Писмо епископа Николаја пуковнику Дражи Михаиловићу из октобра 1941.
године до сада је цитирано у изводима, али оригинал још није објављен.
Уз оригинално писмо, које има пет страница, на овом месту “Погледи“
такође доносе:
- Прекуцани текст писма,
- Чланак “Дражини четници и црква“,
- Чланак “Патријарх Гаврило и епископ Николај у Словенији“,
- Песму епископа Николаја о Дражи.
Чланци говоре и о контактима епископа Николаја, као и патријарха Гаврила, са Дражом до краја рата.
Оригинално писмо епископа Николаја Дражи из октобра 1941:
Прекуцани текст писма:
Писмо епископа Николаја пуковнику Дражи Михаиловићу, из Манастира Љубостиња, јесени 1941. године:
1.
Додајем и ово (вероватно усменој поруци – прим. М.С.)
Шта ће нам користити земља ако се истреби народ. А истребљење народа српског сада се врши са неколико страна. Бог и народ – треба се Бога бојати и Богу молити а народ свој волети и жалити.
Али на жалост има пуно безбожника који нити се Бога боје нити народ воле и жале. Многи су од њих извукли благовремено своје породице из (…) па онда почели немилосрдно да руше туђу имовину и убијају туђе мајке, синове и кћери. Авај погибијо српска од безбожника!
2.
Неизмерно боли и мене и многе друге Србе што се у последње дане почело ово речено приписивати и Вама. Свет је у неизвесности односно Ваших планова. Да ли и зашто и Ви учествујете у борбама око Краљева, или то неко злонамерно, а у своју корист ставља под Вашу фирму? Тако и по другим местима и ова неизвесност помрачава мисли и леди срце сваког српског родољуба.
Ја се каменим у овом манастиру и само се молим Богу, за српску слогу. Ако икад она четири „С“ треба да имају неки практички и спасоносни значај то треба у овом времену.
3.
Војвода Б.Г. (Богдан Гордић – прим. М.С.) причао ми је много о Вама. С дивљењем говори о Вашој мисаоности и храбрости. Али жали што не долазите са њим у везу као и са другим чисто националним јединицама. Учините у овом правцу све што можете и то хитно. Чувајте се свих ортака, који у Бога не верују. Никад у историји нити један Србин без вере у Бога није учинио ни једно велико дело од Немање до Карађорђа и војводе Мишића. Без Бога ни преко прага – говоре Срби одувек. Зар могу радити на добро овог
4.
Божјег народа они људи који немају дубоку душу Србинову, нераскидно везани са Богом и свецима – крсном славом?
Партијанска нас завист упропастила и осрамотила. Па зар још да партијанимо? И то данас и то у Шумадији? Патриотска Босна можа данас да постане примером партијанској Шумадији. Ако, пођимо за неким примером. Ујединимо оно мало свесних народних снага, не да се са неком далеко јачим од себе боримо сада, него да одржимо што више робља српског у животу до бољих дана и за боље дане.
5.
Као кроз тунел путујемо. Али моја је непоколебива сва нада да ће Бог благи опростити нам многе и премноге грехе наше и да ће нас извести на велику свтлост. У осталом тако је прорекао и онај чудни Кремански пророк, чија су се сва прорицања до сада збила и с невероватном математичком тачношћу испунила. То није био неки гатар него прави Божји човек и визионар.
Молим Вас наредите Вашим људима да нипошто не псују светиње, да се посведневно Богу моле и своје крсне славе како могу држе. Тешко је бити прави Србин. Само прави човек може бити и прави Србин.
С поздравом и благословом
Срдачно Ваш
Еп. Николај
Бог нек Вам је на помоћи!
Дражини четници и црква
Стара четничка парола «С вером у Бога» нарочито је дошла до изражаја 1944. године, када је постало јасно да више никоме, до Господу Богу, Срби не могу да се обрате за помоћ и заштиту.
Дражи, као добром вернику, још од прве фазе рата била је значајна подршка српског патријарха Гаврила, епископа Николаја, митрополита Јосифа, као и скоро свих црквених великодостојника, свештеника и монаха. Патријарха Гаврила и епископа Николаја Немци су држали у заточеништву, али су четнички илегалци успевали да очувају везе са њима све док крајем лета 1944. године нису одведени из Србије. Митрополит Јосиф је мењао патријарха Гаврила и налазио се у Патријаршији у Београду, одакле је одржавао тајну везу како са патријархом Гаврилом и епископом Николајем, тако и са Дражом. У вези с тим, командант београдских илегалаца, мајор Жарко Тодоровић, 7. септембра 1942. године пише Дражи:
Изасланик Николаја и Јосифа молио да се утврди лозинка за људе који им се упућују са наше стране. Усталио сам лозинку «Петар Карађорђевић«. (АВИИ, ЧА, К-275, рег. бр. 12/1.)
Патријарх Гаврило и епископ Николај користили су сваку прилику да пошаљу Дражи неку поруку, икону, или макар поздрав. «Био сам код Николаја, имате поздрав», писао је Дражи, примера ради, један од истакнутих београдских илегалаца, инжењер Драгомир Томашевић, 19. септембра 1943. године. (АВИИ, ЧА, К-275, рег. бр. 13/1.)
А Дража је 15. новембра 1943. писао потпуковнику Драгутину Кесеровићу:
Пошаљите неког у манастир Љубостињу. Мајка Николајева моли да јавимо да је болесна и да јој дође монахиња Јулијана или њена мати Лидија или ма која сестра из манастира. (АВИИ, ЧА, К-278, рег. бр. 18/1.)
Нешто касније, 3. јануара 1944. године, Дража пише капетану Николи Калабићу:
Преко Вашег курира поздравите много епископа Николаја. Кажите му да не брине. Држимо тачно свој пут и на том путу ћемо истрајати Божјом помоћи. (АВИИ, ЧА, К-276, рег. бр. 1/1.)
Преко илегалаца мајора Драгише Ракића, команданта Војводине, патријарх Гаврило је послао следеће писмо Дражи, које је потпуковник Лалатовић проследио 31. јануара 1944. године:
Српско Богојављење 1944. године. Велика страдања крсног распећа која преживљује благочестиви српски народ на својој Голготи мученичке данашњице падају тешким болом и раздиру неизмерном тугом срце српског патријарха. Немајући могућности да ублажи и олакша чемерну судбину свога свештенства и народа, свестан своје заклетве, позива дужности и части он је радије остао сужањ у затвору, него да буде на престолу издајник и сарадник са извесним, који свесно или несвесно измећаре џелатима свог народа.
У чврстој вери и непоколебивој нади да ће доћи дан Васкрса народне и државне слободе и срећне будућности српског народа, а сматрајући верност светосавској цркви, своме узвишеном Краљу и љубљеној Отаџбини као највећи свој идеал и своју дужност, он остаје у овом своме ставу бескомпромисно и после 33 месеца свога заточеничког живота, јер једанпут само човек умире, па треба умрети часно, поштено, српски и хришћански кад дође тај удес судбине.
Уз топли архипастирски благослов и искрени братски поздрав, са дубоким поштовањем и великим дивљењем великом Чичи и његовим херојским саборцима доставити одговор. Патријарх Гаврило. (АВИИ, ЧА, К-276, рег. бр. 3/1.)
Истовремено, поруку Дражи послао је и епископ Николај: “Они који су ухапшени без кривице, ако буду ослобођени без икаквих услова, продужиће као и до сада на светосавском путу, а временом остале комбинације. Деда – Чичи.“
Потпуковник Лалатовић је такође писао: “Штаб Војводине даље извештава. Ваша директива достављена овоме штабу за заточенике (патријарха Гаврила и епископа Николаја – прим. М.С.) пренета је њима ускоро ових дана и очекује се одговор. Ваше тражење њихове поруке англиканској цркви биће им достављено најдаље 29. о.м. чим се добије који од ових одговора доставиће се. Сем овога владика Николај молио је да поручите Њ. В. Краљу да откупи задужбину Краља Милутина, коју су Грци у неколико махова нудили на продају другим народима. Владика Николај сматра да би овај гест Њ. В. Краља (био) од великог значаја за народну ствар, а њему лично било би од Бога благословено.“ (АВИИ, ЧА, K-276, рг. бр. 3/1.)
“Извесни“ из патријарховог писма су Недић и Љотић, а “велики Чича“ је, наравно, Дража.
Иначе, шифра владике Николаја за везу са четницима била је Деда.
Максимално ангажовање Српске православне цркве у покрету Дража је наредио 21. фебруара 1944. године, следећом наредбом свим командантима:
Света православна црква учествује са нама само преко појединаца. Потребно је да ступи сада у наше редове целом својом организацијом. Сваки корпус, по могућству и бригада, треба да имају свештеника или калуђера. Њихове породице имају бити обезбеђене, а они да чинодејствују у народу и бесплатно. Сви свештеници имају да буду илегални. Пре одласка у шуму нека то изврше у сагласности са владикама.
У свима корпусима обележити значајна места спомен капелама, у којима Равна Гора посвећује Видовдан. Капеле да буду брвнаре покривене шиндром. Понављам брвнаре покривене шиндром. Унутрашњи простор осам пута 12 метара. Иконостас од дрвета са троја врата. На иконостасу окачене иконе. Главна врата за улаз у цркву са задње стране, а између олтара и леве певнице. Према северу једна мала врата за излаз после причешћа.
Ове спомен капеле командати ће подизати у споразуму са свештеником. Командати ће известити да ли имају свештенике по корпусима и бригадама. Свештеници треба да одговарају следећим условима: да нису склони пићу и да нису уопште укаљани. Поред чинодејства свештеници имају следеће дужности: пропаганду за сузбијање псовки и неморала, као и за ширење трезвености, на организацији помоћи санитетске службе, нарочито преко женске омладинске организације по селима, у вези са равногорским одборима. Они су референти за помоћ породицама погинулих и умрлих и воде евиденцију о указаној братској помоћи. Да држе моралне проповеди у цркви и ван цркве и у народу. У трупу узимати првенствено млађе свештенике. Њихови заступници у парохијама помагаће њихове породице по црквеним прописима.
О успеху овога рада стално ме извештавати. Напомињем да у народу има много некрштене деце, нарочито у Босни, као и невенчаних дивљих бракова. Дивље бракове озаконити венчањем.
Скрећем пажњу командантима да је на овај начин ангажовање цркве веома потребно као врста наше убедљиве пропаганде ко смо и шта смо. (АВИИ, ЧА, К-278, рег. бр. 18/1.)
Колико је познато, до данас су сачуване четири цркве брвнаре које су направили четници. Једна се налази у селу Пајазитово код Крагујевца и она је задужбина Шумадијске групе корпуса, друга, задужбина Церско-мајевичке групе корпуса, налази се на планини Бобији («Рачићева црква»), треће је код Коцељеве (Мачвански корпус) а четврта на Требевићу (Романијски корпус). Комунисти су 1948. године срушили цркву у селу Коморане код Крагујевца, задужбину Левачке бригаде 1. шумадијског корпуса. Сачувана је фотографија ове брвнаре, а на истом месту сада се гради нова црква. Комунисти су срушили и цркву коју су Калабићеви четници зидали на Краљевом брду код Ваљева. Ова црква била је од тврдог материјала. (Албум српских четника генерала Драже Михаиловића у 1.000 слика, први том, 327; М. Самарџић, Истина о Калабићу, 224.)
