УЈЕДИЊЕНА ФАШИСТИЧКА ЕВРОПА

Николај Малишевски
УЈЕДИЊЕНА ФАШИСТИЧКА ЕВРОПА

Почетком Другог светског рата читава Европа буквално је била преплављена диктаторима: Пилсудски, па Бек у Пољској, Сметона у Литви, Улманис у Летонији, генерал Метаксас у Грчкој, у Италији Мусолини, у Португалији генерал Кармон па Салазар; Примо де Ривера, па одмах затим Франко у Шпанији, у Албанији Ахмет Зогу, у Румунији маршал Антонеску, у Естонији Пјаст, у Финској маршал Манерхајм, у Мађарској адмирал Хорти; Цанков, па за њим цар Борис у Бугарској; Квислинг у Норвешкој, Анте Павелић у Хрватској, монсињор Тисо у Словачкој…

Добар део њих су постали фирери својих држава још пре 1933, када је на власт у Немачкој дошао Хитлер, који је европске владаре ујединио ради похода на Исток.

И Белгија, Холандија и Луксембург – земље које нису биле диктаторске и нису званично ратовале са СССР – су на совјетско-немачки фронт упутиле између 90 и 110.000 војника, а Швајцарска и Шведска, формално неутралне, заједно са Шпанијом (Плава СС дивизија и авио-ескадра) послале су против Русије више од 50.000 добровољаца. Последњу такву војну јединицу од Норвежана и Данаца, дивизију Нордланд, Црвена Армија разбила је код Берлина. Немачки аутор књиге Резултати Другог светског рата (1953) К. Пфефер доказује: „Највећи део добровољаца из Западне Европе ишао је на Источни фронт јер је у томе видео заједнички задатак Запада (…) добровољци из Западне Европе су, по правилу, служили у војним  јединицама СС…“

Познати енглески историчар А. Тејлор, пишући о две „неутралне“ земље – Швајцарској и Шведској – које су мање од свих других зависиле од нацизма, наводи да су и оне „Немачкој могле донети више користи као неутралне него да су се нашле у положају побеђених. Немачка је из Шведске добијала руду гвожђа а прецизне уређаје из Швајцарске. Без тога не би могла да настави рат“. Наиме, готово сваки трећи фашистички пројектил произведен је од челика од шведске руде, а безмало сав волфрам стизао је Хитлеру из Португалије…

Чешка – 30-тих година светски извозник оружја, са 45 потпуно мобилисаних и добро наоружаних дивизија – се без иједног испаљеног метка предала немачкој војсци од 30 дивизија. Зато су фабрике само једног чешког концерна, Шкоде, од августа 1938 (када су Немци заузели Судете) до септембра 1939. нацисте снабделе са онолико војне опреме колико Британце све војне фабрике Велике Британије. Совјетски Савез Немци су напали са 21 тенковском дивизијом, од којих је пет било опремљено чешким тенковима.

Највећи део европског становништва сарађивао је са хитлеровцима, не само из идеолошке блискости колико из саможивости, надајући се ћару у ресурсима богатој Русији.

Фирер је, заправо, предводио свеевропски крсташки поход против совјетске Русије.

Амбасадор Немачке у Ватикану, Фон Берген, саопштио је тако 24. јуна 1941. Берлину да „у круговима блиским Ватикану поздрављају ову нову фазу рата са одређеним олакшањем, и с посебним интересовањем прате њен ток“.

Кога све ту није било? Словенске Пољске? Но, ваља се присетити да се у Хитлеровој армији борило више од 100.000 официра и војника који су, 1. септембра 1939, поседовали пољске пасоше. Професор Ричард Качмарек, директор Института историје Шлеског универзитета, аутор књиге Пољаци у Вермахту, тврди да је „кроз немачку армију у току рата прошло око пола милиона Пољака“ (И Армија Крајова, под руководством избегличке владе из Лондона, борила се често жешће против Црвене Армије и партизана него против Вермахта). Тако су, рецимо 1942, Пољаци чинили 40–45 одсто састава 96. пешадијске дивизије Вермахта, око 30 одсто 57. дивизије, толико (заједно са Чесима) и 11. дивизије, те око 12 одсто 110. дивизије… У интервјуу пољским новинама Газета Виборча (Gazeta Wyborcza) Р. Качмарек вели: „Можемо сматрати да 2–3 милиона људи у Пољској има рођаке који су служили у Вермахту. Колико њих зна шта се с тим људима збило? Мене студенти стално питају како да сазнају шта им се десило са стрицем, дедом. Њихови најрођенији то прећуткују, ограђујући се да је деда погинуо у рату. Но, трећа послератна генерација се тиме не може више задовољити“.

Једина земља у Европи која није пристала да учествује у фашистичком безумљу, које је обухватило читаву Европу, била је Србија. Пакт о придруживању осовини Рим-Берлин-Токио, који је у Бечу 25. марта 1940. потписао тадашњи премијер Југославије Драгиша Цветковић, и који је предвиђао да се читава економија земље стави на располагање Хитлеру, а немачкој војсци дозволи пуна слобода кретања по њој, изазвао је експлозију народног негодовања. Два дана после потписивања премијер је свргнут, а пакт раскинут.

И у Београду и у целој земљи становништво (српско; прим. УредништваСрпског Листа) је ликовало, славећи победу. На улицама су паљена страшила са ликом свргнутог премијера колаборационисте. У Берлину су ти догађаји изазвали такав бес да је Хитлер истог дана потписао директиву под шифрованим називом „Казна“. Европска штампа је, спроводећи бесомучну антисрпску кампању, почела да описује „прогоне немачке мањине“ у Србији. Растурани су фото-фалсификати у којима су у крупном плану приказиване „избеглице“ – „жртве југословенског терора“. Напад на Србију (формално на целу Југославију; прим. СЛ) немачких и сателитских јединица почео је непрекидним дводневним бомбардовањем Београда, у коме је погинуло више од 18.000 људи. Иако су Срби оборили 40 бомбардера, укупна тежина бомби, бачених на Београд, превазилазила је 360 тона.

Сваки човек који слави Дан победе 9. маја мора зато да зна да је бомбардовање Београда 1941. у много чему поспешило устанак Јужних Словена, и то пре свега захваљујући Србима.

Наиме:

– Почетак реализације плана Барбароса и упад у СССР одложен је за месец дана, а због доласка јесени са кишама и ветровима, блатњавим путевима и хладноћом, немачка техника је почела да троши гориво изнад сваке предвиђене норме (отприлике за трећину), што је успорило блицкриг;

– У јеку борби пред Москвом Хитлер је био принуђен да део дивизија пребаци са Источног фронта на Запад, за борбу против непокорних Срба*;

Почетком Другог светског рата, сви ауторитарни режими представљали су гигантске чиреве на телу европске цивилизације. Од двадесетак земаља Европе постојећих у јуну 1941. (не узимајући при том у обзир и оне патуљасте) готово половина – Шпанија, Италија, Данска, Норвешка, Мађарска, Румунија, Словачка (у то време немачким диктатом раздвојена од Чешке), Финска, Хрватска (и тада насилно одвојена од Југославије) – ступиле су, заједно са Немачком, у борбу против Русије/СССР, на Источни фронт пославши своје оружане снаге. Не рачунајући укупну бројност армија тих званичних савезника Немачке, само у саставу Вермахта и СС борило се преко 1,8 милиона становника свих крајева Европе!

