Hrvati sa kokardom

 Feljton preuzet sa sajta Večernjih Novosti

PEĆANAC PRVI ČETNIK!

 
 Smotra Orjune na ulicama Splita 1924.

KRAJEM 19. i prvih decenija 20. veka u Kraljevini Srbiji i u zapadnim srpskim zemljama nastajale su liberalne građanske organizacije koje su imale prvenstveni zadatak da provode srpsku nacionalno-oslobodilačku akciju, humanitarnu misiju, a sve to u ime srpskog oslobođenja i ujedinjenja (Srpski sokoli, Kolo srpskih sestara, Narodna odbrana, Srpski četnici, Masoni i drugi).
Te organizacije su podržavale postojeći evropski liberalni frankofilski poredak koji je želeo jaku jedinstvenu Jugoslaviju, i time popularisale ideologiju jugoslovenskog nacionalizma. Jugoslovenski četnici su, dakle, bili državotvorni nacionalisti koji su održavali i negovali tekovine oslobodilačkih komitskih ratova s početka 19. veka, balkanskih ratova i Prvog svetskog rata. U miru su nastupali sa isključivo jugoslovenskih nacionalnih pozicija podržavajući Organizaciju jugoslovenskih nacionalista (Orjunu), sa centralom u Splitu, a boreći se protiv "plemenskih" srpskih i hrvatskih ekskluzivizama Srpske nacionalne organizacije (Srnao) i Hrvatske nacionalne organizacije (Hanao).
Dokumentacija o Orjuni uništena je ratnim totalitarnim metodama naci-fašista i potom komunista posle 1945. godine, ali su tragovi ipak zabeleženi u periodici Kraljevine SHS u brojnim listovima, časopisima i revijama. Splitski "organ nacijonalista" (JNNO) "Pobeda", list "narodne, napredne i nerazdelive Jugoslavije", koji je izlazio od 1921. godine, predstavljao se kao "jedini narodnoodbrambeni nacionalistički list na Jadranu", koji je fanatično verovao u "jugoslavensku misiju".
Zbog ostvarenja kosmopolitskog cilja, u prvoj fazi preko jugoslovenstva, orjunaši su se zalagali da što više gledaju u "svijetlu budućnost", kako bi se što manje zagledali u prošlost koja je, po njima, delila i udaljavala "es-ha-es" narode od jugoslovenstva: "Naša tradicija velika je zapreka, da jednom pođemo napred, da se ispoljimo pred svetom kao jedna jaka i moćna kulturna celina, o kojoj bi svet i vodio računa i koju bi respektovao onako, kako to dolikuje da se respektuje jedan zdrav, krepak i moćan narod... Ono što je u našoj prošlosti bilo sitno i maleno, ono što nam je prečilo da budemo veliki i moćni treba da pokopamo, jer ćemo u protivnom slučaju biti manji nego što smo to bili: ostali bi uvek mala riba, koju velike proždiru" (Šain-Čičin Ćiro, "Pobeda", 1921).
Jugoslovenska Orjuna bila je preteča jugoslovenskog, a naročito dalmatinskog četništva.
Udruženja četnika za slobodu i čast Otadžbine osnovano je 1921. godine, a 1924. godine nastalo je Udruženje srpskih četnika za Kralja i Otadžbinu i Udruženje srpskih Četnika "Petar Mrkonjić" - Za Kralja i Otadžbinu, sa sedištem u Beogradu. Cilj Udruženja je bio da prikupi sve četnike i ratnike, "koji su u životu", i sve nacionalne radenike koji su pomagali četničku akciju od 1903. do 1918. godine, "a ostali su na moralno dostojnoj visini".

ZA ČAST I SLOBODU Zadatak Četnika "Petar Mrkonjić" bio je da "uzdiže kod omladine i građanstva narodni ponos, viteštvo, samopožrtvovanje za Kralja i Otadžbinu, za čiju su čast i slobodu četnici dali sve svoje, a za koju i dalje ostaju na braniku Krune i Otadžbine". Zadato im je dalje da se bore "protivu svakoga koji podriva i ruši temelj i ometa napredak Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca".

Predsednik organizacije u Kraljevini SHS bio je Ilija Trifunović - Birčanin, a od maja 1932. godine Kosta Pećanac.
Četnička slava bilo je Sretenje Gospodnje, kao uspomena na dan kada je vožd Karađorđe digao Šumadiju na ustanak protiv Turaka. Slava je svake godine uglavnom održavana u beogradskom hotelu "Imperijal". U vremenu režima kralja Aleksandra slave su bile naročito svečane. Godine 1930. domaćini u hotelu "Imperijal" su bili industrijalac Dušan Roš, rezervni kapetan i nekadašnji četnik, i predsednik Udruženja četnika Ilija Trifunović - Birčanin, koji je izgubio levu ruku 1916. na Gruntištu.
Sečenju kolača prisustvovale su istaknute ličnosti crkvenog, političkog i vojnog života, kao na primer episkopi skopski Josif Cvijović ("ustaša" Balkanskih ratova) i amerikanski Mardarije, bivši predsednik vlade i vođa demokrata Ljuba Davidović, izaslanici kralja i predsednika vlade, svi članovi Udruženja četnika, zatim književnik Hasan Rebac (Srbin islamske vere), publicista poljskog porekla Stanislav Krakov...
"Slavu su naročito uljepšali" hrvatski seljaci, njih tridesetdvojica iz Bukovca, sela u blizini Zagreba. Novinski izveštač je zapisao da su u dvorištu hotela "zagrljeni četnici zajedno sa hrvatskim seljacima i seljankama, igrali narodno kolo i pevali komitske pesme: 'Spremte se, spremte, četnici, silna će borba da bidne".
Novinar "Politike" je 1930. zapisao: "Iznenadni gosti iz Šestina kraj Zagreba bili su četnicima naročito dragi. Njihovo prisustvo bilo im je uteha da nisu uzalud lomili kosti, ostajali bez ruku, nogu i očinjega vida. I dok su se oni trudili da što bolje dočekaju braću iz Hrvatske, ovi su sa ljubavlju i poštovanjem posmatrali njihove prazne rukave, crna platna na očima i Karađorđeve zvezde na grudima".
U prigodnom govoru predsednik Udruženja četnika Birčanin je poručio da četnici imaju "jedinu želju da uvek ostanu dobrovoljna vojska svoga Kralja i svoje Otadžbine". Potom se zapevala pesma: "Vetarat vejet, strašno besnejet; Ej, tamo dole sredi na Balkan, tamo se biju Srpski ustaši".
Na redovnoj godišnjoj skupštini Udruženja četnika, 6. maja 1932. u hotelu "Imperijal", izabran je za novog predsednika Kosta Pećanac, a za potpredsednika Dragi Jovanović - Lune. Ilija Trifunović - Birčanin ostao je počasni predsednik Udruženja. U izveštaju je tada citiran francuski pesnik Lamartin koji je rekao da istoriju srpskog naroda treba pevati a ne pisati.

Blagoslov don Nika!

 

 Šibenik - nekad grad jugoslovenskih nacionalista

BIVŠI slovenački „orjunaši“ i slovenački četnici, kao i u vremenu pune „orjunaške“ snage, ostali su verni Udruženju četnika „Za čast i slavu Otadžbine“. Oni su organizaciono jačali i širili mrežu svojih organizacija. Tako su 7. novembra 1932. godine, u prisustvu brojne omladine i naročito „visokoškolaca“, jugoslovenski nacionalisti (Slovenci) ustanovili pododbor udruženja u Ljubljani. Sastanak je otvorio Fran Horvatin i pri tom pozdravio sekretara glavnog odbora Udruženja četnika Topalovića iz Beograda, zatim, predstavnika dalmatinskih četnika Brčića, predsednika zagrebačkog pododbora Lukatela, kao i zastupnika Narodne odbrane dr Capudera („Jutro“, Ljubljana, 9. novembar 1932).
Pogodna ideološka i politička klima nacionalnog jugoslovenstva, u vremenu režima kralja Aleksandra, doprinosila je daljem jačanju i širenju četničkog pokreta i u Dalmaciji. Šibensko Udruženje četnika osnovano je krajem 1932. godine. Posveta zastave 25. februara, bila je naročito svečana jer su prisustvovali „slavni četnički vojvoda“ predsednik Kosta Pećanac, sekretar Udruženja Topalović. Uz veliki broj Šibenčana dočeku su prisustvovali predstavnici vojnih i civilnih vlasti.
Pećanac je predvodio povorku koja se kretala do prostorija četničkog udruženja a iza njega „dvanaest šibenskih težaka“ na konjima nosilo je veliku jugoslovensku zastavu. Blagoslov posvećenja zastave obavljen je na „Poljani kralja Petra“. Pred tribinom je bila postrojena četa šibenskih četnika sa sokolskom glazbom, a uz njih brojna grupa članova Pokreta Jugoslavenskih nacionalista (nastavljači ugašene „Orjune“) iz Splita.
Novu četničku zastavu najpre je blagoslovio katolički svećenik don Niko Plančić, a potom i pravoslavni prota Krstanović. Nakon toga Pećanac je uzeo zastavu u ruke i uz poljubac je predao dr Čedomilu Mediniju, koji je zastavu uručio predsedniku šibenskog četničkog udruženja Anti Lučevu, „a ovaj je zatim predao zastavniku Šimi Trivi, koji je kao prvi četnički barjaktar na Jadranu primio posvećenu zastavu i položio zakletvu da će je čuvati neokaljanu do poslednjeg časa života“ („Novo doba“, Split, 27. februara 1933).
Izlazak vojvode Pećanca na tribinu pozdravljen je burnim ovacijama. Splitski novinar je zapisao: „Proslavljeni heroj, koji je u svom životu izvršio prava čudesa junaštva, govorio je kao prekaljeni ratnik i rodoljub. Svaka njegova riječ bila je prožeta dubokim osjećajem iskrenog rodoljublja. I zato su njegove riječi dočekane s ogromnim oduševljenjem i burnim poklicima Kralju i jedinstvenoj Jugoslaviji.
Na koncu, obraćajući se četnicima rekao im je: ‘Ako u odlučnom času ne budete bolji od mene, niste danas ni trebali doći. Vi ste mrtva straža na Jadranu (prema Italiji), vi ste onako neoborivi bedem koji nikad neće dopustiti da se ostvari ono što neko danas zamišlja...“.
Hrvati - jugoslovenski nacionalisti iz Dalmacije, posle ukidanja Orjune, u velikoj meri podržavali su aktivnosti četničkih udruženja u Dalmaciji, a Split je sve više postajao bastion četničkog i sokolskog jugoslovenstva.
U prvi plan je sve više izbijao književnik Niko Bartulović iz Starog Grada na Hvaru. On je bio i ostao jedan nestvarni romantični zatočnik jugoslovenstva, koji je u njega prostodušno verovao i u vremenima kada je svima bilo jasno da takva ideološka koncepcija postaje utopija u godinama pred Drugi svetski rat. Za jugoslovenstvo se u početku borio u Organizaciji jugoslovenskih nacionalista (Orjuni), a glavni saveznici su mu bili srpski, hrvatski i slovenački jugoslovenski nacionalisti.

SVRSTAN MEĐU FAŠISTE LIČNOSTI Nike Bartulovića, četničkog ideologa književnika Dragiše Vasića, književnika Đure Vilovića i Silvija Alfirevića svrstavane su od strane komunističkih publicista i istoričara, zajedno sa ravnogorskim četničkim pokretom, u tabor fašističkih i nacističkih ideologa i ideologija.

Prava životna drama književnika Nike Bartulovića započela je nemačkim napadom na Jugoslaviju. O njegovoj sudbini posle bombardovanja Beograda nemačke okupacione vlasti nisu ništa znale. On je trebalo da bude uhapšen od nemačke obaveštajne službe - „EK Beograd“, pod sumnjom da je mason, pa čak i „komunista“.
Bartulović se povlačio putevima kojim je išla kraljevska vlada prema Crnoj Gori. Pred kraj aprilskog rata 1941. godine (13. ili 14. aprila) Bartulović je pokušao da se evakuiše iz zemlje s grupom jugoslavenskih političara koji su s nikšićkog aerodroma odleteli u Grčku. Od desetak aviona dva su doživela udes. U jednom je poginuo čuveni istoričar prof. dr Vladimir Ćorović, a u drugom, koji se zapalio posle neuspešnog uzletanja, Bartulović je sa ostalih pet-šest putnika ostao nepovređen.
Pošto nije uspeo da pobegne iz Jugoslavije, prve ratne godine proveo je, prema memoarskim kazivanjima, „skrivajući se“ na području od Risna do Splita. Ne treba zaboraviti na činjenicu da je sa izbijanjem rata i proglašenjem Nezavisne Države Hrvatske, glavni posao ustaša u Dalmaciji bio hapšenje i likvidacija Srba pravoslavnih, ali i rimokatolika (Hrvata) - Jugoslovena (to su brojni „Jugosokoli“, bivši „orjunaši“, „jenesovci“, četnici i dr). Dolazak italijanske vojske u Dalmaciju, posle potpisivanja Rimskih ugovora 18. maja 1941, spasio je jugoslovenske nacionaliste od brze ustaške likvidacije.
Bartulović se u Splitu odmah priključio radu Odbora za pomoć izbeglicama koje su pred ustaškim terorom bežali u Dalmaciju iz Like, Korduna, Banije, Bosne. Na čelu odbora bio je pravoslavni sveštenik Sergije Urukalo, a značajnu ulogu imali su profesor književnosti Silvije Alfirević (bivši generalni sekretar „Jadranske straže“), književnik Niko Bartulović, Radmilo Grđić - sokolski starešina „emigrant“ iz Hercegovine, Dobrosav Jevđević - bivši narodni poslanik iz Prače, trgovac iz Like Milan Uzelac.

