Расински корпус

ОРГАНИЗАЦИЈСКА СТРУКТУРА РАСИНСКОГ КОРПУСА ЈУГОСЛОВЕНСКЕ ВОЈСКЕ У ОТАЏБИНИ

Број Кесеровићевих војника почетком 1942. износило је близу 300 наоружаних и активних четника. Поред наименовања за команданта Расинског корпуса, Дража му је доделио организацију четничког покрета на територији среза Копаоничког и Жупског. Остале територије округа Крушевачког биле су подељене тако што је срез Расински организовао рез. мајор Добривије Маринковић, командант Горског штаба XII, а срез Крушевачки мајор Милован Поповић, командант српске жандармерије (касније СДС) округа Крушевачког. Срез Трстенички организовао је капетан Душан Радовић. На територији Копаоничког и Жупског среза Кесеровић издаје наређење стр. пов. бр. 1, од 15. априла 1942. године, којим се предвиђа формирање јединица и у истом наређењу наглашава да свака бригада поред штаба, формира штабну чету и потребан број самосталних батаљона. Састав ових првих самосталних бригада био је према Наредби бр. 71, од 12. септембра 1942, следећи: командант, ађутант – једновремено и заменик команданта бригаде – писар и потребан број ордонанса. Батаљон је бројао до 100 људи, а сваки батаљон по две чете од по 50 људи. У састав чете улазили су: командир, заменик и два вода од по 25 људи.
Организација на додељеним територијама спроведена је независним деловањем и легализацијом. Мајори Маринковић и Кесеровић су независно деловали, с тим што су им легализовани четници и недићевци, који су билу у вези с њима, служили као заштита пред окупатором. Трстенички и Крушевачки срез су организовали легализовани официри код Пећанца (Богдан Гордић), односно Милана Недића (Милован Поповић). Овакво стање је потрајало све до средине 1942. године када је почео процес делегализације у појединим крајевима. Окупатори су прогонили мајора Поповића под сумњом да се састајао са Кесеровићем и припремили хапшење. Обавештен је на време и преко ноћи је избегао из града. Дошао је у село Дворане, где је примио декрет Врховне команде, којим се одређује за војног организатора ЈВУО на подручју среза Нишког. Тада је се Пећанћевим командантом Дворанског сеоског одреда, ваздухопловним наредником Душаном Поповићем, отишао у нишки крај, повезао се са др Миланом Шијачким, водећим организатором, и почео рад на стварању Чегарског корпуса.
Када су Бугари изненада напали штаб мајора Маринковића 3. августа 1942. године у селу Бољевац код Рибарске Бање, а затим и у Вукањи и практично уништили његове одреде и командна места, а њега и начелника штаба, ђенералштабног капетана Благоја Ђурковића, заробили, почеле су велике невоље. Војвода Александар Петковић био је принуђен да оде на Гоч, а његов одред се растурио. Како је према овлашћењу Горског штаба XII организовао Расински срез, то је на овом подручју настала велика празнина. У септембру 1942. Маринковићеву територију (Расински срез) је организацијски преузео мајор Кесеровић и знатно ојачао свој положај и за врло кратко време спровео организацију по упуту пет. У Трстенички срез, због доброг рада војводе Богдана Гордића, окупатори дуго нису успели да открију илегалне одреде капетана Душана Радовића, капетана Радослава Филиповића и рез. капетана Николе Гордића, брата војводе Богдана. У октобру 1942. године и овде је почео процес делегализације, који се завршио у децембру исте године.
Првог октобра 1942. године мајор Кесеровић извештава Врховну команду да је војвода Богдан Гордић ухапшен од стране Немаца у Београду, а већ 6. октобра, да народ среза Трстеничког моли да их узме под своју команду. Ово се није догодило, јер је од 8. до 17. октобра 1942. уследила немачка офанзива на Копаонику и Гочу под шифрованим називом „Копаоник“. У том подухвату попаљена су многа села на Гочу, у околини Врњачке Бање и до темеља уништено подкопаоничко село Крива Река.
Рад у Трстеничком срезу сваким даном је постајао све тежи, јер су Бугари и Немци често ишли у акције, прогонили све оне за које су сумњали да сарађују са четницима. Стрељања, паљевине и пљачкке су биле свакодневне појаве. Шеснаестог децембра у срезу Трстеничком и Жичком ухапшено је 200 Дражиних присталица, а тридесет њих одведено је за Краљево. У овој групи се налазио и владика Николај Велимировић, који је одведен након претреса манастира Љубостиња. Тако је и Трстенички срез почетком децембра 1942. године  званично ушао у састав Расинског корпуса, јер овде више није било легализованих одреда и сеоске заштитне милиције. Тим чином завршен је процес формирања оперативних јединица Југословенске војске у отаџбини (ЈВУО, ЈВО) у срезовима који су припадали крушевачком ратном округу. Потврду о томе добио је војвода Расински у радиограму од 16. децембра, истога дана када је почела окупаторска акција у трстеничком срезу.

ШТАБ РАСИНСКОГ КОРПУСА (ГОРСКИ ШТАБ 23)

Штаб је формално почео да ради по постављењу мајора Драгутина Кесеровића за команданта Расинскиг корпуса. Почетком 1942. штаб се кретао са 80 људи у околини Бруса, у селу Осредци, а касније је отишао у Криву Реку, где ће остати дуже време.

а) Командни део

Командант
Од формирања штаба корпуса командант је био пеш. мајор Драгутин Кесеровић, који је 30. априла 1944. постављен на дужност команданта новоформиране Расинско-топличке групе корпуса, у чији су састав улазили: Расински, Топлички и Јастребачки корпус (наредба бр. 571), а затим је од 30. априла 1944. године до 14. октобра 1944. године дужност команданта вршио жандармеријски потпуковник Ђорђе Ј. Вујичић, који је пре тога био на дужности команданта Летеће бригаде.
Након преформација јединица ЈВУО у Ивањици, 21. октобра 1944, године, за команданта је постављен артиљеријски мајор Димитрије Антоновић, дотадашњи командант Јастребачког корпуса. Дужност је обављао до своје смрти 28. фебруара 1945. године, када га је заменио и остао до краја мајор Стеван Узелац, који је постављен за команданта преформираног корпуса, тада Расинске бригаде, после официрског саветовања на Вучјаку, 15. марта 1945. године.

Начелник штаба: ваздухопловни поручник Радивоје Милојевић, до јуна 1944, а затим артиљеријски капетан I кл. Љубиша Микић, до 30. априла, па ваз. капетан Благота Бошковић-Бата, затим капетан Божидар Божовић, а по одласку у Босну, пеш. п.поручник Богосав Милетић.

Ађутант команданта
Од формирања инт. п.поручник Радивоје Поповић, а потом потпоручник Александар Златковић.

б) Помоћни војнопозадински део штаба

Војни судови
Формирани по устројству Војних судова у Краљевини Југославији, ради суђења за разне прекршаје. Делили су се на редовне војне судове, који су могли да раде и по више дана и преке – ратне, који су цео поступак морали да окончају у току једног дана и по хитном поступку. Мајор Кесеровић наредбом бр. 492. објављује увођење преких војних судова у свим корпусима и у команди формираног и дејствујућег крушевачког војног округа. Прописани састав преких судова за официре је: 5 судија официра, један официр као деловођа (један члан суда морао је обавезно да буде правник). Састав преких судова за подофицире, војнике и остала грађанска лица изгледао је: 3 судија официра, 2 судија подофицира и 1 деловођа са правном спремом без обзира на чин. Састав преког суда при команди војног округа чини: 5 судија редовних грађанских судова, 1 деловођа и обавезно дипломирани правник. У Штабу је председник суда био командант са правом два гласа, остали чланови били су: жан. п.поручник Милорад Бабаљ, жан. п.поручник Секула Милајић и жан. п.поручник Цветко Бакотић.

Обавештајно одељење
Формирано је ради добијања података из градова о кретању непријатељских снага. Одељење су чинили обавештаји официри и официри за везу. Главни обавештајни официр у штабу био је рез. пор. Александар Т. Поповић-Саша, раније чиновник у Министарству финансија. Обавештајни официр из Крушевца и Београда био је п.поручник Миломир Ружић, који се штабу јављао под шифром „Милош“. Шеф обавештајне службе и пропагандног одељења био је протојереј Миливоје Мандић из Заовине. Обавештајну структуру из Крушевца чинили су: мајор Душан Илић (ухапшен од Немаца 1942), поручник Богосав Милетић, капетан Љубомир Стаменковић и пеш. капетан Раде Минцић.

Радио-веза
Чинили су је одељење радио-станице са телеграфистом и помоћницима. Први радиотелеграфиста Расинског корпуса био је инж. наредник-водник, касније п.поручник Август Корсић, који је направио радио станицу од делова које је добио из Крушевца. Дужност је обављао до доласка капетана Аћима Слијепчевића (4.VIII 1942), након чега је пребачен за команданта одељења за везу при Летећој бригади штаба корпуса. Како је капетан Слијепчевић приликом спуштања падобраном сломио ногу, остао је дуже време у штабу корпуса као главни телеграфиста. Из Врховне команде му је наређено да са својим помоћником, поднаредником Лазаревићем, остане и да уреди нову радио станицу коју је донео, а да стара станица буде резервна. Касније је отишао у Врховну команду и однео шифру из Каира. После његовог одласка, потпоручник Корсић је враћен за сталног радиотелеграфисту. Постављен је за командира чете за везу при штабу корпуса. Поред њега, радио-станицу је имала енглеска војна мисија при Расинском корпусу. Командант те мисије био је капетан Вајт, са својим помоћницима, подофицирима-радиотелеграфистима и мајором Селбијем, који је водио диверзантски курс. По доласку капетана Радослава Филиповића за шефа инжењеријске службе, исти је имао задатак да организује рад минерског и телеграфског курса. Са њим је стигао и радио-механичар рез. п.поручник Родољуб Стојадиновић-Рођа, који је вршио оправку старе радио станице. Када је мајор Нил Селби дошао 20. априла 1943. на Копаоник донео је и две радио станице, једну за Кесеровића а другу за своју везу са Каиром. Почетком 1944. организован је радио-телеграфски курс који је водио рез. инж. п.поручник Ратко Спасић. Ускоро је изашла прва група телеграфиста, коју су чинили рез. пеш. наредник Радомир Милутиновић и наредник-ђак Синиша Аврамовић. Сви су они касније били на служби у радио-вези штаба корпуса.

Санитет
Дужност лекара Расинског одреда, касније корпуса водио је др. Стеван Р. Влаховић. Након његове погибије у Блажеву, лекар је др Ладислав Дајч (Јеврејин), а 1943-1944. дужност је обављао сан. капетан I кл. др Драгутин Павловић, док је његов заменик био др Божин Петрашиновић. При штабу корпуса у лето 1944. организован је санитетски курс, који су похађале омладинке са униформама Црвеног крста. За Босну су се са јединицама повукле сестре-болничарке: Љубица Данилов, Надежда Ракочевић и Милица Јовановић. Биле су пожртвоване у свом послу и за своје заслуге одликоване су орденом Југословенске круне V реда.

Пропагандна секција
Бавила се штампањем и дистрибуцијом новина, плаката и летака. У штабу корпуса постојала је издавачка секција која је деловала још од лета 1942. године. Штампарија је набављена преко поверљивих лица у Крушевцу а водио ју је радник Животије Анђелковић из села Парцане. Ухваћен је од окупатора и стрељан на Бубњу код Ниша. Почетком 1943. године у штаб долазе два типографска радника из Крушевца, а главни човек за набавку материјала је Живојин Тутулић из Велике Ломнице, који је одлазио у штаб и достављао га. На том послу је ухваћен од окупатора и стрељан у Крушевцу. Почетком 1943. пропагандну секцију при штабу води рез. мајор и предратни директор гимназије у Краљеву  Михаило Кнежевић-Кнез, Кесеровићев кум (крстио му женско дете). Крајем 1942. штаб почиње да издаје свој гласник: Слобода или смрт. Главни уредник је Михајло Кнежевић. Током 1944. објављено је 14 бројева. У листу су сарађивали и неки крушевачки учитељи као и млади новинар Урошевић.
Штаб корпуса је растурао велики број летака и саопштења која су се тицала регулисања војне обавезе, стања у округу и информисања људи о приликама у земљи. Ево само неких: „Велики комунистички успеси – пет стотина седамдесет пет гробова Срба и Српкиња“ (1.VII 43),  „Истина о убиству начелника среза Трстеничког“ (20.IV 43), „Преваре за велику децу“ (11.VI 43), „Комунистичка банда трећа интернационала је укинута у свима земљама“ (11. VI 43), „Па шта још, хоће ти комунисти – мошиновци“ (11.VI 43), „Драги моји Топличани“ (јун 1944), „Позив за општу мобилизацију“(1.IX 44), и други.

Интендантура
Састојала се од штабске интендантске службе и сухопутних станица које су стваране нешто касније. Први интендант је п.наредник Миодраг Јошић, а касније је дужност до краја вршио жан. поручник Милорад Бабаљ. Прве среске сухопутне станице стварају се у априлу 1943. и налазе се под командом среских команди. Било их је на територији округа Крушевачког, док су неке постојале и у самим градовима: Александровцу, Трстенику и Крушевцу. Задатак сухопутних станица био је да образују магацине и болнице, набављају храну и снабдевају трупе у пролазу, као и да се брину за њихов смештај. При територијалним јединицама формирана је и комора, а прикуљан је алат и материјал за инжењеријске радове.

