Сепарат из сабраних дела епископа охридског и жичког Николаја Велимировића (1880—1956), Дизелдорф, Немачка

Сабрана дела Светог Владике
Николаја Велимировића

Изнад
Истока и Запада

• 
  

  Балкан се налази земљописно између Истока и Запада а идејно стоји изнад Истока и Запада.

  Која је то идејна сила што спасава Балкан да не буде и идејно између него га уздиже изнад Истока и Запада?

  То је вера православна и само вера православна. Сви остали чиниоци, као земљописни положај, култура, наука, муслиманство, политика, земаљске тежње и аспирације, држе Балкан између Истока и Запада. Вера православна пак уздиже га изнад Истока и Запада, и само вера православна.

  Ништа није несносније него налазити се између. Ако би се идејни, то јест православни Балкан покорио земљописном Балкану и остао између Истока и Запада, личио би на оног магарца из бајке, који је цркао од глади између два пласта сена.

  На жалост, православни Балкан је од почетка 19. века до сада веома личио на оног легендарног Буридановог магарца, који је липсао од глади између два пласта сена, не знајући коме пласту да приђе. Час му се један пласт чинио већи и слађи час други. Изнемогао од шетње од једног пласта до другог, он је пао и липсао. И сав свет се насмејао магарцу као магарцу.

  Балкану прети смрт од глади због многих брбљивих језика који га именују између. Или ће липсати од глади између Азије и Европе или ће га једна од тих сила ајкулски прогутати, ако се не буде дигао изнад. Изнад Истока и Запада.

  
  

  Расуђивање прво

  ХРИСТОС ИЗМЕЂУ ИСТОКА И ЗАПАДА

  Кад азијат чита Евангелије Христово он говори: ово је наш човек, ово је азијат, испосник, молитвеник, мудрац и чудотворац.

  Кад европејац чита Евангелије Христово он тврди: ово је наш човек, ово је европејац, покретљив учитељ, брз помоћник људи, добротвор, лекар, хранитељ, хуманист и активист.

  Ша је дакле Христос? Да ли азијат, да ли европејац; да ли источњак, да ли западњак? Заиста, и једно II друго. Он је источњак на вишем плану и западњак на вишем плану. Он је источњак изнад Истока и западњак изнад Запада. Његова је земља и сви крајеви земље.

  Трансцеденталност је особина истока, натурализам - особина Запада. Источњак са прекрштеним ногама у размишљању о вечноме, и западњак са сусталим ногама у трчању за пролазним. Ко је од њих ближи Христу? Оба су удаљени од Христа. Христос стоји изнад Истока и Запада.

  Исток се толико удубљује у размишљање да нема времена за пословање. Запад толико послује да нема времена за размишљање. Обоје се садржи у Господу Исусу Христу, и то у пуној и савршеној мери, тако да Он превазилази Исток и Запад. Он стоји изнад Истока и Запада.

  Политеистичном Истоку је тешко веровати у човека. Материјалистичном Западу је тешко веровати у Бога. Исус представља човека, Христос Бога. Две природе - једна ипостас. Запад лако прима човека Исуса и ставља га у „Пантеон" својих великих људи, Исток лако прихвата Бога Христа док за човеком Исусом не осећа потребу. Међутим, Спаситељ света "је и Бог и човек. Исус Христос дакле стоји изнад Истока и Запада.

  Кад говоримо о Истоку ми мислимо на кућу подељену унутра у самој себи; мислимо на две несродне групе народа: на мухамеданце и на брамо-будисте. Њихове су ћабе: Мека, Бенарес и Тибет. То двоје представља главну садржину и главну сиромаштину Истока. Кад пак говоримо о Западу ми мислимо опет на кућу подељену унутра у самој себи. То је папизам и антипапизам (у разним облицима протестантизма). Ово су два главна пута западног човечанства, оба погрешна. Они представљају заблуду и сиромаштину Запада. Христос стоји високо изнад оваквог Истока и Запада.

  Никад ниједан од азијских мудраца није могао подвластити Запад. Једини човек, рођен у Азији, који је подвластио сав Запад, т.ј. сву Европу и Америку са острвима, јесте Господ Исус Христос. Једини источњак који је омиљен на Западу.

  И никад ниједан од западних учитеља и идеолога није могао придобити Азију, ни за најкраће време. Само један Западњак успео је у томе: Западњак не по плотском рођењу него по својој власти над Западом. То је Исус Христос, рођени у Азији. Његова власт распрострла се над средњом Азијом и местимично даље преко Велике Азије као и Египта и Абисиније. Даље ширење Хришћанства на Исток спречио је Ислам, а то је једна отуђена секта јеврејско-хришћанска. Ислам се испречио као бедем између хришћанске Предње Азије II Индије. Но и то није без Божјег промисла, који свакако резервише победу Христову над целим Истоком за будућа времена.

  Расуђивање друго

  БАЛКАНСКИ ХРИСТОС

  Балкански Христос је исто што и јерусалимски, што и синајски, и руски, и што некада и европски. Јер је Он један.

  Балкански Христос то је Христос на Балкану, у балканској драми живота, у балканском оделу, у балканској песми и символици, у балканским уздасима и сузама и крвавим гробовима, у балканском васкрсењу.

  Он је оличен у свим светим балканским: у благочестивим царевима, благоверним царицама и ботоносним патријарсима и свештеницима; у светогорским преподобним и плачним монасима, испосницима, молчаницима, пештерницима, духовницима и чудотворцима; у византијским царевима и војводама који бранише Цариград и Јерусалим од муслимана: у српским жупанима, краљевима, кнежевима и деспотима, који бранише крст часни, т.ј. веру праву, веру православну и од муслимана и од Монгола и од Латина јеретика:

  У мученицима под круном, у мученицима сељацима и занатлијама, у мученицима под омофором. архијерејским и под епитрахиљом јерејским, у мученицима под доламом војводском и под ризом монашком;

  у мученици Злати и многим мученицима девојкама кроз векове и векове;

  у мученику Ђорђу Кратовцу, кујунџији, и многим мученицима занатлијама кроз векове и векове;

  у мученику патријарху Гаврилу пећском, у мученику ђакону Авакуму, игуману Пајсију трновском и игуману Атанасију светоникољском, на колац набијеним на Калемегдану, и у преподобном ученицима Агие Лавре на Пелопонезу, и осталим безбројним кроз векове и векове;
  у преподобно-мученицима светогорским, које блажени Акакије благосиља на подвиг мучеништва, и у преподобно-мученицима светогорским, који бише побијени и живи спаљени од латина јеретика, и у мученицима старозагорским, и осталим многим кроз векове и векове;

  у преподобним оцима и матерама нашим: светој Параскеви, Евгенији царици, Ефимији и другим, и у светом Прохору, Гаврилу, Јовану, Јоакиму, Клименту, Науму, Нектарију, Јоасафу, Василију Острошком, Петру Коришком, Јанићију Девечком, и осталим безбројним кроз векове и векове;

  у самомученицима пештерницима балканским у пештерама Пећским, Црногорским, Охридским, Албанским, Пелопонеским, Трнавским, Студеничким, Моравским, кроз векове и векове;
  у свештеномученику равноапостолском Козми Албанском и у безбројним мученицима приморским, далматинским и босанским који пострадаше од латинских јеретика, у тамницама дубровачким иструнуше или отровани бише Христа ради, кроз векове и векове.

  Треба ли да станемо? Тек смо започели набрајање. Ко ће све именовати? Ко ли све избројати? То су војске од мученика и мученица од иза Солуна до преко Дунава и од мора Сињега до Црнога. Многе милионе војске светих душа православни, које не може сместити никакав земаљски календар и које су убележене само у календар небески, у Књигу живота вечнога.

  Сви су они поругани и попљувани и бијени били од непријатеља часног Крста, као Христос од Јевреја. Сви су са својим крстом на своју Голготу пошли, са трновим венцем на глави и са мржњом одасвуда, као у трње одевени, одгурнути од света кроз капију смрти као последњи, а прихваћени с оне стране благом руком Христовом као први.

  Ваистину, последњи с ове стране капије смрти а први с оне стране.

  За Христово име пострадали су од Истока до Запада, у Христово име победили су Исток и Запад. - Исток у лицу турског Ислама и монголског многобоштва, Запад у лицу јеретичког папизма.

  На губилишту они су се осећали виши од својих џелата: пред источним џелатима изнад Истока а пред западним џелатима изнад Запада. Нико од њих није пружао своје мисли према земљопису, да би рекао: ми смо између Истока и Запада. Него су сви уздизали своје мисли и своја срца усправно к небесима, ка вечној Истини, за коју су страдали. И целим духом својим и свом душом својом стајали су изнад - изнад Истока и Запада.

  
  

  Расуђивање треће

  О ЛАКОМИМ И ПРЕВАРЕНИМ

  Планина је већа од мравињака, Божија сила већа је од човечије силе. То свак признаје на ведроме дану.

  Али кад човечији табани и коњске копите дигну прашину на друму, многи заслепе, па у страху признају човечију силу изнад Божије силе. Планину изгубе из вида па се спотакну у мравињак. И још поклоне се мравињаку.

  То се догодило и са Србима, који се потурчише после Косовске битке.

  Пре њих изневерише крст многи Бугари и Грци и Јелини, и уврстише у Муратову војску на Косову под полумесецом против српског крсташа барјака.

  Али Лазар, најславнији човек под тим именом у историји света, не спотаче се о мравињак турске силе и не изгуби из вида планину Божије силе, него се одлучи да са својим народом прими од људи све ударце да би од Бога примио све награде.

  Спотакоше се многа господа српска на Југу и на Западу. Заборавише опомену Христову: гледајте и чувајте се од лаколства, (Лк. 15.) па се полакомише на богатство и сласти и све обмане овога света; поломише крстове по својим кућама а чалму завише око главе и почеше авдес узимати и по џамијама клањати.

  Тако за мало свој земаљски живот продужише а образ за увек изгубише. Не постидеше се крви Лазареве на Косову. Но пођоше путем потурица бугарских, грчких и јелинских.

  Турци су били представници Истока на Балкану док су они владали Балканом, а потурице представљају Исток после одласка Турака.

  Са тим лакомим и насилним Истоком, са мухамеданизмом, који је јеврејско-хришћанска јерес, не може се православни Балкан истоветовати. Балкан мора стајати изнад таквог Истока.

  Српски сељачки устанак против Турака под Кочом, Карађорђем и Милошем најсјајнији је доказ да је српски народ хтео да се ослободи мухамеданског Истока. Сликао је себе вером и карактером, узвишеним изнад Истока.

  Са крсташем барјаком српски устаници ушли су у неравну борбу против барјака са полумесецом. Са вером у Христа као веће силе од Мухамеда и у крст Христов као јаче знамење од полумесеца они су победили исламску Азију. Тако су узвисили православни Балкан над мухамеданским Истоком.