Општи утисак о томе ко се и како борио против Русије могуће је стећи прегледом састава војних заробљеника из маја 1945. Тада се Совјетима предало 60.280 Пољака, 23.136 Француза, 21.822 Хрвата, 4.729 Холанђана, 2.010 Белгијанаца, 1.652 Луксембуржана, 456 Данаца, и неколико хиљада Чеха. А то је само део војних ефектива послатих на Источни фронт из земаља које, наводно, нису ратовале против СССР. Довољно је рећи да је око 600.000 војних заробљеника из Немачке и њених земаља-савезница совјетска команда после одговарајуће провере ослободила непосредно на фронтовима на којима су се и предали.

У титанској борби, народ СССР-а успео је да извојује победу над ауторитарно-фашистичким чиревима који су били дубоко урасли у тело Европе. Али, не смемо заборавити да су и нацизам и тоталитаризам чеда европског прогресивизма и рационализма. Нису се тек тако и Хитлерови нацисти и њихови вазали из других земаља пред крај рата упињали да се предају Англо-Американцима, а не совјетским јединицама. Ваља и то имати на уму при просуђивању који је режим – совјетски или западни, „либерално-демократски“ – био ближи фашистичком.

Иако је рат почет у јуну 1941. представљао борбу између два идеолошка антипода – фашизма и комунизма – борбу не за живот, већ на смрт – нашим прецима тај антагонизам није значио ништа. За њих је то био Велики отаџбински рат – рат против непријатеља који је напао нашу земљу.

Рат да би се опстало. Свети рат.

Николај Малишевски, рођен 1977, професор је политикологије на Институту парламентаризма и предузетништва и доцент на катедри за филозофију и универзитетско образовање Републичког института у Минску, Белорусија, где ради и живи. Пише на теме из области историје, локалних сукоба, информационе политике. Аутор је неколико књига и редовни сарадник Фонда стратешке културе.

Напомена: Објављено на сајту Фонд стратешке културе па на сајту Нови Стандард 9. маја 2012. Наслов дало и приредило Уредништво Српског Листа.

НАПОМЕНА МОМЧИЛА СЕЛИЋА

Господин Малишевски пропустио је да наведе и да Роберт Макдауел, последњи амерички официр за везу код генерала Драгољуба Драже Михаиловића у својој књизи Кључна улога Срба у Другом светском рату(код нас објављеној под насловом Стрељање историје, Поета: И.П. Рад, Београд 2012) тврди да је 1941–1942. Југословенска војска у отаџбини саботажом немачких војних транспорта за Северноафрички и Стаљинградски фронт одлучујуће допринела Савезничким победама на тим ратиштима, а тиме и исходу Другог светског рата.

(Макдауелов мемоар је 40 година држан под ембаргом у САД, а код нас објављен са непотпуним индексом, неодговарајућим пропратним текстовима и без икаквог научног апарата.)

Добро је имати на уму, такође, да један од поднаслова верзије текста Малишевског у Новом Стандарду јесте „Српска кривица пред ЕУ?“, и да баш у том упиту лежи и суштина одговора на готово све што нам се, као народу и држави, дешава већ безмало три деценије.

Подсетимо се: на Источни фронт Белгија је послала Легију Валонија (LaLegion Wallonie), франкофона од којих је 2.500 погинуло да краја рата, и Легију Фландрија (Vlaanderen) те неке друге јединице, у којима је служило преко 25.000 Фламанаца, Француска Легију добровољаца (La Legion desvoluntaires francaises) од 2.500 војника, Афричку фалангу (Phalange africaine) од колона из Северне Африке, и гренадирску СС дивизију Карло Велики(Waffen Grenadier Division der SS ‘Charlemagne‘) од 10.000 припадника, кроз коју је до краја рата прошло преко 30.000 Француза. Холандија је својим држављанима попунила Добровољачку СС оклопну гренадирску дивизијуХоландија (SS Freiwillige Panzer Grenadier Division ‘Nederland‘) и Гренадирску СС дивизију Холандска милиција (SS Grenadier Division‘Landsturm Nederland‘), Данска, Шведска и Норвешка Оклопну СС дивизијуВикинг (SS Panzerdivision ‘Wiking‘) и Добровољачку оклопну СС дивизијуНордланд (SS Freiwillige Panzer Division ‘Nordland‘), Летонија (Латвија) Гренадирску СС дивизију Летонија (Waffen Grenadier Division der SS‘Lettland‘) и Гренадирску СС дивизију Латвија, (Waffen Grenadier Divisionder SS ‘Latvia‘), Естонија Гренадирску СС дивизију Естонија (WaffenGrenadier Division der SS ‘Estland‘), док је Мађарска нацистима дала људе за Добровољачку коњичку СС дивизију Марија Терезија (SS FreiwilligeKavallerie Division ‘Maria Theresa‘), Гренадирску СС дивизију Хуњади(Waffen Grenadier Division der SS ‘Hunyadi‘), и Гренадирску СС дивизијуГомбош (Waffen Grenadier Division der SS ‘Gombos‘). Италија је послала добровољце за Гренадирску СС дивизију Италија (Waffen Grenadier Divisionder SS ‘Italia‘).

Ваља при том имати на уму да је свака немачка дивизија бројала 10.000 војника, мада је Добровољачка брдска СС дивизија Принц Еуген (SSFreiwillige Gebirgs Division ‘Prinz Eugen‘) имала око 40.000 бораца, фолксдојчера из Југославије.По подацима из француске брошуре СС интернационала (L’internacionale SS, уредник Франсоа-Гзавие де Виви /Francois-Xavier de Vivie/; Историја – месечна ревија /Historia – revuemensuele/, Париз 1973) преко 600.000 фашиста из целе Европе борило се у саставу СС-а.

Разломљене по националном пореклу, те цифре, добијене упоређивањем немачких података (Лотара фон Грелена /Lothar von Greelen/ и Феликса Штајнера /Felix Steiner), те англосаксонских (Џорџа Стајна /George Stein/) и француских (Франсоа Дипра /Francois Duprat/), пружају следећи увид:

Добровољно, на страни нациста у Другом светском рату ратовало је 4.000 Финаца, 6.000 Данаца, 8.000 Норвежана, 40.000 Холанђана, 25.000 Фламанаца, 9.000 Валонаца, 300 Швеђана, 25.000 Летонаца, 15.000 Естонаца, 10.000 Француза, 700 Швајцараца, 100 Британаца, 10.000 Италијана, 6.000 Словенаца, 4.000 Шиптара (Брдска СС дивизија Скендербег /Waffen GebirgsDivision der SS ‘Skanderbeg‘/), 20.000 босанских муслимана (Брдска СС дивизија Ханџар /Waffen Gebirgs Division der SS ‘Handschar‘/ и Брдска СС дивизија Кама /Waffen Gebirgs Division der SS ‘Kama‘/), 1.000 Грка, 5.000 Чеха, 40.000 Мађара, 3.000 Бугара, 5.000 Румуна, док је кроз шпанску Плаву дивизију (Division espanola de voluntarios), снаге 18.000 бораца, током рата прошло око 50.000 добровољаца.

