У студији “Стрељање историје“ шеф последње савезничке мисије код Драже открива шта се дешавало иза кулиса и зашто су пропали планови да се спречи продор Црвене армије у Источну и Југоисточу Европу.

Говор пуковника Мекдауела на народном збору у селу Осјечани на Требави (Босна), октобра 1944. Преводи капетан Рајачић

ПИШЕ: Милослав САМАРЏИЋ

Мистерију о промени британске и америчке политике 1943. године, од четника ка партизанима, која је аутоматски одредила исход рата, покушао је да реши амерички пуковник Роберт Мекдауел у студији “Стрељање историје – кључна улога Срба у Другом светском рату“ (“Поета“ и ИП “Рад“, Београд, 2012). Мекдауел је био последњи шеф једне савезничке мисије у Дражином штабу, од 26. августа до 1. новембра 1944. године. Као професор историје Балкана на Мичигенском универзитету, он је био најобразованији савезнички официр на тлу окупиране Краљевине Југославије, али и у надлежним савезничким штабовима у Барију, Алжиру и Каиру. Учествовао је у Првом светском рату, као и у Грађанском рату у Русији, против бољшевика. Писао је обавештајне студије о Балкану још 1930-тих година, а прикупљање информација о овом подручју остаће његова специјалност и пошто је мобилисан.

Пуковник Мекдауел је представљао већинску струју не само међу високим америчким, већ и британским официрима, која је сматрала да се инвазијом Јадрана и Егеја 1943. године морало ограничити Стаљиново напредовање на запад. Међутим, то се није десило због политике Черчила и Рузвелта, који нису поштовали институције својих држава, већ су се руководили саветима уског круга неформалних особа.

Мекдауел и његови претпостављени су чак и у другој половини 1944. године веровали да се ток догађаја може променити. То се показало као утопија и Мекдауел после повратка у Италију умало није ухапшен. Хитно је враћен у Вашингтон под забраном да било коме било шта говори о својој мисији. Тако ни његова књига никада није објављена у Америци.

Као што се то по правилу дешава, трагедија која је 1944. и 1945. задесила народе Источне и Југоисточне Европе била је последица низа несрећних околности.

Мекдауел најпре подсећа да у Америци није схваћен значај Југоисточне Европе, укључујући и Турску, “не само у ратовима, већ и у њиховом спречавању“. Пре него што је мобилисан, 1942, Мекдауел је написао више студија о паралели између Првог и Другог светског рата. Његови закључци поклопили су се са закључцима из касније објављене књиге британског професора Џ. А. Р. Мариота, који је писао:

“Кључ за напад који је у августу 1914. отпочео Кајзер мора се потражити на Балканском полуострву, где ће бити нађен… Да су Централне силе ударајући на Србију заправо доводиле у питање позиције Велике Британије на Блиском и Далеком истоку (то јест у Индији), није било довољно добро схваћено… Напад на сељачку Србију није био само почетак светског рата већ и обелодањивање основног разлога за њега… Велика Србија не само да је Хабзбурзима пречила пут према Солуну већ и Хоенцолернима према Цариграду. Југословени су се нашли сами између Централних сила и њихових снова о Средњој Европи која би се протезала од Хамбурга до Цариграда... Од Цариграда се градила пруга којом је немачки трговци и немачки војници требало да путују ка Персијском заливу… Када би се они успоставили у Персијском заливу… бок Велике Британије био би пробијен и више не би било битне препреке између немачке и њене власти над Истоком. Немци су (1914) несумњиво очекивали да експлоатишу Месопотамију и продру у Персију… и тиме угрозе превласт Велике Британије у Индији. Уништењем Србије био је отворен пут од Берлина до Босфора и Дарданела… Црно море је безмало и буквално постало немачко језеро“.

Поред осталог, ови наводи су важни и јер се уочи годишњице обележавања почетка Првог светског рата све гласније чује неоправдана ревизија историје: да је Сарајевски атентат био узрок, а не само повод који је послужио Германима за агресију, у планираном “продору на југоисток“.

Мекдауел потом пише да Немачка није имала довољно ресурса на својој територији за вођење дугог рата. У Првом светском рату нашла их је освајањем Румуније и јужне Русије, у Каспијском басену. Немачки основни стратешки циљ састојао се у даљим продорима на исток, према Персији и Индији, а не у победи на Западном фронту. То је увидео и Черчил, па је 1915. покренуо британску офанзиву против Турске, на Галипољу. Британци су доживели пораз, а лично Кемал Ататурк је посведочио Мекдауелу да их је до победе делило још свега 20 часова, пошто су Турци остајали без муниције. Ататуркова процена била је да том победом не само што би рат био брже завршен, него би и бољшевичка револуција била осујећена.

Немци су очекивали да ће и током 1918. на Западном фронту владати статус кво, спремајући до тада највећу офанзиву према Индији. Мекдауел је на Кавказу слушао пропаганду бољшевика у којој се омаловажавају снаге Сила Антанте на Западном фронту, а посебно пристигли Американци, који су представљани као лоши борци. Бољшевици су, такође, регрутовали сараднике за немачки штаб у Тбилисију. Међутим, немачке планове је срушио изненадни слом Централних сила на Солунском фронту.

Стратешки исту замисао Немци су имали и у Другом светском рату, с тим што им је сада било теже, пошто је Турска остала пасивна. Немци су планирали да најпре освоје јужне пределе Совјетског Савеза, у којима су се налазиле највеће залихе сировина. Затим су хтели да преко Ирана ударе на Индију, како је предвиђао и план Кајзеровог генерала Хофмана из Првог светског рата. Из другог правца, према Ирану је нападао Ромелов Афрички корпус. Циљ им је био да се ове операције заврше током 1941. и 1942. године, тј. пре доласка америчких трупа. “Није претерано рећи да је ово, у основи, рат за производњу и превоз, за прераду сировина у муницију, транспортовану безбедно, правовремено и у што већој количини на фронтове. Укупна бројност војске постала је мање важна од способности да се непријатељ надмаши у концентрацији добро снабдевених снага на одабраним положајима“, писао је Мекдауел у једној студији још док је био професор Универзитета Мичиген, 1942. године.

Дошавши у Каиро, Мекдауел постаје члан штаба генерала Френка Ендруса (Frank Andrews), који је прихватио његову идеју да га што пре пошаље у Дражин штаб. Међутим, Ендрус је погинуо када се његов авион, на путу за Вашингтон, срушио на Исланду, и на његово место је постављен генерал Двајт Ајзенхауер. Идеја о слању није пропала, јер је Ендрус о свему обавештавао генерала Томаса Родерика, официра америчке Војнообавештајне службе у Команди за Југоисток. Ипак, ситуација се променила, јер Мекдауел није постао близак Ајзенхауеру, као раније Ендрусу, нити је Ајзенхауер усвојио Ендрусове ставове о значају Југоистока.

Док су потцењивали значај Југоистока, Американци и Британци су прецењивали Стаљинову снагу, због чега су усвајали његове захтеве, тј. “нису схватили да му нису морали препустити Централну и Источну Европу“. Конкретно, према Медауелу, Черчил и Рузвелт нису узимали у обзир два следећа момента: прво, “највећу помоћ Хитлеровом нападу на СССР током 1941. и 1942. пружио је сам совјетски комунистички апарат мешајући се у рад Црвене армије“, и друго, “само обимна америчка помоћ у оружју, транспортним средствима и новцу, на којој је инсистирао председник Рузвелт, омогућила је Стаљину да упркос манама и слабостима свог система преживи не само Хитлерову бесомучну навалу већ и веома опасно масовно дезертерство, чак и отворену побуну делова Црвене армије.“

Мекдауел пише да су у Совјетском Савезу заправо вођена два парелелна рата: против Немаца и против Стаљина и његове власти. Потоњи рат водили су дезертери Црвене армије, који су се борили заједно са Немцима, али и партизани, који су се борили и против Немаца и против стаљиниста, а било је и доста бегунаца који су се скривали по шумама.

Због свега тога, Стаљинова позиција постала је критична и он је био принуђен да промени реторику, од комунистичке ка патриотској, са основним циљем да очува власт. Промена се односила и на Југоисток, па су Совјети дуго подржавали Југословенску владу и генерала Дражу Михаиловића, наређујући југословенским партизанима да учине то исто и да “за сада“ забораве на револуцију.

Мекдауел наводи документовану изјаву Молотова, Стаљиновог министра спољних послова, британском колеги Идну, на Техеранској конференцији новембра 1943: “Боље је имати савезничку мисију код Михаиловића него код Тита, пошто бисмо тако добијали поузданије информације“.

