Драгиша Васић

ПИШЕ: Милослав САМАРЏИЋ
Колико је дубока провалија у којој се налазимо, види се поред осталог и по томе које историјске личности се највише помињу у штампи и на телевизији. И 23 године после пада Берлинског зида, то су Јосип Броз Тито и његово окружење, од супруге Јованке па до бројних “хероја рата и револуције“.
Образложење овог феномена је једноставно: (не)окомунисти, замаскирани широким спектром демократских назива, заштићени невидљивим али непробојним бедемом београдског “круга двојке“ – хвале и бране своје претке и њиховог врховног господара.
С друге стране, када они помену неког од истинских великана српске историје, то је по правилу с неким негативним атрибутом. Ако ништа друго, кажу да је био “контроверзна личност“.


Ипак, већину игноришу, као на пример академика Драгишу Васића, који је пре рата спадао у ред најпознатијих личности у земљи. За Васића су, наравно, знали и комунисти, сматрајући га једним од водећих “реакционара“. Кад год би се током рата домогли неке библиотеке, спаљивали су и његове књиге, да би их после рата спалили систематски. За њега су знали и Немци: априла 1941. био је на списку особа које се неизоставно морају пронаћи и заробити. Нису успели, али су 1942. ухапсили Васићеву жену Наталију и ћерку Татјану и одвели их у логор на Бањици.
Сумирајући све то, Татјана Васић је у интервјуу аутору овог чланка посведочила:
“За време окупације уследили су претреси стана, потерница за њим, избацивања из службе моје мајке, наша хапшења и логор Бањица, спаљивања наше куће у Горњем Милановцу – све до његове погибије. По доласку комуниста на власт прогони лика и дела мога оца тек настају. Све је учињено да се затре његово дело из српске књижевности, да се баци у заборав његово име и политички оклевета, у чему су се нашли многи помагачи који су се на тај начин додворавали властима. Наравно, и ми као његова породица третирани смо као грађани другог реда. Одузета нам је и целокупна имовина.“1
Драгиша Васић је рођен 1885. године у Горњем Милановцу, где је завршио основну школу и ниже разреде гимназије. Више разреде гимназије и Правни факултет завршава у Београду, али каријеру правника брзо прекидају ратови. У Први балкански рат ступа као резервни официр и учествује у Кумановској бици, а у Другом балканском рату учествује у Брегалничкој бици. Један догађај из тог рата окренуће његова занимања на другу страну и заувек променити његову судбину. То је била погибија омиљеног војника 10. пука, кога су сви звали Пацко. У затишју неке борбе, у магли, Пацко је на ничијој земљи пронашао леш бугарског подофицира. Сажаливши се, почео је да му копа гроб, да га сахрани као што би сахранио ма ког несрећника. Када се магла подигла, Бугари су из својих ровова, свега стотинак метара удаљених, видели Пацка како мирно изводи завршни чин – побија крст. Он није утекао док је за то још било времена, сматрајући да Бугари неће пуцати на неког ко се тако посветио једном узвишеном чину. Али – јесу пуцали. Пацко је пао мртав, грлећи управо пободени крст.
Драгиша Васић је о овоме написао своју прву приповетку, под насловом “Пацко“, 1914. године, и послао је на конкурс “Политике“. Приповетка је награђена и објављена.2
Награда је деловала подстицајно, али практично одмах избија нови рат. Од 1914. до 1918. Драгиша Васић учествује у многим бојевима, бива једном теже и више пута лакше рањен, прелази Албанију, постаје Солунац. Крај рата затиче га у чину капетана, а већ 1919. године објављује своју прву књигу: “Карактер и менталитет једног покољења“. Та књига је својеврстан наставак приповетке “Пацко“, у форми полемике са француским социологом и психологом Гиставом Ле Боном. Овај Француз, тада научник светског гласа, је тврдио да су сви балкански народи дивљаци. Српски јуриши и победе за њега су били плод мржње, док су код западних народа јуриши и победе имали карактер узвишеног чина изведеног у част отаџбине. Васић је доказао да српска војска није чинила зверства над непријатељским цивилима, рањеницима и заробљеницима, као Бугари или једна европска војска – аустроугарска.