На страни Хитлерове Европске уније из 1938–1945. у оквиру регуларних војних ефектива својих држава ратовали су на Источном фронту: целокупна војска Финске (око 400.000 људи); мађарска 2. армија (200.000) а при крају рата и цела мађарска војна сила; целокупна војна сила Румуније од неколико милиона људи; Словачка са својом Мобилном дивизијом од 10.000 бораца и Безбедносном дивизијом од 6.000 војних полицајаца. „Независну државу“ Хрватску је на Стаљинграду представљала 369. „појачана пјешачка пуковнија“ (око 6.500 усташа) и Хрватска „зракопловна легија“ од око 350 људи, а на Црном мору Хрватска „поморскa легија“, од 350 припадника.

Подаци о овим елементима међуевропске сарадње током Другог светског рата дају се наћи по зборницима, енциклопедијама, монографијама, мемоарима, студијама, популарним брошурама и књигама приступачним не само војним историчарима или политиколозима, већ и свима које увиди у текуће понављање тужне историје европско-еуропских односа занимају мимо „политичке коректности“. Но, присташе наддржаве која је при свом рађању прогутала и Југославију – саздану управо по прокламованим назорима бриселских бирократа – немају намеру да се баве паралелама очитим већ самим својим језиком.

„Југоисточне Европе“, наиме, није било ни као појма док га хитлеровци нису пустили у промет 1940-их; антисрпство последње три деценије да се – од речи до речи – једначити са аустроугарским, немачким, британским и другим западњачким новинским клеветама из раних 1900-их – нарочито после 1903, када се Мајским превратом Србија запутила ка истинској независности.

Ниподаштавање народа и земаља који „не знају где им је место“ остало је, наиме, ослонац целокупне еуропске политике према Балкану, у шта се тако мукотрпно тренутно уверавају и Грци, Бугари, Румуни, чак и Хрвати и Словенци.

Малишевски – мада очито носталгичан спрам СССР-а (што му донекле и приличи, будући рођен као совјетски држављанин, за разлику од наших русофила, најчешће стаљиниста) – јесте зато дубоко у праву када темеље западњачког антисловенства уочава у патолошкој зависти некадашњих варвара Црне шуме Евроазије.

Јер, та тајга историјске географије, коју помиње и Тејлор на кога се аутор позива, уз климу и мрак Севера, оставила је свој траг на духу оних којима није преостајало осим да рачунају докле им памет допире, сваку душевност сматрајући опасном по, како им се чинило – и како им се, изгледа, и даље чини – њихов телесни опстанак а камоли болесну потребу за доминацијом.

Данас, то се оваплоћује кроз њихову – па, несрећом, све више и нашу – запевку о „бољем животу“, израженом бруто националним дохотком, растом берзанских акција, вредношћу њихове валуте и „културом“ наметаном политичком и привредном силом и маркетиншком подлошћу.

Јер, фашизам није побеђен, као ни комунизам.

Оба зла – саздана с дубоке безбожности – живе, те Малишевском, и другим све бројнијим ауторима диљем света, ваља одати признање на позивима да се с њима суочимо, бар онако срчано као наши очеви и деде.

Јер, сами неће нестати.

Списак Пећанчевих војвода који су прешли код Драже

Јужна Србија, пролећа 1942. У средини седи мајор Миодраг Палошевић, Дражин делегат. Трећи с лева стоји војвода Драгослав Почековић Дочек. Као млади четник војводе Пећанца учествује у балканским ратовима и у Првом светском рату. Од лета 1941. ради за Дражину организацију. Немци га откривају и хапсе маја 1942, али им бежи у Нишу. Поново је откривен у Јелашници. Његов пратилац је рањен а он је погинуо у бороби против Немаца, 16. маја. После рата комунисти га проглашавају за “народног непријатеља“ и конфискују му имовину. Људство његовог одреда Немци су одвели на Бањицу

Према истраживањима историчара Александра Динчића, већина четничких војвода Косте Пећанца прешао је током рата у Дражину организацију. Динчић је сачинио списак од 56 Пећанчевих војвода који су посталио Дражини, међу којима су били и Пећанчев млађи син војвода Милан Миловановић и посинак војвода Вукоје Миловановић. Неколицина Пећанчевих војвода је ступила и у партизанске редове.

Ово је списак Пећанчевих војвода који су прешли код Драже:

1. ВОЈВОДА БАРБАТОВАЧКИ – ЗАЈИЋ Ранђел
Командант батаљона 2. косаничке бригаде Топличког корпуса ЈВУО.
Убијен 1945. од КНОЈ-а.

2. ВОЈВОДА БИЉЕШКИ – ЈАНКОВИЋ Љубомир
Нестао у немачком логору 1943. године. Био је организатор равногорског покрета у Топлици.

3. ВОЈВОДА БЛАГОТИНСКИ – ТОДОРОВИЋ Живојин „Жика“
Нестао 1945. у Босни са Врховном командом ЈВУО.

4. ВОЈВОДА БУВСКИ – НИКОЛИЋ Илија
Нестао 1945. године у Босни као официр у штабу Јужноморавске бригаде ЈВУО (преформиране Јужноморавске групе корпуса).

5. ВОЈВОДА БУБЛИЧКИ – ЂОРЂЕВИЋ Душан
По једној верзији, стрељан од Бугара у лето 1943. код Бублице као Дражин организатор; по другој, стрељан на Бубњу исте године, такође као Дражин организатор. Сведоци су сложни да су га Бугари негде одвели везаног.

6. ВОЈВОДА БУКОВАЧКИ – СТЕФАНОВИЋ Милан „Парнавеја“
Организовао равногорски покрет у Расини а после рата робијао.

7. ВОЈВОДА ВЕЉЕГЛАВСКИ – ПОПОВИЋ Радоје
Погинуо септембра 1942. код Брестовца од партизана као новопостављени командант Горског штаба 180.

8. ВОЈВОДА ВИДОВАЧКИ – КУШТРИМОВИЋ Ника
Погинуо 17. фебруара 1944. код Велике Плане у борби против партизана као командант 1. батаљона 1. Топличке бригаде Топличког корпуса ЈВУО.

9. ВОЈВОДА ВИЧКИ – ДРАМИЋ Бориша „Бора“
Као јатак Дражиних четника у Топлици ухваћен од КНОЈ-а и стрељан у Прокупљу.

10. ВОЈВОДА ВЛАСОТИНАЧКИ – ИВКОВИЋ Јован
Ухапшен од Немаца као организатор равногорског покрета у Лужници и одведен у заробљеништво. После рата емигрирао у Америку.

11. ВОЈВОДА ВУЧИТРНСКИ – ПЕРОВИЋ Гаврило
Нестао 1945. у Босни са јединицама ЈВУО.

12. ВОЈВОДА ГАБРОВАЧКИ – СТОЈИЋ Живојин
Стрељан новембра 1944. у Нишу као сарадник равногорског покрета.

13. ВОЈВОДА ГЛАСОВИЧКИ – ЉУМОВИЋ Андрија
Стрељан од Немаца октобра 1942. на Бубњу код Ниша као организатор равногорског покрета у Топлици. Стрељан са Михајлом Арсићем.

