemu organizuje vodstvo, sa svim potrebnim aparatom za njeno vođenje".
Deo jugonacionalista iz Splita, među kojima i Bartulović, bio je nezadovoljan nacionalnom strategijom Birčanina i sve više su se ideološko-politički i nacionalno udaljavali, boreći se za blagonaklonost Dragoljuba Mihailovića: Bartulović sa jugoslovenske pozicije postepenog približavanja partizanima, a Vilović sa srpske pozicije čuvanja izvorne četničke borbe za srpstvo, pa potom i za unitarno monarhističko jugoslovenstvo.
Kurs admirala Gatina
Srpski borci sa zarobljenim ustašom na Vidovdan 1943.
U IME Srpskog nacionalnog komiteta u Splitu Đuro Vilović (sa Alfirevićem) je upozoravao na svu opasnost od ustaške infiltracije u partizanske redove. Značajan je dopis od 24. januara 1943. godine: "Početkom januara (1943) doputovao je u Split hrvatski ustaški admiral Gatin, inače rodom Splićanin, poslat od grupe hrvatskih ustaša, koji se kupe oko dr Berkovića i dr Ede Bulata (u Kraljevini SHS bio jugoslovenski nacionalista - "orjunaš").
Gatin je imao zadatak da poveže sve hrvatske frakcije u Splitu i okolini, a govorio je ovako: 'Približuje se konac ovome ratu, pobeda je sigurna na strani saveznika, i radi toga potrebno je da mi Hrvati mislimo o našem spasu. Sa Pavelićem se ništa ne može, on je lopov i izdajica i radi toga moramo mi svi bez njega, i protiv njega da se udružimo i da spremni dočekamo kraj rata. Već sada svi mi Hrvati moramo stupati u redove partizana i pomagati ih svim silama i sredstvima. Svi i Domobranci i Ustaše moraju k ovima, jer jedini oni moći će da nas spasu od zla koje nas može zadesiti radi bezglavo vođene politike sa strane hrvatsko-ustaškog vodstva. Ujedinjeni s njima moći ćemo se spasiti i osvete sa strane Srba i njihovim političkim prestižom moći ćemo pregovarati sa Srbima na ravnoj nozi i oboružani mi kao i oni'.
Na primedbu jednog prisutnog Hrvata: 'Ali partizani vode komunističku politiku?', odgovorio je: 'To je istina, ali to je prividno, jer naši komunisti su Hrvati u prvom redu i oni će u danom času otvoreno stati u odbranu Hrvatskih prava, pa politika bila kakva bila'. Na pitanje: 'Ali tu ima i Srba komunista, a šta ćete s njima?', Gatin je odgovorio: 'Kad ne budu više potrebni, onda će ih nestati, jer mi ćemo biti u većem broju" (Vojni arhiv, k. 157, br. reg. 8/2).
Vilović i Alfirević su raskrinkavali trostruku ulogu "mačekovaca", vezano za njihovu "dilemu" na čiju se stranu postaviti, da li na partizansku, ustašku ili jugoslovensku ravnogorsku (u tom slučaju bilo je najmanje dileme).
Vilović i Alfirević navode razgovor (iz sredine decembra 1943) predstavnika HSS Ivana Petra Mladinea (bivšeg narodnog poslanika) i splitskog Srbina dr Jove Miovića, o mogućnosti saradnje Hrvata i Srba. Tom prilikom Mladineo je, u prisustvu samostalnog demokrate (iz SDS) izjavio sledeće:
"Delegat Srba na razgovorima sa grupom Jugoslovena postavio je slijedeći zahtjev: Hoćemo dinastiju sa kućom Karađorđevića; Vojno vodstvo pod komandom đenerala Draže Mihailovića; nikakva organizacija vojne prirode ne smije se vršiti bez odobrenja vodstva četničke organizacije. Delegat Srba tražio je od nas, da radi uspešne saradnje mi Hrvati moramo ili s četnicima ili u jednoj drugoj vojnoj organizaciji pod vodstvom đenerala Mihailovića, učestvovati u svim borbama koje vode četnici".
UTICAJ MAČEKOVIH MINISTARA
U DOPISU od 24. januara 1943, Vilović (i Alfirević) su nastavili da
analiziraju svu pogubnost podmukle hrvatske nacionalne politike, koja je
bila fatalna po srpski nacionalne opstanak. Skretali su pažnju na
antisrpsku politiku hrvatskog dela "emigrantske vlade" u Londonu, koja
je instruirana od Engleza u pravcu ostvarenja budućeg federalističkog
koncepta državnog ustrojstva Jugoslavije. Taj koncept su u najvećoj
mjeri provodili Mačekovi ministri u jugoslovenskoj vladi, predvođeni dr
Jurajem Krnjevićem.
Ovaj razgovor
"haesesovac" Mladineo je, prema Vilovićevom zapisu, zaključio sledećim
stavom: "Mi Hrvati želimo saradnju sa Srbima, ali mi ne možemo da
zauzmemo neprijateljski stav protiv partizana, jer to je naša vojska,
koja nam može sutra pred saveznicima da opere obraz, i mi Hrvati
namjeravamo sa tim partizanima udružiti Hrvatsku seljačku i građansku
zaštitu i u svim mjestima Primorja dočekati saveznike i preuzeti vlast
od okupatora. Uostalom, naša HSS danas je u nemogućnosti da pokaže svoju
brojčanu snagu, jer naše desno krilo otišlo je k ustašama, a lijevo k
partizanima. Mi danas pristalica svojih i nemamo ili ih imamo vrlo mali
broj".Vilović i Alfirević su i dalje isticali ideološko-politički različit, ali nacionalno istovetan velikohrvatski nacionalni projekat, koji je sve više bio podudaran s porastom ratnih uspeha Anglo-amerikanaca i Sovjeta. I rimokatolici - Hrvati u redovima "samostalaca" (Vilderova Samostalna demokratska stranka) imali su podudarno nacionalno razmišljanje o stvaranju jedinstvene Velike Hrvatske, kao i ustaše, frankovci, haesesovci i komunisti.
Vilović i Alfirević su citirali jednu nacionalno čudovišnu izjavu "samostalca" Felera (u proleće 1945. likvidiran bez suđenja od strane komunista zajedno sa Bartulovićem, "negde kod Topuskog"), koji je otkrio pravu nacionalnu metamorfozu Vilderovih "esdesovaca": "Isti gosp. Feler u jednom privatnom razgovoru izjavio je ovo: 'Hrvati treba da dobiju sve teritorije, istorijske, razume se, i sve one krajeve u kojima živi i jedan Hrvat'. Na upit: 'I Boku Kotorsku?' Odgovorio je: 'Nego šta i Boku Kotorsku, ponavljam sve krajeve u kojima Hrvati žive'.