Као и ранијих година, у време божићних и васкршњих празника четничке радио станице преносиле су бројне депеше са честиткама, а Дража је слао божићне и васкршње посланица. Дражина божићна посланица за 1944. годину, послата свим радио станицама 3. јануара, гласи:
Најтоплије честитам светле празнике Христовог рођења свима борцима Југословенске војске у Отаџбини, са жељом да у Новој години постигнемо коначног успеха у нашој борби за Краља и Отаџбину. Уверен сам да ћемо у овој години победити све наше непријатеље и да ћемо у овој години извојевати слободу. Да живи Њ. В. Краљ Петар Други! Да живи Југословенска војска у Отаџбини». (АВИИ, ЧА, К-278, рег. бр. 18/1.)
Васкршњу посланицу Дража је послао 15. априла. Она гласи:
Свима старешинама и војницима наше храбре војске честитам наступајуће светле празнике Христовог Воскрсења са жељом за скоро срећно окончање праведне борбе коју водимо већ четврту годину. Нека нам свима ови светли празници Христовог Воскресења дају нове подстреке да изборимо коначну победу за добро нашег народа и омиљеног Краља, који на својим младим плећима у иностранству носи тешки терет брига и послова за свој народ, своју земљу, и нека нам свима ови празници донесу још елана, снаге и слоге, да истрајемо до коначне победе, од које ће зависити будућност народа.
Пребродили смо много времена и много тешкоћа и остало је још кратко време до освитка слободе. Доћи ће бољи дани целом народу.
Јунаци, ви сте дугим и тешким борбама до сада задивили цео свет. Надам се и с правом очекујем да ће ваша јуначка срца и челичне мишиће и од сада показати да сте били достојни дивљења и поштовања. Наш народ од вас очекује слободу. Од вас треба покољења да живе.
Јунаци, будите поносни и горди што нам је судбина доделила овај тешки задатак, али задатак пун славе и части. Само напред, победа је наша. Тешкоће су пролазне. Ја сам са вама.
Христос Воскресе, јунаци!
Да живи Његово Величанство краљ Петар Други!
Ђенерал Михаиловић. (АВИИ, ЧА, К-278, рег. бр. 18/1.)
После неког времена, по приспећу одговора са свих страна, Дража би поново слао распис свим командантима. Примера ради, ово је његов распис од 26. априла 1944. године:
Поводом ускршњих честитки свима изражавам своју најтоплију благодарност. Нарочито ме радује што јасно видим готовост и крајњу решеност на све напоре за опште добро Краља и народа. Бићу веран тумач ове одлучности код Његовог Величанства Краља Петра Другог, нашег Врховног команданта. Издржаћемо и победићемо, само напред. Да живи Његово Величанство Краљ Петар Други! Да живи Краљевина Југославија! Ђенерал Михаиловић. (АВИИ, ЧА, К-278, рег. бр. 18/1.)
Ранијих година војници и официри постили су и причешћивали се по својој вољи, док је уочи Васкрса 1944. године Дража наредио обавезан пост и причест за све. Ово је његова наредба од 22. фебруара:
Пошто ускоро наступа Ускршњи пост, наређујем да се обавезно пости прва и последња недеља. Понављам прва и последња недеља. Ово важи за све старешине и војнике. Последње недеље да се обави причест обавезно за све. Скрећем пажњу командантима да је ово потребно из верских разлога, као и у циљу пропаганде и економије. Стога да то команданти објасне потчињеном људству, а никако да прете смртном казном. За време целог поста сем тога да се пости свака среда и петак. (АВИИ, ЧА, К-278, рег. бр. 18/1.)
Касније, Дража је добио низ извештаја о причесту четника, а истовремено и народа. Уз причест је често организована заклетва регрута који пре рата нису служили војску, тј. који нису имали прилике да се закуну на верност краљу и отаџбини. Масовне заклетве регрута, увек уз чинодејствовање свештеника, обављане су још од почетка рата. Свештенство је служило и у другим приликама, попут прослава српске војничке славе, Видовдана. Колико је познато, најмасовнија је била прослава Видовдана коју је организовао 2. равногорски корпус, 28. јуна 1944. године у селу Лазац, на планини Јелици. На фотографијама се види да је скупу присуствовало преко 10.000 војника и цивила. Са велике, украшене бине, говорници су се обраћали присутнима уз помоћ микрофона и појачала. Службу Божију служила су 23 свештеника. (Албум српских четника генерала Драже Михаиловића у 1.000 слика, први том, 205-209.)
Од јуна 1944. године у манастиру Каленић организован је мисионарски курс, који је водио јеромонах Јован Рапајић. Наредбу свим командантима, да на курс пошаљу одабране људе, Дража је издао 3. јуна:
За активирање верског мисионарства сваки корпус послаће на курс погодне људе за верски рад у јединицама и међу народом и то на сваки срез по једнога. Особине које треба да имају кандидати: да су интелигентни, са више разреда гимназије, да су побожни и да хоће да пропагирају побожност. На прво место у обзир долазе учитељи, професори и богослови. Кандидате упутити тако да најдаље до 15. буду на терену 1. шумадијског корпуса. Команданти корпуса ће ангажовати да се кандидати упуте безусловно и на време, а до 10. јуна известиће о избору Врховну команду. (АВИИ, ЧА, К-278, рег. бр. 18/1.)
Курс је трајао две недеље. Дража је 4. јула наредио потпуковнику Кесеровићу да три припадника његовог корпуса, која су завршила курс – Радомира Марића, Драгољуба Станковића и Драгомира Наранџића – пошаље у Источну Босну, у штаб потпуковника Остојића. (АВИИ, ЧА, К-278, рег. бр. 18/1.)
Касније, јеромонах Рапајић је отишао на службу у Врховну команду, где је био један од верских референата. Главни верски референт Врховне команде био је протојереј Будимир Соколовић. На крају рата, комунисти су убили Рапајића и Соколовића и још два верска референта Врховне команде: јеромонаха Јелисија Поповића из манастира Благовештење и протојереја Јустин Ђ. Илкића.
Као и кроз читаву српску историју, и у Другом светском рату свештеници су се ангажовали и у борбеним јединицама, често на командним положајима.
Најпознатији свештеник који је мантију заменио пушком био је војвода (мајор) Момчило Ђујић, командант Динарске четничке дивизије.
Прота Сава Божић, мајор по чину, био је командант Требавског корпуса. Одредом Трабаваца послатим у помоћ четницима на Мајевици крајем 1942. године командовао је поп Димитрије Стефановић, који је том приликом погинуо. У Требавском корпусу борио се и резервни капетан поп Милош Ботић.
Поп Радојица Перишић био је један од вођа устанка у Херцеговини 1941. године, а касније, током читавог рата, један од најпоузданијих борбених команданата. Године 1942. добио је звање четничког војводе.
Резервни поручник поп Селимир Поповић, рођен у селу Штављу код Сјенице, организовао је одбрану Срба од муслимана од првих дана рата 1941. године. Постао је командант четничког одреда на том терену, а после је био командант позадине Сјеничке бригаде и једног батаљона у овој бригади.
Командант Јадарске бригаде Церског корпуса био је резервни капетан јеромонах Георгије Бојић «ЏиЏа», предратни игуман манастира Троноша.
Прота Андра Божић из Бадњевца и поп Јован Кнежевић из Крагујевца били су први организатори Дражиног покрета у Шумадији. Стрељали су их Немци 21. октобра 1941. године у Шумарицама. Дан раније Немци су стрељали и попа Драгоја Алексића, код кога су пронашли муницију. Сва три свештеника били су сарадници капетана Душана Смиљанића, команданта Гружанског четничког одреда.
Командир одељења за препаде на немачке траснпортне возове у околини Лапова био је јеромонах Никанор Паљић из манастира Враћевшница, који је за свог помоћника узео Мићу Вељковића «Калуђера».
Монах и свештеник у цркви у селу Личје Петроније Миљковић најпре је организовао Пећенчеве четнике у нишком Заплању, а потом прелази у Дражин покрет. Био је један од организатора Чегарског корпуса и војни свештеник Нишавског корпуса. Комунисти су га заробили и стрељали јула 1944. у Доњем Драговљу. Миљковић је иначе учествовао у Првом светском рату као официр српске војске. Напустио је војску и замонашио се после рата, када је имао чин мајора.
Блачки парох Михаило Поповић, «Мика Јастреб», 1941. године је командовао Пећанчевим Блачким одредом, а потом прелази у Дражин Топлички корпус. Убијен је од комуниста пред крај рата.
Прокупачки парох Слободан Станковић био је први организатор Дражиног покрета у Топлици и Бублици. Заробили су га и стрељали комунисти септембра 1942, на Малом Јастрепцу. У то време био је војни свештеник Топличког корпуса.
Медвеђански парох Вучедол Караусић 1941. године био је Пећанчев четник, а потом прелази у Дражину организацију. Заробили су га Бугари и предали Немцима, који су га стрељали 2. децембра 1942. године у Лесковцу.
Поп Миладин Петровић из Доње Лепенице код Српца, предратни члан четничке организације, као избеглица најпре је био на служби у Чегарском корпусу. Рањен је 1943. године, а потом се враћа у родни крај и постаје војни свештеник и члан војног суда Средњобосанског корпуса. Убијен је од комуниста 1946. године. Његови посмртни остаци пронађени су 1999. године, када је ексхумиран и сахрањен.
Милослав Самарџић
ПАТРИЈАРХ ГАВРИЛО И ЕПИСКОП НИКОЛАЈ У СЛОВЕНИЈИ
Српског патријарха Гаврила Дожића и епископа Николаја Велимировића Немци су целог рата држали под стражом, у неколико манастира у Србији, да би их септембра 1944. године одвели у концентрациони логор Дахау. Почетком децембра 1944. године, др Херман Нојбахер, немачки министар задужен за Балкан, изводи црквене великодостојнике из Дахауа и одводи их у једно баварско село, па у Аустрију. Намера немачког министра била је да употреби српског патријарха и најпознатијег владику у немачкој пропаганди, а у сарадњи са Димитријем Љотићем и Миланом Недићем, док је Дража настојао да то осујети.
Дража је и у ово доба успевао да одржи контакт са патријархом Гаврилом и епископом Николајем. “Овде је стигао др Џаковић Митар и вели да је ишао по наређењу код патријарха“, известио је Дражу војвода Јевђевић 28. децембра 1944. године, из Словеније.12
После три дана, 1. јануара 1945, Дража је питао Јевђевића какве је вести донео др Џаковић, који је иначе био патријархов рођак и секретар.13
“Патријарх јавио др Џаковићу 17. децембра да до краја у добру и злу остаје са Вама“, одговорио је Јевђевић Дражи 6. јануара.14
Сутрадан, 7. јануара, Дража је писао Јевђевићу да нема потребе слати у иностранство млађе и непознате особе, што је он предлагао, настављајући: “Кад би могли послати Ацу Станојевића (председника Народне радикалне странке – прим. аут), владику Николаја и људе који у свету имају име, била би друга ствар“.15
Нешто касније, 16. јануара, Јевђевић је писао Дражи:
Данас сам послао у Минхен др Џаковића код патријарха да поднесе писмену патријархову изјаву противу Тита, а за Вас и наш покрет.16
После два дана, са радио станице војводе Ђујића Дражи се јавио и др Митар Џаковић. Писао је да је добио дозволу од Нојбахера да оде код патријарха, додајући: “Патријарху и Николају изнећу све што треба. По повратку известићу Вас о свему“.17
Дражин одговор војводи Јевђевићу, послат 23. јануара, садржи његов карактеристичан став по овом питању.
