Помаже Бог драга браћо и сестре,

Овом приликом желим да упутим искрене честитке браћи из мјесног одбора Чечава на успјешно завршеној акцији прикупљања новчаних средстава за фрескописање нашег Светог храма у Чечави. Као што видите из приложене слике ( извињавам се на лошој резолуцији и замрљаности....), средства смо уплатили у два дијела, симболично смо то урадили на два највећа хришћанска празника- Божић и Васкрс, и овдје морам да додам- гдје се већина чланова нашег мјесног одбора и причестила послије Великог поста и настојећи на тај начин да покажемо своју приврженост нашој Светој Србској Православној Цркви и јединство свих патриота нашег народа кроз вијекове са идејама нашег Светог оца Светог Саве и наше Свете Цркве!

Можда браћо ова средства изгледају симболично за појединце, али скупити у данашње вријеме 1000 марака је велика ствар и није за подцијенити! Прије свега због ових времена, гдје су се људи "затворили" у себе и само их интересује њихово благостање и материјална добра, а по некој њиховој грубој логици- остали нека цркну, њих то не интересује.... Нажалост драга браћо и сестре та болест се дубоко увукла у саму срж нашег народа, и ми равногорци из Чечаве на овај и сличне начине покушавамо да то стање поправимо, а морам додати- да се на овом свом путу суочавамо са доста подцјењивања и подсмјеха ( а без разлога...), и да покажемо да још постоје људи ( без обзира којем покрету, странци и слично припадају...), који су спремни  да нешто ураде за своје мјесто, свој народ, нешто лијепо и корисно, а не гледајући све кроз неку материјалну корист...
Позивамо и све остале, посебно нашу браћу из Равногорског покрета Отаџбине Српске, да на сваком мјесту покушавају и чине добра дјела за своју Цркву, свој народ и своју Отаџбину! Ми равногорци из Чечаве ћемо наставити на овом путу!!!

КАКО РАДИЛИ ТАКО НАМ БОГ ПОМОГАО!

С ВЈЕРОМ У БОГА ЗА КРАЉА И ОТАЏБИНУ!

ЖИВЈЕЛА РЕПУБЛИКА СРПСКА, ЖИВЈЕЛА МАЈКА СРБИЈА!

Равногорски покрет Отаџбине Српске
Округ Борја, општински одбор Теслић,
мјесни одбор Чечава

