Списак четника који су дошли на Равну Гору 11. маја 1941.

Списак четника који су дошли на Равну Гору 11. маја 1941.
ПРИРЕДИО: Александар ДИНЧИЋ
Према мојим петогодишњим истраживањима, ових 26 непредатих устаника су први крочили на тло Равне Горе 11.маја 1941.

Западна Србија, почетком маја 1941. Пуковник Дража Михаиловић стоји у средини. Са његове леве стране је мајор Миодраг Палошевић, стоји први с десна мајор Миодраг Станковић. Клечи први с лева наредник Благоје Ковач, други наредник Божа Перовић, трећи поручник Бора Илић, четврти потпоручник Владимир Ленац.

1.Генералштабни пуковник Драгољуб-Дража Михаиловић из Ивањице;
-Стрељан од Озне 17.јула 1946. у Београду.
2.Коњички мајор Миодраг Палошевић из Београда;
-Погинуо у борби против КНОЈ-а на утоци Сутјеске 13.маја 1945.
3.Артиљеријски капетан II класе Миленко Рељић из Поцерине,
-Убијен од комунистичког Сврљишког одреда 17.јула 1942. у селу Космовац (срез Белопаланачки)
4.Жандармеријски капетан I класе Милојко Узелац из Зрмање;
-Умро за време истражног поступка у Сремској Митровици 1946. од цирозе јетре.
5.Артиљеријски поручник Илија Пажина из Невесиња,
-Страдао несрећним случајем 14.августа 1941. на Равној Гори.
6.Пешадијски поручник Бора Илић из Врања;
-Стрељан од комунистичке ОЗНЕ у Ваљеву окктобра 1944.
7.Пешадијски резервни потпоручник Павле Мешковић из Охрида;
-Умро после рата у емиграцији.
8.Пешадијски потпоручник Крста Кљајић из Слуња у Славонији,
-Погинуо у заседи коју су му поставили љотићевци јула 1943. код села Горње Црнуће.
9.Пешадијски резервни потпоручник Владимир-Влада Ленац из Загреба;
-Умро после рата у САД.
10.Пешадијски наредник-водник Божидар-Божа Перовић из Славоније;
-Погинуо 1945. у Босни.
11.Пешадијски наредник Божидар-Божа Денцић из Олова код Вишеграда;
-Непозната судбина.
12.Инжењеријски наредник Божидар-Божа Величковић, непознато;
-непозната судбина.
13.Инжењеријски наредник Ђорђе Улман из Словеније;
-Непозната судбина.
14.Жандармеријски наредник Гојко Ајваз из Херцеговине;
-Непозната судбина.
15.Жандармеријски наредник Ђура Станковић, непознато;
-Погинуо у селу Струганик 6.децембра 1941. штитећи штаб Драже Михаиловића од Немаца.
16.Жандармеријски поднаредник Ђура Војиновић из Окучана у Славонији;
-Стрељан од Немаца по заробљавању 6.децембра 1941. у Струганику.
17.Жандармеријски поднаредник Благоје Ковач из Љубомира у Херцеговини;
-Погинуо 1946. у Босни.
18.Жандармеријски поднаредник Никола Кордић, непознато;
-Умро у емиграцији.
19.жандармеријски поднаредник Лазар Вукмирица из Мокрог Поља код Книна;
-умро у емиграцији
20.Морнарички наредник Фрањо Сеничар из околине Сплита;
-Умро после рата у Америци као емигрант.
21.Пешадијски поднаредник Радован Ковачевић, непознато;
-Умро после рата у емиграцији.
22.Војник Бењамин Самоковлија, Јеврејин из Босне;
-Преживео рат и умро осамдесетих година у Смедереву.
23.Војник Милош Бабић из Јужне Србије
-Погинуо у борби против комуниста 1942. у Црној Гори.
24.војник Лука Љумовић из Чачка;
-Погинуо у борби против комуниста 20. децембра 1941. на планини Јелици.
25.Војник Никола Вучковић из села Боровац код Зајечара
-Преживео рат и умро као земљорадник у родном селу 1970.
26.Наредник Никола Марковић из села Бозољин код Блажева. Преминуо у Брусу око 2010.

Женске равногорске организације

Равногорска Културна група из Ивањице, на приредби у Приличком кисељаку 25. јуна 1944. године. У средини, у народној ношњи и са шајкачом, поручник Тихомир Луковић са будућом супругом (лево од њега; 2000. године обоје су живели у Чачку). Први с лева доле је Тихомиров брат Мишко, секретар команде Среза моравичког (робијао после рата, умро у Ивањици 1998)

Већ крајем 1941. године у Крагујевцу и околним селима жене, сестре, ћерке и мајке стрељаних у Шумарицама основале су организацију Црне шамије. Главне организаторке биле су Рада Божић из Бадњевца, ћерка стрељаног проте Андре Божића, и сестре Вера и Рада Сарамандић. Веза са четничким покретом био је поручник Новица Лукић из оближњег села Шљивовац. Чланице Црних шамија прикупљале су и тајно односиле четницима лекове и санитетски материјал, обављале су курирску службу, преносиле оружје, итд. “У њиховој организацији су младе сељанке свакодневно долазиле из села у варош, са корпама намирница на пијац, али најчешће са информацијама из шумских штабова, а враћале се у село са завојима и лековима, са средствима за одржавање хигијене“. (Иначе, Немци и љотићевци су забрањивали истицање црних барјака и ношење црних марама – шамија; омладину, силом увршћену у Радну службу, приморавали су да пева док се враћала са разних послова.)47
Мајор Павле Ђуришић, командант Лимско-санџачких четничких одреда, наредио је 17. децембра 1942. да се у четнички покрет уврсти предратно Друштво “Црвени крст“, претежно састављено од жена. Превасходни задатак огледао се у сакупљању помоћи “искључиво националним лицима“, било у ратном заробљеништву или на терену, која се налазе “у тешком материјалном стању“. Председница Друштва Дивна Вековић сарађивала је са шефом санитета Лимско-санџачких одреда, др Зарубицом.48
На територији Динарске четничке области 8. јула 1942. године основана је организација под називом Женска четничка акција. Како је приликом оснивања рекао војвода Ђујић, четницима-борцима потребна је “и женска помоћ у њиховој борби за ослобођење“. Конкретно, Ђујић је говорио о помоћи “у неговању рањених и спремању и шивењу одјеће за четнике“. Тако су основане две секције: секција болничарки (одмах се јавило 25 жена и девојака) и секција за шивење. Председница Женске четничке акције била је Вукосава Боглић, а секретарица Милка Синобад.
На територији Кладањске бригаде Зеничког корпуса почетком јануара 1943. године основано је Друштво Косовка девојка, са задатком да “држи предавања у духу Равногорског покрета“.
Планско организовање жена на читавој територији уследило је после Дражине наредбе од 18. августа 1943, која гласи:
Где год имате могућности у свима варошима образујте секције Југословенских жена у Отаџбини, са циљем пропаганде Равногорског покрета. Кад будете образовали даћемо даље инструкције. Ове секције припадају Равногорском покрету. Где год можете образујте ове секције по селима.
Детаљна упутства послата су крајем 1943, када нова организација добија име Југословенска организација равногорки (ЈУОРА). Дражина идеја била је да се активирају сва постојећа (предратна) женска друштва, “која имају, било по својој сврси, било по своме саставу, национално обележје или теже да послуже општој националној ствари у овим тешким временима“. Поред ових друштава, задатак ЈУОРА био је да окупи “и сав женски свет који национално мисли и осећа“. Како је највише женских друштава било у Београду, Дража у наставку пише:
Земљу и народ ваља да поведе Београд, као и увек, и то онај бољи, онај национални, онај честити и патриотски Београд, онај што ју је повео 1912. године за ослобођење колевке Српства – Јужне Србије и освећење Косова, онај што ју је повео 1914. године за ослобођење Босне и Херцеговине, Војводине, Срема, Лике, Кордуна и Далмације…
Београдска женска удружења добила су задатак да одаберу погодна лица, “преко којих ће ступити у везу са друштвима и организацијама у целој земљи“. Као задаци равногорки наведени су “подизање националне свести, васпитавање деце, побољшање социјалног положаја и подизање друштвене правде, сестринска помоћ и држање пред непријатељем“. Свако женско друштво је уз стари назив добило бројчану шифру. Ових друштава је иначе у оно доба било веома много: Коло српских сестара (број 101), Српска мајка (201), Кнегиња Зорка (301), Кнегиња Љубица (401), Женска секција “Фидака“ (501), Академски образоване жене (601), Мајка Јевросима (701), Жене лекари (801), Жене професори (901), Жене учитељице (1001), Жене телефонисткиње и поштарке (151) и Жене Црвеног крста (251).
Секције ЈУОРА основане су у многим местима. Чланице су се углавном бавиле пропагандним активностима, као и сакупљањем новца, одеће, обуће и санитетског материјала за покрет.
Оснивање нове организације, под именом Женска равногорска организација санитета (ЖРОС), Дража наређује 18. јануара 1944. године. Овде је санитетска служба стављена испред пропаганде, али су као задаци ипак наведени и “подизање културе и националне свести у народу“. Док је ЈУОРА припадала Равногорском покрету, ЖРОС се налазио у оквиру војне организације, тј. под командом Врховне команде и месних команди корпуса и бригада. За женску омладину држани су санитетски курсеви и потом је окупљана у санитетске јединице. Женске санитетске јединице припајане су позадинским болницама, док су са борбеним јединицама ишли лекари и болничари мушкарци.
Примера ради, шеф санитета Рудничког корпуса др Вељко Бујан у извештају о стању санитета и раду ЖРОС-а, наводи:
Сем лекара сарађују два санитетска помоћника и једна екипа од 20 болничара и девет екипа сестара самарићанки у укупном броју 86 свршених ученица самарићанских курсева. Пре два месеца почео је рад на организовању самарићанских курсева, иницијативом и под личним вођством шефа санитета Рудничког корпуса и то најпре у месту Белановица, где су одржана четири курса и тако створене четири екипе од по осам чланица.
А о раду ЖРОС-а у Делиградском корпусу, командант ове јединице мајор Властимир Весић извештавао је Дражу 10. маја 1944. године:
Женске равногорске секције развијају се сјајно! Поред болничарских курсева и курса за израду застава, значки, амблема, развија (се) сад пропагандни курс, који ће за недељу дана издати свој први штампани лист жена у нашој организацији. Са правом могу да кажем да је ЖРОС стала сјајно и чврсто на своје ноге.
Равногорке су такође организовано плеле рукавице, џемпере, вунене чарапе, итд, а имале су успеха и у обавештајној и контраобавештајној служби. Занимљив је пример илегалног 4. београдског корпуса, у чијем ЖРОС-у се налазила и једна Немица, Грета Финци, која је два пута донела обавештајне податке о кретању немачких моторизованих трупа и плановима одбране Београда.
У местима где се налазио окупатор организација је била тајна, а задаци слични као за Југословенску организацију равногорки. У једној наредби за равногорке-илегалке поред осталог се каже: “Сваки сусрет и сваки скуп (жур, школски састанак, и др) искористити и опрезно истицати националну свест и задатак ЖРОС. Тако придобијати тајно женску омладину и уводити у организацију“.
Као једна од главних организаторки жена помиње се професорка Анђа Лалатовић, супруга потпуковника Мирка Лалатовића, која је током окупације живела у Банату, као и Јелена Ђорић, удовица капетана Душана Ђорића. Дража је 15. јула 1944. наредио Јелени Ђорић да “организује једну групу школованих девојака са села“ и да са њима одржи низ зборова ради проширења и побољшања организације. (Јелена Ђорић, девојачко Калабић, рођена је у Њујорку, а преминула је у Аустралији, у дубокој старости, као чувена монахиња.) Позната по надахнутим и емотивним говорима била је Рада Божић, иначе талентована песникиња, коју је народ прозвао – Златоуста.
Током рата, под немачком окупацијом, као и непосредно после рата, под комунистима, затвори су били препуни пркосних равногорки. Само у Забели код Пожаревца комунисти су држали близу 3.000 равногорки. Једна од њих, Милка Баковић Радосављевић, у својим мемоарима опширно је описала затворске патње. Овде, у Забели, комунисти су убили Љубинку Јанковић, равногорку из Врњачке Бање. Рада Божић је успела да побегне и дуго се скривала, али је поново ухваћена и убијена на непознатом месту. Даницу Ивковић, ћерку доктора Ивковића из Алексинца, свршену матуранткињу гимназије, комунисти су стрељали на Бубњу код Ниша. Била је председница ЖРОС-а Делиградског корпуса.
47 С. Ћировић, Гружа у четницима, 166-168.
48 Овај и наредни цитати у овом поглављу: П. Милошевић, Равногорска омладина у покрету ђенерала Михаиловића 1941-1945, 107-118.
М. Самарџић, Генерал Дража Михаиловић и општа историја четничког покрета, 4. том, Крагујевац, 2008, стране 42-46.