Верска секција.
Састојала се од православних свештеника који су вршили верске обреде, присуствовали војничким заклетвама, освештавали заставе итд. У почетку су свештеници били у рангу верских саветника, а касније су имали запаженије улоге у јединицама и добијали војне чинове. После завршетка мисионарских курсева, слушаоци су слати за верски рад по јединицима. Овај курс су Расинско-топличкој групи корпуса завршили: Радомир Марић, Драгољуб Станковић и Драгомир Наранџић. По завршетку су послати у Источну Босну, у штаб потпуковника Остојића. Дужност свештеника Расинског одреда, касније корпуса од почетка је вршио прота Милош Поповић из Бијелог Поља, док је дужност верског референта обављао свештеник Миливоје Мандић из Заовине, да би касније такође служио као корпусни свештеник. Главни богослав у Расинском корпусу био је Синиша Миковић из Новог Села, а његов заменик Живојин Риковец из Врњачке Бање. Дужност свештеника у 1. крушевачкој бригади обављао је јереј Животије Поповић из Белих Вода, парох беловодски, у 2. крушевачкој, јереј Љуба Јосић, у 1. расинској, свештеник Љуба из Херцеговине, у 2. расинској, јереј Стојан Цветковић  из Бајчинца, парох дворански, у Жупској, јереј Милорад Николић, у 1. трстеничкој, јереј Љубисав Ђулаковић, парох милутовачки, a у 2. трстеничкој, јереј Будимир Миљковић из Стопање. Дужност свештеника у Топличком корпусу је вршио јереј Гавра Вуковић из Џигоља, по одласку у Босну, јереј Радосав Кнежевић-Раша из Белољина код Блаца, а у Јастребачком корпусу, јереј Милан Милетић из Рибара. На пут босанске голготе кренули су по један свештеник у Расинском корпусу-бригади (Милан Милетић) и један у Топличком корпусу-бригади (Раша Кнежевић).  

Политичка секција
Састојала се од политичких тела који су касније прерасла у равногорске националне одборе. Главну реч по питању политичког деловања у штабу водио је рез. п.пуковник Михаило И. Кнежевић. Са стварањем равногорских одбора, ингеренцију су преузели председници одбора и секретари. Задатак одбора био је политички делује и да упознаје људе са циљевима равногорске борбе. Постојали су по свим селима и градовима.

Позадинска служба.
Чинили су је: среска, окружна и месна команда са својим командантима, помоћницима и територијалним јединицама, који су били у равни резервне војске. Дужност команданта округа Крушевачког вршио је п.пуковник Борислав Ј. Вујичић, рођени брат команднта корпуса Ђорђа Вујичића. Командант Крушевца је био п.пуковник Цветко Булајић, а дужност председника равногорског одбора Крушевца вршио је апотекар Милан Накић.
У саставу позадинске службе налазила се и инжињеријска служба. При команди Расинског корпуса уводи се звање референта инжењерије и на ту дужност постављен је инж. капетан II кл. Радослав Филиповић.

в) Оперативне војне јединице

ШТАБНА ЧЕТА

Формирана је у сврху заштите команданта и самог штаба. Бројала је од 20 до 30 људи. Први командир био је наредник Божидар Радоњић, касније Предраг Богдановић-Брка, а по његовом преласку у Расинско-топличку групу корпуса каплар Милош Прибаковић, који је до тада био командир одељења. У састав пратеће чете улазили су и војни барјактар, односно заставник. Први и једини заставник корпуса, касније групе корпуса био је пеш. водник-наредник Обрен Николић, који је спасао заставу 51. пешадијског пука. За време постојања Расинског четничког одреда, сходно старој четничкој (хајдучкој) традицији, заставник је био барјактар као нека врста заставника команданта. Дужност барјатара је до своје погибије у нападу на Крушевац вршио Љубисав Марић-Биса из села Шавране. Пред напад на Крушевац, приликом заклетве бораца у манастиру Стрмац заставу је носио Драган Савић из Богишта.

ЛЕТЕЋА ИЛЕГАЛНА БРИГАДА

Крајем лета 1942. године фомирана је Летећа илегална бригада, која је деловала од 15. септембра 1942. Чиниле су је следеће јединице: Штабна чета корпуса, одељење за везу, болничко одељење и два батаљона од по три чете. Јачина чете 50 људи, састава два вода од по 24 четника (плус командир) подељених у три десетине. Штабна чета је по формацији била нешто јача, имала је 50 до 100 људи, односно два до четири вода. Одељење за везу састојало се од командира одељења и осам војника, а болничко одељење од лекара, командира болничарског одељења и осам болничара.

Командант
Од формирања командант је био арт. п.поручник Ратко Рогановић
Заменик команданта
потпоручник Павле Лукић
Командир одељења за везу
п.поручник Август Корсић
Помоћник командира за везу
жан. наредник Јово Алфировић
Командир болничког одељења
др Ладислав Дајч.

ПРВИ БАТАЉОН

Командант
Од формирања командант је био арт. кап. I кл. Блажо Брајевић
Заменик команданта и ађутант
пеш. поручник Мирко Томашевић.

Прва чета

Командир
потпоручник Боривоје Михаиловић

Друга чета

Командир
п.поручник Мирослав Милановић

Трећа чета

Командир
наредник Васа Рогановић

ДРУГИ БАТАЉОН

Командант
Од формирања командант је био пеш. кап.II кл. Ђино Коловић
Заменик команданта и ађутант
пеш. поручник Павле Грујић

Четврта чета

Командир
потпоручник Живојин Станковић

Пета чета

Командир
наредник Боривоје Јеротијевић

Шеста чета

Командир
наредник-водник Александар Андрић.

ЛЕТЕЋА БРИГАДА

Илегална летећа бригада је преформирана у Летећу бригаду корпуса 1943. године, а наредбом команданта Расинског корпуса од 21. новембра 1943, у Летећу бригаду при штабу корпуса. Људство Пратеће чете Летеће илегалне бригаде је пребачено у новоформиране батаљоне Летеће бригаде. Јуришна чета, са водом топова,  и Минерска чета улазе у састав Летеће бригаде и под непосредном су командом команданта Летеће бригаде.

а) Командни део

Командант
Од формирања командант је био арт. п.поручник Ратко Рогановић, па жан. п.поручник Драгиша Ковачевић, до 21. новембра 1943, затим жан. п.пуковник Ђорђе Ј. Вујичић, који је 30. априла 1944, отишао за команданта Расинског корпуса, затим пеш. потпоручник Боривоје Јеротијевић, до 31. јуна 1944, када је погинуо у борби против партизана на Тупалском вису, па наредник Димитрије Шарац, до краја.

Помоћник команданта
рез. пеш. кап.I кл. Станко Крсмановић-Витез
Пратећа чета
  арт. потпоручник Жарко М. Гарашевић до 21. новембра 1943. године.
Остали официри
жан. п.поручник Драгиша Ковачевић.

ПРВИ БАТАЉОН

Командант
Од формирања командант је био рез.. п. поручник Боривоје Михаиловић до 3. јула 1943, затим жан. п.поручник Драгиша Ковачевић, затим арт. п.поручник Васа Рогановић до 21. новембра 1943, па пеш. потпоручник Боривоје Јеротијевић.

Прва чета

Командир
Од формирања командир је био наредник Крста Филиповић

Друга чета

Командир
Од формирања командир је био наредник Франц Креса.

ДРУГИ БАТАЉОН

Командант
Од формирања командант је био поручник Мирослав Милановић , па арт. потпоручник Жарко М. Гарашевић

Прва чета

Командир
Од формирања командир је био наредник Будимир Поповић

Друга чета

Командир
Од формирања командир је био наредник Добривоје Ђурковић.

ЈУРИШНА ЧЕТА

Командант
Од формирања командант је био наредник Миодраг Аранђеловић.[1]

ДУКАЂИНСКА ЛЕТЕЋА БРИГАДА

У другој половини октобра 1942, после одобрења Врховне команде, у састав Расинског корпуса долази комплетна јединица – Дукађинска четничка бригада која је дотле била у саставу четничких јединица Косте Пећанца. Ускоро је трансформисана у Прву летећу бригаду Расинског корпуса и деловала је на простору од Копаоника до Разбојне.
Командант Дукађинске летеће бригаде био је поручник Светислав Миленковић, који је погинуо 9. јануара 1943. године у борби против партизана у селу Разбојна. Бригада је деловала све до августа 1943. када је ушла у састав Друге косовске бригаде.

ЈУРИШНИ ОДРЕД

Формиран је 3. јуна 1943. при штабу корпуса и био је у рангу летеће штабне чете, од по два одељења.

Командант
рез. пеш. кап.I кл. Станко Крсмановић-Витез из Малих Купаца

Прво одељење

Командир
рез. п.поручник Боривоје Михаиловић

Друго одељење

Командир
пеш. наредник Боривоје Јеротијевић.

Јуришни одред је имао под собом  и  јуришни батаљон, који су чинили 1 и 2. јуришно одељење од 40 четника. При одреду су се налазили и чета пратећих оруђа, од 40 четника, са командантом Жарком Гарашевићем, тешки вод, од одељења 2 тешка митраљеза, 2 минобацача 80 мм, артиљеријски вод са топовима од 47 мм и одељење ПТ пушака.

ЈУРИШНА ЧЕТА

Јуришна чета, са минерском четом, јачине 40 четника је формирана од расформираног Јуришног одреда  наређењем команданта корпуса од 21. новембра 1943. Такође је расформирана Пратећа чета Јуришне бригаде корпуса и целокупно људство укључило се у батаљоне Летећег корпуса заједно са преосталим људством Јуришног одреда.


Командант
Од формирања командант је био наредник Миодраг Аранђеловић.

Минерска чета

Референт инжињерије, капетан Радослав Филиповић формирао је као штабну јединицу минерску чету јачине 50 људи, која је ушла као самостална јединица крајем новембра у корпусну Летећу бригаду. Аналогно овоме при бригадама формирани су и минерски водови. Људство није било млађе од 24, ни старије од 40 година. Првенствено су се упућивали они који су служили кадровски рок у инжињерији, или пак радници који су били минери у рудницима и каменоломима. Курс за минере почео је да ради 13. децембра 1943. у Милутовцу. За инструктора су коришћена лица која су исти завршила при штабу корпуса.

Командант
наредник Жарко Радосављевић.

КОМАНДОСИ

У мају 1943. године, при штабу корпуса постоји одељење командоса, односно диверзантска јединица. У јуну 1943. године почео је курс, који је похађало 130 командоса и 20 бригадних курсиста, укупно 150 четника. Наставом је руководио мајор Нил Селби, члан енглеске војне мисије, а за команданта ове јединице постављен је рез. капетан Станко Крсмановић-Витез. Петог јула 1943. Кесеровић извештава Врховну комдану да је ради обуке курсиста у месецу јуну порушен мост код села Кошева. Људство је било наоружано револверима, камама, немачким аутоматима, а свака десетина је добила један амерички лаки митраљез. Обуку у трајању од месец дана изводили су, такође и капетан Џорџ Мор и Боб Вајд. Они су обучавали слушаоце курса у коришћењу експлозивног материјала. Касније су командоси прикључени Јуришном одреду. По одласку енгелске војне мисије, обуку диверзаната вршили су домаћи официри-инжињерци.

г) Остале  јединице

САВЕЗНИЧКИ ОФИЦИРИ, ВОЈНЕ МИСИЈЕ И ПИЛОТИ У ШТАБУ КОРПУСА

За време рата у штабу корпуса налазили су се савезнички офцири, енглеске и америчке војне мисије, као и спашени савезнички пилоти. Још је 1941. код Кесеровића био енглески капетан Кристоф Лоренс, који је учествовао у нападу на Крушевац. Приликом транспортовања за Грчку, искочио је из воза са још два пољска официра и успео да стигне на Косово, а потом да се пребаци на Копаоник.. Средином 1942. године у штабу су се налазили још неки савезнички официри и подофицири, које је мајор Радослав Ђурић послао из Јабланице. радило се такође о бегунцима из немачких интернирских транспорта. У штабу су у јулу 1942. године нашли: поручник Денис Алабастер, наредник Вилијам Рид, каплар Хари Лесар, редов Рос Сатерс и редов Стјуард Браун.
Прва енглеска војска мисија је стигла 20. априла 1943. Спустили су се падобраном капетан Вајд (Waide), капетан Џорџ Мор (More), наредник Џорџ и Србин наредник Данило Белић. Двадесет и трећег маја авион је спустио два падобранца: мајора Селбија и Србина поднаредника Петера Фершетског. Тада је од спреме примљено хиљаду метака, 250 бомби, мања количина експлозива као и нешто материјала. Енглеска војна мисија је самовољно напустила штаб корпуса почетком августа 1943. године.
Почетком јуна 1944. у штаб долази први амерички официр, поручник Елсворт Крамер. Он је одређен од пуковника Мек Дауела да оде код четника као обавештајни официр. Нашао је Кесеровића у Белој Води. Био је сведок тешких борби Кесеровићевих људи са комунистима и окупаторима, ослобађања Крушевца и популарности четника код народа. Заробљен је у Крушевцу од Совјета и заточен у хотелу Париз. После је транспортован у Бугарску, одакле је предат својој команди.
Поред савезничких официра, у штабу и јединицама налазили су се и спашени савезнички пилоти који су искакали из оштећених авиона.
Осамнаестог априла 1944. пао је један амерички авион на реону среза Жупског. Четници су спасили пилота-поручник Хауварда Бетинера и одвели у штаб. Касније је упућен у Врховну команду са Американцима који су стигли из штаба 2. косовског корпуса.
На дан 24. априла 1944. пао је један бомбардер код Сагоњева у Косаници. Три члана посаде спашена су и прикључили су се корпусу. Остали су пали на партизанску територију. Један амерички авион је оборен 10. маја 1944. код Куршумлије. Пет чланова посаде искочили су и од њих су два убијена у ваздуху и два теже рањена. Мртве су сахранили четници и народ, а остали су стационирани у Луковској Бањи, где су четници имали власт.
Средином јуна 1944. пала су два америчка авиона у области Копаоника. Посаду су спасили четници. Од ове посаде, двојица су били тешко повређени и налазила су се на лечењу у болници. Осталих 10 се налазило у штабу корпуса.

На територији крушевачког среза, организација је спроведена до средине 1942. године. На овој територији деловале су две бригаде: 1. крушевачка и 2. крушевачка.

ШТАБ 1. КРУШЕВАЧКЕ БРИГАДЕ (ГОРСКИ ШТАБ 124)

Обухватала је села на левој обали Западне Мораве око Крушевца. Команданти су најдуже време држали свој штаб у Каменару и Кукљину.

