Босанска голгота ЈВуО
Пише: Мирослав Поповић
(Из дипломског рада на Филозофском факултету на Палама, одбрањеног 2013. године)
ПРЕДГОВОР
Босанска голгота или пут смрти су устаљени називи за повлачење
југословенске војске у отаџбини преко Босне (тада под окупацијом НДХ)
током Другог свјетског рата. У југословенској послијератној
историографији припадници Jугословенске војске у отаџбини (четници)
сматрани су за квислинге, а не као специфичнa војнa снагa која је на
западу третирана као антиокупаторска (савезничка) која се дијелила на
легалне и илегалне четничке одреде. Побједници у рату (КПЈ) нису
дозвољавали критичко преиспитивање прошлости у којој је извојевана
побједа, односно када је дошло до пораза друге стране. Тешко је доћи до
емигрантске литературе која је настала из пера четника, љотићеваца и
недићеваца о српском народу у Другом свјетском рату, одступању 1944 –
1945 године, ,,Четничкој голготи“ како се она још назива, жртвама
усташких и партизанских репресија, масовним гробницама и осталом, која
на историјске догађаје гледа другачије од комунистичке литературе.
Немогуће је користити изворе који се односе на репресије побједника
послије 1944. године: масовне ликвидације у рату и обрачун с
противницима. Већина података о присталицама Равногорског покрета, који
су проглашени за ратне злочинце, чувају се као државна тајна и дан данас
у архивима МУП–а Србије. Грађа Равногорског покрета се и даље води у
Архиву Војноисторијског института као ,,Архива непријатељских јединица“.
У рату какав је био југословенски народноослободилачки рат, који
представља револуционарно освајање власти, у условима сурових
националних, идеолошких, вјерских и других сукоба, на територији земље
коју су раздијелила четири окупатора на десет административних и
вазалних режима, под крајње нерегуларним условима, гдје је изгледало да
тече рат свију против свих, право је чудо да је остало и онолико
документације колико је остало. Комунисти Југославије су из политичких и
идеолошких разлога уклањали или уништавали документацију супарничке
стране у случајевима када је она могла да обезвриједи владајућа
схватања.Поред емигрантске литературе која је гледала другачије на појаве у рату у односу на побједнике – комунисте, дио страних историчара испитивали су појаве из рата у Југославији и на основу докумената износили и разоткривали појаве о којима се у Југославији ћутало. Од те литературе сам користио „Родољуб или издајник: Случај ђенерала Драже Михаиловића“, Хуверова архивска документација – записници и извјештаји Истражне комисије Комитета за праведно суђење Дражи Михаиловићу, гдје је уводни есеј написао Девид Мартин, а предговор Френк Лауше, као и књигу Мајкла Лиза: „Силовање Србије“, Британска улога у Титовом грабљењу власти 1943–1944 године. Књига говори о британском циничном жртвовању четника и обезврјеђивању народноослободилачког покрета и његове оружане силе – НОВЈ. Вриједна помена је и књига „Михаиловић према Њемачким документима“, професора историје на универзитету Британска Колумбија у Ванкуверу, др Ивана Авакумовића. Користећи се искључиво Њемачком документацијом даје се објективна слика о покрету Драже Михаиловића, о томе да није сарађивао са окупатором већ, напротив да је био противник Нијемаца све до самог краја. Такође, имамо и Њемачку документацију која је у покрету генерала Драже Михаиловића гледала противнике Трећег рајха, чак и када се није борио против Нијемаца. „Ратни дневник Врховне команде Вермахта“ је веома значајан и поуздан извор који на потпуно другачији начин говори о ратним временима. У питању су прворазредни историјски подаци који су прецизни, сажети и више него убједљиви.
Значајну помоћ при писању рада пружили су ми „Зборници докумената и података НОР –а“ ,које је објавио Војноисторијски институт из Београда, посебно они посвећени четничкој грађи (том XIV, књ. 1– 4, нарочито посљедња, четврта књига, издата 1985. године).