Од маја до августа 1920. године Драгиша Васић је главни уредник опозиционог листа “Прогрес“. Лист је угашен тако брзо јер у новој држави није било демократских слобода као у старој – у Краљевини Србији. Штавише, власти поново мобилишу Васића, тада резервног капетана, и шаљу га у планине на граници са Албанијом, где је и даље беснео рат против албанских побуњеника. Ипак, Васић се не предаје, и одмах по повратку објављује записе о целом овом случају, најпре у листу “Република“, гласилу Републиканске странке, а одмах потом, такође током 1921. године, и у књизи “Два месеца у југословенском Сибиру“. Исте године отпочиње и његова политичка каријера: ступио је у Републиканску странку и постао члан њеног Главног одбора.
Све ово је подразумевало да за Драгишу Васића више нема посла у државној служби. Постао је адвокат и временом ће његова адвокатска канцеларија, која се налазила у центру Београда, преко пута “Лондона“, постати једна од најугледнијих у престоници. Канцеларију је држао заједно са још једним бунтовником, др Младеном Жујовићем, активним капетаном који је напустио војску из протеста што су у њу примљени бивши аустроугарски официри, и то са по чином више.
У ред највећих писаца тога доба Васића сврстава већ његова прва књига, збирка приповедака “Утуљена кандила“, објављена 1922. године. Објавио је још три књиге приповедака и један роман – “Црвене магле“, који спада у један од три најбоља српска антиратна романа прве половине 20. века, уз “Дневник о Чарнојевићу“ Милоша Црњанског и “Сломљена крила“ Станислава Кракова. До 1932. године Драгиша Васић објављује још четири књиге разних жанрова, а онда престаје да пише. У разговору са Милошем Црњанским, за његов часопис “Идеје“, 1934. године, најпре се пожалио да нема времена за писање, а потом је открио да је прави разлог за то заправо његова превелика резигнираност и увређеност. Ипак, Васићевих десет књига остављају добок траг и због њих је, по позиву, постао академик Српске краљевске академије. Такође, био је један од уредника издавачке делатности Српске књижевне задруге.
Комунистима се Драгиша Васић замерио још књигом “Утисци из Русије“, 1928. године. Наиме, био је један од чланова делегације Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, позване да се поводом десетогодишњице Октобарске револуције увери у “дистигнућа“ комунизма. Мада су се домаћини трудили да сакрију истину, Васићево оштро око хвата суштину, а његово моћно перо уверљиво описује највећу тамницу народа на свету.
Међутим, каријера великог “реакционара“ тек је била пред њим. Године 1937. постаје један од оснивача и потпредседник Српског културног клуба, у који ступају практично сви истакнути српски интелектуалци (председник је био академик Слободан Јовановић). Оснивања клуба подстакао је “све неравноправнији положај Срба у југословенској држави“, а радило се под геслом супротним од комунистичког: “Јако српство – јака Југославија“. СКК 1939. године покреће лист “Српски глас“, чији главни уредник постаје управо Драгиша Васић. И овај лист је више пута забрањиван.
Незадовољство владајућим режимом и посебно политиком кнеза Павла условили су подршку пучистима 27. марта 1941. Драгиша Васић није активно учествовао у пучу, вероватно јер је већ био мобилисан, у чину резервног мајора. Углавном, Априлски рат га затиче у Пријепољу. Избегао је заробљавање и склонио се у Бању Трепча код Горњег Милановца. Чим је сазнао да је ту, пуковник Дража Михаиловић је послао људе да га доведу на Равну Гору. Одмах га је поставио за свог заменика, помоћника и политичког саветника. Васић добија овлашћење да оснује и једно саветодавно политичко тело, Централни национални комитет, коме постаје први председник. На Равну Гору ускоро позива и свог пријатеља и колегу др Младена Жујовића. Преко њих у покрет масовно ступа чланство Српског културног клуба, настављајући да се бори за своје идеје у новим условима. Када је ослобођен Горњи Милановац, 29. септембра 1941, Васић је постављен за главног уредника првог четничког листа, “Слобода или смрт“.3
Драгиша Васић је седео уз Дражу током оба састанка са Јосипом Брозом Титом. Према једном комунистичком извору, први састанак, одржан 19. септембра 1941. у Струганику, текао је овако. “Ви сте Рус?“ – упитао је Драгиша Васић Тита, а на одречан одговор одмах се исправио: “Ви сте Хрват… а иначе секретар Комунистичке партије Југославије, по занимању металски радник, били сте дуже времена у Русији…“4
Тако је Васић, који је иначе говорио руски и немачки, одмах погодио идентитет комунистичког вође.