Преузето са ПОГЛЕДИ

Шта је то Равногорски покрет?

Село Ба, церемонија на затварању Светосавског конгреса, 28. јануара 1944. С десна на лево: академик Драгиша Васић, капетан Звонко Вучковић (иза), Дража, др Живко Топаловић, др Стеван Мољевић (иза), капетан Божа Перовић, Антон Крејчи (иза), пуковник Лука Балетић, др Адам Прибићевић (иза), др Владимир Бјелајчић (заменик старешине Савеза сокола) и непознати

Дража је користио термине и “четници“ и “равногорци“, али, суштина приче је да Равногорски покрет у формално-правном смислу није постојао и да га је управо зато Народна скупштина рехабилитовала 2004. године. Испало је политички корисно, а правно небитно, јер у ствари нико није рехабилитован

Пише: Милослав Самарџић

У Србији данас има више регистрованих установа са Равном Гором у имену, од кафана до асоцијација, али нема ни једне са четничким, или са именом ђенерала Драже. Не зато што то нико не жели, већ зато што је законом забрањено – или макар није дозвољено – јер Дража и четници још нису рехабилитовани.
Скупштина Републике Србије донела је 2004. године закон о изједначавању, не четника или Југословенске војске, него припадника Равногорског покрета, са такозваним Народноослободилачким покретом. Тако је, према слову закона, само са равногорског имена скинута црвена анатема.
Зашто само са њега?
Комунисти су деценијама користили термине “четници Драже Михаиловића“ и “Четнички покрет“, установљене још док је трајао рат. И пресуда ђенералу Дражи почиње речима да је крив што је “организовао и руководио оружане четничке формације познате под именом ‘четници Драже Михаиловића’ и тзв. ‘југословенска војска у отаџбини’.“
Тек 1980-тих они почињу да прелазе на термин “Равногорски покрет“. Када је 2000. године Субнор објавио још једну верзију цензурисаних стенограма са суђења ђенералу Дражи, стављен је наслов “Суђење Равногорском покрету“, мада Равногорски покрет у пресуди није ни поменут.
И нова генерација државних историчара инсистира на термину “Равногорски покрет“. Чак је и у уџбенике историје увршћена фраза о Дражином доласку на Равну Гору 11. маја 1941. и оснивању Равногорског покрета, мада то није тачно, јер је Дража основао Команду Четничких одреда Југословенске војске, са знаком мртвачке главе на печату.
У прегледу терминологије коју је користио лично ђенерал Дража, на првом месту су четници. Још пре рата он је био познат по теорији четничке војне, којом је четништво подигао са тактичког на стратешки ниво, односно од “малог рата“, где су четници помоћне трупе, до “великог рата“, у коме четници постају основне трупе, наравно у случају слома главних фронтова. Како је до тог слома дошло априла 1941, а знајући да је Врховна команда са делом јединица успела да се склони на територију под контролом Савезника, Дража оснива Команду четничких одреда, и то као део Југословенске војске. Крајем 1941. године ту Команду он ће преименовати у Команду Југословенске војске у Отаџбини, опет подразумевајући да су Врховна команда и део војске на другом месту. Од јуна 1942. Команда ЈВуО и Врховна команда Југословенске војске мењају надлежности: прва постаје Врховна команда, а друга Команда ЈВ у избеглиштву. Од тада је ђенерал Дража начелник штаба Врховне команде Југословенске војске – дакле, свих трупа Краљевина.
Ово је утицало да се у његовом речнику целог рата смењују термини четници, војска и војници, с тим што од 1942. користи и термин равногорци.
Први познати ратни документ са Дражиним потписом настао је око 1. јуна 1941. и носи наслов “Упут за извршење задатака Четничких одреда Југословенске војске“. 1
Упутство бр. 2, од 1. октобра 1941, насловљено је као “Четничко ратовање“, док Упутство бр. 5, од 14. фебруара 1942, пише колико ће која јединица имати “војника“. Пролећа 1942. Дража потписује и једно ненумерисано упутство, под насловом “Четничка борба“. 2
У овлашћењима за рад појединим официрима, у ово доба се говорило о “организацији Југословенске војске у Отаџбини“.3
Распис командантима од 17. августа 1942. Дража завршава речима “Четнички поздрав свима“. 4
Као циљ акције за уништење муслиманских усташа у Чајничком срезу, у директиви од 3. јануара 1943, Дража наводи заштиту од терора и успостављање “четничке власти’.5
У радиограму од 13. маја 1943, припаднике 2. равногорског корпуса Дража назива четницима, као и људство у Црној Гори, у извештају влади од 22. октобра 1943. 6
Недуго потом, 31. октобра, Команди Црне Горе шаље следећу директиву: “Развијте што јачу четничку акцију“.7
А ово је Дражин распис свим командатима од 7. новембра 1943: “Где год има потребе, свуда развити четничку акцију, на целој територији Југославије“.8
Званично гласило Врховне команде звало се “Билтен Врховне команде Југословенске војске“. У овом Билтену се 21. новембра 1943. помиње “четничка акција“, док се 25. новембра преноси како је Америка “прославила четнички дан у целој једној својој држави“.9
У радиограму од 30. новембра 1943. Дража пише: “Гласови о споразуму четника са Бугарима и Немцима потпуно су измишљени. Демантујте све ово.“10
Ево још неколико карактеристичних Дражиних радиограма.
Крај 1943, свим командантима: “Немци убацују неке лажне четнике по варошима да би нас компромитовали и да би показали да Југословенска војска сарађује са Немцима и другим непријатељима“.11
Свима, 15. марта 1944: “Љотић у последње време шаље на терен тајне патроле које желе да се придруже четницима ради пропагирања да се не боре против љотићеваца. Да беже, да сељаци не иду у четнике већ да баце оружје и да иду у градове, где ће наћи склониште…“12
Свима, 26. марта 1944: “Муслимани у Херцеговини прилазе нама. Већ је формиран један четнички одред од 500 муслимана.“13
Свима, 30. априла 1944, свима: “Сталне четнике у овим јединицама употребити за вође тројки, за десетаре, воднике, командире чета по потреби“.14
Реченица из прогласа “Срби и Српкиње“, лета 1944: “Покушај цепања српског народа на четири федеративне јединице у Титовом уставу, бесомучна кампања партизанске пропаганде против тобожње српске хегемоније, прогањање и убијање истакнутих Срба у целој нашој земљи, као и отворена сарадња усташких одреда са партизанима против четника, све то показује да тежиште партизанске акције није у борби против окупатора, у спровођењу социјалне реформе, него у разбијању српства и у тежњи да се нашем народу наметне окрутна диктатура једне клике…“15
Војводи Ђујићу, 24. фебруара 1945: “Интересује ме колике су јачине словеначке четничке и истарске групе ђенерала Андреја“.16
Пуковнику Гојку Бороти, 22. марта 1945: “Мајор Мазић да активира четнике на своме простору“.17
Следе примери у којима ђенерал Дража користи термине, “војска“, “Југословенска војска“ и “Југословенска војска у Отаџбини“.
Слободану Јовановићу, 27. марта 1943, део протеста што је министар Милан Грол поменуо и партизане: “…Уместо овога, позивајте народ да ступа у редове Југословенске војске и да се окупе под војничке заставе. Комунисти представљају партијску војску.“18
Влади у Лондону, 24. августа 1943: “Уверавам краљевску владу да ће Југословенска војска у Отаџбини још једном одиграти славну улогу на Балкану и целом свету још једном доказати своју високу војничку вредност у борби за краља, слободу и демократску Југославију…“19
Свима, 12. октобра 1943: “Свим старешинама војске најстрожије забрањујем да се баве ма каквом политиком сем чисто националног и пропагандног рада“.20
Мајору Милошу Марковићу, 17. новембра 1943: “Ако тражите дисципплину од народа, нека војска у томе предњачи“.21
Потпис на прогласу од 4. децембра 1943: “Штаб Врховне команде Југословенске војске и Централни национални комитет Краљевине Југославије“.22
Свима, 3. јануара 1944: “Најтоплије честитам светле празнике Христовог рођења свима борцима Југословенске војске у Отаџбини…“23
Из поздравног говора на Светосавском конгресу: “У име Краљевске владе и Југословенске војске поздрављам вас као представнике организација демократског народа Југославије и желим вам срећан рад на овом великом  народном и друштвеном послу… Југословенска војска под мојим вођством и ја лично били смо и доживотно остајемо верни и одани Врховном Команданту Њ. В. Краљу Петру Другом“.24
Свима, 11. марта 1944, о школи у Брајићима: “Назив школе биће Школа за резервне официре Југословенске војске у Отаџбини“.25
Свима, из Билтена ВК за 26. март 1944: “Народ и војска… су једнодушни и решени да истрају до крајње победе“.26
Свима, 7. априла 1944, из наредбе о чиновима и одликовањима: “За обележавање чинова у Југословенској војсци у Отаџбини и означавање одликовања, наређујем… Министар Војске, Морнарице и Ваздухопловства и Начелник Штаба Врховне команде, армиски ђенерал Драг. М. Михаиловић.“27
Свима, 15. априла 1944: “Свима старешинама и војницима наше храбре војске честитам наступајуће светле празнике Христовог Воскрсења…“28
Из чланка “Задаци Југословенске војске у Отаџбини“, “Глас Београда“, 15. мај 1944: “Поникао из народа, прекаљен у несрећи и опасности, данашњи војник Југословенске војске, свестан својих дужности према народу, и дисциплинован, ужива у народу пуну љубав и поштовање коме узвраћа љубављу и поштовањем, јер извор његовог родољубља и лежи у народним патњама којима он својим безграничним поштовањем хоће да учини крај. У југословенској војсци дисциплина пре свега…“29
Свима, 4. јула 1944, почетни став: “Свима командантима Југословенске војске у Отаџбини“.30
Генералу Ајзенхауеру, 6. јула 1944: “Искрцавање савезничких трупа на обалу Нормандије проузроковало је неописано одушевљење у редовима Југословенске војске“.31
Генералу Вилсону, 8. новембра 1944: “Предосећајући развој догађаја, у вези са инвазијом Савезника на Балкан, био сам наредио општу мобилизацију свих снага Југословенске војске у Отаџбини за 1. септембар ове године“.32
Колико се зна, термин “Равногорски покрет“ ђенерал Дража је први пут употребио 3. јула 1942. године, у радиограму капетану Симеону Оцокољићу: “Нови Равногорски покрет образује у својој глави Стојановић. Нема ништа од тога. Командовање је централисано…“33
У распису свима од 30. јула 1942, Дража је писао: “Народ се мора уверити да су му једини пријатељи Равногорци и да од њих треба очекивати слободу и срећан живот“.34
А ово је радиограм војводи Јевђевићу, од 8. октобра 1942: “Сада, када се озбиљније и потпуније него икада досад у нашој историји ради на стварању једне потпуно хомогене српске јединице, дужност је свих Равногораца да настану да се једном за свагда престане са локалним и уским погледима појединаца, који самим овим доказују да нису на висини“.35
У то време равногорско име се први пут појављује у називима неких организација. Биле су то омладинске и женске организације: Југословенска равногорска омладина (ЈУРАО) и Југословенска организација равногорски (ЈУОРА), а потом и Женска равногорска организација санитета (ЖРОС).
“Већ трећу годину наши људи раде у Равногорском покрету, израђују потребне основе нашег јавног и друштвеног живота“, стајало је, поред осталог, у једном Дражином говору, објављеном у Васкршњем броју гласила Делиградског корпуса, “Слобода или смрт“, 1943. године.36
“Да би наша пропаганда обухватила сву земљу и цео народ“, ђенерал Дража 25. децембра 1943. наређује оснивање “народних равногорских одбора“, и то сеоских, општинских, среских, окружних и покрајинских. У истој наредби именује команданте покрајинских одбора, користећи израз: “На челу покрајинских одбора стоје…“ То су заправо били покрајински војни команданти (Трифуновић, Ђуришић, Лукачевић, Ђујић…).“37
Истог дана Дража издаје и “Упутство бр. 2“’, у коме у шест тачака прописује задужења равногорских одбора, која се своде на националну пропаганду.“38
У Врховној команди пропагандом се тада највише бавио др Ђура Ђуровић.
Такође 25. децембра 1943, Дража потписује и наредбу “да се за сваког борца устроји Војничка равногорска књижица, по формулару који следује…“39