14. ВОЈВОДА ГРЕВАЧКИ (ВЕЛИКОШИЉЕГОВАЧКИ) – ДОБРИЧАНИН Милош
Убили га партизани новембра 1942. код Сокобање као организатора равногорског покрета. (Отац нашег познатог филмског глумца Драгутина-Гуте Добричанина)

15. ВОЈВОДА ГОРЊОТОПОНИЧКИ – СТОЈАНОВИЋ Првул
Заклали га партизани фебруара 1943. у селу Паљина код Ниша као организатора равногорског покрета.

16. ВОЈВОДА ГОЧКИ – ГОРДИЋ Богдан
Као сарадника и организатора равногорског покрета Немци га терају у заробљеништво где се разболео и умро. По другим подацима после рата емигрирао и крио се под туђим именом.

17. ВОЈВОДА ДОБРОДОЛСКИ – ЂУРОВИЋ Срђан
Убијен 1945. у одметништву као припадник штаба Косаничке четничке бригаде Топличког корпуса ЈВУО. Погинуо на Соколовици.

18. ВОЈВОДА ДОЊОМОРАВСКИ – ПОЧЕКОВИЋ Драгослав „Почек“
Погинуо маја 1942. у пећини званој „Мечја рупа“ у селу Јелашница код Ниша као организатор равногорског покрета у нишком крају. Убили га Немци са недићевцима.

19. ВОЈВОДА ДУКАЂИНСКИ – МИЛЕНКОВИЋ Светислав
Погинуо 9. јануара 1943. у борби против комуниста у селу Разбојна као командант Дукађинске бригаде која се налазила у састав Расинског корпуса као прва Летећа бригада.

20. ВОЈВОДА ЖУПСКИ – ЂОРЂЕВИЋ Милан „Топузлија“
Финансирао равногорце целог рата. Убијен у Гарском потоку од комуниста.

21. ВОЈВОДА ЈАБЛАНИЧКИ – МИХАЈЛОВИЋ Крста
Прешао на страну ЈВУО. Обесио се у својој кући када је чуо да му је син погинуо а ћерка пришла комунистима.

22. ВОЈВОДА ЈАСИЧКИ – ПЕТКОВИЋ Александар „Алекса“
Командант 4. нишке бригаде Чегарског корпуса.
Нестао 1945. године.

23. ВОЈВОДА ЈАСТРЕБАЧКИ – МИЉКОВИЋ Светозар „Тоза Нишлија“
Стрељан од Немаца 14. септембра 1944. у логору на Црвеном крсту у Нишу. Доведен под сумњом да је наклоњен Дражи. Био је шнајдер у Нишу.

24. ВОЈВОДА ЈАСТРЕБАЧКИ – НИКОЛИЋ Драгољуб „Круше“
Заробљен од Немаца јануара 1943. код Рибарске Бање као командант Великошиљеговачког батаљона Расинског корпуса ЈВУО и одведен у заробљеништво. После рата емигрирао у Аустралију. Био је ваздухопловни потпоручник (пилот – ловац).

25. ВОЈВОДА КУРШУМЛИЈСКИ – МИЛОВАНОВИЋ Милан „Пећанац“ (млађи син Косте Пећанца)
Заробљен од равногораца у Луковској Бањи (по другим подацима, добровољно им пришао, јер се посвађао са оцем). Прешао код Драже и био командант једног батаљона у 2. косаничкој бригади
Ухваћен приликом покрета за Босну и стрељан новембра 1944. у Београду.

26. ВОЈВОДА КОЗЈАЧКИ – КИМИЋ Јордан
Заробљен од окупатора као организатор равногорског покрета и одведен у заробљеништво. После рата емигрирао у Енглеску где је и умро.

27. ВОЈВОДА КОПАОНИЧКИ – ТОМАШЕВИЋ Мирко
Убијен 11. новембра 1945. у селу Тржац (александровачка Жупа) као командант Расинско-топличко герилске групе одреда ЈВУО. По другој верзији успео је да побегне у Грчку и емигрира. За време рата био је командант 2. расинске бригаде.

28. Други: МАРЈАНОВИЋ Радош
Убијен од комуниста 1944. у Великој Грабовници као командант 2. батаљона Копаоничке бригаде Расинског корпуса ЈВУО.

29. ВОЈВОДА КОСАНИЧКИ – ФИЛИПОВИЋ Милорад
Заменик команданта 1. батаљона 1. косаничке бригаде Топличког корпуса ЈВУО. Погинуо 1945. од КНОЈ-а.

30. ВОЈВОДА ЛЕСКОВИЧКИ – АРАНЂЕЛОВИЋ Никодије „Коде“
Убијен 1945. у скопској ОЗН-и као командант у Делиградском корпусу ЈВУО.

31. ВОЈВОДА ЛУЖНИЧКИ – ГУБЕРИНИЋ Михајло „Мика“
Био је у Горском штабу 180 а после рата емигрирао.

32. ВОЈВОДА ГРАНИЧКИ и лични барјактар Косте Пећанца –ПОПОВИЋ Атанасије „Аца“
У почетку сарађивао са комунистима и допустио им да се организују у Прокупљу.
Погинуо 1944. на Бабичкој Гори у борби против комуниста као заменик команданта 4. нишке бригаде Чегарског корпуса ЈВУО.

33. ВОЈВОДА МЕДВЕЂАНСКИ – АРСИЋ Михајло
Стрељан октобра 1942. од Немаца на Бубњу као Дражин организатор у Јабланици. Стрељан са Андријом Љумовићем.

34. ВОЈВОДА МОРАВСКИ – ТАНАСИЈЕВИЋ Димитрије – Мита Трнавски. Прешао у Делиградски корпус и као командант моравског среза ЈВУО повукао се у Босну где је умро од тифуса.

Други: ДРАШКОВИЋ Павле
Стрељан 1947. у Нишу као заменик команданта Јастребачког корпуса ЈВУО. Осудио га на смрт Војни суд 21. дивизије.

35. ВОЈВОДА ПИЛАТОВАЧКИ – ПОПОВИЋ Давид
Погинуо 3. децембра 1942. код села Блажево у борби против Немаца као припадник штаба Копаоничке бригаде Расинског корпуса ЈВУО.

36. ВОЈВОДА ПАСЈАЧКИ – ИВАНОВИЋ Божидар
Нестао 1945. у Босни као командант у Топличком корпусу.

37. ВОЈВОДА ПРОКУПАЧКИ – КНЕЖЕВИЋ Радосав „Раша“
Стрељан 1945. у логору Сарајево од комуниста као свештеник Топличког корпуса ЈВУО. Стрељан са још 10 равногораца.

38. Други војвода: МИЛОВАНОВИЋ Вукоје (посинак Косте Пећанца)
Начелник штаба 1. батаљона 1. косаничке бригаде Топличког корпуса ЈВУО. Погинуо 1945. у борбо против КНОЈ-а.

39. ВОЈВОДА ПУКОВАЧКИ – ЖИВКОВИЋ Драгутин
Нестао 1945. у Босни са Врховном командом ЈВУО.

