Злочиначке методе УДБЕ/ОЗНА.

Прича о тајним полицијама социјалистичке Југославије – Озни, односно Удби, још није испричана. Документа се упорно крију, због чега и данас не баш мали број особа глорификује ове злочиначке организације. Ипак, корак по корак, истраживачи долазе до скрајнутих списа. Један од њих је Верољуб Малетић, који је пронађена документа “укрстио“ са изјавама мучених људи, жена и деце.
Преносимо делове из Малетићеве књиге “Мотајичка трилогија“, која ускоро излази из штампе у издању НИП “Погледи“:

Да би прикрили неоправдана хапшења, локални припадници Удбе су од ухапшених људи батинама и разним мучењима изнуђавали при­знања, тј. тјерали их да потпишу већ раније откуцане изјаве, које уха­п­шени уопште није дао.
Нажалост, до данас није омогућен увид у архив Удбе, иако се прича о успостављању неке демократије – вјероватно да би се сачувала имена доу­­шника и оних који су доносили одлуке о нечијем животу или см­рти.
Из мало сачуваних списа с послијератних суђења видљиво је да је добар дио признања у Удби био изнуђен и да су људи кад дођу пред суд – мијењали исказ жалећи се на батинања којима су их излагали припадници Удбе. Наравно, нису сви смјели ни да изјаве тако нешто на суду, јер су се бојали да опет не буду подвргнути мучењима.
Они који су преживјели пакао истражног затвора Удбе ријетко кад су о томе гласно говорили, од страха који им се увукао у кости.
Један од најдрастичнијих примјера иживљавања припадника ло­ка­лне Удбе из Српца, било је мучење Данице Стојковић, сестре ко­ма­н­данта Бошка Стојковића. Њу су, према казивању Радојке Ћирић, њене сестре, удбаши у неколико наврата тукли да ода гдје јој се налази брат. Ка­да им није рекла, одвели су је у Ситнеше, гдје је било сједиште је­ди­нице која је тражила четнике по Мотајици. Тамо су пробили лед на по­току, почетком 1947, и тјерали је да гола стоји у води док год се лед по­ново не ухвати око ње. Послије тога би је натјерали да боса и по­лу­гола прегази читаву њиву на којој се ухватила покорица од снијега. Мо­рала је да гази док сву покорицу не пробије. Од крхотина леда ноге су јој биле све крваве. Сам Бог зна на које су је још начине мучили и шта су јој још радили, углавном – она није одала брата, али је већ на­ре­дне године умрла од посљедица мучења.627
Лазо Вујановић је као четрнаестогодишњак био затворен у Ћирића под­рум, зато што му је брат Богољуб још увијек био у шуми. Свје­до­чио је о томе како су вршена саслушања у Удби:
“Обично су ноћу изводили људе из подрума и водили их у канце­ла­рије на саслушање. Ако нећеш да признаш оно што ти кажу, онда по­чиње батињање. Вјешали су људе за ноге да висе низ степениште којим се силази у подрум, гдје смо ми остали били затворени. Кад се чо­вјек онесвијести, полију га кантом воде и гурну низ степенице у подрум.“628
Слично је било и у истражном затвору Удбе за Прњаворски срез, који је такође био смјештен у подруму једне старе градске куће. Ево ка­кве успомене одатле носи Нада Врачевић, тада петнаестогодишња­киња:
“Ону зграду у којој је била Удба и сад не могу погледати. Била су три мала прозорчића са решеткама на том подруму гдје су нас зат­ва­ра­ли. Ја се једном попнем на неки пањ, да провирим кроз прозор. Не мо­жеш ништа ни видјети, само ноге кад пролазе. Нисам примијетила кад је удбаш отворио врата. Кад је пришао и ударио онај пањ, ја сам се сложила доле на бетон, сва се разбила. Ту су нас све држали у једној тој подрумској просторији затворене, без свјетла. Била је још једна про­сторија у подруму, у коју су нас изводили на батинање. Не знаш ти ни ко те туче. У оном мраку ухватите за руку, изведе, уведе у ту дру­гу просторију и удара са свих страна. Кад паднеш, усија батерију у ли­це да види да л` си жив, па ако си у несвијести – полије те кантом воде, па баци назад у ону собу гдје су остали. Увијек су изводили и тукли но­ћу, никад по дану.
Нико није питао што сам ја дијете. Тукли су ме, и то немилос­р­дно.“629
Није то био једини сусрет Наде Врачевић с „васпитним“ методама Уд­бе. Кад су послије рата њеној породици разрезали колико пшенице требају да предају као вишак, иако они те године уопште нису сијали пшеницу, она је отишла да се жали. Ево како су је дочекали у мјесном одбору у Смртићима:
“Одем ја у одбор да се жалим и нађем тамо Владу Паликућу, он је био неки функционер, у униформи, наоружан. Стоји крај њега једна Роса, знам је, била је четврти разред кад сам ја била први, у краткој сук­њи, блузи, пиштољ око појаса – партизанка. Кажем ја Влади да ми не­мамо пшенице, па да зато не можемо ни предати вишак, кад Роса рече: `Ја би вас све побила`. Тад Владо ухвати мене за косу, доведе до вра­та и каже: `Иди кући, сиј, врши и ујутро довези пшеницу!` Кажем ја њему: `Дај ти мени то сјеме које тако успијева и ја идем одмах орат, си­јат и вршит`. А она опет виче како треба све нас побити. Он онда притисну мене уза зид, узе пиштољ, измаче се и чујем ја пуцње. Сав зид око мене је избушен. Опет други пут са друге стране мене испуца неколико метака. Кажем ја њему: `Знаш шта је, да је мој Вељо са врх Газ­бировца пуцо – он би мене погодио, а ти два метра од мене и ниси по­годио`. Кад се он залети па ме удари, ја се само сроза. Ухвати ме за косу, диже па опет удари. Изудара он мене и избаци ме напоље.“630
И поред тога што су комунисти добар дио архиве која им није од­говарала уништили, а други дио не дају на увид, и на основу оно мало доступних судских списа можемо да видимо какав третман је имала Уд­ба према локалном становништву.
Евидентно је да су поједини људи на првом саслушању у Удби порицали све што су их питали о сарадњи с четницима, да би онда на­кон неколико дана у другом записнику све признали.
О мучењима којима су били изложени неки су проговорили на су­ђењу, као Милева Врсајковић, Милева Драгојевић, Стана Драгојевић и Јелика Бабић. Оне су у јесен 1947. суђене због наводног јатаковања гру­пи Бошка Стојковића или, како је то наведено у оптужници, зато што су одметницима Бошка Стојковића давали склониште, храну и ра­з­на обавјештења.631
На саслушању у Удби оне су признале све што су их питали, тј. ста­виле су отисак прста на написане исказе. По исказима које су, на­во­дно, дале у Удби, оне признају да су давале храну четницима Бошка Стој­ковића, тј. њему и двојици Богољуба, као и да су их обавјештавале о кретању војске. Свака од њих четири опет је, наводно, признала да је била и у љубавној вези с једним од поменутих четника.
Све их је саслушавао Драго Стојковић, а њихова имена је потпи­си­вао Петар Тодоровић и крај потписа стајао је, наводно, њихов отисак прста. Милева Врсајковић и Милева Драгојевић ухапшене су и сас­лушане 31. августа 1947, Стана Драгојевић 1. септембра 1947, а Јелика Ба­бић 16. септембра 1947. У истражном затвору Удбе држане су два и по мјесеца, тј. до 20. новембра 1947, када су изведене пред окружни суд у Бањалуци. На главном претресу све четири су негирале дјело ко­је им се ставља на терет, а ево шта су изјавиле кад им је предочен исказ ко­ји су дале у Удби:
“Милева Врсајковић је изјавила: Ову изјаву сам дала под притис­ком, јер сам била тучена.
Милева Драгојевић изјављује да је пред органима Удбе морала тако го­ворити јер је била злостављана.
Стана Драгојевић такође изјављује да је морала тако говорити у Уд­би – јер сам била злостављана.
Јелика Бабић је изјавила: Ја сам у припремном поступку дала дру­гачију изјаву јер ме је иследник неколико пута ошамарио, а ја шамаре поднијети не могу.“632
И поред тога што су изјавиле на суду како су биле мучене у ис­тра­ж­ном поступку, осуђене су за давање хране, склоништа и обавјештења од­метницима Бошка Стојковића, и то на сљедеће казне: Милева Врсајк­овић на 12 година, Милева Драгојевић на 10 година, Стана Драг­ојевић на четири године и Јелика Бабић на 12 година затвора.
Предсједник судског вијећа у њиховом поступку био је Але Терзић, а тужилац Незир Згодић.633
Јелисију Васића из Горњих Смртића Удба је ухапсила 27. јануара 1948, под оптужбом да је четницима дао меда, ракије и муницију. Сас­лу­шао га је по злу чувени капетан Вито Ковачевић. Наравно, на том „сас­лушању“ Васић је признао. Међутим, на главном претресу, на суду, изјавио је: “Ја сам пред Удбом изјавио да сам давао и муницију, јер сам био присиљен“.634
Судија је тад констатовао и сљедеће: “Установљује се да оптужени има пребијену кичму, наводно да је страдао 1941. у борби између чет­ника и усташа и то од бацача“.635
Вити Ковачевићу није сметало да мучи тешког инвалида, само да би га приморао да потпише оно што су удбаши називали „при­зна­ње“. Јавни тужилац у овом случају, као и многим другим када је суђено четничким јатацима с подручја Мотајице, био је Хакија Поздерац, брат Хамдије и Нурије Поздерца, истакнутих комунистичких првака.
Почетком децембра 1948. Милан Сувајац из Илове је ухапшен, са групом својих комшија, под оптужбом да је одржавао везу са двојицом Бо­гољуба. Његов једини гријех је био што се задесио на вечери у кући ком­шије Радована Сувајца, када су наишла два Богољуба, који су се ту задржали само десетак минута, а након тога отишли запријетивши присутнима да не смију пријавити да су долазили.