Ове војничке књижице штампале су јединице широм земље, а највише их је остало сачувано из Динарске четничке дивизије. Књижице су овераване печатима, на којима се уз назив јединице и скраћеницу ЈВуО обично налазио државни грб (у неким случајевима и знак мртвачке главе).
Ђенерал Дража је 2. марта 1944. тражио да се убрза стварање равногорских одбора, “јер су (се) ови одбори показали као одлични у свим крајевима где су образовани“, уз напомену: “Скрените пажњу да команданти воде рачуна да се у образовању одбора не сме појавити ни трунке страначке политике. То мора бити искључиво на националној основи и да чланови ових одбора буду најисправнији и најагилнији људи, потпуно одани нашој организацији.“40
У наредном периоду бележи се чешћа употреба равногорског имена.
Из Дражиног расписа свима, од 23. марта 1944: “Команданти бригада имају да по свим општинама, у сарадњи са равногорским народним одборима, прикупе праве податке о комунистичким злочинима“.41
Свима, 9. априла 1944: “Команданти срезова у заједници са равногорским одборима образоваће радне чете“.42
Свима, из Билтена Врховне команде ЈВ за 21. април 1944: “Преко наших команданата из свих покрајина, народ и војска о ускршњим празницима изразили су у својим честиткама пуну оданост, верност и приврженост краљу, равногорској мисли и њеном вођству…“43
Свима, 30. априла 1944: “Команданти срезова преко народно-равногорских одбора и радних чета регулисаће обраду њихових имања“ (мисли се на имања мобилисаних).44
Свима, 15. маја 1944: “Народни равногорски одбори треба да дају за сваког који се стави под преки суд своју оцену да ли је дотични крив или није, и то сеоски и општински за домородце, а срески одбори за оне са других територија“.45
Из чланка у “Гласу Београда“, од 15. маја 1944: “Историја и наша традиција саткали су посебни карактер нашега народа, чија је прва врлина безгранична љубав према слободи. Из тог карактера развио се и Равногорски национални покрет са кореном у народу и његовом духу“.46
Свима, 30. јула 1944: “Наређујем: да се материјалне потребе не могу одузимати од народа, само преко равногорских одбора и команданата срезова. Узете потребе плаћати или дати признанице на узето.47
Свима, 31. августа 1944: “Равногорска револуција не сме бити револуција нереда и убистава, већ револуција правде и слободе.“48
Свима, 25. новембра 1944: “НАРЕЂУЈЕМ: Свима официрима, подофицирима, редовима и осталим сарадницима Равногорског покрета да све своје силе и све своје моћи уложе у службу српског народа, његовог јединства и слободе“.49
Путпуковнику Душану Смиљанићу, 26. новембра 1944: “Одржите морал код Ваших људи, а Ви то можете, јер сте прави Равногорац, не само на језику, већ и делима својим…“50
Свима, 26. децембра 1944: “…Поред овога, равногорски просветари има да спроводе равногорску идеју кроз трупу. Сваки војник мора бити равногорац и он до дубине мора бити прожет равногорском идејом.“51
Војводи Ђујићу, 24. фебруара 1945: “Немам ништа против ни против једне групације која се тамо ствара и појачава са заробљеницима, али бих највише волео да се Ви појачавате, као стари равногорац“.52
Према томе, Дража говори о “четницима“, “војницима“ и “равногорцима“, о “четничкој акцији“ и о “равногорској идеји“, о Југословенској војсци и Југословенској војсци у Отаџбини, али држава Краљевина Југославија и њен демократски уставни поредак никад нису под знаком питања. Како је то неко давно рекао, демократски систем има пуно мана, али је најбољи од свих постојећих система. Равногорска идеја је тежила уклањању тих мана и зато је била прогресивна, насупрот комунистичкој, која је подразумевала укидање демократског система.
У свим овим цитатима јасна је разлика између формалног и неформалног коришћења термина. Термин “Равногорски покрет“ био је неформалан. Њиме су означавани или сви припадници покрета, или само цивилни припадници, али Равногорски покрет није постојао у формално-правном смислу: није имао печат, председника, председништво, конгрес, скупштину, нити ма каква тела. Главно политичко тело у земљи звало се Централни национални комитет Краљевине Југославије и до јесени 1943. године имало је само саветодавну и пропагандну функцију. Ово је Дражин распис свима од 23. октобра 1943:
“Централни национални комитет Краљевине Југославије кога сам ја тајно образовао још 1941. године и у коме се налазе људи најчистије прошлости, преузео је политичку функцију у земљи. Овај комитет броји око 50 чланова из свих покрајина. Заступљен је и раднички сталеж преко новообразованих радничких синдиката. Свим старешинама војске најстрожије забрањујем да се баве ма каквом политиком сем чисто националног и пропагандног рада. Ово примити добро пошто Централни национални комитет води само националну и државну политику. Његово величанство краљ и влада одавно су обавештени о његовом постојању. Вођење државних и војних послова сад је у сигурним рукама.“53
Др Живко Топаловић, председник Социјалистичке странке, долазећи на Равну Гору крајем 1943. године подразумева да је ЦНК Краљевине Југославије заправо “Равногорски покрет“. Другим речима, он није признавао да је ЦНК био то што је био, све док у његов састав нису ушли и социјалисти – што су уобичајена правила политичке игре, а не формално-правна питања.
Равногорски одбори, оснивани од краја 1943, били су потчињени Централном националном комитету Краљевине Југославије, састављеном од представника различитих странака. Као и одбори политичких странака које нису улазиле у састав ЦНК, и они су учествовали у припреми Народног конгреса (не “Равногорског конгреса“), који ће се 27. и 28. јануара одржати у селу Ба. На том конгресу и једни и други ступају у коалицију звану Југословенска демократска народна заједница и од тада ЦНК постаје орган те коалиције.
Председник ЈДНЗ био је др Живко Топаловић. Председник ЦНК (од тада ратне скупштине Краљевине Југославије) постаје др Михало Кујунџић из Демократске странке, предратни председник Народне скупштине. Председник Извршног одбора ЦНК (ратне владе, тада практично резервне) био је др Стеван Мољевић (из ЦНК, односно Самосталне демократске странке), а извршни секретар др Ђура Ђуровић (из ЦНК, односно Демократске странке).
После Народног конгреса у селу Ба, равногорски одбори постају инфраструктура Југословенске демократске народне заједнице. У прогласу “Срби и Српкиње“ из лета 1944, Дража је писао: “Спроводимо организацију Равногорских одбора, односно сеоских и општинских одбора Југословенске демократске народне заједнице. Ти одбори се организују слободним избором свих честитих људи и исправних грађана односних места.“
Општи закључци били би следећи.
Прво, Краљевина Југославија није капитулирала априла 1941, већ је постојала до 1945. године. Сво време је имала краља, владу, војску и слободну територију.
Друго, Југословенска влада у Лондону постојала је до јуна 1944, када је под притиском Британаца расформирана, да би је заменила Привремена Југословенска влада на челу са Шубашићем. Ова Привремена влада тражиће своју легитимност све до 29. новембра 1945, а прецизније речено, до периода после тзв. Трећег заседања Авноја, када је међународно призната.
Треће, јуна 1944. Централни национални комитет Краљевине Југославије постаје ратна скупштина Краљевине Југославије, а његов Извршни одбор Југословенска влада. Из последње влада у Лондону остао је исти само један министар – ђенерал Дража. Проглас о преузимању власти у земљи, тј. на слободној територији, ЦНК објављује 1. јула 1944. Тај проглас гласи:
“Централни национални комитет проширен је према одлуци конгреса у Ба. Он је изабрао своје председништво и поделио се на одборе према природи послова. Сви политички и невојнички послови спадају у надлежност комитета. Следствено, судски, окружни начелници, обласни национални комитети и равногорски одбори имају се убудуће обраћати за објашњења и упутства само на Извршни одбор Централног националног комитета.
Сва упутства, прописи и наређења која изда комитет обавезни су за равногорске одборе и све наше грађанске власти. Шефови пропаганде добијају главне линије за пропаганду од Централног комитета. Ово доставити среским равногорским одборима, обласним националним комитетима где постоје, судским окружним начелницима, окружним и среским командантима.“55
Постоји и једна докторска дисертација, такође под менторством званичних историчара, која говори о “државотворности Равногорског покрета“. Наиме, њихова основна теза је да државе – Краљевине Југославије – није било после априла 1941, јер је капитулирала, и да се онда Равногорски покрет изнова борио за државотворност, упоредо и равноправно са још једним покретом – “Народноослободилачким покретом“.
Тако се то већ деценијама понавља на хиљадама страница “научних“ радова. ЦНК се или не помиње, или се помиње погрешно, као ЦНК Равногорског покрета – док се сво време о телу које су комунисти сматрали југословенском скупштином, тзв. Авноју, и његовом Извршном већу, говори као о битним факторима.
Да ли то неко ради намерно, или не, углавном, посматрање Равногорског покрета као покрета у формално-правном смислу, своди се на симетрију са тзв. Народноослободилачким покретом и давање значаја потоњем, уз негирање значаја установа Краљевине Југославије, укључујући и одрицање њеног постојања после априла 1941.
Исто тако, све чешће се Дражина организација источно од Дрине назива равногорском, а западно од Дрине четничком, што је такође неисторијски, јер док је постојала Краљевина Југославија није било легалне границе на Дрини. Дража лично, као и његови људи, нису марили ни за ендехазијску, ни за комунистичку границу на Дрини.
Потребно је објашњење у вези једног прогласа радницима објављеног у брошури “Уочи ослобођења“ августа 1943. године. Проглас су наводно потписали ђенерал Дража и чланови Извршног одбора ЦНК “за Равногорски покрет“ са једне и представници синдиката “за Радничке синдикате“ са друге стране. Наведено је само Дражино име, на следећи начин: “Дража Михаиловић, с.р.“56
Према бирократским правилима, како онда, тако и касније, скраћеница “с.р.“, односно “својеручно“, користи се у ситуацијама када се неко у ствари не потписује својеручно, пре свега јер је то физички исувише захтевно (велики тираж прогласа). Подразумева се да је тај неко потписао оригинални примерак, кога у овом случају нема, а свакако га није ни било, јер се Дража није потписивао испод назнаке “за Равногорски покрет“.
Судећи по стилу, а и по времену догађаја, проглас је дело синдикалног функционера др Милана Шијачког. Он је лета 1943. дошао у Дражин штаб и пао је договор око садржаја прогласа, тј. Шијачки је добио задатак да га утаначи и објави. У разговору је свакако помињан термин Равногорски покрет, тим пре јер је Шијачки касније, у својој књизи “Наш пут“, инсистирао на њему. Шијачки је пре рата био функционер Демократске странке, а по свој прилици и државне синдикалне организације, супарничке Топаловићевим опозиционим синдикатима. У својој књизи он критикује Топаловића и могуће је да зато инсистира на термину “Равногорски покрет“, о коме Топаловић у својим мемоарским записима говори све најгоре. У сваком случају, овај проглас не може оборити тезу да Равногорски покрет формално-правно није постојао.
Зашто је, онда, Народна скупштина Републике Србије 2004. године рехабилитовала “Равногорски покрет“?
Из два разлога.
Прво, зато што није постојао, тј. они у ствари нису рехабилитовали ништа и никога. Оно што је потребно, то је признање да је Краљевина Југославија постојала до 1945. године и да је данашња држава њен правни наследник. Тиме се аутоматски ствари стављају на своје место.
Друго, зато што им је било потребно да још више учврсте позиције тзв. НОП-а. Рехабилитовање “Равногорског покрета“ изведено је везивањем са тзв. НОП-ом, преко изједначавања “два покрета“, чиме је потоњи још једном легализован. Током рата, тзв. НОП је наравно постојао, али као терористичка организација.