Srpske vatre na tromeđi

 
 Pripreme za ustanak u ličkom selu Založnice

U VREME komunističkog režima Josipa Broza Tita govorilo se i pisalo da je ustanak u Hrvatskoj i BiH podigla KPJ na čelu sa Đokom Jovanićem, Jakovom Blaževićem i Markom Oreškovićem. Krajem osamdesetih pominjana su dva srpska antifašistička gerilska ustanička pokreta pod vođstvom Đoke Jovanića i Momčila Đujića.
Međutim, može se zaključiti (posle pregleda arhivske građe Vojnog arhiva i emigrantske literature), da se nije radilo o dva gerilska pokreta, nego o jednom opštenarodnom srpskom ustanku, iniciranom elementarnom potrebom opstanka naroda, sklonjenog u velebitskim zbegovima ispred hrvatskog noža. Ustanički pokret su predvodili jugoslovenski građanski nacionalisti, simpatizeri monarhističke Jugoslavije, kojima su se priključili oficiri i vojnici preživeli iz Aprilskog rata.
Prve oružane odbrambene borbe posle uspostave NDH izveli su gračački ustanici i pripadnici kraljevske vojske (budući četnici) 12. aprila pod vođstvom Daneta Stanisavljevića Cicvare. To je, u stvari, bila odbrana srpskog Gračaca od ustaša koji su dolazile od Gospića kao prethodnica Italijana. Akcija je odmah poprimila jugoslovenski četnički karakter. Naime, gračačkim ustanicima istog dana pridružili su se mornari kraljevske mornarice (njih oko 50), na čelu sa kapetanom korvete, Slovencem Mirkom Blajvajzom, koji je bio komandant obalske komande u Selcu.
U emigrantskoj literaturi ta narodna samoodbrana nazvana je prvom ustaničkom narodnom četničkom organizovanom borbom u Jugoslaviji protiv okupatora i Hrvata.
Druga četnička odbrambena ustanička akcija (koja je bila i opštenarodna) desila se u Hercegovini, sredinom juna, u nevesinjskom i gatačkom srezu. Takođe se radilo o elementarnoj odbrani srpskog pravoslavnog naroda od ustaškog pokolja. Prve borbe u Dalmaciji sa ustašama, pod istim okolnostima kao u Hercegovini, otpočele su, takođe, početkom juna 1941. godine. Duhovni vođa i komandant ustanika bio pop Momčilo Đujić.

VEZE ILIJE BIRČANINA PO dolasku u Split Ilija Trifunović Birčanin se povezao s četničkim prvacima u Kninskoj krajini, južnoj Lici i jugozapadnom delu Bosne - s popom Momčilom Đujićem, bivšim poslanikom Stevanom Rađenovićem, Pajom Popovićem s dalmatinskog Kosova i Branom Bogunovićem iz Bosanskog Grahova, Omčikusom, vojvodom Rokvićem iz Grahova. Oni su bili inicijatori i realizatori 27-julskog ustanka naroda BiH i Hrvatske.

Ustanak u Srbu, 27. jula 1941, koji su hrvatski komunisti u potpunosti prisvojili za sebe, u stvari je bio ustanak Srba "Tromeđe" (Lika-Dalmacija-Bosna), koji je pripreman tokom jula na slobodnoj srpskoj planini Velebitu. Predvodili su ga gračački, srbljanski, donjolapački i grahovljanski gerilci monarhijskog, jugoslovenskog, četničkog opredeljenja. Radilo se, dakle, o legitimnim ustanicima (braniocima Jugoslavije) koji su se digli zbog elementarne odbrane od gospićkih ustaških postrojbi.
Zahuktavanje ustanka jačalo je od sredine jula 1941, da bi potom prerastao u ustanak Srba južne Like, odnosno Tromeđe, pod vođstvom Maneta Rokvića iz Grahova (Drvara), Paje Omčikusa iz Donjeg Lapca i Srba, Daneta Stanisavljevića Cicvare iz Gračaca, ali bez Đoke Jovanića i bez popa Momčila Đujića, koji je, prema kazivanjima, u to vreme bio u Strmici ili Kistanjama.
Splitske jugoslovenske nacionaliste organizovao je i aktivirao Ilija Trifunović Birčanin, koji je po pismenom ovlašćenju Dragoljuba Mihailovića "da može voditi političke i vojne akcije u Dalmaciji i Hercegovini", stigao u Split krajem septembra ili početkom oktobra 1941. godine. Po dolasku u Split, Birčanin je u kući Tomislava Mimice (jugoslovenskog nacionaliste - rimokatolika Hrvata) održao sastanak sa splitskim jugonacionalistima "najodličnijim Hrvatima Jugoslavenima", kome su prisustvovali "sokolaš" Radmilo Grđić, književnik Niko Bartulović, doktor medicine Jakša Račić, Jerko Matulić i drugi, i potom osnovao Srpski nacionalni komitet.
Tada je osnovan i tajni Demokratski blok svih demokratskih grupa i stranaka, čiji je "pokretač i duša", prema zapisima Radmila Grđića, bio upravo književnik Niko Bartulović. "Loše držanje" Mačekove Hrvatske seljačke stranke u Demokratskom bloku, paralizovalo je svaku odlučniju akciju, pa je naknadno, u novembru 1942, osnovan Jugoslovenski revolucionarni pokret ("Jugorepo").
Osim Srpskog nacionalnog komiteta, Birčanin je u Splitu osnovao vojni štab, kasnije nazvan Komanda zapadnobosanskih, ličko-dalmatinskih i hercegovačkih vojno-četničkih odreda, a on je postao vrhovni komandant prekodrinskih četnika. Bliski Birčaninovi saradnici postali su pravoslavni sveštenik Sergije Urukalo, književnici Niko Bartulović, Silvije Alfirević i Đuro Vilović, Marko Mikačić, advokat dr Nonveiler, dr Beroš, dr Jakša Račić, Duško Zafranko, Ćiro Madiraca, kao i oficiri Kraljevine Jugoslavije - kapetani Mihajlo Tomašević, Mladen Kostić (Birčaninov ađutant), Radovan Ivanišević, koga je Birčanin imenovao za načelnika svoga štaba.
Potom je Birčanin odredio poverljive oficire, uglavnom rimokatolike - Hrvate jugoslovenske orijentacije - da vrše organizaciju četničkih jedinica na obali i ostrvima Jadranskog mora, od Dubrovnika do Šibenika.
Najistaknutiji su bili: major Marin Stude, kapetani Krešimir Boras, Branko Šušlić, Vojmir Alfirević (sin Silvija Alfirevića), Drago Laurić i poručnik Mate Amat.

Dučeovo čedo Pavelić

 
 Ustaše likvidiraju Srbe

POKRAJINSKI komitet KP Hrvatske za Dalmaciju, preko komunističkog lista „Naš izvještaj“, upoznao je „narod Dalmacije s izdajničkom ulogom tzv. Srpskog komiteta u Splitu“, koji su među ostalima sačinjavali Urukalo, Jevđević, Buić, Grđić i drugi“, i koji se „složio s italijanskim okupatorskim vlastima u tome da će pomoći okupatorima da ‘umire’ srpski živalj u Bosni, Lici i ostalim hrvatskim krajevima, ako Talijani okupiraju te krajeve“, piše u Kronologija Splita 1941-1945, Institut za historiju radničkog pokreta Dalmacije, Split, 1979.
Ne treba zaboraviti da je Musolinijev fašizam u svojoj početnoj fazi nastojao podmuklo izazvati što jači raskol između Hrvata i Srba, kako bi lakše razbio i okupirao prostor Kraljevine Jugoslavije. Ideolozi i čelnici ravnogorskog pokreta znali su za takva fašistička stremljenja, pa su nastojali da iskoriste italijansku vlast u Dalmaciji za spas izbeglog srpskog stanovništva od hrvatskog pokolja.
Četnički ravnogorski pokret je upozorio da nema iste ciljeve kao italijanski: „Prvo, fašistički Rim nastojava da zauvek zavadi Srbe i Hrvate. Mada je poznati talijanski novinar Virgino Gajda u Giornale d’Italia septembra prošle godine, povodom rođendana kralja Petra II, sa zadovoljstvom konstatovao da je stvoren jaz između Srba i Hrvata, ipak izgleda da Rim smatra da ovaj jaz još nije dovoljno veliki.
Drugo, fašističkom Rimu nije dovoljno primorskih krajeva koje je anektirao, već, prema pouzdanim obaveštenjima, cilja i na čisto srpske krajeve u Bosni, Hercegovini i Dalmaciji. Pored ovoga, talijanske vlasti nama ne veruju, mi imamo još manje razloga da njima verujemo... Međutim, možemo biti sigurni da postoji veliko nezadovoljstvo Rima prema Pavelićevoj Ustaškoj državi. Pavelić je čedo Rima, ali ovo čedo je, čim je stalo na svoje noge, napustilo očevu radnju i otpočelo da radi za konkurentsku firmu. Drugim rečima, Pavelić je u Zagrebu eksponent Berlina, a ne Rima. Naravno, Talijani rade potajno protiv ustaša, jer ne treba zaboraviti, da između Rima i Pavelićeve mizerije od države postoji ugovor o ‘iskrenoj savezničkoj saradnji’!“
Dakle, srpska četnička linija u Dalmaciji, predvođena Ilijom Trifunovićem - Birčaninom, donekle prihvata Italijane kao nužno zlo u uslovima pokolja srpskog naroda. Glavni ideolozi Birčaninove srpske četničke linije bili su književnici Đuro Vilović i Silvije Alfirević, koji se otvoreno vraćaju svom predačkom srpstvu (poticali su iz starih dalmatinskih srpsko-katoličkih porodica), kao i srpski pravoslavni proto Sergije Urukalo.

ĆUTANjE DO DANAS IAKO rimokatolici, bivši Hrvati, Vilović i Alfirević u jesen 1942. pokreću splitski četnički list „Krik iz jame“, u kojem iznose nemilosrdne podatke o svehrvatskom podaništvu idejama nacizma i ustaštva, uz isticanje činjenice da nije bilo nikakvog kajanja kod dalmatinskih Hrvata zbog masovnih hrvatskih zločina nad Srbima, što je, uostalom, vrlo izraženo i dan danas.

U jesen 1942, zbog spasa srpskog naroda od pokolja, major rimokatolik Marin Stude (Hrvat) s kapetanom Vojmilom Alfirevićem i potporučnikom Matom Amatom, pristupio je Birčaninovoj ideji o stvaranju Jugoslovenske legije, u koju su oni ušli kao hrvatski četnici. „Sva trojica i skoro 90 odsto prve čete krenuli su u četničke redove kao - pravoslavni“ - tvrdio je književnik Vilović. Prema pouzdanim izvorima, te 1942. više od 70 dalmatinskih rimokatolika Hrvata (uglavnom Splićana, Makarana, Šibenčana, Hvarana) otišlo je u Knin da se bore u jedinicama vojvode Đujića protiv ustaških pogroma.
Ne treba zaboraviti na činjenicu da je u Splitu bio povelik broj jugoslovenskih četnika (i Sokola), koji su bili istaknuti intelektualci - krem splitskog građanstva. Dovoljno je navesti malo poznati podatak da je u jednom navratu njih pedesetak iz Splita otišlo u Slobodnu srpsku planinu Dinaru, i priključili se Dinarskoj četničkoj jedinici. U januaru 1942, pomoću aktivnih oficira iz Splita, formirano je pet četničkih pukova od po dva bataljona i dva četnička odreda, što je zajedno u početku činilo Dinarsku diviziju.
S druge strane, tokom rata jugoslovenski nacionalista - književnik Bartulović, održavao je veze s izbegličkom vladom u Kairu i Londonu, preko britanskih agenata kao i s Jugoslavenskom vojskom u otadžbini. Postoje indicije da je i sam Birčanin kao jugoslovenski nacionalista došao u Split prema nalozima britanskih obavještajnih službi. Naime, jugoslovenski nacionalisti u Splitu došli su preko vladinih i britanskih kanala u dodir sa specijalnim agentom britanske i jugoslovenske vlade, poručnikom Jugoslovenske kraljevske vojske Slovencem Stanislavom Rapotecom, koji je u Split stigao 3. februara 1942. godine.
On je na spektakularan način 16. januara 1942. stigao podmornicom na Mljet preko britanske službe za naročite zadatke (S.O.E) i Komande jugoslavenskih trupa na Srednjem istoku. Rapotec je potom u Splitu uspostavio kontakt s ravnogorskim vojvodom Ilijom Trifunovićem - Birčaninom, Nikom Bartulovićem, Dankom Anđelinovićem, Jurom Arnerićem i s drugim jugoslovenskim nacionalistima, ali i s predstavnicima Samostalne demokratske stranke i Mačekove Hrvatske seljačke stranke.
Rapotec je dobio zadatak da ispita „mogućnost desanta u Dalmaciji, ako u proleće Sovjeti uspiju potući Nemce“. U izveštaju obaveštajca NOP, iz sredine februara 1942, navodi se da je Draža Mihailović, koji se u to vreme nalazio u Istočnoj Bosni, trebalo da za ovo vreme „sredi i okupi četnike“, kako bi sa njima „prihvatio“ (Rapotecov izraz) taj desant.