Касније, градећи стереотипе и о Титу и о четницима, комунисти су почели да крију овај податак, заменивши га тезом како су четници дуго сматрали да је Тито Рус. “Пошто је Дража Михаиловић, не знам из којих разлога, и тада па и дуго касније држао да сам ја Рус, он је потпуно отворено говорио о Хрватима и свим осталим народима Југославије…“ – изјавио је Тито једном приликом.5
Пошто су се преговори са Немцима, у селу Дивци 11. новембра 1941, одвијали на терену под њиховом контролом, Дража није повео Драгишу Васића са собом. Сматрао је да постоји велика вероватноћа да ће Немци погазити реч и похапсити преговараче, па је Васића оставио на Равној Гори, као наследника. Сви преговарачи су отишли у Дивце са одшрафљеним бомбама у џеповима, решени да се не предају живи, што је Васић описао у својој књизи “Историја Равне Горе“. Ова књига, прекуцана у више примерака, после рата је пала у руке комунистима и од тада јој се губи сваки траг.6
Немачки генерал Турнер, противник преговора са четницима, образлажући свој став најпре говори о Дражиној намери да “добије на времену“, а потом наводи разлоге због којих му се не може веровати. Под број један то су “његови сарадници“, међу којима Турнер издваја “познатог адвоката Васића“, који је као потпредседник СКК за културу “био један од одговорних за пуч од 27. 3. 1941. и за кога је доказано да је радио у служби Енглеске“.7
Немац је, наравно, писао шаблонски: нема доказа, а ни логике, да је Васић радио за ма коју страну државу.
После немачке Операције “Михаиловић“, децембра 1941, Васић се склања у брда око Чачка. Априла 1942. у селу Горња Добриња састаje се са др Стеваном Мољевићем, још једним истакнутим чланом Српског културног клуба. Ту га затиче вест о хапшењу жене и детета, уз уцену да ће бити пуштени ако се он преда. Као и други команданти, на челу са Дражом, и он одбија уцену. “Известите чика Васића да је Ненад ступио у везу са његовом удатом ћерком. Дете је било болесно и преболесно. Супруга и кћи још у логору, чини се све да буду пуштени. Немац Матл, професор универзитета, жели састанак са њим преко Ненада. Ово никако да не буде“, писао је Дража потпуковнику Драгославу Павловићу 7. јула 1942. године. Београдски обавештајац, капетан Ненад Митровић “Густав“, покушавао је да избави Наталију и Татјану Васић са Бањице преко официра немачке војне обавештајне службе “Абвер“, капетана проф. др Матла, али овај је заузврат тражио састанак са Васићем, што Дража није дозволио (претходне јесени, управо су обавештајци Митровић и Матл уговорили преговоре у селу Дивци).8
Фамилије команданата биле су на Бањици и годину дана касније. Радиограмом од 6. марта 1943. капетан Никола Калабић послао је следеће вести за Драгишу Васића и др Стевана Мољевића: “За Чика Васу: Старија ћерка је још у селу и остаће још месец дана. Добила је шест кг на тежини. Госпођа се налази у лагеру на Бањици у истој соби са мојом ћерчицом. Добро су. Госпођа из Сече Реке јавља да је Ваш зет у униформи отеран у лагер у Немачку са 450 што резервних, што активних официра. Госпођа Мољевић добро је“.