  Но чим су се ослободили Истока они су пали у ропство Запада. Сељаци шумадијски били су преварени од Срба западњака, од своје крвне браће из Аустрије. Ови Срби западњаци упали су у ослобођену Шумадију и почели стварати законе и установе попут протестаната и католика - а то су две западне хришћанске јереси. Почели су уређивати српску централну земљу по угледу на западне јеретике. Били су писмени и учени, због чега су их неписмени устаници ценили и власт им давали. Али су се усташки кнежеви страшно преварили. Њихова браћа из Аустрије били су излизани сасуди Православља, калајисани калајем протестантским и католичким, западњачким. Они су били кобна претходница западном утицају на Србију. Они су отворили све капије и све канале према Западу и учинили да се тек ослобођена турска раја претвори у рају трулога Запада.

  Седамдесет година после пропасти на Косову Србија је била потпуно покорена од источних јеретика; седамдесет година после Другог устанка ослобођена Србија пала је у потпуно ропство западних јеретика. Мислимо на идејно ропство: духовно, интелектуално, морално, политичко и културно.

  И кнез Милош и Љубица, па чак и Вучић, увиђали су опасност од „немачкара" али им нису могли одолети. Викали су и претили, али пробијену брану нису могли учврстити. Кнез Александар је подлегао утицају Запада безвољно и малодушно; кнез Михаило драговољно, а краљ Милан свим срцем и душом.

  Турци су предали кнез Михаилу кључеве од градова, а кнез Михаило почео је предавати кључеве српске духовне самосталности Западу. Последњи Обреновићи и Карађорђевићи ту су предају довршили. И те кључеве Запад још држи у својим рукама и царује над Србијом.

  Ко се бунио против те драговољне предаје Западу? Црква православна са сељачким "народом својим. Кроз цео деветнаести век свештеници српски викали су II писали: „Трули Запад! Трули Запад! Бранимо се од трулог Запада!".

  Част нека је свештенству српском. Част сељачком народу српском! Срам на безглавну господу српску! Срам и на оне владаре српске, који у име Запада презреше и Српску светосавску цркву и српски сељачки народ. Како су радили онако су и прошли. Њихов крај посведочава гњев Божји и гњев Светог Саве на њима. Читајте и слушајте о страшном скончању српских владара после Кнеза Милоша и ужасавајте се од гњева Господњег.

  Много су претрпели српски свештеници II српски сељаци због свог одлучног става против јеретичког Запада. Свештеници су исмевани као „русофили" и „назадњаци", а српски сељаци као „непросвећена маса", као „глупи сељаци". И то не толико од оних „немачкара", од оних калаисаних Срба из Аустрије, колико од шумадијских синова школованих на Западу. Они су били цвеће према овима. Ови су представљали бесну клику и безбожну хорду агената западне „културе", „просвећености", „прогреса". Нове потурице, још опасније од старих потурица. Све што је српско они су одбацивали као турско, а све што је турско они су презирали као азијатско. Међутим нису познавали у суштини ни шта је српско ни шта је турско ни азијско. Плиткоумни „коми воајажер" западних трговаца. Издајници већи и ужаснији од Вука Бранковића.

  
  

  Расуђивање четврто

  СТРАХ ОД ДЕМОНА И ИГРА СА ДЕМОНИМА

  Исток се страши од демона, Запад се игра са демонима.

  Милијарда људских бића на Истоку пази на сваки корак, да се не би дотакли неког демона. Нико тамо није пронашао демоне; за демоне се тамо зна и демони се тамо осећају сваког дана и сваког часа од првог колена људског.

  Запад је земља проналазака. Поред многих смртоносних или вашарских проналазака Запад је пронашао да постоје демони. И то је бучно разгласио нарочито у нашем столећу. Но како на Западу нема ништа што би сви прихватили за истину, него је све раздељено „по струкама", по партијама и сектама, то и овај проналазак да постоје бестелесна духовна бића није признат од целог западног човечанства него му је одређено место у једно]' секти људи који се називају спиритисти. Спиритисти су горди што им је дато да разговарају са духовима. Они су радосни што држе везу са духовним светом. Играју од радости, не знајући да им коло води сатана.

  Исток не осећа анђеле, добре духове Божје, заштитнике и покровитеље; одавно је престао да их осећа. Остао је само са злим духовима, који му зло чине и које мора да умилостивљава жртвама, сваки дан, сваки дан.

  Запад је престао да осећа и сазнаје и анђеле и ђаволе, има већ неколико стотина година. Зато је примио спиритастичко јеванђеље са чуђењем као човек који је нешто знао па заборавио па се опет досетио. Некад је Запад веровао у анђеле и ђаволе. Па је једновремено банкротирао са обе те имовине. Сад му се ђаволи јављају преко спиритиста, и он се буновно досећа. Досећа се али не разликује духове. Радосно поздравља све духове који му се јављају као добре духове. Отупело му је осећање разликовања и распознавања.

  Исток нема осећања за добре духове. Запад нема осећања за разликовање добрих духова од злих. Исток се брани од злих духова жртвама, непрестаним жртвама пред идолима од камена и дрвета. Запад, т.ј. спиритистички Запад, предаје се свима духовима који му се јављају било преко медиума, било преко асталчића; и свима поклања пуну веру.

  Исток је дубоко песимистичан. Зашто? Зато што зна за зле духове а не зна за благога Бога. Познаје и осећа на својој кожи и на души присуство и дејство злих демона, а не осећа присуство благога Бога који може прогнати зле демоне и заштитити људе.

  Спиритистички Запад је површно оптимистичан. Сасвим површно и сасвим глупо. Спиритисти долазе до познања Бога кроз демоне; не кроз ваплоћеног Сина Божјег, Христа, него кроз демоне, који се јављају кроз медиуме, асталчиће, итд. Махом бивши безбожници, спиритисти дознају од ђавола да постоји Бог и душа. И то дознање веома их изненађује и они ненасито изазивају Духове да им штогод рекну и прорекну. На таквом клизавом песку заснована је вера њихова. Они то сматрају нечим модерним, неким модерним проналаском. А да су читали Свето Писмо Божје знали би, да је Свевишњи још кроз Мојсеја опоменуо човечанство да се чува од спиритизма. (5. Мојс. 18, 11.)

  Велики Исток је под влашћу демона, а и спиритистички Запад је под влашћу демона. Демонократија дакле у обе хемисфере које се сучељавају са Православљем уопште и са Балканом посебице.

  Настаје питање: хоћемо ли ми бити између једне демонократије и друге? Не, никако. Између него Изнад.

  Ми знамо да постоји духовни свет. Знамо да постоје зли духови али и добри. Постоји благи Бог који је моћнији од свих духова у опште. Именом Христовим и Богородичиним и крсним знамењем ми прогонимо зле духове а молитвом привлачимо себи добре духове, анђеле светлости, који нас штите и помажу. На тај начин ми се уздижемо изнад незнабожачког и песимистичког Истока.

  С друге стране ми се не радујемо јављању духова из онога света, јер знамо да то могу бити духови злобе који нас кушају и са пута спасења одбијају. Још мање призивамо ми духове из онога света и тражимо њихове савете и пророчанства о будућим догађајима. Јер ко тако чини није угодан Богу. Него се надамо у Цара духова, Господа Свевишњега, нашега Творца и Оца небеснога, а не општимо крадом мимо Њега са духовним светом. На тај начин ми се Балканци уздижемо изнад спиритистичког Запада.

  И као што је наш Спаситељ стајао изнад Истока и Запада, тако се и ми трудимо да не будемо згњечени између и између, него се с Христовом помоћи вазда уздижемо изнад и изнад. Изнад Истока и Изнад Запада.

  Расуђивање пето

  ИСТОЧНА ФИЛОСОФИЈА И ЗАПАДНА НАУКА

  Колевка философије јесте Исток, од Пекинга до Атине. Колевка науке јесте Западна Европа и Америка. Нити је Исток за науку нити Запад за философију. Источна философија сва је у тајни, сва мисаона, спонтана, интуитивна.

  Западна наука је сва у знаку јавности, љубопитства, пропаганде и интереса.

  Нити је Исток за науку нити Запад за философију. Кад се источњак превари те поверује у науку, он прихвата теорије научне а не позитивна знања. Лакше му је оперисати са теоријама него са знањем научним. Теже му је под врућином Истока примењивати у живот знање него ли у хладовини месити европске теорије и премесивати их у неку философију огрнуту шареним огртачем Истока.

  Кад се западњак намами на неку философију источњачку, он из ње извуче једну од главних мисли и на овој саставља свој систем философије, остављајући својим колегама да извлаче друге мисли из оне исте философије и да на њима састављају опет своје системе философије. Јер у множини система гледа западњак умно богатство и културу народа а не у координацији и јединству духа.

  Као што источњак огрће научне теорије огртачем Истока, тако западњак облачи источну философију у грубу одећу науке. Тобож да би му његов „систем" изгледао вероватнији као изражен научним речником и зајемчен научним „фактима".

  У ствари хришћански Запад нема смисла за философију. Историја западне философије јесте историја највећих заблуда у прошлости човечанства. Бог је одузео ум крштеним људима који су презрели откривену Истину Божју кроз Господа Исуса Христа па су хтели сами помоћу незнабожних философа да решавају основна питања о бићу и животу по своме рачуну. Од почетка Ренесансе па до деветнаестог века западни философи су живели од Платона и Аристотела и других јелинских незнабожних философа. Па кад су ове потпуно оглодали и остали ипак гладни, они су се у деветнаестом столећу наклопили на философе индијске од којих се и до данас хране, и китећи се њиховим перјем чине себе славним међу неславним.

  Индија је мати свих философија. Од памтивека философирање у Индији нераздвојно је скопчано са аскезом. Сви философи индијски били су аскети То западњак не разуме и не цени. Јер је код западњака интелектуална вештина довољна за састављање нових философских система. Он не полаже баш ништа на пост, уздржавање, морал и карактер философа. Он цени само његову интелектуалну конструкцију мисли. Није западњак за философију. Философе на истоку сматрају свецима. Философи западни су професори. А између свеца и професора раздаљина је већа него од Истока до Запада.

  Нити је источњак за западну науку. Јер је источњак научен да и светска знања сматра нечим светим, сакралним, као и философију. Па како је западна наука без и најмањег ореола светиње, источњак се такве науке боји и презире је. Прима Је само у колико мора, да би одбранио живот свој од западне смртоносне машинерије. А та машинерија је накарадно чедо западне науке; грозни плод брачног развода Запада од светих небеса и незаконитог брака са земљом. Многе противречне философије западне јасно представљају казну Божју због одбацивања Христа. Јер по речи св. апостола Павла као што не мараху да познаду Бога, зато их Бог предаде у покварен ум. (Рим. 1, 28.)