Sva pomoć Englezima

 
 Ivo Lola Ribar (u sredini) u okolini Splita 1943

DRAŽA Mihailović je trebalo da digne ustanak u pozadini i da očisti deo teritorije kojim bi prolazila desantna vojska. Mihailović je dobio zadatak da okupi i sjedini sve četničke snage i da ih "ne izloži" u borbi s Talijanima, tj. da izbegne veće borbe kako bi mogao na proleće da pomogne desant britanske vojske.
Primedbu "obavještajca NOP-a" da četnici i onako šuruju s Talijanima Stanislav Rapotec je odlučno odbio, jer je to bio samo taktički potez zbog dobijanja na vremenu i operativnoj snazi: "Do tzv. šurovanja došlo je samo tamo gdje su četnici morali da se bore protiv više neprijatelja, kao na pr. ustaša i nekih pljačkaških bandi, prosto razbojnika... Sa ovakvim taktiziranjem četnici štede svoje ljude do desanta, koji u prvo vreme moraju osigurati prolaz desanta".
Rapotec je na kraju istakao da "Jugoslaveni" (četnici) imaju stalnu vezu sa jugoslovenskom emigracijom preko radio stanice u Istočnoj Bosni, i da postoji veza preko kurira koji "stalno dolaze i odlaze". Prikupivši potrebne podatke o četničkom pokretu, Rapotec se posle nekoliko meseci vratio u Kairo.
"Obavještajac NOP-a" iz Splita sastavio je izveštaj februara 1942. o radu i delovanju Bartulovićevih drugova - "jugonacionalista" u Splitu. Izveštavao je o kretanju Danka Anđelinovića, njegovim vezama s Birčaninom; o V. Šegviću i njegovom "prerevnosnom" ispoljavanju jugoslovenskog nacionalizma; o Milohniću, nekadašnjem kriminološkom komesaru, idejnom Jugoslovenu; o zajedničkom radu HSS i jugonacionalista prema "novoj" direktivi iz Londona.
Splitski "jugonacionalista" Arnerić se zalagao za saradnju Jugoslovena (četnika) i komunista, i u slučaju izbijanja sukoba među njima, predlagao je da "Jugoslaveni izbegnu sukobe i da se povlače na vreme". Rapotec je zaključio da su "Jugoslaveni" u Splitu slabo organizovani "i šta više preplašeni jer se, tražeći od njih da oni izvrše neki zadatak, svak od njih izvlačio". "Pukovnik" bivše jugoslovenske vojske zalagao se za zajedničku borbu četnika i partizana, pod jedinstvenim rukovodstvom, protiv okupatora i ustaša.

PARTIZANI NEPOUZDANI NA pitanje "obavještajca NOP-a" da li bi za jedan deo desanta bila podobna Crna Gora, specijalni agent Stanislav Rapotec je odgovorio da ne bi "zato što u Crnoj Gori nema nijednog četničkog odreda, jer su u njoj samo partizani". Očito su partizani bili nepouzdani za britanski desant, pa je zato Split postao važan centar Jugoslovenske vojske u otadžbini.

Ivo Lola Ribar (konspirativno "Fišer") 17. marta 1942. izvestio je iz Splita vrhovnog komandanta Josipa Broza o političkom stanju u Dalmaciji, koje je po njemu bilo "vrlo zanimljivo": "Vodstva HSS-a, SDS-a i sličnih grupa drže se - kao i svugdje - tako da su pukli pregovori između njih i naših. Veliku aktivnost razvijaju izgleda krugovi jugonacionalista, koji su Dražini eksponenti. U rejonu Knina i Sinja dejstvuju četnici pod vodstvom nekog tipa Paje Popovića (jedan od julskih ustanika). Prema obavještenjima dalmatinskih drugova i tamo je stigla neka misija iz Kaira koja je navodno nosila Draži direktivu da se pomiri s nama, i studirala mogućnost za desant trupa. O ovome ćemo dobiti preciznije podatke, a izgleda da je neka ozbiljnija petljavina".
Istoričar Đuro Stanisavljević je zapisao da je zbog slabosti četničke organizacije na terenu, u decembru 1942. panika zahvatila i građanske političare u Splitu, koji su se ponovo angažovali da ostvare građanski blok i pojačaju četničku akciju u Kninskoj krajini. On je dalje naveo da su se u tom smislu pokrenuli i neki jugoslovenski nacionalisti, mobilišući prvu grupu od 40 Hrvata-četnika za Kninsku krajinu.
Bartulović je pokrenuo inicijativu za formiranje Nacionalno-demokratskog bloka ili Građanskog bloka u Splitu, koji je prerastao u novembru 1942. u Jugoslovenski revolucionarni pokret ("jugorepo"), sa ciljem da okupi jugoslovenske nacionaliste. Pokret je usvojio rezoluciju i uputio je Dragoljubu Mihailoviću. U svom memoarskom iskazu Radmilo Grđić "živo se sećao sa koliko je radosti Mihailović primio vest splitskih nacionalista".
Komunistički istoričar Branko Latas je tvrdio da su osnivanje Jugoslovenskog revolucionarnog pokreta u januaru 1943, Dragoljubu Mihailoviću predložili "neki intelektualci", među kojima su bili Niko Bartulović, dr Beroš i dr Zvonko Šimunić. Oni su Mihailoviću uputili "deklaraciju" u kojoj su, kao Hrvati "jugoslovenski orijentisani", predložili "prilaženje novim mjerama" kako bi u što većem broju privukli Hrvate u četničku organizaciju.
Predložili su da se osnuje "Jugoslovenski revolucionarni pokret", koji je pod svoju zastavu trebalo da okupi nekompromitovane Hrvate, "tako da unutarnjom revolucijom dovede do moralne, nacionalne i socijalne obnove kod Hrvata, da se kao instrument takve revolucionarne akcije, odmah obrazuju posebne vojne formacije, pod imenom Jugoslavenskih legija, koje bi djelovale paralelno sa četničkim pokretom, a bile bi nosioci revolucionarne borbe u hrvatskim krajevima".
Jugoslovenske legije su vođe "jugorepa" smatrale delom redovne Jugoslovenske vojske u Otadžbini. Oni su smatrali da je Split "najpodesniji da bude centar akcije, te da se u njemu organizuje vodstvo, sa svim potrebnim aparatom za njeno vođenje".
Deo jugonacionalista iz Splita, među kojima i Bartulović, bio je nezadovoljan nacionalnom strategijom Birčanina i sve više su se ideološko-politički i nacionalno udaljavali, boreći se za blagonaklonost Dragoljuba Mihailovića: Bartulović sa jugoslovenske pozicije postepenog približavanja partizanima, a Vilović sa srpske pozicije čuvanja izvorne četničke borbe za srpstvo, pa potom i za unitarno monarhističko jugoslovenstvo.

Kurs admirala Gatina

 
 Srpski borci sa zarobljenim ustašom na Vidovdan 1943.

U IME Srpskog nacionalnog komiteta u Splitu Đuro Vilović (sa Alfirevićem) je upozoravao na svu opasnost od ustaške infiltracije u partizanske redove. Značajan je dopis od 24. januara 1943. godine: "Početkom januara (1943) doputovao je u Split hrvatski ustaški admiral Gatin, inače rodom Splićanin, poslat od grupe hrvatskih ustaša, koji se kupe oko dr Berkovića i dr Ede Bulata (u Kraljevini SHS bio jugoslovenski nacionalista - "orjunaš").
Gatin je imao zadatak da poveže sve hrvatske frakcije u Splitu i okolini, a govorio je ovako: 'Približuje se konac ovome ratu, pobeda je sigurna na strani saveznika, i radi toga potrebno je da mi Hrvati mislimo o našem spasu. Sa Pavelićem se ništa ne može, on je lopov i izdajica i radi toga moramo mi svi bez njega, i protiv njega da se udružimo i da spremni dočekamo kraj rata. Već sada svi mi Hrvati moramo stupati u redove partizana i pomagati ih svim silama i sredstvima. Svi i Domobranci i Ustaše moraju k ovima, jer jedini oni moći će da nas spasu od zla koje nas može zadesiti radi bezglavo vođene politike sa strane hrvatsko-ustaškog vodstva. Ujedinjeni s njima moći ćemo se spasiti i osvete sa strane Srba i njihovim političkim prestižom moći ćemo pregovarati sa Srbima na ravnoj nozi i oboružani mi kao i oni'.
Na primedbu jednog prisutnog Hrvata: 'Ali partizani vode komunističku politiku?', odgovorio je: 'To je istina, ali to je prividno, jer naši komunisti su Hrvati u prvom redu i oni će u danom času otvoreno stati u odbranu Hrvatskih prava, pa politika bila kakva bila'. Na pitanje: 'Ali tu ima i Srba komunista, a šta ćete s njima?', Gatin je odgovorio: 'Kad ne budu više potrebni, onda će ih nestati, jer mi ćemo biti u većem broju" (Vojni arhiv, k. 157, br. reg. 8/2).
Vilović i Alfirević su raskrinkavali trostruku ulogu "mačekovaca", vezano za njihovu "dilemu" na čiju se stranu postaviti, da li na partizansku, ustašku ili jugoslovensku ravnogorsku (u tom slučaju bilo je najmanje dileme).
Vilović i Alfirević navode razgovor (iz sredine decembra 1943) predstavnika HSS Ivana Petra Mladinea (bivšeg narodnog poslanika) i splitskog Srbina dr Jove Miovića, o mogućnosti saradnje Hrvata i Srba. Tom prilikom Mladineo je, u prisustvu samostalnog demokrate (iz SDS) izjavio sledeće:
"Delegat Srba na razgovorima sa grupom Jugoslovena postavio je slijedeći zahtjev: Hoćemo dinastiju sa kućom Karađorđevića; Vojno vodstvo pod komandom đenerala Draže Mihailovića; nikakva organizacija vojne prirode ne smije se vršiti bez odobrenja vodstva četničke organizacije. Delegat Srba tražio je od nas, da radi uspešne saradnje mi Hrvati moramo ili s četnicima ili u jednoj drugoj vojnoj organizaciji pod vodstvom đenerala Mihailovića, učestvovati u svim borbama koje vode četnici".

UTICAJ MAČEKOVIH MINISTARA U DOPISU od 24. januara 1943, Vilović (i Alfirević) su nastavili da analiziraju svu pogubnost podmukle hrvatske nacionalne politike, koja je bila fatalna po srpski nacionalne opstanak. Skretali su pažnju na antisrpsku politiku hrvatskog dela "emigrantske vlade" u Londonu, koja je instruirana od Engleza u pravcu ostvarenja budućeg federalističkog koncepta državnog ustrojstva Jugoslavije. Taj koncept su u najvećoj mjeri provodili Mačekovi ministri u jugoslovenskoj vladi, predvođeni dr Jurajem Krnjevićem.

Ovaj razgovor "haesesovac" Mladineo je, prema Vilovićevom zapisu, zaključio sledećim stavom: "Mi Hrvati želimo saradnju sa Srbima, ali mi ne možemo da zauzmemo neprijateljski stav protiv partizana, jer to je naša vojska, koja nam može sutra pred saveznicima da opere obraz, i mi Hrvati namjeravamo sa tim partizanima udružiti Hrvatsku seljačku i građansku zaštitu i u svim mjestima Primorja dočekati saveznike i preuzeti vlast od okupatora. Uostalom, naša HSS danas je u nemogućnosti da pokaže svoju brojčanu snagu, jer naše desno krilo otišlo je k ustašama, a lijevo k partizanima. Mi danas pristalica svojih i nemamo ili ih imamo vrlo mali broj".
Vilović i Alfirević su i dalje isticali ideološko-politički različit, ali nacionalno istovetan velikohrvatski nacionalni projekat, koji je sve više bio podudaran s porastom ratnih uspeha Anglo-amerikanaca i Sovjeta. I rimokatolici - Hrvati u redovima "samostalaca" (Vilderova Samostalna demokratska stranka) imali su podudarno nacionalno razmišljanje o stvaranju jedinstvene Velike Hrvatske, kao i ustaše, frankovci, haesesovci i komunisti.
Vilović i Alfirević su citirali jednu nacionalno čudovišnu izjavu "samostalca" Felera (u proleće 1945. likvidiran bez suđenja od strane komunista zajedno sa Bartulovićem, "negde kod Topuskog"), koji je otkrio pravu nacionalnu metamorfozu Vilderovih "esdesovaca": "Isti gosp. Feler u jednom privatnom razgovoru izjavio je ovo: 'Hrvati treba da dobiju sve teritorije, istorijske, razume se, i sve one krajeve u kojima živi i jedan Hrvat'. Na upit: 'I Boku Kotorsku?' Odgovorio je: 'Nego šta i Boku Kotorsku, ponavljam sve krajeve u kojima Hrvati žive'.
Taj isti gosp. Feler izjavio je ovom prilikom, protivno no ranije, da su "Hrvati dužni da se pridruže partizanima, jer su partizani hrvatska narodna vojska". Vilović je u postskriptumu zapisao slijedeće o hrvatskim intelektualcima, hrvatskoj politici i političarima: "Iz ovog se vidi sva prividna kontradiktornost hrvatskih intelektualaca i ljudi koji interpretiraju hrvatske zahtjeve i način rezonovanja".