Taj isti gosp. Feler izjavio je ovom prilikom, protivno no ranije, da su "Hrvati dužni da se pridruže partizanima, jer su partizani hrvatska narodna vojska". Vilović je u postskriptumu zapisao slijedeće o hrvatskim intelektualcima, hrvatskoj politici i političarima: "Iz ovog se vidi sva prividna kontradiktornost hrvatskih intelektualaca i ljudi koji interpretiraju hrvatske zahtjeve i način rezonovanja".
Maček neće đenerala
Vojvoda Birčanin sa svojim komitama
MAČEKOVCI su pokušavali da "glume" lojalnost prema zvaničnim državnim organima vlade u emigraciji, pa tako i prema Jugoslovenskoj vojsci u otadžbini. Tražili su da im se šifrom odgovori iz Londona "da li trebaju da se stave pod komandu đenerala Mihailovića". Iz Londona od hrvatskog dela vlade nikad im na to pitanje nije pozitivno odgovoreno, pa su oni smatrali da je Mihailović predstavnik Srba, i zato se za njega nikako ne smeju angažovati.
Mačekovci su bili ubeđeni da su "Četnički pokret, Mihailović i ostalo, stvar aranžirana od Srpskog kulturnog kluba (na čelu sa Slobodanom Jovanovićem i Dragišom Vasićem) i vojske i da ne predstavlja stanovište vlade, koja je u vječitoj krizi". Mačekov HSS je slao u inostranstvo veći broj ljudi radi informisanja hrvatskog ministra Krnjevića. Njihovu akciju novčano su pomagali i vladini krugovi Nezavisne Države Hrvatske.
Sinhronizovanu političku akciju mačekovaca i Pavelićevih ustaša pomagao je biskup splitski Klement Bonefačić, koji je književnika Vilovića proganjao po Splitu od početka rata, pa ga je zato Vilović jednostavno nazivao "ustašom". Bonefačić je slao u Vatikan političke referate - predloge za odbranu rimokatoličkog klera i crkve u Hrvata, odakle su prosleđivani u inostranstvo, naročito hrvatskim članovima vlade u Londonu, a ovi svojim predstavnicima u Ameriku.
Vilović navodi da je "tu skoro" Bonefačić poslao izveštaj o ubistvu majora Mladenovića na Vagnju (početkom rata), u kojem se ubica, ustaša dr Milan Luetić, prikazuje kao hrvatski narodni junak, jer je morao pucati na majora Mladenovića "da zaštiti svoje hrvatske vojnike od maltretiranja srpskih oficira". Vilović je zaključio da je "stvar u potpunosti lažna", jer o ubistvu postoji zapisnik sa izjavama očevidaca koji utvrđuju krivicu Luetićevu.
Pošto je Ilija Trifunović-Birčanin bio slabog zdravlja, a bolest je naglo napredovala, početkom 1943. razmišljalo se o njegovom nasledniku na položaju četničkog komandanta na području Splita i Dalmacije. U novembru 1942. on je za vođenje poslova u Štabu odredio zamenike - potencijalne naslednike - sveštenika Sergija Urukala i Silvija Alfirevića za političke, a kapetane Radovana Ivaniševića i Mladena Kostića za vojne poslove.
KRIK IZ JAME
TREBA istaći ratnu publicističku aktivnost Đure Vilovića. Naime, on je u
oktobru 1942. godine zajedno sa Hrvatom Silvijem Alfirevićem u Splitu,
uz "prećutnu toleranciju Italijana", pokrenuo list "Krik iz jama", koji
je predstavao reakciju na hrvatski stravični genocid nad pravoslavnim
Srbima.
Ovakvim imenovanjem izazvan je rivalitet između
postavljenih ličnosti i onih koji su "zaboravljeni". Zapostavljenim su
se osetili Jevđević, Grđić, major Slavko Bjelajac alijas Nikola Dekić
(komandant četnika u Lici), sveštenik Momčilo Đujić i major Petar
Baćović.Birčaninovom odlukom najviše je ipak bio pogođen hercegovački "sokolaš" Radmilo Grđić, koji je poveo pravu kampanju protiv Birčanina i njegovih zamenika. O tome je književnik i publicista Đuro Vilović ("Hrvat - srpski četnik"), u izveštaju Dragoljubu Mihailoviću, napisao: "Lansiralo se kako su dani vojvode Birčanina odbrojani, a onda da dolazi kao politički vojvoda g. Radmilo Grđić, a njegov bi pomoćnik u Splitu bio g. Niko Bartulović. Već tada se u Splitu okupljaju i stvaraju pravila i načela za
JUGOREPO (Jugoslovenski revolucionarni pokret)".
Vojvoda Birčanin je posle duge bolesti umro u Splitu 6. septembra 1943, ali nije odmah sahranjen, već je vojvodino balsamovano telo smešteno u jednoj prostoriji splitske pravoslavne crkve, odakle je trebalo da se prenese u Crnu Goru. Venci nisu polagani, po izričitoj želji vojvode, "a i da bi se izbeglo da 'tetkići' (Grđićeve pristalice) pošalju svoj vijenac sa svojom zastavom". Posmrtni ostaci vojvode Birčanina zbog ratnih okolnosti i potonjih komunističkih vremena nisu, dakle, mogli biti sahranjeni na predviđeno mesto, u "Nacionalni hram na Ravnoj Gori", ali ni u Crnoj Gori.
Kapetan Radovan Ivanišević je pomagao Birčaninovoj supruzi u nastojanjima da se vojvodini zemni ostaci sahrane u Crnoj Gori, iako je za života Birčanin "imao velikih problema sa Crnogorcima". Ivanišević je zapisao da je on molio generala Đukanovića da se organizuje doček u Crnoj Gori, a potom i dostojanstvena pratnja vojvodinog tela, "kako bi bar na taj način oborili verovanje da su Crnogorci mrzeli pokojnog vojvodu i da su ga izbacili iz Crne Gore u času kada je tamo našao azil. Prema Ivaniševićevom mišljenju, Birčanina su najviše progonili zelenaši i komunisti, ali je pred smrt Birčanin hvalio nacionalne srpske Crnogorce, koji su bili "najčistiji Srbi".