а) Командни део

Командант
Од формирања бригаде командант је био пеш. кап. II  кл. Ђино Коловић из Охрида, који је дошао немачког заробљеништва, представљајући се као Бугарин а потом добровољно код Кесеровића јула 1942. у Криву Реку. Дошао је са положаја команданта батаљона илегалне летеће бригаде Расинског корпуса. Истовремено је био одређен и за заступника и организатора 2. крушевачке бригаде. За команданта бригаде је постављен 18. новембра 1942, да би касније, због болести, морао да оде на лечење, па је његову дужност преузео пеш. потпоручник, касније унапређен у капетана, Михајло Ж. Томић-Микица (Бата) из Александровца, раније његов пратилац.
Заменик команданта
пеш. кап. Михајло Ж. Томић
Начелник штаба
арт. п.поручник Вукоман С. Ћирић-Вуле
Политички повереник
Никола Михајловић, предратни учитељ из Кукљина
Бригадни барјактар (заставник)
Милован Ђокић из Кукљина.

ПРВИ БАТАЉОН

Обухватао је територију Коњуха, Коморана, Љубаве и Лазаревца.

Командант
Од формирања био је пеш. наредник, касније унапређен у поручника Бранко И. Перовић из Санџака. Он је средином 1943. постављен за команданта батаљона у Косаници, а затим је упућен у Штаб команде Јужне Србије (Горски штаб 110), где је имао функцију ађутанта команде и био главни курир са Врховном командом. Његов наследник није познат.
Заменик команданта
рез. капетан Марко Филиповић, касније Рада Анђелковић из Кукљина.

ДРУГИ БАТАЉОН

Обухватао је територију Белих Вода и Кукљина.

Командант
Од формирања био је пеш. п.поручник Владимир С. Стојановић-Влада из Прокупља.
Заменик команданта
рез. п.поручник Милутин Чабрић из Варварина, касније Рајко Павловић из Кукљина.

ТРЕЋИ БАТАЉОН

Обухватао је територију Јасике, Срња, Велике Крушевице и Шанца.

Командант
Од формирања био је Гвозден Недељковић из Велике Крушевице
Заменик команданта
рез. капетан Марко Филиповић.

ЧЕТВРТИ БАТАЉОН

Обухватао је територију Падежа, Глобара, Крвавице, Шашиловца и Вратара.

Командант
Од формирања био је ваз. наредник Војислав Милутиновић, звани Воја Пилот.

ШТАБ 2. КРУШЕВАЧКЕ БРИГАДЕ (ГОРСКИ ШТАБ 125)

Друга крушевачка бригада је обухватала села на десној обали Западне Мораве око Крушевца. Формирана је 3. фебруара 1943. по налогу Кесеровића и обухватала је територију на левој обали Расине до трстеничког среза са селима: Мачковац, Глободер, Голубовац, Тулеш, Ратаје, Дашница и сва села око Пепељуше и опет према Расини. Команда бригаде била је углавном, током рата у Врбници и Мрмошу. Командант бригаде највише борави у Врбници код Јована Зајића и кући команданта села Милуна Лапчевића. У Митровом пољу је одржавана обука бораца. Овде се такође налазила једно време и Кесеровићева команда након паљења Криве Реке.

а) Командни део

Командант
Од формирања бригаде до краја командант је био пеш. поручник, касније унапређен у капетана Васо Х. Васовић, рођен у Подунавцима, који је до рата био заменик директора Ниже пољопривредне школе у Александровцу.
Заменик команданта
рез. п.поручник Јован Пилиповић, звани Безрукић (Бангави)
Члан штаба бригаде
пеш. потпоручник Аксо Бабовић из Куршумлије
Административни део
рез. поручник Миливоје Петровић, предратни учитељ у Мрмошу.

ПРВИ БАТАЉОН

Обухватао је територију Читлука, Кошева, Пепељевца и Лукавца.


Командант
Од формирања био је жан. наредник Васа Рогановић из Црне Горе

ДРУГИ БАТАЉОН

Обухватао је територију Мачковца, Глободера, Треботина и Жабара.
Командант
Од формирања био је Будимир Трнавац из Глободера, предратни учитељ у Врбници
Заменик команданта
Од формирање је био каплар Миљко Лазаревић-Шиља из Пепељевца.

ТРЕЋИ БАТАЉОН

Обухватао је територију  Мале Врбнице, Велике Врбнице, Мрмоша и Лаћиследа.

Командант
Од формирања био је Јова Алфировић, предратни жандарм у Великој Врбници.

ЧЕТВРТИ БАТАЉОН

Командант
Душан Станојловић, звани „Дула Ђак“.


На територији расинског среза, организација је спроведена крајем 1942. године. Овде су деловале две бригаде: 1. расинска и 2. расинска.

ШТАБ 1. РАСИНСКЕ БРИГАДЕ (ГОРСКИ ШТАБ 131)

Обухватала је територију на левој обали Расине. Формирана је 1942. у Рогавчини, а појавила се на Бадњи дан, 6. јануара 1943. у селу Суваја.

а) Командни део

Командант
Од формирања за команданта бригаде је постављен ваз. п.поручник Радивоје С. Милојевић, звани Пилот из Штитара. Постављен је 17. новембра 1942. и дужност је обављао све до погибије 31. јуна 1944. код лесковачке Медвеђе, да би га заменио потпоручник Светозар Павловић-Тоза, који је пре тога вршио дужност команданта четвртог батаљона.
Пратиоци команданта Милојевића били су Милорад Станковић-Мила из Златара, Растко Н и Светолик Ракић.
Начелник штаба
п.поручник Живојин Станковић-Жикица до 31. јуна 1944. када је умро од задобијених рана на Тупалском вису у лесковачкој болници у којој се лечио као недићевски официр, а затим Стеван Ковачевић-Коча.

ПРВИ БАТАЉОН

Обухватао је територију Мајдева, Суваје, Ћелија, Грљана, Штитара, Великих и Малих Купаца.

Командант
Од формирања командант је био наредник Драгутин Ђурђевић-Лале из Штитара
Заменик команданта
Радомир Миловановић-Гаја

ДРУГИ БАТАЉОН

Обухватао је територију Липовца, Јабланице, Витановца, Наупара, Горњег и Доњег Степоша, Шаврана и Шогоља.

Командант
Од формирања командант је био потпоручник Миле Јошић из Јагодине, до јула 1944, затим Милун Пешић из Витановца, до краја. Пратилац команданта је био Драгиша Петковић.

ТРЕЋИ БАТАЉОН

Обухватао је територију Ломнице, Буца, Буковице, Трмчара и Модрице.

Командант
Од формирања командант је био Стеван Ковачевић-Коча, затим наредник Новак Лазаревић-Нова из Ломнице. Пратилац команданта је био Момир В. Тутулић из Ломнице.

ЧЕТВРТИ БАТАЉОН

Обухватао је територију Себечевца, Доњег Ступња, Дољана, Мешева и Церове.

Командант
Од формирања командант је био потпоручник Светозар Павловић-Тоза, затим Драгослав Јаковљевић из Шаврана.
       

ШТАБ 2. РАСИНСКЕ БРИГАДЕ (ГОРСКИ ШТАБ 132)

Обухватала је територију на десној обали Расине.

а) Командни део

Командант
Од формирања командант је био Нижи војни чиновник Александар Петковић-Алекса, раније командант и војвода Расинског четничког одреда војводе Пећанца, који је од почетка био привржен Дражи. Од 30. јуна 1943. дужност је преузео и остао до краја, инж. поручник, касније унапређен у капетана Мирко Р. Томашевић из Селишта у Косаници, који је пре тога био на служби у штабу корпуса.
Поручника Мирка Томашевића је капитулација затекла на Копаонику. Како је овај крај крајем априла био под сталним претресом немачких снага принуђен је да се пребаци у Косаницу.  Повезао се са групом од 30 четника и основао одред који је одмах упућен на границу са Арнаутима. Ту је приступио војводи Пећанцу и постаљен је за команданта Шуматовачког четничког одреда, са титулом војводе Шуматовачког, а касније Копаоничког. У новембру 1941. води свакодневне борбе са Арнаутима на демаркационој линији, код Телевца, Кастрата, Рудара и Љуше. Водио је борбе и против партизана код Баљевачког рудника. Помагао је четнички одред војводе Пилатовачког-рез. поручника Давида Поповића, учесника напада на Нови Пазар. Почетком 1942. пребачен је као четовођа у одред војводе Машана Ђуровића који се звао „Милан Недић“, по председнику српске владе. Ускоро га напушта и постаје командант независног Луковског четничког одреда чије се средиште налазило у Луковској бањи. Под Кесеровићевом командом званично се ставља са војводом Треске, Костом Вучковићем и војводом Копаоничким, Радошем Марјановићем, 2. маја 1942. године у Кривој Реци. Пре тога је покушао да се повеже са пуковником Милутином Радојевићем, али га је овај одбио. Кесеровић га није одмах поставио за команданта. Остао је извесно време  легалан и служио је за прогон партизана и заштиту илегалних одреда. Чим је на Кесеровићеву територију јула 1942. провалила група партизана са Јастрепца одмах је одредио одред војводе Треске, војводе Бруског и поручника Томашевића да са две чете Расинског корпуса униште ову групу. Према сведочанству његовог пратиоца и курира, Радомира Анђелковића из Здравиња, био је необично храбар официр, никада није залегао када се водила борба и није га хтео метак. Налазио се увек у првим борбеним линијама, имао је велику популарност код народа који је волео вође, храбре и одважне команданте, што је својим ауторитетом и представљао. У лето 1944. постављен је за команданта групе расинских бригада. Комунисти су му стрељали брата Милутина у Гаглову 1944. године.
Начелник штаба
п.поручник Чедомир Живковић
Ађутант команданта
рез. капетан Бићанин.

Мирко Томашевић је формирао и Војни суд бригаде где су поред њега као председника, улазили: Вукадин из Црне Горе и Перо Ђурковић из Босне. Главни иследник је био Вукашин Гојнић.

ПРВИ БАТАЉОН

Обухватао је село Дворане, Пољаци, Петина, Сеземча, Ловци и Велико Головоде.

Командант
Од формирања командант је био Тома Костовић.

ДРУГИ БАТАЉОН

Обухватао је Здравиње, Сушицу, Беласицу, Зебицу и Рлицу.

ТРЕЋИ БАТАЉОН

Обухватао је Каоник, Ђунис,Трубарево, Велики Шиљеговац, Јошје и Црквину.

Командант
Од формирања командант је био п.поручник Милутин Р. Томашевић из Селишта, рођени брат команданта Друге расинске бригаде.

ЧЕТВРТИ БАТАЉОН

Обухватао је територију Дедине, Макршана, Паруновца, Капиџије и Текије.

Командант
Од формирања командант је био п.поручник Чедомир Живковић.

ПЕТИ БАТАЉОН

Обухватао је територију Гаглова, Бовна, Кобиља, Станаца и Пасјака.

Командант
Од формирања Анђелко Бошковић-Ђера из Бовна.

У септембру 1944. године основан је и Јуришни батаљон под командом наредника Милорада Човића- Милета из Доњег Ступња.

ШТАБ ЖУПСКЕ БРИГАДЕ (ГОРСКИ ШТАБ 126)

Територијална надлежност Жупске бригаде била су сва села жупе Александровачке.

а) Командни део

Командант
Од формирања за команданта је постављен капетан Предраг Вукадиновић, који се није јавио на дужност. У јулу 1942. године, за команданта бригаде је постављен п.поручник Спасоје Поповић, који се пре тога налазио у корпусном суду. Његовим радом Кесеровић није био задовољан и за новог команданта 17. новембра 1942. одређује ваз. капетана I кл. Блажу Ј. Брајовића, који је на ову дужност дошао са положаја начелника штаба Расинског корпуса. Дужност је вршио до 30. јуна 1943. када је прешао на место команданта 1. косовског корпуса, а на његово место је дошао ваз. капетан Милош Гагић. На овом положају је остао до 26. августа 1943, када је погинуо у великом окршају против љотићеваца у Стопањи. После Гагићеве погибије, за команданта бригаде је постављен арт. п.поручник Вукоман С. Ћирић-Вуле. У лето 1944. је за команданта је постављен пеш. кап. Радомир П. Милатовић. Претпоследњи командант бригаде био је арт.поручник Жарко М. Гарашевић, који је са остатком бригаде отишао у Босну, а последњи, п.поручник Славко M. Здравковић-Црни, који је после рата заробљен у Жупи и осуђен на вишегодишњу робију.
У штабу бригаде на служби су се налазили: рез. п.наредници: Милош Васић, Петар Христић, Радивоје Николић и Радивоје Танић, акт. коњ. наредник Добривоје Ђурковић, жан. наредник Ђура Дубајић и арт. п.наредник Владимир Ивановић. Пратиоци команданта су били Слободан Поповић – Калаба из Стањева, Живојин Микић из Новака и Ђорђе Арсић из Новака.
Бригада је у јесен 1944. имала шест батаљона. После септембарске мобилизације 1944. бројно стање бригаде било је 3002 бораца, од којих се 670 налазило у Вукмановцу, 1000 у Урсулу, док су остали били на борбеним положајима. 

Допунске јединице

штабна чета

Командант
Од формирања Огњан Живановић

минобацачко одељење

Командант
Од формирања Адам Рилак из села Рибаре

комора

Командант
Од формирања жан. п.поручник Драгомир Чизмић.

ПРВИ БАТАЉОН

Обухватао је територију Латковца, Пуховца, Веље Главе, Кожетина, Ракље, Лесеновца, Доњих Вратара, Лесковице и Стрменице.

Командант
Од формирања наредник Раде Попадић.

ДРУГИ БАТАЉОН

Обухватао је територију Ратаја, Тулеша, Дренче, Ржанице, Бобота и Дашнице.

Командант
Од формирања наредник Илија Ивановић, до 28. августа 1944. када је погинуо у борби против партизана, па Шиља звани „Јагодинац“.

Заменик командант
Илија Павловић

ТРЕЋИ БАТАЉОН

Обухватао је територију Новака, Трнавца, Вражогрнаца, Венчаца, Суботице, Горње Злегиње, Доње Злегиње, Горњег Ступња и Гаревине.

Командант
Од формирања наредник Славко звани „Мапа“.

ЧЕТВРТИ БАТАЉОН

Обухватао је територију Шљивова, Доброљубаца, Стубла, Љубинаца, Парчина, Стањева и Виткова.

