Православни календар.

среда, 26. јун 2013.

Истина о Михаиловићу (3)


Д. Милош Секулић
Једног дана Едвард Хултон ме је назвао и рекао: ,,Јел још увек уживаш на слободи? Можеш ли да дођеш да се видимо?“
,,Наравно,“ рекох и одмах сам дошао.
Поздравио ме је: ,,Ја сам врло срећан што имам могућност да разговарам са `агентом Гестапоа`, који је још увек слободан у Лондону.“
У руци је држао књигу ,,Моја Отаџбина“ од Луја Адамича (My Native Land by Louis Adamic, Harper & Brodhers, 1943) и отварајући је, рече: ,,Прочитај ово.“
На страни 407 прочитао сам следеће:
“…Српски курир по имену Секулић је изашао из од Сила осовина окупиране Југославије са пасошом Немаца и квислинга Недића, стигао је у Турску и дао фотографије, извештај марионетског бискупа немачком генералу по имену Данкелман и друге `документе` (све по дозволи Гестапоа) југословенским дипломатским службеницима у Истанбулу. Материјал је онда хитно послат у Лондон по истом куриру, Секулићу, који је сада путувао са југословенским пасошом. Британске власти су га ухапсиле због сумње да је нацистички агент…“
Хултон је наставио: ,,Сећам се добро када си био дочекан од штампе по доласку у Лондон. Погледај на пример овај чланак у Дејли Експресу (14. јул 1942, написао Чарлс Фоли), (Daily Express – July 14th 1942 by Charles Foley) насловљен са ,,Дража Михаиловић је мој пријатељ“. Поднаслов је: Милош Секулић, специјални изасланик Југословенске владе у Лондону, прешао је седам граница да исприча ову причу – о снажном, виталном и брзом европском тајном фронту и о генералну који је иза њега“.
Испод фотографије је написано: ,,Много месеци дању је био главни саветник градске болнице у нацистичком Београду; ноћу, главни организатор илегалног фронта против Немаца.“
,,Шта је истина?“ Питао ме је Хултон.
Истина је, као што видите, да сам потпуно слободан у Лондону три године. До сада ни један полицајац није чак ни тражио да види моју личну карту. Ни један суд ме није позвао зато што сам ,,био нацистички агент“. То значи да је Адамич боље обавештен него Британска обавештајна служба. Али ваша штампа, коју сматрам најбоље обавештеном и најпоузданијом, у ствари обмањује британску јавност. Дуго времена велики број ваших новина, нарочито оних на ,,левици“, је славио Михаиловића, називајући га Српским Робин Худом (Сандеј Експрес (Sudnay Express) 23. новембар 1941.), шампионом слободе, итд.
Међутим, одједном, Михаиловић је постао ,,издајник, реакционар и сарадник“ – како је касније називан.
Према Њуз Крониклу (News Chronicle) од 20. октобра 1944, Михаиловић је чак оставио своју земљу и трупе и отишао у иностранство. Д Стар (The Star) од 20. октобра 1944, је цитирао радио ,,Слободна Југославија“: ,,Нема места у свету где би он могао избегне.“ 17. марта ове године, (1945 – прим. преводиоца) Дејли Воркер (Daily Worker) је међутим написао ,,да је Михаиловић после свега, у Југославији, у Босни поред Сарајева.“ Заправо, Михаиловић је у Босни борећи се против Немаца, у исто време у обавези да се брани од оних који су наоружани од Велике Британије, са британским наоружањем. То је истина.
Америчка и Совјетска штампа су радиле исто. У чланку објављеном у совјетским новинама ,,Словени“ у октобру 1943, два југословенска комунистичка руководиоца, Божидар Масларић и Вељко Влаховић, пишући о Михаиловићу као о издајнику цитирају домкумент ,,који доказује“ да је он уствари издајник. Ту се наводи да је потпоручник Михаиловићеве организације, по имену Иванић, једном потписао наређење којим се тражи храна од Италијана.
Док је савезничка штампа оптуживала Михаиловића да је издајник, без пружања икаквих доказа за његово издајство, Тито је поставио, као свог представника у бившој Шубашићевој влади, генерала Ристића, који је сам рекао у радио емисији од 13. септембра 1944: ,,Београд сам напустио 18. јуна ове године. Како се ово догодило када сам дао своју реч и обећао сам да ћу имати одређено држање према Немцима после мог повратка из заробљеничког логора?“ Пошто му је сметало што је његова изјава објављена у Најнтинт Сенчури Анд Афтер-у фебруара 1945 (Ninetheent Century and After) генерал Ристић је писао уреднику (види Најнтинт Сенчури Анд Афтер из марта 1945) следеће: ,,Мој говор је емитован преко БиБиСи-ја мом народу. Он га је у потпуности разумео. Мој рад са Немцима је био јаван, легитиман однос добро познат мојим сународницима у заробљеништву. Моја жеља је била да одштампам књигу за коју сам тражио одобрење Немаца, и то је било све…“ Уредник је коментарисао ово у следећем маниру:
,,…Морају да одобре садржај ове књиге, јер, ако се не варам, није њихов обичај да обезбеђују штампарије за издања која не одобравају. Бићемо срећни да примимо примерак те књиге на читање, када буде објављена.“
Нема сумње да је генерал Ристић био ослобођен своје дужности да би добио време да заврши књигу, сада под покровитељством Тита.
Ворлд Ривјув је пружио пуну истину о Михаиловићу. Нећу ништа више да додам.
Волео бих да укажем само на једну ствар. Вест о Михаиловићевом ,,бекству“ је много пута поновљена.
Тито је био тај који је побегао из своје земаље, остављајући свој народ и своју војску, боравећи под британским и руским покровитељством, враћајући се у Београд из избеглиштва пошто су руске армије ослободиле престоницу од Немаца. Рона Черчил (Rhona Churchill) пише следеће у Дејли Мејлу (Daily Mail) 2. марта, наводећи речи Хелмута Клебера, официра СС трупа заробљеног од Британаца:
,,Ми смо сасвим изненадили Југословене, мада су знали да планирамо такав десант. Тито је знао да долазимо, али нас је очекивао следећег дана. Одвезао се из свог логора док су нас наши авиони избацивали. Прво што сам видео када сам дошао у његов штаб су била тела две југословенске девојке, фанатичне нацисткиње, које смо обучили као шпијуне и послали их у његов штаб опремљене са радио-телеграфима. Били смо у сталној вези са ове две девојке, које су обавиле за нас вредан посао. Оне су учиниле могућим цео напад… У Титовом месту смо се борили четири дана пре него што су нас наше снаге ослободиле. Када су дошли од 600 је остало само 120 нас у животу…“
Михаиловићев штаб је такође он Немаца у Црној Гори био нападан и опкољаван, заједно са самим Михаиловићем и пуковник Бејлијем, британским војним представником, али наравно он је још жив и у земљи.
Друга ствар. У ,,Српској речи“ (комунистичким новинама у Хрватској) од 23. новембра 1944, читамо следеће:
,,…У првим данима устанка, Срби су се у масама борили против много јачег непријатеља. Своју борбу су усмерили против окупатора и усташа на прави начин, захваљујући Комунистичкој партији.“
Било би занимљиво да се сазнају реакције британске јавности на ову изјаву, пошто је господин Черчил конзервативац: да се Британци боре против Немаца због Конзервативне партије. Али, у редовима партизана, на жалост, до сада смо чули само о Комунистичкој партији.
Срби су се у почетку борили против Немаца, без обзира ко је вођа, и оставили су Тита у Србији 1941, када је прогласио Комунистичку републику у Ужицу. Они нису хтели социјалну револуцију под немачком окупациом.
У последњих две године штампа овде није извештавала чак ни о једној борби која се водила између Михаиловићевих људи и Немаца. Неке новине су то чиниле у Америци. Хиљаде људи је било или убијено или заробљено. Неки од њих су били послати на присилан рад у Француску и Немачку.
Стотине њих је побегло, или је било ослобођено од англо-америчких армија, и многи од њих су стигли у Енглеску. И шта се десило са првих пет који су стигли овде? Позвани су у приватну кућу да се сретну са новинарима и да испричају своје приче. Следећег дана Михаило Петровић, дописник Титове агенцијеТањуг, писао је писмо југословенском војном аташеу, потпуковнику Зобеници, рекавши: ,,…Према поузданој информацији коју поседујем, они су били послати од Немаца да дају изјаве у духу немачке пропаганде…“
Не само Адамич, главни Титов пропагатор у Америци, већ и Петровић, бивши главни Титов пропагатор у Британији, су боље информисани од ваше Обавештајне службе.