  Две су велике лудости којима се некрштено и некрштено човечанство горди. То је философија источна и наука западна. Ни једно ни друго није од благога Бога. Него је обоје од људи и демона. Две лудости, два проклетства. На кантару свете истине Христове то двоје држи равнотежу. Христос је изнад источне философије и западне науке. Он мери, али Он се не мери.

  Како је са Христовим Балканом?

  Кад огњило удари о кремен онда се јавља варница. Пламен се уздиже у вис, изнад огњила и кремена. Исток се сударио са Западом на Балкану. Ако би се Балкан истоветовао са огњилом или са кременом, не би био Балкан, него би био Исток или Запад.

  Ако би пожелео да буде пламен, изнад челика и камена, био би и остао би Христов Балкан, изнад Истока и изнад Запада, и као такав користан Истоку и Западу.

  Најгоре је - бити између.

  Слава је - бити изнад.

  Изнад туге Истока и труда Запада треба да се уздиже православни Балкан. Туга Истока, то је философија Истока. Труд Запада, то је наука Запада. Може ли тица летети на једном крилу? И још болесном?

  Судбодавац Бог одредио је Балкану место изнад Истока и Запада. Да ли ће Балкан разумети и прихватити ту промисаону судбу или ће бити смрскан као орах између чекића и наковња? То питање не треба да да сна ни једном Србину, докле год Србин не даде правилан одговор. А само је један правилан одговор:

  Да, Господе, примам оно што ми Ти нудиш, а одбацујем око што ми Твоји противници са Истока и Запада нуде.

  Расуђивање шесто

  О МИРУ И НЕМИРУ

  На Истоку влада мир, на Западу немир.

  Мир почиње у човеку па се шири на друштво. И немир почиње у човеку па се шири на друштво.

  Од куда мир у народима излазећег сунца? И откуда немир v народима залазећег сунца?

  Од решених или нерешених питања живота. Ево од куда.

  Почев од Стамбола па до Јапана сви народи имају унутарњи мир због тога што не живе од питања него од решења, т.ј. од давно решених основних питања, како је пре њих живело педесет или сто генерација. На тим решењима главнога источњак све зида, све разуме, све мисли и све делује. Ништа и никуд изван тих решења. Како мухамеданац, тако браманац. тако и будист. А ове три групе представљају сву огромну нехришћанску Азију, сав Исток.

  У мухамеданизму све је решено у Корану. И сва решења своде се на две речи: Алах и кисмет. То даје мир и спокојство мухамеданским народима.

  У браманизму и будизму опет све је решено у философијама индијским. И сва решења се своде на три појма: карма, дарма и реинкарнација.

  Невесео је тај мир у оба случаја. Невесео је у мухамеданизму, јер означава потчињеност робова господару, Алаху. Невесео је и у философском Истоку, јер означава резигнацију, очајање, од кога нема спасења ни међу људима ни међу боговима.

  На Западу влада немир. Као грудва снега кад се котрља па расте, тако је немир на Западу нагло растао. Растао је нагло и нарастао је толико у нашем столећу, да је западно човечанство доведено до непрестајућег страхозања од онога што ће доћи и до растројства живаца и често - никад чешће у историји света - до лудила.

  Узрок западном немиру исти је као узрок немиру Адама и Еве кад су окренули леђа Богу Творцу а лице сатани; исти је као и немир у Каину, који уби праведнога брата Авеља; исти као и немир у цару Саула, кад отпочо гонити праведнога Давида; исти као и немир у Ахитофела, који издаде свога господара цара Давида, и на крају се обеси; исти као и немир у Јуде Искариотскот који продаде за проклете паре проклетим Јеврејима свога Учитеља и Господа, па сав дрхтећи од новог непојамног страха и ужаса оде у Кедронски поток па се обеси, и препуче му утроба и дроб му се просу по земљи, као триста година доцније јеретику Арију.

  Увек исти узрок, а то је отпад од Бога и каскање за сатаном. Бог опомиње родитељски и озбиљно, а сатана показује лажне вашарске слике и привлачи к себи лакоме и лакомислене. На своје отровне слаткише он ваби и привлачи сладокусце и кратковиде.

  На Западу је немир. Тај немир створила је машта учених западњака, која их је љуто заварала. Машта им је поништила сва решења, којим су живели у миру претци њихови, и сва праискона питања отворила поново као рашчешане ране. Због тога је на Западу све постало питањем, и све стављено под питање: и Бог и душа и морал, и брак, и породица, и друштво, и држава, и овај свет, и онај свет. Све је само питање и питање: питање лично, питање социјално. питање државно, питање морално, питање економско, питања и питања и само питања. Ни једно питање западна наука није решила. Јер је западна наука челична четка у рукама антихриста, четка што раздире старе ране и отвара нове.

  И јер је западна наука позвата од крвника људског, господара ада, да створи немир, многоструки немир, на свима линијама немир, како унутра у човеку, тако и у свим круговима друштвеног живота.

  И заиста, господар ада створио је помоћу лажне науке немир на Западу, нечувен у историји људској.

  С немиром западњак леже, с немиром устаје. С немиром вечера, с немиром руча. С немиром се побратимио па говори: немир је прогрес, немир је култура, немир је еволуција, немир ]е живот. Измирио се с немиром Запад, и потурио је своју грбину да га немир шиба својим бичем изнутра и споља, по души и по телу, а он да говори: хвала, тако и треба, то води миру, то води срећи човечанства! Измирио се Запад с немиром и кукавички ласка немиру само да би под његовим наукама продужио за који месец или за коју годину егзистенцију.

  А Балкан? Православни народи у опште, који су између Истока и Запада, а Балкан нарочито, мора се уздићи изнад лажног мира Истока и језивог немира Запада;

  изнад источне философије која мисли да је решила сва питања, и

  изнад западне науке која сама признаје да је све ставила под питање и да није решила ништа.

  Балкан мора бити пспуњен миром који превазилази разум људски, миром који је Христос дао својим апостолима говорећи:

  мир свој дајем вам; миром који значи радост и љубав и живот. Речју, миром који је у Богу и од Бога.

  Пет стотина година грцао је православни Балкан у ропству и није очајавао. Кад је у слободи обрисао замагљене очи од суза и погледао по Истоку и по Западу, видео је очајање на обе стране: на Истоку очајан мир а на Западу очајан немир. Здрав човек нашао се између два болесника.

  Да ли ће се Балкан заразити од једног или од другог очајника, или ће устати да дода лекове и послужи обојици на њиховој болесничкој постељи, то је загонетка пред њим, то његов сфинкс.

  А ми се молимо Христу Богу за Балкан, да се уздигне изнад очајног мира Истока и очајног немира Запада; изнад демонијачне философије Истока и демонијачне пауке Запада. Сада и од сада и на век века да буде - изнад Истока и Запада. Амин.

  Расуђивање седмо

  МУЧЕЊЕ ЗА ДУШУ И МУЧЕЊЕ ЗА ТЕЛО

  Исток се мучи за душу, Запад се мучи за тело.

  Исток не верује у земаљски рај.

  Запад не верује у небески рај.

  Пост је за источњака први услов спасења. За западњака је пост лудо одрицање понуђених задовољстава.

  Некад је Запад држао пост и остала плотска уздржања ради спасења душе. Но ми говоримо о садашњем Западу, о духовно јехтичавом, који се боји поста да му тело не би омршало. У осталом кад су и Цркве на Западу одбациле сваки пост, зар ће се очекивати од световњака да разумеју значај поста и да држе пост?

  Сви тврде оно што је свима јасно, а то је, да се западни народи враћају паганизму. Но мало ко разликује паганизам од паганизма. Не враћају се западни народи паганизму источном него паганизму западном. Јер источни паганизам скопчан је са тешком аскезом, са постом и телесним мучењима разне врсте.

  Кад би се европски народи враћали паганизму источном, они би постили и мучили себе онако како муче себе народи у Индији, у Тибету и у Китију. Али они се не враћају томе аскетском паганизму источном него се враћају раскалашном паганизму западном, т.ј. паганизму својих некрштених предака европских.

  Паганизам западни је био крвав, суров и раскалашан од почетка до краја. Такав је био међу Јелинима, још жешћи код Римљана, и још жешћи код старих Германа и Франака. Зар су могли знати за пост стари Јелини кад је пред њиховим очима стално лебдео олимпијски разврат њихових богова? И зар је могло бити речи о неком уздржању код крволочних римских царева, који су поред своје трпезарије имали бљуваонице, да би могли избљувати један ручак па поново ручати? или код римских богатуна, који су правили ручкове од славујских језика? Какав пост и какво уздржање се могло и замислити код франачких и тевтонских народа, који су јели сирово месо нагњечено под седлом јахача?

  Отпад Запада од Христа значи повраћај Запада паганизму, но не паганизму индијском, сажаљивом и резигнирном, него паганизму своме, западноме, крволочном и развратном, без духа и без савести. Што се све на делу и у пракси на наше очи показује.

  Ислам је несумњиво духовнији од паганизираног Запада. Јер зна за пост и молитву, и за Бога и за душу. Заиста је духовнији од оне интелектуалне ганге која се смеје посту и молитви а одриче Бога и душу и мучи се само за рај земаљски.

  Али су Ислам и паганизирани Запад у једноме сродни: у схватању будућега раја. Истина, муслимани замишљају рај на небу а не на земљи, док пагани западни замигољају рај на земљи а не на небу. Заиста, та два раја, може се рећи топографски су веома удаљени један од другог, али су у суштини истоветни. Јер и муслимани и западњаци замишљају рај као пуноћу телесног живота и пуно задовољење свих телесних страсти. Да би такав рај задобили муслимани се муче постом и молитвом, и клањањем, а западњаци тобожњим научним истраживањима и друштвеним превратима.

  На супрот једним и другим Индија и Тибет муче се, и то страшно муче, ни за рај земаљски ни за рај небески, него за уништење живота, за престанак реинкарнације, за несвест и неосетљивост, за нирвану. Јер је за њих живот Маја, обмана, и Самсара, вртлог, у коме се налазе и људи и богови. За њих не постоји ни рај небески нити, још мање, рај земаљски. Чак ни богови њихови нису у Рају, него у несрећи постојања, у обмани личног живљења, у вртлогу Самсаре. И колико људи очекују спасење од богова, исто толико богови очекују спасење од људи.

  Због тога је Гаутама Буда имао смелости да каже: Ја сам дошао да спасем људе и богове!