Косовски мит и српски национални идентитет

Текст разговора Светлане Слапшак и Ивана Чоловића „Војна надмоћ Срба на оном свету“, иако има намеру да нам покаже како изгледа разградња и деконструкција косовског мита, демонстрирао је само како функционише огољена политичка и идеолошка инструментализација једног политичког мита. Светлана Слапшак не спори да је косовски мит један од кључних државотворних српских митова и да је он у основи српског националног идентитета. По њеном становишту прихваћена је најдосаднија и најглупља верзија, а косовски мит се доживљава као идеолошки конструкт, закон, правило. Прихваћена верзија је колико-толико везана за епски циклус, коме се она спорадично диви и у коме има разноврсних значења, али наше поимање косовског мита одговара малом народу у коме живи опсесија да смо се ми ето жртвовали, али нисмо добро плаћени за то, а наше жртвовање само отвара могућност за стварање нових непријатеља зависно од потреба наше унутрашње политике. Ово је позната идеолошка матрица која се непрестано понавља у покушају да се доведе у питање и само постојање српског националног идентитета и традиције. Мали народи су опхрвани тежњом да наплате своје жртвовање, а имају и неразуман и несхватљив порив да опстану и у најтежим временима. Управо Светлана Слапшак каже да је јако занима шта то значи опстати. Опстати значи неговати литературу, имати писменост, имати некакву традицију писања. То сасвим сигурно није зависило од друштвених последица насталих након косовске битке. Ја мислим, наводи Светлана Слапшак, да је то једна од реторичких флоскула којима се не објашњава ништа. А шта би требало објашњавати и доказивати – да је и пре косовске битке постојала у Србији писменост, традиција писања, литература. Па то су општа места наше културне историје. Негирати чињеницу да је након косовске битке и губитка средњовековне државе све до коначног пада Србије 1459. године уследио и драматичан и дуготрајан процес културне и цивилизацијске разградње успостављањем турске превласти није само реторичка флоскула, већ идеолошка и политикантска егзибиција учеснице у овом разговору. Управо се на примеру косовског мита види шта значи опстанак једног малог народа у временима када су живи завидели мртвима. При томе Светлана Слапшак своју реторичку деконструкцију косовског мита подупире тврдњом да се не говори о душама, о преласку на онај свет, говори се заправо о војној надмоћи Срба на оном свету. И то је прилично застрашујуће јер је култ мртвих потребан да се сви некако помире. Међутим, у основи косовског мита није култ мртвих и небеска војна надмоћ Срба, како то истиче Светлана Слапшак, већ темељни морални кодекс једног малог народа спремног да кроз своју историју непрестано бира између слободе и ропства, жртвовања и преживљавања, издаје и херојства. Ове пре свега етичке одлуке су у темељу сваког националног и државотворног мита и непрестано истицање небеске Србије и култа мртвих као суштинских обележја косовског мита говори о неразумевању његове функције и тежњи да се српски народ приказује као ирационалан и самоубилачки. Иво Андрић у тексту „Његош као трагични јунак косовске мисли“ наводи: „Ова драма почела је на Косову. Љуба Ненадовић, иако и сам Србин, био је изненађен кад је видео у Црној Гори живу снагу косовске традиције, која је у тим брдима и после столећа била стварност, исто толико блиска и стварна као хлеб и вода. Као у најдревнијим легендама, које су увек и највећа људска стварност, сваки је на себи лично осећао историјску клетву која је ’лафе’ претворила у ’ратаре’, оставивши им у души ’страшну мисао Обилића’, да тако живе разапети између своје ’ратарске’, рајинске стварности и витешке обилићевске мисли. Та борба се води под јединственом, очајничком девизом која личи на апсурд, а која је у ствари животна истина сама. Нека буде што бити не може! Нигде у поезији света ни у судбини народа нисам нашао страшније лозинке. Али без тог самоубилачког апсурда, без тога, да се парадоксално изразимо, позитивног нихилизма, без тог упорног негирања стварности и очевидности, не би била могућа ни акција, ни сама мисао о акцији против зла. И у томе је Његош потпуно израз нашег основног и најдубљег колективног осећања, јер под том девизом, свесно или несвесно, вођене су наше борбе за ослобођење, од Карађорђа па до најновијих времена. То није био само сукоб двеју вера, нација и раса, то је био судар двеју стихија, Истока и Запада, а судбина је наша хтела да се та борба углавном одигра на нашим територијама и да преполови и подвоји нашу националну целину својим крвавим зидом.“ У косовски мит је уграђена жива и делатна снага етичког избора и историјска традиција српског народа који је као и сваки други, поготово мали, народ који је живео под туђинском влашћу чувао сећање на изгубљену слободу и своју традицију, при чему је косовски еп управо био та животворна мисао у коју су уграђени не само митски елементи, већ и принципи хришћанства и православља. Косовски мит је у себе уткао најзначајније елементе хришћанског предања, као и чврсту веру да је могућа обнова једног поробљеног народа који је настојао да опстане и створи своју националну државу. Светлана Слапшак овакво тумачење косовског мита не може и не жели да разуме јер јој је он досадан, а и не разуме шта то значи опстати. Историја српског народа свакако најдраматичније сведочи о томе како је упркос великим изазовима, искушењима и страдањима опстао један мали народ. То искуство није непознато ни Грцима, Бугарима, Русима, Чесима, Пољацима, зашто би онда Срби били изузетак. Светлана Слапшак није ни овог пута одолела да нас подсети да нема унутрашњег освешћивања о српском колонијализму, о српском расизму, о српском понашању према Албанцима, о српском апартхејду на Косову, о свим тим стварима које су, на крају крајева, морале довести до формирања нове државе. Није могло другачије. Она је и овим својим ставовима показала своју идеолошку ускогрудост и искључивост, понављајући стару и изанђалу мантру о српском расизму, апартхејду и колонијализму. При томе није нашла за сходно да ишта каже о насиљу и апартхејду којем су данас изложени Срби у тзв. независној држави Косово. По њој Срби нису ништа друго ни заслужили, стигла их је заслужена историјска казна. Иван Чоловић не заостаје нимало за својом саговорницом, само што се он више бави политичком димензијом косовског мита. У његовом тумачењу косовски мит је пре свега идеолошки и политички мит, једна врста политичке приче о фамозној бици на Косову пољу 1389. године. То је мит о националном идентитету српског народа, он заправо говори о јуначкој смрти протагониста косовске битке. Он је прича испричана по једном познатом моделу, чија политичка инструментализација траје и данас. Главни јунаци косовског мита нису ни Милош Обилић, ни кнез Лазар, нити ма која личност позната из српске историје. То је јунак који се никада не мења, он има свој карактер, своју веру, свој језик и своју културу. Резиме Ивана Чоловића садржи тврдњу: „И, наравно, тај народ, тај главни јунак увек ради исто – ратује са непријатељима, убија и страда. Дакле, жртвује се и свети се, само се околности мењају, околности у којима се после освајања и победа појављују искушења и порази, а после пораза долазе васкрсења и нове победе, па опет испочетка.“ Не чини ли заправо ова цикличност динамику историје? Зашто би то била некаква специфичност српског народа? Цикличност у историји постоји као неумитна правилност. Међутим, очигледно је да у интерпретацији косовског мита Ивану Чоловићу највише смета постојање мита о националном идентитету и он настоји да га што је више могуће деконструише и релативизује. У основи он настоји да разори мит о националном идентитету, ако се уопште ради о миту, и представи српски народ као главног јунака мита који се непрестано у својој историји врти у затвореном кругу ратовања, освете, убијања и страдања. Потребно је пре свега довести у питање не само постојање мита о српском националном идентитету већ показати да српски народ не може да изађе из сенке освете и самоубилачке цикличности. Свака рационализације српског националног идентитета сматра се знаком за узбуну за све оне дежурне идеолошке душебрижнике који су вечито на опрезу да се не појави авет српског национализма и Велике Србије. Зато и није случајно што је косовски мит на овај начин политички и идеолошки инструментализован управо у ставовима Ивана Чоловића који се упорно залаже за његову дезидеологизацију. Он управо чини супротно, косовски мит користи у политичке и идеолошке сврхе да би доказао да је српски народ неповратни заробљеник небеске Србије као неке врсте утопијске земље у којој ће доћи до коначног измирења и уједињења српске нације. Следећи логику овог екстремног тумачења, уједињење српске нације могуће је само у смрти – као коначни израз својеврсне политичке и идеолошке некрофилије. Иван Чоловић је и овога пута искористио прилику да говори о негативним последицама христанизације косовског мита и страдања за веру кнеза Лазара. Интересантно је да он за разлику од Светлане Слапшак говори да страдање српског народа неће остати без награде – вечног спасења и небеске Србије. То је отворена банализација и тривијализација племенитог настојања да се народно предање угради у начин доживљавања и тумачења православног хришћанства у српском народу. Не треба при томе пренебрегнути чињеницу да су косовски мит и прослава Видовдана добили свој коначни облик и смисао у време стварања српске националне државе и нарастања српског националног покрета јер је тада дошло до пуног оживљавања не само косовске историјске традиције. Тада се није славио пораз, већ је на 500-годишњицу обележавања косовске битке Србија била у црнини и тишини, а није било ни политичке инструментализације косовског мита, што се касније веома често дешавало. Иван Чоловић се позабавио и средњовековном баштином Косова након критике министра спољних послова Србије покушаја албанских представника да на заседању Унеска средњовековне манастире са Косова припишу албанском културном наслеђу. „А онда је тим средњовековним манастирима, подигнутим више векова пре настанка било које нације, приписао српски национални идентитет и о њима говорио као о српском наслеђу на Косову. Дакле, оно што је злоупотреба културног наслеђа у политичке сврхе, кад је реч о другима, потпуно је легитимно, кад је реч о нашој страни, јер, боже мој, сви знамо да је српска нација на том простору присутна од тако рећи памтивека, а у сваком случају од средњег века.“ Опет тај за Ивана Чоловића иритантни српски национални идентитет који му толико смета да је на крају дошао до заиста невероватног закључка да културно наслеђе на Косову не може бити српско наслеђе и баштина јер српски идентитет може бити везан за настанак српске нације, а средњи век је епоха у којој се не може утврдити који народ је стварао и обликовао културно наслеђе на Косову. Радован Самарџић, изузетан познавалац косовског мита, у тексту „Косовско опредељење Срба“ изнео је своје виђење судбине српског народа: „Срби су дочекали Турке као народ духовно дозрео и у том погледу у знатној мери уједначен. У епохи Немањића, с делом Светог Саве у темељима те појаве, у Србији је остварено јединство државе, цркве и народа. Представа о косовском боју као средишњем догађају српске историје није се одмах преобразила у животодавно језгро свеукупних напора једног народа да се одржи. Најкасније током 18. века Косово је постало подстицајна снага српског народа у његовој борби за ослобођење, главни симбол његових прегнућа и први циљ у свим његовим смишљеним плановима и спонтаним жељама. Косовски завет био је главни закон по коме су се Срби вековима владали, припремајући се за потоња времена. То је била она унутрашња снага која је тај народ спајала да живи за ослобођење, да се држи уједно и да се не осипа. Због тога су његови непријатељи, упућени у његов духовни састав, од пре сто и више година настојали да решењем косовског питања на начин супротан српским намерама оставе тај народ без оног идејног језгра које га држи на окупу.“ Светлана Слапшак у некој врсти закључка каже да је потребно да се косовски мит стави тамо где припада, у руке поштених историчара, а ко су поштени историчари и поштена интелигенција, одређиваће вероватно она и Иван Чоловић. Она при томе не пропушта да каже да је крајње време да се народу понуди нешто друго, нешто занимљивије, модерније, нешто што ће можда и младима бити занимљиво. Ово мишљење дели и Иван Чоловић, тврдећи да је косовски мит као мит о убијању, освети и страдању само једна од препрека у европеизацији наше земље. Зато се треба што пре ослободити досадних и анахроних националних митова и националног идентитета и окренути се будућности у којој неће бити заморних прича о историји, традицији, жртвовању, етици и части. До које мере се у политичким и идеолошким круговима тзв. грађански оријентисане Србије изгубио сваки осећај за озбиљност и драматичност историјских изазова пред којима се Србија налази након једностраног проглашења независности Косова, могу нам посведочити не само ставови Светлане Слапшак и Ивана Чоловића већ и извод из текста Владимира Глигорова „Мишљење о сецесији“: „Шта би могло да буде мишљење Међународног суда у Хагу о сецесији Косова? То зависи од тога како ће овај суд разумети шта се пита. Првобитно је било речено да би питање требало схватити веома уско: да ли је једнострано проглашење независности у складу са међународним правом? То је као питање да ли је неко начинио прекршај ако је претрчао улицу када је на семафору било црвено светло.“ Поредити проглашење тзв. независности Косова са саобраћајним прекршајем само је одраз непоштовања традиције и историје српског народа. Црвено светло је одавно упаљено када су Србија и одржање српског националног идентитета у питању.