Са становишта ове теме – одступања, крвавих ликвидација противника и осталом, важна је књига Боривоја М. Карапанџића „Југословенско крваво пролеће 1945. (Титови Катини и Гулази)“. Књига Бошка Н. Костића „За историју наших дана“, Одломци и записи за време окупације, представља мемоарску литературу, дневнике, записе, сјећања и исказе. За судбину и страдање црногорских четника важна је књига Михаила П. Минића „Расуте кости (1941–1945)“, јер прати црногорске четнике од Подгорице до њиховог трагичног краја на југословенско–аустријској граници. Значајан је и текст Предрага Миша Цемовића „Од Подгорице до Градишке“ (трагедија Равногорског покрета Црне Горе, Боке, Старог Раса, Херцеговине и источне Босне), објављен у Гласнику српског историјско – културног друштва Његош у Америци, 1961. године. М. Цемовић је блиски сродник Павла Ђуришића и за све вријеме које описује био је у личној пратњи четничког комаданта. Посебну важност има књига Бранислава Ковачевића „Од Везировог до Зиданог моста“ јер приказује трагичну судбину црногорских четника у завршној фази рата 1944, 1945 године. О трагичној судбини херцеговачких четника писао је Алекса Тепавчевић „Борба за слободу, сјећање на четничку борбу 1941–1950“. Он приказује одступање херцеговачких четника преко Босне до Лијевча Поља и планине Козаре и страдање на том путу, одступање за Словенију и прелазак у Аустрију, ступање у додир са Енглезима и како су их изручивали комунистима. Цијела грађа у овој књизи производ је Алексиних доживљаја. О страдању херцеговачких четника и цивилног становништва са простора гатачке општине значајна је књига „Поменик Гатачких четника 1941–1950“. Издавач Општинска борачка организација Гацко, главни уредник и аутор уводног дијела је мр Драга Мастиловић. О страдању црногорских четника писао је и Милан Баста – „Рат је завршен 7 дана касније“. Баста који је био партизански генерал описује у другом дијелу књиге тих 7 судбоносних дана, вријеме када се рат у Југославији продужио све до 15. маја 1945. године. Навео бих и неколико књига које обрађују повлачење ЈВУО из Србије и њихову Босанску голготу. То су: „Историја Равногорског покрета“ књига I-III, аутора Косте Николића; „Церско-Мајевичка група корпуса потпуковника Драгослава Рачића“, аутора Душана Трбојевића; Коста Николић „Генерал Драгољуб Михаиловић 1893–1946“; „Рат и мир Ђенерала“, изабрани ратни списи I и II књига коју су приредили Милан Весовић, Коста Николић и Бојан Б. Димитријевић; Боривоје М. Карапанџић „Грађански рат у Србији 1941–1945“; „Равногорска омладина у рату“ I и II књига, коју су приредили Душан Милошевић, Славољуб Павловић, Душан Пандуровић и Светислав Симић; Никола Миловановић: „Кроз тајни архив Удбе“; Јозо Томашевић „Четници у Другом свјетском рату 1941–1945; Фикрета Јелић Бутић „Четници у Хрватској 1941–1945“.
Значајну помоћ у писању рада помогле су ми сљедеће књиге: „Југословенске Владе у избјеглиштву 1943–1945“ Документи, коју је приредио Бранко Петрановић; „Југословенске Владе у избјеглиштву 1941–1943“ Документи, коју је приредио Богдан Кризман; Михаило П. Минић – „Трагедија безумља“, друга свеска уз књигу ,,Расуте кости“; „Истина о Четницима“, аутора Александра Стаматовића; Милош Куреш – „Записи и сјећања“; „Од Монархије до Републике, САД и Југославија (1941–1945)“. aутора Бранислава Г. Павловића; Петар Бубрешко „Задушно Слово“; Веселин Ђуретић „Савезници и југословенска ратна драма, између националних и идеолошких изазова“, и друга књига „Савезници и југословенска ратна драма“; „Престројавања у знаку компромиса, Сећања из рата“, аутора Звонимира Вучковића; Јосип Броз Тито – Сабрана дјела, том Двадесет трећи 1. септембар – 5. октобар 1944; главни и одговорни уредник др Перо Дамјановић; „Авној и Револуција“, Тематска збирка докумената 1941–1945, аутора Слободана Нешовића и Бранка Петрановића; Бранко Петрановић: „Србија у Другом светском рату“; Бранко Петрановић „Историја Југославије 1918–1988“, друга књига, „Народноослободилачки рат и револуција 1941–1945“; Бранко Петрановић, Момчило Зечевић „Југославија 1918–1988“, Тематска збирка докумената; Слободан Кљакић, Маријан Ф. Крањц „Словеначки Четници, повјерљиви извештај војводе и комаданта Карла И. Новака“.
