Православни календар.

недеља, 29. септембар 2013.

Dragoljub-Draza Mihailovich – “Avenger of Kosovo”

Draza as a schoolboy
Draza as a schoolboy
Mihailovich at the Salonika Front WWI
Mihailovich at the Salonika Front WWI
Draza Mihailovich as a civilian
Draza Mihailovich as a civilian
General Mihailovich WWII
General Mihailovich WWII
Dragoljub-Draza Mihailovich – “Avenger of Kosovo” : The First 25 Years in the Life of a True Hero…
*****
By Aleksandra Rebic
June 2011
For the American Srbobran with much gratitude
There is currently a flurry of activity surrounding the potential finding of the remains of General Draza Mihailovich in Serbia. General Mihailovich, Supreme Commander of the Yugoslav Army in the Homeland (JVUO) during World War II and leader of the Ravna Gora freedom fighters against the Nazis and the Yugoslav communists, is a controversial and legendary figure in world history. Much has been written, both true and false, about his WWII military career and life. Very little is known, especially in the English language, about his pre-WWII military career and first 25 years of life. Those years shaped the man and future Supreme Commander and his personal history is a noble one. This is the story of the first 25 years in the life of General Dragoljub-Draza Mihailovich.
In Ivanjica, Serbia, a beautiful town of rolling hills 200 kilometers south of Belgrade, was the home of Mihailo and Smiljana Mihailovich. Mihailo was a district clerk and Smiljana was a housewife. Both Mihailo and Smiljana prayed to God day and night to be blessed with a son. God and nature answered their prayers and on April 27, 1893 a son was born to them. They named him Dragoljub, meaning “dear love” and gave him the nickname of “Draza”. His father would call him the “Avenger of Kosovo”, referring to the pivotal battle in Serbian history of 1389 when Serbia lost her entire army of 70,000 men defending Christianity against the onslaught of the Ottoman Turks and Islam.

But even as Draza was born his father was a very ill man. He had contracted tuberculosis, and his doctor suggested he stay away from his young son as much as possible. Two daughters, Milica and Jelica were born in 1894 and 1895 respectively. Two years after his beloved son was born Mihailo died. Smiljana took as good care of their young son as she could, but she herself was not in the best of health. TB was a contagious, potentially fatal illness and, at the time, there was no cure or preventative treatment. Draza lost his mother when he was only seven years old, and he became an orphan as a very young child. Thus, Draza Mihailovich learned tragedy and loss very early in his life.
Despite these tragic circumstances, Draza was fortunate. He had three Uncles. Two of them were military officers and one was chief of the Telegraph of Serbia. One of the Uncles, Major Vladimir Mihailovich, who was a veterinary doctor in the army, brought Draza and his two sisters to live with him in his home on Studenicka Street in Belgrade, the capital city of Serbia. Living with him was Draza’s paternal grandmother, Stanica. It was a pleasant new home for Draza and his sisters. The year was 1901, just as the world was entering the new century. Unfortunately, Draza’s sister Milica, like her parents, contracted TB and died very young in 1905.

In 1904 Draza completed grade school in Belgrade, becoming a good student early in his academic life.

As the world entered the 20th century, many changes were brewing. Some for the better some for the worse. Draza’s beloved Serbia, as well as the other Serbian lands in the Balkans would be in the center of some of those pivotal changes. Serbia would go through one of the traumatic changes that Draza was old enough to experience while he was still in grade school when King Aleksandar Obrenovic was assassinated and quickly replaced by Petar Karageorgevic in 1903. The transition turned out to be a positive one. King Peter I, the new king of Serbia, would become one of the most beloved royal hierarchs in all of history. The new king had to repair the damage created by the assassination and did so fairly quickly, pronouncing that Serbia under his rule would be a constitutional monarchy and parliamentary democracy. He kept his word. A more settled life in Serbia began. There was a lot of progress on all levels in Belgrade itself. Young Draza was old enough by this time to experience all of this excitement.

Even while he was still in grade school watching his Uncle dress in his military uniform every morning impressed Draza tremendously. It instilled in Draza’s heart and mind a desire to become an officer in the Serbian army.

During his high school years Draza would become very religious. He loved the military greetings used by the Serbian army. Officers greeted soldiers with “God be with you heroes” (“Pomaz Bog junaci”) and the soldiers answered with “God help you” (“Bog Ti pomogao”). He would also become an exemplary student.

From a very early age Draza wanted to establish his independence. It bothered him that his Uncle had to support him. That was one reason he put extra effort in all of his studies and it was, more than anything else, what made him an outstanding student.

After completing 6 years of junior high and high school (“Gimnazija”) with excellent grades, Draza was accepted into the Belgrade Military Academy in the 43rd Class. It was September 1, 1910. After only six months he was promoted to the rank of cadet-corporal on March 1, 1911. Two years after entering the Military Academy, Draza Mihailovich was promoted to the rank of sergeant-cadet on September 1, 1912. He was 19 years old. (During the First World War the complete military archives of the Serbian army were destroyed so the record of Draza’s first two years in the Military Academy is limited.)

Draza’s first real test as a military officer was to come shortly after his promotion to sergeant-cadet.

In 1912 Mihailovic was forced to leave the military academy and join the regular army on the battlefield as the First Balkan War broke out in October of 1912. He was assigned to a regiment stationed in Uzice in western Serbia, fifty kilometers from his birthplace in Ivanjica. He used that opportunity to visit his first home. He found it empty. The garden next to the house that his mother had loved to work in was overgrown with weeds. Even the path that led to the entrance of the house was overgrown with weeds, indicating that no one had been around for years. This saddened Draza, but he couldn’t dwell on it. His mind was occupied with the coming war against the Ottoman Turks. They had kept the Serbs under Islamic subjugation for 500 years and the time had come to chase them out of Serbia and out of the Balkans for good. The time and opportunity had indeed come, as his father had predicted many years before when his son was born, for Draza and his generation of Serbs to avenge Kosovo.

Draza’s regiment moved south to the area where a major battle with the Turks was to take place that was to become part of Serbia’s long, magnificent history. The area was Kumanovo in Macedonia, in the northern part of the Macedonian region. United with the Serbs in this battle were the Greeks, Bulgarians and Montenegrins. At the Battle of Kumanovo on the 23rd and 24th of October of 1912, the Serbs destroyed a good part of the Turkish army and it was just a matter of time before the Serbs were free of Ottoman rule after five centuries and Christian Kosovo was theirs once again, where it belonged.

A series of significant battles followed in Bitola, then in Edirne (the Battle of Adrianople or “Bitka za Jedrene”), and the Serbs, along with their Balkan allies, were victorious against the Ottoman Empire in all of them. The Serbian commanders in the First Balkan War battles – Crown Prince Alexander, commander of the Serbian First Army; Stepa Stepanovic, commander of the Serbian Second Army; Chief of the General Staff Radomir Putnik and Petar Bojovic, both commanders of the Serbian Third Army, all distinguished themselves.

Of all the battles fought in the First Balkan War, the most important victory for the Serbs would be the return of their sacred Christian Kosovo to Serbian hands, and Draza Mihailovich was a part of that.

In the October 1912 battles with the Turkish forces, Draza’s first real battle experience in war, Draza showed himself to be a very brave soldier, participating in the most difficult confrontations at the Pcinja River, a river shared between Serbia and Macedonia, and Nagoricino in Macedonia. As a result, he would receive his first military decoration, the Silver Medal for Bravery, and was promoted to the rank of Sergeant. The Silver Medal of Bravery would be his first in a series of decorations that he would receive throughout his military career and beyond. The decorations Mihailovich would earn would not just be issued by the Serbs but by the British, the French, the Bulgarians, the Czechs and the Americans. He would go on to become one of the most decorated soldiers and officers of the Serbian and later the Yugoslav Army.

On May 30, 1913 the First Balkan War officially ended, and the Turks had effectively been driven out of southeastern Europe. Peace, however, was tenuous. With the Ottoman Empire vanquished from the region, there was now to be a power struggle over how the region would be partitioned and who would get control over what territory and its peoples. The Great Powers of Europe had a vested interest in how things would be divided among the smaller powers and would consequently provoke the smaller powers to go to war once again, this time against each other. Austria-Hungary most certainly did not want a strong Serbia to emerge from her victory in the Balkans. Bulgaria, unsatisfied with her share of the victory, was prodded by the Dual Monarchy to go to war against Serbia, her former ally in the war that had just ended. Official peace in the region would last only one month.

On June 29, 1913 the Bulgars attacked the Serbian positions at Bregalnica in Macedonia, thus beginning the Second Balkan War, but the Bulgarians were soundly defeated. Draza’s Fourth Regiment fought on the front from Stracin to Kriva Palanka. Then he was transferred from the Danube Division second line to the Morava Division second line. He participated in the battles on the Zletovica River and then at Kocani in Macedonia where Draza Mihailovich would sustain his first war wound.

On July 18, 1913, when the armistice with Bulgaria was signed with Bulgaria defeated, Draza was promoted to the rank of Second Lieutenant. He was 20 years old.

After the Second Balkan War ended Draza was transferred to Kosovo with his unit to quell the Albanian rebellion there. The Albanians were penetrating into Serbian territory and threatening Serbian civilians who needed protection.

In January of 1914 the 43rd class returned to the Military Academy. Draza Mihailovich completed his studies and graduated fourth in his class. His scheduled plans to continue on his military career path would be interrupted. Another war was on the horizon, and what was looming was more frightening for the Serbs than anything that had come before. They had lost so many men in the two Balkan wars, had expended their ammunition, and the economic situation in the country was very difficult. As frightening as the prospect of war with the great Austro-Hungarian Empire of over 50 million people against the small Serbian kingdom of less than 5 million people was, no one could imagine what it would eventually turn into.

Draza was mobilized for battle once again in July of 1914 and assigned to the Third regiment of the Drina division, which put him in the first line of battle when the Austrians attacked Serbia in August of 1914. The very first Allied victory against the Central Powers in World War I would be fought and won by the Serbs at the Battle of Cer that August. Draza Mihailovich was there. But there were two more great battles to come before the year ended. The Austro-Hungarians, temporarily driven back, would return in September.