  Заиста, лажан је појам о Богу и о човеку тамо где се такав језик могао чути. Но није мање лажан језик на Западу где се говори: Уживај! Енџој јурселф! (Задовољи самога себе! говоре Енглези). То не само да није језик хришћанских народа, него то није језик ни бољих и отменијих философа јелинских. Ни Сократ, ни Платон, ни Аристотел нису се усудили тако говорити. Него је тако проговорио онај који представља кукољ и болест јелинске философије. - Епикур. Он се усудио рећи трозну реч:

  Граби дан! То јест, уживај данас, јер сутра можеш бити мртав за вечност. Граби сваки нози дан и сисај га до крви. То је паганизам западни коме се некадања хришћанска Европа сада приволела.

  Шта да кажемо на погледу мучења источног и западног човечанства, на огромној панорами мучења ради нестварног и неостварљивог циља?

  Нестваран је и неостварљив циљ, коме тежи и ради кога се мучи исламски свет Истока. Јер на небу не постоји телесни и страстни рај.

  Неостварен је и неостварљив циљ, коме је хиљадама година тежио и за кога се мучио свет Велике Азије, Средње и Крајње. Јер постоји Бог, један и једини, који је створио све душе и који их све чека у крило своје. Самоуништење је злочин и Нирвана лаж.

  Неостварен је и неостварљив циљ научног и безбожног Запада. Рај на земљи јесте рај без пророка; такав рај није ни обречен ни проречен, нити је био нити ће бити. Тамо је рај где је л^убав. А љубав је тамо где је Родитељ. Према томе рај није на земљи него на небу, није чулан него духован, нити је харемски него ангелски.

  Јасно је из свега овога, да православни народи не могу стајати између Истока и Запада него - изнад. Нарочито православни Балкан, који је плакао у ропству пола хиљаде година, више него ма који други хришћански народ у свету. Балкан мора бити видовит и разликовати дан од ноћи и пшеницу од кукоља.

  Не сме се Балкан колебати између Истока и Запада, т.ј. између исламског небесног али чувственог раја и материјалистичког земаљског раја западних народа.

  Балкан није ни Исток ни Запад, нити је између Истока и Запада. Него је Балкан изнад Истока и Запада. Јер Балкан видовито види и провиђа, да је мучење источњака мучење за смрт и да је мучење западњака мучење за смрт. Тамо да се помоћу аскезе пређе у Нирвану, овде да се помоћу уживања умре за навек или пак да се по смрти сиђе у подземне подруме Валхале, где се продужује телесно оргијање почето на земљи.

  Балкан мора стајати између свих нечистих рајева Истока и Запада; и мора знати за пречисти рај Христов, који није ни оргијање нити очајање. Само тако хришћанска Србија може имати апостолски задатак, да приволи Исток крштењу а Запад покајању.

  Да би тако сав род људски био благословен као једно стадо једног пастира, на век века. Амин.

  Расуђивање осмо

  БОРБА ЗА ВИДЉИВО И ЗА НЕВИДЉИВО ПРОКЛЕТСТВО

  Запад се бори за видљиво, Исток се бори за невидљиво.

  Велико је питање шта је видљиво а шта невидљиво. Да ли је видљиво оно што види телесно око човечје или оно што види дух човечји? Да ли је видљиво оно што човек и во подједнако виде својим очним рожњачама и зеницама, или оно што искључиво само човек може да види неким унутарњим органом вида?

  Модерни Запад гледа телесним органом вида. И шта види? Види само покожицу ствари: види одећу нечега што се крије испод одеће; види кућу спужа, но не види спужа унутра у кући.

  Никада Исток није веровао телесном оку. То му се мора уписати у заслугу. Тиме је он уздигао достојанство човека изнад вола. На томе и почива сва његова истанчана духовна философија. Што око не виде и ухо не чу и што иа ум човеку не дође - то је стварност бића. Сваки источњак сагласио би се са овим искуством апостола Павла. Али мало који учени западњак. Јер учени западњак је постројио сву кулу науке на песку, то јест на телесном виђењу и чувењу и мирису и дотицају и укусу. На томе почива сва вавилонска кула западног човечанства.

  Запад се бори за земљу, за земаљско благо над земљом и под земљом. И онога ко му придобије земљу, или земаљско благо над земљом или под земљом проглашује великим човеком.

  Исток је величао свеце и мудраце, Запад проналазаче и освајаче. Многобожни Исток је приписивао сву величину својих светаца и мудраца њима самима, а мало или нимало боговима. Због тога је своје свеце и мудраце проглашавао за богове, правио им храмове и приносио жртве. То чини до данашњег дана.

  И Запад је приписивао све својим проналазачима и освајачима, Богу ништа. Но нити је своје великане уздизао у ред божанства нити им је подизао жртвенике. Подигао им је споменике од камена или метала - и то је све. Али пред споменицима нити се ко клањао ни молитве уздизао ни свеће палио ни жртве приносио... Ти су споменици као споменици мртвима на гробљу. Колико да живи не забораве мртве, а не као на Истоку, да мртви не забораве живе. Разједан сумњом у једнога Бога Запад је још мање могао проглашавати људе боговима. Ово је, међутим, за Исток и просто и лако. И свест и савест источњака лако се мири с тим, да људи постају богови а богови људи.

  За Исток нема мртвих, за Запад нема живих. На Истоку се тело сматра маском и оруђем духа. Када дух одбаци тело, он и надаље постоји и живи, било без икаква тела било у новом телу. Духови предака живе у близини својих потомака. Зато се њима подижу жртвеници. Сва Индија и Тибет и Китај и Јапан са многим острвима окићени су таквим жртвеницима посвећеним духовима. Ти духови узимају учешћа у животу телесних људи, својих сродника, а осим њих постоје безбројни други духови, који су од увек бестелесни. То су духови гора и вода, планина и долина, пећина и стена, ветрова и бура, пустиња и друмова, месеца и звезда. Једном речју, за источњака сва је васиона испуњена бестелесним духовима, и она је према духовима у телу, т.ј. у људима и животињама, као океан према једном маленом острву.

  Но сав тај огромни свет духова, у кога верују сви многобожачки народи Азије и Африке, нема свога центра. Нема једнога Бога, који би се могао ословити речима Светога Писма: Боже духов и всјакија плоти. Него су сви духови невезани, несродни, самовласни и неспокојни. Нема никога ко дели на десно и на лево, него је све помешано из и због тога неблагословено. Речју, нема Христа, Разделитеља и Просветитеља.

  Али какав је да је онај духовни свет, источњак се припрема журно и бори да постане члан тога света. Јер овај видљиви свет за њега је само једна постаја васионских кола живота. Главно је - свет невидљиви. Зато источњак и не мари за овај живот нити се бори за овај видљиви свет, који брзо испарава као локва воде под жарким источним сунцем.

  Запад је престао да производи свеце и мудраце. То датира од онда од кад су му папе престали бити свеци и мудраци и постали политичари и вештаци.

  Пре те коби Запад је био православни и живео је Христом и борио со за Царство небесно. Али после те коби Запад је хтео да отпадне од папе, па је отпао од Христа. Тада је вид западњака за духовни свет превучен белилом, и место борбе за Царство небеско западно човечанство почело се бестидно борити за царство земаљско.

  То је нова н најновија историја Европе. Она стоји под овим знацима: покорити и искористити. Тако западњаци и говоре и творе. Покорити природу и искористити природу, наравно, не као Божју творевину и с Божјим благословом, него покорити је као ничију својину, као непријатеља сву је исцедити у пехар тренутне насладе.

  Али на што сво то? Зар западњак пс помишља да ће умрети, па покорио не покорио? Тако се у чуду пита источњак.

  Не, не, западњак никада не помишља на смрт док не добије температуру од 40 степени. Он нема кад да мисли на смрт. Он нема кад да мисли ни на живот. Он не мисли ни на живот ни на смрт него само на покорење и искоришћење; и то на покорење и искоришћење земље и ваздуха, огња и воде, биља и животиња, браће и сродника, суседа и суседних народа и држава. Он је нашао своје научно и културно гесло: покорити и искористити, и захуктало јури за тим геслом. Он не види духовни свет око себе, па не видећи не верује. Само га спиритизам понекад уплаши. Црква га не плаши; папа још мање. Али тај црни спиритизам, та црна магија угони му хладан ветар у кости. „Има нешто!" „Мора да има нешто''! шапће; тако шапће као са неким стидом, или са неком површном грижом савести. Ипак то га не задржава на захукталом путу, нити утишава његово гесло: покорити и искористити. На тај кобни пут навели су га његови ,,великани", проналазачи и освајачи.

  Православни народи морају стајати изнад оба проклетства, како источног тако и западног. Не смеју се отимати ни о онакав духовни свет као на Истоку нити о материјални свет као на Западу. Божје је небо II Божја земља. Постоји духовни свет, чак бројнији него што Исток зна, али тај духовни свет није самовољан, самовољан и хаотичан, него је под влашћу Христа Бога, који рече: Даде ми се свака власт на небу и на земљи.

  Не може се од Бога отети ни небо ни земља. То је особито јасно православним Балканцима, који посведневно говоре и посведочавају да је - отето проклето.

  Ни у овом погледу дакле не може Балкан стајати између Истока и Запада, него изнад једног и другог, да светли и једном и другом. Изнад Истока и Запада.

Dr. Kirk Ford, Jr.: On the issue of “Collaboration with the Germans”

Professor Kirk Ford, Jr.
General Mihailovich 100th Birthday Celebration
Chicago, IL U.S.A. April 23, 1993
Rebic Collection.