Патријарх не може давати никакве изјаве противу Тита, а у нашу корист, све док је у ропству. Ако би случајно др Џаковић такву изјаву донео, не сме се објављивати.18
Јевђевић је 25. јануара одговорио да је “патријарх по жељи Љотића доведен у Беч“, као и да је послао Џаковића да му пренесе Дражино мишљење.19
А ово је Јевђевићев радиограм Дражи од 31. јануара:
У среду стиже министар Нојбахер са Љотићем и Недићем. Изгледа да долази и патријарх. Предузео сам све да ми политички не будемо изиграни и тражио у вези тога објашњење са Ђујићем. Поводом вести љотићеваца да ће образовати владу у коју ће ући Ђујић уз благослов патријарха, имао сам дуг разговор са Ђујићем. Ђујић је изјавио да неће ући у ма какву политичку комбинацију са Љотићем. То ће саопштити Љотићу. Према томе са те стране нема никаквих разлога узнемирењу.20
Патријарх Гаврило и епископ Николај тада ипак нису дошли у Словенију. Свој став о њима Дража је поновио и војводи Ђујићу, у радиограму од 24. фебруара 1945:
Ако извучете патријарха и Николаја могу Вам много користити, али пазите да се они нигде не појављују где би се могло тумачити као ма и најмања корист за Немачку. Они морају да своје име сачувају потпуно светло за будућност. Ако стигну до Вас поздравите их и молите благослов.21
Познато је и једно Дражино писмо епископу Николају из овог доба, послато 18. марта 1945. године. Дража је писао:
Ваше Преосвештенство,
Са великом радошћу примио сам Ваше поруке и Ваше мудре савете, који одговарају потпуно и нашем гледању на данашњу ситуацију. Са радошћу могу да Вас обавестим, да ја непоколебиво стојим на становишту и видим потребу да наш цео српски народ мора бити уједињен у борби за потпуну слободу нашег народа. Могу да Вас обавестим, да је то јединство на терену већ давно остварено и данас сав српски народ је уједињен под заставом на којој је написано “Са вером у Бога за Краља и нашу прадедовску веру, која нас је, кроз нашу тешку али славну историју, водила и извела на прави пут“.
Могу Вам јавити да наш народ подноси данас тешка страдања и искушења, али га то челичи за нове задатке пред којима се налази.
Ми смо испуњени вером и надом да су искушења, која је Господ Бог доделио као казну нашем народу, при крају, и да свиће зора која ће озарити и испунити радошћу васколики наш народ.
Са нама су сви честити синови нашег народа и ми данас, водећи ову тешку али часну борбу, само вршимо оно што наш народ жели и тражи од нас. Дубоко смо уверени да ћемо уз помоћ Господа Бога и наше свете Цркве, и са Вашим благословом и моралном помоћи, ускоро видети остварене наше идеале.
Ваш дарак у марамицама много ме је обрадовао и ја Вам од срца благодарим на овој Вашој лепој пажњи.
Коста ме је обавестио о свима разговорима са Вама, а његов познаник је рекао, да ће Вам бити пружена могућност да одете у иностранство. Ја мислим да би то било од велике користи за нашу националну ствар, јер бисте Ви, Вашим именом и ауторитетом, који је на нашу срећу велики, могли утицати на оне кругове који још нису променили своје гледање на наш проблем.
По мом мишљењу, корисно би било да одете у Швајцарску и даље у Америку, јер бисте одатле без сметње могли да успоставите везе на свим странама. Мислим да сада још није моменат да идете у Енглеску, јер се бојим да би Вам рад тамо био спутаван, пошто њихова висока политика још није скренула са досадашње линије, иако се очекује да ће доскора до тога доћи.
Подвлачим да сам дубоко уверен да ће Ваш рад у иностранству бити од велике користи и да ће утицати и на оне кругове који још нису своје гледиште променили.
Моји борци и ја смо Вам дубоко захвални на благослову и поздравима и молимо Вас да се молите Господу Богу за успех наше борбе, као и за Ваш благослов нашем даљем раду.
Шаљем Вам синовске поздраве мојих бораца и личне моје, љубећи Вам десницу.
Ваш одани Драгољуб Михаиловић.22
Коста је Бошко Костић, вођа Љотићеве делегације, која је тих дана долазила у Дражину Врховну команду.
Основну идеју – да патријарх Гаврило и епископ Николај треба што пре да оду на Запад, Дража је изложио и у радиограму генералу Миодрагу Дамјановићу, од 3. априла 1945. године.23
С друге стране, како би Љотић и његови људи за свој план придобили
војводу Ђујића, њему је саопштено да су по среди заправо преговори о
преласку извесних немачких јединица Западним савезницима. Ђујић је то
пренео Дражи, али му је он 26. марта одговорио: “Треба да дате конкретне
податке које су те јединице које би пришле Американцима.
Англоамериканци траже увек врло конкретне извештаје. Ја ћу им доставити
ово, али то није довољно за њих.“24
Војвода Ђујић је у Словенији разговарао са Нојбахером и мајором грофом Чернином, ађутантом команданта немачких снага у тој области, генерала Глобочника. У једном мемораском запису, Ђујић детаљно описује како је са Чернином и Димитријем Љотићем отишао у Фелден, у Аустрију, по патријарха Гаврила и епископа Николаја. После извесног времена, војводе Ђујић и Јевђевић, генерал Миодраг Дамјановић и Димитрије Љотић, склопили су у Словенији договор са Нојбахером, који је укључивао његов прелазак код Енглеза, а истовремено и пребацивање патријарха Гаврила и епископа Николаја у Швајцарску. Војвода Ђујић наставља:
Коначно, ово је скројено: Нојбахер ће `одбећи Савезницима` као Рудолф Хес што је 10. маја 1941. `пребјегао` Енглезима. Али, Нојбахер ће то урадити сасвим из других разлога: да спаси Аустрију и Беч од даљих савезничких бомбардовања, и да нама Србима учини `историјску услугу` и пребаци у Швајцарску патријарха и Николаја. У том знаку начињен је план, дуго и озбиљно проучаван, извршене све припреме и заказан у мом штабу код Горице састанак и опроштајно вече. На састанак су дошли ђенерал Дамјановић и Јевђо и дуго смо чекали да стигне Димитрије Љотић, главни архитект пута наших духовника у Швајцарску. Међутим, у касне сате ноћи стигла је моја теренска патрола и обавестила нас да је Љотић погинуо у аутомобилској несрећи. Зато је пут одложен да би Љотића сахранили. Био је то дан 24. априла…25
Димитрије Љотић је погинуо у саобраћајној несрећи 23. априла 1945. године, касно увече, око 22 сата, на друму Илирска Бистрица – Горица. Сутрадан му је у Светом Петру код Горице одржан помен, после кога је Нојбахер одвео патријарха Гаврила и епископа Николаја у Кицбил, али ипак не и у Швајцарску.
Љотићевци су касније писали да су они ослободили патријарха Гаврила и епископа Николаја из концентрационог логора. Према Карапанџићу, Љотић је још од доласка на Словеначко приморје молио Нојбахара да “убеди одговарајуће немачке факторе“ како је “по морал и успех српских националних снага у Словенији потребно да се пусте на слободу патријарх Гаврило Дожић и епископ жички др Николај Велимировић“. “Љотић је успео“, пише затим Карапанџић, па су духовници пуштени из Дахауа, да би онда, “на стална Љотићева заузимања, др Нојбахер од својих надлежних успео да измоли дозволу, да се патријарх и епископ Николај пошаљу у Словенију“. У Словенији, они су на посебним састанцима наводно подржали Љотићеве планове, “бодрећи га да истраје у својим настојањима“. Најзад, Карапанџић пише како је један од Љотићевих мотива за довођење два духовника у Словенију, био тај да их пребаци “иза фронта на савезничку страну, јер је дубоко веровао да ће код Савезника моћи много да учине за националну антикомунистичку борбу“.26
Др Херман Нојбахер у својим мемоарима не помиње Љотића у овом контексту. Он пише да је избављење патријарха Гаврила и епископа Николаја из Дахауа било његова идеја. Не говорећи о мотивима, немачки министар тврди да се за ослобођење патријарха и владике заложио чим је сазнао да се налазе у логору, новембра 1944. године, када се вратио у Беч. Он даље наводи:
Гаврило и Николај су у политичким активностима показали највећу уздржаност. До њих је стигао позив Срба, који су се нашли у Истри, да их посете. То су они и урадили. Био је то април 1945… Осећали су да су политички веома експонирани и због тога мета многима, па су тражили да се што пре вратимо у Аустрију. Од Гаврила и Николаја сам се растао у Кицбилу. Ја сам убрзо био интерниран…27
Митар Џаковић пише да боравак духовника у Словенији заправо “није био никако по вољи Немцима“. Према његовом сведочењу, Немци их не би ни пустили међу Србе и Словенце, али је војвода Ђујић дошао у Фелден са оружаном пратњом. После оштре свађе између Ђујића и Чернија, стигао је генерал Глобочник, коме је Ђујић рекао: “Ако Немци намеравају да их врате у Немачку овако болесне, онда се варате! Гарантујем ако се то деси да ћемо вас напасти свим нашим снагама“. Глобочник је отишао да телефонира и није се вратио, а око један сат иза поноћи колона је кренула према Горици. (Ђујић је пред Глобочником говорио о Немцима у трећем лицу, јер је он био Словенац.)
Раније датим обећањима о пребацивању духовника у Швајцарску, ради њиховог лечења, Немци су се вратили априла месеца, јер им нису била по вољи “окупљања Срба и разговори са Словенцима“, наводи даље Џаковић. Када је мајор Черни рекао да је дозвола за овај пут најзад стигла, патријарх Гаврило и епископ Николај нису поверовали, мислећи да су то “немачке смицалице, само да би их уклонили из Словеније“. Зато је Чернијево обећање морао да понови Нојбахер, који их је “преклињао да приме понуду“. Џаковић пише да су патријарх и епископ “на крају морали пристати“, али испоставило се да су Немци опет слагали. Духовнике су држали у Кицбилу од 24. априла до краја рата, одбијајући под разним изговорима да их пребаце у Швајцарску.28
Тако је истинско ослобођење патријарха Гаврила и епископа Николаја из заробљеништва везано за немачки пораз. О томе је патријарх Гаврило у својим мемоарима записао:
Ја сам био ослобођен од стране 22. америчке дивизије генерала Коленса, који ми је одмах ставио на расположење једну вилу за становање. То је било у Кицбилу, 8. маја 1945. године. Са мном је био ослобођен епископ жички др Николај Велимировић. Моје стање здравља било је очајно…29
Тврдња љотићеваца да су ослободили патријарха Гаврила и епископа Николаја, било из логора, било генерално посматрано, последица је њиховог убеђења да је неко ко се налази под немачком контролом у ствари слободан човек. Дража је пак сматрао да се патријарх Гаврило и епископ Николај налазе у ропству све док су под немачком контролом, без обзира да ли је реч о заточеништву у манастиру, у концентрационом логору, или у неком бечком хотелу. Такво мишљење делили су и патријарх Гаврило и епископ Николај и то је, у ствари, било фактичко стање.
Патријарх Гаврило и епископ Николај страдали су од Немаца зато што нису хтели да им се покоре. Ово су делови њихове изјаве, дате тих дана Американцима:
Док смо били у Шлирзеу, Гестапо је тражио од нас да напишемо посланицу српском народу и да га окуражимо да се бори против комунизма. Да смо то учинили, ми бисмо били слободни да идемо где желимо. Ми смо категорички одбили да пишемо такву посланицу.