Саслушање ухваћеног усташе

ПИШЕ: Милослав Самарџић

 Међу документима Динарске четничке дивизије у Војном архиву у Београду, налази се и записник са саслушања усташе Анте М. Гојчете, који има шест густо куцаних страница.
У заглављу документа пише: “Рађено у Горском штабу Динарске војно-четничке дивизије, у планини, дана 2. септембра 1942. године. Обавештајни одсек. Предмет: Истрага. Саслушање ухваћеног усташе Гојчета Милин Анте“.79 Гојчета, који је ухваћен док је ишао на одсуство, је рођен 1923. године у Читлуку. Пре рата је био рудар, а у ово доба налазио се на служби у усташком Главном стану у Загребу, у Прерадовићевој улици бр. 5. На почетку испитивања окривљени је изјавио да је у усташе ступио по наговору поручника Мате Видовића, гостионичара из Дрниша, који је обећао “да нећемо ништа радити, само гонити Србе у логоре и клати их“. Видовић је такође обећао “добру плату, добру храну и спавање“. Тада је мобилисао још петорицу Хрвата из Читлука, који се у записнику наводе поименице. Окривљени је потом тврдио да о “усташкој акцији, терору и покољу Срба“ на Тромеђи “не зна пуно“, јер се “није налазио ту“, пошто га је Видовић наводно одмах повео у Загреб. Тада је изричито нагласио: “Нисам никада и нигде никога убио, нити злостављао“. Као злочинце оптужени је навео Петра Дуванчића из Промине, “који се нарочито истакао у покољу Срба“, затим Марка Тралића, Илију Кулића, Марка Клепа и Бранка Брунића, који су се у ово доба налазили на служби у концентрационом логору Јасеновац. У покољу Срба у Промини “нарочито се истакао“ Иван Бјеланxић, који је сада био полицијски агент у Загребу. Камионима из Книна у село Промину је сваке ноћи одвожено 80 до 100 Срба, а “сви горе наведени клали су их и бацали у јаму“, која се налази “пониже куће Радасове“. Оптужени је касније прецизирао да су жртве најпре бацане у рудник код ове куће, а да су потом, када је рудник прорадио, лешеви пренети “у велику јаму у Промини изнад куће Радасове“. Убице су се хвалиле да су у ту јаму бациле “најмање око 500, а можда и више Срба“. Оптужени затим наводи поименице још неколико усташа, учесника у злочину, као и католичких свештеника који су им помагали. После овога, уследило је прво признање оптуженог, које гласи: “За време службе у Загребу виђао сам често када долазе пуни транспорти Срба упућивани у усташки логор, и признајем да када смо пролазили кроз вагоне, тукао сам Србе и злостављао, јер су ми тако наређивали Никола Икица и Мате Видовић“. Оптужени је тада рекао како је два пута гледао бацање Срба у реку Саву. Ко је одбио да скочи – заклан је, а ко је скочио – испраћан је плотунима. Притом су сви псовали Србе, а “то је гледало мноштво народа“, јер се догађај одигравао на железничком мосту у близини Загреба. На обема обалама, усташе су чекале да дотуку мученике који би неким чудом остали живи. “О поновном покољу Срба у Загребу знам то, да су пре месец дана заклали око 100 Срба у затвору у Петрињској улици“, причао је даље оптужени. И у згради гимназије у Звонимировој улици усташе су у исто време заклале око стотину Срба. Оптужени је овај покољ гледао “на своје очи“, потанко описујући детаље. Међу усташким официрима који су захтевали клање Срба оптужени помиње и Јуцу Рукавину, команданта Црне легије у Карловцу. “Видео сам када су Јуцо Рукавина и Никола Икица у Промини са пиштољем у руци натерали Бјеланxића Ивана да коље камионом довежене Србе, и када је првога заклао, њему се смучило и пао је, али је ипак по доласку свести морао да настави клање“, рекао је оптужени, откривајући нехотице да се током покоља ипак налазио на Тромеђи, а не у Загребу. Иследнику ово није промакло, па је на поновљено питање о догађајима из 1941. оптужени одговорио: Признајем да нисам баш на почетку преврата отишао одмах са Видовићем у Загреб, него сам се задржао неко време у Промини и околини и ту радио као усташа. Присуствовао сам више пута клању дотераних Срба, из Книна и околине. Признајем да сам лагао тврдећи да нисам ни једнога Србина заклао, јер сам се бојао казне за моја злодела која сам починио према српском народу, који ми никада није ништа нажао учинио. Рекавши да сада ипак намерава да каже истину, оптужени је наставио: Првога Србина заклао сам у Промини над јамом, не знам му име, али знам да је био из Врлике, а на то ме натерао Дуванчић Петар, који се сада налази у Загребу. Наше вође стално су нам говориле да ни један онај није прави усташа, који не закоље бар стотину Срба. После тога, такође у Промини над јамом, заклао сам још тројицу родом из Полача. Имена их нисам питао, нити су они сами говорили. Неки од Срба, старци и деца, плакали су и молили да нису криви ништа и заклињали нас да их не убијемо, али није било милости. Оптужени је потом описао убиство постолара Мартића из Книна, од стране стожерника Марка Роша, као и клање 37 Срба заточених у негдашњем штабу дивизије у Книну. Ово се десило “када су четници дигли устанак“. На почетку другог дана испитивања, оптужени је навео још низ имена учесника у покољу у Промини. Није признао да је убио Илију Амановића, за што су га теретили сведоци и оптужба, рекавши да је ово убиство починио Бранко Брунић, што је лично видео. Такође је видео како је над јамом у Промини усташа Марко Тралић лизао крв са ножа. Оптужени затим није признао да је у општинској згради у Промини силовао две шездесетогодишње Српкиње, чија имена се наводе, већ је рекао да је то учинио Миле Личанин из Оточца. “Истина је да сам тукао и злостављао Рајића Јована из Трбевуња, затим Бибића Јову, Бибића Стевана из истог места“, изјавио је потом оптужени. Ова тројица била су ухапшена под сумњом да односе храну српским избеглицама у збеговима. Оптужени је рекао ко их је пријавио, а открио је имена још неколицине издајица. У наставку испитивања, оптужени је поред осталог саопштио: Лагао сам када сам тврдио да сам заклао само четворо Срба над јамом у Промини. Сем те четворице заклао сам равно још десеторицу, дакле свега 14, али су ме на то силили моје старешине. Исто тако лагао сам да и у Загребу нисам убио никога, јер сам, и сада признајем да бих олакшао савест, убио из пушке 20 Срба који су покушали да се дочепају обале Саве, након што су били бачени са моста у реку. Признајем још и то да сам у Петрињској улици у затвору усташког редарства заклао три Србина, а једнога убио из пушке. У покољима у Загребу учествовале су и усташе из поглавникове Телесне бојне. Оптужени наводи имена 17 усташа из Павелићеве пратеће јединице, који су мучили и убијали Србе. У наставку, заробљени усташа је описивао како су у Загребу, на железничкој станици, хапшени Срби који су путовали према Београду са дозволом “Независне Државе Хрватске“. Он лично одвео је из воза четири породице, од којих су две имале по четворо, једна двоје, а једна деветоро деце. Сви су спроведени у затвор у Петрињској улици, “где су у подруму и родитељи и деца били заклати“. На крају другог дана испитивања, оптужени је изјавио: Свега признајем да сам убио 47 Срба својом руком и то: У Промини над јамом заклао сам четири, а шест убио из пушке, док сам четири ранио и полуживе бацио у јаму. У Врбнику суделовао сам у убиству четворице Срба. У Загребу у затвору Петрињске улице заклао четири а убио пет осталих. На Савском мосту убио сам из пушке 20 Срба, али не признајем да сам их ножем клао. Признајем да сам свагде у затвору тукао и злостављао Србе, мучио их на све могуће начине и злостављао, а браним се да су ми старешине тако наређивале… Ову изјаву дајем самовољно на постављена питања иследника и током целога саслушања нико ме није тукао, злостављао или силом присилио да дадем ово признање. У додатку саслушања, 5. септембра 1942. године, оптужени је испитиван о сарадњи усташа и домобрана са комунистима, као и о непријатељском ставу према Италијанима. По првом питању изјавио је: За време борби у Кордуну видео сам први пут сарадњу хрватских власти са комунистима. Тако на пример код Војнића, водили смо цео дан борбу са комунистима, и другога дана, када смо били опкољени, дошла нам је у помоћ једна сатнија домобрана а ми смо умакли. Мало затим цела сатнија била је опкољена и разоружана. Ми смо сви знали да се намерно предала да би доставили оружје партизанима. Знам још један случај где су наши сарађивали са партизанима, тако на пример Јосип Родић из 3. усташке сатније однео је партизанима један тешки митраљез и 700 метака и задржао се код њих осам дана. Када се повратио није био кажњен, а затим стално је крао од нас муницију и некуда односио. Ми смо се жалили нашем поручнику Коницију Ивану, но он се само смијао и одговарао да нема доказа, а дао нам је до знања да и та муниција иде за дом, и да немамо што да се жалимо.80 Поред овога, оптужени је навео имена осам “партизанских присталица“ из Промине, уз коментар: “Сви су они усташе“. Ова осморица односила су партизанима дуван и храну, а доносила и потом делила комунистичке летке. Оптужени је затим набројао десетак особа из села Љуботићи и Богатићи, које су уједно биле “усташе и партизански агенти“. У вези другог питања, оптужени је изјавио да су усташе добијале наградна одсуства за рад против Италијана, “који држе наше хрватске крајеве анектиране“, додајући: Истина је да нам наше старешине стално говоре да су Италијани наши непријатељи, да су нашу државу изиграли, и да ће доћи час, када ће напустити све наше крајеве, и да је тај час врло близо. Саслушање су, поред оптуженог, потписала два сведока и “иследни официр, судија“. Читко је презиме првог сведока – Ранђеловић, док се имена другог сведока и судије не могу прочитати. Нема података о пресуди, али као поуздано се може узети да је усташа осуђен на смрт и ликвидиран. ИЗВОРИ: 79 АВИИ, ЧА, К-151, рег. бр. 36\5. 80 АВИИ, ЧА, К-151, рег. бр. 47\5. (Из књиге Милослава Самарџића “Војвода Ђујић и Динарска четничка дивизија“)

Истина о Михаиловићу (3)

Чај са ,,агентом Гестапоа“

Д. Милош Секулић

Чланак на енглеском.