Совјети су тражили код Британаца да пошаљу своју војну мисију код Михаиловића, или комбиновану совјетско-америчко-британску мисију. Одбијали су да пошаљу мисију код партизана све до фебруара 1944, када су то учинили на инсистирање Британаце. Та мисија је потврдила да су војничке способности партизана симболичне.

Ипак, кренуло је наопако годину дана пре Техерана. “Крајем 1942, када је Хитлерова претња Британији и Совјетском Савезу прошла врхунац – а много израженије током 1943. и 1944. – многи утицајни британски медији укључујући и Би-Би-Си, све су се пристрасније и доследније држали политике сузбијања вести повољних по националисте у Југославији и приписивали све њихове успехе против Немаца Титу и његовим партизанима – чак и оне које су званична британска саопштења приписивала националистима“, пише Мекдауел.

Промену британске политике у корист Тита он приписује “паници која је обузела премијера Черчила да ће савезничка победа над Хитлером омогућити ширење руског комунистичког утицаја не само у Источну и Централну Европу, већ и на Средоземље, као и на Индијском океану“.

Черчил се још крајем 1942. године уплашио да ће Црвена армија заузети и Југославију, па се у његовој глави родила магловита идеја да ће британске интересе у овом делу Средоземља очувати ако помогне југословенским комунистима, у нади да ће му се они после рата одужити. Черчилов пријатељ, генерал Фицрој Меклејн, писао је касније у мемоарима о веровању да ће британска подршка Титу “у приличној мери допринети нашој позицији на Балкану после рата“. С друге стране, британски премијер је сматрао да се у случају победе четника Југоисток не може претворити у британску колонију, јер су, пише Мекдауел, националисти желели да “после рата створе неку врсту федерације или конфедерације у Југоисточној Европи, која би била у пријатељским односима са свим великим силама, одбијајући да служи појединачним интересима било које од њих“.

Овом фактору Мекдауел додаје и утицај моћних католичких кругова на Черчила, убеђених да ће се у случају Михаиловићеве победе Срби светити Хрватима за ужасне злочине почињене у првој фази рата. Ипак, тврди Мекдауел, пресудила је инфилтрација комуниста у Черчилово окружење. Притом није реч о Клугману и друговима из каирске централе Управе за посебне задатке (СОЕ), већ о непознатим особама из Лондона, чија имена Черчил није објавио ни у својим мемоарима.

Амерички пуковник убедљиво доказује да Черчил, који је уједно био и министар рата, није поштовао ставове Форин офиса, Генералштаба, Команде за Средоземље и других установа. Међутим, он пропушта да наведе како је Черчил прешао Рубикон тек после Треће вашингтонске конференције са Рузвелтом, маја 1943. године. Тада су Американци још једном одбили његову идеју за инвазију Јадрана, што је значило да је вероватноћа совјетске окупације ове области веома висока. Черчила зато хвата још већа паника, али се он и даље не обраћа установама, већ из Вашингтона одлази директно у Каиро, на своју руку шаље прву британску мисију код Тита, а Михаиловићу наређује да повуче све своје снаге источно од реке Ибар.

До новембра 1943. Черчил се ипак враћа старој идеји: Западни савезници ће се искрцати на горњи Јадран (не на сектор Неретва – Бојана, што је планирао Генералштаб), одакле ће у сарадњи са “хрватским партизанима“ (не са четницима, што је такође планирао Генералштаб) напредовати према Бечу и дунавском басену. Истовремено, извршиће инвазију Егеја и продрети на Црно море, чиме би се постигла три циља: увлачење Турске у рат, пребацивање Бугарске на страну Западних савезника и скраћивање линија снебдевања за Црвену армију. Што се тиче поратног уређења Југославије у овој варијанти, Черчилови планови нису били јасни (слободни избори под контролом Западних савезника, или, можда, подела земље).

У вези Италије, Черчил је тражио “уздржавање од сваког разматрања даљих офанзивних операција“, из очитог разлога што је инвазију Немачке најтеже извршити преко Алпа. Зато је требало само створити јаку одбрамбену линију преко “најужег дела“ Италије.

Углавном, пише даље Мекдауел, позадина ове Черчилове идеје била је јасна: спречити Совјете да заузму Средњу и Јужну Европу. Стаљин, који је и даље више мислио на очување власти, него на експанзију, на конференцији у Техерану прихвата Черчилов план, али га на изненађење Британаца одбија Рузвелт. Мекдауел пише:

“…И не само ти британски учесници, већ и сам Чечрил у `Мемоарима` помиње своје изненађење због обима подршке коју је Стаљин на почетку конференције дао његовом предлогу за непосредне англо-америчке операције на Југоистоку. Наиме, Стаљин се сложио не само са савезничким војним захватима на Егејском подручју, како би се Турска навела да зарати са Бугарском и отворио Босфор за ефикасније савезничко снабдевање совјетских фронтова, већ и са снажном англо-америчком копненом и ваздушном офанзивом од горњег Јадрана ка североистоку, преко северне Југославије, ка стратешки изузетно важном Подунављу.

Стаљиново потоње противљење тој првотној, одличној Черчиловој стратешкој замисли… на основу свега што сам сазнао може се једино приписати и данас несхватљивим променама Рузвелтовог става током конференције“.

Рузвелт је у Техерану први пут срео Стаљина и он је на њега “оставио велики утисак“, како је то приметила  Хелен Ломбард у књизи “Док су се они борили: Иза сцене у Вашингтону 1941-1946“. Ломбард наставља: “Америчка стратегија у Другом светском рату била је у суштини искључиво Рузвелтова. Током периода блиског пријатељства са Черчилом била је под утицајем Британаца; после Техерана њоме су управљали Совјети… У Техерану је врло брзо постало јасно да тим Рузвелт – Черчил не функционише глатко као раније“.

Да нешто није у реду видело се већ и по томе што је Рузвелт у Техерану одсео у Совјетском посланству. Са Стаљином је проводио много времена и њихов однос ће касније постати предмет бројних анализа, чији закључак у основи гласи: амерички председник је веровао да може “поправити“ совјетског диктатора, да су они постали прави пријатељи, да га може убедити у шта год жели и да ће на основу свега тога послератни односи са Совјетским Савезом бити идилични.

Тако, на Техеранској конференцији Стаљин се најпре чудио Черчиловим похвалама југословенских партизана – чију стварну борбену вредност је знао боље од Британаца – а потом Рузвелтовим стајањем на његову страну.

Амерички председник је одбио Черчилову идеју позивајући се на недостатак бродова. Међутим, од компетентних британских и америчких планера Мекдауел је сазнао да исто питање Рузвелт није поставио у вези неке “не одвише важне“ операције на Пацифику. “Бродови потребни за десант на Француску и за офанзиве на Јадрану и у Егеју могли су се обезбедити на време уз сасвим мало одлагање одређених подухвата на Пацифику од знатно мањег стратешког значаја“, пише Мекдауел.

Рекавши да ако се усвоји Черчилов план неће бити довољно бродова за инвазију Нормандије, амерички председник је пробудио стари Стаљинов страх од одлагања главног удара на Немачку. Истовремено, Британци су посумњали да је склопљен тајни договор између Совјета и Американаца на њихову штету. Тако је Стаљин на крају добио и оно на шта није ни помишљао. Пошто је Черчилово и Рузвелтово окружење скривало детаље, у савезничким редовима се у почетку само наслућивало куда све то води. “Током првих шест месеци 1944, у различитим штабовима – у Каиру, Алжиру и Барију – осетио сам растућу стрепњу међу британским професионалцима и мањим групама Американаца и Француза да су Савезници у прилици да добију рат само да би изгубили мир“, пише Мекдауел.

На таласу таквог расположења у савезничким штабовима, Мекдауел јуна 1944. подноси извештај савезничкој Команди за Средоземље, у коме поред осталог пише:

“Тренутна британска политика у Грчкој настоји да ускрати савезничку подршку Грчком народноослободилачком фронту, организованом и предвођеном од комуниста… Тренутна британска политика у Југославији настоји да пресече све савезничке контакте са националним покретом генерала Михаиловића… и да снажно помогне партизане које су организовали и које воде комунисти… Ова очита политичка противречност изазива доста коментара међу британским и америчким официрима и званичницима заокупљеним проблемом Балкана…

Долепотписани се уверио да су бројни компетентни виши британски официри и званичници у Каиру, Алжиру и Барију потпуно запрепашћени и огорчени садашњом британском политиком према Југославији. Као стручњаци задужени за прикупљање података о том подручју они не налазе основа за прихватање тврдњи партизанског комунистичког вођства. Има их који сматрају да је једини могући закључак да садашња политика неме везе са вођењем рата, него да је усмерена на јачање британског положаја на Балкану после њега, посебно у светлу будуће руске политике у том подручју.