Командант
Од формирања наредник Славко Здравковић звани „Црни“ из Горње Црнишаве код Трстеника.

ПЕТИ БАТАЉОН

Обухватао је територију Плеша, Рогавчине, Бзенице, Кознице, Грчака, Ботурића, Горњих Вратара и Велике Врбнице.

Командант
Од формирања наредник Лека Царичић.

Обука регрута рођених  (1920-1926) извођена је у Багремару Радула Минића у Тржцу. Заклетва бригаде је обављена 10. октобра 1943. у селу Велика Врбница.

ШТАБ КОПАОНИЧКЕ БРИГАДЕ (ГОРСКИ ШТАБ 27 и 127)

На територији копаоничког среза од почетка 1942. до јесени 1944. деловала је Копаоничка  бригада. Људство бригаде су од почетка чинили четници из пратеће чете мајора Кесеровића, који су се с њим услед окупаторских потера вратили из Западне Србије и сместили по селима на територији Бруса. Овде је мајор Кесеровић донео декрет Врховне команде о даљем раду на стварању бригада и Копаоничка је већ тада и формирана. После стварања штаба корпуса, исти одлази на Жељин, а бригада остаје у селима на прилазу Бруса одакле ће се услед потера владиних снага преместити. После боравка у Рогавчини, мајор Кесеровић је почетком 1942. дошао у основну школу у селу Осредци и ту сместио штаб. Највише је боравио у кући Богосава Анђелића. Једног дана је на кућу ударила чета Немаца која је намеравала да га зароби, али се са санитетским капетаном Стеваном Влаховићем и војним чиновником Спасојем Поповићем повукао пре него што је кућа опкољена. По напуштању села, одлази поново у Рогавчину. Као одмазду непријатељи су запалили школу у Осредцима. По одласку на Жељин, започета је темељна организација на територији среза Копаоничког.

а) Командни део

Командант
Од формирања командант је санитетски капетан Стеван Влаховић, до 3. децембра 1942. када је погинуо у борби против Немаца у сеоској школи у Блажеву, подно Копаоника, после чега га је 17. децембра 1942. заменио капетан Велимир Павловић-Реља, који је до дотле био у четничком одреду Богдана Гордића. Постављење из Врховне команде је одобрено 24. децембра 1942 и тада је бригада добила нови штамбиљ са бројем 127, пошто је стари нестао са капетаном Влаховићем. У борби против партизана на Лепој Гори капетан Павловић је био рањен, пребачен у Велику Грабовницу, где су га Бугари после једне борбе нашли, заробили и одвели у Крушевац. Кесеровић је касније заробљене Бугаре измењао за команданта Копаоничке бригаде. Размена је извршена код села Мрмош, 6. јануара 1944. Тада је за команданта предат један бугарски официр и четири војника. После пада у ропство за новог команданта је постављен пеш. капетан I кл. Боривоје Деспотовић, који је остао до краја и са делом бригаде отишао пут босанске голготе.
У штабу бригаде од почетка су се налазили: поручник Благоје С. Ковачевић, наредник Јован К. Ламбић, каплар Кузман Бираћ, редови: Гвозден Бићанин, Радивоје Радивојевић и Будимир Ж. Бањић. У пратећој чети су се налазили: каплар Драгослав Ж. Бањић, каплар Веселин И. Томић, наредник Љубомир С. Весковић, поднаредник Будимир М. Стојановић, поднаредник Радојица М. Милићевић и редови: Радич М. Јовановић, Драгиша Н. Клецић, Павле П. Толић, Радослав Д. Дебељаковић, Милија М. Миљковић, Милутин М. Јовановић и Властимир К. Лаушевић.

ПРВИ БАТАЉОН

Обухватао је територију Велике Грабовнице, Криве Реке, Милентије, Осредака, Кочине, Жиљинца, Грашевца и Лепенца.

Командант
Од формирања четнички војвода и резервни наредник Радош Марјановић из Велике Грабовнице.

ДРУГИ БАТАЉОН

Обухватао је територију Игроша, Стројинаца, Љубинаца и Ботуње.

Командант
Од формирања наредник Исидор Видојевић из Игроша.

ТРЕЋИ БАТАЉОН

Обухватао је територију села Равни, Богише, Златара, Жилинца, Ковиоца, Разбојне, Стројинаца и Жуња.

Командант
Од формирања наредник Милан Милановић из села Дупци.

ЧЕТВРТИ БАТАЉОН

Командант није познат.

ПЕТИ БАТАЉОН

Обухватао је територију блажевачке општине: Блажево, Трећак, Судимље, Доње Левиће, Горње Левиће, Кнежево, Равниште, Бозољин, Чокотар, Градац, Думишевина, Ковизле, Радоње, Иричићи, Бело поље, Стануловићи, Планиница, Земаница, Црнатово, Бијело брдо, Витоше, Лесково и Миоковиће.

Командант
Од формирања поручник Благоје Ковачевић, до 4. децембра 1942, затим учитељ и резервни поручник Михаило Петровић, до 6. августа 1944, па рез. поручник Славко Танасковић.




Заклетва регрута Копаоничке бригаде обављена је 18. августа 1943. у манастиру Стрмац код Бруса. Заклетви је лично присуствовао Кесеровић и пуковник Јеврем Симић као делегат Врховне команде. Тада је заклетву положило 1.498 омладинаца и регрута без штабних јединица корпуса, којих је било 200, а који су заклетву положили три дана раније.

ШТАБ 1. ТРСТЕНИЧКЕ (ЉУБОСТИЊСКЕ) БРИГАДЕ (ГОРСКИ ШТАБ 29/1)

На територији трстеничког среза, организацију је према упуту пет спроводио арт. капетан Душан Радовић. У трстенички срез дошао је из Западне Србије, где је учествовао у борбама против Немаца које су вођене у јесен 1941. године. Средином децембра, за време великих потера окупатора и квислинга у циљу ликвидирања Војно-четничких одреда добио је од пуковника Михаиловића декрет да организује трстенички крај заједно са капетаном Радославом Филиповићем који се тада налазио у Медвеђи. Требао је да оде на Гоч, где ће се повезати са тамошњим четничким војводом Богданом Гордићем и радити у духу равногорства. Тако је преко Краљева доспео најпре у Медвеђу, а касније у Стопању код тамошњег четничког локалног команданта Александра Витковца. Он га је одвео на Гоч почетком 1942. године.[2] Увео је неке називе јединица по својој замисли. Вод је назвао колоном од 30 људи, а колону је делио на три десетине по десет четника са десетаром а сваку десетину на три тројке са вођом тројке. Крајем 1942. територија среза Трстеничког била је подељена Западном Моравом на две бригаде. Северно од Западне Мораве, налазила се територија 1. трстеничке бригаде, под командом Богдана Гордића, а јужно од Западне Мораве територија 2. трстеничке бригаде, под командом Душана Радовића. На својој територији капетан Радовић је формирао два батаљона и то 1. и 2. батаљон, док је на територији 1. трстеничке бригаде постојао 3. и 4. батаљон. Команданти батаљона у то време још нису постојали. Војвода Гордић је управљао бригадом као легализовани командант, а капетан Радовић као илегалан, с тим што је легализовани одред Николе Гордића био стража његовом одреду.

а) Командни део

Командант
Од формирања арт. капетан Душан Радовић-Кондор из Београда. На том положају био је од 4. новембра 1942. до 20. марта 1943. када је прекомандован у Западну Србију. После њега дужност преузима инж. капетан Радослав Филиповић-Доса из Медвеђе, који врши дужност до 10. октобра 1943, када је прекомандован за референта инжењерије у штабу Расинског корпуса. После њега, дужност је преузео арт. п.поручник Ратко Рогановић из Пасјаче, и остао до своје погибије, 28. августа 1944, а затим ваз. п.поручник Бранко Дамјановић, до 15. октобра 1944. године.
Начелник штаба
      Од 3. јула 1943. рез. поручник Јеротије Павловић-Јеша, учитељ из Милутовца.
Официри у штабу
рез.капетан Марко Богојевић, капетан Душан Димитријевић, п.поручник Родољуб Стојадиновић, п.поручник Ђорђе Мирић, п.поручник Драгослав Пантић, п.поручник Љубомир Милићевић и војни свештеник бригаде Љубисав Ђулаковић.
Помоћник команданта Сухопутне станице
п.поручник Богомир Томић
Командир везе
инж. п.поручник Миодраг Ђорђевић
Заменик командира везе
наредник Добривоје Алобић

б) Оперативне војне јединице

Пратећа чета

Командант
наредник Милан Церовић
Заменик команданта
наредник Илија Марић из Медвеђе, па наредник Милисав Стојић из Медвеђе.
Командир одељења
каплар Хранислав Радомировић-Каменко, па каплар Радосав Анђелковић, па наредник Љубомир Јаношевић.
Командант војног логора
жан. наредник Илија Марић.

ПРВИ БАТАЉОН

Обухватао је територију Велике Дренове, Селишта и Страгара

Командант
Од формирања п.поручник Миодраг Ђорђевић-Миле, бивши судски чиновник из Трстеника
Заменик команданта
коњ. поручник Момчило Јоксимовић
Начелник штаба
рез. пеш. п.наредник Душан Трипковић из Велике Дренове

 1. чета

Командант
жан. п.наредник Драгутин Приморац

2. чета

Командант
каплар Тугомир Керкезовић

3. чета

Командант
каплар Боривоје Симић из Богдање.

Лекар
др Љутовац из Велике Дренове

ДРУГИ БАТАЉОН

Обухватао је територију Грабовца, Лозне, Угљарева, Прњавора и Планинице.
Командант
Од формирања п.поручник Синиша Баћић, па ваз. наредник Бранко Дамјановић. Пратиоци команданта били су Милисав Чорбић и Милош Димитријевић
Заменик команданта
Милан Радивојевић-Црни

1. чета

Командант
каплар Рајко Јовановић

2. чета

Командант
Милан Радивојевић-Црни

3. чета

Командант
Милан Антић

Лекар
др. Божин Петрашиновић из Дубља.

ТРЕЋИ БАТАЉОН

Обухватао је територију Медвеђе, Рујишника и Мале Сугубине
Командант
Од формирања п.поручник Александар Петковић-Главаш, па п.поручник Милан Кашиковић из Врњачке бање, па п.поручник Јован Несторовић.
Заменик команданта
Милан Радивојевић-Црни

1. чета

Командир
п.поручник Синиша Баћић

2. чета

Командир
наредник Миладин Боћанин-Мика

3. чета

Командир
наредник Нићифор Михајловић

ЧЕТВРТИ БАТАЉОН

Обухватао је територију Богдање, Мијајловца, Милутовца, Лазаревца, Пољне и Мале Дренове.
Командант
Од формирања жан. наредник Илија Марић
Лекар
др. Бора Ћосић из Велике Дренове.

ПЕТИ БАТАЉОН (БЛАГОТИНСКИ)

Обухватао је територију Риљца, Рајинца, Горњег и Доњег Дубича и Лободера.
Командант
Од формирања п.поручник Живојин Марјановић-Тодоровић-Жика из Риљца.
Лекар
др. Бора Ћосић из Велике Дренове

Батаљон је био под непосредном командом генерала Мирослава Трифуновића као пратећи батаљон Команде Србије.
Од 21. августа 1943. основана је и среска војска, као позадинска војна формација. Постављени су и команданти. За вршиоца дужности команданта 3. батаљона постављен је рез. капетан Марко Богојевић, а за његовог ађутанта поручник Милан Живаковић. За команданта 4. батаљона, п.поручник Петар Алигрудић, правник из Трстеника, а за ађутанта, поручник Јован Несторовић. За команданта 9. батаљона среске војске постављен је п.поручник Милан Матић а за његовог ађутанта п.поручник Боривоје Бркић из Пољне.

ШТАБ 2. ТРСТЕНИЧКЕ (ГОЧКЕ) БРИГАДЕ (ГОРСКИ ШТАБ 29/2)

Предратни лознички трговац и рез. капетан Никола Гордић је још од времена устанка 1941. припадао одредима пуковника Михаиловића. Са својим четницима је учествовао у тешким борбама са Немцима у Подрињу, Мачви и Поцерују, избегао разоружавање и одметнуо се у шуме Гоча. Као искусан официр, ветеран са Солунског фронта, на неприступачним висовима Вуковог брда и Рашовке на Гочу изградио је логор са земуницама и складиштима и организовао службе снабдевања и обавештавања, на челу са поднаредником Храниславом Радомировићем, који се налазио у штабу генерала Трифуновића.
После хапшења војводе Богдана Гордића, његов брат Никола напушта легализовани четнички одред среза Трстеничког, одмеће се на Гоч и постаје командант 2. трстеничке бригаде. Бригада је настала из делова Гочког четничког одреда и четничког одреда среза Трстеничког.

а) Командни део

Командант
Од формирања капетан Никола Гордић из Лознице.
Начелник штаба
капетан Милош Гагић из Јасике, затим поручник Борислав Павличевић

б) Оперативне војне јединице

Штабна чета

Командант
наредник Симо Вучинић, па поднаредник Милован Милићевић.
Заменик команданта
поднаредник Мирослав Пешић из Витановца.
Пратилац команданта
поднаредник Миодраг Петровић-Вујкинац из Вранеши, па поднаредник Душан Думановић из Станишинаца.
Командир одељења
поднаредник Миоград Тодосијевић-Кајинац из Врњачке бање.
Заменик командира одељења
поднаредник Раде Огњановић-Босанац из Калиновика.

ПРВИ БАТАЉОН

Обухватао је територију Врњачке бање, Штулца, Попине и Дубља.

Командант
Од формирања капетан Влада Миљковић, од 20. марта 1943, жан. наредник Симо Вучинић.
Помоћник команданта
п.поручник Милета Џелебџић.
Начелник штаба
рез. пеш. п.наредник Душан Трипковић из Велике Дренове

 1. чета

Командир
Ђорђе Петрушић из Врњачке бање.

2. чета

Командир
Милојко Ранковић

3. чета

Командир
Стеван Узелац

4. чета

Командир
Добросав Миљковић, па Душан Живановић.

ДРУГИ БАТАЉОН

Обухватао је територију Новог Села, Гоча, Рсавца, Липове и Станишинаца.