ИЗВОРИ:

1 Д. Михаиловић, Рати и мир ђенерала, изабрани ратни списи, 1. том, Београд 1998, 93.
2 Д. Михаиловић, Рати и мир ђенерала, изабрани ратни списи, 1. том, Београд 1998, 105, 106, 114.
3 Д. Михаиловић, Рати и мир ђенерала, изабрани ратни списи, 1. том, Београд 1998, 116.
4 Д. Михаиловић, Рати и мир ђенерала, изабрани ратни списи, 1. том, Београд 1998, 230.
5 Зборник докумената, том 14, књига 2, Београд 1983, 17.
6 Д. Михаиловић, Рати и мир ђенерала, изабрани ратни списи, 1. том, Београд 1998, 143; Р. и Ж. Кнежевић, Слобода или смрт, Сијатл 1981, 226.
7 АВИИ, ЧА, К-279, рег. бр. 2/1.
8 АВИИ, ЧА, К-278, рег. бр. 18/1
9 АВИИ, ЧА, К-279, рег. бр. 6/1 и АВИИ, ЧА, К-275, рег. бр. 21/1.
10 АВИИ, ЧА, К-275, рег. бр. 21/1.
11, 12, 13 и 14 АВИИ, ЧА, К-278, рег. бр. 18/1.
15 Говори и изјаве генерала Драже Михаиловића, Чикаго 1966, 58.
16 АВИИ, ЧА, К-297, рег. бр. 24/1.
17 АВИИ, ЧА, К-297, рег. бр. 25/1.
18 АВИИ, ЧА, К-293, рег. бр. 4/1.
19 АВИИ, ЧА, К-296, рег. бр. 1/1.
20 АВИИ, ЧА, К-279, рег. бр. 6/1.
21 АВИИ, ЧА, К-275, рег. бр. 21/1.
22 и 23 АВИИ, ЧА, К-278, рег. бр. 18/1.
24 Ж. Топаловић, На Равној Гори, Крагујевац 1999, 164.
25 АВИИ, ЧА, К-277, рег. бр. 2/1.
26, 27 и 28 АВИИ, ЧА, К-278, рег. бр. 18/1.
29 Говори и изјаве генерала Драже Михаиловића, Чикаго 1966, 33.
30 и 31 АВИИ, ЧА, К-278, рег. бр. 18/1.
32 Зборник докумената, том 14, књига 4, Београд 1985, 400-403.
33 АВИИ, ЧА, К-299, рег. бр. 3/1.
34 Д. Михаиловић, Рати и мир ђенерала, изабрани ратни списи, 1. том, Београд 1998, 123.
35 Зборник докумената, том 14, књига 1, Београд 1985, 658-662.
36 Говори и изјаве генерала Драже Михаиловића, Чикаго 1966, 16.
37, 38 и 39 АВИИ, ЧА, К-278, рег. бр. 18/1.
40 АВИИ, ЧА, К-277, рег. бр. 2/1.
41, 42, 43 и 44 АВИИ, ЧА, К-278, рег. бр. 18/1.
45 АВИИ, ЧА, К-277, рег. бр. 6/1.
46 Говори и изјаве генерала Драже Михаиловића, Чикаго 1966, 31.
47 АВИИ, ЧА, К-301, рег. бр. 5/1.
48 Д. Михаиловић, Рат и мир ђенерала, изабрани ратни списи, 1. том, Београд 1998, 277-278.
49 Зборник докумената, том 14, књига 4, Београд 1985, 419-420.
50 АВИИ, ЧА, К-281, рег. бр. 1/1.
51 АВИИ, ЧА, К-297, рег. бр. 22/1.
52 АВИИ, ЧА, К-297, рег. бр. 24/1.
53 АВИИ, ЧА, К-279, рег. бр. 6/1.
54 Говори и изјаве генерала Драже Михаиловића, Чикаго 1966, 58.
55 АВИИ, ЧА, К-278, рег. бр. 18/1.
56 Д. Михаиловић, Рат и мир ђенерала, изабрани ратни списи, 2. том, Београд 1998, 39.

СКРАЋЕНИЦЕ:
АВИИ – Архив Војноисторијског института (данас: Војни архив, Београд),
ЧА – Четничка архива.
(“Слобода“, Чикаго, 10. и 25. новембар 2013)

Трећа епизода “Равне Горе“: Четници су ту, само да пусте браде

Војници певају, шенлуче, пуцају кроз прозор, натежу флашу са ракијом, замало да се побију. Тако рећи, Булајићеви четници су већ ту…

ПИШЕ: Милослав САМАРЏИЋ
Ни у трећој епизоди ТВ серије “Равна Гора“ – нема Равне Горе.
Прва сцена почиње прерачуном у датумима: делови 41. пешадијског пука окупљени су 11. априла негде у Барањи, а у ствари Дража их је још 9. априла пребацио преко Саве, у Босну. Наредник се жали да војска још није испалила метак на Немце, што се заиста није видело још од прве епизоде. Овај наставак зове се “Суноврат“ и прикладан је Бајићевом опису Југословенске војске. Међутим, она је у Априлском рату 1941. године убила 1.500 немачких војника. Већ тај податак говори да су ствари изгледале другачије него што се овде сугерише. Иначе, уместо Немаца, војници из досаде гађају свраке, а један наредник их због тога шамара.
Та прва сцена траје шест минута, а друга је још дужа: 10 минута. Радња се дешава у селу Планиница, у породици Таралић. Сељаци су и даље тупави, свађају се око поделе земље, вичу једни на друге. Уочљиво је да су прозори на кући прљави. Пред крај те сцене ипак се појављују неки позитивни јунаци: насмејани, доброг изгледа и доброг држања. За сваки случај, наглашава се да је један учитељ. То су, наравно, комунисти. Они су већ наоружани, сакупљају пушке које војска баца – мада их ту тада још није бацала. Кажу: “Требаће“.
И трећа сцена је предуга, траје девет минута. Приказује војнике Југословенске војске у возу, 11. априла, западно од Ужица. Одмах се уочава контраст у односу на комунисте. Војници певају, шенлуче, пуцају кроз прозор, натежу флашу са ракијом, замало да се побију. Тако рећи, Булајићеви четници су већ ту, само им фале браде.
Неко је минирао пругу, па воз стаје. Тада се појављује машиновођа. Заиста је тешко разумети зашто је и он приказан као блентав?
У возу је и “син Драган“ (Окановић), који је раније био возач генерала Мирковића. Очигледно је да је и он дезертирао, као и сва она војска у возу. У стварности, тешко да је толико дезертера тог датума било у тој области.
Четврта сцена је најдужа, траје 13 минута. Радња се одвија поново у Барањи, 11. априла увече. Појављују се две историјске личности: мајор Мирко Станковић и наредник Перовић, који су се касније придружили Дражи (у ствари, са њим су били најкасније 9. априла). Командант пука је Словенац у чину потпуковника. Прави Словенац, Ратко Полич, добро је одиграо оно што је од њега тражено, али он има превише година за тај положај. Команданти пукова у осмој деценији живота једноставно нису постојали. Он се мајору Станковићу жали што као Словенац није могао да добије виши чин, док су Срби напредовали у војсци. И ово је неутемељено: бивши аустроугарски официри не само што су напредовали, него су у старту добили чин више од оног који су имали у црно-жутој монархији, због чега су многи српски официри из протеста напустили војску. Расправа око пуковске заставе таје предуго, патетична је и неуверљива. Ту заставу наредник Перовић ће донети на Равну Гору.
Најзад следи једна краћа сцена: долазак војника Таралића, бегунца са Сипа, 12. априла у Планиницу, описан је за само два минута. “Само“ за ову серију, иначе и то је развучено.
И у шестој сцени појављује се неко нормалан: родитељи “сина Драгана“, кафеџије у селу Заовине испод Таре (да неће касније постати комунисти?). “Син Драган“ је сада у цивилу. Са собом је повео ону девојчицу коју је нашао у Зворнику. После пет минута она најзад каже да је из Београда и да се зове Милена.
У последњој, седмој сцени, један официр се 12. априла враћа кући, у Београд. Кућа је разрушена приликом бомбардовања. Он налази слику своје деце, а једно од њих је управо Милена, коју је одвезао “син Драган“. То је, ваљда, нека драма.
Број сцена је премали – више је прикладан позоришној представи. Сем тога, и кадрови су предуги. И да је радња сва ова три наставка смештена у један – и то би било предуго.
Зашто је дошло до оволико фактографских грешака у прве три епизоде?
На одјавној шпици пише да су стручни консултанти били проф. др Момчило Павловић и проф, др Предраг Марковић – прва два човека Института за савремену историју у Београду. Овај Институт и по законској процедури има монопол на Други светски рат, јер је неопходна његова потврда за пројекте који се раде државним новцем. Међутим, Павловић и Марковић се не баве Другим светским ратом, већ је он у опису радних места др Косте Николића и др Бојана Димитријевића. Прилично сам сигуран да код њих двојице Априлски рат не би био овако описан, да Мирковић не би носио сабљу већ официрски бодеж (заиста је чудно како је Бајић опасао сабљу једном пилоту, када је и он сам био пилот, макар у партизанском филму, и када, на крају крајева, ту нема никакве логике?), затим не би 41. пук и 11. априла оставили у Барањи, а што је најважније, они не би дозволили да се комунисти приказују овако афирмативно.
Уосталом, Николића и Димитријевећа комунисти су недавно тужили “за лажно сведочење“ на процесу за рехабилитацију ђенерала Драже. То је апсурд за себе: неко ко је познат по историјским фалсификатима нашао се да подноси тужбу за фалсификовање, а под фалсификовањем подразумева макар какву исправку тих фалсификата!
Елем, на сајту Института пише да су Павловићева специјалност политичка историја Југославије, историја Србије и Југославије после 1945, Косово и Метохија, социјална историја, итд. Био је коаутор само једне књиге о Другом светском рату, “Коста Миловановић Пећанац – биографија“, пре 10 година.
На сајту РТС-а 24. новембра је објављена Павловићева рецензија серије, уз овакву најаву: “Сценарио за играну серију `Равна гора`, као први део драмске трилогије `1941-1945`, аутора Радоша Бајића, своју коначну верзију добио је након детаљне анализе и консултација са стручњацима Института за савремену историју и њиховог директора професора др Момчила Павловића“.
Павловић пише да је први циљ серије да се “никако не одбацује антифашистичка борба српског народа“. Већ сама ова терминологија значи усвајање комунистичке пропаганде, јер “антифашистичке борбе“ није било у речнику армија Америке, Британије, Југославије, итд, већ је то парола комуниста, избачена оног момента када су их ти такозвани фашисти вероломно напали. Затим пише да се мислило на “стварање уравнотежене слике прошлости у широј јавности“, а све то ради “’промене историјске свести већине нашег народа“.
Дакле, Институт и државна телевизија праве договорну историју (“уравнотежену“) и мењају свест народа: то је типична соцреалистичка матрица размишљања, за коју смо веровали да је срушена 5. октобра 2000. године.
Пажњу привлаче и следеће изводи из Павловићеве рецензије:
“Мој задатак и задатак мојих сарадника је био да проверимо историјску тачност догађаја описаних у сценарију Радоша Бајића. Ту је искрсло неколико великих проблема… Тамо где има података, требало је извршити пажљиву реконструкцију. Тамо где их нема, требало је остати веран духу времена… Историјске личности приказане су верно, колико је то било могуће на овом степену историјских сазнања… О свим другим личностима, укључујући и Дражу Михаиловића, постоји још мање података него за Тита.“
Шта је то што није познато? Података у ствари има у изобиљу – може бити само да нису познати Бајићу, Павловићу и Марковићу, просто јер ово није њихов терен.
Као области научног интересовања др Предрага Марковића, на сајту Института наведени су “социјална историја, историја свакодневице, ментално мапирање“, и сл. Марковић је коаутор књиге “Тито – поговор“, у којој је диктатор приказан афирмативно. Као гост у емисији “Вече са Иваном Ивановићем“, на Првој српској ТВ, Марковић је на рачун Брозовог лика и дела изнео низ похвала. Конкретно, о ТВ серији “Равна Гора“, дао је изјаву за последњи број тједника “Време“ (21. новембар). Ту је рекао:
“Четници су и у рату имали озбиљан проблем са визуелним делом имиџа, што се види на фотографијама из тог времена. Изгледају као банда сеоских разбојника на теферичу.
Са друге стране, партизански имиџ је врло модеран, јер им пропаганду води Жорж Скригин.“
У стварности, реч је о неколико десетина фотографија са неугледним четницима, које су комунисти одабрали и потом стално прештампавали. Ако се погледају хиљаде фотографија, стиче се другачији утисак: четници су имали домаће униформе или српску народну ношњу, а илегалци грађанску ношњу. Када је реч о партизанима, Марковић очигледно о њима закључује на основу партизанских филмова, где изгледа као да су они имали фабрике одеће и обуће. А нису: 1941.су носили шта год, од 1942. превладавале су униформе “Независне Државе Хрватске“, а од 1943. британске униформе.
За поменути тједник Марковић је такође рекао:
“Кад видите жене из четничког покрета на фотографијама, оне изгледају као неке вране, док с партизанкама то није случај“.
Реч је о фотогртафији једне не баш лепе жене са шајкачом, коју су комунисти негде “ископали“ и онда је стално приказивали. Опет, када се узме у обзир целина, равногорке су биле два копља испред партизанских “другарица“.
Општи Марковићев закључак гласи:
“Прво Срби из Босне, а онда и остали, деведесетих су прихваитли тај имиџ који ни четрдесетих није добро изгледао, а камо ли деведесетих. То је та бизарна, гусарска, инфантилна идентификација са лошим момцима. Тај изглед је комбинација Анђела пакла и балканског разбојништва из 19. века.“
Марковића знамо као веома интелигентну особу, јер је још као студент побеђивао у загребачкој “Квискотеци“. Откуд онда, упркос томе, овакви стереотипи?
Можда је одговор у блиском сродству са једним од највећих и најтврдокорнијих комуниста – Добрицом Ћосићем?
То је велики проблем Србије данас: њихови рођаци су добро распоређени. Они не желе или не могу да прихвате ни елементарне чињенице, а другима не дају пролаз.
Исправка:
Тачни датуми за прву сцену гласе:
-          9. априла 1941. група мајора Станковића прелази реку Драву и ступа у Славонију,
-          10. априла увече потпуковник Словенац предаје заставу 41. пука,
-          11. априла група мајора Станковића прелази реку Саву и ступа у Босну.
Према томе, у првом кадру, уместо: „Барања, 11. априла“, треба да стоји: „Славонија, 10. априла.“
М.С.