When his company commander, Captain Cedomir Stanojlevic was wounded on September 9, Draza substituted for him. The battle with the Austrians on the Drina River was very bloody, but Mihailovic came out of the second great battle of 1914 unscathed. The Serbs were victorious and pushed the Austrians back over the river. As the third confrontation, the crucial Battle of Kolubara of November and December 1914 was developing Draza was in the midst of it. There was fierce fighting on October 24th and 25th at Kostajnik and on November 7th at Plandiste. Although his battalion withdrew, Draza Mihailovich remained on the battlefield. He participated in the defense of Majdanpeksa Glavica and in the battle to recapture Valjevo on November 26. Once again, Draza Mihailovich proved himself to be a very brave soldier. For his bravery, on the recommendation of Major Ljubomir Djordjevic, Mihailovich was awarded the Gold Medal for Bravery. Draza Mihailovich had the kind of bravery that was required in the Serbian army, an army of 400,000 men up against an enemy force of almost 2 million.

With the Austro-Hungarian Army defeated by the Serbs in December of 1914, it was relatively quiet on all fronts in the Serbian lands for 9 months. The peaceful time would not last. The Central Powers would come back with a vengeance in October of 1915. This time the Austrians would be joined by the Germans and the Bulgarians under the command of Field Marshal August von Mackensen. The attack was brutal and overwhelming for the Serbs this time. The Central Powers struck Serbia from the north with 600,000 men and from the east with 400,000 men. The Serbs would fight back heroically, but they were no match for the combined enemy force. The British and French did not participate in helping their ally. Serbia was alone.

[British professor of history Cyril Falls would later insist that without Bulgaria’s entry into the war on the side of the Central Powers, Germany and Austro-Hungary could not have conquered Serbia. This contention was validated at the end of the war when only four weeks after Bulgaria surrendered on September 30, 1918, the Germans and Austro-Hungarians were driven out of Serbia on November 1.]

Draza fought bravely at Pozarevac where his father had been born, and soon after this he was made a platoon leader, but he would have to leave his beloved Serbia, as this time the onslaught was too much even for the bravest of men.

To save the army, and thus the nation, the Serbian Supreme Command had no choice but to retreat south in the hope of meeting up with the French and British who had established a new southern front in Salonika, Greece. But the Bulgars, with their nearly half-million man strong army, attacked Serbia from the east and cut off the southern route to Salonika. As a result, the Serbian Army was forced to retreat through the rough Albanian and Montenegrin mountains at the worst possible time of year. The elements they faced were snow, ice, and freezing temperatures that descended to 25 degrees below zero Celsius, conditions which they were not adequately prepared for. To secure the army reserve the Command mobilized 30,000 boys of Serbia from 12 to 18 years of age. 350,000 soldiers and civilians participated in this survival march, enduring the most difficult weather conditions and terrain and the inevitable starvation, but only 150,000 would reach their destination. Draza was among them. Many, so many, died along the way. Draza Mihailovich survived.

Draza’s line of retreat was Pec-Berane-Podgorica-Skadar. With him his platoon had taken the four machine guns they had captured from the Austrians. Draza finally reached Vlore, a small Albanian port in southwest Albania, at the end of December 1915. It was a miracle that his platoon still had all four machine guns with them as many of the other soldiers discarded their weapons, finding it impossible to carry them through the ice and snow of the Albanian and Montenegrin mountains. Here he stayed as a protective force as other Serbian units were slowly reaching the Adriatic coast. Along with the harsh weather conditions, the difficult terrain and starvation, the Serbs became targets of Albanian thugs along the way who attacked ruthlessly when the Serbs were at their most vulnerable.

On February 9, 1916, being among the last to leave the mainland, Draza was transported to the small Greek island of Corfu, exhausted and underfed, where he stayed until April of 1916. When the Serbian army reorganized and resurrected itself on Corfu, Draza was assigned to the 2nd battalion of the 23rd regiment of the Vardar Division. He would reach the Salonika front in May of 1916.

The first serious struggle Draza participated in after he reached the Salonika front was part of the legendary battle of Kajmakcalan mountain. On September 11, 1916, on a battlefield near the village of Donje Vrbine and Neokazi, Draza was seriously wounded and transported to the Salonika hospital where he was forced to recuperate. In the mean time, Serbs did capture Kajmakcalan on September 30, 1916, thus regaining some of their occupied territory. Of note, Second Lieutenant Mihailovich, due to his injuries and his rank, was made the offer to serve off of the battlefield however he did not accept this offer.

Against medical advice, Draza returned to the front line on his own in early April of 1917 and participated in the battles at Ostrovo Lake, Gornicevo, Ziove, Sokolac, Zeleno Brdo, Govedar Kamen and Dobro Polje.

On the surface, 1917 was a relatively quiet year, with many skirmishes but no significant battles between the forces of the Central Powers and the Allies. Attention turned to the entry of the United States into the war on the Allied side in April of that year. Attention then turned to what was happening in Russia where the cataclysmic Bolshevik revolution was taking center stage, which would take Russia out of the war.

The new 1st Yugoslav infantry regiment of the Yugoslav Division was established at the beginning of 1918 and Draza’s machine-gun platoon was transferred to it. It would be with this division that he would participate in the great breakthrough at the Salonika Front in 1918.
While on the Salonika Front, Draza Mihailovich was further promoted and decorated for his merits and bravery. He was promoted to Lieutenant on January 25, 1918. He would receive another Gold Medal for Bravery, the British Military Cross, and the Order of the White Eagle with Swords IV degree. There would be more awards to follow.

The most significant Serbian action of the First World War was yet to come. Ever since they had arrived at the Salonika Front in 1916 after their rehabilitation on Corfu, the Serbian Supreme Command had insisted on initiating a major action on that front. The Allies were reluctant to agree. They considered the Western Front as the only one where a major, decisive victory over the Central Powers was possible. It was only when French General Louis Franchet d’Esperey became the Commander of the Allied Eastern Armies which included the Serbian forces on Salonika Front that things started moving in the right direction. He had spent time in the Balkans as a young officer, and he understood the people, their culture, and their dreams. He especially understood the Serbs. Like them, he believed that a breakthrough on the Salonika Front would decisively break the back of the Central Powers, resulting in cutting the war shorter than predicted by other Allied leaders and commanders. On average, five million people, both military and civilian, were dying each year of this war so far. Thus, shortening the war meant saving over 13,000 human lives each day that the war was cut short. But the other Allied leaders as well as the leaders of the Central Powers were anticipating and planning for the war lasting another year and maybe longer. Some even predicted it would last until the summer 1921.

At the end of June 1918 the Allied Supreme Command in Paris did finally approve a major action on the Salonika front as the Serbs and d’Esperey had demanded. The first thing the French general did was to request 1,500 heavy cannons which the Serbs had asked for and when the cannons arrived, the Serbs, with the help of their animals, pushed them up into the hills to a position from where they could reach the first line of the enemy defense. Very early in the morning of September 14, 1918 these cannons began firing and kept doing so all that day. At 5:30 on the following morning, September 15th, the Serbs began their assault on the Central Powers and the epic battle on the Salonika front known as the “Battle of Dobro Polje” began. Attacking first was the Serbian First Army under the command of General Petar Bojovic. When the French divisions collapsed around noon that day the Serbian Second Army under the command of Field Marshal Stepa Stepanovic, which was intended to be a reserve, entered the battle. The breakthrough on the Salonika Front was successful, the Serbs were victorious against the Bulgarian forces, and it was the beginning of the end for the Central Powers. The end of the war would come less than two months later, thereby ending the massive attrition of lives that could have gone on indefinitely had there been no such breakthrough on the Salonika Front.

That September of 1918 Draza Mihailovic was part of the Serbian Army that participated in the breakthrough on the Salonika Front. He fought at Dobro Polje, Kozjak, Konopiste, Kavadarci, Gradsko and near the village of Dragovo (near Stip). On Kozjak, which was the main defense point of the Central Powers on the Salonika front, Draza saw thousands of dead bodies of Bulgarian soldiers all around him. It saddened him, because Bulgars were Christian Orthodox Slavs. They should have been the Slav brothers and allies of the Serbs, but they weren’t. They submitted to the tutorship of Austro-Hungary and Germany. For that, both the Serbs and Bulgars paid a horrible price.

There on the Salonika Front, on Kozjak mountain, a new life would begin for him. He was 25 years old.

He was not fortunate enough to enter his beloved Belgrade with the victorious Serbian army on November 1, 1918. After the breakthrough on the Salonika front his unit was again sent to the Albanian and Kosovo border to protect the Serbian civilian population under attack from Albanian armed criminals.

While still a young man, Draza Mihailovich would become one of Serbia’s most decorated soldiers and officers, a true hero of Serbia. An excellent student in the classroom would excel on the battlefield where real life scenarios of war and survival would test him over and over again in three successive wars that he participated in with distinction. As the First World War ended he could not have known that the biggest tests of his life as a soldier, as an officer, as a patriot, as a Christian and as a man were still to come.

THE END

How European Democracy killed General Mihailovich

General Mihailovic, 1943.
General Mihailovic, 1943.

 

By Aleksandra Rebic
July 2008

On July 17, 1946, sixty-two years ago, the life of General Draza Mihailovich came to an end. Why should we care? Why did his life and death matter?
He was a military officer who lived at a time in history when his dedication to democratic ideals would bring him into conflict with the fascists, the Nazis and, in the end, the communists. It would be the communists who would finally silence him, but not before he and his people fought valiantly to prevent his country, Yugoslavia, from falling into communist hands after the war. It would be too easy to blame the dictatorships, however, for the tragic stories of World War Two. Unfortunately, some of the great democracies of our time are culpable not only in helping to catapult three terrorists to the top in their respective countries – Hitler in Germany, Mussolini in Italy, and Tito in Yugoslavia – but in undermining and sacrificing those who fought against them.
Huge mistakes were made before the war ever began. The dictators could never have prevailed to the extent that they did on their own. This is one of the uncomfortable realities that makes the study of history unsettling. Accountability always withstands the test of time, and hindsight, when honest, will reveal more than we were ever willing to acknowledge at the time.