Старија Васићева ћерка, Бранка, рођена је у његовом браку са Радмилом Рибарац, чији је отац био министар Стојан Рибарац. Преминула је током Првог светског рата, када је Бранка имала три године. После Другог светског рата Бранка је са мужем емигрирала у Америку, иза њих је остало бројно потомство. Друга Васићева супруга, Наталија, била је Рускиња, једна од бројних избеглица од бољшевика. Наталијин деда по мајци, инжињеријски генерал, био је главни градитељ тврђаве Кронштат код Петрограда, у коме су живели. Наталија и Татјана после рата остају у Београду. Татјана се удала, понела презиме Јанићијевић, и добила сина. 9
Васићеву жену и ћерку са Бањице је крајем 1943, преко својих људи у Недићевом апарату, избавио капетан Никола Калабић, у исто време када и своју ћерку Мирјану (капетана Митровића Немци су у међувремнеу заробили и одвели у логор). Тако су се Васићи први пут од почетка рата поново видели у околини Тополе. Драгиша Васић, тада потпуковник, помоћник команданта Генералне инспекције трупа, обишао је и Калабићеву Горску краљеву гарду. У извештају Дражи од 11. децембра 1943. писао је како је Калабић “постигао огромне резултате“, додајући: “Он ради све што може, исправља и кажњава оне мане о којима је напред било речи, али сам и ја њега затекао у великој депресији. Њему тешко пада недостатак средстава за борбу и мучи се због Ваших замерки, његов положај да се снађе како зна, да би извршио задатак без средстава, је мучан“.10
У међувремену, почетком новембра 1942. године, Драгиша Васић, Стеван Мољевић и Младен Жујовић, са групом политичара и официра, стижу у Горње Липово код Колашина, где се тада налазила Врховна команда. “Сви срећно стигли. Чича добро… Путовали 17 дана“, известио је 11. новембра потпуковник Драгослав Павловић капетана Предрага Раковића, команданта 2. равногорског корпуса, који је обезбедио пратећу јединицу за ову групу.11
У Липову, Васић и остали добијају од Драже следећи задатак: “Треба се посветити разради политичких питања која чине суштину покрета, дати основе будућег уређења државе, одредити федералне јединице и простор који ће заузимати, назначити територије које треба да се припоје Југославији после победе у рату. Сва та питања треба разрадити и објављивати путем штампе и других видова пропаганде“.12
Централни национални комитет Краљевине Југославије ускоро добија и свој Извршни одбор, који је представљао владу у сенци, са Драгишом Васићем као једним од кључних чланова.
На квалитетној штампарији купљеној у Подгорици, 1. фебруара 1943. године почиње да се штампа лист “Равна Гора“, као централно гласило покрета. Главни уредник првих осам бројева, а уједно и шеф Пропагандног одсека Врховне команде, био је Драгиша Васић. Поред њега, Мољевића, Жујовића и других, за “Равну Гору“ су писали и Дража и британски пуковник Бејли, шеф савезничке војне мисије, а објављиване су и нове песме Јована Дучића, добијане преко радио станице.
Већ пролећа 1943. године односи између Васића и Мољевића постају веома лоши и такви остају до краја рата. Како је Дража сматрао да је кривица на преосетљивом Васићу, то се он наљутио и на њега. Др Војин Андрић, један од омладинаца у Врховној команди, иначе најмлађи доктора наука у Краљевини Југославији, овако је описао Васића:
“Врло интелигентан, али личан и пристрасан, импресиониста и сентиментално расположен, он је представљао антитезу једног хладног и одмереног државника који је имао на овом месту да сваки свој гест мери на теразијама и води рачуна шта ће коме да каже. Без једне одређене политичке линије, као прави уметник који се поводи за осећањима, он је тако поступао у најделикатнијим државним питањима… Таквим својим радом он је пореметио све односе међу људима и направио хаос у проблемима које је тада требало на исправљање поставити.13
Васић је недипломатски говорио и о Енглезима, па и пред пуковником Бејлијем. Међутим, као поуздано се може узети да није тачно оно што је писао капетан Никола Миловановић “Грба“, да му је Васић наводно причао. “Док ја чиним напоре да нађемо заједнички језик са Русијом и покушавам да нам обезбедим њену подршку, Мољевић сматра и тврди да нам је ослонац на Енглезе и Американце више него довољан“. Миловановић, који је после краћег боравка у Врховној команди протеран због изазивања лоших међуљудских односа, касније прилази комунистима. У књизи “Драгиша Васић – од грађанског бунтовника до контрареволуционара“ (“Нова књига“, Београд, 1986), Миловановић је Васићу приписао и следеће речи: “Објашњавао сам да Енглезе сматрам гробарима нашег народа и да их због тога мрзим до те мере да ћу, у ослобођеној земљи, свим силама настојати да оснујем катедру на којој ће се изучавати и неговати мржња према Енглезима. Исто тако, рекао сам му (Мољевићу – прим. аут) да ћу настојати да све мале народе света ангажујем у борби против њих.“14
Захваљујући комунистима, ово су постале најчувеније Васићеве речи, мада оне заправо нису његове, јер је Миловановић од успутних Васићевих примедби, ако је и њих било, правио читаве конструкције (књига има 441 страницу). Исто тако није тачна ни најпознатија комунистичка теза о Васићу – да је био совјетски шпијун.