Saved by the Serbs

50th Anniversary Celebration of the Halyard Mission Chicago, IL May 1994
Left to right: Rescued Airmen Milton Friend, Norman Reid (Canada), Richard Felman, saluting, and OSS Chief of the Mission, Major George Vujnovich.
Photo: Rebic Collection

Royal Canadian Air Force Veterans saved by the Serbian Chetniks in WWII sought permission to testify on behalf of General Draza Mihailovich – Request Denied / Norman Reid and Tom Bradshaw
Aleksandra’s Note:
The urgent request sought by Royal Canadian Air Force (RCAF) veterans Norman Reid and Tom Bradshaw to be present as witnesses for the defense at the Trial of Draza Mihailovich in Belgrade was ultimately denied, despite their efforts. They were not allowed to attend to present their personal accounts of what had transpired during their time in Yugoslavia in 1944 while in the company of General Mihailovich and his Chetnik forces. The trial proceeded without them and Mihailovich was convicted and executed on July 17, 1946 by the Yugoslav communists.
The following is their story.
Sincerely,
Aleksandra Rebic
*****
SAVED BY THE SERBS – TWO CITY FLIERS SEEK RIGHT TO ASSIST RESCUER
By Les Wedman
Edmonton Journal
May 11, 1946
Because they feel that they owe their lives to General Draza Mihailovich’s efforts when they were shot down in flames over Yugoslavia, two Edmonton air force veterans, Norman Reid and Tom Bradshaw, have petitioned the Canadian Government to be allowed to testify at the trial of the Chetnik leader in Yugoslavia for treason.
The youthful airmen bailed out of their plane over East Serbia in May, 1944, and 98 days later were back at their Italian air base at Foggia. With the war on, they never said how they got out of Yugoslavia, but Tuesday, ex-F.O. Reid, just back from Washington and Ottowa, told the full story.
Reid and Bradshaw, together with two American airmen and the assistance of Mihailovich, arranged for the mass evacuation from the hastily prepared airfield at Pranjani of 243 Allied airmen, all of them hiding from the Germans.
Last week, when the call came in to the city veterans from the Committee for a Fair Trial for Draza Mihailovich, they hopped a plane for Washington where they saw James Byrnes, U.S. Secretary of State.
Reid and Bradshaw were the only Canadians in a delegation of 20 speaking for more than 600 Allied fliers who were spirited out of Yugoslavia by Chetnik forces and who now wish to testify on Mihailovich’s behalf.
Reid said Mr. Brynes assured them the United States Government would appeal to the Yugoslav Government for a fair trial for the Chetnik leader. The airmen also said ‘There is a great sympathy in the United States for Mihailovich.’
Famed columnist Dorothy Thompson is honorary chairman of the Committee which paid the expenses of Reid and Bradshaw to make their appeals. The money has come from public donations all through the United States, Reid said.
Others on the Committee include Sumner Welles, Justice Ferdinand Pecora, Bishop William T. Manning, William Green, Edgar Ansel Mowrer, William Phillip Simms, Clare Booth Luce, John Dos Passos, Miriam Hopkins, Eddie Dowling, John Dewey, Roger Baldwin, Norman Thomas.
‘We’re not interested in Mihailovich’s politics. We are part of 600 airmen who were saved by him, and all we ask is a fair trial. We’re not saying the man is innocent or guilty. If the trial is going to be fair, just, and democratic, we can’t see why we can’t be witnesses,’ Reid asserted.
That’s the case they laid out before Norman Robertson, Under-secretary of State for External Affairs in Ottowa, who said the matter would be taken up with the Yugoslav Government.
The airmen’s petition said that during the 98 days with the Chetniks ‘we experienced only the utmost kindness and saw only the utmost devotion to the Allied cause…the debt we owe to General Mihailovich is the greatest debt one man can possibly owe another.’
They said ‘It is our moral obligation to appear as witnesses for the defense at the forthcoming trial,’ and they ask the Yugoslav Government what arrangements can be made for them to appear.
‘There are 600 airmen and scores of veterans of the Office of Strategic Services who were parachuted into Yugoslavia to organize guerrilla warfare for the Allies – willing to testify,’ Reid said.
After Reid and Bradshaw joined forces with the Chetniks they traveled 25 hours dodging German patrols and planes, and after a time decided to get out of the country.
‘Mihailovich told us where a British Mission was located, and we went there to find it gone. Relations with Mihailovich apparently had been broken,’ Reid recalled.
‘We started hiking for the coast, but then went back to Mihailovich’s headquarters, where with two American fliers, we figured some way to get out.’
‘Mihailovich had an old transmitter and radio receiver and for days we sent messages out trying to reach Italy, but no one answered. Finally they did and after we had identified ourselves, they told help would come.’
‘Mihailovich showed us a field we could use as an airstrip, and hundreds of peasants went to work leveling off bumps, filling in holes and chopping down trees. We got some old maps from the General and over the radio sent our longitude and latitude and arranged times and signals for the rescue.’
‘On August 2nd, 1944, an American plane came over and dropped supplies and two men, complete with radio. The big night was set for a week later.’
‘Mihailovich sent out orders to his men throughout the country to bring all Allied airmen they were hiding to the airfield. On August 9th three planes landed and evacuated more than 60 Allied fliers. We put the wounded aboard first, and then those who had been shot down the longest.’
‘The day before German planes had been scouting the field and we expected trouble. On August 10th, the 15th U.S.A.A.F. made a heavy diversionary raid, and while the raid was on six transport planes with fighter escort came over the field.’
‘About 3,000 Chetniks guarded the roads all around, and the 18 Mustang fighters kept watch in the air until we were all on board…243 altogether, including two Russians,’ Reid said.
He said that Mihailovich was never repaid in any way and that despite the fact that he was getting no Allied help, he evacuated other Allied airmen at a later date.
Reid said that stories of the Chetniks turning Allied prisoners over to the Germans for cigarettes ‘make me boiling mad.’ He said ‘they had plenty of chances to do that to us, but they did all they could to help us. We saw them fight Germans to rescue airmen from the Nazis and we saw no signs of weapons or supplies received from the Germans.’
‘Even if those things were true, we want Mihailovich to get a fair trial. That’s all we ask.’
By Les Wedman
Edmonton Journal
(Canada)
May 11, 1946
*****
If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com

Dr. Kirk Ford, Jr.: On the issue of “Collaboration with the Germans”

Professor Kirk Ford, Jr.
General Mihailovich 100th Birthday Celebration
Chicago, IL U.S.A. April 23, 1993
Rebic Collection.

THE MYTH OF MIHAILOVICH “THE COLLABORATOR” – Justifying the Abandonment of a Loyal Ally
Aleksandra’s Note:
Dr. Kirk Ford, Jr. is the Chairman of the Department of History and Political Science at Mississippi College in Clinton, Mississippi. He is the author of the book OSS and the Yugoslav Resistance 1943-1945, published by Texas A&M University Press, 1992.
This book is an extensively researched, in-depth, objective, and truthful analysis of OSS activity attached to both the Mihailovich Chetnik forces [Nationalists/Royalists] and the Partisan forces [Yugoslav communists] under Marshal Tito. I highly recommend it for any honest pursuit of research interests in the area of World War Two Yugoslavia and the role played by America in relation to the Yugoslav resistance movement against the Axis forces.
Dr. Kirk Ford , Jr. was one of the special guest speakers at the General Draza Mihailovich 100th Birthday Celebration at the Congress Hotel in Chicago, IL on April 23, 1993. The following are excerpts from the excellent and illuminating speech given by Professor Ford regarding the issues of Tito’s Yugoslav Partisan’s and Mihailovich’s Chetnik’s relations with the Allies, with the Nazis, and Mihailovich and his alleged
“collaboration with the Germans”.
Sincerely,
Aleksandra Rebic

Dr. Kirk Ford, Jr.: On the issue of ”Collaboration with the Germans”

“…Wasn’t it in the Spring of 1943 (March to be exact) that [Tito] Partisan representatives met with the Germans and confirmed that the Chetniks were their main enemy—that they would be willing to forego operations against the Germans in order to fight the Nationalists, and would, if necessary, even oppose Allied landings in Yugoslavia? It was also in March, 1943, that Gen. Rudolf Luters, a German field commander in Yugoslavia, stated:
‘The Chetniks were never our friends…their aim is and remains our destruction.’
…Critics of the Nationalist movement claim that for months General Mihailovich encouraged a live-and-let-live arrangement with the Germans in order to fight the Partisans. Nationalist claims that the Partisans were later doing the same thing were largely dismissed. According to Colonel Robert McDowell:
‘The Partisan Army made no serious effort to fight Germans or hinder their retreat, but concentrated on attacking Nationalist troops who, in some instances, were occupied in attacking Germans.’
Once again, reports from OSS officers with the Partisans confirm the intelligence from Nationalist [Mihailovich] sources:
Don Rider [ASH] in Vojvodina [autonomous province of Serbia, located in the northern part of the country]accompanied Partisan columns which on several occasions passed within one hundred yards of German bunkers with neither side firing a shot.
Major Scott Dickinson [SPIKE] (Macedonia):
‘From the extent of the German movements it was clear that the Partisans were permitting the Germans to get out and were occupying towns and villages as soon after the Germans left as possible.’
Rex Deane [REDWOOD] (Montenegro):
‘The Partisans seemed content to keep out of the Germans’ way and let them get out of the country. No concerted effort was made to stop them or ambush them in any way.’
In Deane’s opinion the [Tito] Partisans were far more interested in attacking the Chetniks and their supporters than in fighting the Germans. One British commander in the Dubrovnik area because so frustrated with the Partisans that he charged ‘they all should be court-martialed for letting the Germans escape.’
These examples, and others could be cited, confirm precisely the intelligence contained in the reports of McDowell, Ellsworth Kramer, and John Milodragovich—all members of the RANGER Mission with Mihailovich.
Not only were the Partisans allowing the Germans to get out of the country, they were using the bulk of supplies being sent to them by the Allies to fight the Nationalists (Chetniks). In fact, they were receiving so much in the way of supplies that they were actually having to store the excess. This fact is confirmed in the reports of Dan Desich, Stephen Galembush, Holt Green, and Rex Deane—all of whom were attached to Partisan units. So much for the Partisan effort to present themselves as the victims of some treacherous collaboration between the [Mihailovich] Nationalists and the Germans.
Walter Mansfield addressed the collaboration issue very succinctly when he argued that if both major resistance movements were judged by the same standards, one would have to conclude that both movements collaborated, or that neither did so.
…The effort to label General Mihailovich as a collaborator will fail, I would say has failed, because the evidence does not sustain that conclusion. General Mihailovich chose to resist the Germans and Italians at a time when there was absolutely no help available to him from any source. Throughout the war he and his men endured an existence which defies imagination. Walter Mansfield reported that Mihailovich’s forces ‘live under conditions which I would have considered it impossible for them to stand if I had not seen it with my own eyes.’ During one battle, Mansfield saw men with chest and stomach wounds, who when they were unable to find medical attention in the rear lines, simply returned to the front and continued to fight until they died. The wretched condition of Mihailovich’s units led David Martin to write that ‘surely no group of men “collaborated” with the Germans for so poor a return.’
If Draza Mihailovich had been a collaborator, hundreds of American airmen, some of whom may be in the audience this evening, would never again have set foot on American soil. Nationalist troops put their lives on the line and, in some cases, lost their lives saving American airmen from capture. They later gave what little they had in the way of medical supplies to treat those airmen who were wounded or sick. And with hardly any equipment at all, they provided protection for the airmen who were evacuated at Pranjani. Listen to what Colonel Robert McDowell wrote when he saw the condition of the [Mihailovich] Nationalist troops guarding the airstrip:
‘To complete our shame, although the American
medical personnel were appalled at the almost
complete lack of medical supplies and equipment
available to the Nationalists, with major operations
performed without anesthetics, and although the
Nationalists gave the Americans the best of what
we had, the only gesture of gratitude on our part
was to replace supplies expended upon the airmen
at the actual point of embarkation.’
I would note parenthetically that the supplies which were finally sent were sent largely because of the insistence of [American OSS officers] George Musulin, Nick Lalich, and George Vujnovich—operations officer in Bari, Italy.
Then, to make matters worse, McDowell reported that night after night he and members of his team sat around their campfires and heard Allied planes flying overhead to drop supplies to the [Tito]Partisans—supplies they knew would be used against the [Mihailovich] Nationalists. Walter Carpenter, a 15th Air Force [U.S.] medical officer sent to Mihailovich’s headquarters to tend the needs of American airmen confirmed this when he later reported:
‘Here we see American weapons and bullets being
furnished daily [to the Partisans] by the British to kill the enemies of Germany.’
History has a way of being charitable to winners, particularly when the winners write it. For almost three decades after the Second World War, the history of Allied policy toward Yugoslavia was written by many of the same individuals who shaped policy there in the first place. In short, they were evaluating their own handiwork—a sort of ex-post-facto justification for wartime decisions. In the absence of documentary evidence to the contrary these firsthand accounts were generally accepted as the truth of what had occurred in Yugoslavia. David Martin’s Ally Betrayed was a notable exception, as was Col. Albert Seitz’s Mihailovich: Hoax or Hero. Today, greater revelations from the historical record require that substantial revisions must be made in any credible examination of Yugoslav resistance history and of Allied policy toward the resistance.
Tito was no liberator, nor was Mihailovich a collaborator. The major Allies, particularly Britain, supported Tito and abandoned Mihailovich because they thought it was in their interests to do so. It was the expedient thing to do. Not wishing to justify their policy on the grounds of expediency, however, they sought to discredit Mihailovich by suggesting that he was not fighting the Axis occupation forces or was collaborating with them. After all, it was much easier to defend the abandonment of a “collaborator” than to defend the abandonment of a loyal ally.”
Kirk Ford, Jr.
Chicago, IL