Nad odrom Birčaninovih zemnih ostataka Đujić je izgovorio posmrtni nekrolog, za koji se govorilo da ga je napisao Vilović. Nekrolog je izazvao nepovoljnu reakciju kod obazrivih ravnogoraca-jugonacionalista. Rezervni konjički poručnik Ivan (Nino) Svilokos, "starosedeoc iz Dubrovnika", kritikovao je neoprezne izjave četničkih komandanata, a naročito posmrtne govore "nesposobnih komandanata bez vojske" (odnosi se na vojvodu Đujića), u kojima se isticalo "kako smo okupatore već pobedili i kako ćemo osloboditi srpski Jadran". Za Svilokosa je ovo "nerazumni postupak nesposobnih koji udaraju nožem u leđa srpskim ženama i deci i ruše jedno sjajno delo koje je postignuto u ovdašnjim krajevima, blagodareći pameti naših vođa i hrabrosti i trezvenosti uglavnom hercegovačkih seljaka".
Svilokos je očekivao je da će ovakve štetne izjave naškoditi akciji "šefova Obavještajnog odjeljenja kod Superslode-a (italijanske okupacione komande) na Sušaku", koji su održavali vezu "sa našom akcijom", i koji su odgovorni za dosadašnji kurs.
Draža šalje advokata
Dr Mladen Žujović-Mlađa
POLITIČKO i vojno rukovođenje u četničkom štabu u Splitu preuzeli su posle Birčaninove smrti u februaru 1943. dr Račić, Sergije Urukalo i Silvije Alfirević, koji su Draži Mihailoviću 22. marta 1943. uputili sledeći telegram: "Sa prvog sastanka upućujemo Vam svoje tople pozdrave. Zahvaljujemo Vam na visokom poverenju sa izjavom da ćemo se držati političke linije poč. vojvode Birčanina i svih Vaših uputstava i naređenja koje nam je preneo Ivanišević (Radovan). Založićemo se u službi Kralja i Otadžbine do krajnjih granica za opšte narodno dobro".
Tog dana u Splitu je zapravo obrazovan Centralni četnički nacionalni odbor u koji su, pored trojice imenovanih, ušli i dr Ivo Miović, dr Tomo Mimica, Marko Mikačić, Ante Matekalo i Vaso Radoš. Odbor je bio direktno povezan s Dinarskom četničkom divizijom popa Momčila Đujića.
Književnik Đuro Vilović, koji je s Alfirevićem predvodio srpsku četničku liniju, o lošim prilikama u četničkom pokretu Dalmacije posle smrti vojvode Birčanina, ponovo je izvestio Dragoljuba Mihailovića: "Kad je preminuo blaženopočivši vojvoda Birčanin, a u Split prilikom njegove sahrane stigao još i g. Dobrosav Jevđević i vojvoda Baćović, u stanu g. R. Ćorovića održavale su se terevenke i prskao šampanjac, održavali su se brojni sastanci, domjenci (prijemi) i dogovori po hotelu 'Ambasadoru' i po privatnim stanovima, s ciljem da se potisne ratni štab vojvode Birčanina. Tada su skovane podvale i otpočelo se s nečuvenom kampanjom protiv ranijih vojvodinih zamjenika".
Pošto je primio opširan Vilovićev izveštaj, a u međuvremenu dobio niz izveštaja od Petra Baćovića i Momčila Đujića o lošim prilikama u četničkom štabu u Splitu, ali i teškoj situaciji kod četnika u Dalmaciji, Mihailović je uvideo da je potrebno da se u Split uputi energična ličnost da preuzme vođstvo od dr Račića. Zbog tih problema Mihailović je pozvao da u štab u Lipovo (u Crnoj Gori) dođu Đuro Vilović, Silvije Alfirević i Birčaninova udovica, kako bi od njih čuo mišljenje ko bi mogao da nasledi Birčanina.
Posle razgovora s Vilovićem, Draža je u Zaostru 1. maja 1943. odlučio da u Split pođe dr Mladen Žujović-Mlađa, koji je u javnosti nastupao pod pseudonimom pukovnik Aćimović. Žujović je potom preko Nikšića i Kotora stigao u Split 10. maja 1943. godine.
Učesnik u ovim događajima pukovnik Nedjeljko (Neđeljko) Plećaš, rodom iz Like, zapisao je da je maja 1943. godine Mihailović obavestio Đujića da je na mesto pokojnog Birčanina za komandanta zapadne Bosne, Like i Dalmacije postavio potpukovnika Aćimovića, i da je ovaj na putu za Dalmaciju:
ENGLESKI ŠPIJUN
Razloge za odvođenje u Opatiju naveo je Hrvat, major Marin Stude u
pismu upućenom savezničkoj komandi u Bariju: "Prvog juna 1943. uhapšen
sam kao britanski špijun i zadržan u zatvoru na Rijeci do osam časova
posle podne 9. septembra 1943. godine". U pismu je dalje Stude istakao
kako je prikupljao podatke o okupatorskim trupama: "U mom stanu u Splitu
ja sam jedno vreme imao tajnu radiostanicu. Sakrio sam u moj drugi stan
u Kaštelima, blizu Splita, prvog komandosa koji se iskrcao na
dalmatinsku obalu, narednika Šinka (Stevan Jakovljević) u trenutku kada
je ceo fašistički aparat bio u poteri za njim".
"Kroz
nekoliko dana kurir mi je doneo depešu iz Splita u kojoj Aćimović
obaveštava Mihailovića da se zadržao u Splitu, da se posavetuje sa
političkim ljudima u Dalmaciji. Depešu je potpisao 'Mlađa'. Po ovom
potpisu sam zaključio da je ovaj Aćimović u stvari dr Mladen Žujović,
advokat i član Izvršnog odbora Centralnog nacionalnog komiteta. Od
kurira sam saznao da je Žujović odseo kod splitskog trgovca Ive
Čičin-Šaina, koji je obimno pomagao četnički pokret u Dalmaciji. Mene je
iznenadilo da je Žujović potrošio mnogo vremena u političkim
razgovorima u Splitu, dok je situacija na terenu zahtevala hitnu akciju.
Još više me je iznenadilo da se pri stvaranju Nacionalnog komiteta nije
savetovao sa Momčilom Đujićem.Međutim, Žujović nije dugo slobodno delovao u Splitu, pošto je u noći između 31. maja i 1. juna 1943. s grupom svojih najbližih saradnika bio uhapšen od Italijana i konfiniran u Opatiju, gde se od ranije nalazio potpukovnik Ilija Mihić, bivši komandant četnika za Liku.