Опредјељујући се за ову тему, у договору са ментором доц. др Владаном Виријевићем, желио сам да се детаљније информишем о ,,Босанској Голготи“ Југословенске војске у отаџбини, о којој сам мало или нимало знао, првенствено о драматичној судбини оних који су бјежећи од комуниста преживјели пакао Босне, сњежне олује, глад, тифус али и партизанска стрелишта у Словенији, и да се упутим у неке од најмрачнијих и најкрвавијих страница историје Другог свјетског рата на територији тадашње Краљевине Југославије. Колико је то крваво прољеће однијело живота, још се није тачно утврдило. Не зна се тачно ни колико су припадника ЈВУО у Словенији убили партизани. Помиње се цифра од 20 – 30.000 убијених. Зна се само да нико никада није одговарао за то.
ПОВЛАЧЕЊЕ ИЗ ХЕРЦЕГОВИНЕ
Првих дана октобра 1944. године пала је Источна Херцеговина, која је до тада словила за једно од најјачих четничких упоришта. Преостали дијелови Требињског и Невесињског корпуса повлачили су се према Калиновику и даље на сјевер, док се Лукачевић, са неколицином пратилаца, вратио да чека долазак Западних савезника. Српски народ у Херцеговини, Централној и Источној Босни платио је авантуру ,,Независне групе“ бројним жртвама, док су позиције четника у односу на комунисте ослабиле, не само у овим областима, већ и у долини Лима и у Западној Србији.
Одличну анализу рада ,,Независне групе“ дао је Петар Баћовић. Ово је његово писмо Дражи Михаиловићу од 27. децембра 1944. Додине. ,,Најављени долазак четничких јединица из Санџака и Босне изазвао је велико одушевљење међу нашим борцима и међу становништвом Херцеговине… По доласку трупа са стране у Љубомир код Требиња и по извршеном консултовању са старешинама одређен је дан напада на Требиње и на околне непријатељске положаје. Приликом службених разговора запажено је код тих старешина страних снага нестрпљење, журба и превелико самопоуздање. По свему је изгледало, а то се могло кроз разговоре са њима и наслутити, да се ради о искрцавању Енглеза с којима је све утаначено. Нико од њих ни појма није имао о некој засебној акцији ни о неслагањима са Врховном командом. Да су те закулисне ствари биле познате, старешине Херцеговине као и њихови борци сигурно не би пристали на акцију. Овако због необавијештености, а и због примамљивости тако ружичасто представљеног подухвата кренуло се са одушевљењем у борбу… Том неуспеху, поред напријед наведених разлога допринео је, разумије се, највише подмукли удар комуниста у леђа нашим трупама, што је већи део наших снага присилило на напуштање положаја према Немцима. Тај несрећан обрт битке поколебао је морал наших људи до те мере, да после неколико дана од оне завидне борбености наших бираних бораца није остало ни трага… Нарочито је жалостан и болан губитак толиких наших бораца у том крају, од којих су многи изгубили живот, док их је већина остала препуштена својој злој судбини. Случај Билеће, те четничке куле Херцеговине, трагедија је недогледна и преболна, за што сносе кривицу старешине које су руководиле овом акцијом. Да је Владо Шегрт (командант комунистичке 29. дивизије (прим. Аут.) у својој пакосној глави ковао планове о уништењу наших снага у Херцеговини, сигурно не би ништа мрачније сковао и погибељније по нас учинио…“ [1]
Октобар 1944. био је судбоносан за многе четничке борце у Херцеговини, при њиховим одлучивањима – шта да раде? Куда да пођу и гдје да остану кад су сви путеви били трновити и мјеста несигурна. Ни једно главно мјесто није више било у четничким рукама: пало је Гацко и Билећа; Требиње су напустили Нијемци два дана послије четничког повлачења и у Требиње су ,,без пушке“ ушле јединице НОВЈ.[2] Љубиње и Столац нису се дуго одржали послије напуштања Требиња. Невесиње и Мостар држали су Нијемци, Коњиц је био на путу њемачког одступања и Нијемци су га држали све до пада Сарајева.