Оригинална Дражина теорија

ГЕНЕРАЛ ДРАЖА МИХАИЛОВИЋ

ОРИГИНАЛНА ДРАЖИНА ТЕОРИЈА
ПИШЕ: Милослав САМАРЏИЋ

Четврта деценија XX века доносила је многе новине у војној теорији и пракси. У Француској се развила полемика око тзв. Мажино линије, велике фортификације према Хитлеровој Немачкој. Генерал Де Гол је тврдио да непријатељ та огромна утврђења једноставно може да заобиђе. И Дража је заступао такво мишљење, нарочито откако су генерали Недић и Рупник отпочели са градњом сталних фортификација према Аустрији и Италији. Он је саветовао другачију тактику, са четничким начином ратовања у основи. Предлагао је специјалну обуку трупа и изградњу војних складишта у планинама.

Маја 1937. године пуковник Дража Михаиловић постављен је за начелника Штаба Дравске дивизијске области у Љубљани. Његово радно место налазило се у касарни „Војвода Мишић“. Ту је, 1. децембра 1937, на груди прикачио још једно одличје: Орден југословенске круне III реда. Априла следеће, 1938. године, Дража прелази за команданта 39. пешадијског пука у Цељу, који је припадао истој дивизионој области. По тадашњим прописима, командовање пуком било је неизоставна степеница на путу ка генералском чину.

После тачно годину дана, априла 1939. године, Дража се враћа у Љубљану, овога пута за начелника Штаба утврђивања. Ту остаје свега неколико месеци, до августа, када је постављен за сталног наставника Војне академије у Београду.

Око повратка пуковника Драже Михаиловића из Љубљане у Београд дигла се велика прашина. Када се та прашина слегла, нашег јунака видимо у још једном, 30-дневном притвору, по наређењу министра војске и морнарице, генерала Милана Недића. Дражина кривица састојала се, по мишљењу генерала Недића, у навођењу војних власти на погрешна решења.

О овом случају у литератури има више верзија, које се углавном могу свести на следеће. У време Дражиног службовања у Словенији, Немачка је анектирала Аустрију (13. марта 1938). Тако је Дража из непосредне близине могао да види велику опасност која се надвила над југословенску Краљевину, тим пре јер је имао и једну посебну дужност: организовање илегалних канала за пребацивање обавештајаца преко границе Трећег рајха.

Дража је самоиницијативно почео да се супротставља акцијама немачке мањине у Словенији, која је јавно славила Хитлеров рођендан, као и деловању словеначких клерикалаца. С друге стране, од Главног ђенералштаба у Београду он је тражио предузимање енергичних мера. Како усмене интервенције нису помогле, на крају је написао један реферат генералу Недићу. Садржај тог реферата објављује једино Милош Аћин Коста.35 Др Милан Гавриловић, председник Српске земљорадничке странке, после рата је описао један разговор са Дражом из овог доба. Дражина размишљања, цитирана у Гавриловићевим мемоарима, једнака су онима из реферата генералу Недићу, који доноси Аћин Коста.

У уводу свог чувеног реферата Дража се бави општом војном ситуацијом у свету. Затим прелази на видан утицај Мусолинијеве Италије и Хитлерове Немачке у Словенији и Хрватској, преко пете колоне, а посебно усташа. Јаки непријатељи на границама и бројна пета колона унутар граница захтевали су федералистичко, а не централистичко организовање одбране. Конкретно, пуковник Михаиловић је тражио увођење територијалне војне обавезе за Србе, Хрвате и Словенце, тако што ће свако најпре организовати одбрану сопствене територије.

После овог уследила је анализа савремених војних доктрина, Хитлеровог муњевитог рата и Де Голове мотомеханизоване војске. Овим доктринама, као Југославији најпримеренију, супротставио је сопствену доктрину четничког (герилског) ратовања. Изградња великих фортификација према Италији и Аустрији (тзв. Недићева и Рупникова линија) по Дражином мишљењу није ништа друго до бескорисно трошење новца. Уместо тога, после територијалног организовања војске треба хитно прећи на четничку обуку и изградњу планинских складишта лаког оружја, муниције, опреме, пољских болница и конзервиране хране.

Четничком начину ратовања Дража је сем тактичке улоге, која је постојала и у претходним ратовима, сада дао и стратегијску улогу. Њу је видео у следеће три фазе. У првој фази рата четничка герила само доставља обавештајне податке Врховној команди југословенске војске и надлежним савезничким штабовима. У другој фази почињу четничке оружане акције против непријатеља, а трећа фаза, свеопшти напад, наступа када савезничке трупе избију на границу Југославије.

У посебном поглављу реферата Дража се бавио неопходним техничким мерама, као што је образовање мреже радио станица и обезбеђење довољног броја акумулатора. Сматрао је да је најпогоднија формација за четничке јединице брзопокретни батаљон, па је чак навео и прописе за његову обуку. Посебну пажњу посветио је обуци у скијању (и сам је био љубитељ скијања).

Генерал Недић је оштро реаговао на Дражин реферат. Сматрао је да је написан „под импресијом субјективног излагања догађаја од стране извесних политичких личности или достављача“, као и да се „по провери показао нетачним“. Желео је оштрије да казни пуковника Михаиловића, али је наишао на противљење околине. Ипак, Дража још једном наредни чин није добио на време.

Као професор стратегије на Вишој школи Војне академије, и тактике у Ђенералштабној школи, Дража је ипак ширио идеје из свог реферата генералу Недићу. Млади официри, међу којима и многи будући команданти његових корпуса и бригада, одушевљено су слушали критику застарелог рововског начина ратовања. Можда је баш због тога већ 29. јануара 1940, после само једног семестра, Дража премештен на нову дужност, за начелника Општег одељења Врховне инспекције војне силе. И ту је, како је касније сам рекао, „напао страховиту застарелост наше војске“.

Почетком 1940, према Угљеши П. Михајловићу, тада начелнику Штаба Дунавске дивизијске области, Дража је једно време био на служби и у Штабу утврђивања у Петроварадину.36 Тешко је поднео пад Француске, коју је много волео, па у тој последњој предратној години успоставља ближе контакте са енглеским и америчким војним аташеима и обавештајцима у Београду. Истовремено, био је у вези и са Бугарима, као и са пољским и чехословачким емигрантима.37

Дража је сво време звонио на узбуну. Пошто је војском неприкосновено владао генерал Недић, покушао је да алармира политичке структуре. По савету пријатеља, обратио се др Милану Гавриловићу, председнику Српске земљорадничке странке. Касније, у емиграцији, Гавриловић је забележио да му је Дража том приликом изнео следећи план одбране од Немачке:

Хитлер је већ на нашој граници. Он је мора једном прећи. Ми му се војнички не можемо одупрети. Данашњи рат решавају тенк и авион. Нема ни поређења у овом између нас и Немаца. Међутим, ми не можемо ни капитулирати пред Хитлером.

Морамо препустити све наше друмове немачким тенковима и наше небо немачким авионима. Ово значи, морају се напустити сви наши градови, и скоро сва земља осим дела Западне Босне, Херцеговине и Црне Горе, с делом јадранске обале којом ова залеђина командује. Сад још, одмах, ту треба навлачити храну, муницију и само оно оружје које је ту употребљиво, у те наше скоро ненасељене планине и кршеве. Тај део посести, кад тренутак дође, ограниченим али најбољим трупама за ту ситуацију.

Ту нам немачки тенкови ништа не могу, а веома мало немачка авијација. Дотле ће, ваљда, и савезници моћи нешто учинити да нас помогну.38

Дражине идеје ипак су делимично прихваћене. Априла 1940. године Врховна команда при свакој армији оснива по један четнички одред и спрема га за герилско ратовање. Али, на интервенцију Влатка Мачека, председника Хрватске сељачке странке, из назива одреда одмах је уклоњено четничко име, па су то званично били „јуришни батаљони“. До априла следеће године основан је, или је био у оснивању, по један јуришни батаљон при свакој од шест армија југословенске војске, са седиштима у Скопљу, Нишу, Мостару, Новом Саду, Сарајеву и Карловцу. У наступајућим догађајима најзначајнију улогу одиграће Први јуришни батаљон мајора Миодрага Палошевића, кога ће рат затећи у Бијељини. Остаци овог батаљона придружиће се Дражи на путу ка Равној Гори.

У међувремену, у последњој мирној години пред велику олују, Дража је наставио по старом, због чега га је генерал Недић још једном казнио. Овога пута Дражин „грех“ био је у пркошењу неумереној немачкој пропаганди у Београду, нарочито после брзе окупације Француске. Одговарајући на ту пропаганду, британски војни изасланик у Београду приредио је вечеру за чланове Удружења резервних подофицира, са великим бројем званица, међу којима је било и доста активних официра. У атмосфери страха и потиштености због неочекивано лаког пада Француске, сви позвани дошли су у цивилу, сем једног. „Један једини човек у униформи био је ђенералштабни пуковник Дража Михаиловић“, гласио је извештај достављен главном Ђенералштабу.39

Генерал Милан Недић одмах изриче нову казну: премештај на службу у Мостар. Тако је Дража постао помоћник начелника Генералштаба Приморске армијске области. Истовремено, Недић му мења и ратни распоред. По новом ратном распореду пуковник Дража Михаиловић постаје начелник Оперативног одељења Друге армије, за који је мобилисање предвиђено у Сарајеву, а поседање линије фронта у Славонији, према Барањи. На том положају он ће дочекати напад Немачке и њених савезника на Југославију.

ИЗВОРИ:
1 Архив општине Пожаревац, нерегистрована документа.
2 Према подацима из породице Михаиловић, изјава аутору. На гробљу у Ивањици, на Михаиловом гробу, пише да споменик подижу „Јела и Драгиша“. То нису Михаилова деца из првог брака, већ Јелица и Драгољуб-Дража.
3 Архив општине Ивањица, нерегистрована документа.
4 Према подацима из породице Михаиловић, изјава аутору.
5 Споменица четрдесетогодишњице устанка на Равној Гори, 32-33
6 Р. Ребић, Дражина Србија, 28.
7 Б. Димитријевић, Ђенерал Михаиловић, 25-26.
8 и 9 Споменица четрдесетогодишњице устанка на Равној Гори, 32-33.
10 Р. Бојовић, Мала споменица поручника Драгољуба Михаиловића, 29.
11 Б. Димитријевић, Ђенерал Михаиловић, 41.
12 Р. Бојовић, Мала споменица поручника Драгољуба Михаиловића, 16.
13 Б. Димитријевић, Ђенерал Михаиловић, 49.
14 Р. Бојовић, Мала споменица поручника Драгољуба Михаиловића, 13.
15 Б. Димитријевић, Ђенерал Михаиловић, 54.
16 М. Аћин Коста, Дража Михаиловић Чича – Апостол слободе, 7.
17 и 18 Р. Бојовић, Мала споменица поручника Драгољуба Михаиловића, 13-14, 22.
19 Р. Бојовић, Мала споменица поручника Драгољуба Михаиловића, 27-28.
20 Б. Димитријевић, Ђенерал Михаиловић, 45.
21 Књига о Дражи, том 1, 3.
22 Р. Бојовић, Мала споменица поручника Драгољуба Михаиловића, 19.
23, 24 и 25 Р. Бојовић, Мала споменица поручника Драгољуба Михаиловића, 32, 23 и 14.
26 Б. Димитријевић, Ђенерал Михаиловић, 77-83.
27 Према подацима из породице Михаиловић, изјава аутору.
28 Б. Димитријевић, Ђенерал Михаиловић, 84-90.
29 В. Пилетић, Судбина српског официра, 127.
30 Књига о Дражи, том 1, 45.
31 и 32 Б. Димитријевић, Ђенерал Михаиловић, 92-97, 100.
33 М. Стојадиновић, Ни рат ни пакт, 359-377.
34 Б. Димитријевић, Ђенерал Михаиловић, 100.
35 М. Аћин Коста, Дража Михаиловић Чича – Апостол слободе, 18-20. Аћин се позива на чланак генерала Драгослава Милосављевића, објављен у Гласу Равне Горе за јун-јул 1952, у Лондону.
36 Споменица четрдесетогодишњице устанка на Равној Гори, 36.
37 Б. Димитријевић, Ђенерал Михаиловић, 141-149.
38 М. Аћин Коста, Дража Михаиловић Чича – Апостол слободе, 23-24.
39 Књига о Дражи, том И, 49.
40 Према подацима из породице Михаиловић, изјава аутору.
41 Б. Димитријевић, Ђенерал Михаиловић, прилог.
42 Споменица четрдесетогодишњице устанка на Равној Гори, 36.