Maček neće đenerala

 
 Vojvoda Birčanin sa svojim komitama

MAČEKOVCI su pokušavali da "glume" lojalnost prema zvaničnim državnim organima vlade u emigraciji, pa tako i prema Jugoslovenskoj vojsci u otadžbini. Tražili su da im se šifrom odgovori iz Londona "da li trebaju da se stave pod komandu đenerala Mihailovića". Iz Londona od hrvatskog dela vlade nikad im na to pitanje nije pozitivno odgovoreno, pa su oni smatrali da je Mihailović predstavnik Srba, i zato se za njega nikako ne smeju angažovati.
Mačekovci su bili ubeđeni da su "Četnički pokret, Mihailović i ostalo, stvar aranžirana od Srpskog kulturnog kluba (na čelu sa Slobodanom Jovanovićem i Dragišom Vasićem) i vojske i da ne predstavlja stanovište vlade, koja je u vječitoj krizi". Mačekov HSS je slao u inostranstvo veći broj ljudi radi informisanja hrvatskog ministra Krnjevića. Njihovu akciju novčano su pomagali i vladini krugovi Nezavisne Države Hrvatske.
Sinhronizovanu političku akciju mačekovaca i Pavelićevih ustaša pomagao je biskup splitski Klement Bonefačić, koji je književnika Vilovića proganjao po Splitu od početka rata, pa ga je zato Vilović jednostavno nazivao "ustašom". Bonefačić je slao u Vatikan političke referate - predloge za odbranu rimokatoličkog klera i crkve u Hrvata, odakle su prosleđivani u inostranstvo, naročito hrvatskim članovima vlade u Londonu, a ovi svojim predstavnicima u Ameriku.
Vilović navodi da je "tu skoro" Bonefačić poslao izveštaj o ubistvu majora Mladenovića na Vagnju (početkom rata), u kojem se ubica, ustaša dr Milan Luetić, prikazuje kao hrvatski narodni junak, jer je morao pucati na majora Mladenovića "da zaštiti svoje hrvatske vojnike od maltretiranja srpskih oficira". Vilović je zaključio da je "stvar u potpunosti lažna", jer o ubistvu postoji zapisnik sa izjavama očevidaca koji utvrđuju krivicu Luetićevu.
Pošto je Ilija Trifunović-Birčanin bio slabog zdravlja, a bolest je naglo napredovala, početkom 1943. razmišljalo se o njegovom nasledniku na položaju četničkog komandanta na području Splita i Dalmacije. U novembru 1942. on je za vođenje poslova u Štabu odredio zamenike - potencijalne naslednike - sveštenika Sergija Urukala i Silvija Alfirevića za političke, a kapetane Radovana Ivaniševića i Mladena Kostića za vojne poslove.

KRIK IZ JAME TREBA istaći ratnu publicističku aktivnost Đure Vilovića. Naime, on je u oktobru 1942. godine zajedno sa Hrvatom Silvijem Alfirevićem u Splitu, uz "prećutnu toleranciju Italijana", pokrenuo list "Krik iz jama", koji je predstavao reakciju na hrvatski stravični genocid nad pravoslavnim Srbima.

Ovakvim imenovanjem izazvan je rivalitet između postavljenih ličnosti i onih koji su "zaboravljeni". Zapostavljenim su se osetili Jevđević, Grđić, major Slavko Bjelajac alijas Nikola Dekić (komandant četnika u Lici), sveštenik Momčilo Đujić i major Petar Baćović.
Birčaninovom odlukom najviše je ipak bio pogođen hercegovački "sokolaš" Radmilo Grđić, koji je poveo pravu kampanju protiv Birčanina i njegovih zamenika. O tome je književnik i publicista Đuro Vilović ("Hrvat - srpski četnik"), u izveštaju Dragoljubu Mihailoviću, napisao: "Lansiralo se kako su dani vojvode Birčanina odbrojani, a onda da dolazi kao politički vojvoda g. Radmilo Grđić, a njegov bi pomoćnik u Splitu bio g. Niko Bartulović. Već tada se u Splitu okupljaju i stvaraju pravila i načela za
JUGOREPO (Jugoslovenski revolucionarni pokret)".
Vojvoda Birčanin je posle duge bolesti umro u Splitu 6. septembra 1943, ali nije odmah sahranjen, već je vojvodino balsamovano telo smešteno u jednoj prostoriji splitske pravoslavne crkve, odakle je trebalo da se prenese u Crnu Goru. Venci nisu polagani, po izričitoj želji vojvode, "a i da bi se izbeglo da 'tetkići' (Grđićeve pristalice) pošalju svoj vijenac sa svojom zastavom". Posmrtni ostaci vojvode Birčanina zbog ratnih okolnosti i potonjih komunističkih vremena nisu, dakle, mogli biti sahranjeni na predviđeno mesto, u "Nacionalni hram na Ravnoj Gori", ali ni u Crnoj Gori.
Kapetan Radovan Ivanišević je pomagao Birčaninovoj supruzi u nastojanjima da se vojvodini zemni ostaci sahrane u Crnoj Gori, iako je za života Birčanin "imao velikih problema sa Crnogorcima". Ivanišević je zapisao da je on molio generala Đukanovića da se organizuje doček u Crnoj Gori, a potom i dostojanstvena pratnja vojvodinog tela, "kako bi bar na taj način oborili verovanje da su Crnogorci mrzeli pokojnog vojvodu i da su ga izbacili iz Crne Gore u času kada je tamo našao azil. Prema Ivaniševićevom mišljenju, Birčanina su najviše progonili zelenaši i komunisti, ali je pred smrt Birčanin hvalio nacionalne srpske Crnogorce, koji su bili "najčistiji Srbi".
Nad odrom Birčaninovih zemnih ostataka Đujić je izgovorio posmrtni nekrolog, za koji se govorilo da ga je napisao Vilović. Nekrolog je izazvao nepovoljnu reakciju kod obazrivih ravnogoraca-jugonacionalista. Rezervni konjički poručnik Ivan (Nino) Svilokos, "starosedeoc iz Dubrovnika", kritikovao je neoprezne izjave četničkih komandanata, a naročito posmrtne govore "nesposobnih komandanata bez vojske" (odnosi se na vojvodu Đujića), u kojima se isticalo "kako smo okupatore već pobedili i kako ćemo osloboditi srpski Jadran". Za Svilokosa je ovo "nerazumni postupak nesposobnih koji udaraju nožem u leđa srpskim ženama i deci i ruše jedno sjajno delo koje je postignuto u ovdašnjim krajevima, blagodareći pameti naših vođa i hrabrosti i trezvenosti uglavnom hercegovačkih seljaka".
Svilokos je očekivao je da će ovakve štetne izjave naškoditi akciji "šefova Obavještajnog odjeljenja kod Superslode-a (italijanske okupacione komande) na Sušaku", koji su održavali vezu "sa našom akcijom", i koji su odgovorni za dosadašnji kurs.

Draža šalje advokata

 
 Dr Mladen Žujović-Mlađa

POLITIČKO i vojno rukovođenje u četničkom štabu u Splitu preuzeli su posle Birčaninove smrti u februaru 1943. dr Račić, Sergije Urukalo i Silvije Alfirević, koji su Draži Mihailoviću 22. marta 1943. uputili sledeći telegram: "Sa prvog sastanka upućujemo Vam svoje tople pozdrave. Zahvaljujemo Vam na visokom poverenju sa izjavom da ćemo se držati političke linije poč. vojvode Birčanina i svih Vaših uputstava i naređenja koje nam je preneo Ivanišević (Radovan). Založićemo se u službi Kralja i Otadžbine do krajnjih granica za opšte narodno dobro".
Tog dana u Splitu je zapravo obrazovan Centralni četnički nacionalni odbor u koji su, pored trojice imenovanih, ušli i dr Ivo Miović, dr Tomo Mimica, Marko Mikačić, Ante Matekalo i Vaso Radoš. Odbor je bio direktno povezan s Dinarskom četničkom divizijom popa Momčila Đujića.
Književnik Đuro Vilović, koji je s Alfirevićem predvodio srpsku četničku liniju, o lošim prilikama u četničkom pokretu Dalmacije posle smrti vojvode Birčanina, ponovo je izvestio Dragoljuba Mihailovića: "Kad je preminuo blaženopočivši vojvoda Birčanin, a u Split prilikom njegove sahrane stigao još i g. Dobrosav Jevđević i vojvoda Baćović, u stanu g. R. Ćorovića održavale su se terevenke i prskao šampanjac, održavali su se brojni sastanci, domjenci (prijemi) i dogovori po hotelu 'Ambasadoru' i po privatnim stanovima, s ciljem da se potisne ratni štab vojvode Birčanina. Tada su skovane podvale i otpočelo se s nečuvenom kampanjom protiv ranijih vojvodinih zamjenika".
Pošto je primio opširan Vilovićev izveštaj, a u međuvremenu dobio niz izveštaja od Petra Baćovića i Momčila Đujića o lošim prilikama u četničkom štabu u Splitu, ali i teškoj situaciji kod četnika u Dalmaciji, Mihailović je uvideo da je potrebno da se u Split uputi energična ličnost da preuzme vođstvo od dr Račića. Zbog tih problema Mihailović je pozvao da u štab u Lipovo (u Crnoj Gori) dođu Đuro Vilović, Silvije Alfirević i Birčaninova udovica, kako bi od njih čuo mišljenje ko bi mogao da nasledi Birčanina.
Posle razgovora s Vilovićem, Draža je u Zaostru 1. maja 1943. odlučio da u Split pođe dr Mladen Žujović-Mlađa, koji je u javnosti nastupao pod pseudonimom pukovnik Aćimović. Žujović je potom preko Nikšića i Kotora stigao u Split 10. maja 1943. godine.
Učesnik u ovim događajima pukovnik Nedjeljko (Neđeljko) Plećaš, rodom iz Like, zapisao je da je maja 1943. godine Mihailović obavestio Đujića da je na mesto pokojnog Birčanina za komandanta zapadne Bosne, Like i Dalmacije postavio potpukovnika Aćimovića, i da je ovaj na putu za Dalmaciju:

ENGLESKI ŠPIJUN Razloge za odvođenje u Opatiju naveo je Hrvat, major Marin Stude u pismu upućenom savezničkoj komandi u Bariju: "Prvog juna 1943. uhapšen sam kao britanski špijun i zadržan u zatvoru na Rijeci do osam časova posle podne 9. septembra 1943. godine". U pismu je dalje Stude istakao kako je prikupljao podatke o okupatorskim trupama: "U mom stanu u Splitu ja sam jedno vreme imao tajnu radiostanicu. Sakrio sam u moj drugi stan u Kaštelima, blizu Splita, prvog komandosa koji se iskrcao na dalmatinsku obalu, narednika Šinka (Stevan Jakovljević) u trenutku kada je ceo fašistički aparat bio u poteri za njim".

"Kroz nekoliko dana kurir mi je doneo depešu iz Splita u kojoj Aćimović obaveštava Mihailovića da se zadržao u Splitu, da se posavetuje sa političkim ljudima u Dalmaciji. Depešu je potpisao 'Mlađa'. Po ovom potpisu sam zaključio da je ovaj Aćimović u stvari dr Mladen Žujović, advokat i član Izvršnog odbora Centralnog nacionalnog komiteta. Od kurira sam saznao da je Žujović odseo kod splitskog trgovca Ive Čičin-Šaina, koji je obimno pomagao četnički pokret u Dalmaciji. Mene je iznenadilo da je Žujović potrošio mnogo vremena u političkim razgovorima u Splitu, dok je situacija na terenu zahtevala hitnu akciju. Još više me je iznenadilo da se pri stvaranju Nacionalnog komiteta nije savetovao sa Momčilom Đujićem.
Međutim, Žujović nije dugo slobodno delovao u Splitu, pošto je u noći između 31. maja i 1. juna 1943. s grupom svojih najbližih saradnika bio uhapšen od Italijana i konfiniran u Opatiju, gde se od ranije nalazio potpukovnik Ilija Mihić, bivši komandant četnika za Liku.
O tom događaju 3. juna izvestio je Mihailovića poručnik Neđeljko Plećaš, koji je inače u Mihailovićev štab u Lipovu došao iz Kaira, spustivši se padobranom 6. septembra 1942. godine, dok je u Split došao početkom januara 1943. godine, sa zadatkom da održava veze Dražinog štaba sa četničkim štabom. Plećaš je, naime, telegramom javio da su "noću 31. na 1. juni uhapšeni u Splitu Žujović, Stude (Marin), Ivanišević i drugi. Šifre Mario (oznaka za četničku radio stanicu u Splitu) i Paul kompromitovane. Urukalo i Alfirević nisu uhapšeni i žele preuzeti poslove".
Plećaš je naknadno zapisao sledeće: "Posle nemačko-italijanskih operacija protiv partizana, nastupila je druga faza njihovog plana: uništenje Mihailovićevih snaga. Nemci su to počeli ranije zarobljavajući Pavla Đurišića sa njegovim borcima, a Italijani hapšenjem po gradovima pristalica đenerala Mihailovića. Tako je krajem juna (po sjećanju Plećaša) uhapšen dr Mladen Žujović, a za njim major Marin Stude, jedno vreme načelnik štaba dinarske divizije, kapetan Radovan Ivanišević, bivši načelnik štaba vojvode Birčanina, kapetan Mladen Kostić, član Birčaninovog štaba i Dušan Šafranko, funkcioner 'Zbora' u Dalmaciji. U Dubrovniku je bio uhašen Dobrosav Jevđević".
Zagovornicima mita o četničkoj kolaboraciji s naci-fašistima ni ovaj događaj nije poslužio kao jedno od brojnih svedočanstava o tome da su upravo "ravnogorci" u Dalmaciji bili u nesigurnom statusu ilegalaca, koji su preko tajnih radio-stanica održavali veze s Mihailovićevim štabom i emigrantskom jugoslovenskom vladom.