Али ова група, као и многе друге, упркос ужасном притиску, је одбила да се придружи Титовој војсци, и остала је овде чекајући прилику да се бори против Немаца у било којој савезничкој војсци. И опет исти принцип: свако ко им се не придружи (комунистима) је оптужен да је издајник или агент Гестапоа. Ја сам одао пуно признање партизанима када сам дошао у Лондон. На пример, Чарлс Фоли (Charles Foley) (Дејли Експрес, 14. Јул 1942. – Daily Express) је писао о мом интервију са њим: “Секулић је одао пуно признање комунистима – партизанима, који се боре против Немаца у Источној Србији…“
Ја сам преко радија емитовао апел у Југославију 22. новембра 1941: “И једни и други, четници и партизани, морате избегавати трвења и сарађивати…“ И још један, 2. јануара 1942, закључујући: ,,Војници, четници и партизани, морате бити одлучни, и одржати борбу као што руски партизани раде иза Хитлерових линија у Русији.“
Скоро сви Југословени у иностранству који су се придружили Титу, сада су дефинитивно за Михаиловића и против Тита, а ја сам ипак оптужен да сам немачки агент. Али, ја нисам довољно важан човек да оспоравам Адамичеве (или било чије друге) оптужбе, пошто имам конструктивнији посао. Ако то чиним данас, то није зато што ти људи заслужују било какву пажњу, већ зато што желим да откријем јавности овај ужасан нови метод пропаганде и политичке борбе засноване на ЛАЖИМА.
Има још једна ствар: сам Михаиловић је далеко и не може да се брани. Ако ја то радим, то је зато што у стварности браним цео српски народ, и чак и целу демократску Југославију.
Зашто сам избегао у Лондон? Донео сам мапу са аеродромом на Равној Гори. Предао сам једну копију британским војним властима у Каиру 15. 10. 1941. Та мапа је била сакривена у ђону једне од мојих ципела. У другој сам имао шифру. Такође сам донео програм Централног националног комитета, формираног у Београду августа 1941. То је политичко тело, које је било и још увек је, у пуној сарадњи са Михаиловићевим снагама. Многи од њих су убијени од Немаца, као на пример, Ј. Поповић, бивши заменик министра пољопривреде; О. Мастиловић, адвокат из Сарајева; С. Делић, службеник -  директор потрошачке задруге у Београду; и многи други. Из тог програма је било јасно да српски народ упркос ужасним масакрима Срба у Павелићевој Хрватској, није против Југославије, али да је идеја федерације тамо потпуно зрела. Текст програма је током мог пута био ушивен у мој сако. Донео сам два извештаја, један од пар страна и други од око четрдесет страна. У ствари то су била два апела Српске православне цркве. Краћи је послат генералу Шредеру (Ludwig von Schröder), главнокомандујућем окупационих снага у Србији, а други је послат генералу Данкелману (Heinrich Dankelmann), који је заменио генерала Шредера. Ови извештаји су тајно циркулисали у земљи међу народом. У извештајима је Српска православна црква тражила од немачких генерала да интервенишу код Павелића да заустави масакре Срба. Верујем да је било сасвим природно да Црква интервенише без страха. Док Адамич пише: ,,Српски свештеници су реаговали као што би Гестапо очекивао…“ Српски владика је за њега био ,,владика марионета“. Како би Адамич назвао архибискупа Кентберија, који је урадио скоро исто као и српски владика? Али, Адамич није сам. Иза њега је група људи. Неки од њих су, по мом мишљењу, истински политички десперадоси. Мислим да је ,,ексклузивни материјал“ по коме је писао своју књигу, дошао од такве врсте људи. (На насловној страни Адамичеве књиге је реклама: ,,Засновано на ауторовом ексклузивном материјалу…. та невероватна прича о Југославији.“)
Луј Адамич је написао на страни 407 следеће: ,,Фотографије масакра су постојале (он пише од фотографијама усташких масакара). Видео сам неке од њих. Неке су биле речима неописиво ужасне. Слике огромних хрпа тела, наслаганих глава, пуне посуде и огрлице од људских очију. Али само пар изгледају аутентично: било је јасно да су већином `намештене` од Гестапових фотографа. На две или три фотографије су људи у одорама католичких свештеника међу усташама.
Све или већина фотографија су сликане од агената Гестапоа који су их дали српским православним свештеницима, са напоменама као што су: `Видите шта Хрвати раде Србима у Хрватској`. Српски свештеници су реаговали управо као што је Гестапо очекивао. Неки су скоро сасвим полудели. Морају доставити ове информације Србима у Влади у Лондону што пре! Гестапо је помогао да се то уреди…“
После тих речи долази цитат који је поменут на почетку. О свему имам да кажем: Нисам донео никакве фотографије. Фотографије о којима Адамич говори су биле приказане на мојој конференцији за штампу 20. новембра 1941, и биле су представљене од стране др Кухара, директора Југословенске пропаганде. Оне су биле прикупљене од стране владе из неколико извора пре него што сам дошао у Лондон. Није истина да сам из, од Сила осовина окупиране Југославије, изашао са немачким, или са пасошом квислинга Недића. Може се сасвим јасно видети из копије мог пасоша да сам успео да прибавим турску визу и дозволу за пролазак кроз Бугарску – на мом старом југословенском пасошу, који је издат фебруара 1939, и који је продужен фалсификованим продужењем 28. марта 1941. То продужење је написао мој пријатељ, Лазар Тркља, секретар Српске земљорадничке странке. Рукопис је препознао председник странке др. Гавриловић, овде у Лондону. Фалсификована виза која би требало да је издата од полиције, лако се може препознати, зато што је датум 28. март 1941, што значи пре окупације Југославије, а печат је окупациони. Окупациони печат није имао амблеме Србије, Хрватске и Словеније, већ само празан круг. Продужење није урађено у Београду, као што су прописи захтевали већ у Умци. Шеф полиције у Умци је био Урошевић, а не Петровић као што је потписано. Турски и бугарски конзули нису били само пријатељи према мени, већ сам прилично уверен да су били врло анти-немачки расположени.
Нисам донео у Лондон никакве ,,документе“ које је Гестапо одобрио.
Адамич је онда наставио:
,,Британске власти су га ухапсиле због сумње да је нацистички агент, али је он накнадно пуштен на инсистирање унутрашње клике у Југословенској влади, којој је он испоручио информације, и која је гарантовала за њега…“
Није истина да сам био ухапшен од британских власти, али је истина, и драго ми је да то кажем, да сам на путу од Београда до Лондона био детаљно испитан, пошто сам долазио из окупиране Европе. У установи где сам испитиван, провео сам најкраће могуће време. Није било никакве сумње. Није било интервенције из Југословенске владе. Апсолутно је неистинито да је било ко гарантовао за мене, као што пише Адамич.
Адамич је наставио: ,,Касније је Секулић постао дописник питсбуршког Србобрана из Лондона“
Чак ни то није истина. Нисам послао никакву информацију нити икакав чланак у Амерички Србобран.
Основа ових оптужби против мене није била само да се преко мене нападне Михаиловић, већ да се потпуно прикрије чињеница да су постојали огромни масакри Срба у Павелићевој Хрватској. Овај проблем масакара је играо и игра најважнију улогу у политици у самој Југославији, као и у иностранству. Ово питање је окупило водеће Хрвате и Тита заједно, тако да су др Шубашић, др Шутеј, др. Бичанић, Јанчековић и други напустили свог вођу у иностранству др Крњевића, упркос чињеници што је он 11. јануара 1945. изјавио у Дејли Телграфу:
,,Краљ Југославије нема права да прихвати споразум који је закључен између председника Југословенске владе (др Шубашића) и Народноослободилачког покрета. Он то не може да уради ако жели да остане уставни монарх. Он нема право да народу своје земље наметне монополску једнопартијску владавину. Ниједан краљ нема право да учини тако темељне уставне промене, које би могле да се учине само од стране народа.“

Копија писма Михаила Петровића:
После нашег разговора телефоном, сматрам за потребно да вам писметно саопштим следеће:
  1. Тих петорица младића, који се у Лондону издају за људе издајника Драже Михаиловића, су сазвали конференцију за новинаре за данас после подне да дају изјаве новинарима, што немају право да учине, и то као војни регрути у војсци.