На саслушању у Удби, 3. децембра 1948. „признао“ је исљеднику Ви­ти Ковачевићу све што је од њега тражено. А ево шта је написао у жалби коју је 18. марта 1949. упутио Окружном суду у Бањалуци:
“И поред тога што су нам запријетили ја сам следећег дана при­јавио секретару НО Бошку Миладићу и Рајку Ракићу, па ме чуди да сам злостављан, тучен и мучен од официра Вите Ковачевића иако сам извршио своју дужност и пријавио властима о кретању банде“.636
Ништа боље није прошао ни Радован Сувајац, у чију кућу су чет­ни­ци навратили. Ево шта је он изјавио на суђењу, одговарајући на питање судије зашто није пријавио властима долазак четника: “Ја сам чет­ницима дао да попију мало вина, али њихов долазак нисам смио при­јавити властима јер нам је рекао капетан УДБ-е (Вито Ковачевић, прим. аут.): `Ономе домаћину којему дођу одметници а не убије барем јед­ног одметника или одметник не убије њега тај не треба ни јављати јер ћу га ја убити`. Тако ми је пријетила опасност на обе стране, па ни­сам ни јавио.“637
Још бољи примјер изнуђавања исказа видимо у судском поступку против Михајла Новаковића из Ситнеша. Наиме, због јатаковања су били притворени и он и његова жена Даница, као и ћерка Софија.
Михајло је прво био приведен у Удбу 22. јуна 1949, када су од њега узели изјаву капетан Јово Вулин и поручник Љубо Грујић. Он је тада при­знао све што су му стављали на терет, то јест да је био четнички са­радник за вријеме рата, а да је послије рата наставио да помаже преостале четнике тако што им је давао храну и обавјештења о кретању потјерних јединица. Такође је признао да су му четници до­лазили све године послије рата, прво Стојан Вортић са својом групом, послије његове погибије у јесен 1946. он почиње да јатакује Бошку Стојковићу, а касније, 1948. и 1949 – двојици Богољуба. Све то је Михајло „признао“ на саслушању у Удби.
Након што је дао изјаву пуштен је кући, да би 2. јула била ухапшена ње­гова жена Даница, а сутрадан и он. Даница је на саслушању у по­че­тку све негирала, да би на крају признала да су четници дошли пар пута њиховој кући. „Признање“ су од ње узели Љубо Грујић и Бошко Возар.
Дана 4. јула органи Удбе врше суочавање између Михајла и његове жене Данице. Михајло том приликом све признаје, а Даница негира сваки његов навод. И поред неслагања у изјавама супружника, 8. јула је донесено рјешење о покретању истраге против њих. Михајлу је рје­шење прочитано након три дана и он је изјавио да се неће жалити. Ка­ко су припадници Удбе дошли до „признања“ и с којим циљем је Ми­хај­ло, послије првог привођења 22. јуна, пуштен кући до новог хапш­ења 3. јула, сазнајемо из изјаве Љубе Поповића из Ситнеша, који је био позван као свједок у том предмету. Ево шта је, између осталог, Љу­бо изјавио органима Удбе, који су га саслушали 4. јула 1949:
“Дана 28.6.1949. ја сам дошао својој кући са посла и отишао у млин гдје сам самлио жито и повратио се кући поподне у 15 часова. Када сам дошао кући мени је рекла моја жена да је долазио Новаковић Ми­хајло и да ме тражио, да има нешто да ми каже. Одмах иза тога исти је дошао поново мојој кући. Тада сам ја узео једну деку, изашао у дво­риште па смо нас двојица сјели. И он ми је одмах рекао: `Зло Љубо за мене, и ја сам дошао код тебе да се разговорим, би ли се могао на не­­­ки начин снаћи код тебе, мислим преко људи`. Ја сам га тада за­пи­тао шта је, а он је одговорио: `Па зар ти не знаш и ниси чуо шта је би­ло са мном?` Он је затим рекао да га терети УДБа и да је био позиван због четника и да се на њега збацила сва кривица што су четници 13/14.6.1949. одали по селу. Даље ми је рекао да је он добио задатак од УДБе да пронађе и изда четнике. Рекао је: `Али ја то нећу моћи изв­ршити, а УДБи у шаке нећу, прије ћу себи смрт задати`. Ја сам га сав­јетовао да не чини никакве глупости пошто није то тако опасно. Он ми је на то одговорио: `Ја сам данас имао да идем на обавезу у шу­му на сјечу дрва, али не могу јер сам у УДБи изубијан`, а осим тога ре­као ми је `био сам вјешан и тучен, па с тога не могу ићи радити па како буде, а њима у шаке више нећу`.“638
Из ове изјаве, која је чудом сачувана у судским списима, видимо да је након стравичног мучења Михајло пуштен са задатком да успостави контакт с четницима па да их онда изда. Како он то није могао учи­нити, Удба хапси његову жену, а одмах сутрадан и њега.