По напуштању Билеће четници су се углавном растурали према својим селима или у правцу Требиња.
Партизани су постајали бројнији свакога дана, што присилном мобилизацијом младића, што добровољном предајом четника. Енглези су помагали јединице НОВЈ ратним материјалом и четницима није преостало ништа друго него да изаберу једну од три могућности; да се повуку у Босну у састав србијанских и црногорских четника који су се такође почели повлачити, да остану у својим планинама и да се сналазе како знају и умију док се спољнополитичка ситуација не промијени или да се предају партизанским јединицама. Ниједна од ових солуција није била пожељна ни спасоносна. Четници који су се предавали јединицама НОВЈ, ако их одмах не убију, партизани су мобилисани и упућивани на најтеже, а често потпуно бесмислене нападе на Нијемце. Тако су немилосрдно трошили њихове животе, а нису били ријетки ни случајеви да су бивше четничке борце партизани убијани с леђа. Убијани су при држању страже, патролирању и сличним ситуацијама. Партизани су се трудили да што мање четника преживи рат.[3]
Концентрисани у селу Лукама код Невесиња, гатачке јуришлије су рјешавале шта даље да чине. Од свога комаданта, Милорада Поповића, добили су могућности да бирају – да се врате назад кућама или да заједно са њим наставе одступање за Босну. Већина бораца је била за повлачење са својим комадантом преко Борча у Фочу. Мањи број бораца уз одоброње Поповића вратио се у Гацко да испита могућност скривања по планинама, али су се и они већином послије краћег задржавања у Гацку повукли ка Фочи. Војвода поп Радојица Перишић, послије одласка јуришлија на Требиње, одолијевао је неко вријеме са својим борцима партизанској најезди. Он се налазио са понајвећом групом четника (око 100) у планинама око Казанаца. Чести сукоби са партизанима и све већа њихова надвлађивања, примицање зиме и несигурност опстанка на планинама, натјерала су попа Радојицу да се са око 60 – 70 четника повуче преко планине у Фочу гдје се поново срео са Милорадом и осталим својим четницима.[4]
Како су се партизани обрачунавали са припадницима четничког покрета и њиховим симпатизерима који су остали у Гацку, свједочи Алекса Тепавчевић у својој књизи ,,Прекопавали су куће и стаје за стоку, под изговором да траже четнике, а носили све што су нашли, чак и саџаке са огњишта! Малтретирали старе људе, жене и девојке, а децу као чобане нагонили са претњом и шибом да признају где су кога видели по брдима где су чували стоку, без икаква стида и срама што су то до јуче били њихови пријатељи, комшије, чак и братсвеници! Похватане четнике одводили су и убијали незнано где, варали су на ,,веру“ и ,,кумства“ и одмах отсецали главе при предаји уз варварски пир при убијању. Официра црногорске војске који се налазио у четницима Сима Лажетића убили су на букви где је био потражио спаса у једном претресу планине Добрељице. Пронађену браћу Антуновиће ,,спремили“ су за ,,Боку Которску“, а то је у неповрат. Рајка Стањевића су одвели пронађена у кући и убили у сеоским мргињама, пре ,,суда“, где су га тобоже повели. Лазара Тепавчевића, комаданта вода у Првом јуришном батаљону, успели су помоћу издаје да опколе и да га ране; потом га, кроз неколико часова доведу на једну сеоску раскрсницу у Казанцима и убију; после дан – два кад се смрзао леш, исправили су га и посадили у гомилу, где је служио као страшило народу који је туда пролазио.“ [5]
Оваквих и сличних примјера било је у Херцеговини много и тих наредних мјесеци, па и година, све док су постојали по планинама четнички борци.