  2. Од када су у Лондону, они су говорили и давали изјаве које су у супротности са званичном политиком Југославије, политиком наших Савезника, изјавама господина Черчила, и уопште њихове изјаве су супротне интересима нашег народа и садашње борбе.
  3. Према поузданим информацијама које поседујем, они су послати од Немаца да дају изјаве у духу немачке пропаганде.
Имајући ово у виду, захтевао сам од вас, да им у вашим могућностима као њихов старији официр, забраните да дају икакве политичке изјаве, зато што би то било врло штетно за наш народ у садашњем одлучујућем моменту.
У почетку покушали сте да избегнете конкретан одговор, изговарајући се административним формалностима. Онда сте рекли да, пошто су грађани Југославије, они имају сва права да, као и други, дају изјаве у Лондону.
На то сам одговорио да ниједан југословенски војни обвезник који носе униформу, није никада дао никакве изјаве новинама без дозволе.
Подсећајући вас на овај разговор желим да нагласим:
Да сте узевши у заштиту људе за које врло добро знате да бране политику супротну званичној политици Југославије.
На крају, молим вас поново да учините све да онемогућите ове људе, који су по вашим наређењима, да не учине, путем њихових неодговорних изјава, штету нашој националној ствари за коју је милион наших сународника већ дало своје животе на бојишту. У супротном, и у светлу ваших изјава преко телефона, ја ћу вас сматрати лично одговорним за све што они могу да кажу пред савезничким новинарима.
(потписан)                    Михаило Петровић
Дописник ,,Тањуга“
Лондон, 1. новембар 1944.

И поред Титовог уверавања да је у њиховим редовима јединство, ја сам уверен да би се многи објективни партизани сложили са мном да у Титовим редовима и даље постоји тачка нејединства између Срба и Хрвата, сада заснована на проблему масакра, која је данас акутна у присуству људи као што су Шубашић, Шутеј, Косановић и други.
Када сам стиго у Лондон, питао сам хрватске вође: ,,Плачите са нама над јадним жртвама: то би био почетак јединства међу југословенским народима.“
Уместо да то ураде, они су заузели становиште да масакра није било, док је Бичанић покушао да увери људе да ,,браћа убијају браћу“, као што је Јукић емитовао у Југославију. У Југославији је био велики Хрват и Југословен, министар П. Грисогоно, који се није бојао да отворено протестује против масакара. Био је диван почетак др Шубашића 15. новембра 1941. у Питсбургу. На великом југословенском састанку је рекао:
,,Историја не бележи никакве свађе или битке између хрватског и словеначког народа, или између хрватског и српског народа. Србија није потписала Лондонски уговор из 1915. без обзира на чињеницу да није било јасно које су границе и који устав ће будућа југословенска држава имати. Србија не би могла то да уради јер није хтела да засече у тело хрватског народа. Зашто се то десило? Десило се зато што су Хрватска, Србија и Словенија дошле на Мировну конференцију као јединствена, уједињена држава. Пошто је проблем Далмације био најтежи, наш братски народ, Срби, и поред свих тешких жртава које су поднели у рату, и поред величанствених победа, одлучили су да пошаљу Тумбића, Хрвата, на Мировну конференцију, као свог министра спољних послова, да представља уједињено краљевство. Све то је постигнуто и уродило је плодом у Версају, само зато што смо се кроз наше представнике ми декларисали да смо јединствена држава, прихватајући јединствен народ који је познат по три имена. Тако смо постали – сва три народа заједно – члан победничких савезника.Дижем свој глас у протест пред Богом, пред нашим савезницима, пред целим светом. Протестујем против чињенице да су наши вековни непријатељи, који су сада непријатељи целог човечанства, за зле намере узурпирали свето име хрватског народа и Хрватске, и који су је дали организацији убица плаћеника фирера Павелића у моменту када он и његове уташе чине највеће злочине против свог братског народа, Срба, и против херојских Хрвата који бране част и понос хрватског народа. Хрватски народ ће опрати своју част и принеће балсам на рањене груди свог братског народа. Не само да верујем да ће се ово десити, већ сам сигуран да ће се десити; сигуран сам да ће се ово десити јер познајем свој хрватски народ. За ово ћу се изјаснити као бан Хрватске и хрватског народа.
Ја одбијам све покушаје да се хрватски народ доводи у везу са масакрима који се догађају – ако се догађају – без обзира ко су жртве тих масакара, и посебно ако су почињени над нашом браћом Србима. Ја тражим од свог хрватског, свог српског и свог словеначког народа да саосећају бол и патњу која је нанесена на било кога од њихове браће, као да је то њихов сопствени бол и њихова сопствена патња, и да науче од овог бола да је непријатељ једног од нас, непријатељ свима нама.“
Са сузама у очима Срби су се руковали са др Шубашићем и захваљивали му. Али то је био Шубашић од поподне. Већ увече је Уједињено хрватско братсво давало вечеру. Др Шубашић је тада рекао: ,,Управо сам  примио следећи телеграм из Лондона. Такозвани документ објављен у Србобрану је телеграм послат нашој Влади са информацијама о трагичним догађајима који су недавно почињени од шовиниста на Блиском истоку, и који садрже потпуно неосноване нападе на хрватски народ и на католичку цркву. Овај телеграм, који је објављен кршећи одлуку донету на састанку Владе, се не подудара са телеграмом који је затим примљен од нашег минстра у Турској.
НАШИ ПОЗДРАВИ ВАМА И ЦЕЛОМ ХРВАТСКОМ НАРОДУ У СЈЕДИЊЕНИМ ДРЖАВАМА И КАНАДИ.
Крњевић, Шутеј.“
( Ја сам био у Лондону у то време, а Шутеј није хтео да ме види.)
За Србе то је био чин жестоке издаје.
Сава Косановић је говорио у присуству др Шубашића, настављајући верну подршку тим хрватским вођама. Он је рекао: ,,Од 1848. до сада, Хрвати су стајали заједно са Србима. Речено је да има неких Срба који сад, управо у часу када се овај историјски састанак одржава, пишу и ђаволски се труде, више него што су икада пре чинили. То нам је јасно, јер су нам Хитлер и Мусолини годинама говорили да Срби и Хрвати не могу заједно. Ово дело је дело нацистичке и фашистичке пропаганде, којима су неки људи стајали на услузи као наивни саучесници. Није искључено, и веровато ће се тек доказати, да је објављивање Србобранског документа и кампања коју је покреће, врло суптилна махинација Хитлера да учини немогућом васпостављање Југославије.“
Нешто касније, у пролеће 1942, др Бичанић, вицегувернер Државне банке, покушао је да увери др Гавриловића, бившег југословенског амбасадора у Москви, и касније министра правде у Југословенском кабинету у Лондону, да сам ја био немачки агент. Др Гавриловић је то одбацио, као што се може видети из следећег писма, које ми је он послао:
,,У пролеће 1942, после мог доласка у Лондон из Москве, др Бичанић ми је пришао и рекао ми како је распрострањено мишљење да је др Секулић дошао у Лондон као агент Недића и Немаца, у циљу да распирује непријатељства између Срба и Хрвата. Рекао ми је да он није веровао да је уопште било икаквих масакара. У прилог његовом мишљењу, питао је како је било могуће да Секулић изађе из земље. Одговорио сам да сам врло добро знао др Секулића и да сам га сматрао поузданом особом. Штавише, видео сам пасош са којим је напустио земљу. То је стари југословенски пасош, са фалсификованим српским излазом за Бугарску и Турску, писаним рукописом секретара моје партије, Лазара Тркље, који је био са Михаиловићем од почетка. На ову информацију др Бичанић је изгледао изненађен, али је и даље веровао да тамо није било масакара. “Шта ће Сетон Вотсон (Seton Watson, британски политички активиста и историчар, 1879-1951- прим. преводиоца) сада рећи после Титове декларације?“
Та група – др Шубашић, др Шутеј, др Бичанић и Сава Косановић – сада сарађује са Титом који је Хрват и изјављује да су ,,током три месеца 1941, уз помоћ усташких злотвора, нацисти успели у истребљивању више од пола милиона Срба у Хрватској, Босни, Херцеговини и Војводини.“
Чак је и Сетон Вотсон критиковао хрватске чланове владе због пропуста да осуде масакре у својим редовним емисијама за Југославију, али је додао да су ,,Срби тешко оштетили свој случај великим преувеличавањем чињеница у вези масакара.“
По жељи г. Черчила, др Шубашић је формирао кабинет да уједини ову групу Хрвата, која је напустила хрватски народ и чији вођа и даље седи у немачком затвору, и отишао је код Тита, који је, када је ушао у Београд, затекао 80 посто народа против себе, како је наведено у Њу Стејтсмен-у и Нејшн-у од 27. јануара 1945, од Стојана Прибићевића, још једног члана анти-југословенске групе и жестоког следбеника Тита.