Иако је Михајло под батинама признавао све што су му говорили, па чак и оптуживао многе своје комшије за сарадњу с четницима, исље­дници Удбе нису могли да до краја сломе његову жену, а сумњали су и у његово понашање, кад дође на суд. С циљем да изврше још већи при­тисак на обоје, Удба 13. августа 1949. хапси и њихову ћерку Со­фију. Иако се Софија, као борац Мотајичке четничке бригаде, пре­дала на амнестију у августу 1945, они је сад хапсе под оптужбом за јата­ковање. Све скупа их изводе на суд 6. октобра 1949, гдје на претресу све троје негирају дјело које им се ставља на терет, а након што су им прочитана њихова наводна признања из припремног поступка – из­јављују да су их дали под силом, тј. притиском. И поред тога, суд их је осудио на временске казне, и то Даницу на шест година, Михајла на три, а Софију на једну годину. Предсједник судског вијећа које им је из­рекло пресуду био је др Мухамед Дедић. Треба напоменути да су Ми­хајло и Даница били родитељи десеторо дјеце.
Касније ће Михајлове батинама изнуђене изјаве користити и про­тив неких његових комшија, иако је он на главном претресу све то опо­вргао. То нам довољно говори и о квалитету тадашњег судства, код кога је већином важило правило: „Кадија те тужи, кадија те суди“.
Два дана након Михајла, 24.6.1949, капетан Јово Вулин и поручник Љубо Грујић „саслушали“ су и Драгињу Цвијановић, која је тада та­ко­ђе признала да сарађује с четницима. На суђењу 10.10.1949. она је не­ги­рала кривицу, а након што су јој прочитали исказ из Удбе, изјавила је: “Тачно је да сам ја ову изјаву дала код УДБе, али сам на то била при­сиљена“.639
Милоша Живанића из Смртића суд је осудио на три године зат­вора, зато што се наводно састао са одметницима Богољубима у Мо­тајици и од њих примио пушку и муницију.640
Иако је он тврдио да је пушку нашао у шуми, а сви свједоци којима је пушку показао потврдили да је у питању била стара зарђала пушка, која се није могла употријебити, он је осуђен. На два судска претреса негирао је кривицу истичући да је изјаву у Удби 26. новембра 1948. дао под пресијом истражних органа. Занимљива је реченица која сто­ји у судком образложењу пресуде, а која гласи:
“Суду је познато да иследни органи не изнуђавају признања него да иду за тим да дођу до материјалне истине па је суд попримио ис­ти­нитим исказе оптуженог дате код иследних органа и прогласио га кри­вим“.641
Дакле, суд више вјерује папиру из Удбе, на којем је притиснут оти­сак прста за који се тврди да је Живанићев, него ономе што Живанић говори на два судска претреса, директно пред судским вијећем. Јавни тужилац у овом случају је био Абдулах Бајрактјаревић, а предсједник судског вијећа Стево Ступар. Један судија поротник по национа­лно­сти је био Хрват, а други муслиман. Довољно је напоменути да је Жи­ва­нића у Удби саслушавао Вито Ковачевић, па да се одмах зна какво је то „признање“. У жалби коју је писао Окружном суду у Бањалуци 21. марта 1949. Милош је навео како се то „признаје“ код официра Ви­те Ковачевића:
“Све наведено у оптужници морао сам признати под батинама и мучењем на разне начине, тако да ме је официр УДБ-е питао да ли сам, на примјер, убио свог оца који је и данас жив, ја бих признао. Био сам толико изнемогао од удараца да ми је било свеједно шта ће он написати. У пар махова молио сам га да ме стреља, јер сам тако уни­штен од батина да сам посве неспособан за рад. Ово могу пос­вје­до­чити Милан Сувајац и Радован Сувајац, који су тада били у истражном затвору са мном.“642
Још је много случајева који доказују да су саслушања у Удби у ства­ри била изнуђавања изјава, онако како су то хтјели органи без­бједности. Ко није хтио да призна оно што су они замислили, био је по­двргнут мучењу, док не потпише признање. Неки су могли да из­држе батине и разна мучења и нису признавали, једни су признавали, па су на суду мијењали исказе, док су неки послије неколико шамара пот­писивали све што им потуре под нос. Било је и других злоу­потреба, као што је стављање отиска прста ухапшеника на изјаву коју тај неписмени јадник није ни могао да прочита. Зато је на суђењима често долазило до тога да су људи изјављивали да они никад нису да­ли изјаву каква им се чита у оптужници.
Нажалост, било је и убистава цивила – без суда и пресуде. У ­на­ре­д­ном поглављу описаћемо неколико таквих случајева.
627 Изјава Радојке Ћирић аутору.
628 Изјава Лазе Вујановића аутору.
629 Изјава Наде Врачевић аутору.
630 Исто
631 Судски предмет К. 599/47.
632 Исто.
633 Исто.
634 Судски предмет К. 178/48.
635 Исто.
636 Судски предмет К. 43/49.
637 Судски предмет К. 42/49.
638 Судски предмет К. 272/49.
639 Судски предмет К. 277/49.
640 Судски предмет К. 37/49.
641 Исто.
642 Исто.