40. ВОЈВОДА РАЖАЊСКИ – СТЕФАНОВИЋ Живота
Погинуо марта 1945. у селу Грабово као начелник штаба Делиградског корпуса ЈВУО заједно са командом Весићем, када су били опкољени од комуниста. Извршио је самоубиство бомбом.

41. Други: ВЕСИЋ Властимир
Погинуо марта 1945. у селу Грабово као командант Делиградског корпуса ЈВУО заједно са начелником штаба, Животом Стефановићем, када су били опкољени од комуниста. Извршио је самоубиство бомбом или револвером.

42. ВОЈВОДА ОРУГЛИЧКИ СТЕФАНОВИЋ Петруш
Прешао у ЈВУО- командант Оругличког батаљона Јужноморавског корпуса. Погинуо октобра 1944. код радевачке чесме у борби против комуниста.

43. ВОЈВОДА РАСИНСКИ – КЕСЕРОВИЋ Драгутин
Стрељан августа 1945. у Београду од комуниста. За време рата командант Расинско-топличке групе корпуса ЈВУО.

44. ВОЈВОДА РЕТКОЦЕРСКИ – МИЛОВАНОВИЋ Сава
Командант батаљона Јабланичке бригаде ЈВУО, потом Јабланичког корпуса.
Емигрирао у Аустралију где је и умро. Био је врло активан у емигрантским организацијама.

45. ВОЈВОДА СИЋЕВАЧКИ – ЉЕШЕВИЋ Божидар
Начелник штаба Вардарског корпуса ЈВУО, прешао са капетаном Војиславом Сајковићем у партизанску 16. бригаду а после рата хапшен, јер је био противник једнопартијског система.

46. ВОЈВОДА СВРЉИШКИ – ВЕЉОШЕВИЋ Трипко
Стрељан октобра 1944. у Нишу као припадник штаба Чегарског корпуса ЈВУО. Био је у Преком војном суду као један од чланова.

47. ВОЈВОДА СЛАВОНСКИ – МРЂЕНОВИЋ Бранко
Погинуо 1945. од партизана на Вучјаку у Босни као припадник штаба четника Бранка Ковачевића.

48. ВОЈВОДА СТАЛАЋКИ – РАДОЈЕВИЋ Милутин
Стрељан 1945. у Пироту као делегат Врховне команде ЈВУО за нишки округ. Пре тога је био командант Топличког корпуса.

49. ВОЈВОДА ТОВРЉАНСКИ – ШМИГИЋ Ратко
Једно време у Топличком корпусу ЈВУО, па је отишао кући због болести. После рата робијао под комунистима.

50. ВОЈВОДА ТРЕСКА – ВУЧКОВИЋ Коста
Стрељали га Немци 3. децембра 1942. у Думишевини због сарадње са Драгутином Кесеровићем.

51. ВОЈВОДА ТУЛАРСКИ – МАРКОВИЋ Александар
Прешао на страну ЈВУО. Био је у пропагандној секцији Горског штаба 110. После рата робијао (отац нашег познатог фудбалског репортера Марка Марковића).

52. ВОЈВОДА ЋИЋЕВАЧКИ – ПАНТИЋ Вучко
Нестао 1945. у Босни као припадник Топличког корпуса ЈВУО.

53. ВОЈВОДА ХОРГОШКИ – КНЕЖЕВИЋ Лука
Сарађивао са ЈВУО, а после рата робијао.

54. ВОЈВОДА ЧЕГАРСКИ – НИКОЛИЋ Растко „Раства“
Заробљен од Немаца и због сарадње са равногорцима отеран у заробљеништво. После рата емигрирао у Енглеску.

55. ВОЈВОДА ЏИГОЉСКИ – ВУЈИСИЋ Иван
Стрељан од Немаца јануара 1943. на Бубњу код Ниша као организатор равногорског покрета у Топлици. Учествовао је у бекству логораша 12. фебруара 1942. Био је врло храбар приликом пробоја.

56. ВОЈВОДА ШАРПЛАНИНСКИ- МИЛОШЕВИЋ Јован
Командант 3. батаљона Горњојабланичке бригаде Јабланичког корпуса ЈВУО. Стрељан 1944. у Славнику од комуниста.

Српски допринос побједи над Хитлером.

Ђенерал Дража и његови четници учинили су за савезничку ствар много више него што се обично сматра, тврди амерички пуковник др Роберт Мекдауел

ПИШЕ: Милослав САМАРЏИЋ

Последњи шеф једне савезничке мисије у штабу генерала Драже Михаиловића, амерички пуковник др Роберт Мекдауел, у студији “Стрељање историје – кључна улога Срба у Другом светском рату“ (“Поета“ и ИП “Рад“, Београд, 2012), износи до сада непознате податке о доприносу четника победи Савезника. Притом, није реч само о диверзијама и саботажама ради ометања немачког снабдевања током Битке за Африку (“Битка за снабдевање“), већ пре свега о Дражиној опсежној акцији помоћи Црвеној армији, која се састојала у саботирању немачког снабдевања за Источни фронт.

Пуковник Мекдауел на више места у својој књизи подсећа да је током целог рата стратешки био најважнији источни део окупиране Краљевине Југославије, а ту су се налазили четници, док су партизани држали неважне обасти у Западној Босни. Сем тога, партизани нису показивали вољу да се укључе у антиосовински фронт. Амерички пуковник цитира њиховог вођу Јосипа Броза Тита, који је 1942. године био задовољан што је са својом главнином нашао довољно забачене крајеве у којима га осовинске трупе неће узнемиравати. С друге стране, ни комунисти нису желели да узнемиравају Осовину, већ им је главни циљ борба за узимање власти у земљи насилним путем.

Насупрот томе, Дража је схватио да ће рат бити решен ако Немци поразе Црвену армију пре него што америчке трупе стигну у Европу. Наравно, он је рачунао да ће америчке трупе стићи и до Југославије, али пре тога требало је зауставити немачку главнину на истоку. Зато је организовао мрежу диверзаната и саботера, не само у Србији, већ и у Мађарској, Румунији и Бугарској. “Немачка претња Русији је основ сваком планирању“, рекао је Дража Мекдауелу, прецизирајући да је 1941. и 1942. поставио задатак “да у својим војним прегнућима предност даје онима који ће највише смањити немачки притисак на Русију“, јер “ако би Хитлер сломио совјетски отпор, њега више нико не би могао победити“.

Дража је поменуо Мекдауелу и долазаг Вилијема Донована у Београд 1940. године, у својству Рузвелтовог изасланика. Донован је рекао да ће се Америка укључити у рат, на основу чега је Дража проценио да ће Немачка бити побеђена 1944. или 1945. Мекдауел наставља:

“Али, генерал је био уверен да, уколико би се совјетски војни или политички отпор Немачкој скршио пре делотворне америчке интервенције на европском ратишту, никакво ангажовање савезничких војних капацитета не би потом спречило укључивање не само источне Европе већ и великог дела Русије у Хитлеров Рајх. Тада би, без обзира да ли би Хитлер постојао или не, тај нови немачки систем владавине трајао бар једно покољење.“

Амерички пуковник затим цитира Дражу:

“Да би југословенски отпор Немцима био довољно снажан да буде од значаја за совјетски и британски отпор немачким офанзивама 1941. и 1942, морали смо да пројектујемо своју офанзивну улогу и изван граница Југославије и да постанемо битан део шире балканске стратегије. А то би спречило Стаљина или било ког другог совјетског вођу да немачки пораз искористи за наметање совјетске превласти Источној и Централној Европи.“

Мекдауел у наставку цитира професора Роберта Ли Вулфа, који је писао: “Михаиловић је преговарао са националистима у Мађарској, Румунији, Бугарској, Албанији и Грчкој“.