Када је др Шубашић формирао његову прву владу, он је одмах почео да смењује Србе са њихових положаја у иностранству. Још сви нису замењени, после скоро једне године. Југословенска званична новина је пуна саопштења о смењивању Срба. Када је др Шубашић отишао из Лондона да се сретне са Титом, др Шутеј (који је гласао за Трипартитни пакт у Цветковићевом кабинету, ушао је у кабинет од 27. марта 1941; био више од две године у кабинету са Михаиловићем и сада је у Титовом кабинету у Београду, који стално назива Михаиловића издајником) га је заменио и наставио са радом. Др Шутеј је моментално отказао моје именовање као делегата при УНРРА-и у Вашингтону, вероватно се плашећи да могу да откријем ауторе Адамичевог ,,ексклузивног материјала“ у Америци. Његов указ је јединствен, јер се он потписао у име председника владе и свих осталих министара. Плашећи се да бих могао да користим свој пасош на коме већ имам америчку дозволу за улазак и британску излазну визу, хитно је тражио од британских власти да ми одузму  дипломатски пасош, и да ми пониште визу, и поред чињенице да је мој пасош у рукама Југословенске амбасаде. Мојој жељи да идем у Америку се увек супротстављала група људи у Шутејовом окружењу.
Надам се да ће једног дана неки од важних Хрвата схватити да је овај вид борбе против српског народа штетан не само за Србе, већ такође и за хрватски народ, и дефинитивно за Југославију. Југословенски народи ће једног дана открити ову банду Хрвата и Срба који стварају југословенски раздор и осудиће их. Тек онда ће британска јавност сазнати пуну истину. Током овог рата Срби су се борили поново скоро сами у Југославији, од када је Југословенска војска уништена па до капитулације Италије. Ако прочитам Српски свет (Serbian World) од 23. новембра 1944, наћићемо следеће:
,,Морам да укажем да су се српски, црногорски, босански и лички партизани и бригаде које су формиране искључиво од Срба, борили и данас се још боре, против окупатора.“ У истом чланку цитиран је др Владимир Бакарић: ,,Са својом борбом Срби у Хрватској су помогли Хрватима да се подигну у масама, и да се боре заједно против непријатеља.“
У редовима Михаиловића у почетку су били скоро само Срби и нешто Словенаца; сада је много Хрвата и муслимана. Увек сам веровао да би нова демократска Југославија могла да се створи не само крвљу Срба, као током претходног рата, већ такође и крвљу Хрвата. Онда ће будућност Југославије бити осигурана, а разлике избрисане.
Као закључак, желео бих да поменем врло драгу и важну статуу Срба коју је урадио познати британски скулптор. Она представља жену – Велику Британију – која је пригрлила двоје деце. Једно представља Белгију, а друго Србију. Уметник је изразио осећања Британије, која је била заштитник малих народа. Ова статуа, која је била изложена у британском Форин офису између два рата, не може се сада видети, верујем због ваздушних напада. Надамо се да ће се једног дана опет појавити, али још већа и са много више деце.
Данас, на четврту годишњицу револуције од 27. марта 1941, ми Срби се можемо сећати речи Данијела О’Конела (из британског Парламента од пре 110 година): ,,Ништа што је морално погрешно, не може бити политички исправно.“
Превео: Бранко Петровић

четвртак, 20. јун 2013.

Борбе против Немаца и усташа у Босни 1944.


У очекивању савезничке инвазије Јадрана и скорог краја рата, четници и септембра 1944, као и годину дана раније, покрећу велику офанзиву против Немаца и усташа у Босни. „У самој Босни, четници су у септембру 1944. водили борбе на толико места да је немачка 2. оклопна армија јавила 12. септембра да је почео четнички устанак у Источној и Западној Босни“, пише др Иван Авакумовић. Десет дана касније, немачки официри из Загреба ублажили су ову вест, уз следећи коментар: „У Босни и Херцеговини био је додуше цео низ препада који су имали за последицу одговарајуће противмере немачких и усташких јединица“.20
Немачки и усташки дневни извештаји сведоче да су четници нападали њихове трупе и у долини реке Босне, као и „свуда“ на југоистоку Босне. У вестима у 10 часова увече 12. септембра немачки радио је јавио да су претходног дана четници напали „Демидовац, Горажде, Устипрачу, Хан, Дервенту и Булаге код Сарајева“. У истој емисије је саопштено и да су „ноћу 11. септембра четници напали гарнизоне код Алипашиног моста и Рајловца“, као и да су „напади одбијени“. А домобрански главни штаб 14. септембра извештава:
Четници у Источној Босни отпочели (су) нападе на немачке постројбе. Четници су заузели Међеђу, Устипрачу и Јабучко Седло. Немци воде борбу са четницима у Високом. Четници разарају пругу Жепче – Маглај.21
Нешто касније, према једном немачком извору, у једној борби четници су убили „преко 100″ војника немачког 5. СС корпуса.22 У ово доба, већину 5. СС корпуса чинили су хрватски, муслимански и албански легионари.
Такође као и годину дана раније, четници су се спремали „за преузимање власти у Сарајеву“, како је то 26. августа 1944. саопштио потпуковник Захарије Остојић, командант Босне и Истакнутог дела Врховне команде, мајору Манојлу Пејићу, делегату Врховне команде за Босну. Остојић је још писао:
Наше из града којима прети опасност треба извући у шуму… Усташко-комунистичка сарадња против нас је природна. Од Немаца се треба чувати, јер хапшења се могу повећати.23
Остојић 1. септембра преноси извештај Врховне команде о приспећу америчке војне мисије, „на челу које се налази пуковник Мекдауел, професор универзитета и наш велики пријатељ“.24
Два дана касније, Остојић пише Пејићу о потреби да се одмах после Немаца „ударе усташе“, настављајући:
Са муслиманима и Хрватима правити споразум о ненападању и заједничком сачекивању Савезника. Врховна команда Вам поручује да позовете генерала Бишића и мајора Шефкета за образовање јединственог фронта против усташа, Немаца и комуниста. Видећемо резултат доласка америчке мисије, да ће нас сада прихватити.25
Другим речима, дошло је време да се део хрватских домобрана и муслиманског зеленог кадра, који су четници целог рата спремали за то, пребаци на страну Западних савезника. Сада се рачуналио и на утицај америчке мисије, о чему Остојић 8. септембра пише пуковнику Гојку Бороти, команданту Сарајевског округа, и мајору Милораду Момчиловићу, команданту Романијског корпуса:
Америчка мисија је код Чиче. Они поручују да се спремамо за упад у Сарајево.26
Поред присуства америчке мисије, четницима су ишла у прилог и честа америчка бомбардовања Сарајева у ово доба. Примера ради, Борота је 9. септембра извештавао да су бомбардовани аеродром у Рајловцу, железничка станица Сарајево и други стратешки циљеви, али и стамбене четврти. Два дана касније бомбардовани су Алипашин мост, Рајловац, Бутмир, Касиндо, итд. Борота је јавио да је погинуло 800 „муyахера“, а у самом граду „број мртвих и рањенох велики је“, нарочито на сектору Ковачићи – Враце.27
Остојић 10. септембра саопштава Бороти свој план у вези Сарајева: „Позвао сам Шефкета и Чардашића на састанак. Мислим да они раде изнутра а ми споља с тим да заједнички поставимо власт у граду, а да наше трупе не улазе у град. Ово све под условом да се не пусте црвени унутра.“28 Истог дана, Остојић пише Момчиловићу: „Позвао сам Хасандедића и Чардашића на састанак. Изгледа да би се потчинили нама и они заузели Сарајево изнутра а ми споља… Морамо радити муњевитом брзином и блефирајући.“29