Док смо били у Бечу, они су предлагали патријарху да формира нову српску владу уместо генерала Недића, или најмање да формира велики национални комитет који би имао своје седиште у Љубљани и помагао би Немцима у борби против југословенских партизана. Ми смо одлучно одбијали ово, рекавши: “Ми смо духовне и религиозне вође српског народа и немамо ништа са политиком и војним пословима“.
Тада су они дошли са другим предлогом, тј. пошто је ту требало одржати Свеправославну конференцију свих избеглих епископа и свештеника из Русије, Пољске, Бугарске и других земаља, под председништвом српског патријарха, у циљу (како Клибер рече) “дискутовања унутрашњих ствари православне цркве“. Преко других агената нама је речено да је циљ ове конференције био непризнавање Свеправославне конференције која је неколико дана раније одржана у Москви, која је донела декларацију против нацизма и фашизма. Зачетник идеје о овој конференцији је био извесни румунски епископ. Српски патријарх и епископ Николај петнаест пута су одбили да приме овог човека зато што је, противно црквеном праву, на молбу др Павелића посветио новога српског епископа у Загребу (реч је о оснивању тзв. Хрватске православне цркве – прим. аут). Наравно, ми смо одбили да имамо било шта у вези са овом предложеном конференцијом, и због тога је ова одложена.
На крају нам је др Нојбахер рекао да ћемо ми бити премештени из Беча јужније. После неколико дана ми смо покренути и склоњени у Фелден… у Горицу и Трст… То је учињено у циљу да ми “наравно идемо да говоримо против светског комунизма, против кога се Немци боре“. Ми то нисмо учинили…
Они су нам понављали да је Српска национална црква била одговорна због одбијања познате прошлости између Немаца и Југославије – тј. одговорна за рат између ове две земље.30
Патријарх Гаврило и епископ Николај експонирали су се као немачки непријатељи још 27. марта 1941. године и то су остали до краја рата. Нацистички официр Тајхман известио је новембра 1941. године из Љубостиње генерала Харлода Турнера како “Николај још није напустио свој непријатељски став према Немцима“. У извештају истог официра од 8. септембра 1943. стоји да је патријарх Гаврило “англофил и има добре везе са англиканским високим клером“, а да је епископ Николај “англофилски настројен и даје потпору српском отпору против Немачке“. За епископа жичког Тајхман пише и да је у вези са наоружаним групама (четницима).31
Још док су држани у Србији, патријарх Гаврило и епископ Николај одбијали су да учине било шта што се могло тумачити у корист Немаца – једном и на личну понуду Милана Недића. Такво држање патријарха Гаврила и епископа Николаја било је у складу са њиховим убеђењима, а истовремено и са саветима које им је давао Дража.
Речи које је на помену Димитрију Љотићу 24. априла 1945. у Горици – сахрана је била сутрадан – наводно изговорио епископ Николај, спадају у ред најцитиранијих извора из Другог светског рата на нашем тлу. Ево извода из тог подужег говора:
За последњих сто педесет година, ми смо имали великих политичара, великих људи као што су Гарашанин, Јован Ристић и Никола Пашић, али то су људи били велики за своје време, и у границама Србије док је Димитрије Љотић зашао у велике кругове светске политике. То је био политичар са крстом…
О њему ће се говорити као човеку, државнику и дубоком хришћанину, и то је он био највећи. Он почиње од себе, а то користи свету. Ако почињеш од периферије, од другог, а не од себе онда не користиш никоме. То је било његово гесло… Он је био велики човек. Оно што је посадио, ухватило је дубока корена. И све што је урадио, мирисаће…
Ја верујем да је ова велика жртва капија која ће нас довести до слободе. Димитрије Љотић је капија наше нове Отаџбине…32
Владика се несумњиво држао гесла: “О покојнику све најбоље“ – али исто тако нема сумње да његове речи нису верно пренете. Говорио је “из главе“, одмах после помена отишао је у Трст, да би касно ноћу тог 24. априла стигао у Кицбил. Љотићевски идеолог Бошко Костић, који је објавио говор већ у ванредном издању “Наше борбе“ од 25. априла, дао је и објашљење о његовом настанку. После напомене да говор није чуо, јер је стигао у Горицу тек када су патријарх Гаврило и епископ Николај кретали за Трст, Костић пише:
Кад сам изашао из капеле, пришли су ми многи четници и изјавили ми саучешће. Говорили су ми: “Вредно је живети и погинути да би се чуо говор какав је малопре одржао владика Николај“. Од присутних свештеника и четника добио сам тај говор, који сам напред навео. Они су тај говор записали. Отишао сам код епископа Николаја и захвалио му на погребном слову. “Нема шта да ми се захваљујете – рекао ми је наш велики, мудри епископ – ја сам испунио своју дужност. Покојни Димитрије је био велики; ја ћу тек о њему писати. Ја ћу му споменик подићи….“33
Реч је о свештеницима и четницима Динарске дивизије, који тај наводно владичин говор потом нису објавили.
У каснијим верзијама љотићевци су тврдили да је, уместо “присутних свештеника и четника“, говор епископа Николаја “забележио прота Илија Булован из Динарске четничке дивизије“. Протојереј Велибор Џомић ово коментарише следећим речима:
Прота Илија Булован није био ни стенограф ни дактилограф него свештенослужитељ, тако да је просто немогуће бити тако брз и записати читаву беседу у тренутку док је беседник изговара. Поред тога, просто је незамисливо да један свештеник, док беседи Свети Владика Николај, хвата беседу, а не стоји поред епископа.34
Бошко Костић је затим штампао говор својој књизи “За историју наших дана“ 1949. године. У међувремену није понудио текст владици на ауторизацију. Владика, пак, овај говор није уврстио ни у једну своју књигу беседа, нити се он, на крају, нашао у његовим сабраним делима. Такође, није “тек писао“ о Љотићу, као што је наводно обећао Костићу, и није му подигао споменик – ни у форми књиге, ни од гранита.
Тако, и по рогобатном стилу (“О њему ће се говорити као човеку, државнику и дубоком хришћанину, и то је он био највећи. Он почиње од себе, а то користи свету“, итд), и по самом садржају (само за своје следбенике Љотић је био политичар светског калибра, већи и од једног Николе Пашића), види се да је овај говор заправо саставио Бошко Костић, чија књига је и иначе пуна фалсификата.
Једина политичка порука са помена Димитрију Љотићу је чињеница да патријарх Гаврило, који је био присутан, уопште није чинодејствовао.
ИЗВОРИ:
12 Зборник докумената, том 14, књига 4, 715.
13 АВИИ, ЧА, К-297, рег. бр. 23\1.
14 Зборник докумената, том 14, књига 4, 722.
15 АВИИ, ЧА, К-297, рег. бр. 23\1.
16 Зборник докумената, том 14, књига 4, 736.
17 АВИИ, ЧА, К-276, рег. бр. 16\1.
18 АВИИ, ЧА, К-297, рег. бр. 23\1.
19 Зборник докумената, том 14, књига 4, 745.
20 АВИИ, ЧА, К-276, рег. бр. 16\1.
21 АВИИ, ЧА, К-297, рег. бр. 24\1.
22 Српске новине, бр. 643, мај-јун 2008, Торонто, Канада. Према: Американски Србобран, 20. март 1956.
23 и 24 АВИИ, ЧА, К-297, рег. бр. 25\1.
25 Споменица Динарске четничке дивизије 1941-1945, друга књига, 271-275.
26 Б. Карапанџић, Грађански рат у Србији 1941-1945, 420-421.
27 Х. Нојбахер, Специјални задатак Балкан, 178. Нојбахер иначе тврди да су патријарх Гаврило и епископ Николај у Дахауу држани у логорској болници. Патријарх је, међутим, долазак у Дахау описао следећим речима: “Немци… су нас по доласку стрпали у злогласне бараке, где је живот био немогућ“. (“Мемоари патријарха српског Гаврила“, 356.)
28 В. Димитријевић, Оклеветани светац, 48-49.
29 Мемоари патријарха српског Гаврила, 357.
30, 31 В. Димитријевић, Оклеветани светац, 55-56, 43-44.
32, 33 Б. Костић, За историју наших дана, 250-256, 258.
34 Протојереј В. Џомић, Србска црква, Љотић и љотићевци, 237, 245.
(Из књиге М. Самарџића “Генерал Дража Михаиловић и општа историја четничког покрета, 5. том, стране 723-731.)
ПЕСМА ЕПИСКОПА НИКОЛАЈА О ДРАЖИ
ДРАЖИН ДУХ ГОВОРИ
1.- Ој Србијо небројено гробље,
Срби браћо заробљено робље,
Ево мене да се вама јавим,
Из овога света небескога,
У светлости Христа спаситеља,
У сијању небеске Србије.
2.- Жив сам, браћо, живљи но икада,
У друштву сам бољем нег’ икада,
У близини светитеља Саве,
Који сија као сто сунаца;
Крај мене су и Милош и Марко,
Старац Богдан са девет синова,
И сва српска крстоносна војска,
Са Косова поља широкога,
Што изгибе за крст и слободу.
3.- Око мене безбројни ускоци,
Што бранише сиротињу рају,
Кроз векове од турских зулума:
Павле Бекић, страшни војсковођа,
Два Јакшића, два хероја дивна,
Хаџи Продан, Коча Капетане,
Хаџи Ђера и Хаџи Рувиме
И Авакум, дика мученика;
4.- Карађорђе и његова војска,
Са Мишара и са Иванковца,
Кнез Алекса, страшни Бирчанине,
Голи Зека и Змај од Ноћаја,
Хајдук Вељко и Курсула Јово,
Хаџи Милош и храбра Љубица
И све српске изгинуле војске,
На Грахову, Лазу и Никшићу,
На Мишару и реци Тамишу,
На Анголи и на Мариц’ реци.
5.- Сви јунаци наши с Куманова,
С Куманова и са Облакова,
Са Битоља и с Кајмакчалана,
И босанско оковано робље,
Што му Арад беше костурница,
И сво српско нежидарско робље,
Што изгибе с глада и помора.
6. – Још су са мном сви моји четници,
Официри, храбри командири,
Што пет лета са мном четоваше,
Од тирана Србију бранише,
У биткама ил’ по тамницама,
7- Бројеви су људски премалени,
Да изброје сву небеску војску,
Сву небеску србинову војску
И вечиту светлост и красоту.
8.- Где је моја душа узлетела,
Кад ми јуде тело умртвише,
Без опела у земљу забише,
Да се мени за гроб не дознаде.
9.- Ал’ Бог види све скривене тајне,
Залуду су земље безбожничке,
Небеса се њима потсмевају,
Време иде и скоро ће доћи,
Да Србија буде слободија.
10- Ја ћу неком пријатељу своме,
На сну јавит’ и мој сан објавит,
Да се мени поје литургија,
Тога света као и онога;
Све непрапде људскe су пред Богом,
Као плева пред вихором ветра.
11.- Дрште веру, слогу и поштење,
У томе је Србину спасење;
Не жалите за нама умрлим,
Ми смо живи где се не умире;
Не жалите за душам умрлим,
Што у телу као сенке крећу,
Што сатани против Христа служе,
Против Христа и свога народа,
Што Крст ломе и грбачу гњече.
12- Храбри будте, ми смо с вама стално,
И дан и ноћ Бога прослављамо.
И сви за вас Богу се молимо,
Ми смо јачи од свих људских војски,
Ми смо ваши моћни савезници.
13.- Земља Небу одолет не може,
Нити ико небеској Србији,
Чије число премашује звезде,
Чијој сили отпори су смешни,
Јер без муке побеђује беду,
И пре битке односи победу,
СВЕ ПО ПРАВДИ БОГА ПРАВЕДНОГА
А У СЛАВУ ХРИСТА ВАСКРСЛОГА!