Pod ruku sa partizanima

 
 Priredba u splitskom teatru 1943. godine

ČETNIČKI pokret je, pod britanskim pritiskom, sve više padao u nemilost Kraljevske vlade u Londonu, koja je koristila hrvatske ministre, naročito Ivana Šubašića i Krnjevića da napadaju srpski deo vlade. Na glavnom udaru hrvatske opozicije i ministara bio je sam predsednik vlade profesor Slobodan Jovanović, koji je kritikovan da podržava "mit o herojskom otporu Dragoljuba Mihailovića".
Jugoslovenski nacionalisti u Splitu, strahovali su da će posle smene vlade Slobodana Jovanovića (u junu 1943) Britanci u potpunosti marginalizovati Mihailovićevu Jugoslavensku vojsku u otadžbini. U svojim govorima kralj Petar II, pod britanskim pritiscima, nije više smeo pominjati Dragoljuba Mihailovića ni Jugoslavensku vojsku u otadžbini, već samo "jugoslovenske patriote koji se bore za slobodu Jugoslavije".
Plećaš je zapisao da je Mladen Žujović početkom avgusta 1943. pušten iz internacije i da su mu Italijani dozvolili da "ode na Tromeđu". On je u Kninu sa majorom Mirićem otpočeo da radi na organizaciji štaba i na planovima da se povežu četnički odredi na tom području. Prvi Žujovićev korak bio je da u Splitu od četničkih odreda stvori "tzv. Jugoslovensku vojsku u otadžbini". Planirao je da obrazuje "tajne odrede", pa i "Splitsko-šibensku četu" u koju bi regrutovao intelektualce.
Zbog ostvarenja jugoslovenskog četničkog koncepta Žujović je nastojao da privuče u Jugoslovensku vojsku u otadžbini i pripadnike Mačekovog HSS, pa je Mihailoviću napisao: "Odmah ću Vam reći da je ovaj posao i način gledanja usvojen od njih i oni su (tj. HSS) prekjuče doneli odluku da se sve njihove formacije i svi njihovi pripadnici imaju podvrgnuti mojoj komandi, tj. komandi Jugoslovenske vojske u Otadžbini".
Po povratku iz italijanske internacije u Split Žujović je radio i na stvaranju političkog foruma od pripadnika građanskih političkih partija, ali i nezavisnih intelektualaca. O tome je detaljno izvestio Mihailovića: "Posle teškoća koje su najviše dolazile od Alfirevića i prote (Urukala), ali naročito od Alfirevića, obrazovao sam Patriotski forum na taj način što sam Birčaninove prvake dr Račića, Urukala i Alfirevića ostavio kao nominalne predstavnike četničkih organizacija a novi odbor, konspirativan, vezao za ovu trojicu pomoću jednog generalnog sekretara preko koga ja obezbeđujem jedinstvo.
U taj forum ušla su sledeća gospoda: književnik Bartulović Niko, Šimunić dr Zvonko - advokat i starosta Sokola, Stojanac Marko - školski nadzornik i istaknuti Srbin, Matošić dr Vladimir - advokat i bivši narodni poslanik, Ivanišević Duje - ugledan trgovac i bivši donačelnik Splita. Širi odbor sačinjavaju: Markov Niko - direktor banke, Čavlina Aćim - privrednik Srbin katolik, Margetić Jovo - apotekar Srbin, Čulić Roko - trgovac i istaknuti Sokolac, Murat Zvonko - državni činovnik uticajan građanin, Lauš dr Vjekoslav - bivši direktor banke Slovenac, Čičin Šain Ivo - koga znate. Ovaj Vam je sve i sva: finansijer, lični prijatelj, radi nam svaki posao. Generalni sekretar: Grisogono dr Nenad - advokat".
Cilj Patriotskog foruma bio je da "propagandom i akcijom u narodu potpomogne obrazovanje vojnih formacija u Splitu i u Dalmaciji".
Međutim, pošto se u Splitu više nije osećao sigurnim, Žujović je s nekoliko saradnika i radio stanicom napustio Split početkom septembra i otišao u Knin, da bi nastavio u Rijeku. Na Sušaku su mu se pridružili Neđeljko Plećaš, Ante Matekalo i drugovi. Svi zajedno brodom su 10. septembra 1943. krenuli "u susret saveznicima na moru". Na kraju su se Žujović, Ante Čičin Šain, Plećaš i Mitrović zaustavili u Brindiziju, gde su već stigle britanske trupe.

DIREKTIVA VRHOVNOG ŠTABA U HRVATSKOM biografskom leksikonu navedeno je da je Alfirević poginuo krajem 1944. u borbi s partizanima. Po svedočenju tadašnjeg sekretara Nacionalnog komiteta za Dalmaciju, dr Nenada Grizogona, Alfirević i Sergije Urukalo nisu uhapšeni na inicijativu splitskih komunista, već po direktivi Vrhovnog štaba (u Splitu se tada nalazio Ivo Lola Ribar).

Za to vreme je u Splitu četnički Nacionalni komitet za Dalmaciju, s Nikom Bartulovićem na čelu, ubrzano je radio na mobilizaciji jugoslovenskih nacionalista, kako bi kao vojne formacije četnika sačekale britanske pomorske snage.
Nacionalni komitet za Dalmaciju 9. septembra 1943. prihvatio je ranije formulisani sporazum s partizanima, koji su sastavili Bartulović i Leontić: "1. Sve se međusobne razmirice ostavljaju po strani; 2. Kazna smrti biće izvršena samo nad onima koje ratni sud proglasi zločincima zbog pljačke i izdaje; 3. Svi se obavezuju da neće ometati akciju sabotaže strategijskih objekata ukoliko bude bila potrebna".
Istoričar i pravnik Nikola Milovančev piše da se Bartulović posle kapitulacije Italije otvoreno zalagao za borbu protiv okupatora i bio pristalica sporazuma s partizanskim pokretom. Nacionalni komitet za Dalmaciju, na čelu s Bartulovićem, uoči oslobođenja Splita (9. septembra 1943) prihvatio je sporazum s partizanima, u kojem su dve najvažnije tačke "ona o zajedničkoj borbi protiv okupatora i da se pitanje uređenja nove države ostavi po strani".
Međutim, posle kapitulacije Italijana, u Splitu su uhapšeni od organa Komande splitskog područja Narodnooslobodilačke vojske Jugoslavije "četnički izdajnici i sluge okupatora" prota Sergije Urukalo, književnik Silvije Alfirević, Jakša Račić sa Hvara, Matulić s nekolicinom četničkih čelnika, te nakon nekoliko dana likvidirani. Taj isti Silvije Alfirević je nakon italijanske okupacije Dalmacije bio osuđen na tri meseca zatvora zbog izdavanja letka u kojem se nije priznavalo priključenje Dalmacije Italiji.

Mrtva straža na Jadranu

 
 Panorama Cavtata, nekad Malog Beograda

DOKTOR Jakša Račić, iako je bio ugledni građanin Splita, član Senata Kraljevine Jugoslavije, predsednik društva „Marjan“, likvidiran je na brutalan način. Istoričar Milovančev konstatuje da je „drugo političko i nacionalno opredeljenje bilo odlučno da se ugasi život liječnika koji je izvršio hiljade operacija spasavajući živote drugih ljudi“.
Vladimir Dedijer je u svom prvom izdanju „Dnevnika“ (najmanje cenzurisanom) ostavio mučan opis Račićeve likvidacije: „Kazna je izvršena u Račićevoj kući. Kad je ušao kroz vrata, udaren je čekićem, a zatim je dobio nož u srce!“
Jugoslovenski nacionalizam je bio vrlo izražen kod Srba rimokatolika i Hrvata Jugoslovena Dubrovnika, Cavtata i okoline. Ti krajevi su, od nekada čisto srpsko-katoličkih sredina, tokom dvadesetog veka pretvoreni u ekskluzivno velikohrvatski rubni bastion (kao što je to danas i Vukovar). Pored srpskog Vukovara, u kojem je danas ipak ostalo oko 33 odsto pravoslavnih Srba, Dubrovnik je doživeo potpuno „oslobađanje“ od rimokatoličkih i pravoslavnih Srba sa završetkom Drugog svetskog rata. Od nekadašnjeg srpsko-romanskog grada, danas je to „čisti“ grad hrvatstva, neprijateljski orijentisan prema Srbima.
O Dubrovniku kao nacionalnom i kulturnom sedištu južnodalmatinskih Srba najbolje svedoči popis stanovništva od 31. decembra 1890. godine, po kom je dubrovačka općina imala 11.177 stanovnika, od kojih je bilo 9.713 Srba rimokatoličkih i pravoslavnih (u samom Dubrovniku živela su 5.823 Srbina). Ostatak stanovništva pripadao je Italijanima (Romanima) 716, Mađarima (384), Nemcima (285) i drugima. Prema veroispovesti dominirali su rimokatolici (10.327), dok je pravoslavnih bilo svega 546. Srbi su u velikoj većini bili rimokatolici, Hrvati nisu pominjani. Dakle, rubni rimokatolički gradovi postajali su stubovi hrvatstva, „mrtva straža“ na Dunavu i južnom Jadranu, iako u njima do početka 20. veka nije bilo nijednog Hrvata.
Slična je situacija bila i sa Konavlima i Cavtatom - „Malim Beogradom“, u kojem su dominirali Srbi rimokatolici. Čak i na izborima iz tridesetih godina Srbi rimokatolici su bili velika većina. Tako je na opštinskim izborima u Cavtatu, od 19. decembra 1937. većinu dobila nacionalna (jugoslovenska) lista Nike Vragolova. U članku „Iz Cavtata“, štampanom u listu „Dubrovnik“, ističe se da se Cavtaćani osećaju 70 odsto kao Srbi, a 95 odsto su jugoslovenski opredeljeni. Mačekov HSS je protiv njih vodio žestoku kampanju i, kako ističe pisac članka: „Da nas u našem domu vrijeđaju i da pokazuju svoju snagu vlasima (Srbima) Cavtaćanima“.

UBISTVA JAVNIH RADNIKA Ubijeni su i istaknuti javni radnici Splita: dr Ćiro Madiraca, Ante Omero, Celimir Pezenj, advokat dr Carević čiji su sinovi bili u redovima Jugoslovenske vojske u otadžbini. Niko Bartulović, koji je do kraja ostao u Splitu, grozničavo je radio na sprovođenju svoga i Leontićevog sporazuma sa partizanima, pa je 22. septembra 1943. predstavnicima NOP-a ponudio novi sporazum, predloživši međusobnu toleranciju i postojanje dve vojske - partizanske i Jugoslovenske vojske u Otadžbini.

Sporazumom Cvetković-Maček 26. 8. 1939, Dubrovnik sa Konavlima je odvojen od Zetske banovine i dodeljen novostvorenoj Banovini Hrvatskoj. Mačekov HSS je u Banovini Hrvatskoj odmah počeo da progoni Srbe katolike, Jugoslovene i sokole. Povodom zabrane proslave Dana ujedinjenja 1. decembra 1939 u listu „Dubrovnik“ je objavljen članak potpisan sa Cavtatska omladina u kom se ističe:
„Radi toga svog vjerovanja, još pod mrskom Austrijom teško je stradao izgnanstvom, taoštvom, mučeništvom u utamničenju, nevoljama u dezerterstvu i ostalim mnogobrojnim maltretiranjima, koja su crno-žute aveti iskaljivale na mnogim patriotima našega rodoljubivog mjesta. Ali Jugoslavija, ostati će vječno čista i sjajna kao sunce. A ti, stara naša majko, Srbijo kao nekoć kada su tebe radi očevi naši, braća i sestre naše u izgnanstvu, u tamnicama i progonstvu, u mukama i patnjama svoj duh čeličili; kao onda, kada su u Tebi sva slobodarska uzdanja bila, obraća se Cavtat tvoj i moli te i preklinje: Ustaj Srbine, složi se, ne kloni - pravda te zove, na ovo naše sinje Jadransko more!“
Stanovnici Cavtata bili su 1940. izloženi policijskim pretresima, maltretiranjima Mačekovih „zaštitara“ i to „najvećim dijelom baš istih onih, kod kojih su se 1914. vršili isti pretresi i tražile slike kralja Petra, kralja Aleksandra i kralja Nikole, te srpske trobojnice i ine nacionalne svetinje sa namjerom, da bi ih se pod vješala dovelo. U svakoj kući bez razlike, mješte paklenih mašina, bombi, mitraljeza i ekrazita, nađeno samo na najistaknutijim mjestima mnoštvo slika, sličica, knjiga, posveta i spomenara, koji su ostali na svome mjestu, da čuvaju svete tradicije Cavtata, da svjedoče o prošlosti u kojima se uz staru pjesmu javorovih gusala, odgajaju zdravi i svijesni naraštaji, koji će i u buduće samo čuvati i graditi a nikada otuđivati i rušiti! Tu ćemo ostati bez obzira na čuđenje čitave hrvatske javnosti“ (kako to piše „Obzor“ od 23 II 1940).
U članku „Brisanje srpskih opština“, objavljenom 18. maja 1940. u listu „Dubrovnik“, komentariše se priključenje općine Cavtat konavoskoj općini sa sedištem u Grudi: „Jer, ne postoji nikakvih razloga, da se općina Cavtat, koja je pokazala sposobnost svog samoupravljanja, briše prosto s toga, što time hoće da se utvrdi, kako kod nas ne postoji srpskih općina, i prema tome ni Srba“. List „Dubrovnik“ je februara 1941. preneo izjavu jednog iz vođstva HSS izrečenu na sednici u Dubrovniku: „Mi dobro znamo da je to za Cavtat propast, ali neka propada, isto nije naš!“

Sve tajne 243. bataljona

 
 Američki oficiri sa četnicima u zaleđu Dubrovnika 1944.