The failure of France to counter Hitler’s advances in the 1930’s when her military strength would have easily enabled her to do so was one huge mistake. How the British Establishment mishandled the events of the inter-war years was an even more crucial mistake. As a result of the mishandling of crucial moments and events during that period of peace in the 1920s and 1930s, the democracies would embolden the monsters of history and it would be the democracies, the Allies, who would feed General Mihailovich to them. He would inherit the dishonorable mistakes made by the democratic Allies, though he would remain loyal to the Allies to the end. That was the kind of ally he was. That was the kind of man that he was.
If we look hard enough, the study of history itself may provide a satisfactory explanation of how certain things happened and why and who was responsible. Or, it may not. An individual must be careful and skeptical when he looks to “written” history for answers. One of history’s most prolific recorders was Winston Churchill, who is considered one of her greatest protagonists. Not only was he directly involved in shaping and making history he was intent on documenting it. Many historians would look to his published works for their research and continue do so, considering Churchill a credible and primary source of information. After all, he was there. He was a witness and an active participant. Through the years, he would write with impunity. However, any reader of his version of history would be well served to be aware of Churchill’s own caveat:

“Give me the facts and I will twist them the way I want, to suit my argument.”

Minding this caveat would be especially important in searching for answers to questions about the history of the Balkans during the Second World War.

Winston Churchill and Great Britain are almost always described as being relentless and noble opponents of Adolf Hitler and Nazi Germany. To this day Churchill’s speeches continue to serve as inspiration to those who seek to express what it means to take a noble stand against tyranny. What is less widely known is the extent to which he favored a strong Germany before Germany’s strength would threaten all of Europe and beyond. After General Ludendorff, Germany’s military leader during WWI, returned from exile in 1920 he requested to meet with Winston Churchill. On that occasion Churchill wrote to a friend:

“In my view the objective we should pursue…is the building up of a strong and peaceful Germany which will not attack our French allies, but will at the same time serve as a moral bulwark against the Bolshevism of Russia.”

This would become the tone of British foreign policy during the critical decades of the 1920s and 1930s. Churchill’s suggested “objective” would lead first to appeasement and then to a war for which the British were as responsible as the Germans were, not because they wanted it or started it, but because the British did not prevent it when they could have. Hitler did not rise up out of the ashes of the First World War overnight. His ascendance was gradual and methodical. He would watch and wait for reaction from the great democracies to every move he made, and the lack of reaction would puzzle him as much as it amused him. He knew well where Germany’s vulnerabilities were. He also came to know where the democracies were vulnerable, and they would prove over and over again that the growing dictators of Europe could pursue their goals with impunity. It would be beyond the scope of this work to show step by step how and why Hitler was able to take Europe to an abyss. Suffice to say, the British and French together had many opportunities to stop Mussolini and Hitler. Some Germans made far greater sacrifices in an effort to stop Hitler’s ascension than did the British or French leaders during the 1920s or 1930s. These Germans could have succeeded had they had the support they deserved.

For the British, the key theme of “Germany as the moral bulwark against the Bolshevism of Russia” was the primary foundation of their foreign policy and remained so until the war started. Hitler would exploit this theme to his fullest advantage. While, at the beginning, supporting Germany as a bulwark against the so-called “barbarians from the East” was a factor in Britain’s goal to maintain the balance of power in Europe in her favor, it eventually became the core of the appeasement of Hitler. Though it was Britain’s leader Neville Chamberlain who became the personification of appeasement, another dictator would become the benefactor of Britain’s compulsion to appease. This time, ironically, it would be a “barbarian from the East”, the leader of Soviet Bolshevism, Stalin, and the appeaser would be Chamberlain’s successor, Winston Churchill, the man who had once feared Bolshevism’s encroachment to the point of being willing to support the devil to prevent it. Yet another benefactor of Churchill’s appeasement policy would be Marshal Tito, leader of the partisans in Yugoslavia, another communist. So much for moral bulwarks against communism. The communist benefactors of British appeasement would continue where Hitler left off. Millions of lives were lost as a result of the consequences of appeasement, among them that of General Draza Mihailovich who was used, abandoned, betrayed and ultimately sacrificed by the democracies, the Allies, for the ends to be served.

It seems that no conflict has been so much written about as the Second World War, and yet probably no other corps of writing has done more to distort popular conception of what actually happened. Importance is sometimes assigned to relatively insignificant things, while truly significant events are either diminished or ignored. Too often, the leadership, especially if it was popularly revered, was not held accountable to the degree that it should have been. The main concern of any true democratic leader of that time should have been first how to stop the impending war from happening, and if all efforts to that end failed, to at least have done whatever possible to prevent it from escalating and to minimize the cost in human lives. General Mihailovich was a great protagonist of such efforts. He would remain so for the duration of WWII, while other “democratic” leaders and officers were not so concerned about human cost. The horrors reflected in the deaths of over fifty million people during WWII indicate that the regard for human life was not the number one priority for many of the military or civilian leaders. The fact that civilian deaths accounted for at least 50 percent or more of the total death toll of the war is testimony to the fact that human barbarism, even in the “civilized” 20th Century, knew no bounds. That is why each significant episode in the progression of history must be evaluated and judged by, amongst other things, the cost in human lives and how many people could have been saved had their leaders made different choices and taken different actions. Regardless of the benefit of hindsight after the fact, there is foresight also. Not only was foresight lacking in the 1920s and 1930s, it was ignored for the sake of political expediency. Hitler could have been stopped before September 1, 1939 and even afterwards. And he knew it.
If one wanted to study and establish a sound theory as to how to prevent another catastrophy such as World War Two, it would be more important to study the pre-war events that led up to it rather than to study the war itself. Hitler became a successful “protagonist of war” because the “protagonists of peace” bungled their steps one after another, supposedly all in the attempt to prevent another war.

When Winston Churchill wrote that Germany should be propped up as a moral bulwark against Russia’s Bolshevism, it was just two years after the First World War ended and just a year after the Versailles Peace Treaty that was to guarantee that Germany couldn’t start another war was signed. This historic treaty, the document that was to ensure that there would never be another scourge on humanity such as the First World War, would, piece by piece, be undermined by the very democracies that had drafted it with such noble intent. Although the conditions imposed by the treaty were, and remain, controversial, Nazi Germany would proceed to prove to the world that treaties meant nothing, punishments were meaningless, and that consequences were of no consequence. She would do this because the great European democracies would sabotage the intended noble legacy of Versailles.
Why were there no pre-emptive actions against Hitler and his plans by England and France, when England and France could have crushed him? France, to her credit, considered standing up to Hitler in the 1930s while he was still in his dictatorial infancy, however, though her economy and her military was mighty at the time, her fortitude was not. She would defer to Great Britain on matters of defense and offense and this would be to her great misfortune. The Rhineland episode of 1936 was just a portent of things to come in 1940 for France. She deferred to Great Britain when she shouldn’t have and it would cost her dearly.

As the two great democratic powers of Europe in the 1920s and 1930s, France and England failed. They failed to preserve the heritage and legacy of peace for which millions of good men had died during World War One. They had the means. Hitler knew this, and no one was probably more bewildered and amused than he that these means were not used against him as he tested the waters of Europe.

Draza Mihailovich of Serbia had the foresight to see what was coming. He understood that appeasement only lead to disaster for the appeasers and victory for the appeased. His would be a dishonorable inheritance of the mistakes made by the very Allies to whom he would pledge his undying loyalty.

He was not the only one who had foresight. Unlike others, he would survive to be an active participant in the preventable war that would eventually become inevitable due to grave human error in judgment. Unlike those that would eventually come to betray him, he would not survive the peace that would follow the war.
One of the smart men of Europe who was trying to organize a front against Hitler early enough when it was still possible was French foreign minister Louis Barthou in the early 1930s. His foreign policy was to create an anti-Hitler defense ring, to be achieved by what was known as the Eastern Pact, binding the Soviet Union, Poland, and the Little Entente (Czechoslovakia, Yugoslavia and Romania) to France.

But while he was trying to organize a defense against German territorial expansions three months after he became foreign minister, the British were going in the opposite direction. In May of 1934 the British minister of foreign affairs, Sir John Simon, insisted that Germany should be permitted to rearm even though re-armament was expressly forbidden by the Versailles Peace Treaty. This was just one of the “allowances” the British were willing to extend to the Germans during the critical decade of the 1930s.
Barthou went to Belgrade, Serbia at the end of June 1934 for successful introductory talks regarding a Franco-Yugoslav alliance, and it was agreed that King Alexander would pay a two week state visit to France starting on October 9th to lay the groundwork for an anti-Hitler alliance. French support against the terrorist activities of the Croatian separatists and their sponsor, the fascist dictator of Italy Mussolini, was also going to be negotiated. But as soon as Alexander’s planned visit to France was announced, Mussolini began working with his own Italian Military Intelligence Service and the Croat and Macedonian terrorists to plan King Alexander’s assassination. The plan for the assassination was finalized by Vancha Mihailov, the leader of Macedonian terrorists and Ante Pavelic, the leader of the Croatian terrorists.
On October 9, 1934 the terrorists made their move and succeeded. King Alexander of Yugoslavia and Jean Louis Barthou were assassinated in Marseilles, France. This assassination, though it was never given the attention or assigned the significance that Gavrilo Princip’s assassination of Archduke Franz Ferdinand in 1914 was, turned out to be pivotal. Alexander’s death in 1934 was a direct precursor to the events of 1939. With the Franco-Yugoslav bond now weakened with his and Barthou’s deaths, Germany would tighten her economic hold in the Balkans. This would further augment Hitler’s growing confidence, and the Balkans would provide more resources for Nazi Germany. It is said that Hitler watched the film that was taken of the assassination that day and upon observing the panic of the crowd and the inability of the police to deal with it effectively, he was reassured that France was weak and that she could be beaten. Whether he watched the film or not, there is no question that he grew more confident. Every subsequent action he would take in the following years would reflect a hubris that only grew with the parallel incompetence of the democracies to stop it from manifesting.
Without having to worry about Britain or France or Italy, Hitler was able to proceed with enhancing his war machine. Seeing an opportunity to side up with an obvious future victor, Mussolini distanced himself carefully from England and France to eventually join Hitler. When the free world woke up to the reality of what was evolving it was too late to change the course of the future of Europe. The greatest war machine ever built up to that time was poised to march and conquer the world.
When Hitler marched his troops into Yugoslavia in 1941 after already conquering 17 countries, Draza Mihailovich and his Serbs began a historic resistance opposing the Nazis and their collaborators. The British, though lauding his uprising and celebrating him as a hero against tyranny at the beginning and promising him support, soon began pursuing their new policy of appeasing Stalin, the leader of the Soviet Bolshevism that they had supposedly so dreaded just years before. As a result, the course of history in Yugoslavia changed drastically. Soon, Mihailovich was fighting not only the occupying Nazis, but he was forced to fight the internal enemy as well, the Yugoslav communists, who were now being sponsored by the British as well as by the Soviets. It was not the Soviets or the Nazis from whom he had the most to fear, however. It would be his betrayal by the British, the Allies to whom he remained loyal and dedicated, that would seal his fate.