Командант
Од формирања арт. наредник, касније потпоручник Драгољуб Гочанин-Драго из Новог Села, па кап. II кл. Милисав Радојевић, па наредник Драгољуб Стефановић-Топџија.
Заменик команданта
наредник Милош Пецић-Звезда из Новог Села.

 5. чета (Новоселска)

Командир
наредник Радојица Рафајловић-Змај из Новог Села.

6. чета

Командир
Милутин Обрадовић-Змај из  из Станишинаца.

7. чета

Командир
Љубомир Милосављевић-Шаран.

9. чета

Командир
Душан Думановић-Гуја.

У 2. батљаону среске војске (других чета) командант је био Груја Лазаревић из Липове, а командири чета: Станоје Јанковић-Муња (5. чета), Драгић Биорац-Ловац (6. чета), Јаков Комадина-Танкосић из Рсаваца (7. чета) и Миладин Шеровић-Југ (8. чета).

ТРЕЋИ БАТАЉОН

Обухватао је територију Почековине и Јасиковице.

Командант
Од формирања наредник Александар Павићевић из Црне Горе.

ЧЕТВРТИ БАТАЉОН

Обухватао је територију Велућа, Омашнице и Стопање.

Командант
Од формирања жан. наредник Живко Живковић из Горње Црнишаве.

ПЕТИ БАТАЉОН

Обухватао је територију Оџака, Горњег Рибника, Доње Црнишаве и Брезовице.

Командант
Од формирања жан. наредник Добривоје Бабић.

ШЕСТИ БАТАЉОН

Обухватао је територију Трстеника, Старог Трстеника, Осаонице, Чаира и Горње Црнишаве.

Командант
Од формирања жан. наредник Божо Радоњић.

ШТАБ 3. ТРСТЕНИЧКЕ БРИГАДЕ (ГОРСКИ ШТАБ 29/3)

Бригада је основана 1. септембра 1944. године наредбом команданта Расинско-топличке групе корпуса потпуковника Драгутина Кесеровића, услед прилива војних обвезника након опште мобилизације. Налазила се у саставу Групе трстеничких бригада које је водио капетан Никола Гордића. Бригада је деловала до 15. октобра 1944. године, када је доласком партизанских снага распуштена.

Командант
Од формирања рез. потпоручник Сретен Стефановић, предратни учитељ из Омашнице.

---

[1] ИА. Крушевац, архивски фонд ДМ-Кесеровић (Крушевац)-нерегистровани преписи докумената.

[2] Податке пружио Миланко Ђурић, некадашњи омладинац Расинског корпуса- забележио професор историје Александар Динчић из Ниша.

Александар Динчић
Петар Миладиновић

Саслушање ухваћеног усташе

ПИШЕ: Милослав Самарџић

 Међу документима Динарске четничке дивизије у Војном архиву у Београду, налази се и записник са саслушања усташе Анте М. Гојчете, који има шест густо куцаних страница.
У заглављу документа пише: “Рађено у Горском штабу Динарске војно-четничке дивизије, у планини, дана 2. септембра 1942. године. Обавештајни одсек. Предмет: Истрага. Саслушање ухваћеног усташе Гојчета Милин Анте“.79 Гојчета, који је ухваћен док је ишао на одсуство, је рођен 1923. године у Читлуку. Пре рата је био рудар, а у ово доба налазио се на служби у усташком Главном стану у Загребу, у Прерадовићевој улици бр. 5. На почетку испитивања окривљени је изјавио да је у усташе ступио по наговору поручника Мате Видовића, гостионичара из Дрниша, који је обећао “да нећемо ништа радити, само гонити Србе у логоре и клати их“. Видовић је такође обећао “добру плату, добру храну и спавање“. Тада је мобилисао још петорицу Хрвата из Читлука, који се у записнику наводе поименице. Окривљени је потом тврдио да о “усташкој акцији, терору и покољу Срба“ на Тромеђи “не зна пуно“, јер се “није налазио ту“, пошто га је Видовић наводно одмах повео у Загреб. Тада је изричито нагласио: “Нисам никада и нигде никога убио, нити злостављао“. Као злочинце оптужени је навео Петра Дуванчића из Промине, “који се нарочито истакао у покољу Срба“, затим Марка Тралића, Илију Кулића, Марка Клепа и Бранка Брунића, који су се у ово доба налазили на служби у концентрационом логору Јасеновац. У покољу Срба у Промини “нарочито се истакао“ Иван Бјеланxић, који је сада био полицијски агент у Загребу. Камионима из Книна у село Промину је сваке ноћи одвожено 80 до 100 Срба, а “сви горе наведени клали су их и бацали у јаму“, која се налази “пониже куће Радасове“. Оптужени је касније прецизирао да су жртве најпре бацане у рудник код ове куће, а да су потом, када је рудник прорадио, лешеви пренети “у велику јаму у Промини изнад куће Радасове“. Убице су се хвалиле да су у ту јаму бациле “најмање око 500, а можда и више Срба“. Оптужени затим наводи поименице још неколико усташа, учесника у злочину, као и католичких свештеника који су им помагали. После овога, уследило је прво признање оптуженог, које гласи: “За време службе у Загребу виђао сам често када долазе пуни транспорти Срба упућивани у усташки логор, и признајем да када смо пролазили кроз вагоне, тукао сам Србе и злостављао, јер су ми тако наређивали Никола Икица и Мате Видовић“. Оптужени је тада рекао како је два пута гледао бацање Срба у реку Саву. Ко је одбио да скочи – заклан је, а ко је скочио – испраћан је плотунима. Притом су сви псовали Србе, а “то је гледало мноштво народа“, јер се догађај одигравао на железничком мосту у близини Загреба. На обема обалама, усташе су чекале да дотуку мученике који би неким чудом остали живи. “О поновном покољу Срба у Загребу знам то, да су пре месец дана заклали око 100 Срба у затвору у Петрињској улици“, причао је даље оптужени. И у згради гимназије у Звонимировој улици усташе су у исто време заклале око стотину Срба. Оптужени је овај покољ гледао “на своје очи“, потанко описујући детаље. Међу усташким официрима који су захтевали клање Срба оптужени помиње и Јуцу Рукавину, команданта Црне легије у Карловцу. “Видео сам када су Јуцо Рукавина и Никола Икица у Промини са пиштољем у руци натерали Бјеланxића Ивана да коље камионом довежене Србе, и када је првога заклао, њему се смучило и пао је, али је ипак по доласку свести морао да настави клање“, рекао је оптужени, откривајући нехотице да се током покоља ипак налазио на Тромеђи, а не у Загребу. Иследнику ово није промакло, па је на поновљено питање о догађајима из 1941. оптужени одговорио: Признајем да нисам баш на почетку преврата отишао одмах са Видовићем у Загреб, него сам се задржао неко време у Промини и околини и ту радио као усташа. Присуствовао сам више пута клању дотераних Срба, из Книна и околине. Признајем да сам лагао тврдећи да нисам ни једнога Србина заклао, јер сам се бојао казне за моја злодела која сам починио према српском народу, који ми никада није ништа нажао учинио. Рекавши да сада ипак намерава да каже истину, оптужени је наставио: Првога Србина заклао сам у Промини над јамом, не знам му име, али знам да је био из Врлике, а на то ме натерао Дуванчић Петар, који се сада налази у Загребу. Наше вође стално су нам говориле да ни један онај није прави усташа, који не закоље бар стотину Срба. После тога, такође у Промини над јамом, заклао сам још тројицу родом из Полача. Имена их нисам питао, нити су они сами говорили. Неки од Срба, старци и деца, плакали су и молили да нису криви ништа и заклињали нас да их не убијемо, али није било милости. Оптужени је потом описао убиство постолара Мартића из Книна, од стране стожерника Марка Роша, као и клање 37 Срба заточених у негдашњем штабу дивизије у Книну. Ово се десило “када су четници дигли устанак“. На почетку другог дана испитивања, оптужени је навео још низ имена учесника у покољу у Промини. Није признао да је убио Илију Амановића, за што су га теретили сведоци и оптужба, рекавши да је ово убиство починио Бранко Брунић, што је лично видео. Такође је видео како је над јамом у Промини усташа Марко Тралић лизао крв са ножа. Оптужени затим није признао да је у општинској згради у Промини силовао две шездесетогодишње Српкиње, чија имена се наводе, већ је рекао да је то учинио Миле Личанин из Оточца. “Истина је да сам тукао и злостављао Рајића Јована из Трбевуња, затим Бибића Јову, Бибића Стевана из истог места“, изјавио је потом оптужени. Ова тројица била су ухапшена под сумњом да односе храну српским избеглицама у збеговима. Оптужени је рекао ко их је пријавио, а открио је имена још неколицине издајица. У наставку испитивања, оптужени је поред осталог саопштио: Лагао сам када сам тврдио да сам заклао само четворо Срба над јамом у Промини. Сем те четворице заклао сам равно још десеторицу, дакле свега 14, али су ме на то силили моје старешине. Исто тако лагао сам да и у Загребу нисам убио никога, јер сам, и сада признајем да бих олакшао савест, убио из пушке 20 Срба који су покушали да се дочепају обале Саве, након што су били бачени са моста у реку. Признајем још и то да сам у Петрињској улици у затвору усташког редарства заклао три Србина, а једнога убио из пушке. У покољима у Загребу учествовале су и усташе из поглавникове Телесне бојне. Оптужени наводи имена 17 усташа из Павелићеве пратеће јединице, који су мучили и убијали Србе. У наставку, заробљени усташа је описивао како су у Загребу, на железничкој станици, хапшени Срби који су путовали према Београду са дозволом “Независне Државе Хрватске“. Он лично одвео је из воза четири породице, од којих су две имале по четворо, једна двоје, а једна деветоро деце. Сви су спроведени у затвор у Петрињској улици, “где су у подруму и родитељи и деца били заклати“. На крају другог дана испитивања, оптужени је изјавио: Свега признајем да сам убио 47 Срба својом руком и то: У Промини над јамом заклао сам четири, а шест убио из пушке, док сам четири ранио и полуживе бацио у јаму. У Врбнику суделовао сам у убиству четворице Срба. У Загребу у затвору Петрињске улице заклао четири а убио пет осталих. На Савском мосту убио сам из пушке 20 Срба, али не признајем да сам их ножем клао. Признајем да сам свагде у затвору тукао и злостављао Србе, мучио их на све могуће начине и злостављао, а браним се да су ми старешине тако наређивале… Ову изјаву дајем самовољно на постављена питања иследника и током целога саслушања нико ме није тукао, злостављао или силом присилио да дадем ово признање. У додатку саслушања, 5. септембра 1942. године, оптужени је испитиван о сарадњи усташа и домобрана са комунистима, као и о непријатељском ставу према Италијанима. По првом питању изјавио је: За време борби у Кордуну видео сам први пут сарадњу хрватских власти са комунистима. Тако на пример код Војнића, водили смо цео дан борбу са комунистима, и другога дана, када смо били опкољени, дошла нам је у помоћ једна сатнија домобрана а ми смо умакли. Мало затим цела сатнија била је опкољена и разоружана. Ми смо сви знали да се намерно предала да би доставили оружје партизанима. Знам још један случај где су наши сарађивали са партизанима, тако на пример Јосип Родић из 3. усташке сатније однео је партизанима један тешки митраљез и 700 метака и задржао се код њих осам дана. Када се повратио није био кажњен, а затим стално је крао од нас муницију и некуда односио. Ми смо се жалили нашем поручнику Коницију Ивану, но он се само смијао и одговарао да нема доказа, а дао нам је до знања да и та муниција иде за дом, и да немамо што да се жалимо.80 Поред овога, оптужени је навео имена осам “партизанских присталица“ из Промине, уз коментар: “Сви су они усташе“. Ова осморица односила су партизанима дуван и храну, а доносила и потом делила комунистичке летке. Оптужени је затим набројао десетак особа из села Љуботићи и Богатићи, које су уједно биле “усташе и партизански агенти“. У вези другог питања, оптужени је изјавио да су усташе добијале наградна одсуства за рад против Италијана, “који држе наше хрватске крајеве анектиране“, додајући: Истина је да нам наше старешине стално говоре да су Италијани наши непријатељи, да су нашу државу изиграли, и да ће доћи час, када ће напустити све наше крајеве, и да је тај час врло близо. Саслушање су, поред оптуженог, потписала два сведока и “иследни официр, судија“. Читко је презиме првог сведока – Ранђеловић, док се имена другог сведока и судије не могу прочитати. Нема података о пресуди, али као поуздано се може узети да је усташа осуђен на смрт и ликвидиран. ИЗВОРИ: 79 АВИИ, ЧА, К-151, рег. бр. 36\5. 80 АВИИ, ЧА, К-151, рег. бр. 47\5. (Из књиге Милослава Самарџића “Војвода Ђујић и Динарска четничка дивизија“)

У студији “Стрељање историје“ шеф последње савезничке мисије код Драже открива шта се дешавало иза кулиса и зашто су пропали планови да се спречи продор Црвене армије у Источну и Југоисточу Европу.

Говор пуковника Мекдауела на народном збору у селу Осјечани на Требави (Босна), октобра 1944. Преводи капетан Рајачић

ПИШЕ: Милослав САМАРЏИЋ

Мистерију о промени британске и америчке политике 1943. године, од четника ка партизанима, која је аутоматски одредила исход рата, покушао је да реши амерички пуковник Роберт Мекдауел у студији “Стрељање историје – кључна улога Срба у Другом светском рату“ (“Поета“ и ИП “Рад“, Београд, 2012). Мекдауел је био последњи шеф једне савезничке мисије у Дражином штабу, од 26. августа до 1. новембра 1944. године. Као професор историје Балкана на Мичигенском универзитету, он је био најобразованији савезнички официр на тлу окупиране Краљевине Југославије, али и у надлежним савезничким штабовима у Барију, Алжиру и Каиру. Учествовао је у Првом светском рату, као и у Грађанском рату у Русији, против бољшевика. Писао је обавештајне студије о Балкану још 1930-тих година, а прикупљање информација о овом подручју остаће његова специјалност и пошто је мобилисан.