ВЛАДИКА НИКОЛАЈ ВЕЛИМИРОВИЋ
- Прекуцани текст писма,
- Чланак “Дражини четници и црква“,
- Чланак “Патријарх Гаврило и епископ Николај у Словенији“,
- Песму епископа Николаја о Дражи.
Чланци говоре и о контактима епископа Николаја, као и патријарха Гаврила, са Дражом до краја рата.
Оригинално писмо епископа Николаја Дражи из октобра 1941:
Прекуцани текст писма:
Писмо епископа Николаја пуковнику Дражи Михаиловићу, из Манастира Љубостиња, јесени 1941. године:
1.
Додајем и ово (вероватно усменој поруци – прим. М.С.)
Шта ће нам користити земља ако се истреби народ. А истребљење народа српског сада се врши са неколико страна. Бог и народ – треба се Бога бојати и Богу молити а народ свој волети и жалити.
Али на жалост има пуно безбожника који нити се Бога боје нити народ воле и жале. Многи су од њих извукли благовремено своје породице из (…) па онда почели немилосрдно да руше туђу имовину и убијају туђе мајке, синове и кћери. Авај погибијо српска од безбожника!
2.
Неизмерно боли и мене и многе друге Србе што се у последње дане почело ово речено приписивати и Вама. Свет је у неизвесности односно Ваших планова. Да ли и зашто и Ви учествујете у борбама око Краљева, или то неко злонамерно, а у своју корист ставља под Вашу фирму? Тако и по другим местима и ова неизвесност помрачава мисли и леди срце сваког српског родољуба.
Ја се каменим у овом манастиру и само се молим Богу, за српску слогу. Ако икад она четири „С“ треба да имају неки практички и спасоносни значај то треба у овом времену.
3.
Војвода Б.Г. (Богдан Гордић – прим. М.С.) причао ми је много о Вама. С дивљењем говори о Вашој мисаоности и храбрости. Али жали што не долазите са њим у везу као и са другим чисто националним јединицама. Учините у овом правцу све што можете и то хитно. Чувајте се свих ортака, који у Бога не верују. Никад у историји нити један Србин без вере у Бога није учинио ни једно велико дело од Немање до Карађорђа и војводе Мишића. Без Бога ни преко прага – говоре Срби одувек. Зар могу радити на добро овог
4.
Божјег народа они људи који немају дубоку душу Србинову, нераскидно везани са Богом и свецима – крсном славом?
Партијанска нас завист упропастила и осрамотила. Па зар још да партијанимо? И то данас и то у Шумадији? Патриотска Босна можа данас да постане примером партијанској Шумадији. Ако, пођимо за неким примером. Ујединимо оно мало свесних народних снага, не да се са неком далеко јачим од себе боримо сада, него да одржимо што више робља српског у животу до бољих дана и за боље дане.
5.
Као кроз тунел путујемо. Али моја је непоколебива сва нада да ће Бог благи опростити нам многе и премноге грехе наше и да ће нас извести на велику свтлост. У осталом тако је прорекао и онај чудни Кремански пророк, чија су се сва прорицања до сада збила и с невероватном математичком тачношћу испунила. То није био неки гатар него прави Божји човек и визионар.
Молим Вас наредите Вашим људима да нипошто не псују светиње, да се посведневно Богу моле и своје крсне славе како могу држе. Тешко је бити прави Србин. Само прави човек може бити и прави Србин.
С поздравом и благословом
Срдачно Ваш
Еп. Николај
Бог нек Вам је на помоћи!
Епископ Николај под немачком стражом 1941.
Стара четничка парола «С вером у Бога» нарочито је дошла до изражаја 1944. године, када је постало јасно да више никоме, до Господу Богу, Срби не могу да се обрате за помоћ и заштиту.
Дражи, као добром вернику, још од прве фазе рата била је значајна подршка српског патријарха Гаврила, епископа Николаја, митрополита Јосифа, као и скоро свих црквених великодостојника, свештеника и монаха. Патријарха Гаврила и епископа Николаја Немци су држали у заточеништву, али су четнички илегалци успевали да очувају везе са њима све док крајем лета 1944. године нису одведени из Србије. Митрополит Јосиф је мењао патријарха Гаврила и налазио се у Патријаршији у Београду, одакле је одржавао тајну везу како са патријархом Гаврилом и епископом Николајем, тако и са Дражом. У вези с тим, командант београдских илегалаца, мајор Жарко Тодоровић, 7. септембра 1942. године пише Дражи:
Изасланик Николаја и Јосифа молио да се утврди лозинка за људе који им се упућују са наше стране. Усталио сам лозинку «Петар Карађорђевић«. (АВИИ, ЧА, К-275, рег. бр. 12/1.)
Патријарх Гаврило и епископ Николај користили су сваку прилику да пошаљу Дражи неку поруку, икону, или макар поздрав. «Био сам код Николаја, имате поздрав», писао је Дражи, примера ради, један од истакнутих београдских илегалаца, инжењер Драгомир Томашевић, 19. септембра 1943. године. (АВИИ, ЧА, К-275, рег. бр. 13/1.)
А Дража је 15. новембра 1943. писао потпуковнику Драгутину Кесеровићу:
Пошаљите неког у манастир Љубостињу. Мајка Николајева моли да јавимо да је болесна и да јој дође монахиња Јулијана или њена мати Лидија или ма која сестра из манастира. (АВИИ, ЧА, К-278, рег. бр. 18/1.)
Нешто касније, 3. јануара 1944. године, Дража пише капетану Николи Калабићу:
Преко Вашег курира поздравите много епископа Николаја. Кажите му да не брине. Држимо тачно свој пут и на том путу ћемо истрајати Божјом помоћи. (АВИИ, ЧА, К-276, рег. бр. 1/1.)
Преко илегалаца мајора Драгише Ракића, команданта Војводине, патријарх Гаврило је послао следеће писмо Дражи, које је потпуковник Лалатовић проследио 31. јануара 1944. године:
Српско Богојављење 1944. године. Велика страдања крсног распећа која преживљује благочестиви српски народ на својој Голготи мученичке данашњице падају тешким болом и раздиру неизмерном тугом срце српског патријарха. Немајући могућности да ублажи и олакша чемерну судбину свога свештенства и народа, свестан своје заклетве, позива дужности и части он је радије остао сужањ у затвору, него да буде на престолу издајник и сарадник са извесним, који свесно или несвесно измећаре џелатима свог народа.
У чврстој вери и непоколебивој нади да ће доћи дан Васкрса народне и државне слободе и срећне будућности српског народа, а сматрајући верност светосавској цркви, своме узвишеном Краљу и љубљеној Отаџбини као највећи свој идеал и своју дужност, он остаје у овом своме ставу бескомпромисно и после 33 месеца свога заточеничког живота, јер једанпут само човек умире, па треба умрети часно, поштено, српски и хришћански кад дође тај удес судбине.
Уз топли архипастирски благослов и искрени братски поздрав, са дубоким поштовањем и великим дивљењем великом Чичи и његовим херојским саборцима доставити одговор. Патријарх Гаврило. (АВИИ, ЧА, К-276, рег. бр. 3/1.)
Истовремено, поруку Дражи послао је и епископ Николај: “Они који су ухапшени без кривице, ако буду ослобођени без икаквих услова, продужиће као и до сада на светосавском путу, а временом остале комбинације. Деда – Чичи.“
Потпуковник Лалатовић је такође писао: “Штаб Војводине даље извештава. Ваша директива достављена овоме штабу за заточенике (патријарха Гаврила и епископа Николаја – прим. М.С.) пренета је њима ускоро ових дана и очекује се одговор. Ваше тражење њихове поруке англиканској цркви биће им достављено најдаље 29. о.м. чим се добије који од ових одговора доставиће се. Сем овога владика Николај молио је да поручите Њ. В. Краљу да откупи задужбину Краља Милутина, коју су Грци у неколико махова нудили на продају другим народима. Владика Николај сматра да би овај гест Њ. В. Краља (био) од великог значаја за народну ствар, а њему лично било би од Бога благословено.“ (АВИИ, ЧА, K-276, рг. бр. 3/1.)
“Извесни“ из патријарховог писма су Недић и Љотић, а “велики Чича“ је, наравно, Дража.
Иначе, шифра владике Николаја за везу са четницима била је Деда.
Максимално ангажовање Српске православне цркве у покрету Дража је наредио 21. фебруара 1944. године, следећом наредбом свим командантима:
Света православна црква учествује са нама само преко појединаца. Потребно је да ступи сада у наше редове целом својом организацијом. Сваки корпус, по могућству и бригада, треба да имају свештеника или калуђера. Њихове породице имају бити обезбеђене, а они да чинодејствују у народу и бесплатно. Сви свештеници имају да буду илегални. Пре одласка у шуму нека то изврше у сагласности са владикама.
У свима корпусима обележити значајна места спомен капелама, у којима Равна Гора посвећује Видовдан. Капеле да буду брвнаре покривене шиндром. Понављам брвнаре покривене шиндром. Унутрашњи простор осам пута 12 метара. Иконостас од дрвета са троја врата. На иконостасу окачене иконе. Главна врата за улаз у цркву са задње стране, а између олтара и леве певнице. Према северу једна мала врата за излаз после причешћа.
Ове спомен капеле командати ће подизати у споразуму са свештеником. Командати ће известити да ли имају свештенике по корпусима и бригадама. Свештеници треба да одговарају следећим условима: да нису склони пићу и да нису уопште укаљани. Поред чинодејства свештеници имају следеће дужности: пропаганду за сузбијање псовки и неморала, као и за ширење трезвености, на организацији помоћи санитетске службе, нарочито преко женске омладинске организације по селима, у вези са равногорским одборима. Они су референти за помоћ породицама погинулих и умрлих и воде евиденцију о указаној братској помоћи. Да држе моралне проповеди у цркви и ван цркве и у народу. У трупу узимати првенствено млађе свештенике. Њихови заступници у парохијама помагаће њихове породице по црквеним прописима.
О успеху овога рада стално ме извештавати. Напомињем да у народу има много некрштене деце, нарочито у Босни, као и невенчаних дивљих бракова. Дивље бракове озаконити венчањем.
Скрећем пажњу командантима да је на овај начин ангажовање цркве веома потребно као врста наше убедљиве пропаганде ко смо и шта смо. (АВИИ, ЧА, К-278, рег. бр. 18/1.)
Колико је познато, до данас су сачуване четири цркве брвнаре које су направили четници. Једна се налази у селу Пајазитово код Крагујевца и она је задужбина Шумадијске групе корпуса, друга, задужбина Церско-мајевичке групе корпуса, налази се на планини Бобији («Рачићева црква»), треће је код Коцељеве (Мачвански корпус) а четврта на Требевићу (Романијски корпус). Комунисти су 1948. године срушили цркву у селу Коморане код Крагујевца, задужбину Левачке бригаде 1. шумадијског корпуса. Сачувана је фотографија ове брвнаре, а на истом месту сада се гради нова црква. Комунисти су срушили и цркву коју су Калабићеви четници зидали на Краљевом брду код Ваљева. Ова црква била је од тврдог материјала. (Албум српских четника генерала Драже Михаиловића у 1.000 слика, први том, 327; М. Самарџић, Истина о Калабићу, 224.)