It is in the progression of appeasements, miscalculations, and ultimate betrayals by the great democratic leadership of Europe where the foundation of the death of General Draza Mihailovich on July 17, 1946 lies. Why is that important? Because his life counted at a time when democratic Europe was abysmally short of heroic men with foresight who understood the true nature of the enemy and her intentions, and he was a man who fought nobly, despite tremendous odds, for the very same democratic ideals that the democracies were so willing to sacrifice for expediency.

He has been dead for sixty-two years but remains an inspiration for millions of people, not just the Serbs. General Draza Mihailovich was an honorable and principled man who had a great vision for his homeland of Serbia and for Yugoslavia as a democratic country that embodied the great democratic ideals that had fostered great men and nations on the world stage. His vision would die with him.

Evil men ended his life on earth in a brutal way. They hid his grave, knowing full well that if its location were to become known, it would become a shrine where tens of thousands would come every year to reflect on what great men are capable of and why the ideals they fought for must be carried on by future generations. They would come also to reflect on what might have been had the man to whom they were paying their respects been allowed to live out the normal length of his life.

These evil men took not only Draza’s life, but they compromised the greatness Serbia had achieved during the First World War, when she was respected by all. They and their minions wrote book after book falsifying history in order to justify their acts. That is why we must be very discerning when we turn to “history” for answers as to why it all happened the way that it did and what it means for the future.
Sometimes history is most truthfully represented in words of tribute. Mihailovich has been eulogized over the years by great people the world over. Though they mourn his death, they honor his life and his rightful place in history. And their words serve as a reminder of what true greatness and honorable leadership is. Dame Rebecca West, the great literary writer and historian, understood these ideals well. She addressed them in a tribute given in honor of General Mihailovich in July of 1966, but her words echo today in 2008 just as they did all those years ago:

“Twenty years after the death of Draza Mihailovic he is undimmed in his glory as a defender of liberty against the fascist terror, who defended it also against the communist terror. He had no moment of weakness, or of bitterness. I know of no instance where he reproached those who were guilty of his betrayal.

Twenty years ago I knew he was innocent of all charges against him, and since then I have had many further proofs of his innocence. His abandonment was a crime, and like all crimes it brought no real profit to the criminals.

I loved your nation of Serbia before the war. I have loved and honoured it more and more as the years have gone by and I have seen that the hero whom you gave to history has not his like in our time. “

Will we ever have another like him? Do we deserve another like him? And if we should receive another like the good General, will we be smart enough to appreciate the gift?
Aleksandra Rebic
July 2008

General Dragoljub Draza Mihailovic

General Dragoljub Draza Mihailovic (1893, Ivanjica -1946, Belgrade), during World War II Minister of Defence of the Kingdom of Yugoslavia and the Chief of Staff of the Supreme Command of the Yugoslav Army (Chetniks).







Писмо епископа Николаја Дражи

Писмо епископа Николаја пуковнику Дражи Михаиловићу из октобра 1941. године до сада је цитирано у изводима, али оригинал још није објављен. Уз оригинално писмо, које има пет страница, на овом месту “Погледи“ такође доносе:
- Прекуцани текст писма,
- Чланак “Дражини четници и црква“,
- Чланак “Патријарх Гаврило и епископ Николај у Словенији“,
- Песму епископа Николаја о Дражи.
Чланци говоре и о контактима епископа Николаја, као и патријарха Гаврила, са Дражом до краја рата.
Оригинално писмо епископа Николаја Дражи из октобра 1941:
CA k-12 f1 044, za net

CA k-12 f1 045, za net
CA k-12 f1 046 0 za net
CA k-12 f1 047, za net
CA k-12 f1 048, za net