Пуковник Мекдауел је представљао већинску струју не само међу високим америчким, већ и британским официрима, која је сматрала да се инвазијом Јадрана и Егеја 1943. године морало ограничити Стаљиново напредовање на запад. Међутим, то се није десило због политике Черчила и Рузвелта, који нису поштовали институције својих држава, већ су се руководили саветима уског круга неформалних особа.

Мекдауел и његови претпостављени су чак и у другој половини 1944. године веровали да се ток догађаја може променити. То се показало као утопија и Мекдауел после повратка у Италију умало није ухапшен. Хитно је враћен у Вашингтон под забраном да било коме било шта говори о својој мисији. Тако ни његова књига никада није објављена у Америци.

Као што се то по правилу дешава, трагедија која је 1944. и 1945. задесила народе Источне и Југоисточне Европе била је последица низа несрећних околности.

Мекдауел најпре подсећа да у Америци није схваћен значај Југоисточне Европе, укључујући и Турску, “не само у ратовима, већ и у њиховом спречавању“. Пре него што је мобилисан, 1942, Мекдауел је написао више студија о паралели између Првог и Другог светског рата. Његови закључци поклопили су се са закључцима из касније објављене књиге британског професора Џ. А. Р. Мариота, који је писао:

“Кључ за напад који је у августу 1914. отпочео Кајзер мора се потражити на Балканском полуострву, где ће бити нађен… Да су Централне силе ударајући на Србију заправо доводиле у питање позиције Велике Британије на Блиском и Далеком истоку (то јест у Индији), није било довољно добро схваћено… Напад на сељачку Србију није био само почетак светског рата већ и обелодањивање основног разлога за њега… Велика Србија не само да је Хабзбурзима пречила пут према Солуну већ и Хоенцолернима према Цариграду. Југословени су се нашли сами између Централних сила и њихових снова о Средњој Европи која би се протезала од Хамбурга до Цариграда... Од Цариграда се градила пруга којом је немачки трговци и немачки војници требало да путују ка Персијском заливу… Када би се они успоставили у Персијском заливу… бок Велике Британије био би пробијен и више не би било битне препреке између немачке и њене власти над Истоком. Немци су (1914) несумњиво очекивали да експлоатишу Месопотамију и продру у Персију… и тиме угрозе превласт Велике Британије у Индији. Уништењем Србије био је отворен пут од Берлина до Босфора и Дарданела… Црно море је безмало и буквално постало немачко језеро“.

Поред осталог, ови наводи су важни и јер се уочи годишњице обележавања почетка Првог светског рата све гласније чује неоправдана ревизија историје: да је Сарајевски атентат био узрок, а не само повод који је послужио Германима за агресију, у планираном “продору на југоисток“.

Мекдауел потом пише да Немачка није имала довољно ресурса на својој територији за вођење дугог рата. У Првом светском рату нашла их је освајањем Румуније и јужне Русије, у Каспијском басену. Немачки основни стратешки циљ састојао се у даљим продорима на исток, према Персији и Индији, а не у победи на Западном фронту. То је увидео и Черчил, па је 1915. покренуо британску офанзиву против Турске, на Галипољу. Британци су доживели пораз, а лично Кемал Ататурк је посведочио Мекдауелу да их је до победе делило још свега 20 часова, пошто су Турци остајали без муниције. Ататуркова процена била је да том победом не само што би рат био брже завршен, него би и бољшевичка револуција била осујећена.

Немци су очекивали да ће и током 1918. на Западном фронту владати статус кво, спремајући до тада највећу офанзиву према Индији. Мекдауел је на Кавказу слушао пропаганду бољшевика у којој се омаловажавају снаге Сила Антанте на Западном фронту, а посебно пристигли Американци, који су представљани као лоши борци. Бољшевици су, такође, регрутовали сараднике за немачки штаб у Тбилисију. Међутим, немачке планове је срушио изненадни слом Централних сила на Солунском фронту.

Стратешки исту замисао Немци су имали и у Другом светском рату, с тим што им је сада било теже, пошто је Турска остала пасивна. Немци су планирали да најпре освоје јужне пределе Совјетског Савеза, у којима су се налазиле највеће залихе сировина. Затим су хтели да преко Ирана ударе на Индију, како је предвиђао и план Кајзеровог генерала Хофмана из Првог светског рата. Из другог правца, према Ирану је нападао Ромелов Афрички корпус. Циљ им је био да се ове операције заврше током 1941. и 1942. године, тј. пре доласка америчких трупа. “Није претерано рећи да је ово, у основи, рат за производњу и превоз, за прераду сировина у муницију, транспортовану безбедно, правовремено и у што већој количини на фронтове. Укупна бројност војске постала је мање важна од способности да се непријатељ надмаши у концентрацији добро снабдевених снага на одабраним положајима“, писао је Мекдауел у једној студији још док је био професор Универзитета Мичиген, 1942. године.

Дошавши у Каиро, Мекдауел постаје члан штаба генерала Френка Ендруса (Frank Andrews), који је прихватио његову идеју да га што пре пошаље у Дражин штаб. Међутим, Ендрус је погинуо када се његов авион, на путу за Вашингтон, срушио на Исланду, и на његово место је постављен генерал Двајт Ајзенхауер. Идеја о слању није пропала, јер је Ендрус о свему обавештавао генерала Томаса Родерика, официра америчке Војнообавештајне службе у Команди за Југоисток. Ипак, ситуација се променила, јер Мекдауел није постао близак Ајзенхауеру, као раније Ендрусу, нити је Ајзенхауер усвојио Ендрусове ставове о значају Југоистока.

Док су потцењивали значај Југоистока, Американци и Британци су прецењивали Стаљинову снагу, због чега су усвајали његове захтеве, тј. “нису схватили да му нису морали препустити Централну и Источну Европу“. Конкретно, према Медауелу, Черчил и Рузвелт нису узимали у обзир два следећа момента: прво, “највећу помоћ Хитлеровом нападу на СССР током 1941. и 1942. пружио је сам совјетски комунистички апарат мешајући се у рад Црвене армије“, и друго, “само обимна америчка помоћ у оружју, транспортним средствима и новцу, на којој је инсистирао председник Рузвелт, омогућила је Стаљину да упркос манама и слабостима свог система преживи не само Хитлерову бесомучну навалу већ и веома опасно масовно дезертерство, чак и отворену побуну делова Црвене армије.“

Мекдауел пише да су у Совјетском Савезу заправо вођена два парелелна рата: против Немаца и против Стаљина и његове власти. Потоњи рат водили су дезертери Црвене армије, који су се борили заједно са Немцима, али и партизани, који су се борили и против Немаца и против стаљиниста, а било је и доста бегунаца који су се скривали по шумама.

Због свега тога, Стаљинова позиција постала је критична и он је био принуђен да промени реторику, од комунистичке ка патриотској, са основним циљем да очува власт. Промена се односила и на Југоисток, па су Совјети дуго подржавали Југословенску владу и генерала Дражу Михаиловића, наређујући југословенским партизанима да учине то исто и да “за сада“ забораве на револуцију.

Мекдауел наводи документовану изјаву Молотова, Стаљиновог министра спољних послова, британском колеги Идну, на Техеранској конференцији новембра 1943: “Боље је имати савезничку мисију код Михаиловића него код Тита, пошто бисмо тако добијали поузданије информације“.

Совјети су тражили код Британаца да пошаљу своју војну мисију код Михаиловића, или комбиновану совјетско-америчко-британску мисију. Одбијали су да пошаљу мисију код партизана све до фебруара 1944, када су то учинили на инсистирање Британаце. Та мисија је потврдила да су војничке способности партизана симболичне.

Ипак, кренуло је наопако годину дана пре Техерана. “Крајем 1942, када је Хитлерова претња Британији и Совјетском Савезу прошла врхунац – а много израженије током 1943. и 1944. – многи утицајни британски медији укључујући и Би-Би-Си, све су се пристрасније и доследније држали политике сузбијања вести повољних по националисте у Југославији и приписивали све њихове успехе против Немаца Титу и његовим партизанима – чак и оне које су званична британска саопштења приписивала националистима“, пише Мекдауел.

Промену британске политике у корист Тита он приписује “паници која је обузела премијера Черчила да ће савезничка победа над Хитлером омогућити ширење руског комунистичког утицаја не само у Источну и Централну Европу, већ и на Средоземље, као и на Индијском океану“.

Черчил се још крајем 1942. године уплашио да ће Црвена армија заузети и Југославију, па се у његовој глави родила магловита идеја да ће британске интересе у овом делу Средоземља очувати ако помогне југословенским комунистима, у нади да ће му се они после рата одужити. Черчилов пријатељ, генерал Фицрој Меклејн, писао је касније у мемоарима о веровању да ће британска подршка Титу “у приличној мери допринети нашој позицији на Балкану после рата“. С друге стране, британски премијер је сматрао да се у случају победе четника Југоисток не може претворити у британску колонију, јер су, пише Мекдауел, националисти желели да “после рата створе неку врсту федерације или конфедерације у Југоисточној Европи, која би била у пријатељским односима са свим великим силама, одбијајући да служи појединачним интересима било које од њих“.

Овом фактору Мекдауел додаје и утицај моћних католичких кругова на Черчила, убеђених да ће се у случају Михаиловићеве победе Срби светити Хрватима за ужасне злочине почињене у првој фази рата. Ипак, тврди Мекдауел, пресудила је инфилтрација комуниста у Черчилово окружење. Притом није реч о Клугману и друговима из каирске централе Управе за посебне задатке (СОЕ), већ о непознатим особама из Лондона, чија имена Черчил није објавио ни у својим мемоарима.

Амерички пуковник убедљиво доказује да Черчил, који је уједно био и министар рата, није поштовао ставове Форин офиса, Генералштаба, Команде за Средоземље и других установа. Међутим, он пропушта да наведе како је Черчил прешао Рубикон тек после Треће вашингтонске конференције са Рузвелтом, маја 1943. године. Тада су Американци још једном одбили његову идеју за инвазију Јадрана, што је значило да је вероватноћа совјетске окупације ове области веома висока. Черчила зато хвата још већа паника, али се он и даље не обраћа установама, већ из Вашингтона одлази директно у Каиро, на своју руку шаље прву британску мисију код Тита, а Михаиловићу наређује да повуче све своје снаге источно од реке Ибар.

До новембра 1943. Черчил се ипак враћа старој идеји: Западни савезници ће се искрцати на горњи Јадран (не на сектор Неретва – Бојана, што је планирао Генералштаб), одакле ће у сарадњи са “хрватским партизанима“ (не са четницима, што је такође планирао Генералштаб) напредовати према Бечу и дунавском басену. Истовремено, извршиће инвазију Егеја и продрети на Црно море, чиме би се постигла три циља: увлачење Турске у рат, пребацивање Бугарске на страну Западних савезника и скраћивање линија снебдевања за Црвену армију. Што се тиче поратног уређења Југославије у овој варијанти, Черчилови планови нису били јасни (слободни избори под контролом Западних савезника, или, можда, подела земље).

У вези Италије, Черчил је тражио “уздржавање од сваког разматрања даљих офанзивних операција“, из очитог разлога што је инвазију Немачке најтеже извршити преко Алпа. Зато је требало само створити јаку одбрамбену линију преко “најужег дела“ Италије.

Углавном, пише даље Мекдауел, позадина ове Черчилове идеје била је јасна: спречити Совјете да заузму Средњу и Јужну Европу. Стаљин, који је и даље више мислио на очување власти, него на експанзију, на конференцији у Техерану прихвата Черчилов план, али га на изненађење Британаца одбија Рузвелт. Мекдауел пише:

“…И не само ти британски учесници, већ и сам Чечрил у `Мемоарима` помиње своје изненађење због обима подршке коју је Стаљин на почетку конференције дао његовом предлогу за непосредне англо-америчке операције на Југоистоку. Наиме, Стаљин се сложио не само са савезничким војним захватима на Егејском подручју, како би се Турска навела да зарати са Бугарском и отворио Босфор за ефикасније савезничко снабдевање совјетских фронтова, већ и са снажном англо-америчком копненом и ваздушном офанзивом од горњег Јадрана ка североистоку, преко северне Југославије, ка стратешки изузетно важном Подунављу.

Стаљиново потоње противљење тој првотној, одличној Черчиловој стратешкој замисли… на основу свега што сам сазнао може се једино приписати и данас несхватљивим променама Рузвелтовог става током конференције“.

Рузвелт је у Техерану први пут срео Стаљина и он је на њега “оставио велики утисак“, како је то приметила  Хелен Ломбард у књизи “Док су се они борили: Иза сцене у Вашингтону 1941-1946“. Ломбард наставља: “Америчка стратегија у Другом светском рату била је у суштини искључиво Рузвелтова. Током периода блиског пријатељства са Черчилом била је под утицајем Британаца; после Техерана њоме су управљали Совјети… У Техерану је врло брзо постало јасно да тим Рузвелт – Черчил не функционише глатко као раније“.

Да нешто није у реду видело се већ и по томе што је Рузвелт у Техерану одсео у Совјетском посланству. Са Стаљином је проводио много времена и њихов однос ће касније постати предмет бројних анализа, чији закључак у основи гласи: амерички председник је веровао да може “поправити“ совјетског диктатора, да су они постали прави пријатељи, да га може убедити у шта год жели и да ће на основу свега тога послератни односи са Совјетским Савезом бити идилични.

Тако, на Техеранској конференцији Стаљин се најпре чудио Черчиловим похвалама југословенских партизана – чију стварну борбену вредност је знао боље од Британаца – а потом Рузвелтовим стајањем на његову страну.

Амерички председник је одбио Черчилову идеју позивајући се на недостатак бродова. Међутим, од компетентних британских и америчких планера Мекдауел је сазнао да исто питање Рузвелт није поставио у вези неке “не одвише важне“ операције на Пацифику. “Бродови потребни за десант на Француску и за офанзиве на Јадрану и у Егеју могли су се обезбедити на време уз сасвим мало одлагање одређених подухвата на Пацифику од знатно мањег стратешког значаја“, пише Мекдауел.