УЈЕДИЊЕНА ФАШИСТИЧКА ЕВРОПА

Николај Малишевски
УЈЕДИЊЕНА ФАШИСТИЧКА ЕВРОПА

Почетком Другог светског рата читава Европа буквално је била преплављена диктаторима: Пилсудски, па Бек у Пољској, Сметона у Литви, Улманис у Летонији, генерал Метаксас у Грчкој, у Италији Мусолини, у Португалији генерал Кармон па Салазар; Примо де Ривера, па одмах затим Франко у Шпанији, у Албанији Ахмет Зогу, у Румунији маршал Антонеску, у Естонији Пјаст, у Финској маршал Манерхајм, у Мађарској адмирал Хорти; Цанков, па за њим цар Борис у Бугарској; Квислинг у Норвешкој, Анте Павелић у Хрватској, монсињор Тисо у Словачкој…

Добар део њих су постали фирери својих држава још пре 1933, када је на власт у Немачкој дошао Хитлер, који је европске владаре ујединио ради похода на Исток.

И Белгија, Холандија и Луксембург – земље које нису биле диктаторске и нису званично ратовале са СССР – су на совјетско-немачки фронт упутиле између 90 и 110.000 војника, а Швајцарска и Шведска, формално неутралне, заједно са Шпанијом (Плава СС дивизија и авио-ескадра) послале су против Русије више од 50.000 добровољаца. Последњу такву војну јединицу од Норвежана и Данаца, дивизију Нордланд, Црвена Армија разбила је код Берлина. Немачки аутор књиге Резултати Другог светског рата (1953) К. Пфефер доказује: „Највећи део добровољаца из Западне Европе ишао је на Источни фронт јер је у томе видео заједнички задатак Запада (…) добровољци из Западне Европе су, по правилу, служили у војним  јединицама СС…“

Познати енглески историчар А. Тејлор, пишући о две „неутралне“ земље – Швајцарској и Шведској – које су мање од свих других зависиле од нацизма, наводи да су и оне „Немачкој могле донети више користи као неутралне него да су се нашле у положају побеђених. Немачка је из Шведске добијала руду гвожђа а прецизне уређаје из Швајцарске. Без тога не би могла да настави рат“. Наиме, готово сваки трећи фашистички пројектил произведен је од челика од шведске руде, а безмало сав волфрам стизао је Хитлеру из Португалије…

Чешка – 30-тих година светски извозник оружја, са 45 потпуно мобилисаних и добро наоружаних дивизија – се без иједног испаљеног метка предала немачкој војсци од 30 дивизија. Зато су фабрике само једног чешког концерна, Шкоде, од августа 1938 (када су Немци заузели Судете) до септембра 1939. нацисте снабделе са онолико војне опреме колико Британце све војне фабрике Велике Британије. Совјетски Савез Немци су напали са 21 тенковском дивизијом, од којих је пет било опремљено чешким тенковима.

Највећи део европског становништва сарађивао је са хитлеровцима, не само из идеолошке блискости колико из саможивости, надајући се ћару у ресурсима богатој Русији.

Фирер је, заправо, предводио свеевропски крсташки поход против совјетске Русије.

Амбасадор Немачке у Ватикану, Фон Берген, саопштио је тако 24. јуна 1941. Берлину да „у круговима блиским Ватикану поздрављају ову нову фазу рата са одређеним олакшањем, и с посебним интересовањем прате њен ток“.