Једног дана Едвард Хултон ме је назвао и рекао: ,,Јел још увек уживаш на слободи? Можеш ли да дођеш да се видимо?“

,,Наравно,“ рекох и одмах сам дошао.

Поздравио ме је: ,,Ја сам врло срећан што имам могућност да разговарам са `агентом Гестапоа`, који је још увек слободан у Лондону.“

У руци је држао књигу ,,Моја Отаџбина“ од Луја Адамича (My Native Land by Louis Adamic, Harper & Brodhers, 1943) и отварајући је, рече: ,,Прочитај ово.“

На страни 407 прочитао сам следеће:

“…Српски курир по имену Секулић је изашао из од Сила осовина окупиране Југославије са пасошом Немаца и квислинга Недића, стигао је у Турску и дао фотографије, извештај марионетског бискупа немачком генералу по имену Данкелман и друге `документе` (све по дозволи Гестапоа) југословенским дипломатским службеницима у Истанбулу. Материјал је онда хитно послат у Лондон по истом куриру, Секулићу, који је сада путувао са југословенским пасошом. Британске власти су га ухапсиле због сумње да је нацистички агент…“

Хултон је наставио: ,,Сећам се добро када си био дочекан од штампе по доласку у Лондон. Погледај на пример овај чланак у Дејли Експресу (14. јул 1942, написао Чарлс Фоли), (Daily Express – July 14^th 1942 by Charles Foley) насловљен са ,,Дража Михаиловић је мој пријатељ“. Поднаслов је: Милош Секулић, специјални изасланик Југословенске владе у Лондону, прешао је седам граница да исприча ову причу – о снажном, виталном и брзом европском тајном фронту и о генералну који је иза њега“.

Испод фотографије је написано: ,,Много месеци дању је био главни саветник градске болнице у нацистичком Београду; ноћу, главни организатор илегалног фронта против Немаца.“

,,Шта је истина?“ Питао ме је Хултон.

Истина је, као што видите, да сам потпуно слободан у Лондону три године. До сада ни један полицајац није чак ни тражио да види моју личну карту. Ни један суд ме није позвао зато што сам ,,био нацистички агент“. То значи да је Адамич боље обавештен него Британска обавештајна служба. Али ваша штампа, коју сматрам најбоље обавештеном и најпоузданијом, у ствари обмањује британску јавност. Дуго времена велики број ваших новина, нарочито оних на ,,левици“, је славио Михаиловића, називајући га Српским Робин Худом (Сандеј Експрес (Sudnay Express) 23. новембар 1941.), шампионом слободе, итд.

Међутим, одједном, Михаиловић је постао ,,издајник, реакционар и сарадник“ – како је касније називан.

Према Њуз Крониклу (News Chronicle) од 20. октобра 1944, Михаиловић је чак оставио своју земљу и трупе и отишао у иностранство. Д Стар (The Star) од 20. октобра 1944, је цитирао радио ,,Слободна Југославија“: ,,Нема места у свету где би он могао избегне.“ 17. марта ове године, (1945 – прим. преводиоца) Дејли Воркер (Daily Worker) је међутим написао ,,да је Михаиловић после свега, у Југославији, у Босни поред Сарајева.“ Заправо, Михаиловић је у Босни борећи се против Немаца, у исто време у обавези да се брани од оних који су наоружани од Велике Британије, са британским наоружањем. То је истина.

Америчка и Совјетска штампа су радиле исто. У чланку објављеном у совјетским новинама ,,Словени“ у октобру 1943, два југословенска комунистичка руководиоца, Божидар Масларић и Вељко Влаховић, пишући о Михаиловићу као о издајнику цитирају домкумент ,,који доказује“ да је он уствари издајник. Ту се наводи да је потпоручник Михаиловићеве организације, по имену Иванић, једном потписао наређење којим се тражи храна од Италијана.

Док је савезничка штампа оптуживала Михаиловића да је издајник, без пружања икаквих доказа за његово издајство, Тито је поставио, као свог представника у бившој Шубашићевој влади, генерала Ристића, који је сам рекао у радио емисији од 13. септембра 1944: ,,Београд сам напустио 18. јуна ове године. Како се ово догодило када сам дао своју реч и обећао сам да ћу имати одређено држање према Немцима после мог повратка из заробљеничког логора?“ Пошто му је сметало што је његова изјава објављена у Најнтинт Сенчури Анд Афтер-у фебруара 1945 (Ninetheent Century and After) генерал Ристић је писао уреднику (види Најнтинт Сенчури Анд Афтер из марта 1945) следеће: ,,Мој говор је емитован преко БиБиСи-ја мом народу. Он га је у потпуности разумео. Мој рад са Немцима је био јаван, легитиман однос добро познат мојим сународницима у заробљеништву. Моја жеља је била да одштампам књигу за коју сам тражио одобрење Немаца, и то је било све…“ Уредник је коментарисао ово у следећем маниру:

,,…Морају да одобре садржај ове књиге, јер, ако се не варам, није њихов обичај да обезбеђују штампарије за издања која не одобравају. Бићемо срећни да примимо примерак те књиге на читање, када буде објављена.“

Нема сумње да је генерал Ристић био ослобођен своје дужности да би добио време да заврши књигу, сада под покровитељством Тита.

Ворлд Ривјув је пружио пуну истину о Михаиловићу. Нећу ништа више да додам.

Волео бих да укажем само на једну ствар. Вест о Михаиловићевом ,,бекству“ је много пута поновљена.

Тито је био тај који је побегао из своје земаље, остављајући свој народ и своју војску, боравећи под британским и руским покровитељством, враћајући се у Београд из избеглиштва пошто су руске армије ослободиле престоницу од Немаца. Рона Черчил (Rhona Churchill) пише следеће у Дејли Мејлу (Daily Mail) 2. марта, наводећи речи Хелмута Клебера, официра СС трупа заробљеног од Британаца:

,,Ми смо сасвим изненадили Југословене, мада су знали да планирамо такав десант. Тито је знао да долазимо, али нас је очекивао следећег дана. Одвезао се из свог логора док су нас наши авиони избацивали. Прво што сам видео када сам дошао у његов штаб су била тела две југословенске девојке, фанатичне нацисткиње, које смо обучили као шпијуне и послали их у његов штаб опремљене са радио-телеграфима. Били смо у сталној вези са ове две девојке, које су обавиле за нас вредан посао. Оне су учиниле могућим цео напад… У Титовом месту смо се борили четири дана пре него што су нас наше снаге ослободиле. Када су дошли од 600 је остало само 120 нас у животу…“

Михаиловићев штаб је такође он Немаца у Црној Гори био нападан и опкољаван, заједно са самим Михаиловићем и пуковник Бејлијем, британским војним представником, али наравно он је још жив и у земљи.

Друга ствар. У ,,Српској речи“ (комунистичким новинама у Хрватској) од 23. новембра 1944, читамо следеће:

,,…У првим данима устанка, Срби су се у масама борили против много јачег непријатеља. Своју борбу су усмерили против окупатора и усташа на прави начин, захваљујући Комунистичкој партији.“

Било би занимљиво да се сазнају реакције британске јавности на ову изјаву, пошто је господин Черчил конзервативац: да се Британци боре против Немаца због Конзервативне партије. Али, у редовима партизана, на жалост, до сада смо чули само о Комунистичкој партији.