Сви ти извори, међутим, сматрају да постојећи подаци не потврђују партизанске тврдње да они представљају већину Срба, Хрвата и Словенаца, већ да указују да партизанско руководство намерава да употреби опрему и оружје које очекује – нарочито тенкове и артиљерију – пре свега да би успоставило контролу над Југославијом после повлачења Немаца… На крају, они су уверени да се не може рачунати да ће влада створена у случају да партизани освоје Југославију подржавати британску политику на Балкану.“

Разматрајући узроке промене Рузвелтове политике, пуковник Мекдауел пише:

“Тако непосредан утицај америчког председника на спољну политику, посебно у време рата, није постојао ни у једној другој великој држави. Попут средњевекових монарха и арапских шеика из 19. века, наши председници су своје одлуке углавном доносили окружени личним саветницима: одлучивало се у кругу неколико званичника Беле куће, или пријатеља у приватном својству, са мало или нимало службених овлашћења, и још мање одговорности која би оправдала њихов често пресудан утицај на америчку политику.“

Мекдауел овим објашњава и део америчких “промашаја“ у спољној политици, “посебно у случају Југославије и Југоисточне Европе“. Пише да нису реалне оптужбе, које су се чуле у пола гласа, да је Рузвелт комуниста, али закључује: “Непобитно је, међутим да је, као и премијер Черчил, имао везе са људима у које је веровао, а који су током рата симпатисали комунисте“.

Рузвелтово зближавање са Стаљином, и намерно избегавање сусрета са Черчилом, Британци су означили као “почетак нове и врло опасне фазе у америчкој ратној политици“. Амерички високи официри су се уздржавали од коменрата, док су представници Стејт департмента “показали нешто више храбрости“, оцењујући да је “нова политика заправо позив екстремистима у совјетском врху да одступе од политике умерености и сарадње, коју је Стаљин наметнуо од почетка рата и од које је на крају и одустао када смо ми сами признали одлуке потом донете на Јалти, са трагичним последицама по Источну и Централну Европу“, пише Мекдауел.

На другом месту Мекдауел наводи да су припадници Стејт департмента, не само на терену, већ и у Вашингтону, “готово без изузетка схватили опасност великих промена председникове политике“. Документа показују да су се они чак и ограђивали од Рузвелта. Као пример Мекдауел наводи меморандум Стејт департмента од 15. августа 1944, упућен адмиралу Лихију, шефу Рузвелтовог кабинета. “Ваља при томе имати на уму да његов садржај одражава не само гледиште Стејт департмента, већ и америчке владе“, подсећа Мекдауел. У том меморандуму се поред осталог каже:

“Доследна политика ове владе била је и остала слање војне помоћи покретима отпора у Југославији, намењене активним дејствима против Немаца, а не оним активностима које могу помоћи плановима неке групе да војним средствима обезбеди политичку контролу над другим покретима такође супротстављеним Силама осовине. Стејт департменту је изузетно стало да америчке активности у Југославији буду планиране тако да буде очигледно да ова влада не подржава пројекте других небалканских сила срачунате да утичу на ток догађаја у земљи, и да не подржава један део народа против другог, зарад стицања контроле над унутрашњим приликама у Југославији.“

Харолд Макмилан, главни представник британског Министарства спољних послова на терену, а после рата министар спољних послова и премијер, Рузвелтову промену политике је сматрао узроком многих зала. Мекдауел цитира Макмиланову књигу “The blast of War“, у којој се каже

“Продор кроз Љубљански пролаз и улазак у Аустрију могли су изменити целу политичку судбину Балкана и Источне Европе… Но осим Рузвелтове жеље у то доба да задовољи Стаљина готово по сваку цену, ништа није могло сузбити (америчке) готово патолошке сумње у британску политику, нарочито према Балкану… Тако је посејано семе поделе Европе и трагичних раздора који ће доминирати у свим политичким и стратешким размишљањима целог једног нараштаја… Свих ових година сматрао сам ту одлуку (Рузвелта да не подржи Черчилову замисао већ да се ослони на Стаљинову добру вољу) као на једну жалосну прекретницу у историји.“

Притисак на Рузвелта није престајао ни у другој половини 1944, нарочито од стране шефа ОСС-а, генерала Вилијема Донована. Захваљујући тим притисцима, Мекдауел најзад долази у Дражин штаб и по наређењу Команде за Југоисток тражи састанак са Хитлеровим специјалним изаслаником за Балкан, др Херманом Нојбахером, “у оквиру тадашње званичне савезничке политике нуђења Немцима да се предају“. Мекдауел је захтевао од Немаца да се предају четницима, уз симболично присуство англо-америчких падобранаца, што би значило да Црвена армија не треба да прелази Дунав. Из Мекдауеловог излагања јасно се види да су Немци пристали на капитулацију: “Господин Штеркер, заступник Хермана Нојбахера, Хитлеровог главног представника у Југоисточној Европи, већ ме је био уверавао да би таква симболична интервенција англо-америчких савезника била сигнал за предају свих немачких трупа у Југославији нама, под јединим условом да не буду предати Совјетима… На несрећу, међутим, премијер Черчил је тада инсистирао на мом опозиву из Југославије и повртаку, под забраном јавног говора, у Вашингтон, где је председник Рузвелт поново подлегао његовом утицају“, пише Мекдауел.

Другим речима, када су амерички генерали и политичари најзад убедили Рузвелта да учини нешто за спас Краљевине Југославије – тада је Черчил поново наставио по старом.

Баш у то време, главни амерички обавештајац у Средоземљу, и главна Мекдауелова залеђина на терену, генерал Томас Родерик, изненада је преминуо. Такође у време Медауеловог боравка код Драже, главни амерички политичар на терену који га је подржавао, надлежни службеник Стејт департмента Роберт Марфи, изненада је премештен у Француску.

Чак и када се вратио у Бари, 1. новембра 1944, Мекдауел није губио наду, јер су високи британски официри са којима се срео били заинтересовани за Дражин предлог да Западни савезници преузму централне и западне делове Југославије. Сагласили су се и са његовим предлогом да се врати у Југославију заједно са британском мисијом. Онда је стигла наредба да се хитно врати у Вашингтон и да о свему ћути – и то је дефинитивно био крај.

Анализирајући деловање председника Вилсона у Првом светском рату, под чијим пресудним утицајем је уместо поштовања Лондонског уговора створена Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца, Мекдауел закључује:

“Ослањајући се превасходно на савете неколицине приватних особа у Америци, инсистирао је (Вилсон) на стварању нове националне државе Југославије – којом су наглашене националне суревњивости – не само унутар њених граница, већ у целој Југоисточној Европи.

Наиме, уместо да донесе политичкој стабилности и миру Европе у целини, политика председника Вилсона је – у начелу, упркос свом његовом идеализму – посејала семе Другог светског рата.“

Другим речима, да није била створена Југославија – не би ни било Другог светског рата, јер је стварањем Југославије Италија избачена из коалиције Западних савезника и гурнута у савез са Хитлером.

Мекдауелов утисак је да су Вилсон и Рузвелт биле добронамерне али крајње наивне особе. Међутим, реалније звуче закључци америчког историчара Ентони Сатона, да су они у ствари деловали под утицајем крупног капитала са Вол Стрита, који најбољу прилику за бизнис види управо у изазивању ратова. (“Српске новине“, Чикаго, јун-јул 2013)

Истина о Михаиловићу – британски чланак из јануара 1945.- ПОГЛЕДИ

Чланак “Истина о Михаиловићу“ објављен је јануара 1945. године у часопису “Ворлд Ривјув“ (World Review) у Лондону. Уредник часописа био је Едвард Хултон (Edward Hulton), док је аутор чланка био Р. В. Елсон (R. V. Elson). Мада у чланку име нетачних података – на пример, о војводи Јевђевићу, или о супрузи генерала Драже Михаиловића, за коју се тврди да је умрла у немачком логору – он у основи може издржати историјску критику, а значајан је нарочито због тога што показује да се у Британији и тада знало шта се дешава на Балкану.

Факсимил чланка.

Истина о Михаиловићу?

Суштински је битно да знамо више истине о Југославији, као и о Грчкој. У Британији су данас Михаиловићеви војници они који су се борили против Немаца, али су ипак оптужени да су немачки агенти. Све што они траже је правично енглеско суђење. Овај чланак, од поузданог сарадника, пружа многечињенице које је већина британске штампе елегантно игнорисала.                                                                                                                                                                                                                                             Едвард Хултон

Р. В. Елсон

Напомена: Британска штампа је управо објавила извештај да су генерал Михаиловић и чланови његовог штаба евакуисани у Италију савезничким авионом. То је потпуно погрешно. Михаиловић је у време писања, 13.  децембра 1944, у источној Босни са 50000 људи, и апелује савезницима да узму под своју команду његове трупе да би се бориле против нациста. Тај захтев је подржан од стране америчке војне мисије.