DSVE što se događalo u Dubrovniku i okolini u Banovini Hrvatskoj, bilo je uvod u ono najstravičnije što se desilo u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj. Ustaški progoni nisu slomili Srbe rimokatolike. U Dubrovniku je delovao „Pokrajinski nacionalni komitet za Hercegovinu, Boku i Dubrovnik“, a Srbi rimokatolici upisivali su se u Dubrovačku brigadu Jugoslovenske vojske u otadžbini, pod komandom rezervnog kapetana dr Ivana Nine Svilokosa. U Dubrovačkoj brigadi bili su: Ivan (Nino) Svilokos, Veljko Burić, Vojo Čejović, Đuro Zmajić, Stevan Kakaridži, braća Mitrovići, braća Ciganovići, Kulišići, Milišići, Vragolovi i drugi. Načelnik štaba brigade bio je Nino Burić.
Dubrovnik i Cavtat su u toku celog rata važili kao značajno uporište Jugoslovenske vojske u otadžbini. Kako navodi Saša Nedeljković („Cavtat mali Beograd“) u Dubrovniku su glavni predstavnici Jugoslovenske vojske u otadžbini bili Frano Bona, Toša Perović, Kolja Slavković, major Đovanović, Danilo Mitranović, Veselin Zmajić, Milan Branđolica. U Konavlima su se isticali Pero Kocelj, Niko, Đuro i Pero Vragolov. Nina Svilokosa su Italijani internirali kao taoca na Mamuli u Boki Kotorskoj.
U Cavtatu su pripadnici JVuO preko radio-stanice održavali vezu sa Kairom i izdavali list „Ravnogorac“. Pukovnik Svilokos je iz Cavtata prebačen u Kairo kod jugoslovenske vlade. Grupa američkih i engleskih oficira kod JVuO (kojoj je na čelu bio pukovnik Bejli) je preko Ive Skurića Banovića (iz stare srpskokatoličke kuće iz Ćilipa) prebačena februara 1944. iz Glavske u Konavle. Dogovoren je „susret sa podmornicom podno Konavoskih stijena, nedaleko od Ćilipa, ali zbog lošeg vremena nisu mogli da dođu do podmornice. Grupa se vratila iz Konavla u Glavsku. Kasnije su evakuisani brzim čamcem. Sa njima je krenuo Petar Vragolov, pitomac pomorske akademije. Petar Vragolov je u toku rata bio ađutant kraljice Marije“.
Srbin katolik Ivo Božović bio je kapetan trabakule kojom je sa grupom od 11 pripadnika JVuO prebegao u Italiju oktobra 1947, uprkos poteri brodova i aviona JNA. Avioni koji su učestvovali u poteri poletali su sa Mostarskog aerodroma. Ivo Božović i Ivo Banović bili su iz Plata u Župi dubrovačkoj a Đuro i Jakov - Jakica Đurković iz Veljeg Dola u Konavlima.
Posle pobede HDZ na izborima u Dubrovniku nastaje pokret za autonomiju „Dubrovačka republika“. Ispisivane su parole „Živjela Dubrovačka republika“. Inicijatorima pokreta prećeno je telefonom da se „ne igraju životom“. Mnoge pristalice pokreta pobegle su. U Cavtatu je 24. novembra 1991. održan sastanak pokreta za autonomiju Republike Dubrovnik koji je vodio Aleksandar Apolonio.
Bez obzira na ublaženi nacionalni stav prema srpstvu (isticanjem jugoslovenstva), jugoslovenski nacionalisti bliski ravnogorskoj ideji jugoslovenskog smera (Žujovićev kurs), stradali su od komunističkog partizanskog vođstva diljem Dalmacije i ostrva, ali i na području severnog Jadrana i Kvarnera. Stravičnu sudbinu su doživeli pripadnici Jugoslovenskog revolucionarnog pokreta Sušaka i Hrvatskog primorja koje su nemilosrdno ubijali partizani.

USTAŠKA KONTROLA HRVATSKE ustaše vršile su „kontrole svih jugonacionalista, bez obzira na vjeroispovest“ i smatrali da su spremni da „se priključe partizanima, a ako ovi ne pobjede, onda srpskim četnicima“. Do kraja novembra 1942. u „regrutne knjige Jugoslavenske vojske u otadžbini na ataru dubrovačke opštine“ upisano je „345 vojnih obveznika“.

U mesecu avgustu 1943, u broju 8. lista „Slavenski jug“ („podzemni organ“ Jugoslovenskog revolucionarnog pokreta Hrvatske u Sušaku) objavljeno je posebnom rezolucijom osnivanje jednog ilegalnog odreda Jugoslovenske vojske u otadžbini, sastavljenog od jugoslovenskih nacionalista Sušaka, Hrvatskog primorja i otoka. Na kraju rezolucije pozivani su svi odredi „u šumi“ da ne ometaju rad ovog jugoslavenskog odreda, već da ga pomognu i da mu pristupe.
Ovaj odred nastupao je pod nazivom „243 bataljona Jugoslovenske vojske u Otadžbini“, a bio je pod komandom rezervnog pešadijskog poručnika Antona Šustara. Formacijski je delovao na terenu iznad Senja. Bio je opremljen sa manjom štamparijom i raznim drugim materijalom sakupljenim od jugoslovenskih nacionalista Sušaka i Hrvatskog primorja.
Prema zapisima nepoznatog hroničara, „započeo je sa jedne strane borbu protiv okupatora, dok je s druge strane sakupljao nacionalne elemente iz partizanskih i četničkih redova“. Odred je morao da vodi borbu s Italijanima, ali i sa partizanima koji su ga napadali. Time su Brozovi partizani iskazivali svoju privrženost hrvatstvu i netrpeljivost prema svemu „što odiše nacionalno jugoslavenski“.
Posle pada Italije, ovaj jugoslovenski odred iz Senja prebacio se, iz bezbednosnih razloga, na Lošinj i zaposeo ga „na veliko veselje i zadovoljstvo tamošnjeg stanovništva“. Međutim, partizanima, koji su se u međuvremenu iskrcali na otok Cres, nije bilo pravo što se po Lošinju vije jugoslovenska zastava, pa se 25. septembra napali Lošinj preko Osora i iskrcavanjem u Velikom Lošinju pokušali da ga zauzmu.
Brojčano manja jugoslovenska vojska povukla se u lošinjsku tvrđavu, odakle je odbijala sve partizanske napade. Pošto partizani i pored brojčane nadmoći nisu uspeli da osvoje tvrđavu, braniocima su ponudili pregovore. Komanda jugoslovenskog odreda prihvatila je ponudu i pošla na pregovore na čelu sa komandantom tvrđave Antonom Šustarom i poručnikom bojnog broda Krešimirom Vranićem, obojicom sa Sušaka. Sa partizanske strane pregovore je vodio poručnik Šarunac i Slavko Suzanić sa Sušaka, dok je pisar bio partizan Ivan Krpan iz Bribira, nastanjen u Kostreni sv. Lucije.

Ni papa nije pomogao

 
 Bribir - mesto stradanja grupe podoficira i vojnika

PREMA izjavi pisara, partizani su borcima jugoslovenskog odreda u Lošinjskoj tvrđavi predlagali bezuslovnu predaju, dok su Šustar i Vranić isticali da se mogu braniti iz tvrđave čitavih šest meseci, i da se neće bezuslovno predati. Međutim, smatrajući da treba prestati sa prolivanjem "bratske krvi", oni su spremno otvorili tvrđavu uz uslov da se čitav odred prebaci na ratni teren i da mu se time omogući, pod vođstvom njegovih oficira, borba protiv Nemaca.
Partizani nisu pristali na te njihove zahteve, pa su sledeći dan i noć nastavili borbu uz cenu velikih gubitaka. Drugog dana su prihvaćeni ranije izneti uslovi delegata jugoslovenskog odreda. Na traženje komandanta jugoslovenske vojske sačinjen je i pismeni zapisnik, te je potpisan od obe strane.
Međutim, odmah po otvaranju tvrđave partizani su razoružali čitavi odred, i na licu mesta, u kupalištu Velikog Lošinja, na najgrozniji način ubili 80 lica, među kojima su bili vojnici, žene i deca nekih od jugoslavenskih nacionalista. Preostalih 180 vojnika, zajedno sa oficirima, partizani su prebacili u Crikvenicu, u kojoj su odvojili oficire, i to Antona Šustara, Krešimira Vranića i Silvija Miculina. Smestili su ih u zatvor, dok su preostale podoficire i vojnike, njih 173, odveli vezane žicom u Bribir, gde su ih likvidirali pored jedne jame.
Pošto se i sledećih dana čulo zapomaganje iz jame, partizanska komanda je naredila da se u jamu bace bombe, a zatim da se jama zatvori betonom. Preostala petorica oficira, kojima su komunisti svukli oficirsku uniformu i obukli ih u dronjke, posle saslušanja izvršenog u Crikvenici od tržnog nadzornika iz Sušaka Vojislava Ugarkovića (koji je u novoj vlasti vršio funkciju državnog tužioca), prebačeni su u partizansku Drežnicu, a zatim su u blizini Lokava mučeni i u mukama izdahnuli.
Početkom novembra 1943. godine, kad su nemačke trupe zaposele Lokve, iskopani su leševi Antona Šustara, Krešimira Vranića i Silvija Miculina i preveženi na Sušak, dok su leševi preostale dvojice oficira zakopani na mesnom groblju u Lokvama.

"ŠPIJUNI" NA SAHRANI Ubijenim oficirima nacionalno (jugoslovensko) stanovništvo na Sušaku priredilo je "neobično svečan sprovod". Bezobzirni hrvatski komunisti, "koji nemaju smilovanja ni prema mrtvacima", poslali su da prisustvuju pogrebu Marica Kauzlarić i Nada Polak, činovnice hrvatskog konzulata na Rijeci, sa zadatkom da popišu sve prisutne na pogrebu. Potom je partizanska propaganda objavila da će svi učesnici sahrane biti streljani kada se komunisti vrate na Sušak.

Na kraju svog izveštaja hroničar je zapisao da je "ovo jedan vrlo važan dokumenat o visokoj nacionalnoj svijesti i moralu Jugoslavenske vojske u Otadžbini, kojoj je u stvari, glavni cilj bila borba protiv okupatora i čuvanje naroda od bespotrebnih stradanja i besciljnih pothvata, dok s druge strane, ukazuje na pomanjkanje svakog morala i nepoštovanje časne riječi kod komunista", ističući njihov jedini cilj - "borbu protiv svega što diše nacionalno jugoslavenski".
Zbog opšteg stradanja jugoslovenskih nacionalista u Dalmaciji i severnom primorju, od "fašističko-ustaške i komunističko-partizanske tiranije", čelnici Jugoslovenske vojske u otadžbini obraćali su se za pomoć i samom Svetom ocu (papi) Piju XII. "Komandant Hrvatskog odreda Jugoslovenske vojske u Domovini" general Dragutin Kuzmić obratio se Njegovoj svetosti Piu XII pismom sledeće sadržine:
"Mudrost reči, kojima se Vaša Svetost, s vremena na vreme, obraća savesti sveta, katolike Jugoslovene duboko potresa i beskrajno raduje. U mraku današnjice one su jedina svetlost. Stoga blagoslovite, Vaša Svetosti, na početku nove godine, Kraljevinu Jugoslaviju, onu zemlju koja je ustala protiv novog poganstva, oličenog u nacizmu, i agresivnog ateizma, oličenog u komunizmu. Tom svojom borbom Kraljevina Jugoslavija se uvrstila u red beskompromisnih branilaca Hrišćanstva u času kad je to značilo krajnju i najvišu žrtvu.
Misleći s tugom na sudbinu svoga hrvatskoga naroda, a sa ogorčenjem na njegovo sadašnje voćstvo, utvrđujem činjenicu da je hrvatska vernost katoličkoj crkvi grubo iskorišćena u nekatoličke i nehrišćanske svrhe. Blagoslovite, Vaša svetosti, Kraljevinu Jugoslaviju. Blagoslovite a ne pređite preko nje ćutke. Ona je danas razapeta između dveju tiranija, fašističko-ustaške i komunističko-partizanske. Sa najvišeg moralnog foruma, koji svet ima, mi bismo želeli da čujemo reči i ljubavi, pravde i razuma, svetlosti i svetosti. Reči obavezne za silne, utešne za nesrećne".