Прекуцани текст писма:
Писмо епископа Николаја пуковнику Дражи Михаиловићу, из Манастира Љубостиња, јесени 1941. године:
1.
Додајем и ово (вероватно усменој поруци – прим. М.С.)
Шта ће нам користити земља ако се истреби народ. А истребљење народа српског сада се врши са неколико страна. Бог и народ – треба се Бога бојати и Богу молити а народ свој волети и жалити.
Али на жалост има пуно безбожника који нити се Бога боје нити народ воле и жале. Многи су од њих извукли благовремено своје породице из (…) па онда почели немилосрдно да руше туђу имовину и убијају туђе мајке, синове и кћери. Авај погибијо српска од безбожника!
2.
Неизмерно боли и мене и многе друге Србе што се у последње дане почело ово речено приписивати и Вама. Свет је у неизвесности односно Ваших планова. Да ли и зашто и Ви учествујете у борбама око Краљева, или то неко злонамерно, а у своју корист ставља под Вашу фирму? Тако и по другим местима и ова неизвесност помрачава мисли и леди срце сваког српског родољуба.
Ја се каменим у овом манастиру и само се молим Богу, за српску слогу. Ако икад она четири „С“ треба да имају неки практички и спасоносни значај то треба у овом времену.
3.
Војвода Б.Г. (Богдан Гордић – прим. М.С.) причао ми је много о Вама. С дивљењем говори о Вашој мисаоности и храбрости. Али жали што не долазите са њим у везу као и са другим чисто националним јединицама. Учините у овом правцу све што можете и то хитно. Чувајте се свих ортака, који у Бога не верују. Никад у историји нити један Србин без вере у Бога није учинио ни једно велико дело од Немање до Карађорђа и војводе Мишића. Без Бога ни преко прага – говоре Срби одувек. Зар могу радити на добро овог
4.
Божјег народа они људи који немају дубоку душу Србинову, нераскидно везани са Богом и свецима – крсном славом?
Партијанска нас завист упропастила и осрамотила. Па зар још да партијанимо? И то данас и то у Шумадији? Патриотска Босна можа данас да постане примером партијанској Шумадији. Ако, пођимо за неким примером. Ујединимо оно мало свесних народних снага, не да се са неком далеко јачим од себе боримо сада, него да одржимо што више робља српског у животу до бољих дана и за боље дане.
5.
Као кроз тунел путујемо. Али моја је непоколебива сва нада да ће Бог благи опростити нам многе и премноге грехе наше и да ће нас извести на велику свтлост. У осталом тако је прорекао и онај чудни Кремански пророк, чија су се сва прорицања до сада збила и с невероватном математичком тачношћу испунила. То није био неки гатар него прави Божји човек и визионар.
Молим Вас наредите Вашим људима да нипошто не псују светиње, да се посведневно Богу моле и своје крсне славе како могу држе. Тешко је бити прави Србин. Само прави човек може бити и прави Србин.
С поздравом и благословом
Срдачно Ваш
Еп. Николај
Бог нек Вам је на помоћи!
Епископ Николај под немачком стражом 1941.
Епископ Николај под немачком стражом 1941.
Дражини четници и црква
Стара четничка парола «С вером у Бога» нарочито је дошла до изражаја 1944. године, када је постало јасно да више никоме, до Господу Богу, Срби не могу да се обрате за помоћ и заштиту.
Дражи, као добром вернику, још од прве фазе рата била је значајна подршка српског патријарха Гаврила, епископа Николаја, митрополита Јосифа, као и скоро свих црквених великодостојника, свештеника и монаха. Патријарха Гаврила и епископа Николаја Немци су држали у заточеништву, али су четнички илегалци успевали да очувају везе са њима све док крајем лета 1944. године нису одведени из Србије. Митрополит Јосиф је мењао патријарха Гаврила и налазио се у Патријаршији у Београду, одакле је одржавао тајну везу како са патријархом Гаврилом и епископом Николајем, тако и са Дражом. У вези с тим, командант београдских илегалаца, мајор Жарко Тодоровић, 7. септембра 1942. године пише Дражи:
Изасланик Николаја и Јосифа молио да се утврди лозинка за људе који им се упућују са наше стране. Усталио сам лозинку «Петар Карађорђевић«. (АВИИ, ЧА, К-275, рег. бр. 12/1.)
Патријарх Гаврило и епископ Николај користили су сваку прилику да пошаљу Дражи неку поруку, икону, или макар поздрав. «Био сам код Николаја, имате поздрав», писао је Дражи, примера ради, један од истакнутих београдских илегалаца, инжењер Драгомир Томашевић, 19. септембра 1943. године. (АВИИ, ЧА, К-275, рег. бр. 13/1.)
А Дража је 15. новембра 1943. писао потпуковнику Драгутину Кесеровићу:
Пошаљите неког у манастир Љубостињу. Мајка Николајева моли да јавимо да је болесна и да јој дође монахиња Јулијана или њена мати Лидија или ма која сестра из манастира. (АВИИ, ЧА, К-278, рег. бр. 18/1.)
Нешто касније, 3. јануара 1944. године, Дража пише капетану Николи Калабићу:
Преко Вашег курира поздравите много епископа Николаја. Кажите му да не брине. Држимо тачно свој пут и на том путу ћемо истрајати Божјом помоћи. (АВИИ, ЧА, К-276, рег. бр. 1/1.)
Преко илегалаца мајора Драгише Ракића, команданта Војводине, патријарх Гаврило је послао следеће писмо Дражи, које је потпуковник Лалатовић проследио 31. јануара 1944. године:
Српско Богојављење 1944. године. Велика страдања крсног распећа која преживљује благочестиви српски народ на својој Голготи мученичке данашњице падају тешким болом и раздиру неизмерном тугом срце српског патријарха. Немајући могућности да ублажи и олакша чемерну судбину свога свештенства и народа, свестан своје заклетве, позива дужности и части он је радије остао сужањ у затвору, него да буде на престолу издајник и сарадник са извесним, који свесно или несвесно измећаре џелатима свог народа.
У чврстој вери и непоколебивој нади да ће доћи дан Васкрса народне и државне слободе и срећне будућности српског народа, а сматрајући верност светосавској цркви, своме узвишеном Краљу и љубљеној Отаџбини као највећи свој идеал и своју дужност, он остаје у овом своме ставу бескомпромисно и после 33 месеца свога заточеничког живота, јер једанпут само човек умире, па треба умрети часно, поштено, српски и хришћански кад дође тај удес судбине.
Уз топли архипастирски благослов и искрени братски поздрав, са дубоким поштовањем и великим дивљењем великом Чичи и његовим херојским саборцима доставити одговор. Патријарх Гаврило. (АВИИ, ЧА, К-276, рег. бр. 3/1.)
Истовремено, поруку Дражи послао је и епископ Николај: “Они који су ухапшени без кривице, ако буду ослобођени без икаквих услова, продужиће као и до сада на светосавском путу, а временом остале комбинације. Деда – Чичи.“
Потпуковник Лалатовић је такође писао: “Штаб Војводине даље извештава. Ваша директива достављена овоме штабу за заточенике (патријарха Гаврила и епископа Николаја – прим. М.С.) пренета је њима ускоро ових дана и очекује се одговор. Ваше тражење њихове поруке англиканској цркви биће им достављено најдаље 29. о.м. чим се добије који од ових одговора доставиће се. Сем овога владика Николај молио је да поручите Њ. В. Краљу да откупи задужбину Краља Милутина, коју су Грци у неколико махова нудили на продају другим народима. Владика Николај сматра да би овај гест Њ. В. Краља (био) од великог значаја за народну ствар, а њему лично било би од Бога благословено.“ (АВИИ, ЧА, K-276, рг. бр. 3/1.)
“Извесни“ из патријарховог писма су Недић и Љотић, а “велики Чича“ је, наравно, Дража.
Иначе, шифра владике Николаја за везу са четницима била је Деда.
Максимално ангажовање Српске православне цркве у покрету Дража је наредио 21. фебруара 1944. године, следећом наредбом свим командантима:
Света православна црква учествује са нама само преко појединаца. Потребно је да ступи сада у наше редове целом својом организацијом. Сваки корпус, по могућству и бригада, треба да имају свештеника или калуђера. Њихове породице имају бити обезбеђене, а они да чинодејствују у народу и бесплатно. Сви свештеници имају да буду илегални. Пре одласка у шуму нека то изврше у сагласности са владикама.
У свима корпусима обележити значајна места спомен капелама, у којима Равна Гора посвећује Видовдан. Капеле да буду брвнаре покривене шиндром. Понављам брвнаре покривене шиндром. Унутрашњи простор осам пута 12 метара. Иконостас од дрвета са троја врата. На иконостасу окачене иконе. Главна врата за улаз у цркву са задње стране, а између олтара и леве певнице. Према северу једна мала врата за излаз после причешћа.
Ове спомен капеле командати ће подизати у споразуму са свештеником. Командати ће известити да ли имају свештенике по корпусима и бригадама. Свештеници треба да одговарају следећим условима: да нису склони пићу и да нису уопште укаљани. Поред чинодејства свештеници имају следеће дужности: пропаганду за сузбијање псовки и неморала, као и за ширење трезвености, на организацији помоћи санитетске службе, нарочито преко женске омладинске организације по селима, у вези са равногорским одборима. Они су референти за помоћ породицама погинулих и умрлих и воде евиденцију о указаној братској помоћи. Да држе моралне проповеди у цркви и ван цркве и у народу. У трупу узимати првенствено млађе свештенике. Њихови заступници у парохијама помагаће њихове породице по црквеним прописима.
О успеху овога рада стално ме извештавати. Напомињем да у народу има много некрштене деце, нарочито у Босни, као и невенчаних дивљих бракова. Дивље бракове озаконити венчањем.
Скрећем пажњу командантима да је на овај начин ангажовање цркве веома потребно као врста наше убедљиве пропаганде ко смо и шта смо. (АВИИ, ЧА, К-278, рег. бр. 18/1.)
Колико је познато, до данас су сачуване четири цркве брвнаре које су направили четници. Једна се налази у селу Пајазитово код Крагујевца и она је задужбина Шумадијске групе корпуса, друга, задужбина Церско-мајевичке групе корпуса, налази се на планини Бобији («Рачићева црква»), треће је код Коцељеве (Мачвански корпус) а четврта на Требевићу (Романијски корпус). Комунисти су 1948. године срушили цркву у селу Коморане код Крагујевца, задужбину Левачке бригаде 1. шумадијског корпуса. Сачувана је фотографија ове брвнаре, а на истом месту сада се гради нова црква. Комунисти су срушили и цркву коју су Калабићеви четници зидали на Краљевом брду код Ваљева. Ова црква била је од тврдог материјала. (Албум српских четника генерала Драже Михаиловића у 1.000 слика, први том, 327; М. Самарџић, Истина о Калабићу, 224.)
Као и ранијих година, у време божићних и васкршњих празника четничке радио станице преносиле су бројне депеше са честиткама, а Дража је слао божићне и васкршње посланица. Дражина божићна посланица за 1944. годину, послата свим радио станицама 3. јануара, гласи:
Најтоплије честитам светле празнике Христовог рођења свима борцима Југословенске војске у Отаџбини, са жељом да у Новој години постигнемо коначног успеха у нашој борби за Краља и Отаџбину. Уверен сам да ћемо у овој години победити све наше непријатеље и да ћемо у овој години извојевати слободу. Да живи Њ. В. Краљ Петар Други! Да живи Југословенска војска у Отаџбини». (АВИИ, ЧА, К-278, рег. бр. 18/1.)