THE MYTH OF MIHAILOVICH “THE COLLABORATOR” – Justifying the Abandonment of a Loyal Ally
Aleksandra’s Note:
Dr. Kirk Ford, Jr. is the Chairman of the Department of History and Political Science at Mississippi College in Clinton, Mississippi. He is the author of the book OSS and the Yugoslav Resistance 1943-1945, published by Texas A&M University Press, 1992.
This book is an extensively researched, in-depth, objective, and truthful analysis of OSS activity attached to both the Mihailovich Chetnik forces [Nationalists/Royalists] and the Partisan forces [Yugoslav communists] under Marshal Tito. I highly recommend it for any honest pursuit of research interests in the area of World War Two Yugoslavia and the role played by America in relation to the Yugoslav resistance movement against the Axis forces.
Dr. Kirk Ford , Jr. was one of the special guest speakers at the General Draza Mihailovich 100th Birthday Celebration at the Congress Hotel in Chicago, IL on April 23, 1993. The following are excerpts from the excellent and illuminating speech given by Professor Ford regarding the issues of Tito’s Yugoslav Partisan’s and Mihailovich’s Chetnik’s relations with the Allies, with the Nazis, and Mihailovich and his alleged
“collaboration with the Germans”.
Sincerely,
Aleksandra Rebic

Dr. Kirk Ford, Jr.: On the issue of ”Collaboration with the Germans”

“…Wasn’t it in the Spring of 1943 (March to be exact) that [Tito] Partisan representatives met with the Germans and confirmed that the Chetniks were their main enemy—that they would be willing to forego operations against the Germans in order to fight the Nationalists, and would, if necessary, even oppose Allied landings in Yugoslavia? It was also in March, 1943, that Gen. Rudolf Luters, a German field commander in Yugoslavia, stated:
‘The Chetniks were never our friends…their aim is and remains our destruction.’
…Critics of the Nationalist movement claim that for months General Mihailovich encouraged a live-and-let-live arrangement with the Germans in order to fight the Partisans. Nationalist claims that the Partisans were later doing the same thing were largely dismissed. According to Colonel Robert McDowell:
‘The Partisan Army made no serious effort to fight Germans or hinder their retreat, but concentrated on attacking Nationalist troops who, in some instances, were occupied in attacking Germans.’
Once again, reports from OSS officers with the Partisans confirm the intelligence from Nationalist [Mihailovich] sources:
Don Rider [ASH] in Vojvodina [autonomous province of Serbia, located in the northern part of the country]accompanied Partisan columns which on several occasions passed within one hundred yards of German bunkers with neither side firing a shot.
Major Scott Dickinson [SPIKE] (Macedonia):
‘From the extent of the German movements it was clear that the Partisans were permitting the Germans to get out and were occupying towns and villages as soon after the Germans left as possible.’
Rex Deane [REDWOOD] (Montenegro):
‘The Partisans seemed content to keep out of the Germans’ way and let them get out of the country. No concerted effort was made to stop them or ambush them in any way.’
In Deane’s opinion the [Tito] Partisans were far more interested in attacking the Chetniks and their supporters than in fighting the Germans. One British commander in the Dubrovnik area because so frustrated with the Partisans that he charged ‘they all should be court-martialed for letting the Germans escape.’
These examples, and others could be cited, confirm precisely the intelligence contained in the reports of McDowell, Ellsworth Kramer, and John Milodragovich—all members of the RANGER Mission with Mihailovich.
Not only were the Partisans allowing the Germans to get out of the country, they were using the bulk of supplies being sent to them by the Allies to fight the Nationalists (Chetniks). In fact, they were receiving so much in the way of supplies that they were actually having to store the excess. This fact is confirmed in the reports of Dan Desich, Stephen Galembush, Holt Green, and Rex Deane—all of whom were attached to Partisan units. So much for the Partisan effort to present themselves as the victims of some treacherous collaboration between the [Mihailovich] Nationalists and the Germans.
Walter Mansfield addressed the collaboration issue very succinctly when he argued that if both major resistance movements were judged by the same standards, one would have to conclude that both movements collaborated, or that neither did so.
…The effort to label General Mihailovich as a collaborator will fail, I would say has failed, because the evidence does not sustain that conclusion. General Mihailovich chose to resist the Germans and Italians at a time when there was absolutely no help available to him from any source. Throughout the war he and his men endured an existence which defies imagination. Walter Mansfield reported that Mihailovich’s forces ‘live under conditions which I would have considered it impossible for them to stand if I had not seen it with my own eyes.’ During one battle, Mansfield saw men with chest and stomach wounds, who when they were unable to find medical attention in the rear lines, simply returned to the front and continued to fight until they died. The wretched condition of Mihailovich’s units led David Martin to write that ‘surely no group of men “collaborated” with the Germans for so poor a return.’
If Draza Mihailovich had been a collaborator, hundreds of American airmen, some of whom may be in the audience this evening, would never again have set foot on American soil. Nationalist troops put their lives on the line and, in some cases, lost their lives saving American airmen from capture. They later gave what little they had in the way of medical supplies to treat those airmen who were wounded or sick. And with hardly any equipment at all, they provided protection for the airmen who were evacuated at Pranjani. Listen to what Colonel Robert McDowell wrote when he saw the condition of the [Mihailovich] Nationalist troops guarding the airstrip:
‘To complete our shame, although the American
medical personnel were appalled at the almost
complete lack of medical supplies and equipment
available to the Nationalists, with major operations
performed without anesthetics, and although the
Nationalists gave the Americans the best of what
we had, the only gesture of gratitude on our part
was to replace supplies expended upon the airmen
at the actual point of embarkation.’
I would note parenthetically that the supplies which were finally sent were sent largely because of the insistence of [American OSS officers] George Musulin, Nick Lalich, and George Vujnovich—operations officer in Bari, Italy.
Then, to make matters worse, McDowell reported that night after night he and members of his team sat around their campfires and heard Allied planes flying overhead to drop supplies to the [Tito]Partisans—supplies they knew would be used against the [Mihailovich] Nationalists. Walter Carpenter, a 15th Air Force [U.S.] medical officer sent to Mihailovich’s headquarters to tend the needs of American airmen confirmed this when he later reported:
‘Here we see American weapons and bullets being
furnished daily [to the Partisans] by the British to kill the enemies of Germany.’
History has a way of being charitable to winners, particularly when the winners write it. For almost three decades after the Second World War, the history of Allied policy toward Yugoslavia was written by many of the same individuals who shaped policy there in the first place. In short, they were evaluating their own handiwork—a sort of ex-post-facto justification for wartime decisions. In the absence of documentary evidence to the contrary these firsthand accounts were generally accepted as the truth of what had occurred in Yugoslavia. David Martin’s Ally Betrayed was a notable exception, as was Col. Albert Seitz’s Mihailovich: Hoax or Hero. Today, greater revelations from the historical record require that substantial revisions must be made in any credible examination of Yugoslav resistance history and of Allied policy toward the resistance.
Tito was no liberator, nor was Mihailovich a collaborator. The major Allies, particularly Britain, supported Tito and abandoned Mihailovich because they thought it was in their interests to do so. It was the expedient thing to do. Not wishing to justify their policy on the grounds of expediency, however, they sought to discredit Mihailovich by suggesting that he was not fighting the Axis occupation forces or was collaborating with them. After all, it was much easier to defend the abandonment of a “collaborator” than to defend the abandonment of a loyal ally.”
Kirk Ford, Jr.
Chicago, IL

Оригинална Дражина теорија

ГЕНЕРАЛ ДРАЖА МИХАИЛОВИЋ

ОРИГИНАЛНА ДРАЖИНА ТЕОРИЈА
ПИШЕ: Милослав САМАРЏИЋ

Четврта деценија XX века доносила је многе новине у војној теорији и пракси. У Француској се развила полемика око тзв. Мажино линије, велике фортификације према Хитлеровој Немачкој. Генерал Де Гол је тврдио да непријатељ та огромна утврђења једноставно може да заобиђе. И Дража је заступао такво мишљење, нарочито откако су генерали Недић и Рупник отпочели са градњом сталних фортификација према Аустрији и Италији. Он је саветовао другачију тактику, са четничким начином ратовања у основи. Предлагао је специјалну обуку трупа и изградњу војних складишта у планинама.

Маја 1937. године пуковник Дража Михаиловић постављен је за начелника Штаба Дравске дивизијске области у Љубљани. Његово радно место налазило се у касарни „Војвода Мишић“. Ту је, 1. децембра 1937, на груди прикачио још једно одличје: Орден југословенске круне III реда. Априла следеће, 1938. године, Дража прелази за команданта 39. пешадијског пука у Цељу, који је припадао истој дивизионој области. По тадашњим прописима, командовање пуком било је неизоставна степеница на путу ка генералском чину.

После тачно годину дана, априла 1939. године, Дража се враћа у Љубљану, овога пута за начелника Штаба утврђивања. Ту остаје свега неколико месеци, до августа, када је постављен за сталног наставника Војне академије у Београду.

Око повратка пуковника Драже Михаиловића из Љубљане у Београд дигла се велика прашина. Када се та прашина слегла, нашег јунака видимо у још једном, 30-дневном притвору, по наређењу министра војске и морнарице, генерала Милана Недића. Дражина кривица састојала се, по мишљењу генерала Недића, у навођењу војних власти на погрешна решења.

О овом случају у литератури има више верзија, које се углавном могу свести на следеће. У време Дражиног службовања у Словенији, Немачка је анектирала Аустрију (13. марта 1938). Тако је Дража из непосредне близине могао да види велику опасност која се надвила над југословенску Краљевину, тим пре јер је имао и једну посебну дужност: организовање илегалних канала за пребацивање обавештајаца преко границе Трећег рајха.

Дража је самоиницијативно почео да се супротставља акцијама немачке мањине у Словенији, која је јавно славила Хитлеров рођендан, као и деловању словеначких клерикалаца. С друге стране, од Главног ђенералштаба у Београду он је тражио предузимање енергичних мера. Како усмене интервенције нису помогле, на крају је написао један реферат генералу Недићу. Садржај тог реферата објављује једино Милош Аћин Коста.35 Др Милан Гавриловић, председник Српске земљорадничке странке, после рата је описао један разговор са Дражом из овог доба. Дражина размишљања, цитирана у Гавриловићевим мемоарима, једнака су онима из реферата генералу Недићу, који доноси Аћин Коста.

У уводу свог чувеног реферата Дража се бави општом војном ситуацијом у свету. Затим прелази на видан утицај Мусолинијеве Италије и Хитлерове Немачке у Словенији и Хрватској, преко пете колоне, а посебно усташа. Јаки непријатељи на границама и бројна пета колона унутар граница захтевали су федералистичко, а не централистичко организовање одбране. Конкретно, пуковник Михаиловић је тражио увођење територијалне војне обавезе за Србе, Хрвате и Словенце, тако што ће свако најпре организовати одбрану сопствене територије.

После овог уследила је анализа савремених војних доктрина, Хитлеровог муњевитог рата и Де Голове мотомеханизоване војске. Овим доктринама, као Југославији најпримеренију, супротставио је сопствену доктрину четничког (герилског) ратовања. Изградња великих фортификација према Италији и Аустрији (тзв. Недићева и Рупникова линија) по Дражином мишљењу није ништа друго до бескорисно трошење новца. Уместо тога, после територијалног организовања војске треба хитно прећи на четничку обуку и изградњу планинских складишта лаког оружја, муниције, опреме, пољских болница и конзервиране хране.

Четничком начину ратовања Дража је сем тактичке улоге, која је постојала и у претходним ратовима, сада дао и стратегијску улогу. Њу је видео у следеће три фазе. У првој фази рата четничка герила само доставља обавештајне податке Врховној команди југословенске војске и надлежним савезничким штабовима. У другој фази почињу четничке оружане акције против непријатеља, а трећа фаза, свеопшти напад, наступа када савезничке трупе избију на границу Југославије.