Kraj

Истина о Михаиловићу (2)

“У Паризу, у Антверпену, у Бриселу, у Риму, у Флоренци, у скоро сваком већем граду који је до сада био ослобођен, Савезницима је у већој или мањој мери помагало становништво ослобођених градова. У Београду, мада се борба водила скоро две недеље, ни Титови извештаји ни извештаји Црвене армије нису поменули активну помоћ од стране народа. Према ономе што је у прошлости забележено о Србима, неко би очекивао још једну Варшаву у Београду. Уместо тога, ни флашица мастила није бачена да помогне војскама које су ослобађале“ – пише Р.В. Елсон у другом наставку чланка “Истина о Михаиловићу“, објављеном марта 1945. године у часопису “Ворлд Ривјув“ (World Review) у Лондону, 

Факсимил чланка.

Истина о Михаиловићу (2)

Нове узнемиујуће чињенице

Р. В. Елсон

Један апел је послат почетком јануара (1945 – прим. преводиоца) од стране генерала Михаиловића и Централног националног комитета да се пошаље вођама свих партија:

Српски народ сада преживљава највећа страдања у својој историји. Партизани примењују најсуровији терор, у којем се безобзирно убијају најбоље личности и домаћини старих сеоских фамилија. Концентрациони логори су основани у Параћину, Младеновцу и Шапцу. Пуни су  најбољих личности из српског народа. Људи беже у планине као дивље животиње да сачувају своје животе. Изложени су хладноћи и глади. Ми вас преклињемо да доведете делегацију из ваше земље да информише Савезнике о нашој трагичној ситуацији. Неће требати више од неколико дана да се Савезницима пружи јасна слика о трагичној ситуацији у нашој земљи. Молимо вас за хитну помоћ, јер сутра може бити прекасно. Ово је порука која се шаље вама у име оних који се боре за демократију и у име верних савезника Америке и Велике Британије, који су спремни да дају сопствене животе за те идеале. Преклињемо вас такође и у име безброј мртвих који су поднели највећу жртву у овој борби. Српски народ данас више него икада полажу наду у велике демократије Британију и Америку. Он преклиње да му се  без одлагања и без услова пошаље помоћ. Елиминишите оне који су криви, али немојте оптужити цео српски народ и његову демократију. Помозите нам у тражењу излаза из овог пакла, иначе ће народно проклетсво пасти на вас и на оне који су у иностранству а нису ништа учинили да нам помогну. Понављамо да ће сутра бити прекасно јер више неће бити Срба. Ако нисте у прилици да обезбедите било какву помоћ за нас, учините шта можете да нам се придружите да можемо да пропаднемо заједно. Ово је порука из дубине наших срца, послата је онима које сматрамо искуснијима и старијима.

*                            *                             *

У ,,Д Њу Стејтсмену“ и у ,,Нејшну“ од 27. јануара 1945, Стојан Прибићевић, ратни дописник “Тајма“ и “Лајфа“ и бивши представник комбиноване америчке и британске штампе у Југославији, представио је оно што он тврди да је ,,Истина о Југославији“.

Стојан Прибићевић је веома важан човек и шта год каже то мора имати неку тежину. Али чак и најпоштенији и најинтелигентнији новинари греше, јер и реч најнеутралнијих сведока мора бити подвргнута најпажљивијем преиспитивању. Постоји генерална наклоност код дела публике да прихвати погледе свог новинског дописника као Делфско пророчанство. Изгледа да ни поновљене лекције немају било каквог ефекта на ову наклоност. Јуџин Лајонс, шеф дописништва Јунајтед Преса у Москви и новинар врхунске репутације, је много година слао репортаже из Совјетског Савеза. Онда се једног дана 1935. вратио у Америку и написао књигу ,,Задатак у утопији“ (Assignment in Utopia), пуну уздржане горчине човека са потпуно разбијеним илузијама. Он је отворено признао да је у интересу онога што је сматрао ,,ствари за коју ради“, игнорисао непријатне појаве, опраштао и заборављао лажи, и чак помало и сам лагао. Луис Фишер (Louis Fischer), вероватно најистакнутији либерални поборник совјетског режима, је издржао пар година дуже, али је на крају и он такође написао одбрану (апологију) објашњавајући зашто је сматрао потребним да угуши чак и већину грубих непријатних истина – ,,у корист социјализма“. Наравно да је немогуће да се предвиди да ли ћемо чути сличне ,,ја згреших“ после десет година од неких новинара који сада некритички подржавају Тита. Једна ствар која се са сигурношћу може рећи јесте да су вести о Југославији толико озбиљно искривљене, да се то претвара у потпуне клевете. Ако овај чланак не постигне ништ друго него да научи неколико људи да се штампа мора читати са пажњом, он ће довољно остварити своју сврху.

Можда су све оптужбе против Михаиловића које су изнели партизани, а сада поновљене од Стојана Прибићевића, истините. Али је основно начело свих демократских закона да оптужени човек има право да се брани. Што су оптужбе озбиљније, то је већа обавеза тужиоца да обезбеде оптуженом сваки простор за одбрану. Уместо да изађе у сусрет и омогући Михаиловићу да искаже своју одбрану, савезничка штампа, уз запажене изузетке “Манчестер Гардијана“, “Њујорк Тајмса“, и неколико других новина, чини све мимо уобичајеног да заташка сваку ставку доказа за одбрану. Без обзира да ли се неко слаже или не са Титовом политиком, свакако је немогуће за некога који се назива либералом или социјалистом да заборави тако непоштену процедуру.

И мом чланку (у “Ворлд Ривјуву“ од јануара) ја сам изјавио: ,, Дан за даном штампа је објављивала службена саопштења Тита, којима је оптуживао Михаиловића за скоро све злочине из каталога злочина. Када је Михаиловић издавао демантије, деманти су игнорисани; када је идавао службена саопштења, она су такође игнорисана; када га је осовинска штампа нападала или када су осовинска саопштења говорила о акцијама против четника, осовинска штампа и осовинска саопштења су игнорисани.“

Ово је оптужба прилично тешка, али ја је могу подржати до краја. У ономе што следи направићу неколико изјава које су, ако нису истините, правно клеветничке.

Копија оригиналне потернице са наградом за Михаиловића је већ била објављена у “Ворлд Ривјуву“. Показао сам такође, да су британска и америчка штампа, уз занемарљиве изузетке, једноставно заборавиле да помену Михаиловића. Али, то је само део приче. Убрзо пошто се прво велико разметање десило, “Стар оф Лондон“ (Star of London) је објавио малу напомену рекавши, у ствари, да је сва недоумица око тога ко је признати вођа покрета отпора у Југославији сада уклоњена чињеницом да су Немци понудили награду од 100.000 златних марака за Тита, мртвог или живог. Господин Пикторн (Pickthorn ), конзервативни посланик парламента (чињеница да се писац текста жестоко противи политици г. Пикторна ни на кој начин не мења случај), послао је писмо уреднику “Стара“, обавештавајући га да се све што је написао о Титу у истој мери односи и на Михаиловића, зато што су Немци имали на истој страници и на истом простору, понуду исте награде од 100.000 златних марака за главу Михаиловића.  “Стар“ није објавио то писмо.

У Америци, Луј Адамич, југословенски стручњак за Управу за ратне информације и главни Титов публициста, имао је дрскости да објави горњу половину плаката, мудро одсечену од доње половине, и да тако докаже да је Тито човек кога су се Немци стварно бојали. (П. М. 21. септембра 1943.)

Михаиловић није ни идиот нити глувонем. Михаиловић је објавио деманти. Његово саопштење од 4. јануара 1944, на пример, каже следеће: ,,Што се тиче критика и напада који су ових последњих месеци израсли у највише огорчење, ја само могу да кажем следеће: Ништа није смешније него да се оптужујемо за сарадњу и диктаторске предумишљаје. Дугачак списак имена наших бораца које је Гестапо убио и оних који су погинули на бојном пољу, су доказ против тако лажних навода. “ Савезничка штампа није објавила ову декларацију, нити је објавила иједно слично саопштење које је Михаиловић дао.

Генерал мајор Велебит, по свом приспећу у Лондон маја 1944, је информисао штампу да је ,,Веће народног ослобођења“ приложило британској влади недвосмислене доказе да је Михаиловић сарађивао са Немцима. Генерал није успео да обезбеди копије таквих доказа за штампу, али то на страну. Британска штампа је дословно пренела генералову изјаву. Када је Југословенска влада, још увек легално призната од стране Британије и Сједињених Држава, објавила једноставну изјаву у којој каже да није истина да је Михаиловић сарађивао са Немцима, једине новине  у целој Енглеској које су објавиле владин демантие биле су “Манчестер Гардијан“.

Чак и када су Михаиловићева саопштења цитирала одговорне британске и америчке официре као сведоке, штампа их је игнорисала. Почетком децембра 1943, ,,Слободни југословенски радио“ је објавио да су партизани уништили мостове на прузи Ужице-Вишеград-Сарајево, чиме су ефикасно прекинули комуникације за дуже време. У одговору, четничко саопштење је цитирало генерала Мирослава Трифуновића, команданта Југословенске војске под генералом Михаиловићем:  ,,Могу вам рећи следеће – четири моста на прузи Ужице-Вишеград-Сарајево су уништена од јединица под мојом командом, и у присуству бригадира Армстронга, шефа Британске војне мисије.“

*                            *                             *

Ако би људи који су толико заузети прављењем оптужби против Михаиловића показали нешто више жеље да дозволе одбрани да каже свој став, неко би их радије слушаа. И ако нису били спремни да прогутају чак и најјасније контрадикторне приче од стране Тита, можда ће морати да имају нешто више обзира за њигову објективност. Један пример за оно на шта мислим је:

На страни 17 ,,Југословенске народне борбе за живот“, маршал Тито је изјавио:  ,,Само што су герилске снаге реконсолидовале своје редове, Немци су покренули другу офанзиву из четири правца… Убацили су јаке немачке снаге, подржане усташама и четницима“.  (мој италик – Р. В. Е.)

На страни 22 исте брошуре, маршал Тито нас информише: ,,Још у децембру 1942, ми смо дошли у посед документације која открива да је Дража Михаиловић закључио договор са Немцима да са њима удружи снаге у спровођењу четврте офанзиве против нас. Кроз Црну Гору, Санџак, Србију и Херцеговину, вршила се енергична пропаганда међу четницима да се предузме офанзива против Босанске крајине, да се  преузме власт у градовима и селима и да се ликвидирају гериле и усташе.“ (мој италик – Р. В. Е.)

Свакако да ова супротност мора напрегнути лаковерност и најлаковернијих. На страни 17 четници се боре на страни усташа, против партизана. На страни 22 четници ликвидирају и партизане и усташе. Штавише, ако пасус има икаквог значаја, онда је по договору са Немцима Михаиловић требао да изврши кампању с циљем не само ликвидације партизана, већ и усташа, највернијих квислиншких снага које су на располагању нацистима!

Опет, неко ће можда бити више наклоњен да прихвати речи оних који оптужују Михаиловића за сарадњу, ако међу њима нема много људи који су сами сарађивали са Немцима, или за које у најмању руку није забележено да су им се супротстављали. У претходном чланку сам дао подужу листу таквих елемената којима су у партизанском покрету давани високи и важни положаји. Овде ми је намера да додам једно важно име том списку.

Садашњи министар војске, морнарице и ваздухопловства у влади др Шубашића је генерал Борисав Ристић, који је преузео свој положај на Титово именовање, 11. септембра 1944. Генерал Ристић је један од малобројних српских официра који су прихватили свој условни отпуст у замену за обећање лојалности Немцима. Он је остао доследан том обећању до 18. јуна 1944, када је напустио Београд са своја четири сина. Генерал је изложио своје објашњење у свом обраћању Југославији преко БиБиСи-ја приликом преузимања министарства:

,,Београд сам напустио 18. јуна ове године. Како се ово догодило када сам дао своју реч и обећао сам да ћу имати одређено држање према Немцима после мог повратка из заробљеничког логора? Ствар је прилично једноставна. Немци су, увек несвесни последица њихових акција, на крају изгубили своју лојалност према свима и тиме су проузроковали да сви, било нације, групе или појединци, изгубе свој осећај легалности и осећај за лојалност према Немцима… Преко нашег издајника Недића, Хитлер је сад наредио да се сви младићи рођени између 1919. и 1924. регрутују у Недићев добровољачки корпус. У том смислу моја четири сина и такође мој синовац би требало да се придруже Недићевом немачком добровољачком корпусу. Не може бити моралног ни легалног оправдања за ову акцију… То је разлог зашто сам отишао из Београда и придружио се Народно-ослободилачкој војсци.“

Хришћанско милосрђе забрањује сваки коментар.

Стојан Прибићевић нас обавештава да је доступан ,,судски доказ“ који доказује да су Михаиловићеви четници сарађивали са Немцима преко посредовања Недића. Неко би могао да подсети Прибићевића да је Шахтински процес из 1931. у Москви изнео судски доказни материјал да се докаже како су вође британске Лабуристичке партије и европских социјалистичких партија правили завере да нападну Совјетски Савез. Чињеница да је Михаиловић злоупотребљавао Недића као квислинга, док је Недић злоупотребљавао Михаиловића као издајника, сама по себи не доказује ништа. На крају крајева, можда је био ,,намештен“ посао да се прикрије њихова стварна сарадња. Али ничега нема да се ,,намести“ у вези бројних сукоба следбеника Недића и следбеника Михаиловића, у којима су многи од њих изгубили своје животе. Нити има ичега ,,намештеног“ у атентату маја 1944. на Цеку Ђорђевића, шефа Београдске полиције и пуквника Масаловића, шефа кабинета Недића, који су били криви због сарадње са Немцима у нападима на четнике.