O tom događaju 3. juna izvestio je Mihailovića poručnik Neđeljko Plećaš, koji je inače u Mihailovićev štab u Lipovu došao iz Kaira, spustivši se padobranom 6. septembra 1942. godine, dok je u Split došao početkom januara 1943. godine, sa zadatkom da održava veze Dražinog štaba sa četničkim štabom. Plećaš je, naime, telegramom javio da su "noću 31. na 1. juni uhapšeni u Splitu Žujović, Stude (Marin), Ivanišević i drugi. Šifre Mario (oznaka za četničku radio stanicu u Splitu) i Paul kompromitovane. Urukalo i Alfirević nisu uhapšeni i žele preuzeti poslove".
Plećaš je naknadno zapisao sledeće: "Posle nemačko-italijanskih operacija protiv partizana, nastupila je druga faza njihovog plana: uništenje Mihailovićevih snaga. Nemci su to počeli ranije zarobljavajući Pavla Đurišića sa njegovim borcima, a Italijani hapšenjem po gradovima pristalica đenerala Mihailovića. Tako je krajem juna (po sjećanju Plećaša) uhapšen dr Mladen Žujović, a za njim major Marin Stude, jedno vreme načelnik štaba dinarske divizije, kapetan Radovan Ivanišević, bivši načelnik štaba vojvode Birčanina, kapetan Mladen Kostić, član Birčaninovog štaba i Dušan Šafranko, funkcioner 'Zbora' u Dalmaciji. U Dubrovniku je bio uhašen Dobrosav Jevđević".
Zagovornicima mita o četničkoj kolaboraciji s naci-fašistima ni ovaj događaj nije poslužio kao jedno od brojnih svedočanstava o tome da su upravo "ravnogorci" u Dalmaciji bili u nesigurnom statusu ilegalaca, koji su preko tajnih radio-stanica održavali veze s Mihailovićevim štabom i emigrantskom jugoslovenskom vladom.
Pod ruku sa partizanima
Priredba u splitskom teatru 1943. godine
ČETNIČKI pokret je, pod britanskim pritiskom, sve više padao u nemilost Kraljevske vlade u Londonu, koja je koristila hrvatske ministre, naročito Ivana Šubašića i Krnjevića da napadaju srpski deo vlade. Na glavnom udaru hrvatske opozicije i ministara bio je sam predsednik vlade profesor Slobodan Jovanović, koji je kritikovan da podržava "mit o herojskom otporu Dragoljuba Mihailovića".
Jugoslovenski nacionalisti u Splitu, strahovali su da će posle smene vlade Slobodana Jovanovića (u junu 1943) Britanci u potpunosti marginalizovati Mihailovićevu Jugoslavensku vojsku u otadžbini. U svojim govorima kralj Petar II, pod britanskim pritiscima, nije više smeo pominjati Dragoljuba Mihailovića ni Jugoslavensku vojsku u otadžbini, već samo "jugoslovenske patriote koji se bore za slobodu Jugoslavije".
Plećaš je zapisao da je Mladen Žujović početkom avgusta 1943. pušten iz internacije i da su mu Italijani dozvolili da "ode na Tromeđu". On je u Kninu sa majorom Mirićem otpočeo da radi na organizaciji štaba i na planovima da se povežu četnički odredi na tom području. Prvi Žujovićev korak bio je da u Splitu od četničkih odreda stvori "tzv. Jugoslovensku vojsku u otadžbini". Planirao je da obrazuje "tajne odrede", pa i "Splitsko-šibensku četu" u koju bi regrutovao intelektualce.
Zbog ostvarenja jugoslovenskog četničkog koncepta Žujović je nastojao da privuče u Jugoslovensku vojsku u otadžbini i pripadnike Mačekovog HSS, pa je Mihailoviću napisao: "Odmah ću Vam reći da je ovaj posao i način gledanja usvojen od njih i oni su (tj. HSS) prekjuče doneli odluku da se sve njihove formacije i svi njihovi pripadnici imaju podvrgnuti mojoj komandi, tj. komandi Jugoslovenske vojske u Otadžbini".
Po povratku iz italijanske internacije u Split Žujović je radio i na stvaranju političkog foruma od pripadnika građanskih političkih partija, ali i nezavisnih intelektualaca. O tome je detaljno izvestio Mihailovića: "Posle teškoća koje su najviše dolazile od Alfirevića i prote (Urukala), ali naročito od Alfirevića, obrazovao sam Patriotski forum na taj način što sam Birčaninove prvake dr Račića, Urukala i Alfirevića ostavio kao nominalne predstavnike četničkih organizacija a novi odbor, konspirativan, vezao za ovu trojicu pomoću jednog generalnog sekretara preko koga ja obezbeđujem jedinstvo.
U taj forum ušla su sledeća gospoda: književnik Bartulović Niko, Šimunić dr Zvonko - advokat i starosta Sokola, Stojanac Marko - školski nadzornik i istaknuti Srbin, Matošić dr Vladimir - advokat i bivši narodni poslanik, Ivanišević Duje - ugledan trgovac i bivši donačelnik Splita. Širi odbor sačinjavaju: Markov Niko - direktor banke, Čavlina Aćim - privrednik Srbin katolik, Margetić Jovo - apotekar Srbin, Čulić Roko - trgovac i istaknuti Sokolac, Murat Zvonko - državni činovnik uticajan građanin, Lauš dr Vjekoslav - bivši direktor banke Slovenac, Čičin Šain Ivo - koga znate. Ovaj Vam je sve i sva: finansijer, lični prijatelj, radi nam svaki posao. Generalni sekretar: Grisogono dr Nenad - advokat".
Cilj Patriotskog foruma bio je da "propagandom i akcijom u narodu potpomogne obrazovanje vojnih formacija u Splitu i u Dalmaciji".
Međutim, pošto se u Splitu više nije osećao sigurnim, Žujović je s nekoliko saradnika i radio stanicom napustio Split početkom septembra i otišao u Knin, da bi nastavio u Rijeku. Na Sušaku su mu se pridružili Neđeljko Plećaš, Ante Matekalo i drugovi. Svi zajedno brodom su 10. septembra 1943. krenuli "u susret saveznicima na moru". Na kraju su se Žujović, Ante Čičin Šain, Plećaš i Mitrović zaustavili u Brindiziju, gde su već stigle britanske trupe.
DIREKTIVA VRHOVNOG ŠTABA U
HRVATSKOM biografskom leksikonu navedeno je da je Alfirević poginuo
krajem 1944. u borbi s partizanima. Po svedočenju tadašnjeg sekretara
Nacionalnog komiteta za Dalmaciju, dr Nenada Grizogona, Alfirević i
Sergije Urukalo nisu uhapšeni na inicijativu splitskih komunista, već po
direktivi Vrhovnog štaba (u Splitu se tada nalazio Ivo Lola Ribar).