Сва права задржана, Погледи – 2003-2005. године.

Босанска голгота ЈВуО

6. октобар 2013.

Пише: Мирослав Поповић
(Из дипломског рада на Филозофском факултету на Палама, одбрањеног 2013. године)

ПРЕДГОВОР 

Босанска голгота или пут смрти су устаљени називи за повлачење југословенске војске у отаџбини преко Босне (тада  под окупацијом НДХ) током Другог свјетског рата. У југословенској послијератној историографији припадници Jугословенске војске у отаџбини (четници) сматрани су за квислинге, а не као специфичнa војнa снагa која је на западу третирана као антиокупаторска (савезничка) која се дијелила на легалне и илегалне четничке одреде. Побједници у рату (КПЈ) нису дозвољавали критичко преиспитивање прошлости у којој је извојевана побједа, односно када је дошло до пораза друге стране. Тешко је доћи до емигрантске литературе која је настала из пера четника, љотићеваца и недићеваца о српском народу у Другом свјетском рату, одступању 1944 – 1945 године, ,,Четничкој голготи“ како се она још назива, жртвама  усташких и партизанских репресија, масовним гробницама и осталом, која на историјске догађаје гледа другачије од комунистичке литературе. Немогуће је користити изворе који се односе на репресије побједника послије 1944. године: масовне ликвидације у рату и обрачун с противницима. Већина података о присталицама Равногорског покрета, који су проглашени за ратне злочинце, чувају се као државна тајна и дан данас у архивима МУП–а Србије. Грађа Равногорског покрета се и даље води у Архиву Војноисторијског института као ,,Архива непријатељских јединица“. У рату какав је био југословенски народноослободилачки рат, који представља револуционарно освајање власти, у условима сурових националних, идеолошких, вјерских и других сукоба, на територији земље коју су раздијелила четири окупатора на десет административних и вазалних режима, под крајње нерегуларним условима, гдје је изгледало да тече рат свију против свих, право је чудо да је остало и онолико документације колико је остало. Комунисти Југославије су из политичких и идеолошких разлога уклањали или уништавали документацију супарничке стране у случајевима када је она могла да обезвриједи владајућа схватања.
Поред емигрантске литературе која је гледала другачије на појаве у рату у односу на побједнике – комунисте, дио страних историчара испитивали су појаве из рата у Југославији  и на основу докумената износили и разоткривали појаве о којима се у Југославији ћутало. Од те литературе сам користио „Родољуб или издајник: Случај ђенерала Драже Михаиловића“, Хуверова архивска документација – записници и извјештаји Истражне комисије Комитета за праведно суђење Дражи Михаиловићу, гдје је уводни есеј написао Девид Мартин, а предговор Френк Лауше, као и књигу Мајкла Лиза: „Силовање Србије“, Британска улога у Титовом грабљењу власти 1943–1944 године. Књига говори о британском циничном жртвовању четника и обезврјеђивању народноослободилачког покрета и његове оружане силе – НОВЈ. Вриједна помена је и књига „Михаиловић према Њемачким документима“, професора историје на универзитету Британска Колумбија у Ванкуверу, др Ивана Авакумовића. Користећи се искључиво Њемачком документацијом даје се објективна слика о покрету Драже Михаиловића, о томе да није сарађивао са окупатором већ, напротив да је био противник Нијемаца све до самог краја. Такође, имамо и Њемачку документацију која је у покрету генерала Драже Михаиловића  гледала противнике Трећег рајха, чак и када се није борио против Нијемаца. „Ратни дневник Врховне команде Вермахта“ је веома значајан и поуздан извор који на потпуно другачији начин говори о ратним временима. У питању су прворазредни историјски подаци који су прецизни, сажети и више него убједљиви.
Значајну помоћ при писању рада пружили су ми „Зборници докумената и података НОР –а“ ,које је објавио Војноисторијски институт из Београда, посебно они посвећени четничкој грађи (том XIV, књ. 1– 4, нарочито посљедња, четврта књига, издата 1985. године).
Са становишта ове теме – одступања, крвавих ликвидација противника и осталом, важна је књига Боривоја М. Карапанџића „Југословенско крваво пролеће 1945. (Титови Катини и Гулази)“. Књига Бошка Н. Костића „За историју наших дана“, Одломци и записи за време окупације, представља мемоарску литературу, дневнике, записе, сјећања и исказе. За судбину и страдање црногорских четника важна је књига Михаила П. Минића „Расуте кости (1941–1945)“, јер прати црногорске четнике од Подгорице до њиховог трагичног краја на југословенско–аустријској граници. Значајан је и текст Предрага Миша Цемовића „Од Подгорице до Градишке“ (трагедија Равногорског покрета Црне Горе, Боке, Старог Раса, Херцеговине и источне Босне), објављен у Гласнику српског историјско – културног друштва Његош у Америци, 1961. године. М. Цемовић је блиски сродник Павла Ђуришића и за све вријеме које описује био је у личној пратњи четничког комаданта. Посебну важност има књига Бранислава Ковачевића „Од Везировог до Зиданог моста“ јер приказује трагичну судбину црногорских четника у завршној фази рата 1944, 1945 године. О трагичној судбини херцеговачких четника писао је Алекса Тепавчевић „Борба за слободу, сјећање на четничку борбу 1941–1950“. Он приказује одступање херцеговачких четника преко Босне до Лијевча Поља и планине Козаре и страдање на том путу, одступање за Словенију и прелазак у Аустрију, ступање у додир са Енглезима и како су их изручивали комунистима. Цијела грађа у овој књизи производ је Алексиних доживљаја. О страдању херцеговачких четника и цивилног становништва са простора гатачке општине значајна је књига „Поменик Гатачких четника 1941–1950“. Издавач Општинска борачка организација Гацко, главни уредник и аутор уводног дијела је мр Драга Мастиловић. О страдању црногорских четника писао је и Милан Баста – „Рат је завршен 7 дана касније“. Баста који је био партизански генерал описује у другом дијелу књиге тих 7 судбоносних дана, вријеме када се рат у Југославији продужио све до 15. маја 1945. године. Навео бих и неколико књига које обрађују повлачење ЈВУО из Србије и њихову Босанску голготу. То су: „Историја Равногорског покрета“ књига I-III, аутора Косте Николића; „Церско-Мајевичка група корпуса потпуковника Драгослава Рачића“, аутора Душана Трбојевића; Коста Николић „Генерал Драгољуб Михаиловић 1893–1946“; „Рат и мир Ђенерала“, изабрани ратни списи I и II књига коју су приредили Милан Весовић, Коста Николић и Бојан Б. Димитријевић; Боривоје М. Карапанџић „Грађански рат у Србији 1941–1945“; „Равногорска омладина у рату“ I и II књига, коју су приредили Душан Милошевић, Славољуб Павловић, Душан Пандуровић и Светислав Симић; Никола Миловановић: „Кроз тајни архив Удбе“; Јозо Томашевић „Четници у Другом свјетском рату 1941–1945; Фикрета Јелић Бутић „Четници у Хрватској 1941–1945“.
Значајну помоћ у писању рада помогле су ми сљедеће књиге: „Југословенске Владе у избјеглиштву 1943–1945“ Документи, коју је приредио Бранко Петрановић; „Југословенске Владе у избјеглиштву 1941–1943“ Документи, коју је приредио Богдан Кризман; Михаило П. Минић – „Трагедија безумља“, друга свеска уз књигу ,,Расуте кости“; „Истина о Четницима“, аутора Александра Стаматовића; Милош Куреш – „Записи и сјећања“; „Од Монархије до Републике, САД и Југославија (1941–1945)“. aутора Бранислава Г. Павловића; Петар Бубрешко „Задушно Слово“; Веселин Ђуретић „Савезници и југословенска ратна драма, између националних и идеолошких изазова“, и друга књига „Савезници и југословенска ратна драма“; „Престројавања у знаку компромиса, Сећања из рата“, аутора Звонимира Вучковића; Јосип Броз Тито – Сабрана дјела, том Двадесет трећи 1. септембар – 5. октобар 1944; главни и одговорни уредник др Перо Дамјановић; „Авној и Револуција“, Тематска збирка докумената 1941–1945, аутора Слободана Нешовића и Бранка Петрановића; Бранко Петрановић: „Србија у Другом светском рату“; Бранко Петрановић „Историја Југославије 1918–1988“, друга књига, „Народноослободилачки рат и револуција 1941–1945“; Бранко Петрановић, Момчило Зечевић „Југославија 1918–1988“, Тематска збирка докумената; Слободан Кљакић, Маријан Ф. Крањц „Словеначки Четници, повјерљиви извештај војводе и комаданта Карла И. Новака“.
Опредјељујући се за ову тему, у договору са ментором доц. др Владаном Виријевићем, желио сам да се детаљније информишем о ,,Босанској Голготи“ Југословенске војске у отаџбини, о којој сам мало или нимало знао, првенствено о драматичној судбини оних који су бјежећи од комуниста преживјели пакао Босне, сњежне олује, глад, тифус али и партизанска стрелишта у Словенији, и да се упутим у неке од најмрачнијих и најкрвавијих страница историје Другог свјетског рата на територији тадашње Краљевине Југославије. Колико је то крваво прољеће однијело живота, још се није тачно утврдило. Не зна се тачно ни колико су припадника ЈВУО у Словенији убили партизани. Помиње се цифра од 20 – 30.000 убијених. Зна се само да нико никада није одговарао за то.