Недић је чинио напоре да успостави везу са Михаиловићем, али је Михаиловић одлучно одбио да има било шта са њим. Крајем 1943, Недић је коначно послао писмо Влади, преко швајцарског посредника, у коме отприлике каже следеће: “Знам шта мислите о мени и шта сте говорили о мени. Али је сам радио из родољубивих побуда, са јединим циљем да ублажим ефекте окупације. Спреман сам да станем пред суд када се моја земља ослободи и сигуран сам, када се све исприча, да ћу бити у стању да се одбраним. Верујем да би било у интересу нашег народа ако би генерал Михаиловић пристао да сарађује са мном док не будемо у могућности, уз савезничку помоћ, да збацимо непријатеља. До сада сам више пута настојао да успоставим везу са генералом Михаиловићем, али он је то тврдоглаво одбијао. Позвао бих владу у име нашег мученичког народа, да интервенише код генерала Михаиловића како би се стало на крај фракционашкој борби између његових снага и мојих и да организујемо неки облик сарадње.“

Излишно је рећи да Недићев апел Влади у Лондону није наишао на већи успех од његовог апела Михаиловићу.

Прибићевић нас обавештава да је један од Михиловићевих штабова у београдској кафани, и да отворено ради уз пуно знање Гестапоа. Четничким куририма, он нам каже, је дозвољено да слободно путују са немачким дозволама. У Енглеској је сада неколико стотина људи које би занимало да ове чињенице лично чују од Прибићевића. То су неки од 10.000 четника који су били заробљени од Немаца у различито време од 1941. На пример, мајор Делибашић, командант једног од четири четничка корпуса који су организовани у Београди. Мајор Делибашић је узео активног учешћа у револуцији 27. марта 1941, и за њега могу гарантовати официри регуларне Југословенске војске. Он је био заробљен од Гестапоа 31. марта 1944, и пошто је био подвргнут прилично необичној тури мучења, чак и за Гестапо, послат је на рад у руднике у Француску. Побегао је из рудника и постао командант групе од 180 југословенских герилаца, међу којима је било 160 четника и 20 партизана. Многи од људи који су се борили под командом Делибашића у Француској, сада су са њим у Енглеској. Мајор Делибашић би веома волео да сретне Стојана Прибићевића.

Мећу нижим чиновима је и момак од деветнаест и по година, који је узео оружје у руке са петнаест и по година, и борио се под командом Михаиловића до априла 1944, када је заробљен. Пошто је једно време био додељен пуковнику Бејлију као шифрант, овај момак би вероватно био познат бројним енглеским официрима. Заробљен је док је био курир, послат је у Француску, избегао је, придружио се герили, и онда дошао у Енглеску. Он такође мисли да је Прибићевићева прича врло занимљива.

Простор ограничава дужу дискусију питања сарадње. Сажимајући, може се рећи да, мада су минорни случајеви сарадње постојали на обе стране, у основи и четнички и партизански покрет нису колаборационистички покрети, већ покрети отпора. Стварна разлика између њих има мало тога са питањем сарадње (са окупатором – пим. преводиоца).

За људе демократских мишљења, за социјалисте и либерале, постоји суштинско питање на које се мора одговорити. Питање број један је: Колико је јак Тито? Да ли он има надмоћну већину народа иза себе, као што кажу људи који га подржавају? Или је истина, као што његови критичари кажу, да се његова снага састоји само у његовој могућности да регрутује, и да међу Србима, Хрватима и Словенцима нема више од 20% следбеника? Питање број два је: Каква је природа режима који Тито жели да успостави?

Када дођемо до питања народне подршке, улазимо у област процена и мишљења. У случају Пољске, битка за Варшаву је, уз сву трагедију, показала свету да је илегални покрет у Пољској примао своја наређења из Лондона, а не из Лублина. У случају Грчке, ЕАМ (Народноослободилачки фронт – прим. преводиоца) пружа значајан доказ да има подршку већине нације. У случају Југославије на другој страни, нема тако позитивног мерила. Али ако је истина да Тито доминира подршком само мале мањине народа, онда очито да ситуација није тако једноставна.

Истраживач је суочен са запањујућом различитошћу процена са обе стране. Официр који је имао истакнуту улогу у револуцији од 27. марта 1941, учтиво ме је обавестио да Михаиловић има 500.000 људи, док Тито има једва 50.000. На другом крају, Луји Адамич, стручњак за Југославију у Канцеларији за ратне информације, написао је у часопису “Нејшн“ (The Nation) јануара 1944, да ,,у Југославији нико није чуо за Михаиловића“ – и то у време када су плакати са потерницама и наградама за Тита и Михаиловића били лепљене на сваки зид у сваком већем граду у Србији.

Фактор који је повод значајне забуне када се Михаиловићеве снаге процењују у односу на Титове снаге, је различита структура две војске. Партизанска војска је сталног састава без одређеног места. Четничка војска је састављена од одређеног броја сталних јединица или летећих корпуса, и од много већег броја јединица ,,Помесних стража“ (такозваних територијалних трупа) које се јављају на периодичну обуку, али које живе у својим селима и обрађују своју земљу. Најумеренији официри који подржавају Михаиловића кажу да његове сталне снаге варирају између 10.000 и 30.000 људи, и да његова територијална војска, чак и после повлачења британске подршке, броји 150.000 до 200.000 људи. Та процена је врло блиска проценама из неколико не-партизанских извора. И то је делимично потврђено од г. Черчила у његовом говору од 25. маја 1944, у коме је рекао: ,,У сваком случају, мора се упамтити, да се питање не односи на самог Михаиловића. Има велика маса, која броји вероватно до 200.000 Срба сељака домаћина, који су против Немаца, али су јако српски оријентисани, и који природно имају погледе сељачког власништва у погледу имовине.“

Бројка од 200.000 је вероватно заснована на извештају Британске војне мисије, од којих се последња вратила тек недавно. Господин Черчил је већ показао да није ни мало екстравагантан када је у питању одбрана његове спољне политике. Али, имајући у виду чињеницу да он потврђује повлачење подршке Михаиловићу, тешко да би претеривао са генераловим војним способностима.

Када се дође до процене Титове снаге, неко ће бити приморан да жонлгира са подједнаким различитостима чињеница и процена. Постоји знатан разлог да се верује да су партизани били пилично криви за објављивање надуваних извештаја о њиховим снагама и присвајање четничких активности. Мало је тога на основу чега би поверовали тврдњи да је почетком 1943. Тито командовао војском од 300.000 до 400.000 људи и да је контролисао три четвртине територије Југославије. Швајцарска медицинска мисија која је боравила код Тита, на пример, нас обавештава да до краја 1943, партизанска војска није имала ни једну пољску болницу. Током битке за Југославију која још увек траје, Немци су били у стању да повуку своје снаге без великих тешкоћа. Партизани нису били у стању да објаве освајање ни једног важнијег центра у позадини Немаца, а територија Југославије која је до сада ослобођена, ослобођена јепрвенствено од стране Црвене армије и Бугарске армије. Велика део тврдњи које је партизанска војска објавила се доводи у сумњу чињеницом да се оне не слажу са тврдњама које објављују војске које заузимају места.

Тако, партизански извештај од 15. септембра (1944 – прим. преводиоца) је објавио заузеће Неготина, поред румунске границе. Црвена армија је 30. септембра објавила да су совјетске трупе јуче прешле југословенску границу … заузимајући … Неготин! 14. новембра (1944 – прим. преводиоца) Бугарски национални сервис је објавио да је Скопље заузето од стране Друге тракијске пешадијске дивизије, под командом генерала Стојчева. 15. новембра  (1944 – прим. преводиоца). Радио Слободна Југославија је објавио да је Скопље ослобођено од јединица 42. и 50. Дивизије Народоноослободилачке војске, итд, итд, итд.

Народноослободилачка војска је дала врло мало позитивног доказа о народној подршци, док постоји много негативних доказа који показују да је она без широко распрострањене народне подршке. Пад Београда је од највеће важности за ову повезаност. У Паризу, у Антверпену, у Бриселу, у Риму, у Флоренци, у скоро сваком већем граду који је до сада био ослобођен, Савезницима је у већој или мањој мери помагало становништво ослобођених градова. У Београду, мада се борба водила скоро две недеље, ни Титови извештаји ни извештаји Црвене армије нису поменули активну помоћ од стране народа. Према ономе што је у прошлости забележено о Србима, неко би очекивао још једну Варшаву у Београду. Уместо тога, ни флашица мастила није бачена да помогне војскама које су ослобађале.

Недељама касније, када је првим савезничким дописницима дозвољено да дођу у Београд, чак и најсаосећајнији су описивали становништво као ошамућено и незаинтересовано. И сам Стојан Прибићевић признаје да када је Тито ушао у Београд, 80% становништва је било против њега.

Хрватска је много тежа ствар. Титова војска је имала пропорционално много више Хравта него Срба. Са друге стране, и даље најјачи утицај у Хрватској има др Мачек и Хрватска сељачка странка. Др Мачек је до сада стално одбијао да подржи било Тита, било Михаиловића. Док су партизани још увек “пецали“ његову подршку, били су наклоњени да бране др Мачека од оптужби националних Срба. Сада, пошто је постало очито да др Мачек одбија да се преобрати, Радио слободна Југославија га напада као издајника и, као неизбежна последица тога, почео је да тражи његову главу.

Укратко, има много доказа да се подржи тврдња да је Титов покрет ограничен на умерено велику војску, без озбиљне народне подршке.

Пошто су Срби били против Немаца, и пошто је природно за оне који пружају отпор да своја осећања придруже једном или другом симболу, није неразумно претпоставити да је 80% људи који су против Тита, као и против Немаца – промихаиловићевски расположено. Михаиловићеви следбеници тврде да то јесте тако и да у градовима и селима Србије, име Чича Дража (стриц Дража) изазива поштовање веће чак и од Краљевог имена.

Маршал Тито је заузео прилично категоричан став у прилог једнопартијског режима, указујући да је Комунистичка партија једина која функционише у ослобођеној Југославији. Прибићевић, изгледа, верује да ће бити могуће дискусије у оквиру поретка једне државне партије. Још је премало тога да се подстакне такво веровање. Да ли ће народ моћи да каже маршалу Титу, као што британски и амерички народ често кажу Черчилу и Рузвелту: ,,Не слажем се са вама, друже председниче“? Да ли ће радници и даље имати право да штрајкују? Да ли ће штампа бити слободна да критикује владу? И ако ова права неће постојати, онда се поставља питање: ,,Која је природа режима о коме се размишља? Којим именом га називате?“

Која год статистичка подршка народа може бити, најмање је очито да врло значајан део народа у Југославији не подржава ,,Покрет националног ослобођења“. Наравно, када би се одржали плебисцитарни једнопартијски избори, са једним кандидатом у свакој јединици, ,,Национални комитет ослобођења Југославије“ би добио скоро 100% гласова.

У овом тренутку било би детињасто да се предлаже да Савезници напусте Тита и да узму страну Михаиловића. Тито се врло чврсто утврдио и свака нагодба која би дошла добровољно, морала би да дође паралелно са Титом. Огроман проблем је како да се успостави некакво демократско јединство међу разним снагама отпора у Југославији, и како да се осигура да у будућој Југославији они који се не слажу са владом маршала Тита имају просто и троструко благословено право да кажу: ,,Ја се не слажем.“

Једина алтернатива том решењу је продужење грађанског рата, који траје и данас, у несрећној земљи Југославији. То је трагично једностран грађански рат, у коме партија на власти, ако жели, има моћ да истреби све оне који јој се противе. Званични извештаји говоре о стрељањима вероватно хиљаду или више оних који су били криви ,,за сарадњу са Михаиловићем“. Незванични извештаји који цуре из земље говоре о масовним екзекуцијама у много већим размерама, као и о концентрационим логорима тоталитарног модела.

Може бити да су ти извештаји претерани. Али, сама чињеница да, и поред поновљених захтева од стране њихових влада, ни британским ни америчким дописницима није дозвољено да уђу у Југославију неко време. То ствара најтеже сумње. Ако је Титов режим у ствари тако популаран, ако функционише тако глатко, ако су масовне екзекуције и концентрациони логори производи непријатељске пропаганде, онда би неко помислио да би било у Титову корист да се уз све услове за рад представи страним дописницима. У Југославији је глад, то је истина. Али то није нешто чега се треба стидети. Ако ништа друго, Југославији би помогло ако би савезнички новинари били у прилици да из прве руке прикажу страдање југословенског народа. Када је страним дописницима забрањено да ућу на савезничку територију, присиљени смо да се поставимо питање: Шта се скрива?

Неможе бити демократије која није отворена за инспекцију из света.

Р. В. Е. 8. фебруар 1945.

Једно од многих писама која су примљена

,,Највише могуће честитке за храброст коју имате да објавите овај веома добар чланак о Југославији у Ворлд Ривјуву.“

Вилијам Тилинг, посланик парламента

(Сир Вилијам Тилинг, 1903-1975, конзервативни посланик британског парламента, бавио се међународним односима – прим. преводиоца.)

Превод: Бранко Петровић