У посебном поглављу реферата Дража се бавио неопходним техничким мерама, као што је образовање мреже радио станица и обезбеђење довољног броја акумулатора. Сматрао је да је најпогоднија формација за четничке јединице брзопокретни батаљон, па је чак навео и прописе за његову обуку. Посебну пажњу посветио је обуци у скијању (и сам је био љубитељ скијања).

Генерал Недић је оштро реаговао на Дражин реферат. Сматрао је да је написан „под импресијом субјективног излагања догађаја од стране извесних политичких личности или достављача“, као и да се „по провери показао нетачним“. Желео је оштрије да казни пуковника Михаиловића, али је наишао на противљење околине. Ипак, Дража још једном наредни чин није добио на време.

Као професор стратегије на Вишој школи Војне академије, и тактике у Ђенералштабној школи, Дража је ипак ширио идеје из свог реферата генералу Недићу. Млади официри, међу којима и многи будући команданти његових корпуса и бригада, одушевљено су слушали критику застарелог рововског начина ратовања. Можда је баш због тога већ 29. јануара 1940, после само једног семестра, Дража премештен на нову дужност, за начелника Општег одељења Врховне инспекције војне силе. И ту је, како је касније сам рекао, „напао страховиту застарелост наше војске“.

Почетком 1940, према Угљеши П. Михајловићу, тада начелнику Штаба Дунавске дивизијске области, Дража је једно време био на служби и у Штабу утврђивања у Петроварадину.36 Тешко је поднео пад Француске, коју је много волео, па у тој последњој предратној години успоставља ближе контакте са енглеским и америчким војним аташеима и обавештајцима у Београду. Истовремено, био је у вези и са Бугарима, као и са пољским и чехословачким емигрантима.37

Дража је сво време звонио на узбуну. Пошто је војском неприкосновено владао генерал Недић, покушао је да алармира политичке структуре. По савету пријатеља, обратио се др Милану Гавриловићу, председнику Српске земљорадничке странке. Касније, у емиграцији, Гавриловић је забележио да му је Дража том приликом изнео следећи план одбране од Немачке:

Хитлер је већ на нашој граници. Он је мора једном прећи. Ми му се војнички не можемо одупрети. Данашњи рат решавају тенк и авион. Нема ни поређења у овом између нас и Немаца. Међутим, ми не можемо ни капитулирати пред Хитлером.

Морамо препустити све наше друмове немачким тенковима и наше небо немачким авионима. Ово значи, морају се напустити сви наши градови, и скоро сва земља осим дела Западне Босне, Херцеговине и Црне Горе, с делом јадранске обале којом ова залеђина командује. Сад још, одмах, ту треба навлачити храну, муницију и само оно оружје које је ту употребљиво, у те наше скоро ненасељене планине и кршеве. Тај део посести, кад тренутак дође, ограниченим али најбољим трупама за ту ситуацију.

Ту нам немачки тенкови ништа не могу, а веома мало немачка авијација. Дотле ће, ваљда, и савезници моћи нешто учинити да нас помогну.38

Дражине идеје ипак су делимично прихваћене. Априла 1940. године Врховна команда при свакој армији оснива по један четнички одред и спрема га за герилско ратовање. Али, на интервенцију Влатка Мачека, председника Хрватске сељачке странке, из назива одреда одмах је уклоњено четничко име, па су то званично били „јуришни батаљони“. До априла следеће године основан је, или је био у оснивању, по један јуришни батаљон при свакој од шест армија југословенске војске, са седиштима у Скопљу, Нишу, Мостару, Новом Саду, Сарајеву и Карловцу. У наступајућим догађајима најзначајнију улогу одиграће Први јуришни батаљон мајора Миодрага Палошевића, кога ће рат затећи у Бијељини. Остаци овог батаљона придружиће се Дражи на путу ка Равној Гори.

У међувремену, у последњој мирној години пред велику олују, Дража је наставио по старом, због чега га је генерал Недић још једном казнио. Овога пута Дражин „грех“ био је у пркошењу неумереној немачкој пропаганди у Београду, нарочито после брзе окупације Француске. Одговарајући на ту пропаганду, британски војни изасланик у Београду приредио је вечеру за чланове Удружења резервних подофицира, са великим бројем званица, међу којима је било и доста активних официра. У атмосфери страха и потиштености због неочекивано лаког пада Француске, сви позвани дошли су у цивилу, сем једног. „Један једини човек у униформи био је ђенералштабни пуковник Дража Михаиловић“, гласио је извештај достављен главном Ђенералштабу.39

Генерал Милан Недић одмах изриче нову казну: премештај на службу у Мостар. Тако је Дража постао помоћник начелника Генералштаба Приморске армијске области. Истовремено, Недић му мења и ратни распоред. По новом ратном распореду пуковник Дража Михаиловић постаје начелник Оперативног одељења Друге армије, за који је мобилисање предвиђено у Сарајеву, а поседање линије фронта у Славонији, према Барањи. На том положају он ће дочекати напад Немачке и њених савезника на Југославију.

ИЗВОРИ:
1 Архив општине Пожаревац, нерегистрована документа.
2 Према подацима из породице Михаиловић, изјава аутору. На гробљу у Ивањици, на Михаиловом гробу, пише да споменик подижу „Јела и Драгиша“. То нису Михаилова деца из првог брака, већ Јелица и Драгољуб-Дража.
3 Архив општине Ивањица, нерегистрована документа.
4 Према подацима из породице Михаиловић, изјава аутору.
5 Споменица четрдесетогодишњице устанка на Равној Гори, 32-33
6 Р. Ребић, Дражина Србија, 28.
7 Б. Димитријевић, Ђенерал Михаиловић, 25-26.
8 и 9 Споменица четрдесетогодишњице устанка на Равној Гори, 32-33.
10 Р. Бојовић, Мала споменица поручника Драгољуба Михаиловића, 29.
11 Б. Димитријевић, Ђенерал Михаиловић, 41.
12 Р. Бојовић, Мала споменица поручника Драгољуба Михаиловића, 16.
13 Б. Димитријевић, Ђенерал Михаиловић, 49.
14 Р. Бојовић, Мала споменица поручника Драгољуба Михаиловића, 13.
15 Б. Димитријевић, Ђенерал Михаиловић, 54.
16 М. Аћин Коста, Дража Михаиловић Чича – Апостол слободе, 7.
17 и 18 Р. Бојовић, Мала споменица поручника Драгољуба Михаиловића, 13-14, 22.
19 Р. Бојовић, Мала споменица поручника Драгољуба Михаиловића, 27-28.
20 Б. Димитријевић, Ђенерал Михаиловић, 45.
21 Књига о Дражи, том 1, 3.
22 Р. Бојовић, Мала споменица поручника Драгољуба Михаиловића, 19.
23, 24 и 25 Р. Бојовић, Мала споменица поручника Драгољуба Михаиловића, 32, 23 и 14.
26 Б. Димитријевић, Ђенерал Михаиловић, 77-83.
27 Према подацима из породице Михаиловић, изјава аутору.
28 Б. Димитријевић, Ђенерал Михаиловић, 84-90.
29 В. Пилетић, Судбина српског официра, 127.
30 Књига о Дражи, том 1, 45.
31 и 32 Б. Димитријевић, Ђенерал Михаиловић, 92-97, 100.
33 М. Стојадиновић, Ни рат ни пакт, 359-377.
34 Б. Димитријевић, Ђенерал Михаиловић, 100.
35 М. Аћин Коста, Дража Михаиловић Чича – Апостол слободе, 18-20. Аћин се позива на чланак генерала Драгослава Милосављевића, објављен у Гласу Равне Горе за јун-јул 1952, у Лондону.
36 Споменица четрдесетогодишњице устанка на Равној Гори, 36.
37 Б. Димитријевић, Ђенерал Михаиловић, 141-149.
38 М. Аћин Коста, Дража Михаиловић Чича – Апостол слободе, 23-24.
39 Књига о Дражи, том И, 49.
40 Према подацима из породице Михаиловић, изјава аутору.
41 Б. Димитријевић, Ђенерал Михаиловић, прилог.
42 Споменица четрдесетогодишњице устанка на Равној Гори, 36.

Сва права задржана, Погледи – 2003-2005. године.

Босанска голгота ЈВуО

6. октобар 2013.

Пише: Мирослав Поповић
(Из дипломског рада на Филозофском факултету на Палама, одбрањеног 2013. године)