Такође истог дана, 10. септембра, Остојић наређује проти Сави Божићу, команданту Требавског корпуса:
Тановића искористити да преузме команду над милицијом и да у заједници са нама ради противу Немаца, усташа и црвених. Припремамо заузеће Сарајева… Милиција око Сарајева прилази нама. Јављајте ситуацију и поручите свима да грабе оружје и муницију од Шваба и усташа. Убрзати рад према муслиманима и домобранима за садејство.30
А следећег дана прота Божић је добио следећу инструкцију од Остојића:
Оружје и муницију морамо отети од Шваба и усташа, јер је то једини извор. Тога сви да буду свесни. Све домобранске официре, подофицире и војнике поздравите у моје име и поручите им да је наша заједничка дужност да бијемо окупатора и да спречимо међусобни покољ и да народ који није за комунизам сачувамо да не иде код Тита… Са оружјем у руци да дочекамо долазак Савезника. Руси нису прелазили нашу границу. Чича је послао делегацију да их поздрави као савезнике.31
Остојић је о овим питањима 10. септембра послао радиограм и мајору Војиславу Лукачевичу, команданту Старог Раса:
Има изгледа да ћемо узети Сарајево у споразуму са муслиманима и Хрватима. Данас очекујем одговор од Хасандедића, кога сам позвао на састанак. Бјелимићска милиција пришла нама. Формирана Бригада „Мусакадић“ јачине 800 људи и стављена под нашу команду.32
Остојић затим пише да је у најави оснивање још једне муслиманске четничке бригаде, да је капетану Вуку Калаитовићу, команданту 2. милешевског корпуса, „наређено да упути овамо све шта може“, као и да је наредио „да се упути према Сарајеву све што нам је преостало“.33
Сутрадан, 11. септембра, Остојић обавештава мајора Пејића да је издао директиву за концентрацију снага око Сарајева, док је капетан Боривоје Митрановић, делегат Врховне команде за Западну Босну, а у ово време и командант Зеничког корпуса, ангажовао своје снаге према Варешу. Остојић затим пише да „Шефкет још није дошао“, додајући: „Мислим да бар изведемо демонстративни напад на Сарајево. Ја још морам остати овде пар дана, а доцније ћу тамо, ако се дотле Савезници не искрцају, у ком би случају сви кренули у сусрет њима.“ Пејићеву информацију да су два батаљона домобрана прешла у партизане Остојић овако коментарише: „Ништа не треба да нас чуди држање муслимана и Хрвата. Постарајмо се бар да нас не нападају.“34
Четници су рачунали да би, поред осталог, ослобађање Сарајева имало велики утицај на Западне савезнике и њихову политику према Краљевини Југославији. Како је у граду било много Немаца и усташа, појачани су покушаји за придобијање, или макар неутралисање, домобрана и зеленог кадра, чије јединице су се такође налазиле у Сарајеву и околини. Због сталне пропаганде западних радио станица, а нарочито радио Лондона, у корист комуниста, домобрани и зелени кадар су се колебали да ли да дају подршку четницима или партизанима, или да и даље остану уз Немце и усташе. Онда, 12. септембра 1944. године, четници дефинитивно испадају из њихових комбинација, због говора краља Петра Другог Карађорђевића преко радио Лондона, у коме је он тражио да сви четници пређу под команду Ј. Б Тита. Ударац је био тако снажан и неочекиван, да је поколебао и многе Србе. Остојићев радиограм мајору Пејићу од 12. септембра, послат пре краљевог вечерњег говора, заведен је тек три дана потом. Тај радиограм гласи: „Шефкет и остали нису дошли вероватно због пропаганде Лондона…“35
У међувремену, 9. септембра, Остојић је издао наредбу за општи напад на осовинске трупе:
Наши велики и моћни савезници напредују муњевитом брзином на свим фронтовима. Немачка сигурно губи рат и њена капитулација је само питање дана. У овом одсудном часу наши савезници траже од нас да све борбене снаге у земљи нападну одмах мрског окупатора. Дошао је моменат да и ми допринесемо свој задњи удео општој савезничкој ствари и да се осветимо окупатору за сва зла и зверства која је учинио према нашем народу.
У вези предњег наређујем да све јединице Југословенске војске у Отаyбини са територије Босне и Херцеговине, Црне Горе и Санyака, које нису ангажоване одбраном према партизанима, пређу одмах у напад на окупатора. Напад вршити на немачке колоне, на комуникације, па и на мање гарнизоне. Све важније комуникације и мостове на истима порушити и онеспособити за употребу, а на свим погодним местима поставити заседе.
Непосредно потчињени ми команданти, као и команданти корпуса и бригада, изводиће нападе према локалним приликама…
Све старешине и борци морају бити свесни да је дошао последњи час за одмазду окупатору и извршење својих војничких дужности према Краљу и Отаyбини. За неизвршење овог наређења свако ће одговарати пред судом за издају…
Живео Њ.В. Краљ Петар Други!
Живела федеративна Југославија!
Живели наши моћни савезници!36
Потпуковник Петар Баћовић, командант Херцеговине, сутрадан преноси Остојићеву наредбу, а 11. септембра додаје:
…На основу предњег наређујем:
1. Да сви потчињени ми команданти корпуса и бригада у свему тачно поступе по предњем наређењу.
2. Свако убијање заробљеника и народа без осуде спречити по цену смртне казне, а према голоруком народу поступати најчовечније, те по сваку цену одржати ред и мир,
3. Јединице држати чврсто у рукама и водити еластичну борбу…37
Радиограмом од 10. септембра Остојић наређује Бороти:
Бора са својом летећом и Дерикоња са Романијском ојачаном нека најхитније заузму Пале и околину. Хитно по куририма известите Тушевљаковића за ову акцију и рад према Сарајеву. Пошаљите хитно наређење капетану Вучковићу да са обе Рогатичке бригаде крене од Праче (нечитка реч, прим. аут) ка Палама и да успут све чисти, Швабе и усташе. Вукчевић да пренесе наређење Вучковићу да и он са Чајничком крене од Горажда истим правцем за Пале.38
Тог дана, 10. септембра, потпуковник Захарије Остојић о плановима операција обавештава и мајора Саву Вукадиновића, делегата Врховне команде за Црну Гору, као и мајора Стевана Дамјановића, команданта Мајевичког корпуса, тражећи од њих да разоружавају Немце на својим секторима. Истог дана он пише и војводи Момчилу ћујићу, команданту Динарске четничке дивизије:
Швабе су у пуном повлачењу из наше земље. Главне снаге црвених упале су у Србију. Наше јединице ван Србије морају зграбити територију у руке, по могућству разоружавајући Швабе и усташе, и дочекати Савезнике. У овом правцу издао сам наређења потчињенима. Ако можете успоставите везу са трупама Врањешевића (Славољуба, мајора, команданта Западне Босне – прим. аут).39
О првим резултатима акције известио је мајор Милорад Момчиловић, 13. септембра:
Десетог о.м. наши напали Швабе, убили девет и заробили два пушкомитраљеза и 19 пушака. Једанаестог о.м. напали и заузели Брезу. После нас милиција напала с леђа по наређењу црвених и ми морали да се повучемо. Порушили смо пругу и мостове Подлугови – Високо. Муслиманске и католичке милиције среза Високо пришле црвенима – преко 3.000. Тешко се одржати јер ће нас они напасти а муниција је истрошена.40
На истом сектору нападао је и Зенички корпус под командом капетана Митрановића, који је о томе известио пуковника Бороту 17. септембра:
Моја Летећа 10. напала Швабе код Високог, њих 30 побили, заробили два пушкомитраљеза „зорке“ и један талијански, 27 пушака, нешто муниције, спреме, два камиона, мотоцикле. Порушили пругу, све мостове на прузи и путу од Високог до Подлугова. Заузели Подлугове.