Овај податак је познат нашој историографији. Прецизније речено, не само што је преговарао, него је имао официре задужене за рад са покретима отпора, односно антиосовинским елементима у војним и државним апаратима наведених земаља. Такође, у Румуније је постојао Равногорски одбор, састављен од припадника српске националне мањине. Међутим, до сада није било података о диверзантско-саботерским групама у Мађарској, Румунији и Бугарској. Мекдауел наставља:

“Не залазећи у детаље, генерал Михаиловић ми је даље рекао да су напади на немачке комуникације, речни саобраћај Дунавом, и на систем пруга битних за операције у Јужној Русији и на Источном Медитерану биле његов основни циљ у тим контактима. Преко наших специјалних обавештајних извора, већ смо знали да је генерал испрва просто настојао да охрабри те групе изван граница Југославије да предузимају организоване саботаже. Но пошто је, са изузетком Грчке, мало тога предузето, генерал је био принуђен да сам оснује илегалне организације у тим земљама. Према нашим посебним изворима, у том раду он се у свакој од тих земаља ослањао на људе и групе са којиме је делио наду да ће доћи до стварања југоисточне федерације или конфедерације.“

Пуковник Мекдауел пише да је главни железнички чвор за снабдевање осовинских снага на Источном фронту била Будимпешта, одакле су железничке композиције – преко Румуније, Србије и Бугарске – одлазиле директно према Русији или према Црном мору. Наглашавајући значај Дунава за снабдевање Немаца, Мекдауел каже:

“Најзначајнији допринос генерала Михаиловића била су дејства његових илегалаца у југоисточној Мађарској, југозападној и средишњој Румунији и западној и централној Бугарској, куда су пролазиле главне немачке линије комуникација. Све те многобројне тајне помесне групе су се састојале од превасходно домаћих људи. Међутим, те мреже су настале и могле да дејствују искључиво захваљујући храбрости и пожртвовању Срба у Србији, кадрих да се уз све било отворене било тајне офанзивне операције, носе са непрекидним противнападима главних немачких окупационих снага стационираних у Србији, као и сатанским мерама нацистичких стручњака за сузбијање отпора.“

Ове информације сазнала је америчка обавештајна служба за Средоземље, у чијем штабу се пуковник Мекдауел налазио до упућивања у Дражин штаб, а потврдила их је јеврејска “влада у сенци“. Мекдауел наставља:

“Дошао сам у додир са члановима ционистичке ‘владе у сенци’ за Палестину, као што су били Бен Гурион, Шерек, Хоровиц и Заслани. Они су ме обавестили да у окупираној Средњој и Југоисточној Европи постоји јака илегална јеврејска организација за спасавање њихових сународника и да се већ неко време успешно служи постојећим црноберзијанским и кријумчарским каналима на тим подручјима. Ционисти су, наиме, имали тачне увиде да су те илегалне групе успеле да прожму одређен број локалних пронемачких организација успостављених да Немцима помажу при експлоатацији тих крајева, на тај начин се оспособивши за обавештајни рад и саботаже против Немаца, што је могло бити од знатне користи Савезницима. Податке добијене од циониста проверио сам преко наших других канала и утврдио да су тачни. Кроз своју тајну службу ционисти су нам, заузврат, потврђивали истинитост наших сазнања о саботажама генерала Михаиловића, обавештавајући нас да и он при том користи помесне шверцере и црноберзијанце.“

Шеф те јеврејске владе био је Бен Гурион, а за тајне операције био је задужен Заслани, с којим се Мекдауел први пут срео крајем 1942, у време када је Голда Меир, будућа премијерка Израела, понудила Стејт департменту јеврејску војнообавештајну помоћ у окупираној Европи.

Општи Мекдауелов закључак гласи:

“Када се размотри суштина и основни чиниоци, Хитлеров пораз у Другом светском рату по свему судећи последица је два повезана иако различита момента. Први је сасвим очито то да ни Британци ни совјетска Русија нису поклекли под почетном немачком навалом како је Хитлер очекивао. Али одмах за њом по важности је углавном прећутана чињеница да 1941. и 1942. немачке армије нису постигле два главна Хитлерова стратешка циља: да запоседну сировинску базу јужне Русије, Кавказа и централне Азије, и да са Кавказа и Источног Медитерана заузму Блиски и Средњи Исток и крену ка Индији – те да захваљујући тим војним победама принуде Русију и Британију на мир. Пре него што је почела 1943, ни наде ни прилике за то више није било. За неуспех огромног немачког напора да 1941. и 1942. обаве те задатке у највећој мери заслугу ваља приписати изванредној одбрани руских и британских трупа, упркос огромних и разноврсних тешкоћа. Али, како је већ истакнуто, а о чему ће бити више речи касније – припадници руске и британске војске и сам Хитлер кључну улогу за Хитлеров пораз приписују отвореним и тајним војним подухватима против виталних немачких линија снабдевања у Југоисточној Европи – делом генерала Драже Михаиловића и његових претежно српских националних снага. Морам такође нагласити да је 1941. и 1942, на врхунцу немачких офанзива на Истоку, улога покрета отпора у Југославији и на Југоистоку уопште попримила заиста стратешки и тактички значај, док је 1943. и 1944 – када је отпор у Југославији добио велики али искривљени публицитет – његова улога била сведена на скроман тактички допринос немачком слому.“

Следи још једна Мекдауелова синтеза:

“Од 1941. до 1944, и отворено и тајно националне снаге су са умећем и одлучношћу против немачке окупације водиле оно што совјетска доктрина назива `партизанским ратом` а ми `герилским`. У Југославији те снаге биле су под непосредном и званичном командом генерала Драже Михаиловића. И у Мађарској, Румунији и Бугарској током већег дела рата вршене су саботаже великог стратешког и тактичког значаја, како против немачке експлоатације домаћих ресурса тако и против виталног војног саобраћаја железницом и Дунавом, неопходног за снабдевање главних немачких офанзивних војних сектора у Русији, на Источном Медитерану и у Северној Африци. Те саботаже, уз оне у Југославији, организовао је српски генерал Михаиловић, под чијом су контролом и биле – мада су организационо и из безбедносних разлога биле одвојене од деловања националних снага у самој Југославији.