ПРЕДГОВОР 

Босанска голгота или пут смрти су устаљени називи за повлачење југословенске војске у отаџбини преко Босне (тада  под окупацијом НДХ) током Другог свјетског рата. У југословенској послијератној историографији припадници Jугословенске војске у отаџбини (четници) сматрани су за квислинге, а не као специфичнa војнa снагa која је на западу третирана као антиокупаторска (савезничка) која се дијелила на легалне и илегалне четничке одреде. Побједници у рату (КПЈ) нису дозвољавали критичко преиспитивање прошлости у којој је извојевана побједа, односно када је дошло до пораза друге стране. Тешко је доћи до емигрантске литературе која је настала из пера четника, љотићеваца и недићеваца о српском народу у Другом свјетском рату, одступању 1944 – 1945 године, ,,Четничкој голготи“ како се она још назива, жртвама  усташких и партизанских репресија, масовним гробницама и осталом, која на историјске догађаје гледа другачије од комунистичке литературе. Немогуће је користити изворе који се односе на репресије побједника послије 1944. године: масовне ликвидације у рату и обрачун с противницима. Већина података о присталицама Равногорског покрета, који су проглашени за ратне злочинце, чувају се као државна тајна и дан данас у архивима МУП–а Србије. Грађа Равногорског покрета се и даље води у Архиву Војноисторијског института као ,,Архива непријатељских јединица“. У рату какав је био југословенски народноослободилачки рат, који представља револуционарно освајање власти, у условима сурових националних, идеолошких, вјерских и других сукоба, на територији земље коју су раздијелила четири окупатора на десет административних и вазалних режима, под крајње нерегуларним условима, гдје је изгледало да тече рат свију против свих, право је чудо да је остало и онолико документације колико је остало. Комунисти Југославије су из политичких и идеолошких разлога уклањали или уништавали документацију супарничке стране у случајевима када је она могла да обезвриједи владајућа схватања.
Поред емигрантске литературе која је гледала другачије на појаве у рату у односу на побједнике – комунисте, дио страних историчара испитивали су појаве из рата у Југославији  и на основу докумената износили и разоткривали појаве о којима се у Југославији ћутало. Од те литературе сам користио „Родољуб или издајник: Случај ђенерала Драже Михаиловића“, Хуверова архивска документација – записници и извјештаји Истражне комисије Комитета за праведно суђење Дражи Михаиловићу, гдје је уводни есеј написао Девид Мартин, а предговор Френк Лауше, као и књигу Мајкла Лиза: „Силовање Србије“, Британска улога у Титовом грабљењу власти 1943–1944 године. Књига говори о британском циничном жртвовању четника и обезврјеђивању народноослободилачког покрета и његове оружане силе – НОВЈ. Вриједна помена је и књига „Михаиловић према Њемачким документима“, професора историје на универзитету Британска Колумбија у Ванкуверу, др Ивана Авакумовића. Користећи се искључиво Њемачком документацијом даје се објективна слика о покрету Драже Михаиловића, о томе да није сарађивао са окупатором већ, напротив да је био противник Нијемаца све до самог краја. Такође, имамо и Њемачку документацију која је у покрету генерала Драже Михаиловића  гледала противнике Трећег рајха, чак и када се није борио против Нијемаца. „Ратни дневник Врховне команде Вермахта“ је веома значајан и поуздан извор који на потпуно другачији начин говори о ратним временима. У питању су прворазредни историјски подаци који су прецизни, сажети и више него убједљиви.
Значајну помоћ при писању рада пружили су ми „Зборници докумената и података НОР –а“ ,које је објавио Војноисторијски институт из Београда, посебно они посвећени четничкој грађи (том XIV, књ. 1– 4, нарочито посљедња, четврта књига, издата 1985. године).
Са становишта ове теме – одступања, крвавих ликвидација противника и осталом, важна је књига Боривоја М. Карапанџића „Југословенско крваво пролеће 1945. (Титови Катини и Гулази)“. Књига Бошка Н. Костића „За историју наших дана“, Одломци и записи за време окупације, представља мемоарску литературу, дневнике, записе, сјећања и исказе. За судбину и страдање црногорских четника важна је књига Михаила П. Минића „Расуте кости (1941–1945)“, јер прати црногорске четнике од Подгорице до њиховог трагичног краја на југословенско–аустријској граници. Значајан је и текст Предрага Миша Цемовића „Од Подгорице до Градишке“ (трагедија Равногорског покрета Црне Горе, Боке, Старог Раса, Херцеговине и источне Босне), објављен у Гласнику српског историјско – културног друштва Његош у Америци, 1961. године. М. Цемовић је блиски сродник Павла Ђуришића и за све вријеме које описује био је у личној пратњи четничког комаданта. Посебну важност има књига Бранислава Ковачевића „Од Везировог до Зиданог моста“ јер приказује трагичну судбину црногорских четника у завршној фази рата 1944, 1945 године. О трагичној судбини херцеговачких четника писао је Алекса Тепавчевић „Борба за слободу, сјећање на четничку борбу 1941–1950“. Он приказује одступање херцеговачких четника преко Босне до Лијевча Поља и планине Козаре и страдање на том путу, одступање за Словенију и прелазак у Аустрију, ступање у додир са Енглезима и како су их изручивали комунистима. Цијела грађа у овој књизи производ је Алексиних доживљаја. О страдању херцеговачких четника и цивилног становништва са простора гатачке општине значајна је књига „Поменик Гатачких четника 1941–1950“. Издавач Општинска борачка организација Гацко, главни уредник и аутор уводног дијела је мр Драга Мастиловић. О страдању црногорских четника писао је и Милан Баста – „Рат је завршен 7 дана касније“. Баста који је био партизански генерал описује у другом дијелу књиге тих 7 судбоносних дана, вријеме када се рат у Југославији продужио све до 15. маја 1945. године. Навео бих и неколико књига које обрађују повлачење ЈВУО из Србије и њихову Босанску голготу. То су: „Историја Равногорског покрета“ књига I-III, аутора Косте Николића; „Церско-Мајевичка група корпуса потпуковника Драгослава Рачића“, аутора Душана Трбојевића; Коста Николић „Генерал Драгољуб Михаиловић 1893–1946“; „Рат и мир Ђенерала“, изабрани ратни списи I и II књига коју су приредили Милан Весовић, Коста Николић и Бојан Б. Димитријевић; Боривоје М. Карапанџић „Грађански рат у Србији 1941–1945“; „Равногорска омладина у рату“ I и II књига, коју су приредили Душан Милошевић, Славољуб Павловић, Душан Пандуровић и Светислав Симић; Никола Миловановић: „Кроз тајни архив Удбе“; Јозо Томашевић „Четници у Другом свјетском рату 1941–1945; Фикрета Јелић Бутић „Четници у Хрватској 1941–1945“.
Значајну помоћ у писању рада помогле су ми сљедеће књиге: „Југословенске Владе у избјеглиштву 1943–1945“ Документи, коју је приредио Бранко Петрановић; „Југословенске Владе у избјеглиштву 1941–1943“ Документи, коју је приредио Богдан Кризман; Михаило П. Минић – „Трагедија безумља“, друга свеска уз књигу ,,Расуте кости“; „Истина о Четницима“, аутора Александра Стаматовића; Милош Куреш – „Записи и сјећања“; „Од Монархије до Републике, САД и Југославија (1941–1945)“. aутора Бранислава Г. Павловића; Петар Бубрешко „Задушно Слово“; Веселин Ђуретић „Савезници и југословенска ратна драма, између националних и идеолошких изазова“, и друга књига „Савезници и југословенска ратна драма“; „Престројавања у знаку компромиса, Сећања из рата“, аутора Звонимира Вучковића; Јосип Броз Тито – Сабрана дјела, том Двадесет трећи 1. септембар – 5. октобар 1944; главни и одговорни уредник др Перо Дамјановић; „Авној и Револуција“, Тематска збирка докумената 1941–1945, аутора Слободана Нешовића и Бранка Петрановића; Бранко Петрановић: „Србија у Другом светском рату“; Бранко Петрановић „Историја Југославије 1918–1988“, друга књига, „Народноослободилачки рат и револуција 1941–1945“; Бранко Петрановић, Момчило Зечевић „Југославија 1918–1988“, Тематска збирка докумената; Слободан Кљакић, Маријан Ф. Крањц „Словеначки Четници, повјерљиви извештај војводе и комаданта Карла И. Новака“.
Опредјељујући се за ову тему, у договору са ментором доц. др Владаном Виријевићем, желио сам да се детаљније информишем о ,,Босанској Голготи“ Југословенске војске у отаџбини, о којој сам мало или нимало знао, првенствено о драматичној судбини оних који су бјежећи од комуниста преживјели пакао Босне, сњежне олује, глад, тифус али и партизанска стрелишта у Словенији, и да се упутим у неке од најмрачнијих и најкрвавијих страница историје Другог свјетског рата на територији тадашње Краљевине Југославије. Колико је то крваво прољеће однијело живота, још се није тачно утврдило. Не зна се тачно ни колико су припадника ЈВУО у Словенији убили партизани. Помиње се цифра од 20 – 30.000 убијених. Зна се само да нико никада није одговарао за то.