Једанаестог о.м. напали Брезу, узели је и заробили 30 пушака и два пушкомитраљеза, но све милиције по наређењу црвених напале с леђа те смо се морали повући. Муслиманска милиција пришла црвенима…
Дерикоња напао и држао Селизовац и Сумбуловац, добио нешто пушака и два пушкомитраљеза. Швабе у Високом и у Сарајеву. И даље ђемо нападати Швабе и усташе, гледамо ако је могуће да се не нападамо са црвенима… Хватај везу са Хамовићем јер је веза прекинута. Морал одличан.41
А мајор Пејић писао је потпуковнику Остојићу 13. септембра:
Данас наши врше разоружање Хрвата, на прузи Добој – Тузла. Један бункер још даје отпор. Иначе би их разоружале усташе и Немци.42
Пејић се јавио сутрадан:
Озрен (тј. Озренски корпус Цвијетина Тодића) порушио пругу на више места Добој – Маглај и Добој – Петрово Село. Разоружањем Хрвата добијено 80.000 метака, четири митраљеза и 120 пушака.43
О највећој акцији Озренског корпуса мајор Пејић је 17. септембра обавестио мајора Момчиловића:
Четрнаестог о.м. Озрен је напао колону од 165 камиона из састава дивизије „Принц Еуген“ у теснацу Трбук, на путу Добој – Маглај. Резултат: 52 мртвих и рањених Немаца, са наше стране шест мртвих и 21 рањен. Заплењено четири камиона спреме. Колона враћена у Добој. Морал код бораца одличан.44
Пуковник Борота известио је Остојића 14. септембра
Усташе од Булога до Мокрог у борби са нашима. Потребан са југа притисак на Пале да би се усташе успеле смрвити. Јачина усташа до 700, ако не и више.
Верујемо у победу правде која може једино бити на нашој страни.
За народ среза Сарајевског и град Сарајево, пуковник Борота.45
А Остојић је 19. септембра писао Момчиловићу:
Прешао сам на реон Косорићев. Јуче смо нападали Прачу. Усташе имале велике губитке. Због слабог рада неких команданата морали смо је напустити. Јавите ситуацију. Треба радити четнички противу свих, ако се не могу изводити плански напади. Можда би се ових дана могли састати.46
Западно од Сарајева Немце и усташе је нападала Зеничка бригада, о чему је Пејић 23. септембра писао Момчиловићу:
Зеничка бригада у времену од 9. до 15. овог месеца напала бункере на прузи Зеница – Жепа, усташки а сада… (нечитко – прим. аут). Заробљена три митраљеза, 30 пушака и 60 домобрана. Непријатељ имао 105 мртвих и више рањених. Заробљено 10.000 пушчане муниције. Данас црвени на левој обали Босне напали… (нечитко, свакако неку од четничких јединица – прим. аут) да би онемогућили борбу са Немцима. Свуда пропагирају да четници не треба да туку Немце, да народ не страда… Бора да скрене пажњу Дорошу и Хамовићу да… (нечитко – прим. аут) о ненападању између четника и црвених. То је утопија. Нека они не нападају нас.47
Већ следећег дана Пејић је известио да се Зеничка бригада не може одржати на својој матичној територији:
Због општег напада усташа и милиције измешане са црвенима, на Зеничку бригаду, ова принуђена да иде у састав Романијског корпуса. На терену остаје 150 људи.48
Највеће комунистичке јединице из Босне у ово доба нападале су четнике у Србији. Комунисти који су остали у Босни били су неупоредиво слабији од босанских четника. „Све наше снаге са Мањаче између Врбаса и Босне, око 10.000, на линији: Дервента – Теслић одмах на левој обали Босне, концентрисане. Врањешевић у Требави“, обавештавао је, примера ради, мајор Пејић Романијски корпус 29. септембра.49 Око 10.000 четника имали су и корпуси који су се налазили даље на истоку – Зенички, Требавски, Озренски и Мајевички – а више од 10.000 четника имала су остала четири корпуса из Босне и Херцеговине: Романијски, Дрински, Требињски и Невесињски.
Зато су комунисти, сем што су нападали четнике у леђа док су ови нападали Немце и усташе, покушавали и да се послуже лукавством. „Комунисти у Босни тактизирају са нашима, ослабљени због одласка снага у Србију. Нека Митрановић Дорошу и Хамовићу скрене пажњу да не подлегну“, писао је Пејић Момчиловићу 17. септембра.50
Момчиловић је ипак „разговарао са црвенима о томе да се не нападамо“, а Дорош и Хамовић су то „раструбили широм света“, како се Пејић изразио у једном радиограму од 24. септембра. Пејићу се то није свидело, па се обратио Врховној команди. Радиограмом од 29. септембра он преноси одговор Врховне команде:
Врховна команда по мом тражењу исвесног објашњења… доставља: сваки ради шта му падне на памет, а партизани се ојачавају усташама. Сада треба толерирати усташе преко партизана, то су глупости. Спремајмо се за одлучну борбу са усташама, ма какав назив носили. Ово поручите свима.51
Сем што су их комунисти нападали у леђа, четници су морали да се суоче и са репресалијама над српским цивилима. Према хрватским извештајима, Немци су 15. септембра у Сарајеву „ухитили неколико десетина истакнутих и виђенијих православаца“, док је после неколико дана хрватска полиција у Дубровнику „ухапсила 72 присталице четника као таоце“. У извештају хрватског 3. зборног подручја од 16. септембра, пише:
Због убиства 15 Њемаца 13. септембра у подручју Месића (6 км ј. од Рогатице) од стране четника, по налогу Њемаца извршене су одмазде над четничким селима Феризовић – Враголови (2,5 км з. од Рогатице), те у подручју Горажда и Месића. Потанкости одмазде нису јављене.52
Потпуковник Остојић је 15. септембра писао потчињенима:
Наш одговор Швабама је продужење борбе до краја. Народу скренути пажњу да се склања са стоком на сигурна места. Швабе немају времена за репресалије. Муницију из Вогошће треба заробити, то је један од најважнијих задатака. Момчиловић ће доћи за два дана до Пала и руководити акцијом… Јавите резултате борби, то је важно.53
Два дана касније, М. Рајковић из Боротиног штаба писао је Остојићу:
Немци у Сарајеву купе за таоце скоро све виђеније Србе. Одбрану града Сарајева предузео је немачки пуковник Форм, који обећава енергичне акције против четника у околини Сарајева.54
Непријатељске снаге у Сарајеву способне за одбрану Рајковић је процењивао на 4-500 Немаца, 2.000 домобрана, 1.500 усташа, 750 полицајаца, шест немачких и четири усташка тенка (који су били мањи од немачких). „Поред овога рачуна се да има наоружаних грађана 10.000″, јављао је Рајковић.55
Следећег дана, 17. септембра, Рајковић је писао Остојићу и Пејићу:
Усташе свим средствима утичу на Немце да заједно ударе на четнике и српска села. Усташе у овом моменту виде најбољу прилику да Србе докусуре. Немци им све обећавају. Немци и усташе добровољно организовали убацивање муслимана у наше редове ради шпијунирања.56
Пуковник Гојко Борота јавио је Остојићу 19. септембра како Немци и даље „у Сарајеву купе за таоце скоро све виђеније Србе“,57 а мајор Пејић је истог дана писао мајору Момчиловићу:
Не верујем да ће Немци ма шта предузимати. Немоћни су.58
Немци заиста нису убијали цивиле, али су то омогућили усташама. У радиограму Пејићу од 21. септембра М. Рајковић наводи списак села која су усташе попалиле у близини Сарајева. Сутрадан, он пита Пејића:
Да ли је могуће да Посавина прими неке наше избеглице. Овде у Височком срезу поред пруге запаљено шест српских села. Заклано од усташа 40. И даље пале. Швабе их помажу.59
И пуковник Борота је 23. септембра слао забрињавајуће вести Остојићу: „По свим знаковима и подацима, Немци су поново дали власт усташама, да раде посао из 1941. године. Усташе су добили по 100.000 куна бескаматног зајма и уколико ово буду заслужили неће се враћати.“ Борота потом пише: „Из Рековице и Праче довежено 17 заклатих Немаца. Наши страхују од репресалија“. Ово су вероватно били припадници 5. СС корпуса, Хрвати, муслимани или Албанци, који су носили немачке униформе. У наставку радиограма Борота наводи да су муслимани издали „бајрамски летак“ против четника, описујући атмосферу у Сарајеву:
Страх од четника у граду заузео велике размере. Не спомиње се више ни име четник, већ само они, понављам они. Реч четник не спомиње се из невероватно великог страха. Овај страх разбијамо на сваком кораку, али слабо је успело у овоме. Професор неки Павелић који је долазио у Кошево, када је сазнао да су људи са којима је разговарао били четници умало га није кап погодила. После се умирио и променио мишљење.60
Ствари су се погоршале када је један од Боротиних агената у Сарајеву, др Милош Дукић, или издао или ненамерно открио Немцима четничке илегалце. „Др Милош Дукић по повратку из ове команде преко града у немачком аутомобилу заборавио је списак сарадника ове команде“, јављао је Борота Остојићу 27. септембра. Све са списка које су пронашли Немци су ухапсили, па се Борота жалио да је рад у Сарајеву сада „скоро потпуно укочен“. Дукић је, међутим, имао и списак лица за која су четници сумњали да раде за Гестапо, који је такође пао у руке Немаца.61 „Дукић је сумњив. Сада је отишао за Србију. Можда је у швапској служби“, одговорио је Остојић Бороти 3. октобра.62
О новом погоршању ситуације за сарајевске Србе, Борота је писао Остојићу 30. септембра:
Ради покоља ухваћених усташа на терену, тражено је да се из града закоље 30 таоца. Ово је за сада спречио др Бехмен. Усташе свакодневно убијају српске породице у околини Сарајева.63
Истог дана, Борота се још једном јавио Остојићу:
Пред сарајевским самостаном часне сестре продају месо по знатно сниженој цени верницима при изласку из цркве. Том приликом оне говоре да треба побити све Србе, па после муслимане који не буду хтели прећи на католицизам.64
Ситуација се није поправила ни десетак дана касније, о чему је Борота писао Остојићу 11. октобра:
Данас усташе напале Хрешу (село код Сарајева – прим. аут). Вршили паљење. Развила се борба. Детаље доставићу. Од ухапшених Срба у Сарајеву осуђен је већи број на смрт. Пресуда још неизвршена. Детаље јавићу. Немци таоце још држе. Покушаћу размену за заробљенике.65
Незадовољан Остојићевим реакцијама, Борота се 13. октобра обратио Врховној команди:
Наш живаљ у Сарајеву и његовој околини изложен је потпуно усташким зверствима, која се никако не спречавају од стране Немаца, обзиром на горе изложену чињеницу (да су четници половином септембра повели „разне акције против Немаца“, због чега је дошло „до неизбежних репресалија“ – прим. аут). Многа села попаљена су и народ избегао… Од стране Немаца нуди ми се могућност смиривања прилика и тиме ослобођење бораца за друге задатке. Молим најхитније директиве.66
Одговор Врховне команде није познат, али очигледно је био позитиван, јер Борота 17. октобра пише Пејићу:
Са Немцима морао сам побољшати односе, да би усташама ускратио неограничену власт. Дао сам немачке заробљенике за пуштање таоца и попуштање притиска на Србе.67
Борота затим наводи како су Немци намеравали да узимају нове таоце, а Хрвати да их воде у логор. „То је спречено“, пише он, али су у Мостару породице четника ипак одведене у логор.68
Овом разменом немачких заробљеника за српске таоце завршена је четничка офанзива против Немаца у Босни. Као и раније, четници су наставили да се боре против усташа и комуниста.
ИЗВОРИ:
20, 21 И. Авакумовић, Михаиловић према немачким документима, 157.
22 И. Авакумовић, Михаиловић према немачким документима, 158.
23, 24 и 25 АВИИ, ЧА, К-281, рег. бр. 4\1.
26 АВИИ, ЧА, К-281, рег. бр. 3\1.
27 АВИИ, ЧА, К-281, рег. бр. 2\1.
28, 29, 30, 31, 32 и 33 АВИИ, ЧА, К-281, рег. бр. 3\1.
34, 35, 36 и 37 АВИИ, ЧА, К-281, рег. бр. 4\1.
38 и 39 АВИИ, ЧА, К-281, рег. бр. 3\1.
40 АВИИ, ЧА, К-281, рег. бр. 5\1.
41 АВИИ, ЧА, К-281, рег. бр. 2\1.
42 АВИИ, ЧА, К-281, рег. бр. 5\1.
43 АВИИ, ЧА, К-281, рег. бр. 5\1.
44 АВИИ, ЧА, К-281, рег. бр. 4\1. Такође: К-281, рег. бр. 5\1, у књизи примљених депеша потпуковника Остојића за 19. септембар.
45 АВИИ, ЧА, К-281, рег. бр. 2\1.
46 АВИИ, ЧА, К-281, рег. бр. 4\1.
47 АВИИ, ЧА, К-281, рег. бр. 4\1. Дорош је вероавтно шифра команданта Озренског корпуса Цвијетина Тодића. Хамовић је мајор Божидар Хамовић, вероватно Тодићев помоћник или начелник штаба. Рођен је у Мостару, пре рата је био ађутант команданта 32. пешадијског пука у овом граду. На Озрен одлази почетком 1942, породици се јављао до пролећа 1945. године (према подацима из Хамовићеве породице, датим аутору).
48, 49, 50 и 51 АВИИ, ЧА, К-281, рег. бр. 4\1.
52 И. Авакумовић, Михаиловић према немачким документима, 157.
53 АВИИ, ЧА, К-281, рег. бр. 4\1.
54, 55 и 56 АВИИ, ЧА, К-281, рег. бр. 2\1.
57 АВИИ, ЧА, К-281, рег. бр. 5\1.
58 АВИИ, ЧА, К-281, рег. бр. 4\1.
59, 60 и 61 АВИИ, ЧА, К-281, рег. бр. 2\1.
62 АВИИ, ЧА, К-281, рег. бр. 4\1.
63, 64, 65, 66, 67 и 68 АВИИ, ЧА, К-281, рег. бр. 2\1.
(М. Самарџић, Борбе четника против Немаца и усташа, други том)


Фалсификован извештај Павла Ђуришића




Потпис са фалсификованог извештаја


Потпис са једног Ђуришићевог оригиналног извештаја

У књизи “Геноцид над муслиманима“ наведени су спискови жртава за већи део области у којима су четници убијали муслиманске цивиле. Што се тиче осталих крајева, Дедијер и Милетић су се задовољили цитирањем оптужнице против Драже из 1946. године. Далеко највећи број жртава, ван објављених спискова, овде се наводи за Бјелопољски срез. У оптужници пише да су “јануара 1943. године четници Павла Ђуришића убили у срезу Бјелопољском око 400 мушкараца и око 1.000 жена и деце муслиманске вероисповести“. Дедијер и Милетић цитирају оптужницу у вези још једног случаја:
У фебруару 1943. године четници под командом Захарија Остојића, Петра Баћовића, Павла Ђуришића, Воје Лукачевића, Вука Калаитовића и других, у срезовима Пљеваљском, Чајничком и Фочанском заклали су 1.200 мушкараца и 8.000 стараца, жена и деце и опљачакали па потом спалили 2.000 домова.195
Као доказни материјал наведена су два извештаја, која се приписују мајору Павлу Ђуришићу, команданту Лимско-санџачких четничких одреда. У првом, од 10. јануара 1943, поред осталог се каже:
“Акција на десној обали Лима у срезу Бјелопољском завршена је…
Жртве: Муслимана бораца око 400
Жена и деце око . . . . 1.000
Наше жртве: 14 мртвих и 26 рањених од којих три жене…
Морал код нашег народа са овом борбом је нарочито подигнут на великој висини. Са овом борбом је нарочито подигнут углед организације код народа као моћне и јаке, јер је ова борба завршена тако рећи у једном дану иако је непријатељ био скоро раван нашим снагама, као и зато, што је народ јасно приметио, да окупатор није смео да интервенише на страну муслимана, како је то до сада стално испољавано.
Морал код муслимана је потпуно опао. Једно село на левој обали Лима (с. Кукоље) било је понудило предају оружја, али сам одбио да примим оружје из чисто политичких разлога како би и Италијанима ставио до знања, да желим да се сукоб локализује као и да народ жели мир са свима који хоће мир (пошто је ово село било увек мирно). Поред тога они муслимани, који су са нама још из раније желели сарадњу ступили су у сукоб и свађу са онима, који су до сада нападали наш живаљ.
Италијани првог дана борбе (6 – 1 -) покушали су да интервенишу. Међутим из Колашина сам јавио депешом да ћу ја лично локализовати сукоб, у противном да ће бити нападнуте и италијанске трупе од самог народа. Ради тога нису смели ни интервенисати.