Срби су се у почетку борили против Немаца, без обзира ко је вођа, и оставили су Тита у Србији 1941, када је прогласио Комунистичку републику у Ужицу. Они нису хтели социјалну револуцију под немачком окупациом.

У последњих две године штампа овде није извештавала чак ни о једној борби која се водила између Михаиловићевих људи и Немаца. Неке новине су то чиниле у Америци. Хиљаде људи је било или убијено или заробљено. Неки од њих су били послати на присилан рад у Француску и Немачку.

Стотине њих је побегло, или је било ослобођено од англо-америчких армија, и многи од њих су стигли у Енглеску. И шта се десило са првих пет који су стигли овде? Позвани су у приватну кућу да се сретну са новинарима и да испричају своје приче. Следећег дана Михаило Петровић, дописник Титове агенцијеТањуг, писао је писмо југословенском војном аташеу, потпуковнику Зобеници, рекавши: ,,…Према поузданој информацији коју поседујем, они су били послати од Немаца да дају изјаве у духу немачке пропаганде…“

Не само Адамич, главни Титов пропагатор у Америци, већ и Петровић, бивши главни Титов пропагатор у Британији, су боље информисани од ваше Обавештајне службе.

Али ова група, као и многе друге, упркос ужасном притиску, је одбила да се придружи Титовој војсци, и остала је овде чекајући прилику да се бори против Немаца у било којој савезничкој војсци. И опет исти принцип: свако ко им се не придружи (комунистима) је оптужен да је издајник или агент Гестапоа. Ја сам одао пуно признање партизанима када сам дошао у Лондон. На пример, Чарлс Фоли (Charles Foley) (Дејли Експрес, 14. Јул 1942. – Daily Express) је писао о мом интервију са њим: “Секулић је одао пуно признање комунистима – партизанима, који се боре против Немаца у Источној Србији…“

Ја сам преко радија емитовао апел у Југославију 22. новембра 1941: “И једни и други, четници и партизани, морате избегавати трвења и сарађивати…“ И још један, 2. јануара 1942, закључујући: ,,Војници, четници и партизани, морате бити одлучни, и одржати борбу као што руски партизани раде иза Хитлерових линија у Русији.“

Скоро сви Југословени у иностранству који су се придружили Титу, сада су дефинитивно за Михаиловића и против Тита, а ја сам ипак оптужен да сам немачки агент. Али, ја нисам довољно важан човек да оспоравам Адамичеве (или било чије друге) оптужбе, пошто имам конструктивнији посао. Ако то чиним данас, то није зато што ти људи заслужују било какву пажњу, већ зато што желим да откријем јавности овај ужасан нови метод пропаганде и политичке борбе засноване на ЛАЖИМА.

Има још једна ствар: сам Михаиловић је далеко и не може да се брани. Ако ја то радим, то је зато што у стварности браним цео српски народ, и чак и целу демократску Југославију.

Зашто сам избегао у Лондон? Донео сам мапу са аеродромом на Равној Гори. Предао сам једну копију британским војним властима у Каиру 15. 10. 1941. Та мапа је била сакривена у ђону једне од мојих ципела. У другој сам имао шифру. Такође сам донео програм Централног националног комитета, формираног у Београду августа 1941. То је политичко тело, које је било и још увек је, у пуној сарадњи са Михаиловићевим снагама. Многи од њих су убијени од Немаца, као на пример, Ј. Поповић, бивши заменик министра пољопривреде; О. Мастиловић, адвокат из Сарајева; С. Делић, службеник -  директор потрошачке задруге у Београду; и многи други. Из тог програма је било јасно да српски народ упркос ужасним масакрима Срба у Павелићевој Хрватској, није против Југославије, али да је идеја федерације тамо потпуно зрела. Текст програма је током мог пута био ушивен у мој сако. Донео сам два извештаја, један од пар страна и други од око четрдесет страна. У ствари то су била два апела Српске православне цркве. Краћи је послат генералу Шредеру (Ludwig von Schröder), главнокомандујућем окупационих снага у Србији, а други је послат генералу Данкелману (Heinrich Dankelmann), који је заменио генерала Шредера. Ови извештаји су тајно циркулисали у земљи међу народом. У извештајима је Српска православна црква тражила од немачких генерала да интервенишу код Павелића да заустави масакре Срба. Верујем да је било сасвим природно да Црква интервенише без страха. Док Адамич пише: ,,Српски свештеници су реаговали као што би Гестапо очекивао…“ Српски владика је за њега био ,,владика марионета“. Како би Адамич назвао архибискупа Кентберија, који је урадио скоро исто као и српски владика? Али, Адамич није сам. Иза њега је група људи. Неки од њих су, по мом мишљењу, истински политички десперадоси. Мислим да је ,,ексклузивни материјал“ по коме је писао своју књигу, дошао од такве врсте људи. (На насловној страни Адамичеве књиге је реклама: ,,Засновано на ауторовом ексклузивном материјалу…. та невероватна прича о Југославији.“)

Луј Адамич је написао на страни 407 следеће: ,,Фотографије масакра су постојале (он пише од фотографијама усташких масакара). Видео сам неке од њих. Неке су биле речима неописиво ужасне. Слике огромних хрпа тела, наслаганих глава, пуне посуде и огрлице од људских очију. Али само пар изгледају аутентично: било је јасно да су већином `намештене` од Гестапових фотографа. На две или три фотографије су људи у одорама католичких свештеника међу усташама.

Све или већина фотографија су сликане од агената Гестапоа који су их дали српским православним свештеницима, са напоменама као што су: `Видите шта Хрвати раде Србима у Хрватској`. Српски свештеници су реаговали управо као што је Гестапо очекивао. Неки су скоро сасвим полудели. Морају доставити ове информације Србима у Влади у Лондону што пре! Гестапо је помогао да се то уреди…“

После тих речи долази цитат који је поменут на почетку. О свему имам да кажем: Нисам донео никакве фотографије. Фотографије о којима Адамич говори су биле приказане на мојој конференцији за штампу 20. новембра 1941, и биле су представљене од стране др Кухара, директора Југословенске пропаганде. Оне су биле прикупљене од стране владе из неколико извора пре него што сам дошао у Лондон. Није истина да сам из, од Сила осовина окупиране Југославије, изашао са немачким, или са пасошом квислинга Недића. Може се сасвим јасно видети из копије мог пасоша да сам успео да прибавим турску визу и дозволу за пролазак кроз Бугарску – на мом старом југословенском пасошу, који је издат фебруара 1939, и који је продужен фалсификованим продужењем 28. марта 1941. То продужење је написао мој пријатељ, Лазар Тркља, секретар Српске земљорадничке странке. Рукопис је препознао председник странке др. Гавриловић, овде у Лондону. Фалсификована виза која би требало да је издата од полиције, лако се може препознати, зато што је датум 28. март 1941, што значи пре окупације Југославије, а печат је окупациони. Окупациони печат није имао амблеме Србије, Хрватске и Словеније, већ само празан круг. Продужење није урађено у Београду, као што су прописи захтевали већ у Умци. Шеф полиције у Умци је био Урошевић, а не Петровић као што је потписано. Турски и бугарски конзули нису били само пријатељи према мени, већ сам прилично уверен да су били врло анти-немачки расположени.

Нисам донео у Лондон никакве ,,документе“ које је Гестапо одобрио.

Адамич је онда наставио:

,,Британске власти су га ухапсиле због сумње да је нацистички агент, али је он накнадно пуштен на инсистирање унутрашње клике у Југословенској влади, којој је он испоручио информације, и која је гарантовала за њега…“

Није истина да сам био ухапшен од британских власти, али је истина, и драго ми је да то кажем, да сам на путу од Београда до Лондона био детаљно испитан, пошто сам долазио из окупиране Европе. У установи где сам испитиван, провео сам најкраће могуће време. Није било никакве сумње. Није било интервенције из Југословенске владе. Апсолутно је неистинито да је било ко гарантовао за мене, као што пише Адамич.

Адамич је наставио: ,,Касније је Секулић постао дописник питсбуршког Србобрана из Лондона“

Чак ни то није истина. Нисам послао никакву информацију нити икакав чланак у Амерички Србобран.