ПОВЛАЧЕЊЕ ИЗ ХЕРЦЕГОВИНЕ

                Првих дана октобра 1944. године пала је Источна Херцеговина, која је до тада словила за једно од најјачих четничких упоришта. Преостали дијелови Требињског и Невесињског корпуса повлачили су се према Калиновику и даље на сјевер, док се Лукачевић, са неколицином пратилаца, вратио да чека долазак Западних савезника. Српски народ у Херцеговини, Централној и Источној Босни платио је авантуру ,,Независне групе“ бројним жртвама, док су позиције четника у односу на комунисте ослабиле, не само у овим областима, већ и у долини Лима и у Западној Србији.
Одличну анализу рада ,,Независне групе“ дао је Петар Баћовић. Ово је његово писмо Дражи Михаиловићу од 27. децембра 1944. Додине. ,,Најављени долазак четничких јединица из Санџака и Босне изазвао је велико одушевљење међу нашим борцима и међу становништвом Херцеговине… По доласку трупа са стране у Љубомир код Требиња и по извршеном консултовању са старешинама одређен је дан напада на Требиње и на околне непријатељске положаје. Приликом службених разговора запажено је код тих старешина страних снага нестрпљење, журба и превелико самопоуздање. По свему је изгледало, а то се могло кроз разговоре са њима и наслутити, да се ради о искрцавању Енглеза с којима је све утаначено. Нико од њих ни појма није имао о некој засебној акцији ни о неслагањима са Врховном командом. Да су те закулисне ствари биле познате, старешине Херцеговине као и њихови борци сигурно не би пристали на акцију. Овако због необавијештености, а и због примамљивости тако ружичасто представљеног подухвата кренуло се са одушевљењем у борбу… Том неуспеху, поред напријед наведених разлога допринео је, разумије се, највише подмукли удар комуниста у леђа нашим трупама, што је већи део наших снага присилило на напуштање положаја према Немцима. Тај несрећан обрт битке поколебао је морал наших људи до те мере, да после неколико дана од оне завидне борбености наших бираних бораца није остало ни трага… Нарочито је жалостан и болан губитак толиких наших бораца у том крају, од којих су многи изгубили живот, док их је већина остала препуштена својој злој судбини. Случај Билеће, те четничке куле Херцеговине, трагедија је недогледна и преболна, за што сносе кривицу старешине које су руководиле овом акцијом. Да је Владо Шегрт (командант комунистичке 29. дивизије (прим. Аут.) у својој пакосној глави ковао планове о уништењу наших снага у Херцеговини, сигурно не би ништа мрачније сковао и погибељније по нас учинио…“ [1]
Октобар 1944. био је судбоносан за многе четничке борце у Херцеговини, при њиховим одлучивањима – шта да раде? Куда да пођу и гдје да остану кад су сви путеви били трновити и мјеста несигурна. Ни једно главно мјесто није више било у четничким рукама: пало је Гацко и Билећа; Требиње су напустили Нијемци два дана послије четничког повлачења и у Требиње су ,,без пушке“ ушле јединице НОВЈ.[2] Љубиње и Столац нису се дуго одржали послије напуштања Требиња. Невесиње и Мостар држали су Нијемци, Коњиц је био на путу њемачког одступања и Нијемци су га држали све до пада Сарајева.
По напуштању Билеће четници су се углавном растурали према својим селима или у правцу Требиња.
Партизани су постајали бројнији свакога дана, што присилном мобилизацијом младића, што добровољном предајом четника. Енглези су помагали јединице НОВЈ ратним материјалом и четницима није преостало ништа друго него да изаберу једну од три могућности; да се повуку у Босну у састав србијанских и црногорских четника који су се такође почели повлачити, да остану у својим планинама и да се сналазе како знају и умију док се спољнополитичка ситуација не промијени или да се предају партизанским јединицама. Ниједна од ових солуција није била пожељна ни спасоносна. Четници који су се предавали јединицама НОВЈ, ако их одмах не убију, партизани су мобилисани и упућивани на најтеже, а често потпуно бесмислене нападе на Нијемце. Тако су немилосрдно трошили њихове животе, а нису били ријетки ни случајеви да су бивше четничке борце партизани убијани с леђа. Убијани су при држању страже, патролирању и сличним ситуацијама. Партизани су се трудили да што мање четника преживи рат.[3]
Концентрисани у селу Лукама код Невесиња, гатачке јуришлије су рјешавале шта даље да чине. Од свога комаданта, Милорада Поповића, добили су могућности да бирају – да се врате назад кућама или да заједно са њим наставе одступање за Босну. Већина бораца је била за повлачење са својим комадантом преко Борча у Фочу. Мањи број бораца уз одоброње Поповића вратио се у Гацко да испита могућност скривања по планинама, али су се и они већином послије краћег задржавања у Гацку повукли ка Фочи. Војвода поп Радојица Перишић, послије одласка јуришлија на Требиње, одолијевао је неко вријеме са својим борцима партизанској најезди. Он се налазио са понајвећом групом четника (око 100) у планинама око Казанаца. Чести сукоби са партизанима и све већа њихова надвлађивања, примицање зиме и несигурност опстанка на планинама, натјерала су попа Радојицу да се са око 60 – 70 четника повуче преко планине у Фочу гдје се поново срео са Милорадом и осталим својим четницима.[4]
Како су се партизани обрачунавали са припадницима четничког покрета и њиховим симпатизерима који су остали у Гацку, свједочи Алекса Тепавчевић у својој књизи ,,Прекопавали су куће и стаје за стоку, под изговором да траже четнике, а носили све што су нашли, чак и саџаке са огњишта! Малтретирали старе људе, жене и девојке, а децу као чобане нагонили са претњом и шибом да признају где су кога видели по брдима где су чували стоку, без икаква стида и срама што су то до јуче били њихови пријатељи, комшије, чак и братсвеници! Похватане четнике одводили су и убијали незнано где, варали су на ,,веру“ и ,,кумства“ и одмах отсецали главе при предаји уз варварски пир при убијању. Официра црногорске војске који се налазио у четницима Сима Лажетића убили су на букви где је био потражио спаса у једном претресу планине Добрељице. Пронађену браћу Антуновиће ,,спремили“ су за ,,Боку Которску“, а то је у неповрат. Рајка Стањевића су одвели пронађена у кући и убили у сеоским мргињама, пре ,,суда“, где су га тобоже повели. Лазара Тепавчевића, комаданта вода у Првом јуришном батаљону, успели су помоћу издаје да опколе и да га ране; потом га, кроз неколико часова доведу на једну сеоску раскрсницу у Казанцима и убију; после дан – два кад се смрзао леш, исправили су га и посадили у гомилу, где је служио као страшило народу који је туда пролазио.“ [5]
Оваквих и сличних примјера било је у Херцеговини много и тих наредних мјесеци, па и година, све док су постојали по планинама четнички борци.
Крајем 1944. године у Фочу су се концентрисали сви херцеговачки четници који су били ријешени да се повуку кроз Босну у сусрет Дражи Михаиловићу и србијанским четницима. Двије најкомпактније јединице које су стигле у Фочу биле су Гатачка и Билећка бригада. Повлачило се и нешто невесињских четника, једна чета Столачке бригаде и дио дубровачких четника са својим комадантом Нином Свилокосом. Из осталих јединица углавном су се повлачили појединци.[6]
У Фочи се налазила и команда  Оперативних јединица источне Босне и Херцеговине са комадантом, војводом Петром Баћевићем. Команда је и даље функционисала и ове јединице су и даље извршавале задатке које им додијели војвода Баћовић, и остали комаданти. На простору око Фоче, четници су се задржали до нове 1945. године, гдје су заједно са домаћим четницима из Фочанске бригаде под командом Милана Матовића, одбијали нападе партизана и усташа, а онда су почели постепено одступање ка Сарајеву. У Фочи их је у више наврата бомбардовала британска авијација на захтјев Јосипа Броза и његовог Врховног штаба.[7]
Мањи дијелови четника из Србије и Црне Горе, вјероватно бочне колоне, свраћали су у Фочу и остали по неколико дана да се одморе, па настављали пут према Калиновику, Трнову и планинама око Сарајева.
Милорад Поповић је првих дана 1945. године са својим борцима кренуо преко Миљевине пут Сарајева, док је Одред војводе Перишића одређен као пратња Штаба Петра Баћовића. Они су посљедњи кренули из Фоче на Бадње вече, 6/7. јануар 1945. године. Покрет је наређен ноћу, да би лакше прешли мост на Дрини, јер су се око њега водиле борбе неколико дана са партизанима, а мало раније и са усташама. Домаћи четници остају са својим комадантом Матовићем у Фочи, не желећи да напуштају свој крај. Они су четовали по својим планинама након завршетка рата, све до своје смрти.[8] Ноћ уочи Божића 1945. године провели су у путовању од Фоче до села Превиле у Јабуци. На путу су били дијелови четника из Херцеговине (одред попа Перишића) са штабом команде Источне Босне и Херцеговине и Петром Баћевићем на челу. Ишло се прогаженом пртином, са које се није могло свратити од снијега који је био нападао. Стигавши у село Јабука, четници (око 200 људи) су били распоређени у куће локалног становништва. Ту су провели Божић 1945. Други дан Божића послије подне стигло је наређење за покрет преко планине Корјена у правцу Врхпраче.[9] Наишавши на снијег ван села, било је мало наде да ће успјети провести коње којих је било око 10 – 15. Ипак, уз много муке преко снијегом заметене планине Корјен стигли су до Врхпраче.[10]
У Врхпрачи се остало два дана, а потом по дубоком снијегу кренуло у правцу планине Јахорине. Гажење снијега уз Јахорину, од Врхпраче до Касиндола, добро је запамћено од четника на том путу.[11]
Четници из Билећке бригаде, прошли су преко Требевића и Козје Ћуприје у села испод Романије. Одред попа Радојице опет је посљедњи одступио из села на домаку Сарајева. Из Касиндола четници крећу ка Тврдимићима гдје се настањују чекајући даље наредбе. Било је мањих борби са партизанима који су надирали из правца Трнова.[12] Послије стајања од недељу дана у селу Тврдимићи, преко планине Игмана прелазе на простор сарајевског поља у село Осијек. Стајање у Осијеку, Тепавчевић овако описује ,,Овде су били богатији домаћини, било је и насељеника из Херцеговине. Чували смо стражу поред Босне од Нијемаца из Сарајева и на другој страни од партизана од простора Фојнице. Било је неколико борби и одбијања партизана на том правцу. У Осијеку дочекасмо Савиндан, искуписмо се на главном улици и заиграсмо коло са домаћим четницима и народом. Поп Даниловић одржа ватрен говоро Српству и Светосављу, сви смо га бурно поздрављали са поклицима – ,, Живео!“. Стајање ни ту није било дуго – требало се повлачити у села испод Романије. Једне ноћи покушасмо да пређемо мост на Босни, код Рељева, дочекаше нас Швабе са митраљезима и ,,флаковима“, морали смо се одрећи тога прелаза, јер би нас стао тешких жртава. Вратили смо се назад и заобишли Босну код Блажуја и Илиџе, прешли ноћу преко тамошњих села и почели се хватати Требевића.“[13]
Послије одмора од неколико дана покрет је настављен испод Требевића, затим су преко Козје Ћуприје код Сарајева прешли ријеку Миљацку и наставили испод Романије преко Нишића и планине Звијезде у долину ријеке Криваје до Завидовића.[14] По дубоком снијегу и великим хладноћама, гладни и више него слабо обучени, пробијали су се херцеговачки четници у сусрет србијанским и црногорским четницима.
Од Завидовића, подножјем планине Озрен, па преко Добоја домогли су се измрцварени херцеговачки четници, половином марта 1945. године, планине Вучјака и тако се спојили са трупама Драже Михаиловића и Павла Ђуришића.[15]
Ту их је сустигла нова, још већа, невоља у виду пјегавог тифуса. Многи херцеговачки борци тада су обољели послије тешких напора и зиме у току двомјесечног марша кроз Босну, а кости оних који су подлегли тој опакој болести и данас леже негдје по Требави у незнаним гробовима. Долазак на планину Вучијак и боловање од тифуса описао је један од учесника Алекса Тепавчевић. ,, И дошло је оно жалосно прољеће 1945. године. Спуштали смо се са снежних планина у некад богату и питому Посавину. Дража и Павле са својима беху запосели око Дугог Поља и испод пл. Вучјака, када и ми са Петром Баћевићем пристигосмо. Двадесет хиљада Срба, пропала гуња и опанка, искупило се из планина и пало по влажним лединама око Вучјака. По врбицама и голим шумицама ложимо ватре од сировог грања и више на диму него на ватри кувамо шаку кукуруза или брашна, а сунце нас прогрејава кроз мутно небо од чије топлине почињемо клоњавати. Она мушка снага што је под оружјем и тешком спремом пробијала снежне наносе по планинама куда је пролазила, сада тако лако поче да клоњава и нагло пада под сићушним бацилима пегавца… Набацани као вреће лежали смо у једним колима, најпре четворица тифусара; а после су набацивали и друге живе лешеве по нама. Из наших епидемичних телеса пробијала је врућина и давила нас запара до угушења. У наклапањима и душевном бунилу тражили смо воде да загасимо грло из кога је избијао огањ. Понекад је ромињала киша по нама, али није расхлађивала наша ужарена тела него стварала још већу запару под оклопом натопљене сукнене одеће. Када се претури глава преко странице од кола, блеште се локвице воде на месечини, а она је у нашој машти најдубље језеро, море, цео свет од воде! Воде, брате, воде! “[16]

---

[1] Зборник докумената и података о народноослободилачком рату народа Југославије, том XIV, књ. 4, Извод из кљиге примљених депеша штаба четничке Врховне команде од 12. децембра 1944. годинедо 26. фебруара 1945. Године, број 225, 226, 227, 230, 231, стр. 701-703.

[2] Алекса Тепавчевић, Борба за слободу, сећање на четничку борбу 1941-1950,  Хамилтон – Канада 1987, стр. 172.

[3] Поменик Гатачких четника 1941-1950, Гацко 2009, стр. 90.

[4]  Алекса Тепавчевић, н. д., стр. 173-174.

[5]  Исто, стр. 175.

[6]  Поменик Гатачких четника… стр. 91.

[7]  Исто, стр. 91 – 92.

[8]  Алекса Тепавчевић, н. д., стр. 190.

[9]  Исто, 191 – 192.

[10]  Исто, стр. 193.

[11]  Исто, стр. 194.

[12]  Исто, стр. 195.

[13]  Исто.

[14]  Поменик Гатачких четника… стр. 92.

[15]  Исто.

[16]  Алекса Тепавчевић, н. д., стр. 201-202.