Боље односе са Бејлијем успоставио је хладни и политички вештији Мољевић. Од утицаја је било и његово одлично познавање енглеског језика, као и факат да је био оснивач и председник Југословенско-енглеског клуба у Бањалуци. Средином 1943. године, Бејли је о Васићу овако извештавао своје претпостављене: “Васић је одбио да промени своју политику и као резултат долазећих разлика са Михаиловићем, ми смо (Бејли и Мољевић – прим. аут) били у стању да осигурамо његово удаљавање рано овог лета. Он сад лута по Западној Србији сам и још увек је теоријски шеф Михаиловићеве политичке пропаганде, али ја не видим доказа његовог рада на том пољу… Он није опасан и ја мислим да он може да буде избрисан као будући политички фактор. Од када је Мољевић заменио Васића као Михаиловићев политички саветник, учињени су напори да се прошири ЦНК увођењем представника свих класа и свих покрајина Југославије, мада није било промене у општем антихрватском и антипартизанском ставу.“15
Британци су – као и Немци и комунисти – и раније имали изграђен став о Драгиши Васићу. То видимо из једне реакције мајора Питера Боја, официра министарства рата у Лондону. Пред мајором Живаном Кнежевићем, шефом Војног кабинета Југословенске владе, мајор Бој је 29. децембра 1942. године изрекао тако оштре речи на рачун Драже и четника, да је Кнежевић сутрадан поднео Слободану Јовановићу службену белешку о томе. Поред осталог, Бој је рекао да би Дражу требало сменити и на његово место поставити “можда мајора Ђуришића“. Кнежевић је одговорио како Ђуришић, због ниског чина, “није дорастао да буде вођ целог једног народа“, додавши да је после Драже најстарији официр Драгиша Васић. На то је Бој одговорио да Васић није погодан, “јер је сувише Србин“.16
Тако је ово класична прича о дипломатији: због чврсте српске политике Енглезима је заправо био непожељнији Мољевић. Бејли то, међутим, није видео због Мољевићевог тактичног наступа.
Драгиша Васић поново постаје политички активан током припрема за Народни конгрес у селу Ба, јануара 1944. године. У припремни одбор конгреса 26. јануара улазе два представника странака, Живко Топаловић (Социјалиситичка странка) и Бранислав Ивковић (Демократска странка), као и три представника Централног националног комитета: Стеван Мољевић, Драгиша Васић и Ђура Ђуровић. Повратак Драгише Васића тражио је лично Топаловић, у страху од превеликог Мољевићевог утицаја. Старо пријатељство са Васићем Топаловићу је било важније од чињенице да су Васић и Мољевић истомишљеници.
Живко Топаловић и Стеван Мољевић сукобили су се већ на том првом званичном састанку. Мољевић је тражио да све странке уђу у Равногорски покрет, као надстраначки народни покрет, као и да конгрес буде равногорски. Топаловић се већ био договорио са политичарима да је могућа само супротна опција: да Равногорски покрет, заједно са политичким партијама и нестраначким организацијама, уђе у нову коалицију, коју је требало основати на конгресу. Спор је пресекао Дража, подржавши предлог политичара. С друге стране, пред притиском Мољевића и Васића, Топаловић је одустао од свог предлога да будућа југословенска држава има четири, уместо три, федералне јединице.17
Велики народни конгрес, познат у историји као Светосавски конкрес, отворио је Драгиша Васић, после кога је реч узео Топаловић, као председавајући. Њих двојица су саставили предлог резолуције, познате као Башка резолуција. Другог дана конгреса, 28. јануара, резолуција је једногласно усвојена, а Васић, Топаловић и Мољевић постају главни чланови организационог одбора, који је добио задатак да прошири Централни национални комитет Краљевине Југославије (ратну скупштину) и његов Извршни одбор (ратну владу).