Основа ових оптужби против мене није била само да се преко мене нападне Михаиловић, већ да се потпуно прикрије чињеница да су постојали огромни масакри Срба у Павелићевој Хрватској. Овај проблем масакара је играо и игра најважнију улогу у политици у самој Југославији, као и у иностранству. Ово питање је окупило водеће Хрвате и Тита заједно, тако да су др Шубашић, др Шутеј, др. Бичанић, Јанчековић и други напустили свог вођу у иностранству др Крњевића, упркос чињеници што је он 11. јануара 1945. изјавио у Дејли Телграфу:

,,Краљ Југославије нема права да прихвати споразум који је закључен између председника Југословенске владе (др Шубашића) и Народноослободилачког покрета. Он то не може да уради ако жели да остане уставни монарх. Он нема право да народу своје земље наметне монополску једнопартијску владавину. Ниједан краљ нема право да учини тако темељне уставне промене, које би могле да се учине само од стране народа.“

Копија писма Михаила Петровића:

После нашег разговора телефоном, сматрам за потребно да вам писметно саопштим следеће:

1. Тих петорица младића, који се у Лондону издају за људе издајника Драже Михаиловића, су сазвали конференцију за новинаре за данас после подне да дају изјаве новинарима, што немају право да учине, и то као војни регрути у војсци.
2. Од када су у Лондону, они су говорили и давали изјаве које су у супротности са званичном политиком Југославије, политиком наших Савезника, изјавама господина Черчила, и уопште њихове изјаве су супротне интересима нашег народа и садашње борбе.
3. Према поузданим информацијама које поседујем, они су послати од Немаца да дају изјаве у духу немачке пропаганде.

Имајући ово у виду, захтевао сам од вас, да им у вашим могућностима као њихов старији официр, забраните да дају икакве политичке изјаве, зато што би то било врло штетно за наш народ у садашњем одлучујућем моменту.

У почетку покушали сте да избегнете конкретан одговор, изговарајући се административним формалностима. Онда сте рекли да, пошто су грађани Југославије, они имају сва права да, као и други, дају изјаве у Лондону.

На то сам одговорио да ниједан југословенски војни обвезник који носе униформу, није никада дао никакве изјаве новинама без дозволе.

Подсећајући вас на овај разговор желим да нагласим:

Да сте узевши у заштиту људе за које врло добро знате да бране политику супротну званичној политици Југославије.

На крају, молим вас поново да учините све да онемогућите ове људе, који су по вашим наређењима, да не учине, путем њихових неодговорних изјава, штету нашој националној ствари за коју је милион наших сународника већ дало своје животе на бојишту. У супротном, и у светлу ваших изјава преко телефона, ја ћу вас сматрати лично одговорним за све што они могу да кажу пред савезничким новинарима.

(потписан)                    Михаило Петровић

Дописник ,,Тањуга“

Лондон, 1. новембар 1944.

И поред Титовог уверавања да је у њиховим редовима јединство, ја сам уверен да би се многи објективни партизани сложили са мном да у Титовим редовима и даље постоји тачка нејединства између Срба и Хрвата, сада заснована на проблему масакра, која је данас акутна у присуству људи као што су Шубашић, Шутеј, Косановић и други.

Када сам стиго у Лондон, питао сам хрватске вође: ,,Плачите са нама над јадним жртвама: то би био почетак јединства међу југословенским народима.“

Уместо да то ураде, они су заузели становиште да масакра није било, док је Бичанић покушао да увери људе да ,,браћа убијају браћу“, као што је Јукић емитовао у Југославију. У Југославији је био велики Хрват и Југословен, министар П. Грисогоно, који се није бојао да отворено протестује против масакара. Био је диван почетак др Шубашића 15. новембра 1941. у Питсбургу. На великом југословенском састанку је рекао:

,,Историја не бележи никакве свађе или битке између хрватског и словеначког народа, или између хрватског и српског народа. Србија није потписала Лондонски уговор из 1915. без обзира на чињеницу да није било јасно које су границе и који устав ће будућа југословенска држава имати. Србија не би могла то да уради јер није хтела да засече у тело хрватског народа. Зашто се то десило? Десило се зато што су Хрватска, Србија и Словенија дошле на Мировну конференцију као јединствена, уједињена држава. Пошто је проблем Далмације био најтежи, наш братски народ, Срби, и поред свих тешких жртава које су поднели у рату, и поред величанствених победа, одлучили су да пошаљу Тумбића, Хрвата, на Мировну конференцију, као свог министра спољних послова, да представља уједињено краљевство. Све то је постигнуто и уродило је плодом у Версају, само зато што смо се кроз наше представнике ми декларисали да смо јединствена држава, прихватајући јединствен народ који је познат по три имена. Тако смо постали – сва три народа заједно – члан победничких савезника.Дижем свој глас у протест пред Богом, пред нашим савезницима, пред целим светом. Протестујем против чињенице да су наши вековни непријатељи, који су сада непријатељи целог човечанства, за зле намере узурпирали свето име хрватског народа и Хрватске, и који су је дали организацији убица плаћеника фирера Павелића у моменту када он и његове уташе чине највеће злочине против свог братског народа, Срба, и против херојских Хрвата који бране част и понос хрватског народа. Хрватски народ ће опрати своју част и принеће балсам на рањене груди свог братског народа. Не само да верујем да ће се ово десити, већ сам сигуран да ће се десити; сигуран сам да ће се ово десити јер познајем свој хрватски народ. За ово ћу се изјаснити као бан Хрватске и хрватског народа.

Ја одбијам све покушаје да се хрватски народ доводи у везу са масакрима који се догађају – ако се догађају – без обзира ко су жртве тих масакара, и посебно ако су почињени над нашом браћом Србима. Ја тражим од свог хрватског, свог српског и свог словеначког народа да саосећају бол и патњу која је нанесена на било кога од њихове браће, као да је то њихов сопствени бол и њихова сопствена патња, и да науче од овог бола да је непријатељ једног од нас, непријатељ свима нама.“

Са сузама у очима Срби су се руковали са др Шубашићем и захваљивали му. Али то је био Шубашић од поподне. Већ увече је Уједињено хрватско братсво давало вечеру. Др Шубашић је тада рекао: ,,Управо сам  примио следећи телеграм из Лондона. Такозвани документ објављен у Србобрану је телеграм послат нашој Влади са информацијама о трагичним догађајима који су недавно почињени од шовиниста на Блиском истоку, и који садрже потпуно неосноване нападе на хрватски народ и на католичку цркву. Овај телеграм, који је објављен кршећи одлуку донету на састанку Владе, се не подудара са телеграмом који је затим примљен од нашег минстра у Турској.

НАШИ ПОЗДРАВИ ВАМА И ЦЕЛОМ ХРВАТСКОМ НАРОДУ У СЈЕДИЊЕНИМ ДРЖАВАМА И КАНАДИ.

Крњевић, Шутеј.“

( Ја сам био у Лондону у то време, а Шутеј није хтео да ме види.)

За Србе то је био чин жестоке издаје.