Кога све ту није било? Словенске Пољске? Но, ваља се присетити да се у Хитлеровој армији борило више од 100.000 официра и војника који су, 1. септембра 1939, поседовали пољске пасоше. Професор Ричард Качмарек, директор Института историје Шлеског универзитета, аутор књиге Пољаци у Вермахту, тврди да је „кроз немачку армију у току рата прошло око пола милиона Пољака“ (И Армија Крајова, под руководством избегличке владе из Лондона, борила се често жешће против Црвене Армије и партизана него против Вермахта). Тако су, рецимо 1942, Пољаци чинили 40–45 одсто састава 96. пешадијске дивизије Вермахта, око 30 одсто 57. дивизије, толико (заједно са Чесима) и 11. дивизије, те око 12 одсто 110. дивизије… У интервјуу пољским новинама Газета Виборча (Gazeta Wyborcza) Р. Качмарек вели: „Можемо сматрати да 2–3 милиона људи у Пољској има рођаке који су служили у Вермахту. Колико њих зна шта се с тим људима збило? Мене студенти стално питају како да сазнају шта им се десило са стрицем, дедом. Њихови најрођенији то прећуткују, ограђујући се да је деда погинуо у рату. Но, трећа послератна генерација се тиме не може више задовољити“.

Једина земља у Европи која није пристала да учествује у фашистичком безумљу, које је обухватило читаву Европу, била је Србија. Пакт о придруживању осовини Рим-Берлин-Токио, који је у Бечу 25. марта 1940. потписао тадашњи премијер Југославије Драгиша Цветковић, и који је предвиђао да се читава економија земље стави на располагање Хитлеру, а немачкој војсци дозволи пуна слобода кретања по њој, изазвао је експлозију народног негодовања. Два дана после потписивања премијер је свргнут, а пакт раскинут.

И у Београду и у целој земљи становништво (српско; прим. УредништваСрпског Листа) је ликовало, славећи победу. На улицама су паљена страшила са ликом свргнутог премијера колаборационисте. У Берлину су ти догађаји изазвали такав бес да је Хитлер истог дана потписао директиву под шифрованим називом „Казна“. Европска штампа је, спроводећи бесомучну антисрпску кампању, почела да описује „прогоне немачке мањине“ у Србији. Растурани су фото-фалсификати у којима су у крупном плану приказиване „избеглице“ – „жртве југословенског терора“. Напад на Србију (формално на целу Југославију; прим. СЛ) немачких и сателитских јединица почео је непрекидним дводневним бомбардовањем Београда, у коме је погинуло више од 18.000 људи. Иако су Срби оборили 40 бомбардера, укупна тежина бомби, бачених на Београд, превазилазила је 360 тона.

Сваки човек који слави Дан победе 9. маја мора зато да зна да је бомбардовање Београда 1941. у много чему поспешило устанак Јужних Словена, и то пре свега захваљујући Србима.

Наиме:

– Почетак реализације плана Барбароса и упад у СССР одложен је за месец дана, а због доласка јесени са кишама и ветровима, блатњавим путевима и хладноћом, немачка техника је почела да троши гориво изнад сваке предвиђене норме (отприлике за трећину), што је успорило блицкриг;

– У јеку борби пред Москвом Хитлер је био принуђен да део дивизија пребаци са Источног фронта на Запад, за борбу против непокорних Срба*;

Почетком Другог светског рата, сви ауторитарни режими представљали су гигантске чиреве на телу европске цивилизације. Од двадесетак земаља Европе постојећих у јуну 1941. (не узимајући при том у обзир и оне патуљасте) готово половина – Шпанија, Италија, Данска, Норвешка, Мађарска, Румунија, Словачка (у то време немачким диктатом раздвојена од Чешке), Финска, Хрватска (и тада насилно одвојена од Југославије) – ступиле су, заједно са Немачком, у борбу против Русије/СССР, на Источни фронт пославши своје оружане снаге. Не рачунајући укупну бројност армија тих званичних савезника Немачке, само у саставу Вермахта и СС борило се преко 1,8 милиона становника свих крајева Европе!

Општи утисак о томе ко се и како борио против Русије могуће је стећи прегледом састава војних заробљеника из маја 1945. Тада се Совјетима предало 60.280 Пољака, 23.136 Француза, 21.822 Хрвата, 4.729 Холанђана, 2.010 Белгијанаца, 1.652 Луксембуржана, 456 Данаца, и неколико хиљада Чеха. А то је само део војних ефектива послатих на Источни фронт из земаља које, наводно, нису ратовале против СССР. Довољно је рећи да је око 600.000 војних заробљеника из Немачке и њених земаља-савезница совјетска команда после одговарајуће провере ослободила непосредно на фронтовима на којима су се и предали.