Задатак проширеног Централног националног комитета и нарочито Извршног одбора био је да води “политичке послове док се не уреди правилно функционисање владе“. Конгрес је имао моћ да смени владу у емиграцији, која је практично служила само “спољној репрезентацији државе“, али то није учињено да се не би стварали инциденти “ни са краљем, ни са Савезницима, ни са Југословенском владом“. Заправо, краљ, а и избегличка влада, вероватно би признали нову владу, али зазирало се од одлуке Западних савезника. Фактичко стање у том тренутку било је да су Западни савезници, а са њима и Совјетски Савез, признавали Југословенску владу у емиграцији, али су свим силама настојали да је униште. Ако би је сада конгрес сменио, Западни савезници би то једва дочекали. Нову владу вероватно не би признали, јер су већ радили на признавању илегалне комунистичке владе.
Према томе, на конгресу у селу Ба Извршни одбор Централног националног комитета проглашен је неком врстом резервне владе. Када су Британци срушили легалну Југословенску владу и за премијера поставили Ивана Шубашића, Извршни одбор ЦНК постао је права и једина легална југословенска влада. Један од њених чланова био је и Драгиша Васић, као председник правног и законодавног одбора.
После Светосавског конгреса покренут је још један лист за који је писао Драгиша Васић, “Уједињено српство“. Такође је писао и за гласило Делиградског корпуса, “Слобода или смрт“, коме је главни уредник био др Војин Андрић.18
Мада су водећи српски интелектуалци и политичари учинили све што су могли, трагедија је била неизбежна. Заседање Централног националног комитета у селу Милићевци код Чачка 9. септембра 1944. године прекинула је вест да су претходнице Стаљинове војске прешле Дунав. Свима је било јасно шта то значи. Председавајући, др Михајло Кујунџић, срчани болесник, пао је на месту мртав (он је и пре рата био председник Народне скупштине, као посланик Демократске странке).19
Драгиша Васић се потом нашао у главнини четничких снага, од око 20.000 бораца, која се повлачила према југозападу. На конференцији у Ивањици, 21. октобра у подне, расправљало се о даљем правцу повлачења. Неки команданти били су у радио вези са командантом Црне Горе потпуковником Павлом Ђуришићем, који је раније иступио из покрета и придружио се љотићевцима. Ђуришић је тражио да цела војска оде у Црну Гору, насупрот Дражиној наредби да се иде у Босну. Расправу је пресекао Драгиша Васић. “После једног краћег излагања Драгише Васића, којим се дотакао личности Чичине, остало се при ономе што је већ било у извршавању: радити онако како је Чича наређивао“, записао је мајор Александар Милошевић, учесник конференције.20
У Босну нешто касније крећу и Ђуришићеве јединице, да би марта 1945. напустиле положаје према комунистима и запутиле се према Словенији. На том путу, Ђуришић је позивао и остале јединице на које је наилазио. Одзив је био слаб, али пошла је већина официра из Врховне команде родом из Црне Горе. Са њима је отишао и Драгиша Васић.
Ђуришићеве јединце почеле су 4. априла 1945. да прелазе реку Саву, ради формирања Црногорске народне војске под командом Секуле Дрљевића, који је рат провео у окружењу Анте Павелића у Загребу. Тада Ђуришић одустаје од споразума са Дрљевићем и са 800 људи одлази у планине јужо од Бањалуке. Ту га ускоро проналазе официри “Независне Државе Хрватске“ и убеђују да се и он придружи главнини својих трупа. Тако и цела ова група одлази у Градишку. Усташе одмах наређују свима да положе оружје, уз образложење да ће касније поново бити наоружани, као војска Секуле Дрљевића. Потом су сви излазили пред комисију, у којој су се налазиле усташе и Дрљевићеви људи. Капетан Милош Куреш, командант Билећке бригаде, искористио је прилику да пред комисију изађе док се један њен члан, Бошко Аграм, који би га одао, налазио на ручку. Под лажним именом Милош Томовић, распоређен је у 2. бригаду Црногорске народне војске и враћено му је оружје.