Што је још важније, те тајне операције чиниле су незаменљив део генераловог стратешког концепта да се Хитлер порази на руском фронту, а да Југославија томе допринесе саботажама на немачким комуникацијама Дунавом и железницом кроз Југоисток.“

Савезничке војне службе имале су доказе да су Немци били изложени ометању или прекиду подршке својим фронтовима дуж линије Будимпешта – Београд – Солун, “а нарочито источно од ње“, како у Србији, тако и у Мађарској, Румунији и Бугарској. Свим саботажама и диверзијама руководио је “српски тајни штаб у самом Београду“. С обзиром да су акције извођене уз помоћ црноберзијанаца и шверцера, које је ангажовао Дража, Мекдауел сумња да ће се наћи документовани извори који би ово потврдили. Њему је, као “важан изузетак“, познат документ о отмици дунавских пилота од стране четника, како не би радили за Немце. Такође наводи да је њему, као и раније пуковнику Алберту Сајцу, Дража посведочио како је дошао до великих количина немачког материјала уз помоћ професионалих шверцера и црноберзијанаца, који су продрли у неку од локалних немачких организација.

Шверцери и црноберзијанци су све ово свакако радили за новац. Сем по логици ствари, то можемо закључити и на основу низа познатих Дражиних наредби из 1942. и 1943. године да се и у Србији исплаћују премије за успешно изведене диверзије и саботаже.

Мекдауел затим цитира Сајца, који је иначе био специјалиста за герилски рат:

“Не могу да заборавим његову (Дражину) величанствену борбу током тих мрачних дана када је Ромел безмало ушао у Александрију… Тада су сви четнички напори били посвећени запречавању, блокирању и саботажи пруга у Моравској долини које су водиле до Солуна и Африке… Националисти су знали да убрзани темпо рата од њих захтева да стално притискају Немце и Бугаре тако да им буду потребне читаве дивизије да заштите своје развучене линије комуникације. Те линије протезале су се до Грчке и Африке, ишле кроз Бугарску и Румунију, до Јужне Русије. Притисак националиста лишавао их је меса, рибе, дрвене грађе, дувана и руда неопходних за снабдевање њихових растегнутих фронтова“.

Мекдауел се затим позива на “специјалне изворе“ америчких обавештајних служби, који су сазнали да је немачка команда у Београду сматрала четнике и њихове заграничне савезнике “одговорним за врло озбиљно смањење снабдевања својих трупа на фронтовима“.

За сваки случај, он напомиње како нема никаквих сазнања да је “за време рата било непосредног контакта између генерала Михаиловића и Совјета.“ Међутим, Совјети су на Балкану имали сопствену обавештајну службу, независну од југословенских комуниста, која их је обавестила о активности четника и неактивности партизана. То је био разлог што је Стаљин 1942. и 1943. подигао односе са Краљевином Југославијом на виши ниво и што је хтео да пошаље војну мисију код Драже, а не код партизана (што је учинио тек 1944, после Британаца и на њихов наговор).

Черчил је у својим “Меморима“ заслуге за немачки неуспех на Источном фронту приписивао “искуљчиво српском пучу у Београду и потоњој немачкој инвазији Југославије 1941“, пише Мекдауел. Али, било је познато да је британски премијер “приватно са великим уважавањем говорио о необично важном учинку Михаиловићевих отворених и тајних војних дејстава током 1942“, сведочи Мекдауел. Неки савезнички команданти, међу којима и Ајзенхауер, јавно су рекли то што је Черчил прећутао. Генерал Патрик Харли, изасланик председника Рузвелта на Средњем Истоку, потврдио је пролећа 1943. Мекдауелу да поруке које су савезнички команданти упућивали Дражи нису биле куртоазне, а то му је после рата рекао и генерал Донован, наглашавајући да је срећан што су Американци барем тада “и званично признали српске заслуге за укупан ратни напор“.

Мекдауел цитира и немачке ратне и поратне изворе, међу којима и изјаву Нојхаузена на суђењу у Београду 1947. године, да су “Михаиловићеви људи“ у огромној мери смањили прилив производа какав су Немци очекивали за своју ратну машинерију. Цитира и бившег канадског пилота, истраживача Дејвида Мартина, који је на основу изјава британских званичника писао:

“На хиљаде потврђених сведочанстава о саботажама и пљачкама возова које су извели Михаиловићеви људи достављено је савезничким владама. Теретни вагони су испадали из строја после само два месеца, локомотиве се необјашњиво кочиле, фургони пристизали на одредишта запечаћени – али празни, фабричке машине се редовно квариле… Произвођене су лажне бомбе, пруге затваране под изговором да предстоји бомбардовање – то су биле методе четничких герилаца. Када је било стратешки потребно, мостови су потпуно разарани и предузимане велике акције упркос масовних немачких одмазди. О таквим дејствима постоје многобројни записи, од 1941. до јесени 1944.“

Све то је скупо коштало српски народ. “На основу свега што знам, не видим разлога да сумњам у тврдњу да су Срби претрпели највеће губитке по глави становника од свих европских народа, осим кожда Пољака“, наводи Мекдауел, настављајући:

“Током 1941. и до половине 1942. – када је, по његовој процени, Совјетима претио крах који је могао продужити и проширити Хитлерову доминацију над Европом – генерал је жртвовао своје цивиле заједно са војском. У склади са њему својственом скромношћу, никад није тврдио оно што ћу као чињеницу изложити у овој студији, то јест да су те жртве преокренуле општу ситуацију на фронту у корист Савезника, што су и Хитлер и савезнички команданти на терену сматрали заслугом Срба и генерала Михаиловића.“

Зато амерички пуковник закључује: “Гледајући уназад, стога, после много размишљања, схватио сам да би у било којој истински свеобухватној и дефинитивној историји Другог светског рата 1942. требало да буде описана као `година велике југословенске или српске контраофанзиве`.“

Какав закључак се може извести на основу Мекдауелове књиге?

(Нео)комунисти је или прећуткују или оспоравају, што је разумљиво, јер садржи све апсолутно супротно ономе у шта они верују. Разлог што је само не прећуткују – већ је дакле и оспоравају – је тај што Мекдауел не наводи довољно докумената, тј. више пише по сећању. То је занимљиво, пошто је његов легат на Станфорд универзитету веома богат. Мекдауел је подржавао Дражу и када се западна политика потпуно окренула, због чега је сносио последице – изгледа чак толико да није располагао ни сопственом архивом. А ову књигу, иначе, није успео да објави у Америци (српско издање је једино).

Пре неколико година, историчар Александар Динчић је пронашао немачки документ о четничкој диверзантској Групи “Гордон“. Немци су сабрали да је ова група током 1942. и 1943. извела невероватних 1.499 диверзија и саботажа на железници, што је по свој прилици рекорд у Другом светском рату уопште. Тај документ (нео)комунисти само прећуткују, јер би било неозбиљно оспоравати наведени немачки документ. А да је неко поменуо тако високу бројку диверзија и саботажа – и то само од једне од многих четничких група – не наводећи притом документ, код (нео)комуниста би прошао исто као Мекдауелова књига.

Зато, књигу “Стрељање историје – кључна улога Срба у Другом светском рату“ треба схватити озбиљно, а такође и наставити истраживања у овом правцу, како у Мекдауеловом легату, тако и на другим местима. 

(“Слобода“, Чикаго, 10. мај 2012.)

Документ о Дражином бунту 1940. године

После пада Француске, у Србији је завладала потиштеност, док је немачка пропаганда била на врхунцу. У таквој атмосфери, британски војни изасланик у Београду, Кларк, у британској амбасади организује вечеру за чланове Удружења резервних подофицира, са доста званица, међу којима се нелазио и велики број активних официра.