У титанској борби, народ СССР-а успео је да извојује победу над ауторитарно-фашистичким чиревима који су били дубоко урасли у тело Европе. Али, не смемо заборавити да су и нацизам и тоталитаризам чеда европског прогресивизма и рационализма. Нису се тек тако и Хитлерови нацисти и њихови вазали из других земаља пред крај рата упињали да се предају Англо-Американцима, а не совјетским јединицама. Ваља и то имати на уму при просуђивању који је режим – совјетски или западни, „либерално-демократски“ – био ближи фашистичком.

Иако је рат почет у јуну 1941. представљао борбу између два идеолошка антипода – фашизма и комунизма – борбу не за живот, већ на смрт – нашим прецима тај антагонизам није значио ништа. За њих је то био Велики отаџбински рат – рат против непријатеља који је напао нашу земљу.

Рат да би се опстало. Свети рат.

Николај Малишевски, рођен 1977, професор је политикологије на Институту парламентаризма и предузетништва и доцент на катедри за филозофију и универзитетско образовање Републичког института у Минску, Белорусија, где ради и живи. Пише на теме из области историје, локалних сукоба, информационе политике. Аутор је неколико књига и редовни сарадник Фонда стратешке културе.

Напомена: Објављено на сајту Фонд стратешке културе па на сајту Нови Стандард 9. маја 2012. Наслов дало и приредило Уредништво Српског Листа.

НАПОМЕНА МОМЧИЛА СЕЛИЋА

Господин Малишевски пропустио је да наведе и да Роберт Макдауел, последњи амерички официр за везу код генерала Драгољуба Драже Михаиловића у својој књизи Кључна улога Срба у Другом светском рату(код нас објављеној под насловом Стрељање историје, Поета: И.П. Рад, Београд 2012) тврди да је 1941–1942. Југословенска војска у отаџбини саботажом немачких војних транспорта за Северноафрички и Стаљинградски фронт одлучујуће допринела Савезничким победама на тим ратиштима, а тиме и исходу Другог светског рата.

(Макдауелов мемоар је 40 година држан под ембаргом у САД, а код нас објављен са непотпуним индексом, неодговарајућим пропратним текстовима и без икаквог научног апарата.)

Добро је имати на уму, такође, да један од поднаслова верзије текста Малишевског у Новом Стандарду јесте „Српска кривица пред ЕУ?“, и да баш у том упиту лежи и суштина одговора на готово све што нам се, као народу и држави, дешава већ безмало три деценије.

Подсетимо се: на Источни фронт Белгија је послала Легију Валонија (LaLegion Wallonie), франкофона од којих је 2.500 погинуло да краја рата, и Легију Фландрија (Vlaanderen) те неке друге јединице, у којима је служило преко 25.000 Фламанаца, Француска Легију добровољаца (La Legion desvoluntaires francaises) од 2.500 војника, Афричку фалангу (Phalange africaine) од колона из Северне Африке, и гренадирску СС дивизију Карло Велики(Waffen Grenadier Division der SS ‘Charlemagne‘) од 10.000 припадника, кроз коју је до краја рата прошло преко 30.000 Француза. Холандија је својим држављанима попунила Добровољачку СС оклопну гренадирску дивизијуХоландија (SS Freiwillige Panzer Grenadier Division ‘Nederland‘) и Гренадирску СС дивизију Холандска милиција (SS Grenadier Division‘Landsturm Nederland‘), Данска, Шведска и Норвешка Оклопну СС дивизијуВикинг (SS Panzerdivision ‘Wiking‘) и Добровољачку оклопну СС дивизијуНордланд (SS Freiwillige Panzer Division ‘Nordland‘), Летонија (Латвија) Гренадирску СС дивизију Летонија (Waffen Grenadier Division der SS‘Lettland‘) и Гренадирску СС дивизију Латвија, (Waffen Grenadier Divisionder SS ‘Latvia‘), Естонија Гренадирску СС дивизију Естонија (WaffenGrenadier Division der SS ‘Estland‘), док је Мађарска нацистима дала људе за Добровољачку коњичку СС дивизију Марија Терезија (SS FreiwilligeKavallerie Division ‘Maria Theresa‘), Гренадирску СС дивизију Хуњади(Waffen Grenadier Division der SS ‘Hunyadi‘), и Гренадирску СС дивизијуГомбош (Waffen Grenadier Division der SS ‘Gombos‘). Италија је послала добровољце за Гренадирску СС дивизију Италија (Waffen Grenadier Divisionder SS ‘Italia‘).

Ваља при том имати на уму да је свака немачка дивизија бројала 10.000 војника, мада је Добровољачка брдска СС дивизија Принц Еуген (SSFreiwillige Gebirgs Division ‘Prinz Eugen‘) имала око 40.000 бораца, фолксдојчера из Југославије.По подацима из француске брошуре СС интернационала (L’internacionale SS, уредник Франсоа-Гзавие де Виви /Francois-Xavier de Vivie/; Историја – месечна ревија /Historia – revuemensuele/, Париз 1973) преко 600.000 фашиста из целе Европе борило се у саставу СС-а.