ПОВЛАЧЕЊЕ ИЗ ХЕРЦЕГОВИНЕ

                Првих дана октобра 1944. године пала је Источна Херцеговина, која је до тада словила за једно од најјачих четничких упоришта. Преостали дијелови Требињског и Невесињског корпуса повлачили су се према Калиновику и даље на сјевер, док се Лукачевић, са неколицином пратилаца, вратио да чека долазак Западних савезника. Српски народ у Херцеговини, Централној и Источној Босни платио је авантуру ,,Независне групе“ бројним жртвама, док су позиције четника у односу на комунисте ослабиле, не само у овим областима, већ и у долини Лима и у Западној Србији.
Одличну анализу рада ,,Независне групе“ дао је Петар Баћовић. Ово је његово писмо Дражи Михаиловићу од 27. децембра 1944. Додине. ,,Најављени долазак четничких јединица из Санџака и Босне изазвао је велико одушевљење међу нашим борцима и међу становништвом Херцеговине… По доласку трупа са стране у Љубомир код Требиња и по извршеном консултовању са старешинама одређен је дан напада на Требиње и на околне непријатељске положаје. Приликом службених разговора запажено је код тих старешина страних снага нестрпљење, журба и превелико самопоуздање. По свему је изгледало, а то се могло кроз разговоре са њима и наслутити, да се ради о искрцавању Енглеза с којима је све утаначено. Нико од њих ни појма није имао о некој засебној акцији ни о неслагањима са Врховном командом. Да су те закулисне ствари биле познате, старешине Херцеговине као и њихови борци сигурно не би пристали на акцију. Овако због необавијештености, а и због примамљивости тако ружичасто представљеног подухвата кренуло се са одушевљењем у борбу… Том неуспеху, поред напријед наведених разлога допринео је, разумије се, највише подмукли удар комуниста у леђа нашим трупама, што је већи део наших снага присилило на напуштање положаја према Немцима. Тај несрећан обрт битке поколебао је морал наших људи до те мере, да после неколико дана од оне завидне борбености наших бираних бораца није остало ни трага… Нарочито је жалостан и болан губитак толиких наших бораца у том крају, од којих су многи изгубили живот, док их је већина остала препуштена својој злој судбини. Случај Билеће, те четничке куле Херцеговине, трагедија је недогледна и преболна, за што сносе кривицу старешине које су руководиле овом акцијом. Да је Владо Шегрт (командант комунистичке 29. дивизије (прим. Аут.) у својој пакосној глави ковао планове о уништењу наших снага у Херцеговини, сигурно не би ништа мрачније сковао и погибељније по нас учинио…“ [1]
Октобар 1944. био је судбоносан за многе четничке борце у Херцеговини, при њиховим одлучивањима – шта да раде? Куда да пођу и гдје да остану кад су сви путеви били трновити и мјеста несигурна. Ни једно главно мјесто није више било у четничким рукама: пало је Гацко и Билећа; Требиње су напустили Нијемци два дана послије четничког повлачења и у Требиње су ,,без пушке“ ушле јединице НОВЈ.[2] Љубиње и Столац нису се дуго одржали послије напуштања Требиња. Невесиње и Мостар држали су Нијемци, Коњиц је био на путу њемачког одступања и Нијемци су га држали све до пада Сарајева.
По напуштању Билеће четници су се углавном растурали према својим селима или у правцу Требиња.
Партизани су постајали бројнији свакога дана, што присилном мобилизацијом младића, што добровољном предајом четника. Енглези су помагали јединице НОВЈ ратним материјалом и четницима није преостало ништа друго него да изаберу једну од три могућности; да се повуку у Босну у састав србијанских и црногорских четника који су се такође почели повлачити, да остану у својим планинама и да се сналазе како знају и умију док се спољнополитичка ситуација не промијени или да се предају партизанским јединицама. Ниједна од ових солуција није била пожељна ни спасоносна. Четници који су се предавали јединицама НОВЈ, ако их одмах не убију, партизани су мобилисани и упућивани на најтеже, а често потпуно бесмислене нападе на Нијемце. Тако су немилосрдно трошили њихове животе, а нису били ријетки ни случајеви да су бивше четничке борце партизани убијани с леђа. Убијани су при држању страже, патролирању и сличним ситуацијама. Партизани су се трудили да што мање четника преживи рат.[3]
Концентрисани у селу Лукама код Невесиња, гатачке јуришлије су рјешавале шта даље да чине. Од свога комаданта, Милорада Поповића, добили су могућности да бирају – да се врате назад кућама или да заједно са њим наставе одступање за Босну. Већина бораца је била за повлачење са својим комадантом преко Борча у Фочу. Мањи број бораца уз одоброње Поповића вратио се у Гацко да испита могућност скривања по планинама, али су се и они већином послије краћег задржавања у Гацку повукли ка Фочи. Војвода поп Радојица Перишић, послије одласка јуришлија на Требиње, одолијевао је неко вријеме са својим борцима партизанској најезди. Он се налазио са понајвећом групом четника (око 100) у планинама око Казанаца. Чести сукоби са партизанима и све већа њихова надвлађивања, примицање зиме и несигурност опстанка на планинама, натјерала су попа Радојицу да се са око 60 – 70 четника повуче преко планине у Фочу гдје се поново срео са Милорадом и осталим својим четницима.[4]
Како су се партизани обрачунавали са припадницима четничког покрета и њиховим симпатизерима који су остали у Гацку, свједочи Алекса Тепавчевић у својој књизи ,,Прекопавали су куће и стаје за стоку, под изговором да траже четнике, а носили све што су нашли, чак и саџаке са огњишта! Малтретирали старе људе, жене и девојке, а децу као чобане нагонили са претњом и шибом да признају где су кога видели по брдима где су чували стоку, без икаква стида и срама што су то до јуче били њихови пријатељи, комшије, чак и братсвеници! Похватане четнике одводили су и убијали незнано где, варали су на ,,веру“ и ,,кумства“ и одмах отсецали главе при предаји уз варварски пир при убијању. Официра црногорске војске који се налазио у четницима Сима Лажетића убили су на букви где је био потражио спаса у једном претресу планине Добрељице. Пронађену браћу Антуновиће ,,спремили“ су за ,,Боку Которску“, а то је у неповрат. Рајка Стањевића су одвели пронађена у кући и убили у сеоским мргињама, пре ,,суда“, где су га тобоже повели. Лазара Тепавчевића, комаданта вода у Првом јуришном батаљону, успели су помоћу издаје да опколе и да га ране; потом га, кроз неколико часова доведу на једну сеоску раскрсницу у Казанцима и убију; после дан – два кад се смрзао леш, исправили су га и посадили у гомилу, где је служио као страшило народу који је туда пролазио.“ [5]
Оваквих и сличних примјера било је у Херцеговини много и тих наредних мјесеци, па и година, све док су постојали по планинама четнички борци.
Крајем 1944. године у Фочу су се концентрисали сви херцеговачки четници који су били ријешени да се повуку кроз Босну у сусрет Дражи Михаиловићу и србијанским четницима. Двије најкомпактније јединице које су стигле у Фочу биле су Гатачка и Билећка бригада. Повлачило се и нешто невесињских четника, једна чета Столачке бригаде и дио дубровачких четника са својим комадантом Нином Свилокосом. Из осталих јединица углавном су се повлачили појединци.[6]
У Фочи се налазила и команда  Оперативних јединица источне Босне и Херцеговине са комадантом, војводом Петром Баћевићем. Команда је и даље функционисала и ове јединице су и даље извршавале задатке које им додијели војвода Баћовић, и остали комаданти. На простору око Фоче, четници су се задржали до нове 1945. године, гдје су заједно са домаћим четницима из Фочанске бригаде под командом Милана Матовића, одбијали нападе партизана и усташа, а онда су почели постепено одступање ка Сарајеву. У Фочи их је у више наврата бомбардовала британска авијација на захтјев Јосипа Броза и његовог Врховног штаба.[7]
Мањи дијелови четника из Србије и Црне Горе, вјероватно бочне колоне, свраћали су у Фочу и остали по неколико дана да се одморе, па настављали пут према Калиновику, Трнову и планинама око Сарајева.
Милорад Поповић је првих дана 1945. године са својим борцима кренуо преко Миљевине пут Сарајева, док је Одред војводе Перишића одређен као пратња Штаба Петра Баћовића. Они су посљедњи кренули из Фоче на Бадње вече, 6/7. јануар 1945. године. Покрет је наређен ноћу, да би лакше прешли мост на Дрини, јер су се око њега водиле борбе неколико дана са партизанима, а мало раније и са усташама. Домаћи четници остају са својим комадантом Матовићем у Фочи, не желећи да напуштају свој крај. Они су четовали по својим планинама након завршетка рата, све до своје смрти.[8] Ноћ уочи Божића 1945. године провели су у путовању од Фоче до села Превиле у Јабуци. На путу су били дијелови четника из Херцеговине (одред попа Перишића) са штабом команде Источне Босне и Херцеговине и Петром Баћевићем на челу. Ишло се прогаженом пртином, са које се није могло свратити од снијега који је био нападао. Стигавши у село Јабука, четници (око 200 људи) су били распоређени у куће локалног становништва. Ту су провели Божић 1945. Други дан Божића послије подне стигло је наређење за покрет преко планине Корјена у правцу Врхпраче.[9] Наишавши на снијег ван села, било је мало наде да ће успјети провести коње којих је било око 10 – 15. Ипак, уз много муке преко снијегом заметене планине Корјен стигли су до Врхпраче.[10]
У Врхпрачи се остало два дана, а потом по дубоком снијегу кренуло у правцу планине Јахорине. Гажење снијега уз Јахорину, од Врхпраче до Касиндола, добро је запамћено од четника на том путу.[11]
Четници из Билећке бригаде, прошли су преко Требевића и Козје Ћуприје у села испод Романије. Одред попа Радојице опет је посљедњи одступио из села на домаку Сарајева. Из Касиндола четници крећу ка Тврдимићима гдје се настањују чекајући даље наредбе. Било је мањих борби са партизанима који су надирали из правца Трнова.[12] Послије стајања од недељу дана у селу Тврдимићи, преко планине Игмана прелазе на простор сарајевског поља у село Осијек. Стајање у Осијеку, Тепавчевић овако описује ,,Овде су били богатији домаћини, било је и насељеника из Херцеговине. Чували смо стражу поред Босне од Нијемаца из Сарајева и на другој страни од партизана од простора Фојнице. Било је неколико борби и одбијања партизана на том правцу. У Осијеку дочекасмо Савиндан, искуписмо се на главном улици и заиграсмо коло са домаћим четницима и народом. Поп Даниловић одржа ватрен говоро Српству и Светосављу, сви смо га бурно поздрављали са поклицима – ,, Живео!“. Стајање ни ту није било дуго – требало се повлачити у села испод Романије. Једне ноћи покушасмо да пређемо мост на Босни, код Рељева, дочекаше нас Швабе са митраљезима и ,,флаковима“, морали смо се одрећи тога прелаза, јер би нас стао тешких жртава. Вратили смо се назад и заобишли Босну код Блажуја и Илиџе, прешли ноћу преко тамошњих села и почели се хватати Требевића.“[13]
Послије одмора од неколико дана покрет је настављен испод Требевића, затим су преко Козје Ћуприје код Сарајева прешли ријеку Миљацку и наставили испод Романије преко Нишића и планине Звијезде у долину ријеке Криваје до Завидовића.[14] По дубоком снијегу и великим хладноћама, гладни и више него слабо обучени, пробијали су се херцеговачки четници у сусрет србијанским и црногорским четницима.
Од Завидовића, подножјем планине Озрен, па преко Добоја домогли су се измрцварени херцеговачки четници, половином марта 1945. године, планине Вучјака и тако се спојили са трупама Драже Михаиловића и Павла Ђуришића.[15]
Ту их је сустигла нова, још већа, невоља у виду пјегавог тифуса. Многи херцеговачки борци тада су обољели послије тешких напора и зиме у току двомјесечног марша кроз Босну, а кости оних који су подлегли тој опакој болести и данас леже негдје по Требави у незнаним гробовима. Долазак на планину Вучијак и боловање од тифуса описао је један од учесника Алекса Тепавчевић. ,, И дошло је оно жалосно прољеће 1945. године. Спуштали смо се са снежних планина у некад богату и питому Посавину. Дража и Павле са својима беху запосели око Дугог Поља и испод пл. Вучјака, када и ми са Петром Баћевићем пристигосмо. Двадесет хиљада Срба, пропала гуња и опанка, искупило се из планина и пало по влажним лединама око Вучјака. По врбицама и голим шумицама ложимо ватре од сировог грања и више на диму него на ватри кувамо шаку кукуруза или брашна, а сунце нас прогрејава кроз мутно небо од чије топлине почињемо клоњавати. Она мушка снага што је под оружјем и тешком спремом пробијала снежне наносе по планинама куда је пролазила, сада тако лако поче да клоњава и нагло пада под сићушним бацилима пегавца… Набацани као вреће лежали смо у једним колима, најпре четворица тифусара; а после су набацивали и друге живе лешеве по нама. Из наших епидемичних телеса пробијала је врућина и давила нас запара до угушења. У наклапањима и душевном бунилу тражили смо воде да загасимо грло из кога је избијао огањ. Понекад је ромињала киша по нама, али није расхлађивала наша ужарена тела него стварала још већу запару под оклопом натопљене сукнене одеће. Када се претури глава преко странице од кола, блеште се локвице воде на месечини, а она је у нашој машти најдубље језеро, море, цео свет од воде! Воде, брате, воде! “[16]

---

[1] Зборник докумената и података о народноослободилачком рату народа Југославије, том XIV, књ. 4, Извод из кљиге примљених депеша штаба четничке Врховне команде од 12. децембра 1944. годинедо 26. фебруара 1945. Године, број 225, 226, 227, 230, 231, стр. 701-703.

[2] Алекса Тепавчевић, Борба за слободу, сећање на четничку борбу 1941-1950,  Хамилтон – Канада 1987, стр. 172.

[3] Поменик Гатачких четника 1941-1950, Гацко 2009, стр. 90.

[4]  Алекса Тепавчевић, н. д., стр. 173-174.

[5]  Исто, стр. 175.

[6]  Поменик Гатачких четника… стр. 91.

[7]  Исто, стр. 91 – 92.

[8]  Алекса Тепавчевић, н. д., стр. 190.

[9]  Исто, 191 – 192.

[10]  Исто, стр. 193.

[11]  Исто, стр. 194.

[12]  Исто, стр. 195.

[13]  Исто.

[14]  Поменик Гатачких четника… стр. 92.

[15]  Исто.

[16]  Алекса Тепавчевић, н. д., стр. 201-202.