Као и ранијих година, у време божићних и васкршњих празника четничке радио станице преносиле су бројне депеше са честиткама, а Дража је слао божићне и васкршње посланица. Дражина божићна посланица за 1944. годину, послата свим радио станицама 3. јануара, гласи:
Најтоплије честитам светле празнике Христовог рођења свима борцима Југословенске војске у Отаџбини, са жељом да у Новој години постигнемо коначног успеха у нашој борби за Краља и Отаџбину. Уверен сам да ћемо у овој години победити све наше непријатеље и да ћемо у овој години извојевати слободу. Да живи Њ. В. Краљ Петар Други! Да живи Југословенска војска у Отаџбини». (АВИИ, ЧА, К-278, рег. бр. 18/1.)
Васкршњу посланицу Дража је послао 15. априла. Она гласи:
Свима старешинама и војницима наше храбре војске честитам наступајуће светле празнике Христовог Воскрсења са жељом за скоро срећно окончање праведне борбе коју водимо већ четврту годину. Нека нам свима ови светли празници Христовог Воскресења дају нове подстреке да изборимо коначну победу за добро нашег народа и омиљеног Краља, који на својим младим плећима у иностранству носи тешки терет брига и послова за свој народ, своју земљу, и нека нам свима ови празници донесу још елана, снаге и слоге, да истрајемо до коначне победе, од које ће зависити будућност народа.
Пребродили смо много времена и много тешкоћа и остало је још кратко време до освитка слободе. Доћи ће бољи дани целом народу.
Јунаци, ви сте дугим и тешким борбама до сада задивили цео свет. Надам се и с правом очекујем да ће ваша јуначка срца и челичне мишиће и од сада показати да сте били достојни дивљења и поштовања. Наш народ од вас очекује слободу. Од вас треба покољења да живе.
Јунаци, будите поносни и горди што нам је судбина доделила овај тешки задатак, али задатак пун славе и части. Само напред, победа је наша. Тешкоће су пролазне. Ја сам са вама.
Христос Воскресе, јунаци!
Да живи Његово Величанство краљ Петар Други!
Ђенерал Михаиловић. (АВИИ, ЧА, К-278, рег. бр. 18/1.)
После неког времена, по приспећу одговора са свих страна, Дража би поново слао распис свим командантима. Примера ради, ово је његов распис од 26. априла 1944. године:
Поводом ускршњих честитки свима изражавам своју најтоплију благодарност. Нарочито ме радује што јасно видим готовост и крајњу решеност на све напоре за опште добро Краља и народа. Бићу веран тумач ове одлучности код Његовог Величанства Краља Петра Другог, нашег Врховног команданта. Издржаћемо и победићемо, само напред. Да живи Његово Величанство Краљ Петар Други! Да живи Краљевина Југославија! Ђенерал Михаиловић. (АВИИ, ЧА, К-278, рег. бр. 18/1.)
Ранијих година војници и официри постили су и причешћивали се по својој вољи, док је уочи Васкрса 1944. године Дража наредио обавезан пост и причест за све. Ово је његова наредба од 22. фебруара:
Пошто ускоро наступа Ускршњи пост, наређујем да се обавезно пости прва и последња недеља. Понављам прва и последња недеља. Ово важи за све старешине и војнике. Последње недеље да се обави причест обавезно за све. Скрећем пажњу командантима да је ово потребно из верских разлога, као и у циљу пропаганде и економије. Стога да то команданти објасне потчињеном људству, а никако да прете смртном казном. За време целог поста сем тога да се пости свака среда и петак. (АВИИ, ЧА, К-278, рег. бр. 18/1.)
Касније, Дража је добио низ извештаја о причесту четника, а истовремено и народа. Уз причест је често организована заклетва регрута који пре рата нису служили војску, тј. који нису имали прилике да се закуну на верност краљу и отаџбини. Масовне заклетве регрута, увек уз чинодејствовање свештеника, обављане су још од почетка рата. Свештенство је служило и у другим приликама, попут прослава српске војничке славе, Видовдана. Колико је познато, најмасовнија је била прослава Видовдана коју је организовао 2. равногорски корпус, 28. јуна 1944. године у селу Лазац, на планини Јелици. На фотографијама се види да је скупу присуствовало преко 10.000 војника и цивила. Са велике, украшене бине, говорници су се обраћали присутнима уз помоћ микрофона и појачала. Службу Божију служила су 23 свештеника. (Албум српских четника генерала Драже Михаиловића у 1.000 слика, први том, 205-209.)
Од јуна 1944. године у манастиру Каленић организован је мисионарски курс, који је водио јеромонах Јован Рапајић. Наредбу свим командантима, да на курс пошаљу одабране људе, Дража је издао 3. јуна:
За активирање верског мисионарства сваки корпус послаће на курс погодне људе за верски рад у јединицама и међу народом и то на сваки срез по једнога. Особине које треба да имају кандидати: да су интелигентни, са више разреда гимназије, да су побожни и да хоће да пропагирају побожност. На прво место у обзир долазе учитељи, професори и богослови. Кандидате упутити тако да најдаље до 15. буду на терену 1. шумадијског корпуса. Команданти корпуса ће ангажовати да се кандидати упуте безусловно и на време, а до 10. јуна известиће о избору Врховну команду. (АВИИ, ЧА, К-278, рег. бр. 18/1.)
Курс је трајао две недеље. Дража је 4. јула наредио потпуковнику Кесеровићу да три припадника његовог корпуса, која су завршила курс – Радомира Марића, Драгољуба Станковића и Драгомира Наранџића – пошаље у Источну Босну, у штаб потпуковника Остојића. (АВИИ, ЧА, К-278, рег. бр. 18/1.)
Касније, јеромонах Рапајић је отишао на службу у Врховну команду, где је био један од верских референата. Главни верски референт Врховне команде био је протојереј Будимир Соколовић. На крају рата, комунисти су убили Рапајића и Соколовића и још два верска референта Врховне команде: јеромонаха Јелисија Поповића из манастира Благовештење и протојереја Јустин Ђ. Илкића.
Као и кроз читаву српску историју, и у Другом светском рату свештеници су се ангажовали и у борбеним јединицама, често на командним положајима.
Најпознатији свештеник који је мантију заменио пушком био је војвода (мајор) Момчило Ђујић, командант Динарске четничке дивизије.
Прота Сава Божић, мајор по чину, био је командант Требавског корпуса. Одредом Трабаваца послатим у помоћ четницима на Мајевици крајем 1942. године командовао је поп Димитрије Стефановић, који је том приликом погинуо. У Требавском корпусу борио се и резервни капетан поп Милош Ботић.
Поп Радојица Перишић био је један од вођа устанка у Херцеговини 1941. године, а касније, током читавог рата, један од најпоузданијих борбених команданата. Године 1942. добио је звање четничког војводе.
Резервни поручник поп Селимир Поповић, рођен у селу Штављу код Сјенице, организовао је одбрану Срба од муслимана од првих дана рата 1941. године. Постао је командант четничког одреда на том терену, а после је био командант позадине Сјеничке бригаде и једног батаљона у овој бригади.
Командант Јадарске бригаде Церског корпуса био је резервни капетан јеромонах Георгије Бојић «ЏиЏа», предратни игуман манастира Троноша.
Прота Андра Божић из Бадњевца и поп Јован Кнежевић из Крагујевца били су први организатори Дражиног покрета у Шумадији. Стрељали су их Немци 21. октобра 1941. године у Шумарицама. Дан раније Немци су стрељали и попа Драгоја Алексића, код кога су пронашли муницију. Сва три свештеника били су сарадници капетана Душана Смиљанића, команданта Гружанског четничког одреда.
Командир одељења за препаде на немачке траснпортне возове у околини Лапова био је јеромонах Никанор Паљић из манастира Враћевшница, који је за свог помоћника узео Мићу Вељковића «Калуђера».
Монах и свештеник у цркви у селу Личје Петроније Миљковић најпре је организовао Пећенчеве четнике у нишком Заплању, а потом прелази у Дражин покрет. Био је један од организатора Чегарског корпуса и војни свештеник Нишавског корпуса. Комунисти су га заробили и стрељали јула 1944. у Доњем Драговљу. Миљковић је иначе учествовао у Првом светском рату као официр српске војске. Напустио је војску и замонашио се после рата, када је имао чин мајора.
Блачки парох Михаило Поповић, «Мика Јастреб», 1941. године је командовао Пећанчевим Блачким одредом, а потом прелази у Дражин Топлички корпус. Убијен је од комуниста пред крај рата.
Прокупачки парох Слободан Станковић био је први организатор Дражиног покрета у Топлици и Бублици. Заробили су га и стрељали комунисти септембра 1942, на Малом Јастрепцу. У то време био је војни свештеник Топличког корпуса.
Медвеђански парох Вучедол Караусић 1941. године био је Пећанчев четник, а потом прелази у Дражину организацију. Заробили су га Бугари и предали Немцима, који су га стрељали 2. децембра 1942. године у Лесковцу.
Поп Миладин Петровић из Доње Лепенице код Српца, предратни члан четничке организације, као избеглица најпре је био на служби у Чегарском корпусу. Рањен је 1943. године, а потом се враћа у родни крај и постаје војни свештеник и члан војног суда Средњобосанског корпуса. Убијен је од комуниста 1946. године. Његови посмртни остаци пронађени су 1999. године, када је ексхумиран и сахрањен.
Милослав Самарџић
ПАТРИЈАРХ ГАВРИЛО И ЕПИСКОП НИКОЛАЈ У СЛОВЕНИЈИ
Српског патријарха Гаврила Дожића и епископа Николаја Велимировића Немци су целог рата држали под стражом, у неколико манастира у Србији, да би их септембра 1944. године одвели у концентрациони логор Дахау. Почетком децембра 1944. године, др Херман Нојбахер, немачки министар задужен за Балкан, изводи црквене великодостојнике из Дахауа и одводи их у једно баварско село, па у Аустрију. Намера немачког министра била је да употреби српског патријарха и најпознатијег владику у немачкој пропаганди, а у сарадњи са Димитријем Љотићем и Миланом Недићем, док је Дража настојао да то осујети.
Дража је и у ово доба успевао да одржи контакт са патријархом Гаврилом и епископом Николајем. “Овде је стигао др Џаковић Митар и вели да је ишао по наређењу код патријарха“, известио је Дражу војвода Јевђевић 28. децембра 1944. године, из Словеније.12
После три дана, 1. јануара 1945, Дража је питао Јевђевића какве је вести донео др Џаковић, који је иначе био патријархов рођак и секретар.13
“Патријарх јавио др Џаковићу 17. децембра да до краја у добру и злу остаје са Вама“, одговорио је Јевђевић Дражи 6. јануара.14
Сутрадан, 7. јануара, Дража је писао Јевђевићу да нема потребе слати у иностранство млађе и непознате особе, што је он предлагао, настављајући: “Кад би могли послати Ацу Станојевића (председника Народне радикалне странке – прим. аут), владику Николаја и људе који у свету имају име, била би друга ствар“.15
Нешто касније, 16. јануара, Јевђевић је писао Дражи:
Данас сам послао у Минхен др Џаковића код патријарха да поднесе писмену патријархову изјаву противу Тита, а за Вас и наш покрет.16
После два дана, са радио станице војводе Ђујића Дражи се јавио и др Митар Џаковић. Писао је да је добио дозволу од Нојбахера да оде код патријарха, додајући: “Патријарху и Николају изнећу све што треба. По повратку известићу Вас о свему“.17
Дражин одговор војводи Јевђевићу, послат 23. јануара, садржи његов карактеристичан став по овом питању.