Рекавши да ако се усвоји Черчилов план неће бити довољно бродова за инвазију Нормандије, амерички председник је пробудио стари Стаљинов страх од одлагања главног удара на Немачку. Истовремено, Британци су посумњали да је склопљен тајни договор између Совјета и Американаца на њихову штету. Тако је Стаљин на крају добио и оно на шта није ни помишљао. Пошто је Черчилово и Рузвелтово окружење скривало детаље, у савезничким редовима се у почетку само наслућивало куда све то води. “Током првих шест месеци 1944, у различитим штабовима – у Каиру, Алжиру и Барију – осетио сам растућу стрепњу међу британским професионалцима и мањим групама Американаца и Француза да су Савезници у прилици да добију рат само да би изгубили мир“, пише Мекдауел.

На таласу таквог расположења у савезничким штабовима, Мекдауел јуна 1944. подноси извештај савезничкој Команди за Средоземље, у коме поред осталог пише:

“Тренутна британска политика у Грчкој настоји да ускрати савезничку подршку Грчком народноослободилачком фронту, организованом и предвођеном од комуниста… Тренутна британска политика у Југославији настоји да пресече све савезничке контакте са националним покретом генерала Михаиловића… и да снажно помогне партизане које су организовали и које воде комунисти… Ова очита политичка противречност изазива доста коментара међу британским и америчким официрима и званичницима заокупљеним проблемом Балкана…

Долепотписани се уверио да су бројни компетентни виши британски официри и званичници у Каиру, Алжиру и Барију потпуно запрепашћени и огорчени садашњом британском политиком према Југославији. Као стручњаци задужени за прикупљање података о том подручју они не налазе основа за прихватање тврдњи партизанског комунистичког вођства. Има их који сматрају да је једини могући закључак да садашња политика неме везе са вођењем рата, него да је усмерена на јачање британског положаја на Балкану после њега, посебно у светлу будуће руске политике у том подручју.

Сви ти извори, међутим, сматрају да постојећи подаци не потврђују партизанске тврдње да они представљају већину Срба, Хрвата и Словенаца, већ да указују да партизанско руководство намерава да употреби опрему и оружје које очекује – нарочито тенкове и артиљерију – пре свега да би успоставило контролу над Југославијом после повлачења Немаца… На крају, они су уверени да се не може рачунати да ће влада створена у случају да партизани освоје Југославију подржавати британску политику на Балкану.“

Разматрајући узроке промене Рузвелтове политике, пуковник Мекдауел пише:

“Тако непосредан утицај америчког председника на спољну политику, посебно у време рата, није постојао ни у једној другој великој држави. Попут средњевекових монарха и арапских шеика из 19. века, наши председници су своје одлуке углавном доносили окружени личним саветницима: одлучивало се у кругу неколико званичника Беле куће, или пријатеља у приватном својству, са мало или нимало службених овлашћења, и још мање одговорности која би оправдала њихов често пресудан утицај на америчку политику.“

Мекдауел овим објашњава и део америчких “промашаја“ у спољној политици, “посебно у случају Југославије и Југоисточне Европе“. Пише да нису реалне оптужбе, које су се чуле у пола гласа, да је Рузвелт комуниста, али закључује: “Непобитно је, међутим да је, као и премијер Черчил, имао везе са људима у које је веровао, а који су током рата симпатисали комунисте“.

Рузвелтово зближавање са Стаљином, и намерно избегавање сусрета са Черчилом, Британци су означили као “почетак нове и врло опасне фазе у америчкој ратној политици“. Амерички високи официри су се уздржавали од коменрата, док су представници Стејт департмента “показали нешто више храбрости“, оцењујући да је “нова политика заправо позив екстремистима у совјетском врху да одступе од политике умерености и сарадње, коју је Стаљин наметнуо од почетка рата и од које је на крају и одустао када смо ми сами признали одлуке потом донете на Јалти, са трагичним последицама по Источну и Централну Европу“, пише Мекдауел.

На другом месту Мекдауел наводи да су припадници Стејт департмента, не само на терену, већ и у Вашингтону, “готово без изузетка схватили опасност великих промена председникове политике“. Документа показују да су се они чак и ограђивали од Рузвелта. Као пример Мекдауел наводи меморандум Стејт департмента од 15. августа 1944, упућен адмиралу Лихију, шефу Рузвелтовог кабинета. “Ваља при томе имати на уму да његов садржај одражава не само гледиште Стејт департмента, већ и америчке владе“, подсећа Мекдауел. У том меморандуму се поред осталог каже:

“Доследна политика ове владе била је и остала слање војне помоћи покретима отпора у Југославији, намењене активним дејствима против Немаца, а не оним активностима које могу помоћи плановима неке групе да војним средствима обезбеди политичку контролу над другим покретима такође супротстављеним Силама осовине. Стејт департменту је изузетно стало да америчке активности у Југославији буду планиране тако да буде очигледно да ова влада не подржава пројекте других небалканских сила срачунате да утичу на ток догађаја у земљи, и да не подржава један део народа против другог, зарад стицања контроле над унутрашњим приликама у Југославији.“

Харолд Макмилан, главни представник британског Министарства спољних послова на терену, а после рата министар спољних послова и премијер, Рузвелтову промену политике је сматрао узроком многих зала. Мекдауел цитира Макмиланову књигу “The blast of War“, у којој се каже

“Продор кроз Љубљански пролаз и улазак у Аустрију могли су изменити целу политичку судбину Балкана и Источне Европе… Но осим Рузвелтове жеље у то доба да задовољи Стаљина готово по сваку цену, ништа није могло сузбити (америчке) готово патолошке сумње у британску политику, нарочито према Балкану… Тако је посејано семе поделе Европе и трагичних раздора који ће доминирати у свим политичким и стратешким размишљањима целог једног нараштаја… Свих ових година сматрао сам ту одлуку (Рузвелта да не подржи Черчилову замисао већ да се ослони на Стаљинову добру вољу) као на једну жалосну прекретницу у историји.“

Притисак на Рузвелта није престајао ни у другој половини 1944, нарочито од стране шефа ОСС-а, генерала Вилијема Донована. Захваљујући тим притисцима, Мекдауел најзад долази у Дражин штаб и по наређењу Команде за Југоисток тражи састанак са Хитлеровим специјалним изаслаником за Балкан, др Херманом Нојбахером, “у оквиру тадашње званичне савезничке политике нуђења Немцима да се предају“. Мекдауел је захтевао од Немаца да се предају четницима, уз симболично присуство англо-америчких падобранаца, што би значило да Црвена армија не треба да прелази Дунав. Из Мекдауеловог излагања јасно се види да су Немци пристали на капитулацију: “Господин Штеркер, заступник Хермана Нојбахера, Хитлеровог главног представника у Југоисточној Европи, већ ме је био уверавао да би таква симболична интервенција англо-америчких савезника била сигнал за предају свих немачких трупа у Југославији нама, под јединим условом да не буду предати Совјетима… На несрећу, међутим, премијер Черчил је тада инсистирао на мом опозиву из Југославије и повртаку, под забраном јавног говора, у Вашингтон, где је председник Рузвелт поново подлегао његовом утицају“, пише Мекдауел.

Другим речима, када су амерички генерали и политичари најзад убедили Рузвелта да учини нешто за спас Краљевине Југославије – тада је Черчил поново наставио по старом.

Баш у то време, главни амерички обавештајац у Средоземљу, и главна Мекдауелова залеђина на терену, генерал Томас Родерик, изненада је преминуо. Такође у време Медауеловог боравка код Драже, главни амерички политичар на терену који га је подржавао, надлежни службеник Стејт департмента Роберт Марфи, изненада је премештен у Француску.

Чак и када се вратио у Бари, 1. новембра 1944, Мекдауел није губио наду, јер су високи британски официри са којима се срео били заинтересовани за Дражин предлог да Западни савезници преузму централне и западне делове Југославије. Сагласили су се и са његовим предлогом да се врати у Југославију заједно са британском мисијом. Онда је стигла наредба да се хитно врати у Вашингтон и да о свему ћути – и то је дефинитивно био крај.

Анализирајући деловање председника Вилсона у Првом светском рату, под чијим пресудним утицајем је уместо поштовања Лондонског уговора створена Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца, Мекдауел закључује:

“Ослањајући се превасходно на савете неколицине приватних особа у Америци, инсистирао је (Вилсон) на стварању нове националне државе Југославије – којом су наглашене националне суревњивости – не само унутар њених граница, већ у целој Југоисточној Европи.

Наиме, уместо да донесе политичкој стабилности и миру Европе у целини, политика председника Вилсона је – у начелу, упркос свом његовом идеализму – посејала семе Другог светског рата.“

Другим речима, да није била створена Југославија – не би ни било Другог светског рата, јер је стварањем Југославије Италија избачена из коалиције Западних савезника и гурнута у савез са Хитлером.

Мекдауелов утисак је да су Вилсон и Рузвелт биле добронамерне али крајње наивне особе. Међутим, реалније звуче закључци америчког историчара Ентони Сатона, да су они у ствари деловали под утицајем крупног капитала са Вол Стрита, који најбољу прилику за бизнис види управо у изазивању ратова. (“Српске новине“, Чикаго, јун-јул 2013)

Војвода Урош Дреновић

Bojвoдa Уpoш Дpeнoвић-рођен 11. 11. 1911. на Ситници (Мањача), у угледној и имућној трговачкој породици. Завршио је грађанску школу у Мркоњић-Граду. Учитељску школу у Сарајеву и школу резервних официра у Билећи. Као угледна личност и угледан учитељ службовао је у Бараћима, где се оженио свештеничком кћерком Надеждом Гојић 1939. године и стекао сина. У рат улази као резервни официр. Организатор је устанка на Мањачи, као и одреда "Петар Кочић" чији је био командант. Од одреда "Петар Кочић" Дреновић формира четнички пук "Мањача", а касније и четничку бригаду "Змијање" чији је био командант Павле Мутић. По одлуци Ђенерала Драгољуба Драже Михаиловића 03. јуна 1943. године Урош Дреновић је постављен за четничког команданта корпуса, којим је командовао све до погибије на Чађавици до дејиства Британске авијације у Мају 1944. године. Војводу Уроша Дреновића сахрањују његови четници на врху Мањаче, његов гроб био је свето и тајно место и до пада комунизма непознаница за титоисте и комунисте који му убијају супругу Надежду са сином јединцем у селу Ситница.Падом комунизма и доласком српске власти стекли су се услови да Војвода Урош Дреновић пренесен на Мањачу поред цркве Клисина испред које је кренуо у одбрану српске Отаџбине са својим четницима 1941. године. Дреновић је први војвода чије посмртне остатке сачуваше његови саборци од комуниста, а потом их сахранише поред цркве Клисина уз највеће почасти његових сабораца и Равногораца. Посебна част може се исказати Биби Радановић са Мањаче који верно сачува тајну Војводиног гроба све до 2002. године, када млади Равногорци пренесоше посмртне остатке Војводе Уроша Дреновића поред Православне цркве Клисина на Мањачи. Тим поводом на Светог Прокопију 21.07.2002. године открива се спомен обележје заслужном команданту Војводи Урошу Дреновићу уз благослов српске Православне цркве и борачке организације Републике Српске оснива се први Свесрпски Сабор на Мањачи који прелази у традиционални Свесрпски Сабор. Данас на Мањачу долазе Срби из свих крајева српске Отаџбине као и широм света, да покажу и одрже српско јединство.Војвода Урош Дреновић је убујен, али није умро, он пред Богом и српским патриотама наставља своју започету идеологију и уједињује српски народ, како са Мањаче и Крајине, тако и широм света где живе честити Срби.

Жив је Урош умро није,
док је Срба и Србије 

С вером у Бога
За Краља и Отаџбину.

Павле Ђуришић

Рођен 9. јула 1907. у Подгорици.Отац му је био учесник Првог и Другог балканског рата. Погинуо је у Првом светском рату на аустријска утврђења на Калиновику. Сахрањен је поред подгоричког храма.Након очеве смрти, о Ђуришићу се старала његова мајка и његов деда.Павле Ђуришић је завршио основну школу у Подгорици. Учитељску школу почео је у Беранама, али при крају друге године прелази у гимназију, полажући шести разред. Ту у Беранама је завршио седми разред гимназије, и тада се одлучио да своју будућност тражи у војничком позиву.

У јесен 1927. године Павле Ђуришић улази у 55 класу Војне академије, из које 1930. године излази као пешадијски потпоручник. Током 1930. и 1931. службује у Сарајеву као водник 10 пешадијског пука Таковског. Његове старешине запажају у њему изванредне способности и амбиције, па га шаљу у Пешадијску официрску школу у Сарајеву, као водника стрељачке чете. Са тог положаја послат је по својој молби у Беране, како би могао помоћи својој мајци.

У 1934. години службовао је у Беранама, прво као поручник - водник батаљона 48 пјешадијског пука, а затим као ађутант. Из те исте војне јединице 1937. полаже капетански испит, а затим постаје командир прве чете тога батаљона.

Када су италијанске трупе упале у Албанију 1939. године, Павле Ђуришић је са својом четом послат у Плав. На Плавском Језеру, Павле није само војник него и дипломата. Вешто се повезује са угледним људима окупиране Албаније. Због тога италијанска команда на његову главу баца уцену од 100.000 динара у сребру.

Априлски рат га затиче га на томе положају. У саставу Комског одреда, под командом генерала Љубе Новаковића, Ћуришић истог дана прелази албанску границу. Уместо брзог продирања ка Скадру, преко источних планина, долази капитулација југословенске војске и крај рата.

Ђуришић у Тринаестојулском устанку

Капетан павле Ђуришић не одлази у заробљеништво, већ тражи да се оружје сакрије и чека погодан тренутак за нови устанак.

Почиње члесто да се сусреће и разговара са виђеним и поузданим грађанима, а нарочито са официрима. Међу њима су капетан били Рудолф Перхинек, капетан Раја Поповић, поручник Мирко Куклић, потпоручник Марко Вуковић, мајор Милорад Јоксимовић и мајор Божо Јоксимовић.

Имао је и разговорте са представницима КПЈ, али се по питању војних формација одмах са њима разишао, јер су они једино желели да створе народну војску што је Ђуриђић одбио. Тако је у Тринаестојулском устанку оперисао са својим снагама.