У току претходних недеља овде у Енглеску је пристигао одређен број људи који су се борили као четници у војсци Драже Михаиловића. Њихова позиција је врло необична. Они су се борили против Немаца током напада на Југославију. Када се Југословенска врховна команда предала, они су отишли у планине и придружили су се Михаиловићевим снагама. Немци су из заробљавали или хапсили од почетка 1942. до фебруара 1944. Били су испитивани, мучени, затварани и на крају су слати на принудни рад у руднике Француске и Луксембурга. Бежећи из рудника, придружили су се маркизима и узели су малог учешћа у борби за Француску. После детаљних испитивања од стране  британских и америчких војних власти, оцењени су као подобни и доведени су у Енглеску. Али сад кад су стигли у Енглеску, видели су да већи део британске штампе означава њиховог бившег команданта као ратног злочинца, а да Југословенска влада са седиштем у Лондону има став да је Михаиловић немачки агент.

Четници су недвосмислени у својој реакцији на ове оптужбе. Они изјављују: ,,Ако је Михаиловић ратни злочинац, онда смо и ми ратни злочинци. Ако смо ми ратни злочинци, требало би да смо похапшени. Што се нас тиче, била би нам добродошла прилика да себе одбранимо оптужби у енглеским судовима“.

Да ли је Михаиловић политички у праву или није, је нешто о чему ће читалац да одлучи на основу својих личних политичких погледа. Али питање политичке ,,исправности“ се мора раздвојити од оптужби за сарадњу са Немцима.  Тако на пример, има информисаних новинара који продржавају Тита до ,,балчака“, али отворено признају да, до сада, партизани нису пружили никакав доказ да је Михаловић сарађивао са Немцима. Да ли неко верује политички, да је неистина да су четници сарађивали са Немцима, онда оптужба да јесу сарађивали са Немцима, представља неправду која се не може занемарити. У ствари, тешко би било да се замисли већа неправда од те да се немачким агентима жигошу људи који су били мучени од Гестапоа или који су давали животе борећи се против Немаца.

Овде долазимо до деликатне тачке. Међу нама и нашим руским савезницима су признате разлике интереса, темперамента и менталитета. Нема ништа изненађујуће у томе. Такве разлике морају постојати и у оквиру најбољих савеза. Али свет посматрамо са тако различитим очима да понекад добијамо најсупротстављеније слике о истим људима или истим догађајима. У случају енглеског и америчког народа, навиклих на спорове међу њима, као и на спорове унутар самих себе, неко може изрећи најгнусније ствари о Черчилу или Рузвелту, о Џон Булу или о Анкл Сему – и да и даље остану солидни родољуби. У случају Руса, са друге стране, навикли на једнопартијски режим и да се једногласно слажу у свим потањима политике, степеновање нијанси које карактеришу скупштинске демократије је нешто прилично несхватљиво. С обзиром да се наш политички спектрум креће од црвеног до боје старе школске кравате, у руском спектруму су само две боје – бела и црна. (Научни део ове метафоре је нешто нетачан, али нема везе.) Пуке разлике у мишљењима не постоје. Неко је или за – или је непријатељски агент.  Овај сукоб у погледима је несрећна околност, али је много боље да се о њему отворено дискутује него да се правимо да га нема. Особе из Лублинког комитета су можда били прилично у праву када су описали генерала Бора као човека са снажним анти-совјетским мишљењима. Али ко може да верује Слободном југословенском радију када је, током трагичних дана битке за Варшаву, обавештавао свет да је генереал Бор ,,био наклоњен савезу са тзв. Оружаним војним снагама које су створене од пољских Хитлероваца и које су блиско везане са Гестапом“? (радио емисија емитована 12. септембра 1944). Хенрих Ерлих и Виктор Алтер, двојца вођа Јеврејске социјалистичке партије Пољске који су стрељани у Кујбишеву ране 1943, можда су у ствари били критични према руском режиму. Али опет, који би Јеврејин или који би социјалиста могао да поверује совјетској штампи када описују Ерлиха и Алтера – људе који су били у првим редовима борбе против Нацизма – да су ,,немачки агенти“?

У прилазу проблему Тита и Михаиловића, отежавајућа је не само разлика у погледима између комунистима и некомунистима, већ такође и у једностраним приказима од којих југословенске вести трпе. Када су Савезници подржавали Михаиловића, партизани нису добили заслуге за своју борбу, а Југословенска секција БиБиСи-ја их је приказивала као бандите и убице. (Треба поменути такође, да пошто комунистичка штампа није објављивала ништа о Титу све до краја јула 1942, ,,буржоаска“ штампа тешко може да се оптужи за занемаривање Тита до тог времена.) Када су Савезници пребацили своју подршку Титу,  БиБиСи и савезничка штампа су искренули на супротан екстрем. Дан за даном штампа је објављивала службена саопштења Тита, којима је оптуживао Михаиловића за скоро све злочине из каталога злочина. Када је Михаиловић издавао демантије, деманти су игнорисани; када је идавао службена саопштења, она су такође игнорисана; када га је осовинска штампа нападала или када је су осовинска саопштења говорила о акцијама против четника, осовинска штампа и осовинска саопштења су игнорисана. Да наведемо макар један пример: 23. августа 1943, штампа под контролом Осовине одштампала је потерницу са уценом од 100000 марака у злату за Тита, мртвог или живог, и другу на 100000 марака у злату за Михаиловића, мртвог или живог. Ова потерница је стигла на насловне стране у Британији и Америци. Али неким чудним начином када су штампа и БиБиСи стигли да извештавају о томе, једноставно су то смањили на само 100000 марака у злату за главу Тита! Чак и ако неко верује све што комунистичка штампа каже о Михаиловићу, свакако је немогуће да се брани непоштено приказивање у вестима.

КОПИЈА ПОТЕРНИЦЕ

Доказ. Овде је копија новина под контролом Осовине која нуди награду за Тита и такође за Михаиловића. Британска штампа и БиБиСи су елегантно изоставили Михаиловића

Сукоб између Тита и Михаиловића је био ништа мање него потпуни грађански рат, вођен пуним интензитетом и уз насиље Балкана. Биле су велике борбе, главне офанзиве (Тито помиње две главне офанзиве против четника), масовна убиства и репресалије. Током најжешћег сукоба било је знатно претеривања и прилична количина лажи на обе стране. Једна од пар ствари која се са сигурношћу може рећи о овој, најсложенијој од свих ситуација, је да су лажне и претеране оптужбе правили и и партизани и четници, али да стварни проблем који је у основи грађанског рата нема везе са питањем: ко је и против кога сарађивао са Немцима.

Ово не искључује могућност ограниченог прилагођавања са непријатељем на било којој страни. Си Џеј Сулцбергер, дописник Њујорк Тајмса, је у јулу 1943. известио из Каира ,,да је било доказа да су с времна на време и партизани и четници… били толико огорчени противници једни против других да су прихватали помоћ Осовине у покушају да истребе једни друге“. Подразумева се да су Силе осовине биле више него одушевљене да им помогну.

Са становишта Сила осовине, то је била солидна стратегија да се промовише сукоб међу снагама отпора свим непоштеним средствима. Са становишта снага отпора, са друге стране, сваки акт ,,прилагођавања“ није обавезно укључивао издају. Све зависи од природе прилагођавања. На пример, била је пракса да се размењују непријатељски заробљеници за непријатељско оружје. То је на неки начин било прилагођавање, али нико не би довео у питање његову исправност. Онда опет, у италијанској и бугарској војсци су биле многе јединице које су имале мало жара за борбу и које су биле прилично спремне да предају одређене количине оружја за споразум да герила неће покренути директан напад на дотични гарнизон. Понекад су, у ствари, били чак спремни да обећају да ће остати неутрални у случају да се догоди сукоб измећу герила и Немаца. Таква прилагођавања се можда могу довести у питање, али свакако да се за њих могу наћи аргументи. ,,Прилагођавања“ која укључују потчињавање било којим окупационим снагама, или која укључују помагање Силама осовине у рату против савезника, су подједнако осуђивана од обе стране.

И четници и партизани су имали извесне оптужбе једни против других у којима је било неке мере истине. Једина оптужба за коју су партизани могли да понуде неке доказе је да су, у одређеним областима и у извесним приликама, четничке групе које су биле у вези са Михаиловићем чиниле ,,прилагођавања“ са Италијанима. Таква прилагођавања су постојала. Било би тешко да се у простору од једног чланка довољно бавимо питањем ,,сарадње“. Зато ћемо наставити са једним од најславнијих случајева, случајем Илије Трифуновића Бирчанина, командантом четника, који је био оптужен да је сарађивао са италијанским окупационим снагама у Далмацији.