Za
to vreme je u Splitu četnički Nacionalni komitet za Dalmaciju, s Nikom
Bartulovićem na čelu, ubrzano je radio na mobilizaciji jugoslovenskih
nacionalista, kako bi kao vojne formacije četnika sačekale britanske
pomorske snage.Nacionalni komitet za Dalmaciju 9. septembra 1943. prihvatio je ranije formulisani sporazum s partizanima, koji su sastavili Bartulović i Leontić: "1. Sve se međusobne razmirice ostavljaju po strani; 2. Kazna smrti biće izvršena samo nad onima koje ratni sud proglasi zločincima zbog pljačke i izdaje; 3. Svi se obavezuju da neće ometati akciju sabotaže strategijskih objekata ukoliko bude bila potrebna".
Istoričar i pravnik Nikola Milovančev piše da se Bartulović posle kapitulacije Italije otvoreno zalagao za borbu protiv okupatora i bio pristalica sporazuma s partizanskim pokretom. Nacionalni komitet za Dalmaciju, na čelu s Bartulovićem, uoči oslobođenja Splita (9. septembra 1943) prihvatio je sporazum s partizanima, u kojem su dve najvažnije tačke "ona o zajedničkoj borbi protiv okupatora i da se pitanje uređenja nove države ostavi po strani".
Međutim, posle kapitulacije Italijana, u Splitu su uhapšeni od organa Komande splitskog područja Narodnooslobodilačke vojske Jugoslavije "četnički izdajnici i sluge okupatora" prota Sergije Urukalo, književnik Silvije Alfirević, Jakša Račić sa Hvara, Matulić s nekolicinom četničkih čelnika, te nakon nekoliko dana likvidirani. Taj isti Silvije Alfirević je nakon italijanske okupacije Dalmacije bio osuđen na tri meseca zatvora zbog izdavanja letka u kojem se nije priznavalo priključenje Dalmacije Italiji.
Mrtva straža na Jadranu
Panorama Cavtata, nekad Malog Beograda
DOKTOR Jakša Račić, iako je bio ugledni građanin Splita, član Senata Kraljevine Jugoslavije, predsednik društva „Marjan“, likvidiran je na brutalan način. Istoričar Milovančev konstatuje da je „drugo političko i nacionalno opredeljenje bilo odlučno da se ugasi život liječnika koji je izvršio hiljade operacija spasavajući živote drugih ljudi“.
Vladimir Dedijer je u svom prvom izdanju „Dnevnika“ (najmanje cenzurisanom) ostavio mučan opis Račićeve likvidacije: „Kazna je izvršena u Račićevoj kući. Kad je ušao kroz vrata, udaren je čekićem, a zatim je dobio nož u srce!“
Jugoslovenski nacionalizam je bio vrlo izražen kod Srba rimokatolika i Hrvata Jugoslovena Dubrovnika, Cavtata i okoline. Ti krajevi su, od nekada čisto srpsko-katoličkih sredina, tokom dvadesetog veka pretvoreni u ekskluzivno velikohrvatski rubni bastion (kao što je to danas i Vukovar). Pored srpskog Vukovara, u kojem je danas ipak ostalo oko 33 odsto pravoslavnih Srba, Dubrovnik je doživeo potpuno „oslobađanje“ od rimokatoličkih i pravoslavnih Srba sa završetkom Drugog svetskog rata. Od nekadašnjeg srpsko-romanskog grada, danas je to „čisti“ grad hrvatstva, neprijateljski orijentisan prema Srbima.
O Dubrovniku kao nacionalnom i kulturnom sedištu južnodalmatinskih Srba najbolje svedoči popis stanovništva od 31. decembra 1890. godine, po kom je dubrovačka općina imala 11.177 stanovnika, od kojih je bilo 9.713 Srba rimokatoličkih i pravoslavnih (u samom Dubrovniku živela su 5.823 Srbina). Ostatak stanovništva pripadao je Italijanima (Romanima) 716, Mađarima (384), Nemcima (285) i drugima. Prema veroispovesti dominirali su rimokatolici (10.327), dok je pravoslavnih bilo svega 546. Srbi su u velikoj većini bili rimokatolici, Hrvati nisu pominjani. Dakle, rubni rimokatolički gradovi postajali su stubovi hrvatstva, „mrtva straža“ na Dunavu i južnom Jadranu, iako u njima do početka 20. veka nije bilo nijednog Hrvata.
Slična je situacija bila i sa Konavlima i Cavtatom - „Malim Beogradom“, u kojem su dominirali Srbi rimokatolici. Čak i na izborima iz tridesetih godina Srbi rimokatolici su bili velika većina. Tako je na opštinskim izborima u Cavtatu, od 19. decembra 1937. većinu dobila nacionalna (jugoslovenska) lista Nike Vragolova. U članku „Iz Cavtata“, štampanom u listu „Dubrovnik“, ističe se da se Cavtaćani osećaju 70 odsto kao Srbi, a 95 odsto su jugoslovenski opredeljeni. Mačekov HSS je protiv njih vodio žestoku kampanju i, kako ističe pisac članka: „Da nas u našem domu vrijeđaju i da pokazuju svoju snagu vlasima (Srbima) Cavtaćanima“.
UBISTVA JAVNIH RADNIKA Ubijeni
su i istaknuti javni radnici Splita: dr Ćiro Madiraca, Ante Omero,
Celimir Pezenj, advokat dr Carević čiji su sinovi bili u redovima
Jugoslovenske vojske u otadžbini. Niko Bartulović, koji je do kraja
ostao u Splitu, grozničavo je radio na sprovođenju svoga i Leontićevog
sporazuma sa partizanima, pa je 22. septembra 1943. predstavnicima NOP-a
ponudio novi sporazum, predloživši međusobnu toleranciju i postojanje
dve vojske - partizanske i Jugoslovenske vojske u Otadžbini.