Патријарх не може давати никакве изјаве противу Тита, а у нашу корист, све док је у ропству. Ако би случајно др Џаковић такву изјаву донео, не сме се објављивати.18
Јевђевић је 25. јануара одговорио да је “патријарх по жељи Љотића доведен у Беч“, као и да је послао Џаковића да му пренесе Дражино мишљење.19
А ово је Јевђевићев радиограм Дражи од 31. јануара:
У среду стиже министар Нојбахер са Љотићем и Недићем. Изгледа да долази и патријарх. Предузео сам све да ми политички не будемо изиграни и тражио у вези тога објашњење са Ђујићем. Поводом вести љотићеваца да ће образовати владу у коју ће ући Ђујић уз благослов патријарха, имао сам дуг разговор са Ђујићем. Ђујић је изјавио да неће ући у ма какву политичку комбинацију са Љотићем. То ће саопштити Љотићу. Према томе са те стране нема никаквих разлога узнемирењу.20
Патријарх Гаврило и епископ Николај тада ипак нису дошли у Словенију. Свој став о њима Дража је поновио и војводи Ђујићу, у радиограму од 24. фебруара 1945:
Ако извучете патријарха и Николаја могу Вам много користити, али пазите да се они нигде не појављују где би се могло тумачити као ма и најмања корист за Немачку. Они морају да своје име сачувају потпуно светло за будућност. Ако стигну до Вас поздравите их и молите благослов.21
Познато је и једно Дражино писмо епископу Николају из овог доба, послато 18. марта 1945. године. Дража је писао:
Ваше Преосвештенство,
Са великом радошћу примио сам Ваше поруке и Ваше мудре савете, који одговарају потпуно и нашем гледању на данашњу ситуацију. Са радошћу могу да Вас обавестим, да ја непоколебиво стојим на становишту и видим потребу да наш цео српски народ мора бити уједињен у борби за потпуну слободу нашег народа. Могу да Вас обавестим, да је то јединство на терену већ давно остварено и данас сав српски народ је уједињен под заставом на којој је написано “Са вером у Бога за Краља и нашу прадедовску веру, која нас је, кроз нашу тешку али славну историју, водила и извела на прави пут“.
Могу Вам јавити да наш народ подноси данас тешка страдања и искушења, али га то челичи за нове задатке пред којима се налази.
Ми смо испуњени вером и надом да су искушења, која је Господ Бог доделио као казну нашем народу, при крају, и да свиће зора која ће озарити и испунити радошћу васколики наш народ.
Са нама су сви честити синови нашег народа и ми данас, водећи ову тешку али часну борбу, само вршимо оно што наш народ жели и тражи од нас. Дубоко смо уверени да ћемо уз помоћ Господа Бога и наше свете Цркве, и са Вашим благословом и моралном помоћи, ускоро видети остварене наше идеале.
Ваш дарак у марамицама много ме је обрадовао и ја Вам од срца благодарим на овој Вашој лепој пажњи.
Коста ме је обавестио о свима разговорима са Вама, а његов познаник је рекао, да ће Вам бити пружена могућност да одете у иностранство. Ја мислим да би то било од велике користи за нашу националну ствар, јер бисте Ви, Вашим именом и ауторитетом, који је на нашу срећу велики, могли утицати на оне кругове који још нису променили своје гледање на наш проблем.
По мом мишљењу, корисно би било да одете у Швајцарску и даље у Америку, јер бисте одатле без сметње могли да успоставите везе на свим странама. Мислим да сада још није моменат да идете у Енглеску, јер се бојим да би Вам рад тамо био спутаван, пошто њихова висока политика још није скренула са досадашње линије, иако се очекује да ће доскора до тога доћи.
Подвлачим да сам дубоко уверен да ће Ваш рад у иностранству бити од велике користи и да ће утицати и на оне кругове који још нису своје гледиште променили.
Моји борци и ја смо Вам дубоко захвални на благослову и поздравима и молимо Вас да се молите Господу Богу за успех наше борбе, као и за Ваш благослов нашем даљем раду.
Шаљем Вам синовске поздраве мојих бораца и личне моје, љубећи Вам десницу.
Ваш одани Драгољуб Михаиловић.22
Коста је Бошко Костић, вођа Љотићеве делегације, која је тих дана долазила у Дражину Врховну команду.
Основну идеју – да патријарх Гаврило и епископ Николај треба што пре да оду на Запад, Дража је изложио и у радиограму генералу Миодрагу Дамјановићу, од 3. априла 1945. године.23
Випава,
Словенија, априла 1945, с лева на десно: први и други непознати, мајор
Цвјетићанин, епископ Николај, непознати, патријарх Гаврило, генерал
Дамјановић, војвода Ђујић, мајор Вуксановић
Војвода Ђујић је у Словенији разговарао са Нојбахером и мајором грофом Чернином, ађутантом команданта немачких снага у тој области, генерала Глобочника. У једном мемораском запису, Ђујић детаљно описује како је са Чернином и Димитријем Љотићем отишао у Фелден, у Аустрију, по патријарха Гаврила и епископа Николаја. После извесног времена, војводе Ђујић и Јевђевић, генерал Миодраг Дамјановић и Димитрије Љотић, склопили су у Словенији договор са Нојбахером, који је укључивао његов прелазак код Енглеза, а истовремено и пребацивање патријарха Гаврила и епископа Николаја у Швајцарску. Војвода Ђујић наставља:
Коначно, ово је скројено: Нојбахер ће `одбећи Савезницима` као Рудолф Хес што је 10. маја 1941. `пребјегао` Енглезима. Али, Нојбахер ће то урадити сасвим из других разлога: да спаси Аустрију и Беч од даљих савезничких бомбардовања, и да нама Србима учини `историјску услугу` и пребаци у Швајцарску патријарха и Николаја. У том знаку начињен је план, дуго и озбиљно проучаван, извршене све припреме и заказан у мом штабу код Горице састанак и опроштајно вече. На састанак су дошли ђенерал Дамјановић и Јевђо и дуго смо чекали да стигне Димитрије Љотић, главни архитект пута наших духовника у Швајцарску. Међутим, у касне сате ноћи стигла је моја теренска патрола и обавестила нас да је Љотић погинуо у аутомобилској несрећи. Зато је пут одложен да би Љотића сахранили. Био је то дан 24. априла…25
Димитрије Љотић је погинуо у саобраћајној несрећи 23. априла 1945. године, касно увече, око 22 сата, на друму Илирска Бистрица – Горица. Сутрадан му је у Светом Петру код Горице одржан помен, после кога је Нојбахер одвео патријарха Гаврила и епископа Николаја у Кицбил, али ипак не и у Швајцарску.
Љотићевци су касније писали да су они ослободили патријарха Гаврила и епископа Николаја из концентрационог логора. Према Карапанџићу, Љотић је још од доласка на Словеначко приморје молио Нојбахара да “убеди одговарајуће немачке факторе“ како је “по морал и успех српских националних снага у Словенији потребно да се пусте на слободу патријарх Гаврило Дожић и епископ жички др Николај Велимировић“. “Љотић је успео“, пише затим Карапанџић, па су духовници пуштени из Дахауа, да би онда, “на стална Љотићева заузимања, др Нојбахер од својих надлежних успео да измоли дозволу, да се патријарх и епископ Николај пошаљу у Словенију“. У Словенији, они су на посебним састанцима наводно подржали Љотићеве планове, “бодрећи га да истраје у својим настојањима“. Најзад, Карапанџић пише како је један од Љотићевих мотива за довођење два духовника у Словенију, био тај да их пребаци “иза фронта на савезничку страну, јер је дубоко веровао да ће код Савезника моћи много да учине за националну антикомунистичку борбу“.26
Др Херман Нојбахер у својим мемоарима не помиње Љотића у овом контексту. Он пише да је избављење патријарха Гаврила и епископа Николаја из Дахауа било његова идеја. Не говорећи о мотивима, немачки министар тврди да се за ослобођење патријарха и владике заложио чим је сазнао да се налазе у логору, новембра 1944. године, када се вратио у Беч. Он даље наводи:
Гаврило и Николај су у политичким активностима показали највећу уздржаност. До њих је стигао позив Срба, који су се нашли у Истри, да их посете. То су они и урадили. Био је то април 1945… Осећали су да су политички веома експонирани и због тога мета многима, па су тражили да се што пре вратимо у Аустрију. Од Гаврила и Николаја сам се растао у Кицбилу. Ја сам убрзо био интерниран…27
Митар Џаковић пише да боравак духовника у Словенији заправо “није био никако по вољи Немцима“. Према његовом сведочењу, Немци их не би ни пустили међу Србе и Словенце, али је војвода Ђујић дошао у Фелден са оружаном пратњом. После оштре свађе између Ђујића и Чернија, стигао је генерал Глобочник, коме је Ђујић рекао: “Ако Немци намеравају да их врате у Немачку овако болесне, онда се варате! Гарантујем ако се то деси да ћемо вас напасти свим нашим снагама“. Глобочник је отишао да телефонира и није се вратио, а око један сат иза поноћи колона је кренула према Горици. (Ђујић је пред Глобочником говорио о Немцима у трећем лицу, јер је он био Словенац.)
Раније датим обећањима о пребацивању духовника у Швајцарску, ради њиховог лечења, Немци су се вратили априла месеца, јер им нису била по вољи “окупљања Срба и разговори са Словенцима“, наводи даље Џаковић. Када је мајор Черни рекао да је дозвола за овај пут најзад стигла, патријарх Гаврило и епископ Николај нису поверовали, мислећи да су то “немачке смицалице, само да би их уклонили из Словеније“. Зато је Чернијево обећање морао да понови Нојбахер, који их је “преклињао да приме понуду“. Џаковић пише да су патријарх и епископ “на крају морали пристати“, али испоставило се да су Немци опет слагали. Духовнике су држали у Кицбилу од 24. априла до краја рата, одбијајући под разним изговорима да их пребаце у Швајцарску.28
Тако је истинско ослобођење патријарха Гаврила и епископа Николаја из заробљеништва везано за немачки пораз. О томе је патријарх Гаврило у својим мемоарима записао:
Ја сам био ослобођен од стране 22. америчке дивизије генерала Коленса, који ми је одмах ставио на расположење једну вилу за становање. То је било у Кицбилу, 8. маја 1945. године. Са мном је био ослобођен епископ жички др Николај Велимировић. Моје стање здравља било је очајно…29
Тврдња љотићеваца да су ослободили патријарха Гаврила и епископа Николаја, било из логора, било генерално посматрано, последица је њиховог убеђења да је неко ко се налази под немачком контролом у ствари слободан човек. Дража је пак сматрао да се патријарх Гаврило и епископ Николај налазе у ропству све док су под немачком контролом, без обзира да ли је реч о заточеништву у манастиру, у концентрационом логору, или у неком бечком хотелу. Такво мишљење делили су и патријарх Гаврило и епископ Николај и то је, у ствари, било фактичко стање.
Патријарх Гаврило и епископ Николај страдали су од Немаца зато што нису хтели да им се покоре. Ово су делови њихове изјаве, дате тих дана Американцима:
Док смо били у Шлирзеу, Гестапо је тражио од нас да напишемо посланицу српском народу и да га окуражимо да се бори против комунизма. Да смо то учинили, ми бисмо били слободни да идемо где желимо. Ми смо категорички одбили да пишемо такву посланицу.
Док смо били у Бечу, они су предлагали патријарху да формира нову српску владу уместо генерала Недића, или најмање да формира велики национални комитет који би имао своје седиште у Љубљани и помагао би Немцима у борби против југословенских партизана. Ми смо одлучно одбијали ово, рекавши: “Ми смо духовне и религиозне вође српског народа и немамо ништа са политиком и војним пословима“.