Трифуновић Бирчанин је био један од хероја прошлог рата и такође један од малобројних који су директно били одговорни за револуцију 27. марта, која је Југославију довела у рат на страни Савезника. По слому Југословенске војске он је избегао у Далмацију, где је постао вођа четника.

Током лета и јесени 1941. тамо су се догодили ужасни масакри србског народа на територији Хрватске. Најодговорнија је злогласна усташка милиција хрватског квислинга Анте Павелића. Тешко је рећи колико народа је побијено у овим масакрима. Сам Тито је направио процену о 500.000 побијених од усташа и Нациста у 1941. Али без обзира да ли је број био 200.000 или 500.000, размере масакра су монструозне, а самим зверствима су превазишли све што су нацисти икада починили.

Делом због политичких разматрања, а делом ради тога што су били ужаснути зверствима усташа, у Далмацији Италијани су се понашали као заштитници Срба. Њихови политички мотиви су били очигледни: њихове територијалне амбиције су биле усмерене према земљама Хрвата. Од тада хрватски народ није гледао на њих са симпатијама, па су били разумљиви њихови покушаји да придобију подршку или најмање неутралност српске мањине у Далмацији. Дали су азил десетинама хиљада Срба који су бежали пред усташким кољачима. Њихова штампа је објављивала бројне извештаје који су саосећали са жртвама масакара. Давали су оружје Србима са којим су се они бранили. И бранећи Србе они су се чак у неколико случајева сукобили са усташким трупама.

Народ који је масакриран не поставља питања о мотивима. Четници Трифуновића Бирчанина су узели од Италијана понуђено оружје и бранили су своје сународнике Србе од усташа. Затим, када је избио грађански рат са партизанима, ово оружје је коришћено против партизана. У време усташких масакра, чак ни партизани нису критиковали Србе у Далмацији што су примали оружје од Италијана. Али, када су партизани гађани из италијанских пушака које су четници задобили, појавио се крик о издаји.

По четничким изворима, мада су постојала извесна прилагођавања са Италијанима, никада није постојао ништа што би и издалека могло да личи на споразумевање, савез или примирје између четника и Италијана. Постоје белешке о сукобима између четника и Италијана које иду још од јуна 1941. па до пада Италије. Немачка саопштења говоре о Италијанима који учествују и нападима на четничке и партизанске снаге у Црној Гори током лета 1943. И када је Сплитски залив заузет од стране југословенских родољуба по паду Италије, људство Михаиловића и Тита се борило раме уз раме против немачких снага које су га опкољавале.

,,Прилагођавања“ са Италијанима, како је напоменуто, су се догађала само у крајевима где су били глад и масакри. У већини случајева то је било прилагођавање на раздаљини која је остављала ,,сараднике“ независне да делују против Немаца и усташа, а пошто је био грађански рат, и против партизана. Бирчанин, у исто време док је примао оружје од Италијана, је вршио економску саботажу и достављао је редовне извештаје о италијанским транспортима и покретима трупа, који су прописно достављани Савезницима. Павле Ђуришић, кога партизани називају једним од главних ,,сарадника“, је био заробљен од Немаца током њихове кампање против снага отпора у лето 1943, и одмах пребачен у концентрациони логор у Немачку. (Он је ускоро побегао из концентрационог логора у коме је био затворен и успео је да се домогне Југославије.)

Постојали су извесни елементи, као Јевђевић у Далмацији, који су се потпуно потчинили Италијанима. Али Јевђевић, мада је је тврдио да је био четнички командант, никада није био признат од Михаиловића, који се прилично слагао са партизанима, да се Јевђевић продао Италијанима. Михаиловић по том питању није одобрио ,,прилагођавање“ према Италијанима у било ком облику, мада је у време масакара било немогуће да се забрани узимање оружја од Италијана. Тешкоће у одржавању веза са различитим деловима земље су чиниле да завођење уједначене дисциплине буде врло тешко. Ипак, почетком 1943 Михаиловић је послао специјалног изасланика у Далмацију са инструкцијама да се реконструишу четничке снаге, смењујући оне официре који су правили ,,прилагођавања“ са непријатељем, са оним официрима који би се ослањали на вођење политике отпора свим окупационим снагама; и урадивши то, повукао је четничке снаге у планине. Тај циљ је био делимично испуњен, када је његов изасланик био ухапшен од окупационих власти.

Партизани кажу да је Михаиловић ушао у савез са италијанским главним штабом и као потврду за то одштампали су фотографију која приказује Михаиловића у друштву италијанских официра у Дубровнику. На ово је Михаиловић одговорио да је у време када је наводно ова фотографија снимљена, он био много миља далеко од Дубровника, у друштву британског војног аташеа, пуковника Хадсона, који га никада није напуштао више од два сата.

Толико о питању ,,сарадње“ са Италијанима. Док су отворено признавали постојање ограничених прилагођавања са Италијанима под специјалним условима, четници су огорчено одбацивали све оптужбе о сарадњи са Немцима – и о овоме су имали неке сопствене оптужбе против партизана. Немци су, према четницима, били њихови стварни непријатељима; Италијане су сматрали случајним непријатељима, једва вредних већих емоција од презира. У ствари, ако би се ,,непријатељ“ могао разврстати на основу ефективности, онда су Немци били 99% непријатељ а Италијани 1%, ако не и негативне вредности. У четничком пропису није било опроштаја за оне којие су активно сарађивали са Немцима. Много сарадника је било убијено од стране четничких ,,црних тројки“. И касније, у марту прошле године, Цека Ђорђевић и пуковник Маслаовић, шеф кабинета квислинга Недића, који су сарађивали са Немцима у организовању напада на Михаиловићеве јединице, су били ликвидирани од стране четничких тројки.

Тешко је коначно доказати све оно што је изнесено. Чињеница је да су Немци понудили 100.000 златних марака за главе обојице, и Тита и Михаиловића; чињеница је да је осовинска штампа злоупотребљавала и Тита и Михаиловића у практично истим појмовима; чињеница је да је супруга Михаиловића умрла у немачком концентрационом логору, где је била заточена као талац; чињеница је да су у августу ове године Американци евакуисали 260 савезничких ваздухопловаца које су четниции спасили у различито време уз процењену жтрву од 1.000 четничких живота; чињеница је да су британске и америчке војне мисије извештавале позитивно о Михаиловићу и да Американци и даље одржавају мисије у четничким штабовима; чињеница је да људи, уз једини изузетак пуковника Лошића, који су извели преврат 27. марта и увели Југославију у рат против Немачке, и даље подржавају Михаиловића. Све ове чињенице можда не могу бити довољне да докажу да Михаиловић није сарађивао са Немцима. Али свакако да оне стављају страховит терет на оптужбу.

А сада о оптужбама које су изнели четници. У многим случајевима четници су се жалили да док њихов закон предвиђа смрт за оне који активно помажу Немцима, партизани су примали најзлогласније сараднике у своје редове, и још више, награђивали их поствљајући их на важне положаје.

Од свих квислиншких група у Југославији, усташка милиција Анте Павелића, марионетског фирера Хрватске, је била најзлогласнија и најомрзнутија. Усташка милиција у је била хрватски еквивалент СС гарди. Сви њихови официри и старешински кадар су били посебно одабрани кољачи, за које ни један посао није био превише прљав ни превише крвав. Усташка милиција се појавила током напада на Југославију, када је нападала Југословенску војску с леђа. Одговорна  је за ужасне масакре у лето 1941. И обезбеђивала је већину регрута за хвратске јединице које су ратовале против Црвене армије.

Мада је Михаиловић често апеловао на домобране, тј. на регуларну хрватску војску, да му приђу, он је одбијао као питање принципа слање апела усташама. Партизани, са друге стране, су прихватили становиште да је сваки усташки официр или војник који пребегне на њихову страну један мање непријатељ за борбу, и у том смислу они су често апеловали усташама да им приђу. (Титов најскорији апел усташама дао им је рок до 15. јануара ,,да им приђу“.) На ово становиште Михаиловић је одговорио да, што се њега тиче, може бити само један третман за припаднике усташке војске, од највишег до најнижег чина – смрт. И чак и ако је такав став имао за резултат губитак више живота, Југославија би морала да истреби такве елементе, без обзира на цену.