Пошто је комисија обавила посао, док оружје још није било враћено, сви су изведени у затворски круг, ради прозивке. Најпре су прозивани они који се нису уклапали у Дрљевићеве и усташке планове, овим редом: Павле Ђуришић, Петар Баћовић, Захарије Остојић, Павле Новаковић, Мирко Лалатовић, Драгиша Васић… Према Курешу, прозвана су укупно 32 виша официра и још око 100 нижих официра и подофицира. Виши официри уведени су у једну мању зграду у југозападном углу западног дела затвора, а нижи официри и подофицири у просторију поред саме улазне капије. Нико од одведених више никада није виђен, ни жив, ни мртав.21
Комунисти су касније пустили гласине да се Драгиша Васић код Бањалуке одвојио од Ђуришића, после чега га је заробила и стрељала Озна. Међутим, поред Куреша, још један очевидац је посведочио да је и Васић дошао у Градишку. То је професор књижевности резервни капетан Петар Бубрешко, током рата командант Требињског среза, шеф пропаганде Требињског корпуса и уредник листа “Глас Косова“. Он пише:
“Први наш ближи сусрет био је у Старој Градишци… Ту сам одмах запазио Драгишу Васића како стоји занемео, скрушен, са малим молитвеником који је прелиставао. С времена на време измењивали смо по коју реч самртничког очаја у току кобне ноћи све до сванућа. Тада су убице извели заробљенике, и убрзо их смакли. Мене је Бог спасио бегом.22
Капетани Куреш и Бубрешко успели су да умакну усташама и да емигрирају у Америку. Они су једини поуздани сведоци краја Драгише Васића.
Још док је био жив, 24. марта 1945, Драгиша Васић је од стране комуниста проглашен за “издајника народа“ и “ратног злочинца“. Сва имовина му је конфискована и избачен је из културне баштине српског народа. Под ставком “образложење злочина“ уписали су да је Драгиша Васић био учесник немачко-четничке конференције у Београду, од 5. до 7. фебруара 1942. године, “када је уговорена политичка и војна сарадња четника са Немцима и заједничка акција против партизана“.
Судско веће Окружног суда у Београду рехабилитовало је Драгишу Васића 3. децембра 2009. године, на захтев ћерке Татјане.23
Судском већу није било тешко да утврди да поменута конференција није ни одржана, као и да Васић током окупације није долазио у Београд. Али, изузетно је тешко ток догађаја поремећен 1945. године вратити у нормалу, барем у догледно време.

1 Забрањени очеви у исповестима своје деце, Крагујевац, 2003, стране 102-104.
2. Д. Васић, Одабрана дела, предговор, Београд, 1990, страна 1.
3. Исто, страна 4.
4 С. Живановић, Трећи српски устанак, књига трећа, Крагујевац, 2000, 18-19. Према: Ј. Марјановић, Прилози историји сукоба народноослободилачког покрета и четника Драже Михаиловића у Србији 1941, “Историја 20. века – Зборник радова 1“, “Култура“, Београд, 1959, 194.
5 Србија у рату и револуцији 1941-1945, Београд, 1976, 113.
6 Д. Ђорђевић, Ожиљци и опомене, књига прва, Београд, 1995, 269. Ђорђевић је прочитао књигу око 1955, пре него што су се и тог примерка дочепали комунисти, међу њима и Добрица Ћосић.
7 Зборник докумената, том 14, књига 1, Београд, 1981, 869-870.
8 АВИИ, ЧА, К-299, рег. бр. 3\1.
9 Исто.
10 Н. Миловановић, Контрареволуционарни покрет Драже Михаиловића, том 3, Београд, 1983, 169-171.
11 АВИИ, ЧА, К-299, рег. бр. 14/1.
12 Д. Тодоровић, Др Стеван Мољевић, речју, пером, делом и животом за Уједињено Српство, Београд, 2000, 146.
13 К. Николић, Историја Равногорског покрета, књига 3, Београд, 1999, 343.
14 Исто, 343.
15 Исто, 337-338.
16 Р. и Ж. Кнежевић, Слобода или смрт, Сијатл, САД, 1981, 118-119.
17 Ж. Топаловић, На Равној Гори, Крагујевац, 1999, 164.
18 М. Матић, Равногорска идеја у штампи и пропаганди, Београд, 1995, 154.
19 М. Баковић Радосављевић, Мемоари једне равногорке, Крагујевац, 2001, 247.
20 Равногорска историја, Београд, 1992, 326.
21 М. Куреш, Записи и сјећања, Београд, 1998, 136, 174.
22 П. Бубрешко, Задушно слово, Крагујевац, 2003, 127, 157-159.
23 Агенција Бета, 3. децембар 2009.

Скраћенице
АВИИ – Архив Војноиситоријског института (Данас: Војни архив)
ЧА – Четничка архива

(“Слобода“, Чикаго, 10. и 25. јул 2013)