Крајем 1944. године у Фочу су се концентрисали сви херцеговачки четници који су били ријешени да се повуку кроз Босну у сусрет Дражи Михаиловићу и србијанским четницима. Двије најкомпактније јединице које су стигле у Фочу биле су Гатачка и Билећка бригада. Повлачило се и нешто невесињских четника, једна чета Столачке бригаде и дио дубровачких четника са својим комадантом Нином Свилокосом. Из осталих јединица углавном су се повлачили појединци.[6]
У Фочи се налазила и команда Оперативних јединица источне Босне и Херцеговине са комадантом, војводом Петром Баћевићем. Команда је и даље функционисала и ове јединице су и даље извршавале задатке које им додијели војвода Баћовић, и остали комаданти. На простору око Фоче, четници су се задржали до нове 1945. године, гдје су заједно са домаћим четницима из Фочанске бригаде под командом Милана Матовића, одбијали нападе партизана и усташа, а онда су почели постепено одступање ка Сарајеву. У Фочи их је у више наврата бомбардовала британска авијација на захтјев Јосипа Броза и његовог Врховног штаба.[7]
Мањи дијелови четника из Србије и Црне Горе, вјероватно бочне колоне, свраћали су у Фочу и остали по неколико дана да се одморе, па настављали пут према Калиновику, Трнову и планинама око Сарајева.
Милорад Поповић је првих дана 1945. године са својим борцима кренуо преко Миљевине пут Сарајева, док је Одред војводе Перишића одређен као пратња Штаба Петра Баћовића. Они су посљедњи кренули из Фоче на Бадње вече, 6/7. јануар 1945. године. Покрет је наређен ноћу, да би лакше прешли мост на Дрини, јер су се око њега водиле борбе неколико дана са партизанима, а мало раније и са усташама. Домаћи четници остају са својим комадантом Матовићем у Фочи, не желећи да напуштају свој крај. Они су четовали по својим планинама након завршетка рата, све до своје смрти.[8] Ноћ уочи Божића 1945. године провели су у путовању од Фоче до села Превиле у Јабуци. На путу су били дијелови четника из Херцеговине (одред попа Перишића) са штабом команде Источне Босне и Херцеговине и Петром Баћевићем на челу. Ишло се прогаженом пртином, са које се није могло свратити од снијега који је био нападао. Стигавши у село Јабука, четници (око 200 људи) су били распоређени у куће локалног становништва. Ту су провели Божић 1945. Други дан Божића послије подне стигло је наређење за покрет преко планине Корјена у правцу Врхпраче.[9] Наишавши на снијег ван села, било је мало наде да ће успјети провести коње којих је било око 10 – 15. Ипак, уз много муке преко снијегом заметене планине Корјен стигли су до Врхпраче.[10]
У Врхпрачи се остало два дана, а потом по дубоком снијегу кренуло у правцу планине Јахорине. Гажење снијега уз Јахорину, од Врхпраче до Касиндола, добро је запамћено од четника на том путу.[11]
Четници из Билећке бригаде, прошли су преко Требевића и Козје Ћуприје у села испод Романије. Одред попа Радојице опет је посљедњи одступио из села на домаку Сарајева. Из Касиндола четници крећу ка Тврдимићима гдје се настањују чекајући даље наредбе. Било је мањих борби са партизанима који су надирали из правца Трнова.[12] Послије стајања од недељу дана у селу Тврдимићи, преко планине Игмана прелазе на простор сарајевског поља у село Осијек. Стајање у Осијеку, Тепавчевић овако описује ,,Овде су били богатији домаћини, било је и насељеника из Херцеговине. Чували смо стражу поред Босне од Нијемаца из Сарајева и на другој страни од партизана од простора Фојнице. Било је неколико борби и одбијања партизана на том правцу. У Осијеку дочекасмо Савиндан, искуписмо се на главном улици и заиграсмо коло са домаћим четницима и народом. Поп Даниловић одржа ватрен говоро Српству и Светосављу, сви смо га бурно поздрављали са поклицима – ,, Живео!“. Стајање ни ту није било дуго – требало се повлачити у села испод Романије. Једне ноћи покушасмо да пређемо мост на Босни, код Рељева, дочекаше нас Швабе са митраљезима и ,,флаковима“, морали смо се одрећи тога прелаза, јер би нас стао тешких жртава. Вратили смо се назад и заобишли Босну код Блажуја и Илиџе, прешли ноћу преко тамошњих села и почели се хватати Требевића.“[13]
Послије одмора од неколико дана покрет је настављен испод Требевића, затим су преко Козје Ћуприје код Сарајева прешли ријеку Миљацку и наставили испод Романије преко Нишића и планине Звијезде у долину ријеке Криваје до Завидовића.[14] По дубоком снијегу и великим хладноћама, гладни и више него слабо обучени, пробијали су се херцеговачки четници у сусрет србијанским и црногорским четницима.