Два дана по отпочињању устанка, 15. јула, отпочиње борба на Ђуришићевом сектору, а 17. јула под командом капетана Павла Ђуришића, отпочео је страховити напад на италијански гарнизон у Беранама. Ђуришић приморава италијанску команду на предају. Тако је 18. јула Беране опет било у устаничким рукама.

После Италијанског сламања устанка, капетан Ђуришић одлази у планине. Прво се 3. августа 1941. повукао у Заучку Гору, а касније прешао у Горње Заостро, где је образовао свој Горски штаб.

Ђуришић и братоубилачки рат у Црној Гори

По избијању братоубилачког рата, Ђуришић одлази новембра месеца 1941. из свога штаба за Србију и повезује се са пуковником Дражом Михаиловићем на планини Голији.

Павле Ђуришић је, поред упутства о даљем раду, донео од Михаиловића два декрета. По првом је генераштабни мајор Ђорђије Лашић постављен за команданта националних снага отпора Црне Горе, а по другом капетан Павле Ђуришић за команданта Лимско-Санџачких одреда.

По повлачењу главнине снага Народноослободилачке војске у Црну Гору, читаве 1942. Павле Ђуришић води крваве борбе са њима у поодмаклом братоубилачком рату.

Нарочито се истакао у нападу на партизане и ослобођење Колашина 23. фебруара 1943. После ослобођења Колашина, тамо прелази штаб Павла Ђуришића из Горњег Заостра Тада се повезао са Италијанским гувернером за Црну Гору, генералом Алесандром Пирцом-Биролијем и предао му ултиматум да ће на сваки покушај Италијана да прогласе независност Црне Горе, народ Црне Горе одговорити новим устанком.

Од тада, па све до његовог заробљавања у лето 1943. на снази је био "пакт о ненападању" италијана и четника у Црној Гори.

Мајор Павле Ђуришић учествовао је у операцијама на Неретви са својим одредима. После пробоја четничког фронта мајора Андрије Весковића на јужној обали Неретве, снаге Павла Ђуришића су се супроставиле партизанским код Невесиња, у немери да их спрече да се домогну Црне Горе. Бој за Невесиње је био дуг и крвав и на крају су Ђуришићеве снаге натеране у повлачење.

Заробљавање и бекство Павла Ђуришића

Лета 1943. у Црну Гору умарширала је немачка 1. брдска дивизија која је мимо споразума четника и италијана кренула да разоружава и уништава четнике широм читаве Црне Горе.

Тако су Немци зауезли Колашин , а сам Павле Ђуришић са стотинама својих елитних бораца 14. маја 1943. године пао у немачко ропство Заробљен је и Ђуришићев начелник штаба Рајо Поповић и ађутант капетан Митар Букумир. Око хватања Павла Ђуришића је избио спор. Италијани су опколили групу кућа где се налазио немачки штаб дивизије са малом трупом и Ђуришићем, и на положаје поставили митраљезе и јаку пешадију. После бурних преговора и пошто је успело да се Ђуришић санитетским аутом извуче из окружења и потом авионом типа "Schorch" са Градинског поља код Берана пребаци ван подручја италијанских трупа.

Ђуришић је авионом пребачен најпре у Берлин да би се показао немачким властима као један од Михаиловићевих команданта. Кратко време је био затворен у берлинском затвору, саслушаван и мучен. После неког времена експедован је у заробљенички логор Стриј у Пољској јуна 1943. године.

Павле Ђуришић успева да побегне 27. августа 1943. године после три месеца робовања. Срећа га је служила да се пробије кроз непријатељску Мађарскуса још једним бегунцем. Када је ноћу прешао Дунав, примиећен је од Немаца и ухапшен. У Ратничком дому, одлежао је четрдесет дана. После интервенције генерала Милана Недића код Хермана Нојбахера , Павле Ђуришић је пуштен из тамнице.

По изласку из затвора, Павле Ђуришић гледа како да се преко Недића поново повеже са Дражом Михаиловићем.

Тада је са Недићем договорио да своје снаге у Црној Гори преформира у три пука, који ће као ући у састав Српског Добровољачког Корпуса (СДК). То је био услов да Ђуришић поново оде у Црну Гору где су га некадашњи саборци дочекали са одушевљењем

По доласку у Црну Гору, Ђуришић је одмах формирао три пука са седиштем у Милешеву, Пљевљима и Подгорици.

После овога, Недић је почео да шаље помоћ одредима Павла Ђуришића који су одмах лиферовани осталим четничким јединицама. Ускоро је у Црну Гору стигао и Други батаљон V пука Српског Добровољачког Корпуса са око 900 бораца.

Међутим, да би недићевско-љотићевска пропаганда показала како је Павле Ђуриђић заиста одан Рајху и Српској Влади, објавила је у црногорском листу „Ловћен“ од октобра 1944. да је ђенерал Милан Недић унапредио Павла Ђуришића у чин потпуковника и да је дариван од Хитлера немачким „Гвозденим крстом“, што је било нетачно.

Ђуришић је једини циљ био да искористи наивност Недића и да се преко њега домогне поново Црне Горе и Драже Михаиловића. У то време, Павле Ђуришић је једино био дариван титулом четничког „војводе“, а чин потпуковника добио је по нормалном поступку о војном устројству краљевине Југославије.

Да би још више уздигли Ђуришића за своје циљеве, Димитрије Љотић шаље војводи Ђуришићу специјалну мисију у Црној Гори са Ратком Парежанином, Шефом васпитне службе СДК.

И поред тога што се недићевска пропаганда трудила да покаже како је војвода Павле Ђуришић на њиховој страни, он је до краја остао поборник Михаиловићеве линије.

Повлачење Павла Ђуришића из Црне Горе

По упаду партизанских снага у Санџак и Србију половином 1944., војвода Павле Ђуришић учествује у одбрани. Командовао је борбама код Прибоја и на Црни Врх. Павле Ђуришић je био направио споразум са албанским првацима о заједничкој борби против партизана и одступању за Грчку. Преговори су одржани 3.октобра у четничкој команди између Павла Ђуришића и Марка Ђонија у Подгорици .

Павла Ђуришића одлази у Скадар на даље преговоре у циљу стварања слободне територије (Црна Гора, Бока и Албанија) за искрцавање Краља и савезника. Договор је постигнут са Марком Ђонијем, Жаном Јусуфом командантом жандармерије Албаније. По објављивању Драже Михаиловића да крене и прикључи се његовим одредима у Босни, Ђуришић је одмах сазвао састанак првака Црне Горе.

Све су снаге стигле преко Пријепоља у Рудо 28. децембра. Павле Ђуришић је у међувремену отишао на састанак у село Забок, са Рачићем, Остојићем и Баћевићем. На овом састанку Ђуришић је задужен да изврши реорганизацију војске у дивизије и пукове. Приликом ове реорганизације, Ђуришић је убио једног војника који се супротставио преформирању јединице. Ту је тренутно било пристигло преко седамнаест хиљада бораца и народа. Павле Ђуришић је формирао три дивизије, омладински пук, штабски батаљон и друге разне групе. Прије поласка за Вишеград, Ђуришић је наредио да се униште сва возила и све што смета успешном и брзом покрету.

14. фебруара 1945. долази до Драже Михаиловића у селу Кожухе. Велику нервозу и љутњу Ђуришић је испољио према врховној команди и Михаиловићу, због кашњења и очајног положаја у коме се нашао са оволиким људством.

Тада долазе делегати Секуле Дрљевића нудећи своје услуге. Они су саопштили готовост Анте Павелића да прими и збрине четничке рањенике, болесне и избеглице а да Ђуришићеву војску пребаци на границу Словеније ради одмора и опоравка. Као противуслугу тражио је пристанак на заједничку борбу против комуниста.

Дража Михаиловић није одобрио ово решење. Тада долази до отвореног сукоба између њега и Ђуришића. Био је упознат са чињеницом да су Ђуришић и Дрљевић били у родбинској вези. Због тога је и био склон да помисли да би евентуални договор са Дрљевићем био могућ...али не и са Павелићем! Ђуришић, на крају, ипак закључује споразум са изасланицима Секуле Дрљевића. Војници способни за борбу почели су прелазити реку Босну 10. марта и упутили се у правцу ријеке Врбас - Лијевче поље како би се домогли Козаре. Са Ђуришићем је отишао Млавски и Косовски корпус. Дана 31. марта четници су у Лијевче пољу.

Великом издајом Секуле Дрљевића, Ђуришићеви четници су се на Лијевче пољу имале борити против Усташа, који су им затварали продор према Козари и партизанским јединицама које су их притискивале са простора Бања Луке.

Усташе су ангажовале тенкове и авионе који су избацивали летке у којима је писало да четници убију Павла Ђуришића и приклоне се Секули Дрљевићу. Тежак положај Ђуришића и његове групе, условио је да тражи нове преговоре.

Павле Ђуришић са својим штабом препоручио је својим јединицама да признају Секулу Дрљевића за заповедника црногорске војске, како би се сачувало што више живота, с обзиром да се крај рата назирао.

Када су Усташе сазнале да је Павле Ђуриђић стигао у близину Бања Луке, упутили су у његов штаб домобранског пуковника Метикоша, који је иначе, Ђуришићев познаник из редова југословенских официра. Ђуришић прави кобну грешку. Прихвата да се упути у Стару Градишку на преговоре.

Погибија Павла Ђуришића

По доласку у Стару Градишку, дочекале су га наоружане Усташе и разоружале и њега и остале четничке официре 20. априла 1945.

Под изговором да треба да остану у Градишки до нових преговора са Секулом Дрљевићем, сви официри, на челу са Ђуришићем су затворени у стару зграду. И поред последњих нада да ће их Усташе поштедети, већ је наређено уништење трагова Јасеновца.

Ускоро у Стару Градишку долазе истакнути усташки официри, међу којима су били: Љубо Милош, пуковник Иван Џал, капетан Драгутин Пудић, капетан Јосип Судар, Бошко Аграм, Душан Поповић и потпуковник Доминик Пичили. Након пописа ствари и личних наоружања, наређење долази до потпуковника Пичилија да са својом групом ликвидира четничке Павла Ђуриђића и све затворене официре у Јасеновцу.

После поноћи, 21. априла 1945. сви официри на челу са Павлом Ђуришићем су везани и отпремљени до моторних чамаца који су их чекали на Сави. У највећој тајности и под окриљем великих Усташких снага чамац је отпловио и пристигао у Јасеновац, где су се већ увелико уништавали трагови Усташких злочина.

Група заробљеника је упућена у двориште Сабирног Логора бр III (Службена капија концентрационог логора Јасеновца) и ту их пострељао потпуковник Доминик Пичили. Леш Павла Ђуришића је бачен у оближњи бунар, док су остали лешеви побацани и измешани са осталим жртвама Усташа, а неки су и спаљени у крематоријуму.

По уласку јединица 4. српске бригаде у логор, заробљене Усташе су им рекле да је Павле Ђуришић бачен у бунар. Из бунара је заиста извађен један леш, али партизани нису веровали да је то био леш Ђуришића.

Поред Ђуришића, стрељани су још и пуковници Захарије Остојић, Мирко Лалатовић, Лука Балетић, мајор Петар Баћовић, Милош Дујовић командант Летећег одељења од 95 четника, Петар Драшковић капетан жандармерије, Андрија Драшковић командант јуришног четничког одреда, капетан Гајо Радовић. Једино је поштеђен Драгиша Васић, који је предат партизанским јединицама.

Убијена је комплетна пратња војводе Павла Ђуришића идућег дана са остатком заробљеника.

Постоји и песма о Ђуришићу под именом "Ђуришићу млад Мајоре".

Судбина Ђуришићевих четника

Већа група Павла Ђуришића је настрадала после трагедије на Лијевче Поље.

Они који су успели да се отргну од Усташке руке, упитили су се правцем Словеније у намери да се предају западним савезницима. Међутим, баш у то време, јединице 4. Армије генерала Драпшина су оперисале на подручју Копар-Постојна-Трст-Горица.

У таквим околностима, затворен је обруч око града Дравограда, где су се снаге Ј.А и даље сукобљавале са јединицама немачких дивизија које су пошто-пото жееле да се извуку из Југославије.

Овај рат после рата је трајао све до 15. маја, када је Немачка капитулирала у Југославији.

Као изасланик на преговоре са партизанским јединицама упућен је заменик Павла Ђуришића, мајор Васо Вукчевић, који је тражио да се партизанске снаге опходе са заробљеним четницима по ратним правилима.

Њега је примио политички комесар 51.војвођанске дивизије, генерал-мајор Милан Баста у Дравограду. Укупно је 4.000 Ђуришићевих четника пало у немилост новим победницима. Договорео је да политички комесар 7. далматинске бригаде, Душан Секић Шаца оде до четника који су желели да се предају и предочи им услове предаје.

Васо Вукчевић је тада одржао последњи и најчувенији говор окупљеним четницима, који су и даље били наоружани следећим речима:

"Браћо, ратна срећа нам је окрениула леђа.Ми смо коначно изгубили рат. Рат су добили наши противници и нама не преостаје ништа друго него да се предамо новој југословенској армији.Морамо дисциплиновано и мирно примити коначни пораз и поћи у заробљеништво.Добио сам увјеравања да ће побједници у рату испитати нашу кривицу, а то ће бити представници нове југословенске армије.

Живјела нова југословенска армија! Живјели Енглеска, Америка и Русија!

Послиједњи пут вам се, браћо, обаћам и нек нам свивишњи Бог буде у помоћ!

Након овог говора, почело је разоружавање Ђуришићевих четника иуспровођење у логор, који је организовао штаб 51. војвођанске дивизије. Планирано је да се сви спроведу до Марибора и да се ту испита појединачно свака кривица, уколико је постојала.

Напротив тога, нови победници се уопште нису држали споразума. Неколико дана касније, већина заробљених четника је стрељана на Зидином Мосту, а остатак је прикључен оним националистима које су Енглези вратили из Аустрије и заједно са њим пострељани у Кочевским шумама од 20-25 маја 1945.

Рачуна се да су у овим маршевима смрти страдала око 3.500 четника Павла Ђуришића. Само један мањи број је успео да побегне преко границе и прича о партизанским одмаздама. Тако се завршила судбина Ђуришићевих четника.