Разломљене по националном пореклу, те цифре, добијене упоређивањем немачких података (Лотара фон Грелена /Lothar von Greelen/ и Феликса Штајнера /Felix Steiner), те англосаксонских (Џорџа Стајна /George Stein/) и француских (Франсоа Дипра /Francois Duprat/), пружају следећи увид:

Добровољно, на страни нациста у Другом светском рату ратовало је 4.000 Финаца, 6.000 Данаца, 8.000 Норвежана, 40.000 Холанђана, 25.000 Фламанаца, 9.000 Валонаца, 300 Швеђана, 25.000 Летонаца, 15.000 Естонаца, 10.000 Француза, 700 Швајцараца, 100 Британаца, 10.000 Италијана, 6.000 Словенаца, 4.000 Шиптара (Брдска СС дивизија Скендербег /Waffen GebirgsDivision der SS ‘Skanderbeg‘/), 20.000 босанских муслимана (Брдска СС дивизија Ханџар /Waffen Gebirgs Division der SS ‘Handschar‘/ и Брдска СС дивизија Кама /Waffen Gebirgs Division der SS ‘Kama‘/), 1.000 Грка, 5.000 Чеха, 40.000 Мађара, 3.000 Бугара, 5.000 Румуна, док је кроз шпанску Плаву дивизију (Division espanola de voluntarios), снаге 18.000 бораца, током рата прошло око 50.000 добровољаца.

На страни Хитлерове Европске уније из 1938–1945. у оквиру регуларних војних ефектива својих држава ратовали су на Источном фронту: целокупна војска Финске (око 400.000 људи); мађарска 2. армија (200.000) а при крају рата и цела мађарска војна сила; целокупна војна сила Румуније од неколико милиона људи; Словачка са својом Мобилном дивизијом од 10.000 бораца и Безбедносном дивизијом од 6.000 војних полицајаца. „Независну државу“ Хрватску је на Стаљинграду представљала 369. „појачана пјешачка пуковнија“ (око 6.500 усташа) и Хрватска „зракопловна легија“ од око 350 људи, а на Црном мору Хрватска „поморскa легија“, од 350 припадника.

Подаци о овим елементима међуевропске сарадње током Другог светског рата дају се наћи по зборницима, енциклопедијама, монографијама, мемоарима, студијама, популарним брошурама и књигама приступачним не само војним историчарима или политиколозима, већ и свима које увиди у текуће понављање тужне историје европско-еуропских односа занимају мимо „политичке коректности“. Но, присташе наддржаве која је при свом рађању прогутала и Југославију – саздану управо по прокламованим назорима бриселских бирократа – немају намеру да се баве паралелама очитим већ самим својим језиком.

„Југоисточне Европе“, наиме, није било ни као појма док га хитлеровци нису пустили у промет 1940-их; антисрпство последње три деценије да се – од речи до речи – једначити са аустроугарским, немачким, британским и другим западњачким новинским клеветама из раних 1900-их – нарочито после 1903, када се Мајским превратом Србија запутила ка истинској независности.

Ниподаштавање народа и земаља који „не знају где им је место“ остало је, наиме, ослонац целокупне еуропске политике према Балкану, у шта се тако мукотрпно тренутно уверавају и Грци, Бугари, Румуни, чак и Хрвати и Словенци.

Малишевски – мада очито носталгичан спрам СССР-а (што му донекле и приличи, будући рођен као совјетски држављанин, за разлику од наших русофила, најчешће стаљиниста) – јесте зато дубоко у праву када темеље западњачког антисловенства уочава у патолошкој зависти некадашњих варвара Црне шуме Евроазије.

Јер, та тајга историјске географије, коју помиње и Тејлор на кога се аутор позива, уз климу и мрак Севера, оставила је свој траг на духу оних којима није преостајало осим да рачунају докле им памет допире, сваку душевност сматрајући опасном по, како им се чинило – и како им се, изгледа, и даље чини – њихов телесни опстанак а камоли болесну потребу за доминацијом.

Данас, то се оваплоћује кроз њихову – па, несрећом, све више и нашу – запевку о „бољем животу“, израженом бруто националним дохотком, растом берзанских акција, вредношћу њихове валуте и „културом“ наметаном политичком и привредном силом и маркетиншком подлошћу.

Јер, фашизам није побеђен, као ни комунизам.

Оба зла – саздана с дубоке безбожности – живе, те Малишевском, и другим све бројнијим ауторима диљем света, ваља одати признање на позивима да се с њима суочимо, бар онако срчано као наши очеви и деде.

Јер, сами неће нестати.