Тада су они дошли са другим предлогом, тј. пошто је ту требало одржати Свеправославну конференцију свих избеглих епископа и свештеника из Русије, Пољске, Бугарске и других земаља, под председништвом српског патријарха, у циљу (како Клибер рече) “дискутовања унутрашњих ствари православне цркве“. Преко других агената нама је речено да је циљ ове конференције био непризнавање Свеправославне конференције која је неколико дана раније одржана у Москви, која је донела декларацију против нацизма и фашизма. Зачетник идеје о овој конференцији је био извесни румунски епископ. Српски патријарх и епископ Николај петнаест пута су одбили да приме овог човека зато што је, противно црквеном праву, на молбу др Павелића посветио новога српског епископа у Загребу (реч је о оснивању тзв. Хрватске православне цркве – прим. аут). Наравно, ми смо одбили да имамо било шта у вези са овом предложеном конференцијом, и због тога је ова одложена.
На крају нам је др Нојбахер рекао да ћемо ми бити премештени из Беча јужније. После неколико дана ми смо покренути и склоњени у Фелден… у Горицу и Трст… То је учињено у циљу да ми “наравно идемо да говоримо против светског комунизма, против кога се Немци боре“. Ми то нисмо учинили…
Они су нам понављали да је Српска национална црква била одговорна због одбијања познате прошлости између Немаца и Југославије – тј. одговорна за рат између ове две земље.30
Патријарх Гаврило и епископ Николај експонирали су се као немачки непријатељи још 27. марта 1941. године и то су остали до краја рата. Нацистички официр Тајхман известио је новембра 1941. године из Љубостиње генерала Харлода Турнера како “Николај још није напустио свој непријатељски став према Немцима“. У извештају истог официра од 8. септембра 1943. стоји да је патријарх Гаврило “англофил и има добре везе са англиканским високим клером“, а да је епископ Николај “англофилски настројен и даје потпору српском отпору против Немачке“. За епископа жичког Тајхман пише и да је у вези са наоружаним групама (четницима).31
Још док су држани у Србији, патријарх Гаврило и епископ Николај одбијали су да учине било шта што се могло тумачити у корист Немаца – једном и на личну понуду Милана Недића. Такво држање патријарха Гаврила и епископа Николаја било је у складу са њиховим убеђењима, а истовремено и са саветима које им је давао Дража.
Речи које је на помену Димитрију Љотићу 24. априла 1945. у Горици – сахрана је била сутрадан – наводно изговорио епископ Николај, спадају у ред најцитиранијих извора из Другог светског рата на нашем тлу. Ево извода из тог подужег говора:
За последњих сто педесет година, ми смо имали великих политичара, великих људи као што су Гарашанин, Јован Ристић и Никола Пашић, али то су људи били велики за своје време, и у границама Србије док је Димитрије Љотић зашао у велике кругове светске политике. То је био политичар са крстом…
О њему ће се говорити као човеку, државнику и дубоком хришћанину, и то је он био највећи. Он почиње од себе, а то користи свету. Ако почињеш од периферије, од другог, а не од себе онда не користиш никоме. То је било његово гесло… Он је био велики човек. Оно што је посадио, ухватило је дубока корена. И све што је урадио, мирисаће…
Ја верујем да је ова велика жртва капија која ће нас довести до слободе. Димитрије Љотић је капија наше нове Отаџбине…32
Владика се несумњиво држао гесла: “О покојнику све најбоље“ – али исто тако нема сумње да његове речи нису верно пренете. Говорио је “из главе“, одмах после помена отишао је у Трст, да би касно ноћу тог 24. априла стигао у Кицбил. Љотићевски идеолог Бошко Костић, који је објавио говор већ у ванредном издању “Наше борбе“ од 25. априла, дао је и објашљење о његовом настанку. После напомене да говор није чуо, јер је стигао у Горицу тек када су патријарх Гаврило и епископ Николај кретали за Трст, Костић пише:
Кад сам изашао из капеле, пришли су ми многи четници и изјавили ми саучешће. Говорили су ми: “Вредно је живети и погинути да би се чуо говор какав је малопре одржао владика Николај“. Од присутних свештеника и четника добио сам тај говор, који сам напред навео. Они су тај говор записали. Отишао сам код епископа Николаја и захвалио му на погребном слову. “Нема шта да ми се захваљујете – рекао ми је наш велики, мудри епископ – ја сам испунио своју дужност. Покојни Димитрије је био велики; ја ћу тек о њему писати. Ја ћу му споменик подићи….“33
Реч је о свештеницима и четницима Динарске дивизије, који тај наводно владичин говор потом нису објавили.
У каснијим верзијама љотићевци су тврдили да је, уместо “присутних свештеника и четника“, говор епископа Николаја “забележио прота Илија Булован из Динарске четничке дивизије“. Протојереј Велибор Џомић ово коментарише следећим речима:
Прота Илија Булован није био ни стенограф ни дактилограф него свештенослужитељ, тако да је просто немогуће бити тако брз и записати читаву беседу у тренутку док је беседник изговара. Поред тога, просто је незамисливо да један свештеник, док беседи Свети Владика Николај, хвата беседу, а не стоји поред епископа.34
Бошко Костић је затим штампао говор својој књизи “За историју наших дана“ 1949. године. У међувремену није понудио текст владици на ауторизацију. Владика, пак, овај говор није уврстио ни у једну своју књигу беседа, нити се он, на крају, нашао у његовим сабраним делима. Такође, није “тек писао“ о Љотићу, као што је наводно обећао Костићу, и није му подигао споменик – ни у форми књиге, ни од гранита.
Тако, и по рогобатном стилу (“О њему ће се говорити као човеку, државнику и дубоком хришћанину, и то је он био највећи. Он почиње од себе, а то користи свету“, итд), и по самом садржају (само за своје следбенике Љотић је био политичар светског калибра, већи и од једног Николе Пашића), види се да је овај говор заправо саставио Бошко Костић, чија књига је и иначе пуна фалсификата.
Једина политичка порука са помена Димитрију Љотићу је чињеница да патријарх Гаврило, који је био присутан, уопште није чинодејствовао.
ИЗВОРИ:
12 Зборник докумената, том 14, књига 4, 715.
13 АВИИ, ЧА, К-297, рег. бр. 23\1.
14 Зборник докумената, том 14, књига 4, 722.
15 АВИИ, ЧА, К-297, рег. бр. 23\1.
16 Зборник докумената, том 14, књига 4, 736.
17 АВИИ, ЧА, К-276, рег. бр. 16\1.
18 АВИИ, ЧА, К-297, рег. бр. 23\1.
19 Зборник докумената, том 14, књига 4, 745.
20 АВИИ, ЧА, К-276, рег. бр. 16\1.
21 АВИИ, ЧА, К-297, рег. бр. 24\1.
22 Српске новине, бр. 643, мај-јун 2008, Торонто, Канада. Према: Американски Србобран, 20. март 1956.
23 и 24 АВИИ, ЧА, К-297, рег. бр. 25\1.
25 Споменица Динарске четничке дивизије 1941-1945, друга књига, 271-275.
26 Б. Карапанџић, Грађански рат у Србији 1941-1945, 420-421.
27 Х. Нојбахер, Специјални задатак Балкан, 178. Нојбахер иначе тврди да су патријарх Гаврило и епископ Николај у Дахауу држани у логорској болници. Патријарх је, међутим, долазак у Дахау описао следећим речима: “Немци… су нас по доласку стрпали у злогласне бараке, где је живот био немогућ“. (“Мемоари патријарха српског Гаврила“, 356.)
28 В. Димитријевић, Оклеветани светац, 48-49.
29 Мемоари патријарха српског Гаврила, 357.
30, 31 В. Димитријевић, Оклеветани светац, 55-56, 43-44.
32, 33 Б. Костић, За историју наших дана, 250-256, 258.
34 Протојереј В. Џомић, Србска црква, Љотић и љотићевци, 237, 245.
(Из књиге М. Самарџића “Генерал Дража Михаиловић и општа историја четничког покрета, 5. том, стране 723-731.)
ПЕСМА ЕПИСКОПА НИКОЛАЈА О ДРАЖИ
ДРАЖИН ДУХ ГОВОРИ
1.- Ој Србијо небројено гробље,
Срби браћо заробљено робље,
Ево мене да се вама јавим,
Из овога света небескога,
У светлости Христа спаситеља,
У сијању небеске Србије.
2.- Жив сам, браћо, живљи но икада,
У друштву сам бољем нег’ икада,
У близини светитеља Саве,
Који сија као сто сунаца;
Крај мене су и Милош и Марко,
Старац Богдан са девет синова,
И сва српска крстоносна војска,
Са Косова поља широкога,
Што изгибе за крст и слободу.
3.- Око мене безбројни ускоци,
Што бранише сиротињу рају,
Кроз векове од турских зулума:
Павле Бекић, страшни војсковођа,
Два Јакшића, два хероја дивна,
Хаџи Продан, Коча Капетане,
Хаџи Ђера и Хаџи Рувиме
И Авакум, дика мученика;
4.- Карађорђе и његова војска,
Са Мишара и са Иванковца,
Кнез Алекса, страшни Бирчанине,
Голи Зека и Змај од Ноћаја,
Хајдук Вељко и Курсула Јово,
Хаџи Милош и храбра Љубица
И све српске изгинуле војске,
На Грахову, Лазу и Никшићу,
На Мишару и реци Тамишу,
На Анголи и на Мариц’ реци.
5.- Сви јунаци наши с Куманова,
С Куманова и са Облакова,
Са Битоља и с Кајмакчалана,
И босанско оковано робље,
Што му Арад беше костурница,
И сво српско нежидарско робље,
Што изгибе с глада и помора.
6. – Још су са мном сви моји четници,
Официри, храбри командири,
Што пет лета са мном четоваше,
Од тирана Србију бранише,
У биткама ил’ по тамницама,
7- Бројеви су људски премалени,
Да изброје сву небеску војску,
Сву небеску србинову војску
И вечиту светлост и красоту.
8.- Где је моја душа узлетела,
Кад ми јуде тело умртвише,
Без опела у земљу забише,
Да се мени за гроб не дознаде.
9.- Ал’ Бог види све скривене тајне,
Залуду су земље безбожничке,
Небеса се њима потсмевају,
Време иде и скоро ће доћи,
Да Србија буде слободија.
10- Ја ћу неком пријатељу своме,
На сну јавит’ и мој сан објавит,
Да се мени поје литургија,
Тога света као и онога;
Све непрапде људскe су пред Богом,
Као плева пред вихором ветра.
11.- Дрште веру, слогу и поштење,
У томе је Србину спасење;
Не жалите за нама умрлим,
Ми смо живи где се не умире;
Не жалите за душам умрлим,
Што у телу као сенке крећу,
Што сатани против Христа служе,
Против Христа и свога народа,
Што Крст ломе и грбачу гњече.
12- Храбри будте, ми смо с вама стално,
И дан и ноћ Бога прослављамо.
И сви за вас Богу се молимо,
Ми смо јачи од свих људских војски,
Ми смо ваши моћни савезници.
13.- Земља Небу одолет не може,
Нити ико небеској Србији,
Чије число премашује звезде,
Чијој сили отпори су смешни,
Јер без муке побеђује беду,
И пре битке односи победу,
СВЕ ПО ПРАВДИ БОГА ПРАВЕДНОГА
А У СЛАВУ ХРИСТА ВАСКРСЛОГА!
ВЛАДИКА НИКОЛАЈ ВЕЛИМИРОВИЋ
Нема коментара:
Постави коментар