После пада Италије, када је чак и полуслепима било очито да Немачка нема шансе да победи у рату, хиљаде усташа и нека стотина усташких официра, су искористили Титове апеле и пребегли на страну партизана. Бивши усташки командант, пуковник Сулејман Филиповић, који је пребегао партизанима после италијанског примирја, је био награђен неколико месеци касније постављењем за министра у новој привременој влади од седамнаест чланова, коју је Тито именовао у новембру 1943. Бивши усташки командант, пуковник Марко Месић, који је хваљен од стране осовинске штампе за дезертерство из Југословенске војске током напада 1941, који се борио у Русији од септембра 1941. док није био заробљен на Стаљинграду, и који је био два пута одликован гвозденим крстом, постављен је за команданта југословенске јединице која се борила уз Црвену армију. Бивши усташки генерал Јосип Шкорпић (Јосип Шкоприк – прим. преводиоца), који је такође оптужен за дезертерство из Југословенске војске 1941, једног дана је одлучио да промени страну – и моментално је узнапредовао до партизанског генерала. И тако редом даље кроз веома дугачак списак.

Бивши сарадници цивили су такође некритички примани. Добро познати хрватски песник, Владимир Назор који је после напада сила осовине писао фанатично шовинистичке поеме за фашистичку штампу (његов допринос је ода Павелићу која се појавила у усташком гласилу Спремност 8. августа 1941.) постављен је за првог председника Већа националног ослобођења Хрватске и за члана Президијума антифашистичког већа комитета националног ослобођења. Добро познати хрватски вајар, Антун Аугустинчић, потпредседник Антифашистичког већа комитета за национално ослобођење, пре него што се придружио партизанском покрету, направио је бисту Павелића која је масовно приказивана у фашистичкој штампи.

,,Партизани нас оптужују за сарадњу са Немцима,“ кажу четници. ,,Али, они не могу да приложе ни један истински случај да је бивши квислинг био примљен у наш покрет, да не говоримо да је био награђен са високим почастима и са важним положајима. Док су у њиховом покрету многи такви елементи.“

*                            *                             *

Већ смо указали да оптужбе и противоптужбе у вези сарадње са непријатељем имају мало чега са стварним узроцима грађанског рата у Југославији. Сваки час притисак догађаја ће присилити партизане и четнике да напусте своју крваву борбу и да сарађују једни са другима против заједничког непријатеља. Таквих случајева је било у лето 1943. у Црној Гори. И како смо већ навели, четници и партизани су се борили раме уз раме у одбрани Сплита против  у септембру 1943.

Неколико покушаја да се дође до споразумевања је учињено, али они су се увек распадали: или су четници оптуживали партизане за издају, или су партизани оптуживали четнике за издају. Тито тврди да је он предузео иницијативу да се организују три састанка са Михаиловићем крајем 1941. Са друге стране, Михаиловић тврди да је чак и 23. децембра 1943. понудио бригадном генералу Армстронгу и пуковнику Бејлију следећи предлог:

,,Желим да учиним све да спречим грађански рат. Предлажем да се моји и Титови делегати сретну негде у Санџаку. Пошто сам имао жалосно искуство у вези са часном речи партизанске команде, желим да ови преговори буду вођени од стране Британске војне мисије.“ (Њујорк Тајмс, 6. август 1944.)

У одговору на питање које му је дописник Њујорк Тајмса поставио, Михаиловић је такође изјавио да је спреман да се потчини команди југословенског генерала који би био прихватљив и за Тита и за њега.

Да се иде у политичке разлике међу партизанима и четницима, захтевало би засебан чланак. Партизани су рекли да се Михаиловић залагао за диктатуру, док се Тито залагао за демократију. Четници су рекли да се Тито залагао за диктатуру, док се Михаиловић залагао за демократију. У процени ових тврдњи, потребно је прво разумети да се концепције демократије широко разликују. Наши руски савезници, на пример, су навикли да говоре о Совјетском Савезу као о политичкој демократији. За народе западних демократија, реч ,,демократија“ значи право најскромнијег радника да критикује главешине државе, и право народа да бира своје представнике у слободном изборном такмичењу. У Совјетском Савезу је узето здраво за готово да нико не критикује главешине државе, док је у избору за Врховни Совјет само један званични кандидат за сваку изборну јединицу, који скоро неизоставно добија 98-100% гласова. Совјетски Савез има можда врлина које мањкају западним демократијама, али право народа да бира своје представнике у јавној изборној трци није једна од њих.

Тито је јасно рекао да ће демократија коју он предлаже бити заснована пре на совјетској ,,демократији“ него на британској демократији. У изборима који су били одржани у ослобођеним крајевима Југославије био је само по један кандидат, кандидат Већа народног ослобођења, и према званичним извештајима, ова гласања су такође била врло близу 100-процентном броју. Тито се још обавезао да че наставити једнопартијски систем, са образложењем да Веће народног ослобођења представља све елементе у земљи, и да је зато изборна трка непотребна.

Насупрот томе, ,,демократија“ коју је замислио Михаиловић је скупштинска демократија према ,,једнаким правима за све политичке партије, укључујући и Комунистичку партију“. (Њујорк Тајмс 6. августа 1943.) Неко наравно може да оптужи Михаиловића за непоштеност. Али, то ни на кој начин не поништава разлику између декларисаних намера Михаиловића и декларисаних намера Тита.

*            *             *

Дотакли смо се политичких разлика само овлаш, јер је основна сврха овог чланка да се бави оптужбама да су Михаиловић и четници били плаћеници Немаца. Не ради се о одбрани Михаиловића као појединца. Много је хиљада Срба у Југословенским снагама у Европи и Африци који још увек виде Михаиловића а не Тита као свог вођу. У самој Југославији, а посебно у Србији, има неких стотине хиљада људи који сматрају Михаиловића за свог националног хероја и који, пошто су и сами узели учешћа у борби против Немаца под командом Михаиловића, остају потпуно непромењених убеђења, уз сву пропаганду против њега. Овде је реч о одбрани свих тих људи – многих хиљада у Југословенским снагама који не могу да дозволе себи да напусте Михаиловића ради Тита, многих хиљада четника који су још увек заробљени у немачким концентрационим логорима, и стотинама хиљада Југословена који су се храбро борили против Немаца у војсци генерала Михаиловића или у покрету отпора који је подржавао војску –  овај чланак је написан у одбрану свих њих. Они можда не виде сасвим исто као Тито начин на који би требало водити борбу за национално ослобођење. Али, без обзира на све њихове слабости, они су били верни и вредни савезници. И они нису сарађивали са Немцима.

Са енглеског превео: Бранко Петровићhttp://www.pogledi.rs/istina-o-mihailovicu-britanski-clanak-iz-januara-1945/

Злочиначке методе УДБЕ/ОЗНА.

Прича о тајним полицијама социјалистичке Југославије – Озни, односно Удби, још није испричана. Документа се упорно крију, због чега и данас не баш мали број особа глорификује ове злочиначке организације. Ипак, корак по корак, истраживачи долазе до скрајнутих списа. Један од њих је Верољуб Малетић, који је пронађена документа “укрстио“ са изјавама мучених људи, жена и деце.
Преносимо делове из Малетићеве књиге “Мотајичка трилогија“, која ускоро излази из штампе у издању НИП “Погледи“:

Да би прикрили неоправдана хапшења, локални припадници Удбе су од ухапшених људи батинама и разним мучењима изнуђавали при­знања, тј. тјерали их да потпишу већ раније откуцане изјаве, које уха­п­шени уопште није дао.
Нажалост, до данас није омогућен увид у архив Удбе, иако се прича о успостављању неке демократије – вјероватно да би се сачувала имена доу­­шника и оних који су доносили одлуке о нечијем животу или см­рти.
Из мало сачуваних списа с послијератних суђења видљиво је да је добар дио признања у Удби био изнуђен и да су људи кад дођу пред суд – мијењали исказ жалећи се на батинања којима су их излагали припадници Удбе. Наравно, нису сви смјели ни да изјаве тако нешто на суду, јер су се бојали да опет не буду подвргнути мучењима.
Они који су преживјели пакао истражног затвора Удбе ријетко кад су о томе гласно говорили, од страха који им се увукао у кости.
Један од најдрастичнијих примјера иживљавања припадника ло­ка­лне Удбе из Српца, било је мучење Данице Стојковић, сестре ко­ма­н­данта Бошка Стојковића. Њу су, према казивању Радојке Ћирић, њене сестре, удбаши у неколико наврата тукли да ода гдје јој се налази брат. Ка­да им није рекла, одвели су је у Ситнеше, гдје је било сједиште је­ди­нице која је тражила четнике по Мотајици. Тамо су пробили лед на по­току, почетком 1947, и тјерали је да гола стоји у води док год се лед по­ново не ухвати око ње. Послије тога би је натјерали да боса и по­лу­гола прегази читаву њиву на којој се ухватила покорица од снијега. Мо­рала је да гази док сву покорицу не пробије. Од крхотина леда ноге су јој биле све крваве. Сам Бог зна на које су је још начине мучили и шта су јој још радили, углавном – она није одала брата, али је већ на­ре­дне године умрла од посљедица мучења.627
Лазо Вујановић је као четрнаестогодишњак био затворен у Ћирића под­рум, зато што му је брат Богољуб још увијек био у шуми. Свје­до­чио је о томе како су вршена саслушања у Удби:
“Обично су ноћу изводили људе из подрума и водили их у канце­ла­рије на саслушање. Ако нећеш да признаш оно што ти кажу, онда по­чиње батињање. Вјешали су људе за ноге да висе низ степениште којим се силази у подрум, гдје смо ми остали били затворени. Кад се чо­вјек онесвијести, полију га кантом воде и гурну низ степенице у подрум.“628
Слично је било и у истражном затвору Удбе за Прњаворски срез, који је такође био смјештен у подруму једне старе градске куће. Ево ка­кве успомене одатле носи Нада Врачевић, тада петнаестогодишња­киња:
“Ону зграду у којој је била Удба и сад не могу погледати. Била су три мала прозорчића са решеткама на том подруму гдје су нас зат­ва­ра­ли. Ја се једном попнем на неки пањ, да провирим кроз прозор. Не мо­жеш ништа ни видјети, само ноге кад пролазе. Нисам примијетила кад је удбаш отворио врата. Кад је пришао и ударио онај пањ, ја сам се сложила доле на бетон, сва се разбила. Ту су нас све држали у једној тој подрумској просторији затворене, без свјетла. Била је још једна про­сторија у подруму, у коју су нас изводили на батинање. Не знаш ти ни ко те туче. У оном мраку ухватите за руку, изведе, уведе у ту дру­гу просторију и удара са свих страна. Кад паднеш, усија батерију у ли­це да види да л` си жив, па ако си у несвијести – полије те кантом воде, па баци назад у ону собу гдје су остали. Увијек су изводили и тукли но­ћу, никад по дану.
Нико није питао што сам ја дијете. Тукли су ме, и то немилос­р­дно.“629
Није то био једини сусрет Наде Врачевић с „васпитним“ методама Уд­бе. Кад су послије рата њеној породици разрезали колико пшенице требају да предају као вишак, иако они те године уопште нису сијали пшеницу, она је отишла да се жали. Ево како су је дочекали у мјесном одбору у Смртићима:
“Одем ја у одбор да се жалим и нађем тамо Владу Паликућу, он је био неки функционер, у униформи, наоружан. Стоји крај њега једна Роса, знам је, била је четврти разред кад сам ја била први, у краткој сук­њи, блузи, пиштољ око појаса – партизанка. Кажем ја Влади да ми не­мамо пшенице, па да зато не можемо ни предати вишак, кад Роса рече: `Ја би вас све побила`. Тад Владо ухвати мене за косу, доведе до вра­та и каже: `Иди кући, сиј, врши и ујутро довези пшеницу!` Кажем ја њему: `Дај ти мени то сјеме које тако успијева и ја идем одмах орат, си­јат и вршит`. А она опет виче како треба све нас побити. Он онда притисну мене уза зид, узе пиштољ, измаче се и чујем ја пуцње. Сав зид око мене је избушен. Опет други пут са друге стране мене испуца неколико метака. Кажем ја њему: `Знаш шта је, да је мој Вељо са врх Газ­бировца пуцо – он би мене погодио, а ти два метра од мене и ниси по­годио`. Кад се он залети па ме удари, ја се само сроза. Ухвати ме за косу, диже па опет удари. Изудара он мене и избаци ме напоље.“630
И поред тога што су комунисти добар дио архиве која им није од­говарала уништили, а други дио не дају на увид, и на основу оно мало доступних судских списа можемо да видимо какав третман је имала Уд­ба према локалном становништву.
Евидентно је да су поједини људи на првом саслушању у Удби порицали све што су их питали о сарадњи с четницима, да би онда на­кон неколико дана у другом записнику све признали.
О мучењима којима су били изложени неки су проговорили на су­ђењу, као Милева Врсајковић, Милева Драгојевић, Стана Драгојевић и Јелика Бабић. Оне су у јесен 1947. суђене због наводног јатаковања гру­пи Бошка Стојковића или, како је то наведено у оптужници, зато што су одметницима Бошка Стојковића давали склониште, храну и ра­з­на обавјештења.631
На саслушању у Удби оне су признале све што су их питали, тј. ста­виле су отисак прста на написане исказе. По исказима које су, на­во­дно, дале у Удби, оне признају да су давале храну четницима Бошка Стој­ковића, тј. њему и двојици Богољуба, као и да су их обавјештавале о кретању војске. Свака од њих четири опет је, наводно, признала да је била и у љубавној вези с једним од поменутих четника.
Све их је саслушавао Драго Стојковић, а њихова имена је потпи­си­вао Петар Тодоровић и крај потписа стајао је, наводно, њихов отисак прста. Милева Врсајковић и Милева Драгојевић ухапшене су и сас­лушане 31. августа 1947, Стана Драгојевић 1. септембра 1947, а Јелика Ба­бић 16. септембра 1947. У истражном затвору Удбе држане су два и по мјесеца, тј. до 20. новембра 1947, када су изведене пред окружни суд у Бањалуци. На главном претресу све четири су негирале дјело ко­је им се ставља на терет, а ево шта су изјавиле кад им је предочен исказ ко­ји су дале у Удби:
“Милева Врсајковић је изјавила: Ову изјаву сам дала под притис­ком, јер сам била тучена.
Милева Драгојевић изјављује да је пред органима Удбе морала тако го­ворити јер је била злостављана.
Стана Драгојевић такође изјављује да је морала тако говорити у Уд­би – јер сам била злостављана.
Јелика Бабић је изјавила: Ја сам у припремном поступку дала дру­гачију изјаву јер ме је иследник неколико пута ошамарио, а ја шамаре поднијети не могу.“632
И поред тога што су изјавиле на суду како су биле мучене у ис­тра­ж­ном поступку, осуђене су за давање хране, склоништа и обавјештења од­метницима Бошка Стојковића, и то на сљедеће казне: Милева Врсајк­овић на 12 година, Милева Драгојевић на 10 година, Стана Драг­ојевић на четири године и Јелика Бабић на 12 година затвора.
Предсједник судског вијећа у њиховом поступку био је Але Терзић, а тужилац Незир Згодић.633
Јелисију Васића из Горњих Смртића Удба је ухапсила 27. јануара 1948, под оптужбом да је четницима дао меда, ракије и муницију. Сас­лу­шао га је по злу чувени капетан Вито Ковачевић. Наравно, на том „сас­лушању“ Васић је признао. Међутим, на главном претресу, на суду, изјавио је: “Ја сам пред Удбом изјавио да сам давао и муницију, јер сам био присиљен“.634
Судија је тад констатовао и сљедеће: “Установљује се да оптужени има пребијену кичму, наводно да је страдао 1941. у борби између чет­ника и усташа и то од бацача“.635
Вити Ковачевићу није сметало да мучи тешког инвалида, само да би га приморао да потпише оно што су удбаши називали „при­зна­ње“. Јавни тужилац у овом случају, као и многим другим када је суђено четничким јатацима с подручја Мотајице, био је Хакија Поздерац, брат Хамдије и Нурије Поздерца, истакнутих комунистичких првака.
Почетком децембра 1948. Милан Сувајац из Илове је ухапшен, са групом својих комшија, под оптужбом да је одржавао везу са двојицом Бо­гољуба. Његов једини гријех је био што се задесио на вечери у кући ком­шије Радована Сувајца, када су наишла два Богољуба, који су се ту задржали само десетак минута, а након тога отишли запријетивши присутнима да не смију пријавити да су долазили.
На саслушању у Удби, 3. децембра 1948. „признао“ је исљеднику Ви­ти Ковачевићу све што је од њега тражено. А ево шта је написао у жалби коју је 18. марта 1949. упутио Окружном суду у Бањалуци:
“И поред тога што су нам запријетили ја сам следећег дана при­јавио секретару НО Бошку Миладићу и Рајку Ракићу, па ме чуди да сам злостављан, тучен и мучен од официра Вите Ковачевића иако сам извршио своју дужност и пријавио властима о кретању банде“.636
Ништа боље није прошао ни Радован Сувајац, у чију кућу су чет­ни­ци навратили. Ево шта је он изјавио на суђењу, одговарајући на питање судије зашто није пријавио властима долазак четника: “Ја сам чет­ницима дао да попију мало вина, али њихов долазак нисам смио при­јавити властима јер нам је рекао капетан УДБ-е (Вито Ковачевић, прим. аут.): `Ономе домаћину којему дођу одметници а не убије барем јед­ног одметника или одметник не убије њега тај не треба ни јављати јер ћу га ја убити`. Тако ми је пријетила опасност на обе стране, па ни­сам ни јавио.“637
Још бољи примјер изнуђавања исказа видимо у судском поступку против Михајла Новаковића из Ситнеша. Наиме, због јатаковања су били притворени и он и његова жена Даница, као и ћерка Софија.
Михајло је прво био приведен у Удбу 22. јуна 1949, када су од њега узели изјаву капетан Јово Вулин и поручник Љубо Грујић. Он је тада при­знао све што су му стављали на терет, то јест да је био четнички са­радник за вријеме рата, а да је послије рата наставио да помаже преостале четнике тако што им је давао храну и обавјештења о кретању потјерних јединица. Такође је признао да су му четници до­лазили све године послије рата, прво Стојан Вортић са својом групом, послије његове погибије у јесен 1946. он почиње да јатакује Бошку Стојковићу, а касније, 1948. и 1949 – двојици Богољуба. Све то је Михајло „признао“ на саслушању у Удби.
Након што је дао изјаву пуштен је кући, да би 2. јула била ухапшена ње­гова жена Даница, а сутрадан и он. Даница је на саслушању у по­че­тку све негирала, да би на крају признала да су четници дошли пар пута њиховој кући. „Признање“ су од ње узели Љубо Грујић и Бошко Возар.
Дана 4. јула органи Удбе врше суочавање између Михајла и његове жене Данице. Михајло том приликом све признаје, а Даница негира сваки његов навод. И поред неслагања у изјавама супружника, 8. јула је донесено рјешење о покретању истраге против њих. Михајлу је рје­шење прочитано након три дана и он је изјавио да се неће жалити. Ка­ко су припадници Удбе дошли до „признања“ и с којим циљем је Ми­хај­ло, послије првог привођења 22. јуна, пуштен кући до новог хапш­ења 3. јула, сазнајемо из изјаве Љубе Поповића из Ситнеша, који је био позван као свједок у том предмету. Ево шта је, између осталог, Љу­бо изјавио органима Удбе, који су га саслушали 4. јула 1949:
“Дана 28.6.1949. ја сам дошао својој кући са посла и отишао у млин гдје сам самлио жито и повратио се кући поподне у 15 часова. Када сам дошао кући мени је рекла моја жена да је долазио Новаковић Ми­хајло и да ме тражио, да има нешто да ми каже. Одмах иза тога исти је дошао поново мојој кући. Тада сам ја узео једну деку, изашао у дво­риште па смо нас двојица сјели. И он ми је одмах рекао: `Зло Љубо за мене, и ја сам дошао код тебе да се разговорим, би ли се могао на не­­­ки начин снаћи код тебе, мислим преко људи`. Ја сам га тада за­пи­тао шта је, а он је одговорио: `Па зар ти не знаш и ниси чуо шта је би­ло са мном?` Он је затим рекао да га терети УДБа и да је био позиван због четника и да се на њега збацила сва кривица што су четници 13/14.6.1949. одали по селу. Даље ми је рекао да је он добио задатак од УДБе да пронађе и изда четнике. Рекао је: `Али ја то нећу моћи изв­ршити, а УДБи у шаке нећу, прије ћу себи смрт задати`. Ја сам га сав­јетовао да не чини никакве глупости пошто није то тако опасно. Он ми је на то одговорио: `Ја сам данас имао да идем на обавезу у шу­му на сјечу дрва, али не могу јер сам у УДБи изубијан`, а осим тога ре­као ми је `био сам вјешан и тучен, па с тога не могу ићи радити па како буде, а њима у шаке више нећу`.“638
Из ове изјаве, која је чудом сачувана у судским списима, видимо да је након стравичног мучења Михајло пуштен са задатком да успостави контакт с четницима па да их онда изда. Како он то није могао учи­нити, Удба хапси његову жену, а одмах сутрадан и њега.
Иако је Михајло под батинама признавао све што су му говорили, па чак и оптуживао многе своје комшије за сарадњу с четницима, исље­дници Удбе нису могли да до краја сломе његову жену, а сумњали су и у његово понашање, кад дође на суд. С циљем да изврше још већи при­тисак на обоје, Удба 13. августа 1949. хапси и њихову ћерку Со­фију. Иако се Софија, као борац Мотајичке четничке бригаде, пре­дала на амнестију у августу 1945, они је сад хапсе под оптужбом за јата­ковање. Све скупа их изводе на суд 6. октобра 1949, гдје на претресу све троје негирају дјело које им се ставља на терет, а након што су им прочитана њихова наводна признања из припремног поступка – из­јављују да су их дали под силом, тј. притиском. И поред тога, суд их је осудио на временске казне, и то Даницу на шест година, Михајла на три, а Софију на једну годину. Предсједник судског вијећа које им је из­рекло пресуду био је др Мухамед Дедић. Треба напоменути да су Ми­хајло и Даница били родитељи десеторо дјеце.
Касније ће Михајлове батинама изнуђене изјаве користити и про­тив неких његових комшија, иако је он на главном претресу све то опо­вргао. То нам довољно говори и о квалитету тадашњег судства, код кога је већином важило правило: „Кадија те тужи, кадија те суди“.
Два дана након Михајла, 24.6.1949, капетан Јово Вулин и поручник Љубо Грујић „саслушали“ су и Драгињу Цвијановић, која је тада та­ко­ђе признала да сарађује с четницима. На суђењу 10.10.1949. она је не­ги­рала кривицу, а након што су јој прочитали исказ из Удбе, изјавила је: “Тачно је да сам ја ову изјаву дала код УДБе, али сам на то била при­сиљена“.639
Милоша Живанића из Смртића суд је осудио на три године зат­вора, зато што се наводно састао са одметницима Богољубима у Мо­тајици и од њих примио пушку и муницију.640
Иако је он тврдио да је пушку нашао у шуми, а сви свједоци којима је пушку показао потврдили да је у питању била стара зарђала пушка, која се није могла употријебити, он је осуђен. На два судска претреса негирао је кривицу истичући да је изјаву у Удби 26. новембра 1948. дао под пресијом истражних органа. Занимљива је реченица која сто­ји у судком образложењу пресуде, а која гласи:
“Суду је познато да иследни органи не изнуђавају признања него да иду за тим да дођу до материјалне истине па је суд попримио ис­ти­нитим исказе оптуженог дате код иследних органа и прогласио га кри­вим“.641
Дакле, суд више вјерује папиру из Удбе, на којем је притиснут оти­сак прста за који се тврди да је Живанићев, него ономе што Живанић говори на два судска претреса, директно пред судским вијећем. Јавни тужилац у овом случају је био Абдулах Бајрактјаревић, а предсједник судског вијећа Стево Ступар. Један судија поротник по национа­лно­сти је био Хрват, а други муслиман. Довољно је напоменути да је Жи­ва­нића у Удби саслушавао Вито Ковачевић, па да се одмах зна какво је то „признање“. У жалби коју је писао Окружном суду у Бањалуци 21. марта 1949. Милош је навео како се то „признаје“ код официра Ви­те Ковачевића:
“Све наведено у оптужници морао сам признати под батинама и мучењем на разне начине, тако да ме је официр УДБ-е питао да ли сам, на примјер, убио свог оца који је и данас жив, ја бих признао. Био сам толико изнемогао од удараца да ми је било свеједно шта ће он написати. У пар махова молио сам га да ме стреља, јер сам тако уни­штен од батина да сам посве неспособан за рад. Ово могу пос­вје­до­чити Милан Сувајац и Радован Сувајац, који су тада били у истражном затвору са мном.“642
Још је много случајева који доказују да су саслушања у Удби у ства­ри била изнуђавања изјава, онако како су то хтјели органи без­бједности. Ко није хтио да призна оно што су они замислили, био је по­двргнут мучењу, док не потпише признање. Неки су могли да из­држе батине и разна мучења и нису признавали, једни су признавали, па су на суду мијењали исказе, док су неки послије неколико шамара пот­писивали све што им потуре под нос. Било је и других злоу­потреба, као што је стављање отиска прста ухапшеника на изјаву коју тај неписмени јадник није ни могао да прочита. Зато је на суђењима често долазило до тога да су људи изјављивали да они никад нису да­ли изјаву каква им се чита у оптужници.
Нажалост, било је и убистава цивила – без суда и пресуде. У ­на­ре­д­ном поглављу описаћемо неколико таквих случајева.
627 Изјава Радојке Ћирић аутору.
628 Изјава Лазе Вујановића аутору.
629 Изјава Наде Врачевић аутору.
630 Исто
631 Судски предмет К. 599/47.
632 Исто.
633 Исто.
634 Судски предмет К. 178/48.
635 Исто.
636 Судски предмет К. 43/49.
637 Судски предмет К. 42/49.
638 Судски предмет К. 272/49.
639 Судски предмет К. 277/49.
640 Судски предмет К. 37/49.
641 Исто.
642 Исто.