Сава Косановић је говорио у присуству др Шубашића, настављајући верну подршку тим хрватским вођама. Он је рекао: ,,Од 1848. до сада, Хрвати су стајали заједно са Србима. Речено је да има неких Срба који сад, управо у часу када се овај историјски састанак одржава, пишу и ђаволски се труде, више него што су икада пре чинили. То нам је јасно, јер су нам Хитлер и Мусолини годинама говорили да Срби и Хрвати не могу заједно. Ово дело је дело нацистичке и фашистичке пропаганде, којима су неки људи стајали на услузи као наивни саучесници. Није искључено, и веровато ће се тек доказати, да је објављивање Србобранског документа и кампања коју је покреће, врло суптилна махинација Хитлера да учини немогућом васпостављање Југославије.“

Нешто касније, у пролеће 1942, др Бичанић, вицегувернер Државне банке, покушао је да увери др Гавриловића, бившег југословенског амбасадора у Москви, и касније министра правде у Југословенском кабинету у Лондону, да сам ја био немачки агент. Др Гавриловић је то одбацио, као што се може видети из следећег писма, које ми је он послао:

,,У пролеће 1942, после мог доласка у Лондон из Москве, др Бичанић ми је пришао и рекао ми како је распрострањено мишљење да је др Секулић дошао у Лондон као агент Недића и Немаца, у циљу да распирује непријатељства између Срба и Хрвата. Рекао ми је да он није веровао да је уопште било икаквих масакара. У прилог његовом мишљењу, питао је како је било могуће да Секулић изађе из земље. Одговорио сам да сам врло добро знао др Секулића и да сам га сматрао поузданом особом. Штавише, видео сам пасош са којим је напустио земљу. То је стари југословенски пасош, са фалсификованим српским излазом за Бугарску и Турску, писаним рукописом секретара моје партије, Лазара Тркље, који је био са Михаиловићем од почетка. На ову информацију др Бичанић је изгледао изненађен, али је и даље веровао да тамо није било масакара. “Шта ће Сетон Вотсон (Seton Watson, британски политички активиста и историчар, 1879-1951- прим. преводиоца) сада рећи после Титове декларације?“

Та група – др Шубашић, др Шутеј, др Бичанић и Сава Косановић – сада сарађује са Титом који је Хрват и изјављује да су ,,током три месеца 1941, уз помоћ усташких злотвора, нацисти успели у истребљивању више од пола милиона Срба у Хрватској, Босни, Херцеговини и Војводини.“

Чак је и Сетон Вотсон критиковао хрватске чланове владе због пропуста да осуде масакре у својим редовним емисијама за Југославију, али је додао да су ,,Срби тешко оштетили свој случај великим преувеличавањем чињеница у вези масакара.“

По жељи г. Черчила, др Шубашић је формирао кабинет да уједини ову групу Хрвата, која је напустила хрватски народ и чији вођа и даље седи у немачком затвору, и отишао је код Тита, који је, када је ушао у Београд, затекао 80 посто народа против себе, како је наведено у Њу Стејтсмен-у и Нејшн-у од 27. јануара 1945, од Стојана Прибићевића, још једног члана анти-југословенске групе и жестоког следбеника Тита.

Када је др Шубашић формирао његову прву владу, он је одмах почео да смењује Србе са њихових положаја у иностранству. Још сви нису замењени, после скоро једне године. Југословенска званична новина је пуна саопштења о смењивању Срба. Када је др Шубашић отишао из Лондона да се сретне са Титом, др Шутеј (који је гласао за Трипартитни пакт у Цветковићевом кабинету, ушао је у кабинет од 27. марта 1941; био више од две године у кабинету са Михаиловићем и сада је у Титовом кабинету у Београду, који стално назива Михаиловића издајником) га је заменио и наставио са радом. Др Шутеј је моментално отказао моје именовање као делегата при УНРРА-и у Вашингтону, вероватно се плашећи да могу да откријем ауторе Адамичевог ,,ексклузивног материјала“ у Америци. Његов указ је јединствен, јер се он потписао у име председника владе и свих осталих министара. Плашећи се да бих могао да користим свој пасош на коме већ имам америчку дозволу за улазак и британску излазну визу, хитно је тражио од британских власти да ми одузму  дипломатски пасош, и да ми пониште визу, и поред чињенице да је мој пасош у рукама Југословенске амбасаде. Мојој жељи да идем у Америку се увек супротстављала група људи у Шутејовом окружењу.

Надам се да ће једног дана неки од важних Хрвата схватити да је овај вид борбе против српског народа штетан не само за Србе, већ такође и за хрватски народ, и дефинитивно за Југославију. Југословенски народи ће једног дана открити ову банду Хрвата и Срба који стварају југословенски раздор и осудиће их. Тек онда ће британска јавност сазнати пуну истину. Током овог рата Срби су се борили поново скоро сами у Југославији, од када је Југословенска војска уништена па до капитулације Италије. Ако прочитам Српски свет (Serbian World) од 23. новембра 1944, наћићемо следеће:

,,Морам да укажем да су се српски, црногорски, босански и лички партизани и бригаде које су формиране искључиво од Срба, борили и данас се још боре, против окупатора.“ У истом чланку цитиран је др Владимир Бакарић: ,,Са својом борбом Срби у Хрватској су помогли Хрватима да се подигну у масама, и да се боре заједно против непријатеља.“

У редовима Михаиловића у почетку су били скоро само Срби и нешто Словенаца; сада је много Хрвата и муслимана. Увек сам веровао да би нова демократска Југославија могла да се створи не само крвљу Срба, као током претходног рата, већ такође и крвљу Хрвата. Онда ће будућност Југославије бити осигурана, а разлике избрисане.

Као закључак, желео бих да поменем врло драгу и важну статуу Срба коју је урадио познати британски скулптор. Она представља жену – Велику Британију – која је пригрлила двоје деце. Једно представља Белгију, а друго Србију. Уметник је изразио осећања Британије, која је била заштитник малих народа. Ова статуа, која је била изложена у британском Форин офису између два рата, не може се сада видети, верујем због ваздушних напада. Надамо се да ће се једног дана опет појавити, али још већа и са много више деце.

Данас, на четврту годишњицу револуције од 27. марта 1941, ми Срби се можемо сећати речи Данијела О’Конела (из британског Парламента од пре 110 година): ,,Ништа што је морално погрешно, не може бити политички исправно.“

Превео: Бранко Петровић

Извор: Погледи

Фалсификован извештај Павла Ђуришића

Фалсификован извештај Павла Ђуришића

ПИШЕ: Милослав Самарџић

Потпис са фалсификованог извештаја

Потпис са једног Ђуришићевог оригиналног извештаја

У књизи “Геноцид над муслиманима“ наведени су спискови жртава за већи део области у којима су четници убијали муслиманске цивиле. Што се тиче осталих крајева, Дедијер и Милетић су се задовољили цитирањем оптужнице против Драже из 1946. године. Далеко највећи број жртава, ван објављених спискова, овде се наводи за Бјелопољски срез. У оптужници пише да су “јануара 1943. године четници Павла Ђуришића убили у срезу Бјелопољском око 400 мушкараца и око 1.000 жена и деце муслиманске вероисповести“. Дедијер и Милетић цитирају оптужницу у вези још једног случаја:
У фебруару 1943. године четници под командом Захарија Остојића, Петра Баћовића, Павла Ђуришића, Воје Лукачевића, Вука Калаитовића и других, у срезовима Пљеваљском, Чајничком и Фочанском заклали су 1.200 мушкараца и 8.000 стараца, жена и деце и опљачакали па потом спалили 2.000 домова.195
Као доказни материјал наведена су два извештаја, која се приписују мајору Павлу Ђуришићу, команданту Лимско-санџачких четничких одреда. У првом, од 10. јануара 1943, поред осталог се каже:
“Акција на десној обали Лима у срезу Бјелопољском завршена је…
Жртве: Муслимана бораца око 400
Жена и деце око . . . . 1.000
Наше жртве: 14 мртвих и 26 рањених од којих три жене…
Морал код нашег народа са овом борбом је нарочито подигнут на великој висини. Са овом борбом је нарочито подигнут углед организације код народа као моћне и јаке, јер је ова борба завршена тако рећи у једном дану иако је непријатељ био скоро раван нашим снагама, као и зато, што је народ јасно приметио, да окупатор није смео да интервенише на страну муслимана, како је то до сада стално испољавано.
Морал код муслимана је потпуно опао. Једно село на левој обали Лима (с. Кукоље) било је понудило предају оружја, али сам одбио да примим оружје из чисто политичких разлога како би и Италијанима ставио до знања, да желим да се сукоб локализује као и да народ жели мир са свима који хоће мир (пошто је ово село било увек мирно). Поред тога они муслимани, који су са нама још из раније желели сарадњу ступили су у сукоб и свађу са онима, који су до сада нападали наш живаљ.
Италијани првог дана борбе (6 – 1 -) покушали су да интервенишу. Међутим из Колашина сам јавио депешом да ћу ја лично локализовати сукоб, у противном да ће бити нападнуте и италијанске трупе од самог народа. Ради тога нису смели ни интервенисати.
По моме доласку на терен, поново су хтели да интервенишу и били су чак извели и артиљерију, али када сам им рекао, да ћу ја стати на страну народа и отворено ступити у сукоб са њима ако буду потпомагали муслимане, одустали су од те намере. Две чете Италијана биле су изашле одмах да интервенишу у корист муслимана, али су наши већ по утврђеном плану припуцали на њих и убили су једног Италијана, а ранили три и одмах су се повукли с тим, што за жртве нису давали никаквог приговора…“196
Други документ приписан Ђуришићу наводно је послат Дражи 13. фебруара 1943. године. Ту поред осталог стоји:
“Акција у Пљеваљском, Чајничком и Фочанском срезу противу муслимана извршена је.
Операције су изведене тачно по наређењу и задатој заповести…
Наши одреди 7. овог месеца у току ноћи, већ су избили на р. Дрину, те су борбе закључно са тим даном биле углавном завршене, а затим је настало чишћење ослобођење територије. Сва муслиманска села у три поменута среза су потпуно спаљена тако, да ниједан њихов дом није остао читав.
Сва имовина је уништена сем стоке, жита и сена… Наређено је и предвиђено прикупљање људске и сточне хране у одређеним местима… као и ради спровођења и учвршћивања организације на ослобођеној територији.
За време операција се приступило потпуном уништавању муслиманског живља без обзира на пол и године старости.
Жртве. – Наше укупне жртве су биле 22 мртва од којих 2 несретним случајем и 32 рањена.
Код муслимана око 1.200 бораца и до 8.000 осталих жртава: жена, стараца и деце…
Поседање ослобођене територије. – За команданта зоне и свих јединица на истој до извршења организације одредио сам капетана прве класе Лукачевића Војина…
Морал: код наших јединица био је у сваком погледу изврстан и на веома високом ступњу. Херојски подухвати сваког појединца и читавих јединица са својим старешинама су у свакој ситуацији доказали видног изражаја и заслужују сваку похвалу…
Интервенција окупатора из Пљеваља и Чајнича састојала се само у томе – заштита и обезбеђење њихових гарнизона од опасности услеђења нашега напада.“197