Васкршњу посланицу Дража је послао 15. априла. Она гласи:
Свима старешинама и војницима наше храбре војске честитам наступајуће светле празнике Христовог Воскрсења са жељом за скоро срећно окончање праведне борбе коју водимо већ четврту годину. Нека нам свима ови светли празници Христовог Воскресења дају нове подстреке да изборимо коначну победу за добро нашег народа и омиљеног Краља, који на својим младим плећима у иностранству носи тешки терет брига и послова за свој народ, своју земљу, и нека нам свима ови празници донесу још елана, снаге и слоге, да истрајемо до коначне победе, од које ће зависити будућност народа.
Пребродили смо много времена и много тешкоћа и остало је још кратко време до освитка слободе. Доћи ће бољи дани целом народу.
Јунаци, ви сте дугим и тешким борбама до сада задивили цео свет. Надам се и с правом очекујем да ће ваша јуначка срца и челичне мишиће и од сада показати да сте били достојни дивљења и поштовања. Наш народ од вас очекује слободу. Од вас треба покољења да живе.
Јунаци, будите поносни и горди што нам је судбина доделила овај тешки задатак, али задатак пун славе и части. Само напред, победа је наша. Тешкоће су пролазне. Ја сам са вама.
Христос Воскресе, јунаци!
Да живи Његово Величанство краљ Петар Други!
Ђенерал Михаиловић. (АВИИ, ЧА, К-278, рег. бр. 18/1.)
После неког времена, по приспећу одговора са свих страна, Дража би поново слао распис свим командантима. Примера ради, ово је његов распис од 26. априла 1944. године:
Поводом ускршњих честитки свима изражавам своју најтоплију благодарност. Нарочито ме радује што јасно видим готовост и крајњу решеност на све напоре за опште добро Краља и народа. Бићу веран тумач ове одлучности код Његовог Величанства Краља Петра Другог, нашег Врховног команданта. Издржаћемо и победићемо, само напред. Да живи Његово Величанство Краљ Петар Други! Да живи Краљевина Југославија! Ђенерал Михаиловић. (АВИИ, ЧА, К-278, рег. бр. 18/1.)
Ранијих година војници и официри постили су и причешћивали се по својој вољи, док је уочи Васкрса 1944. године Дража наредио обавезан пост и причест за све. Ово је његова наредба од 22. фебруара:
Пошто ускоро наступа Ускршњи пост, наређујем да се обавезно пости прва и последња недеља. Понављам прва и последња недеља. Ово важи за све старешине и војнике. Последње недеље да се обави причест обавезно за све. Скрећем пажњу командантима да је ово потребно из верских разлога, као и у циљу пропаганде и економије. Стога да то команданти објасне потчињеном људству, а никако да прете смртном казном. За време целог поста сем тога да се пости свака среда и петак. (АВИИ, ЧА, К-278, рег. бр. 18/1.)
Касније, Дража је добио низ извештаја о причесту четника, а истовремено и народа. Уз причест је често организована заклетва регрута који пре рата нису служили војску, тј. који нису имали прилике да се закуну на верност краљу и отаџбини. Масовне заклетве регрута, увек уз чинодејствовање свештеника, обављане су још од почетка рата. Свештенство је служило и у другим приликама, попут прослава српске војничке славе, Видовдана. Колико је познато, најмасовнија је била прослава Видовдана коју је организовао 2. равногорски корпус, 28. јуна 1944. године у селу Лазац, на планини Јелици. На фотографијама се види да је скупу присуствовало преко 10.000 војника и цивила. Са велике, украшене бине, говорници су се обраћали присутнима уз помоћ микрофона и појачала. Службу Божију служила су 23 свештеника. (Албум српских четника генерала Драже Михаиловића у 1.000 слика, први том, 205-209.)
Од јуна 1944. године у манастиру Каленић организован је мисионарски курс, који је водио јеромонах Јован Рапајић. Наредбу свим командантима, да на курс пошаљу одабране људе, Дража је издао 3. јуна:
За активирање верског мисионарства сваки корпус послаће на курс погодне људе за верски рад у јединицама и међу народом и то на сваки срез по једнога. Особине које треба да имају кандидати: да су интелигентни, са више разреда гимназије, да су побожни и да хоће да пропагирају побожност. На прво место у обзир долазе учитељи, професори и богослови. Кандидате упутити тако да најдаље до 15. буду на терену 1. шумадијског корпуса. Команданти корпуса ће ангажовати да се кандидати упуте безусловно и на време, а до 10. јуна известиће о избору Врховну команду. (АВИИ, ЧА, К-278, рег. бр. 18/1.)
Курс је трајао две недеље. Дража је 4. јула наредио потпуковнику Кесеровићу да три припадника његовог корпуса, која су завршила курс – Радомира Марића, Драгољуба Станковића и Драгомира Наранџића – пошаље у Источну Босну, у штаб потпуковника Остојића. (АВИИ, ЧА, К-278, рег. бр. 18/1.)
Касније, јеромонах Рапајић је отишао на службу у Врховну команду, где је био један од верских референата. Главни верски референт Врховне команде био је протојереј Будимир Соколовић. На крају рата, комунисти су убили Рапајића и Соколовића и још два верска референта Врховне команде: јеромонаха Јелисија Поповића из манастира Благовештење и протојереја Јустин Ђ. Илкића.
Као и кроз читаву српску историју, и у Другом светском рату свештеници су се ангажовали и у борбеним јединицама, често на командним положајима.
Најпознатији свештеник који је мантију заменио пушком био је војвода (мајор) Момчило Ђујић, командант Динарске четничке дивизије.
Прота Сава Божић, мајор по чину, био је командант Требавског корпуса. Одредом Трабаваца послатим у помоћ четницима на Мајевици крајем 1942. године командовао је поп Димитрије Стефановић, који је том приликом погинуо. У Требавском корпусу борио се и резервни капетан поп Милош Ботић.
Поп Радојица Перишић био је један од вођа устанка у Херцеговини 1941. године, а касније, током читавог рата, један од најпоузданијих борбених команданата. Године 1942. добио је звање четничког војводе.
Резервни поручник поп Селимир Поповић, рођен у селу Штављу код Сјенице, организовао је одбрану Срба од муслимана од првих дана рата 1941. године. Постао је командант четничког одреда на том терену, а после је био командант позадине Сјеничке бригаде и једног батаљона у овој бригади.
Командант Јадарске бригаде Церског корпуса био је резервни капетан јеромонах Георгије Бојић «ЏиЏа», предратни игуман манастира Троноша.
Прота Андра Божић из Бадњевца и поп Јован Кнежевић из Крагујевца били су први организатори Дражиног покрета у Шумадији. Стрељали су их Немци 21. октобра 1941. године у Шумарицама. Дан раније Немци су стрељали и попа Драгоја Алексића, код кога су пронашли муницију. Сва три свештеника били су сарадници капетана Душана Смиљанића, команданта Гружанског четничког одреда.
Командир одељења за препаде на немачке траснпортне возове у околини Лапова био је јеромонах Никанор Паљић из манастира Враћевшница, који је за свог помоћника узео Мићу Вељковића «Калуђера».
Монах и свештеник у цркви у селу Личје Петроније Миљковић најпре је организовао Пећенчеве четнике у нишком Заплању, а потом прелази у Дражин покрет. Био је један од организатора Чегарског корпуса и војни свештеник Нишавског корпуса. Комунисти су га заробили и стрељали јула 1944. у Доњем Драговљу. Миљковић је иначе учествовао у Првом светском рату као официр српске војске. Напустио је војску и замонашио се после рата, када је имао чин мајора.
Блачки парох Михаило Поповић, «Мика Јастреб», 1941. године је командовао Пећанчевим Блачким одредом, а потом прелази у Дражин Топлички корпус. Убијен је од комуниста пред крај рата.
Прокупачки парох Слободан Станковић био је први организатор Дражиног покрета у Топлици и Бублици. Заробили су га и стрељали комунисти септембра 1942, на Малом Јастрепцу. У то време био је војни свештеник Топличког корпуса.
Медвеђански парох Вучедол Караусић 1941. године био је Пећанчев четник, а потом прелази у Дражину организацију. Заробили су га Бугари и предали Немцима, који су га стрељали 2. децембра 1942. године у Лесковцу.
Поп Миладин Петровић из Доње Лепенице код Српца, предратни члан четничке организације, као избеглица најпре је био на служби у Чегарском корпусу. Рањен је 1943. године, а потом се враћа у родни крај и постаје војни свештеник и члан војног суда Средњобосанског корпуса. Убијен је од комуниста 1946. године. Његови посмртни остаци пронађени су 1999. године, када је ексхумиран и сахрањен.
Милослав Самарџић
ПАТРИЈАРХ ГАВРИЛО И ЕПИСКОП НИКОЛАЈ У СЛОВЕНИЈИ
Српског патријарха Гаврила Дожића и епископа Николаја Велимировића Немци су целог рата држали под стражом, у неколико манастира у Србији, да би их септембра 1944. године одвели у концентрациони логор Дахау. Почетком децембра 1944. године, др Херман Нојбахер, немачки министар задужен за Балкан, изводи црквене великодостојнике из Дахауа и одводи их у једно баварско село, па у Аустрију. Намера немачког министра била је да употреби српског патријарха и најпознатијег владику у немачкој пропаганди, а у сарадњи са Димитријем Љотићем и Миланом Недићем, док је Дража настојао да то осујети.
Дража је и у ово доба успевао да одржи контакт са патријархом Гаврилом и епископом Николајем. “Овде је стигао др Џаковић Митар и вели да је ишао по наређењу код патријарха“, известио је Дражу војвода Јевђевић 28. децембра 1944. године, из Словеније.12
После три дана, 1. јануара 1945, Дража је питао Јевђевића какве је вести донео др Џаковић, који је иначе био патријархов рођак и секретар.13
“Патријарх јавио др Џаковићу 17. децембра да до краја у добру и злу остаје са Вама“, одговорио је Јевђевић Дражи 6. јануара.14
Сутрадан, 7. јануара, Дража је писао Јевђевићу да нема потребе слати у иностранство млађе и непознате особе, што је он предлагао, настављајући: “Кад би могли послати Ацу Станојевића (председника Народне радикалне странке – прим. аут), владику Николаја и људе који у свету имају име, била би друга ствар“.15
Нешто касније, 16. јануара, Јевђевић је писао Дражи:
Данас сам послао у Минхен др Џаковића код патријарха да поднесе писмену патријархову изјаву противу Тита, а за Вас и наш покрет.16
После два дана, са радио станице војводе Ђујића Дражи се јавио и др Митар Џаковић. Писао је да је добио дозволу од Нојбахера да оде код патријарха, додајући: “Патријарху и Николају изнећу све што треба. По повратку известићу Вас о свему“.17
Дражин одговор војводи Јевђевићу, послат 23. јануара, садржи његов карактеристичан став по овом питању.
Патријарх не може давати никакве изјаве противу Тита, а у нашу корист, све док је у ропству. Ако би случајно др Џаковић такву изјаву донео, не сме се објављивати.18
Јевђевић је 25. јануара одговорио да је “патријарх по жељи Љотића доведен у Беч“, као и да је послао Џаковића да му пренесе Дражино мишљење.19