Sporazumom
Cvetković-Maček 26. 8. 1939, Dubrovnik sa Konavlima je odvojen od
Zetske banovine i dodeljen novostvorenoj Banovini Hrvatskoj. Mačekov HSS
je u Banovini Hrvatskoj odmah počeo da progoni Srbe katolike,
Jugoslovene i sokole. Povodom zabrane proslave Dana ujedinjenja 1.
decembra 1939 u listu „Dubrovnik“ je objavljen članak potpisan sa
Cavtatska omladina u kom se ističe:„Radi toga svog vjerovanja, još pod mrskom Austrijom teško je stradao izgnanstvom, taoštvom, mučeništvom u utamničenju, nevoljama u dezerterstvu i ostalim mnogobrojnim maltretiranjima, koja su crno-žute aveti iskaljivale na mnogim patriotima našega rodoljubivog mjesta. Ali Jugoslavija, ostati će vječno čista i sjajna kao sunce. A ti, stara naša majko, Srbijo kao nekoć kada su tebe radi očevi naši, braća i sestre naše u izgnanstvu, u tamnicama i progonstvu, u mukama i patnjama svoj duh čeličili; kao onda, kada su u Tebi sva slobodarska uzdanja bila, obraća se Cavtat tvoj i moli te i preklinje: Ustaj Srbine, složi se, ne kloni - pravda te zove, na ovo naše sinje Jadransko more!“
Stanovnici Cavtata bili su 1940. izloženi policijskim pretresima, maltretiranjima Mačekovih „zaštitara“ i to „najvećim dijelom baš istih onih, kod kojih su se 1914. vršili isti pretresi i tražile slike kralja Petra, kralja Aleksandra i kralja Nikole, te srpske trobojnice i ine nacionalne svetinje sa namjerom, da bi ih se pod vješala dovelo. U svakoj kući bez razlike, mješte paklenih mašina, bombi, mitraljeza i ekrazita, nađeno samo na najistaknutijim mjestima mnoštvo slika, sličica, knjiga, posveta i spomenara, koji su ostali na svome mjestu, da čuvaju svete tradicije Cavtata, da svjedoče o prošlosti u kojima se uz staru pjesmu javorovih gusala, odgajaju zdravi i svijesni naraštaji, koji će i u buduće samo čuvati i graditi a nikada otuđivati i rušiti! Tu ćemo ostati bez obzira na čuđenje čitave hrvatske javnosti“ (kako to piše „Obzor“ od 23 II 1940).
U članku „Brisanje srpskih opština“, objavljenom 18. maja 1940. u listu „Dubrovnik“, komentariše se priključenje općine Cavtat konavoskoj općini sa sedištem u Grudi: „Jer, ne postoji nikakvih razloga, da se općina Cavtat, koja je pokazala sposobnost svog samoupravljanja, briše prosto s toga, što time hoće da se utvrdi, kako kod nas ne postoji srpskih općina, i prema tome ni Srba“. List „Dubrovnik“ je februara 1941. preneo izjavu jednog iz vođstva HSS izrečenu na sednici u Dubrovniku: „Mi dobro znamo da je to za Cavtat propast, ali neka propada, isto nije naš!“
Sve tajne 243. bataljona
Američki oficiri sa četnicima u zaleđu Dubrovnika 1944.
DSVE što se događalo u Dubrovniku i okolini u Banovini Hrvatskoj, bilo je uvod u ono najstravičnije što se desilo u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj. Ustaški progoni nisu slomili Srbe rimokatolike. U Dubrovniku je delovao „Pokrajinski nacionalni komitet za Hercegovinu, Boku i Dubrovnik“, a Srbi rimokatolici upisivali su se u Dubrovačku brigadu Jugoslovenske vojske u otadžbini, pod komandom rezervnog kapetana dr Ivana Nine Svilokosa. U Dubrovačkoj brigadi bili su: Ivan (Nino) Svilokos, Veljko Burić, Vojo Čejović, Đuro Zmajić, Stevan Kakaridži, braća Mitrovići, braća Ciganovići, Kulišići, Milišići, Vragolovi i drugi. Načelnik štaba brigade bio je Nino Burić.
Dubrovnik i Cavtat su u toku celog rata važili kao značajno uporište Jugoslovenske vojske u otadžbini. Kako navodi Saša Nedeljković („Cavtat mali Beograd“) u Dubrovniku su glavni predstavnici Jugoslovenske vojske u otadžbini bili Frano Bona, Toša Perović, Kolja Slavković, major Đovanović, Danilo Mitranović, Veselin Zmajić, Milan Branđolica. U Konavlima su se isticali Pero Kocelj, Niko, Đuro i Pero Vragolov. Nina Svilokosa su Italijani internirali kao taoca na Mamuli u Boki Kotorskoj.
U Cavtatu su pripadnici JVuO preko radio-stanice održavali vezu sa Kairom i izdavali list „Ravnogorac“. Pukovnik Svilokos je iz Cavtata prebačen u Kairo kod jugoslovenske vlade. Grupa američkih i engleskih oficira kod JVuO (kojoj je na čelu bio pukovnik Bejli) je preko Ive Skurića Banovića (iz stare srpskokatoličke kuće iz Ćilipa) prebačena februara 1944. iz Glavske u Konavle. Dogovoren je „susret sa podmornicom podno Konavoskih stijena, nedaleko od Ćilipa, ali zbog lošeg vremena nisu mogli da dođu do podmornice. Grupa se vratila iz Konavla u Glavsku. Kasnije su evakuisani brzim čamcem. Sa njima je krenuo Petar Vragolov, pitomac pomorske akademije. Petar Vragolov je u toku rata bio ađutant kraljice Marije“.
Srbin katolik Ivo Božović bio je kapetan trabakule kojom je sa grupom od 11 pripadnika JVuO prebegao u Italiju oktobra 1947, uprkos poteri brodova i aviona JNA. Avioni koji su učestvovali u poteri poletali su sa Mostarskog aerodroma. Ivo Božović i Ivo Banović bili su iz Plata u Župi dubrovačkoj a Đuro i Jakov - Jakica Đurković iz Veljeg Dola u Konavlima.
Posle pobede HDZ na izborima u Dubrovniku nastaje pokret za autonomiju „Dubrovačka republika“. Ispisivane su parole „Živjela Dubrovačka republika“. Inicijatorima pokreta prećeno je telefonom da se „ne igraju životom“. Mnoge pristalice pokreta pobegle su. U Cavtatu je 24. novembra 1991. održan sastanak pokreta za autonomiju Republike Dubrovnik koji je vodio Aleksandar Apolonio.
Bez obzira na ublaženi nacionalni stav prema srpstvu (isticanjem jugoslovenstva), jugoslovenski nacionalisti bliski ravnogorskoj ideji jugoslovenskog smera (Žujovićev kurs), stradali su od komunističkog partizanskog vođstva diljem Dalmacije i ostrva, ali i na području severnog Jadrana i Kvarnera. Stravičnu sudbinu su doživeli pripadnici Jugoslovenskog revolucionarnog pokreta Sušaka i Hrvatskog primorja koje su nemilosrdno ubijali partizani.