Први од ова два извештаја заиста је написао Ђуришић, што се види како по стилу, тако и по наведеним цифрама, које су код њега увек биле претерано високе када је реч о другој страни. Сопствене губитке Ђуришић је наводио тачно, или макар приближно тачно, тј. у овим борбама вероватно је заиста погинуло 14 и рањено 26 његових људи. У складу са тим губицима могу се проценити и губици муслимана, и то на неколико десетина погинулих и нешто више рањених бораца. Исто тако, број убијених цивила вишеструко је мањи од 1.000. Из документа се уочава да циљ напада није био да се униште муслимани, већ да се пацификује долина Лима. Овде су муслимани, које су помагали и хушкали Италијани, већ месецима нападали српска села, спаљивали их и убијали цивиле. Четници су то дуго покушавали да осујете преговорима и са Италијанима и са муслиманима. И у току самих борби преговори су настављени, а муслиманима у селу Кукоље, које је “било увек мирно“, Ђуришић је оставио оружје.
О догађајима који су довели до напада на муслимане у долини Лима 6. јануара 1943, говори и извештај четничке обавештајне службе од 22. октобра 1942, у коме се поред осталог каже:
“Осман Растодер, Ћазим Силајић, хоџа Ровчанин и хоџа Пачариз ових дана извршили су нападе на одреде Раде Корде, попалили више српских села и борба по сазнању још траје… При нападу муслимана на Рада Корду и његове четнике извршен је напад и на Ћаловића клисуру и у овом нападу су по сазнању учествовали и Италијани.
Према догађајима који се сада одигравају у Санџаку, тенденција је муслиманских првака да се униште сва српска села и истерају Срби из зоне: Бистрица – Првско – Пећарска – Захумска и Ћаловиће. На тај начин потпуно би потиснули наш утицај из Санџака и везали се делови муслимански око Бродарева, Пријепоља и Нове Вароши са онима у околини Сјенице и даље са Метохијом и Албанијом.“198
У документу још стоји да се комунисти слободно крећу територијом под контролом муслимана и да им ови чак пружају подршку. Због злочина над Србима Немци су касније ухапсили хоџу Пачариза. Слична ситуација била је и у другим срезовима ове области, како у вези непрекидних напада муслимана на српска села, тако и по питању њихове сарадње са комунистима. Највише успеха муслимани су имали у Чајничком срезу, који су до краја децембра 1942. године потпуно освојили, пошто су разбили Дрински корпус.
Извештај од 13. фебруара је фалсификат, што се такође види и по стилу и по садржају.
Прво, док је Ђуришић користио црногорске локализме, попут “на страну муслимана“, уместо “на страни муслимана“, или “из раније“, уместо “од раније“, у овом тексту има доста кроатизама: “Да би се спречио сваки повраћај“, “на веома високом ступњу“, “доказали видног изражаја“, “од опасности услеђења нашега напада“… Ово говори да је фалсификатор био хрватске националности.
Друго, у Ђуришићевим текстовима никада нема толико кратких пасуса, односно нових редова, и уопште његове реченице су дуже.
Треће, Ђуришић не би написао “7. овог месеца“, јер се тада по правопису иза редног броја није писала тачка. У четничким документима обично стоји “7-ог о м“, “7 фебруара“, “7 – ИИ“, и сл. Међутим, тачку иза редних бројева видимо у документима “Независне Државе Хрватске“, што указује да је фалсификатор током рата припадао њеним формацијама.
Четврто, тога дана, 13. фебруара 1943. године, Ђуришић се налазио код Драже, у његовом штабу у село Горње Липово код Колашина, а не “на положају“, како је овде наведено. Не само што није писао извештаје о убиствима муслимана, већ је Дража мајору Захарију Остојићу 13. фебруара пренео следећу његову поруку: “Павле наређује својима да муслимане тамо не дирају“.199
Пето, линија командовања није била таква да је Ђуришић наређивао Лукачевићу. Лукачевићу је наређивао Остојић, а наредио му је да хита према Неретви, што је он и учинио. Остојић је известио Дражу 16. фебруара да је Лукачевић стигао до његовог штаба, који се налазио у Калиновику.200
Шесто, Ђуришић не би погрешно навео Лукачевићево име, јер је знао да се он зове Војислав, а не Војин. Лукачевићев чин и име никада није наводио овако формално, већ би написао само “Воја“.
Седмо, Ђуришић није користио термине “командант зоне“ и “ослобођена територија“, који су иначе уобичајени код комуниста. Такође, рекао би “јуначки“, а не “херојски“< управо су комунисти јунаке заменили херојима, што због опонашања сличне руске речи (герој), што због избегавања термина из српске војничке традиције (јунак, јунаци).
Осмо, наређења и заповести на која се овај извештај позива, а на која се упућује у фусноти, нису гласила да се приступи “потпуном уништавању муслиманског живља без обзира на пол и године старости“, већ је, као што смо видели, Ђуришић нагласио: “?ене и децу не убијати“.
Девето, у списковима жртава у Пљеваљском, Чајничком и Фочанском срезу, и поред њихових увећавања, за цели рат наведено је знатно мање од 8.000 цивила. И иначе не би било могуће да се у планинској области, завејаној снегом, у тако кратком року убије 1.200 бораца и 8.000 цивила и притом да се запале све куће у три среза.
У овом нападу на усташе, који је трајао од 4. до 7. фебруара 1943. године, учествовало је 4.900 четника, из састава Оперативних јединица Лимско-санџачких четничких одреда, 1. и 2. милешевског, Дурмиторског и Дринског корпуса.201
Комунистима су, дакле, недостајала четничка документа усташког карактера – “За време операција се приступило потпуном уништавању муслиманског живља без обзира на пол и године старости“ – и они су то покушали да реше ангажујући неког бившег усташу да начини овај фалсификат.

ИЗВОРИ:

195 В. Дедијер, А. Милетић. Геноцид над муслиманима, 582.
196 Зборник докумената, том 14, књига 2, 49-52.
197 Зборник докумената, том 14, књига 2, 182-185.
198 АХН, Фонд НОБ, фасцикла 12, док. 25.
199 Зборник докумената, том 14, књига 2, 212.
200 АВИИ, ЧА, К-293, рег. бр. 2\1.
201 Зборник докумената, том 14, књига 2, 141, 121-127.

(Из књиге М. Самарџића “Дража и општа историја четничког покрета“, 14. том, стране 122-144; УНА ПРЕС, Београд, 2009)