А ово је Јевђевићев радиограм Дражи од 31. јануара:
У среду стиже министар Нојбахер са Љотићем и Недићем. Изгледа да долази и патријарх. Предузео сам све да ми политички не будемо изиграни и тражио у вези тога објашњење са Ђујићем. Поводом вести љотићеваца да ће образовати владу у коју ће ући Ђујић уз благослов патријарха, имао сам дуг разговор са Ђујићем. Ђујић је изјавио да неће ући у ма какву политичку комбинацију са Љотићем. То ће саопштити Љотићу. Према томе са те стране нема никаквих разлога узнемирењу.20
Патријарх Гаврило и епископ Николај тада ипак нису дошли у Словенију. Свој став о њима Дража је поновио и војводи Ђујићу, у радиограму од 24. фебруара 1945:
Ако извучете патријарха и Николаја могу Вам много користити, али пазите да се они нигде не појављују где би се могло тумачити као ма и најмања корист за Немачку. Они морају да своје име сачувају потпуно светло за будућност. Ако стигну до Вас поздравите их и молите благослов.21
Познато је и једно Дражино писмо епископу Николају из овог доба, послато 18. марта 1945. године. Дража је писао:
Ваше Преосвештенство,
Са великом радошћу примио сам Ваше поруке и Ваше мудре савете, који одговарају потпуно и нашем гледању на данашњу ситуацију. Са радошћу могу да Вас обавестим, да ја непоколебиво стојим на становишту и видим потребу да наш цео српски народ мора бити уједињен у борби за потпуну слободу нашег народа. Могу да Вас обавестим, да је то јединство на терену већ давно остварено и данас сав српски народ је уједињен под заставом на којој је написано “Са вером у Бога за Краља и нашу прадедовску веру, која нас је, кроз нашу тешку али славну историју, водила и извела на прави пут“.
Могу Вам јавити да наш народ подноси данас тешка страдања и искушења, али га то челичи за нове задатке пред којима се налази.
Ми смо испуњени вером и надом да су искушења, која је Господ Бог доделио као казну нашем народу, при крају, и да свиће зора која ће озарити и испунити радошћу васколики наш народ.
Са нама су сви честити синови нашег народа и ми данас, водећи ову тешку али часну борбу, само вршимо оно што наш народ жели и тражи од нас. Дубоко смо уверени да ћемо уз помоћ Господа Бога и наше свете Цркве, и са Вашим благословом и моралном помоћи, ускоро видети остварене наше идеале.
Ваш дарак у марамицама много ме је обрадовао и ја Вам од срца благодарим на овој Вашој лепој пажњи.
Коста ме је обавестио о свима разговорима са Вама, а његов познаник је рекао, да ће Вам бити пружена могућност да одете у иностранство. Ја мислим да би то било од велике користи за нашу националну ствар, јер бисте Ви, Вашим именом и ауторитетом, који је на нашу срећу велики, могли утицати на оне кругове који још нису променили своје гледање на наш проблем.
По мом мишљењу, корисно би било да одете у Швајцарску и даље у Америку, јер бисте одатле без сметње могли да успоставите везе на свим странама. Мислим да сада још није моменат да идете у Енглеску, јер се бојим да би Вам рад тамо био спутаван, пошто њихова висока политика још није скренула са досадашње линије, иако се очекује да ће доскора до тога доћи.
Подвлачим да сам дубоко уверен да ће Ваш рад у иностранству бити од велике користи и да ће утицати и на оне кругове који још нису своје гледиште променили.
Моји борци и ја смо Вам дубоко захвални на благослову и поздравима и молимо Вас да се молите Господу Богу за успех наше борбе, као и за Ваш благослов нашем даљем раду.
Шаљем Вам синовске поздраве мојих бораца и личне моје, љубећи Вам десницу.
Ваш одани Драгољуб Михаиловић.22
Коста је Бошко Костић, вођа Љотићеве делегације, која је тих дана долазила у Дражину Врховну команду.
Основну идеју – да патријарх Гаврило и епископ Николај треба што пре да оду на Запад, Дража је изложио и у радиограму генералу Миодрагу Дамјановићу, од 3. априла 1945. године.23
Випава, Словенија, априла 1945, с лева на десно: први и други непознати, мајор Цвјетићанин, епископ Николај, непознати, патријарх Гаврило, генерал Дамјановић, војвода Ђујић, мајор Вуксановић
Випава, Словенија, априла 1945, с лева на десно: први и други непознати, мајор Цвјетићанин, епископ Николај, непознати, патријарх Гаврило, генерал Дамјановић, војвода Ђујић, мајор Вуксановић
С друге стране, како би Љотић и његови људи за свој план придобили војводу Ђујића, њему је саопштено да су по среди заправо преговори о преласку извесних немачких јединица Западним савезницима. Ђујић је то пренео Дражи, али му је он 26. марта одговорио: “Треба да дате конкретне податке које су те јединице које би пришле Американцима. Англоамериканци траже увек врло конкретне извештаје. Ја ћу им доставити ово, али то није довољно за њих.“24
Војвода Ђујић је у Словенији разговарао са Нојбахером и мајором грофом Чернином, ађутантом команданта немачких снага у тој области, генерала Глобочника. У једном мемораском запису, Ђујић детаљно описује како је са Чернином и Димитријем Љотићем отишао у Фелден, у Аустрију, по патријарха Гаврила и епископа Николаја. После извесног времена, војводе Ђујић и Јевђевић, генерал Миодраг Дамјановић и Димитрије Љотић, склопили су у Словенији договор са Нојбахером, који је укључивао његов прелазак код Енглеза, а истовремено и пребацивање патријарха Гаврила и епископа Николаја у Швајцарску. Војвода Ђујић наставља:
Коначно, ово је скројено: Нојбахер ће `одбећи Савезницима` као Рудолф Хес што је 10. маја 1941. `пребјегао` Енглезима. Али, Нојбахер ће то урадити сасвим из других разлога: да спаси Аустрију и Беч од даљих савезничких бомбардовања, и да нама Србима учини `историјску услугу` и пребаци у Швајцарску патријарха и Николаја. У том знаку начињен је план, дуго и озбиљно проучаван, извршене све припреме и заказан у мом штабу код Горице састанак и опроштајно вече. На састанак су дошли ђенерал Дамјановић и Јевђо и дуго смо чекали да стигне Димитрије Љотић, главни архитект пута наших духовника у Швајцарску. Међутим, у касне сате ноћи стигла је моја теренска патрола и обавестила нас да је Љотић погинуо у аутомобилској несрећи. Зато је пут одложен да би Љотића сахранили. Био је то дан 24. априла…25
Димитрије Љотић је погинуо у саобраћајној несрећи 23. априла 1945. године, касно увече, око 22 сата, на друму Илирска Бистрица – Горица. Сутрадан му је у Светом Петру код Горице одржан помен, после кога је Нојбахер одвео патријарха Гаврила и епископа Николаја у Кицбил, али ипак не и у Швајцарску.
Љотићевци су касније писали да су они ослободили патријарха Гаврила и епископа Николаја из концентрационог логора. Према Карапанџићу, Љотић је још од доласка на Словеначко приморје молио Нојбахара да “убеди одговарајуће немачке факторе“ како је “по морал и успех српских националних снага у Словенији потребно да се пусте на слободу патријарх Гаврило Дожић и епископ жички др Николај Велимировић“. “Љотић је успео“, пише затим Карапанџић, па су духовници пуштени из Дахауа, да би онда, “на стална Љотићева заузимања, др Нојбахер од својих надлежних успео да измоли дозволу, да се патријарх и епископ Николај пошаљу у Словенију“. У Словенији, они су на посебним састанцима наводно подржали Љотићеве планове, “бодрећи га да истраје у својим настојањима“. Најзад, Карапанџић пише како је један од Љотићевих мотива за довођење два духовника у Словенију, био тај да их пребаци “иза фронта на савезничку страну, јер је дубоко веровао да ће код Савезника моћи много да учине за националну антикомунистичку борбу“.26
Др Херман Нојбахер у својим мемоарима не помиње Љотића у овом контексту. Он пише да је избављење патријарха Гаврила и епископа Николаја из Дахауа било његова идеја. Не говорећи о мотивима, немачки министар тврди да се за ослобођење патријарха и владике заложио чим је сазнао да се налазе у логору, новембра 1944. године, када се вратио у Беч. Он даље наводи:
Гаврило и Николај су у политичким активностима показали највећу уздржаност. До њих је стигао позив Срба, који су се нашли у Истри, да их посете. То су они и урадили. Био је то април 1945… Осећали су да су политички веома експонирани и због тога мета многима, па су тражили да се што пре вратимо у Аустрију. Од Гаврила и Николаја сам се растао у Кицбилу. Ја сам убрзо био интерниран…27
Митар Џаковић пише да боравак духовника у Словенији заправо “није био никако по вољи Немцима“. Према његовом сведочењу, Немци их не би ни пустили међу Србе и Словенце, али је војвода Ђујић дошао у Фелден са оружаном пратњом. После оштре свађе између Ђујића и Чернија, стигао је генерал Глобочник, коме је Ђујић рекао: “Ако Немци намеравају да их врате у Немачку овако болесне, онда се варате! Гарантујем ако се то деси да ћемо вас напасти свим нашим снагама“. Глобочник је отишао да телефонира и није се вратио, а око један сат иза поноћи колона је кренула према Горици. (Ђујић је пред Глобочником говорио о Немцима у трећем лицу, јер је он био Словенац.)
Раније датим обећањима о пребацивању духовника у Швајцарску, ради њиховог лечења, Немци су се вратили априла месеца, јер им нису била по вољи “окупљања Срба и разговори са Словенцима“, наводи даље Џаковић. Када је мајор Черни рекао да је дозвола за овај пут најзад стигла, патријарх Гаврило и епископ Николај нису поверовали, мислећи да су то “немачке смицалице, само да би их уклонили из Словеније“. Зато је Чернијево обећање морао да понови Нојбахер, који их је “преклињао да приме понуду“. Џаковић пише да су патријарх и епископ “на крају морали пристати“, али испоставило се да су Немци опет слагали. Духовнике су држали у Кицбилу од 24. априла до краја рата, одбијајући под разним изговорима да их пребаце у Швајцарску.28
Тако је истинско ослобођење патријарха Гаврила и епископа Николаја из заробљеништва везано за немачки пораз. О томе је патријарх Гаврило у својим мемоарима записао:
Ја сам био ослобођен од стране 22. америчке дивизије генерала Коленса, који ми је одмах ставио на расположење једну вилу за становање. То је било у Кицбилу, 8. маја 1945. године. Са мном је био ослобођен епископ жички др Николај Велимировић. Моје стање здравља било је очајно…29
Тврдња љотићеваца да су ослободили патријарха Гаврила и епископа Николаја, било из логора, било генерално посматрано, последица је њиховог убеђења да је неко ко се налази под немачком контролом у ствари слободан човек. Дража је пак сматрао да се патријарх Гаврило и епископ Николај налазе у ропству све док су под немачком контролом, без обзира да ли је реч о заточеништву у манастиру, у концентрационом логору, или у неком бечком хотелу. Такво мишљење делили су и патријарх Гаврило и епископ Николај и то је, у ствари, било фактичко стање.
Патријарх Гаврило и епископ Николај страдали су од Немаца зато што нису хтели да им се покоре. Ово су делови њихове изјаве, дате тих дана Американцима:
Док смо били у Шлирзеу, Гестапо је тражио од нас да напишемо посланицу српском народу и да га окуражимо да се бори против комунизма. Да смо то учинили, ми бисмо били слободни да идемо где желимо. Ми смо категорички одбили да пишемо такву посланицу.
Док смо били у Бечу, они су предлагали патријарху да формира нову српску владу уместо генерала Недића, или најмање да формира велики национални комитет који би имао своје седиште у Љубљани и помагао би Немцима у борби против југословенских партизана. Ми смо одлучно одбијали ово, рекавши: “Ми смо духовне и религиозне вође српског народа и немамо ништа са политиком и војним пословима“.
Тада су они дошли са другим предлогом, тј. пошто је ту требало одржати Свеправославну конференцију свих избеглих епископа и свештеника из Русије, Пољске, Бугарске и других земаља, под председништвом српског патријарха, у циљу (како Клибер рече) “дискутовања унутрашњих ствари православне цркве“. Преко других агената нама је речено да је циљ ове конференције био непризнавање Свеправославне конференције која је неколико дана раније одржана у Москви, која је донела декларацију против нацизма и фашизма. Зачетник идеје о овој конференцији је био извесни румунски епископ. Српски патријарх и епископ Николај петнаест пута су одбили да приме овог човека зато што је, противно црквеном праву, на молбу др Павелића посветио новога српског епископа у Загребу (реч је о оснивању тзв. Хрватске православне цркве – прим. аут). Наравно, ми смо одбили да имамо било шта у вези са овом предложеном конференцијом, и због тога је ова одложена.
На крају нам је др Нојбахер рекао да ћемо ми бити премештени из Беча јужније. После неколико дана ми смо покренути и склоњени у Фелден… у Горицу и Трст… То је учињено у циљу да ми “наравно идемо да говоримо против светског комунизма, против кога се Немци боре“. Ми то нисмо учинили…
Они су нам понављали да је Српска национална црква била одговорна због одбијања познате прошлости између Немаца и Југославије – тј. одговорна за рат између ове две земље.30
Патријарх Гаврило и епископ Николај експонирали су се као немачки непријатељи још 27. марта 1941. године и то су остали до краја рата. Нацистички официр Тајхман известио је новембра 1941. године из Љубостиње генерала Харлода Турнера како “Николај још није напустио свој непријатељски став према Немцима“. У извештају истог официра од 8. септембра 1943. стоји да је патријарх Гаврило “англофил и има добре везе са англиканским високим клером“, а да је епископ Николај “англофилски настројен и даје потпору српском отпору против Немачке“. За епископа жичког Тајхман пише и да је у вези са наоружаним групама (четницима).31
Још док су држани у Србији, патријарх Гаврило и епископ Николај одбијали су да учине било шта што се могло тумачити у корист Немаца – једном и на личну понуду Милана Недића. Такво држање патријарха Гаврила и епископа Николаја било је у складу са њиховим убеђењима, а истовремено и са саветима које им је давао Дража.
Речи које је на помену Димитрију Љотићу 24. априла 1945. у Горици – сахрана је била сутрадан – наводно изговорио епископ Николај, спадају у ред најцитиранијих извора из Другог светског рата на нашем тлу. Ево извода из тог подужег говора:
За последњих сто педесет година, ми смо имали великих политичара, великих људи као што су Гарашанин, Јован Ристић и Никола Пашић, али то су људи били велики за своје време, и у границама Србије док је Димитрије Љотић зашао у велике кругове светске политике. То је био политичар са крстом…
О њему ће се говорити као човеку, државнику и дубоком хришћанину, и то је он био највећи. Он почиње од себе, а то користи свету. Ако почињеш од периферије, од другог, а не од себе онда не користиш никоме. То је било његово гесло… Он је био велики човек. Оно што је посадио, ухватило је дубока корена. И све што је урадио, мирисаће…
Ја верујем да је ова велика жртва капија која ће нас довести до слободе. Димитрије Љотић је капија наше нове Отаџбине…32
Владика се несумњиво држао гесла: “О покојнику све најбоље“ – али исто тако нема сумње да његове речи нису верно пренете. Говорио је “из главе“, одмах после помена отишао је у Трст, да би касно ноћу тог 24. априла стигао у Кицбил. Љотићевски идеолог Бошко Костић, који је објавио говор већ у ванредном издању “Наше борбе“ од 25. априла, дао је и објашљење о његовом настанку. После напомене да говор није чуо, јер је стигао у Горицу тек када су патријарх Гаврило и епископ Николај кретали за Трст, Костић пише:
Кад сам изашао из капеле, пришли су ми многи четници и изјавили ми саучешће. Говорили су ми: “Вредно је живети и погинути да би се чуо говор какав је малопре одржао владика Николај“. Од присутних свештеника и четника добио сам тај говор, који сам напред навео. Они су тај говор записали. Отишао сам код епископа Николаја и захвалио му на погребном слову. “Нема шта да ми се захваљујете – рекао ми је наш велики, мудри епископ – ја сам испунио своју дужност. Покојни Димитрије је био велики; ја ћу тек о њему писати. Ја ћу му споменик подићи….“33
Реч је о свештеницима и четницима Динарске дивизије, који тај наводно владичин говор потом нису објавили.
У каснијим верзијама љотићевци су тврдили да је, уместо “присутних свештеника и четника“, говор епископа Николаја “забележио прота Илија Булован из Динарске четничке дивизије“. Протојереј Велибор Џомић ово коментарише следећим речима:
Прота Илија Булован није био ни стенограф ни дактилограф него свештенослужитељ, тако да је просто немогуће бити тако брз и записати читаву беседу у тренутку док је беседник изговара. Поред тога, просто је незамисливо да један свештеник, док беседи Свети Владика Николај, хвата беседу, а не стоји поред епископа.34
Бошко Костић је затим штампао говор својој књизи “За историју наших дана“ 1949. године. У међувремену није понудио текст владици на ауторизацију. Владика, пак, овај говор није уврстио ни у једну своју књигу беседа, нити се он, на крају, нашао у његовим сабраним делима. Такође, није “тек писао“ о Љотићу, као што је наводно обећао Костићу, и није му подигао споменик – ни у форми књиге, ни од гранита.
Тако, и по рогобатном стилу (“О њему ће се говорити као човеку, државнику и дубоком хришћанину, и то је он био највећи. Он почиње од себе, а то користи свету“, итд), и по самом садржају (само за своје следбенике Љотић је био политичар светског калибра, већи и од једног Николе Пашића), види се да је овај говор заправо саставио Бошко Костић, чија књига је и иначе пуна фалсификата.
Једина политичка порука са помена Димитрију Љотићу је чињеница да патријарх Гаврило, који је био присутан, уопште није чинодејствовао.
ИЗВОРИ:
12 Зборник докумената, том 14, књига 4, 715.
13 АВИИ, ЧА, К-297, рег. бр. 23\1.
14 Зборник докумената, том 14, књига 4, 722.
15 АВИИ, ЧА, К-297, рег. бр. 23\1.
16 Зборник докумената, том 14, књига 4, 736.
17 АВИИ, ЧА, К-276, рег. бр. 16\1.
18 АВИИ, ЧА, К-297, рег. бр. 23\1.
19 Зборник докумената, том 14, књига 4, 745.
20 АВИИ, ЧА, К-276, рег. бр. 16\1.
21 АВИИ, ЧА, К-297, рег. бр. 24\1.
22 Српске новине, бр. 643, мај-јун 2008, Торонто, Канада. Према: Американски Србобран, 20. март 1956.
23 и 24 АВИИ, ЧА, К-297, рег. бр. 25\1.
25 Споменица Динарске четничке дивизије 1941-1945, друга књига, 271-275.
26 Б. Карапанџић, Грађански рат у Србији 1941-1945, 420-421.
27 Х. Нојбахер, Специјални задатак Балкан, 178. Нојбахер иначе тврди да су патријарх Гаврило и епископ Николај у Дахауу држани у логорској болници. Патријарх је, међутим, долазак у Дахау описао следећим речима: “Немци… су нас по доласку стрпали у злогласне бараке, где је живот био немогућ“. (“Мемоари патријарха српског Гаврила“, 356.)
28 В. Димитријевић, Оклеветани светац, 48-49.
29 Мемоари патријарха српског Гаврила, 357.
30, 31 В. Димитријевић, Оклеветани светац, 55-56, 43-44.
32, 33 Б. Костић, За историју наших дана, 250-256, 258.
34 Протојереј В. Џомић, Србска црква, Љотић и љотићевци, 237, 245.
(Из књиге М. Самарџића “Генерал Дража Михаиловић и општа историја четничког покрета, 5. том, стране 723-731.)
ПЕСМА ЕПИСКОПА НИКОЛАЈА О ДРАЖИ
ДРАЖИН ДУХ ГОВОРИ
1.- Ој Србијо небројено гробље,
Срби браћо заробљено робље,
Ево мене да се вама јавим,
Из овога света небескога,
У светлости Христа спаситеља,
У сијању небеске Србије.
2.- Жив сам, браћо, живљи но икада,
У друштву сам бољем нег’ икада,
У близини светитеља Саве,
Који сија као сто сунаца;
Крај мене су и Милош и Марко,
Старац Богдан са девет синова,
И сва српска крстоносна војска,
Са Косова поља широкога,
Што изгибе за крст и слободу.
3.- Око мене безбројни ускоци,
Што бранише сиротињу рају,
Кроз векове од турских зулума:
Павле Бекић, страшни војсковођа,
Два Јакшића, два хероја дивна,
Хаџи Продан, Коча Капетане,
Хаџи Ђера и Хаџи Рувиме
И Авакум, дика мученика;
4.- Карађорђе и његова војска,
Са Мишара и са Иванковца,
Кнез Алекса, страшни Бирчанине,
Голи Зека и Змај од Ноћаја,
Хајдук Вељко и Курсула Јово,
Хаџи Милош и храбра Љубица
И све српске изгинуле војске,
На Грахову, Лазу и Никшићу,
На Мишару и реци Тамишу,
На Анголи и на Мариц’ реци.
5.- Сви јунаци наши с Куманова,
С Куманова и са Облакова,
Са Битоља и с Кајмакчалана,
И босанско оковано робље,
Што му Арад беше костурница,
И сво српско нежидарско робље,
Што изгибе с глада и помора.
6. – Још су са мном сви моји четници,
Официри, храбри командири,
Што пет лета са мном четоваше,
Од тирана Србију бранише,
У биткама ил’ по тамницама,
7- Бројеви су људски премалени,
Да изброје сву небеску војску,
Сву небеску србинову војску
И вечиту светлост и красоту.
8.- Где је моја душа узлетела,
Кад ми јуде тело умртвише,
Без опела у земљу забише,
Да се мени за гроб не дознаде.
9.- Ал’ Бог види све скривене тајне,
Залуду су земље безбожничке,
Небеса се њима потсмевају,
Време иде и скоро ће доћи,
Да Србија буде слободија.
10- Ја ћу неком пријатељу своме,
На сну јавит’ и мој сан објавит,
Да се мени поје литургија,
Тога света као и онога;
Све непрапде људскe су пред Богом,
Као плева пред вихором ветра.
11.- Дрште веру, слогу и поштење,
У томе је Србину спасење;
Не жалите за нама умрлим,
Ми смо живи где се не умире;
Не жалите за душам умрлим,
Што у телу као сенке крећу,
Што сатани против Христа служе,
Против Христа и свога народа,
Што Крст ломе и грбачу гњече.
12- Храбри будте, ми смо с вама стално,
И дан и ноћ Бога прослављамо.
И сви за вас Богу се молимо,
Ми смо јачи од свих људских војски,
Ми смо ваши моћни савезници.
13.- Земља Небу одолет не може,
Нити ико небеској Србији,
Чије число премашује звезде,
Чијој сили отпори су смешни,
Јер без муке побеђује беду,
И пре битке односи победу,
СВЕ ПО ПРАВДИ БОГА ПРАВЕДНОГА
А У СЛАВУ ХРИСТА ВАСКРСЛОГА!
ВЛАДИКА НИКОЛАЈ ВЕЛИМИРОВИЋ