Сви су дошли у цивилу, сем једног официра – ђенералштабног пуковника Драгољуба Драже Михаиловића. У тој ситуацији, Михаиловићев чин се сматрао бунтом и провокацијом. Министар војске, морнарице и ваздухопловства, ђенерал Милан Недић, иначе пронемачки човек који ће недуго потом бити смењен (6. новембра), издао је усмену наредбу да се овај случај испита. Када му је информација потврђена, Недић је поново казнио Михаиловића, овога пута премештајем у Мостар.

У наставку доносимо два документа: извештај Недићу од 26. октобра 1940. и немачки превод који се у Војном архиву налази уз овај извештај.

Тузланска колона- 21 година од злочина!

Данас се у Бањалуци обележава 21. годишњица од ратног злочина у Тузли, у којем је на данашњи дан 1992. године из заседе убијено најмање 59 војника ЈНА, рањено 44, а велики број заробљен.

Тридесет припадника 92. моторизоване бригаде ЈНА убијени су приликом договореног повлачења из Тузле, а сахрањени маја 2002. године, на 10. годишњицу злочина, у спомен-костурницу на гробљу Пучиле у Бијелијини.

Тај ратни злочин је извршен 12 дана после злочина у Добровољачкој улици, у Сарајеву, када су „зелене беретке“, „Патриотска лига“ и ТО БиХ убиле 42 војника ЈНА.

Старешина МУП-а БиХ Илија Јуришић је за ратни злочин у Тузли првостепеном одлуком Окружног суда у Београду, септембра 2009. осуђен на 12 година затвора, а 2010. је ту одлуку поништио Апелациони суд, па је заказано ново суђење у првостепеном већу Специјалног суда у Београду.

Поновљено суђење Јуришићу почело је у јулу 2011. и трајало до пред крај 2012. године, када је привремено одложено због болести оптуженог, а настављено је и прекинуто фебруара ове године. Јуришићу је одобрено да се брани са слободе и до сада се одазивао позивима на рочишта.

Јуришић је првостепеном пресудом био проглашен кривим због употребе недозвољених средстава борбе. Он се терети је да је као старешина МУП-а, по наредби надређеног официра, бошњачко-хрватским јединицама наредио напад на колону ЈНА која се мирно повлачила из тог града.

О историји и моралу.

Деведесете године су разориле српско друштва до темеља. Мада су економске последице санкција и ратова биле огромне, још разорније је било рушење традиционалног система вредности. Оно што је било добро, постало је лоше а оно што је било зло и неморално постало је пожељно и цењено. Лопови су се пресвукли у „контраверзне бизнисмене“ , за крађу се говорило „снашао се“, а ко се због нечега „није снашао“, а био је у прилици постао је неспособњаковић достојан презира.

Прича се да се двехиљадите десила нека промена. Можда у политици и економији али не и у моралу. Бити поштен и племенит и надаље је вредно презира а и даље се величају тирани и отимачи.
Поводом 9.маја – Дана победе, државна телевизија је уприличила емисију у којој су „прави“ и „квазиисторичари“ покушали да осветле неке контраверзе, којима наша прошлост обилује. И опет су се, нажалост, убрали трули плодови два наопака процеса. На стабло вишедеценијског искривљавања чињеница, фалсификовања и подметања накалемљена је грана злобе и неморала.
Тако, пошто су и „слепи“ видели да генерал Михаиловић не може бити издајица, покренута је друга матрица. Матрица по којој се генерал Михаиловић мора приказати као неспособан и несналажљив, скоро па приглуп. Јер како је аустроугарски наредник „надмудрио“ српског пуковника?
Лако! Као што кваран трговац може преварити академика мерећи на кантару, или као што ће вас заклетвом у децу и највећи покварењак одвратити од трагањем за правдом. Једноставно, где се сретну поштен и непоштен, искрен и неискрен, добродушан и зао, свакоме је јасно ко ће тога дана бити преварен.
На наводним преговорима у селу Брајићи, када су се састали Михаиловић и Броз, са једне стране је стајао пуковник Југословенске војске за кога се знало ко је и одакле, ко су му родитељи и где су му жена и деца, где је био у прошлом рату и коме се заклео у овом. Са друге стране седео је човек коме сем надимка ништа није било тачно. Ко је, одакле и због чега? Чија наређења прима и који су му циљеви? Ко му је жена и где су му деца?
Зар заиста верујете да би га српски сељаци следили да је стао пред њих и рекао: „Ја сам аустроугарски наредник из 25.загребачке пуковније која је у Јадру и Мачви починила бројне злочине и дошао сам да вас поведем у борбу против Немаца мада знам да ће вас стрељати по рецепту 100 за једног, па докле издржите. После рата имам намеру да уведем комунистички режим, вас пострељам или пошаљем на робију јер сте кулаци а од Србије да отргнем Црну Гору и Македонију,а касније и Косово и Метохију и Војводину“.
Броз је испливао на таласу подударања интереса Москве и Лондона да се ограничи утицај Срба и Србије на будућу југословенску државу и учини уступак Москви за ширење комунистичког поретка на земље балканског полуострва.
Све остало је само вређање историјске истине и здраве логике. Било би то као кад би данас неко тврдио како је Рамуш Харадинај бољи и способнији војник од генерала Лазаревића. Јер чињеница је да се Војска Србије повукла са Косова и Метохије и да је Харадинај „главна фаца“ на КиМ. И Броз и Харадинај су се појавили као маргиналци на крилима туђих авиона, туђег оружја, обуке и логистичке и пропагандне подршке. За њих су ратове водили други, моћнији, који су их из властитог интереса устоличили „на крају приче“.
Уколико је Србија пропустила прилику да дипломатијом спречи неки од ратова то сигурно не може ићи на душу ни генералу Михаиловићу ни генералу Лазаревићу и то их не чини мање способним.
А можда је дошло време да се Срби коначно одлуче чије традиције баштине и која је њихова „духовна вертикала“. Да ли су наши узори Свети Сава, Карађорђе и Милош, Краљ Петар и Живоин Мишић, генерали Михаиловић и Лазаревић или пак Маркс, Енгелс, Лењин, Стаљин, Тито…
А онима који се уздају у милост и подршку „лажних савезника“ нека погледају у документа. Октобра 1940. године у часу када је Британија била сама и изолована на свом острву а цела Европа под немачком чизмом пуковник Михаиловић је пркосно у својој униформи посетио пријем у британској амбасади демонстрирајући своју приврженост борби коју она води против Хитлера, због чега је био кажњен. Непуне четири године касније британци су разматрали варијанте за уклањања генерала Михаиловића стидљивно уводећи у комбинације и његову физичку ликвидацију. Ако су то ваши савезници нама је јасна и ваша судбина. За неколико година док вам низ лице буду текле покајничке сузе јер сте преварени и издани од својих „савезника“ немојте рећи да нисте били упозорени.

Мр Драган Крсмановић
Аутор је члан Српског Либералног савета

Дражин ратни пут 1941-1946, у слици и речи | Pogledi

Дражин ратни пут 1941-1946, у слици и речи | Pogledi