USTAŠKA KONTROLA HRVATSKE
ustaše vršile su „kontrole svih jugonacionalista, bez obzira na
vjeroispovest“ i smatrali da su spremni da „se priključe partizanima, a
ako ovi ne pobjede, onda srpskim četnicima“. Do kraja novembra 1942. u
„regrutne knjige Jugoslavenske vojske u otadžbini na ataru dubrovačke
opštine“ upisano je „345 vojnih obveznika“.
U
mesecu avgustu 1943, u broju 8. lista „Slavenski jug“ („podzemni organ“
Jugoslovenskog revolucionarnog pokreta Hrvatske u Sušaku) objavljeno je
posebnom rezolucijom osnivanje jednog ilegalnog odreda Jugoslovenske
vojske u otadžbini, sastavljenog od jugoslovenskih nacionalista Sušaka,
Hrvatskog primorja i otoka. Na kraju rezolucije pozivani su svi odredi
„u šumi“ da ne ometaju rad ovog jugoslavenskog odreda, već da ga pomognu
i da mu pristupe.Ovaj odred nastupao je pod nazivom „243 bataljona Jugoslovenske vojske u Otadžbini“, a bio je pod komandom rezervnog pešadijskog poručnika Antona Šustara. Formacijski je delovao na terenu iznad Senja. Bio je opremljen sa manjom štamparijom i raznim drugim materijalom sakupljenim od jugoslovenskih nacionalista Sušaka i Hrvatskog primorja.
Prema zapisima nepoznatog hroničara, „započeo je sa jedne strane borbu protiv okupatora, dok je s druge strane sakupljao nacionalne elemente iz partizanskih i četničkih redova“. Odred je morao da vodi borbu s Italijanima, ali i sa partizanima koji su ga napadali. Time su Brozovi partizani iskazivali svoju privrženost hrvatstvu i netrpeljivost prema svemu „što odiše nacionalno jugoslavenski“.
Posle pada Italije, ovaj jugoslovenski odred iz Senja prebacio se, iz bezbednosnih razloga, na Lošinj i zaposeo ga „na veliko veselje i zadovoljstvo tamošnjeg stanovništva“. Međutim, partizanima, koji su se u međuvremenu iskrcali na otok Cres, nije bilo pravo što se po Lošinju vije jugoslovenska zastava, pa se 25. septembra napali Lošinj preko Osora i iskrcavanjem u Velikom Lošinju pokušali da ga zauzmu.
Brojčano manja jugoslovenska vojska povukla se u lošinjsku tvrđavu, odakle je odbijala sve partizanske napade. Pošto partizani i pored brojčane nadmoći nisu uspeli da osvoje tvrđavu, braniocima su ponudili pregovore. Komanda jugoslovenskog odreda prihvatila je ponudu i pošla na pregovore na čelu sa komandantom tvrđave Antonom Šustarom i poručnikom bojnog broda Krešimirom Vranićem, obojicom sa Sušaka. Sa partizanske strane pregovore je vodio poručnik Šarunac i Slavko Suzanić sa Sušaka, dok je pisar bio partizan Ivan Krpan iz Bribira, nastanjen u Kostreni sv. Lucije.
Ni papa nije pomogao
Bribir - mesto stradanja grupe podoficira i vojnika
PREMA izjavi pisara, partizani su borcima jugoslovenskog odreda u Lošinjskoj tvrđavi predlagali bezuslovnu predaju, dok su Šustar i Vranić isticali da se mogu braniti iz tvrđave čitavih šest meseci, i da se neće bezuslovno predati. Međutim, smatrajući da treba prestati sa prolivanjem "bratske krvi", oni su spremno otvorili tvrđavu uz uslov da se čitav odred prebaci na ratni teren i da mu se time omogući, pod vođstvom njegovih oficira, borba protiv Nemaca.
Partizani nisu pristali na te njihove zahteve, pa su sledeći dan i noć nastavili borbu uz cenu velikih gubitaka. Drugog dana su prihvaćeni ranije izneti uslovi delegata jugoslovenskog odreda. Na traženje komandanta jugoslovenske vojske sačinjen je i pismeni zapisnik, te je potpisan od obe strane.
Međutim, odmah po otvaranju tvrđave partizani su razoružali čitavi odred, i na licu mesta, u kupalištu Velikog Lošinja, na najgrozniji način ubili 80 lica, među kojima su bili vojnici, žene i deca nekih od jugoslavenskih nacionalista. Preostalih 180 vojnika, zajedno sa oficirima, partizani su prebacili u Crikvenicu, u kojoj su odvojili oficire, i to Antona Šustara, Krešimira Vranića i Silvija Miculina. Smestili su ih u zatvor, dok su preostale podoficire i vojnike, njih 173, odveli vezane žicom u Bribir, gde su ih likvidirali pored jedne jame.
Pošto se i sledećih dana čulo zapomaganje iz jame, partizanska komanda je naredila da se u jamu bace bombe, a zatim da se jama zatvori betonom. Preostala petorica oficira, kojima su komunisti svukli oficirsku uniformu i obukli ih u dronjke, posle saslušanja izvršenog u Crikvenici od tržnog nadzornika iz Sušaka Vojislava Ugarkovića (koji je u novoj vlasti vršio funkciju državnog tužioca), prebačeni su u partizansku Drežnicu, a zatim su u blizini Lokava mučeni i u mukama izdahnuli.
Početkom novembra 1943. godine, kad su nemačke trupe zaposele Lokve, iskopani su leševi Antona Šustara, Krešimira Vranića i Silvija Miculina i preveženi na Sušak, dok su leševi preostale dvojice oficira zakopani na mesnom groblju u Lokvama.
"ŠPIJUNI" NA SAHRANI Ubijenim
oficirima nacionalno (jugoslovensko) stanovništvo na Sušaku priredilo
je "neobično svečan sprovod". Bezobzirni hrvatski komunisti, "koji
nemaju smilovanja ni prema mrtvacima", poslali su da prisustvuju pogrebu
Marica Kauzlarić i Nada Polak, činovnice hrvatskog konzulata na Rijeci,
sa zadatkom da popišu sve prisutne na pogrebu. Potom je partizanska
propaganda objavila da će svi učesnici sahrane biti streljani kada se
komunisti vrate na Sušak.