По моме доласку на терен, поново су хтели да интервенишу и били су чак извели и артиљерију, али када сам им рекао, да ћу ја стати на страну народа и отворено ступити у сукоб са њима ако буду потпомагали муслимане, одустали су од те намере. Две чете Италијана биле су изашле одмах да интервенишу у корист муслимана, али су наши већ по утврђеном плану припуцали на њих и убили су једног Италијана, а ранили три и одмах су се повукли с тим, што за жртве нису давали никаквог приговора…“196
Други документ приписан Ђуришићу наводно је послат Дражи 13. фебруара 1943. године. Ту поред осталог стоји:
“Акција у Пљеваљском, Чајничком и Фочанском срезу противу муслимана извршена је.
Операције су изведене тачно по наређењу и задатој заповести…
Наши одреди 7. овог месеца у току ноћи, већ су избили на р. Дрину, те су борбе закључно са тим даном биле углавном завршене, а затим је настало чишћење ослобођење територије. Сва муслиманска села у три поменута среза су потпуно спаљена тако, да ниједан њихов дом није остао читав.
Сва имовина је уништена сем стоке, жита и сена… Наређено је и предвиђено прикупљање људске и сточне хране у одређеним местима… као и ради спровођења и учвршћивања организације на ослобођеној територији.
За време операција се приступило потпуном уништавању муслиманског живља без обзира на пол и године старости.
Жртве. – Наше укупне жртве су биле 22 мртва од којих 2 несретним случајем и 32 рањена.
Код муслимана око 1.200 бораца и до 8.000 осталих жртава: жена, стараца и деце…
Поседање ослобођене територије. – За команданта зоне и свих јединица на истој до извршења организације одредио сам капетана прве класе Лукачевића Војина…
Морал: код наших јединица био је у сваком погледу изврстан и на веома високом ступњу. Херојски подухвати сваког појединца и читавих јединица са својим старешинама су у свакој ситуацији доказали видног изражаја и заслужују сваку похвалу…
Интервенција окупатора из Пљеваља и Чајнича састојала се само у томе – заштита и обезбеђење њихових гарнизона од опасности услеђења нашега напада.“197
Први од ова два извештаја заиста је написао Ђуришић, што се види како по стилу, тако и по наведеним цифрама, које су код њега увек биле претерано високе када је реч о другој страни. Сопствене губитке Ђуришић је наводио тачно, или макар приближно тачно, тј. у овим борбама вероватно је заиста погинуло 14 и рањено 26 његових људи. У складу са тим губицима могу се проценити и губици муслимана, и то на неколико десетина погинулих и нешто више рањених бораца. Исто тако, број убијених цивила вишеструко је мањи од 1.000. Из документа се уочава да циљ напада није био да се униште муслимани, већ да се пацификује долина Лима. Овде су муслимани, које су помагали и хушкали Италијани, већ месецима нападали српска села, спаљивали их и убијали цивиле. Четници су то дуго покушавали да осујете преговорима и са Италијанима и са муслиманима. И у току самих борби преговори су настављени, а муслиманима у селу Кукоље, које је “било увек мирно“, Ђуришић је оставио оружје.
О догађајима који су довели до напада на муслимане у долини Лима 6. јануара 1943, говори и извештај четничке обавештајне службе од 22. октобра 1942, у коме се поред осталог каже:
“Осман Растодер, Ћазим Силајић, хоџа Ровчанин и хоџа Пачариз ових дана извршили су нападе на одреде Раде Корде, попалили више српских села и борба по сазнању још траје… При нападу муслимана на Рада Корду и његове четнике извршен је напад и на Ћаловића клисуру и у овом нападу су по сазнању учествовали и Италијани.
Према догађајима који се сада одигравају у Санџаку, тенденција је муслиманских првака да се униште сва српска села и истерају Срби из зоне: Бистрица – Првско – Пећарска – Захумска и Ћаловиће. На тај начин потпуно би потиснули наш утицај из Санџака и везали се делови муслимански око Бродарева, Пријепоља и Нове Вароши са онима у околини Сјенице и даље са Метохијом и Албанијом.“198
У документу још стоји да се комунисти слободно крећу територијом под контролом муслимана и да им ови чак пружају подршку. Због злочина над Србима Немци су касније ухапсили хоџу Пачариза. Слична ситуација била је и у другим срезовима ове области, како у вези непрекидних напада муслимана на српска села, тако и по питању њихове сарадње са комунистима. Највише успеха муслимани су имали у Чајничком срезу, који су до краја децембра 1942. године потпуно освојили, пошто су разбили Дрински корпус.
Извештај од 13. фебруара је фалсификат, што се такође види и по стилу и по садржају.
Прво, док је Ђуришић користио црногорске локализме, попут “на страну муслимана“, уместо “на страни муслимана“, или “из раније“, уместо “од раније“, у овом тексту има доста кроатизама: “Да би се спречио сваки повраћај“, “на веома високом ступњу“, “доказали видног изражаја“, “од опасности услеђења нашега напада“… Ово говори да је фалсификатор био хрватске националности.
Друго, у Ђуришићевим текстовима никада нема толико кратких пасуса, односно нових редова, и уопште његове реченице су дуже.
Треће, Ђуришић не би написао “7. овог месеца“, јер се тада по правопису иза редног броја није писала тачка. У четничким документима обично стоји “7-ог о м“, “7 фебруара“, “7 – ИИ“, и сл. Међутим, тачку иза редних бројева видимо у документима “Независне Државе Хрватске“, што указује да је фалсификатор током рата припадао њеним формацијама.
Четврто, тога дана, 13. фебруара 1943. године, Ђуришић се налазио код Драже, у његовом штабу у село Горње Липово код Колашина, а не “на положају“, како је овде наведено. Не само што није писао извештаје о убиствима муслимана, већ је Дража мајору Захарију Остојићу 13. фебруара пренео следећу његову поруку: “Павле наређује својима да муслимане тамо не дирају“.199
Пето, линија командовања није била таква да је Ђуришић наређивао Лукачевићу. Лукачевићу је наређивао Остојић, а наредио му је да хита према Неретви, што је он и учинио. Остојић је известио Дражу 16. фебруара да је Лукачевић стигао до његовог штаба, који се налазио у Калиновику.200
Шесто, Ђуришић не би погрешно навео Лукачевићево име, јер је знао да се он зове Војислав, а не Војин. Лукачевићев чин и име никада није наводио овако формално, већ би написао само “Воја“.
Седмо, Ђуришић није користио термине “командант зоне“ и “ослобођена територија“, који су иначе уобичајени код комуниста. Такође, рекао би “јуначки“, а не “херојски“< управо су комунисти јунаке заменили херојима, што због опонашања сличне руске речи (герој), што због избегавања термина из српске војничке традиције (јунак, јунаци).
Осмо, наређења и заповести на која се овај извештај позива, а на која се упућује у фусноти, нису гласила да се приступи “потпуном уништавању муслиманског живља без обзира на пол и године старости“, већ је, као што смо видели, Ђуришић нагласио: “?ене и децу не убијати“.
Девето, у списковима жртава у Пљеваљском, Чајничком и Фочанском срезу, и поред њихових увећавања, за цели рат наведено је знатно мање од 8.000 цивила. И иначе не би било могуће да се у планинској области, завејаној снегом, у тако кратком року убије 1.200 бораца и 8.000 цивила и притом да се запале све куће у три среза.
У овом нападу на усташе, који је трајао од 4. до 7. фебруара 1943. године, учествовало је 4.900 четника, из састава Оперативних јединица Лимско-санџачких четничких одреда, 1. и 2. милешевског, Дурмиторског и Дринског корпуса.201
Комунистима су, дакле, недостајала четничка документа усташког карактера – “За време операција се приступило потпуном уништавању муслиманског живља без обзира на пол и године старости“ – и они су то покушали да реше ангажујући неког бившег усташу да начини овај фалсификат.
ИЗВОРИ:
195 В. Дедијер, А. Милетић. Геноцид над муслиманима, 582.
196 Зборник докумената, том 14, књига 2, 49-52.
197 Зборник докумената, том 14, књига 2, 182-185.
198 АХН, Фонд НОБ, фасцикла 12, док. 25.
199 Зборник докумената, том 14, књига 2, 212.
200 АВИИ, ЧА, К-293, рег. бр. 2\1.
201 Зборник докумената, том 14, књига 2, 141, 121-127.
(Из књиге М. Самарџића “Дража и општа историја четничког покрета“, 14. том, стране 122-144; УНА ПРЕС, Београд, 2009)