Од Завидовића, подножјем планине Озрен, па преко Добоја домогли су се измрцварени херцеговачки четници, половином марта 1945. године, планине Вучјака и тако се спојили са трупама Драже Михаиловића и Павла Ђуришића.[15]
Ту их је сустигла нова, још већа, невоља у виду пјегавог тифуса. Многи херцеговачки борци тада су обољели послије тешких напора и зиме у току двомјесечног марша кроз Босну, а кости оних који су подлегли тој опакој болести и данас леже негдје по Требави у незнаним гробовима. Долазак на планину Вучијак и боловање од тифуса описао је један од учесника Алекса Тепавчевић. ,, И дошло је оно жалосно прољеће 1945. године. Спуштали смо се са снежних планина у некад богату и питому Посавину. Дража и Павле са својима беху запосели око Дугог Поља и испод пл. Вучјака, када и ми са Петром Баћевићем пристигосмо. Двадесет хиљада Срба, пропала гуња и опанка, искупило се из планина и пало по влажним лединама око Вучјака. По врбицама и голим шумицама ложимо ватре од сировог грања и више на диму него на ватри кувамо шаку кукуруза или брашна, а сунце нас прогрејава кроз мутно небо од чије топлине почињемо клоњавати. Она мушка снага што је под оружјем и тешком спремом пробијала снежне наносе по планинама куда је пролазила, сада тако лако поче да клоњава и нагло пада под сићушним бацилима пегавца… Набацани као вреће лежали смо у једним колима, најпре четворица тифусара; а после су набацивали и друге живе лешеве по нама. Из наших епидемичних телеса пробијала је врућина и давила нас запара до угушења. У наклапањима и душевном бунилу тражили смо воде да загасимо грло из кога је избијао огањ. Понекад је ромињала киша по нама, али није расхлађивала наша ужарена тела него стварала још већу запару под оклопом натопљене сукнене одеће. Када се претури глава преко странице од кола, блеште се локвице воде на месечини, а она је у нашој машти најдубље језеро, море, цео свет од воде! Воде, брате, воде! “[16]
[1] Зборник докумената и података о народноослободилачком рату народа Југославије, том XIV,
књ. 4, Извод из кљиге примљених депеша штаба четничке Врховне команде
од 12. децембра 1944. годинедо 26. фебруара 1945. Године, број 225, 226,
227, 230, 231, стр. 701-703.
[2] Алекса Тепавчевић, Борба за слободу, сећање на четничку борбу 1941-1950, Хамилтон – Канада 1987, стр. 172.
[3] Поменик Гатачких четника 1941-1950, Гацко 2009, стр. 90.
[4] Алекса Тепавчевић, н. д., стр. 173-174.
[5] Исто, стр. 175.
[6] Поменик Гатачких четника… стр. 91.
[7] Исто, стр. 91 – 92.
[8] Алекса Тепавчевић, н. д., стр. 190.
[9] Исто, 191 – 192.
[10] Исто, стр. 193.
[11] Исто, стр. 194.
[12] Исто, стр. 195.
[13] Исто.
[14] Поменик Гатачких четника… стр. 92.
[15] Исто.
[16] Алекса Тепавчевић, н. д., стр. 201-202.
Нема коментара:
Постави коментар