Na kraju
svog izveštaja hroničar je zapisao da je "ovo jedan vrlo važan dokumenat
o visokoj nacionalnoj svijesti i moralu Jugoslavenske vojske u
Otadžbini, kojoj je u stvari, glavni cilj bila borba protiv okupatora i
čuvanje naroda od bespotrebnih stradanja i besciljnih pothvata, dok s
druge strane, ukazuje na pomanjkanje svakog morala i nepoštovanje časne
riječi kod komunista", ističući njihov jedini cilj - "borbu protiv svega
što diše nacionalno jugoslavenski".Zbog opšteg stradanja jugoslovenskih nacionalista u Dalmaciji i severnom primorju, od "fašističko-ustaške i komunističko-partizanske tiranije", čelnici Jugoslovenske vojske u otadžbini obraćali su se za pomoć i samom Svetom ocu (papi) Piju XII. "Komandant Hrvatskog odreda Jugoslovenske vojske u Domovini" general Dragutin Kuzmić obratio se Njegovoj svetosti Piu XII pismom sledeće sadržine:
"Mudrost reči, kojima se Vaša Svetost, s vremena na vreme, obraća savesti sveta, katolike Jugoslovene duboko potresa i beskrajno raduje. U mraku današnjice one su jedina svetlost. Stoga blagoslovite, Vaša Svetosti, na početku nove godine, Kraljevinu Jugoslaviju, onu zemlju koja je ustala protiv novog poganstva, oličenog u nacizmu, i agresivnog ateizma, oličenog u komunizmu. Tom svojom borbom Kraljevina Jugoslavija se uvrstila u red beskompromisnih branilaca Hrišćanstva u času kad je to značilo krajnju i najvišu žrtvu.
Misleći s tugom na sudbinu svoga hrvatskoga naroda, a sa ogorčenjem na njegovo sadašnje voćstvo, utvrđujem činjenicu da je hrvatska vernost katoličkoj crkvi grubo iskorišćena u nekatoličke i nehrišćanske svrhe. Blagoslovite, Vaša svetosti, Kraljevinu Jugoslaviju. Blagoslovite a ne pređite preko nje ćutke. Ona je danas razapeta između dveju tiranija, fašističko-ustaške i komunističko-partizanske. Sa najvišeg moralnog foruma, koji svet ima, mi bismo želeli da čujemo reči i ljubavi, pravde i razuma, svetlosti i svetosti. Reči obavezne za silne, utešne za nesrećne".
Kraj
Два
прва споменика на Газиместану срушили Турци, трећи 1941 до темеља
уништили Албанци а овај данашњи, саграђен 1953. године, Албанци минирали
и делимично оштетили 1999. године. - Највећи белег српске историје
данас чува косовска полиција. - Споменик турском освајачу цару Мурату
нико никад није чувао
Дуго, после Косовске битке, препричава се, српске мајке су поздрављале
своје новорођене синчиће са ‘’Здраво, мали осветнич е Косова’’! А
напаћени и поробљени српски народ на Косову, дуго после битке, историја
каже, није започињао никакве велике послове уторком, пошто је тог дана
започела историјска битка на Косову пољу ( 15. јуна по старом календару)
односно 28. јуна, по новом, 1389. године. Такође, после битке, сведоче
легенде , на Газиместану су почели да ничу црвени Косовски божури, који
су добили црвену боју од натопљене земље крвљу Косовских јунака. Колико
је за Србе велика и знаменита историја Косовске битке , толико је велика
и страдалничка историја споменика Косовским јунацима на Газиместану
који су рушени и обнављани четири пута од најзначајнијег датума српске
историје и 624 године од тада. Први споменик на Газиместану, мермерни
стуб, подигао је син цара Лазара Деспот Стефан Лаазаревић ( 1374 - 1427 )
око 1395. године. Деспот Стефан Лазаревић био је писац, велики
покровитељ културе и уметности а најзначајније дело му је ‘’ Слово
љубље’’. Турци су срушили споменик само пола века од његовог постављења и
дуго после тога на Газиместану, попршту Косовске битке , није било
никаквог обележја. Незна се тачно када је на Газиместану подигнут други
споменик од дрвета. Многи историчари кажу да је то било крајем XВИИ
века. Дрвени споменик је био пар деценија на месту Косовске битке и њега
су Турци порушили и уклонили. Трећи споменик на Газиместану, висок
седам - осам метара, подигнут је 1924. године. Њега су подигли грађани и
војници гарнизона града Приштине добровољним прилозима. На бронзаној
плочи на споменику је писало ‘’ Јунацима палим за крст часни , слободу и
право свога народа 1389 - 1912 ‘’. Војска Краљевине Југославије из
гарнизона Приштине овде је редовно полагала заклетву све до почетка
Другог светског рата. У правом смислу споменик је тада дожевео поштовање
и био је симбол части храбрости и оданости отаxбини. Многи су војници
тада са Газиместана носили са бусеном земље црвене Косовске божуре свуда
по Србији , одкле су долазили на служење војске на Косову - говори
Милутин Милисављевић, судија из Звечана, врсни познавалац косовске
историје , и историје Срба уопште. Милисављевић има најкомплетнију
документацију са фотографијама о Газиместану и многу другу историјску
грађу везану за Косово и Метохију. И трећи споменик на Газиместану,
подигнут 1924. године, Албанци су до темеља срушили одмах после напада
Хитлера на Југославију 6. априла 1941. године. Тако је и трећи пут
најзнаменитији белег српске историје укоњен са попришта Косовске биутке и
лица земље.
Од
јуна 1999. године, оаза српске историје на Газиместану је у бодљикавој
жици и под даноноћном стражом . До 18. марта 2010. године споменик су
обезбеђивали војници Кфора из Норвешке, Луксембурга, Аустрије,
Словачке... а од тада само припадници косовске полиције, међу којима је у
свакој смени обавезно један Србин. Преко магистралог пута од
Газиместана, споменик погинулом турском цару Мурату , Муратово турбе ,
турском освајачу нико никад није обезбеђивао а никда од Срба није било
покушаја, нити је икада икоме падало напамет да руши споменик погинулом
турском цару. Најпрецизнијих података има данашњи споемник на
Газиместану висок 25 метара који је саграђен за равно 927 дана, две и по
године. У њега је уграђено нешто више од 17.200 камених црвених блокова
у разним нијансама извађених из грачаничког каменолома. Споменик је рад
архитекте Александра Дерока. Има облик средњовековне куле. Унутар
споменика могу се прочитати , исписаним гвозденим словима утиснутим у
камену, стихови у славу херојске смрти српских витезова. Ови стихови су
били и на првом мермерном споменику који је на Газиместану подигао
Деспот Стефан Лазаревић око 1395. године. На врху споменика налази се
бакарна велика плоча на којој је угравирана формација српске и турске
војске у Косовској бици 1389. године. И овај споменик су Албанци јуна
месеца 1999. године минирали и делимично оштетили. Монумент српске
историје, светионик прошлости , белег српског мита и данас је у опасном
окружењу Албанаца недобронамерника , оних који када се одиграла Косовска
битка овде нису живели. 
