Дражин ратни пут 1941-1946, у слици и речи

Дражин ратни пут 1941-1946, у слици и речи
ПРИРЕДИО: Милослав САМАРЏИЋ
Првог дана рата, 6. априла 1941. године, генералштабни пуковник Драгољуб Дража Михаиловић налазио се у Кисељаку крај Сарајева, на положају начелника Оперативног одељења Друге армије Југословенске војске. Наредних дана прелази у Славонију и Барању, где прикупља српске делове Друге армије и организује постепено повлачење преко Саве. Та операција била је завршена 9. априла, а три дана касније Дража наређује рушење великог моста код Брчког. Истог дана штаб Друге армије повучен је из Брчког дубље у Босну, у Грачаницу. У овом месту Дража 13. априла постаје командант управо основаног Брзог одреда, са којим сутрадан савладава усташе у Дервенти и Босанском Броду. У Босанском Броду одржао је свој први ратни говор.
Ујутру 15. априла Брзи одред пролази кроз Добој, да би се потом код села Шеварлије сукобио са немачком оклопном колоном. У току једног затишја курир доноси наређење Врховне команде и команданта Друге армије да Брзи одред одмах капитулира и преда се најближој немачкој команди. “Капитулација? Та реч не постоји у нашем војном речнику“, одговорио је Дража. Тога дана он је остатке Брзог одреда повукао у шуму, поставши први герилац окупиране Европе. Током рата је управо 15. април обележавао као Дан устанка.
У Петровом Селу Дража је 20. априла одржао још један говор, преименујући Брзи одред у Горски одред. Током наредна два дана одред је онеспособио пругу Завидовићи – Хан-Пијесак и напао четири најважније железничке станице са усташким посадама. Уследио је напад Хрвата из села Каменско, али се они повлаче после пола сата борбе. Онда су 25. априла Немци из Олова послали муслимане. Срби из околних села на време обавештавају Дражу, па Горски одред разбија муслиманске усташе.
Следећег дана, 26. априла, Горски одред је напао једну немачку колону на око шест километара северно од Хан-Пијеска. Прошао је без губитака, а са добрим ратним пленом. Одмах се упутио према истоку, да би поподне застао у српском селу Кусаче.
Већ 27. априла Немци су послали потеру за Горским одредом, па се он, ради заметања трага, вратио на север. Код Симовићевих колиба, у близини Хан-Пијеска, Горском одреду се прикључио мајор Миодраг Палошевић са остацима свог четничког батаљона. Сутрадан одред креће ка Дрини и прелази је 29. априла поподне, изнад села Заовине.
У ово време, око 1. маја 1941, настају прве засад познате Дражине ратне слике, међу којима је и ова:

Стоје, с десна на лево: мајори Мирко Станковић и Миодраг Палошевић, Дража…
Клече, с лева на десно: Благоје Ковач, Божа Перовић, Бора Илић, Владимир Ленац…

 Дража и његови људи одмарају се у Заовини до 3. маја, када их нападају Немци из Бајине Баште, којима сутрадан долази појачање из Вишеграда. Дража уништава архиву и пушта коње у шуму. Током наредна два дана вештим маневрима успева да завара гониоце.

На Ђурђевдан, 6. маја 1941, група одабраних прелази друм Бајина Башта – Ужице. Тога дана Дража дели одред на два дела, а трећој групи официра и војника дозвољава да напусти јединицу. У ноћи између 10. и 11. маја 1941. са једним делом Горског одреда Дража стиже у кућу војводе Живојина Мишића у Струганику, ради договора са својим старим пријатељем, војводиним сином мајором Александром Мишићем. Горски одред одмах шаље на Равну Гору, а он му се придружује сутрадан, 11. маја, око подне.
Укључујући и Дражу, у тој првој групи на Равну Гору је стигло 26 официра, подофицира и војника. Сместили су се у колибе на коси изнад тзв. мокре пећине. Ту је Дража провео највећи део времена до почетка децембра, с тим што је силазио у Планиницу, Струганик, Брајиће и друга околна села.
У Струганик ускоро долази и Дражина породица – жена Јелица, синови Бранко и Воја и ћерка Гордана. У Мишићевој кући остају до септембра, када се враћају у Београд, осим Воје.
Ово је Мишићева кућа у Струганику:

Мишићеву кућу су спалили Немци у Операцији “Михаиловић“  6. децембра 1941. Данас се могу видети само остаци њених темеља, у шипражју, недалеко од родне куће војводе Живојина Мишића, низ падину која се види лево на овој слици:

Рођендан краља Петра Другог прослављен је на коси изнад мокре пећине, 6. септембра 1941:

Испред у средини стоји Дража, десно је мајор академик Драгиша Васић, иза њих Благоје Ковач. Снимио: Веселин Савић

Изглед Мокре Пећине данас, а коса са претходне слике је десно изнад пећине:

Током октобра Дража је лично преузимао команду на ваљевском фронту против Немаца, а обилазио је и друга места испод Равне Горе.
Очекујући напад Немаца, Дража напушта Равну Гору 5. децембра. Отишао је у Струганик, јер је добио вест да мајор Александар Мишић са својим Рибничким четничким одредом намерава да се фронтално супротстави Немцима. Током ноћи између 5. и 6. децембра један издајник обавештава Немце о Дражином боравку у Мишићевој кући. У рану зору јака немачка моторизована колона изненада упада у село. На коси изнад куће мајор Мишић се предаје представљајући се као Дража. Тако је он спасао живот Дражи, који је успео да се склони пре него што су Немци уочили превару.
Дража и мајор Захарије Остојић, који се налазио са њим, у ноћи између 6. и 7. децембра провлаче се кроз немачке редове и одлазе у Кадину Луку, а следећег дана у Теочин. Жени мајора Мишића, Милени, Дража се јавио једном цедуљицом 10. децембра, два дана по одласку главних немачких снага са Равне Горе. На његову молбу, Милена је Дражи послала сељачко одело, “како би могао да скине униформу и да се прерушен у сељака лакше склони“, а пресвукао се и мајор Остојић. Тако замаскирани, Дража и Остојић остају у Теочину, у Весковићима, до 21. децембра. Од овог дана о Дражиној безбедности старао се поручник Звонимир Вучковић, командант Таковске бригаде. Група од свега шест људи заноћила је најпре у кући Ивана Поњевића у Брусници, да би у кућама браће Трифуновић у Луњевици остала 14 дана.
Из предострожности, за Божић 1942. група одлази у Горње Бањане. Потом се враћа у Луњевицу и одмах налази трајнији смештај, у зимској колиби Милорада Мише Хаџића изнад села Јабланица, на падинама планине Вујан покривене дубоким снегом. Одатле је одлазио у село Борач у Гружи.
За ново боравиште, половином фебруара 1942, Дража је одабрао манастир Враћевшницу:

Потом одлази у кућу потпоручника Славка Цветића, команданта 3. батаљона Таковске бригаде, у селу Мајдан. (Цветића су касније Немци заробили, мучили и обесили у сред села, јер никога није одао да би спасао главу, што му је нуђено: “Главу даје, никог не одаје“, записали су много година касније мештани на његовом споменику.)
Због великог броја курира, цели крај ускоро сазнаје за Дражин боравак у Мајдану, па се група у овом селу задржава свега десетак дана и враћа у зимску колибу Мише Хаџића. Ту Дража поручнику Вучковићу саопштава да ће кренути у обилазак јединица у Расу, Црној Гори, Источној Босни и Херцеговини.
Пре одласка на пут, Дража је средином марта у селу Прељина код Чачка сазвао конференцију комплетног састава своје Команде и команданата из тог краја. У више колона, Команда је потом кренула на југ. Дража је прешао Западну Мораву код села Заблаће, да би преко планине Јелице стигао у село Каона, где га је дочекао командант Драгачевске бригаде поручник Давид Дача Симовић. Наредног дана овај део Команде наставља пут према планини Чемерно, на којој проналази неколико колиба погодних за смештај. Следеће пребивалиште нађено је у једном планинарском дому на Голији. Поред Горске краљеве гарде поручника Николе Калабића, тада још малобројне, о безбедности Команде овде се старао и Јаворски корпус капетана Бранивоја Бране Петровића.
Енглески авиони избацују на Голију извесне количине оружја и ратне спреме четницима, што омогућава Немцима да сазнају тачно место Дражиног боравка, први пут после четири месеца. Пре него што су они затворили обруч око планинарског дома на Голији, последњих дана априла, Команда прелази на Репушатицу. Већи део Команде остаје овде, а Дража, мајор Остојић и жандармеријски наредник Благоје Ковач, Дражин пратилац, враћају се у Драгачево, где остају две недеље. У Драгачеву Дражу стиже вест да је још 1. априла одликован Карађорђевом звездом са мачевима трећег реда.
Иако су около крстариле јаке немачке снаге, Дража је боравак у Драгачеву искористио за свој први јавни наступ од минуле јесени. Било је то на највишем платоу планине Чемерно, где је на Васкрс организован народни збор:

Дража са трубачима на Чемерну. Лево од Драже је генерал Трифуновић, а десно поручник Раковић, иза Раковића Ковач.

Од 15. маја до 3. јуна Немци покрећу Операцију “Форстат“, а потом и “Акцију 800“, ради “хватања Драже Михаиловића“. Пре него што су затворили обруч, Дража је наредио извлачење на планину Златар.
Из Драгачева Дража је ишао клисуром реке Моравице. Ту су Немци и љотићевци извели један неуспешан атентат, предајући му, преко сељака, пакет са експлозивом. Дража је позвао мајора Вучка Игњатовића, команданта Пожешког четничког одреда, ради потраге за извршиоцима. На том састанку, око 25. маја на Златару, Игњатовићев аутомат је нехотице опалио и Дража је лакше рањен. Због ове ране Игњатовић је предложио да Дража са тридесетак људи путовање кроз италијанску окупациону зону настави камионом. Набавио је лажне објаве за све, а Дража је прерушен у фотографа. Камион је прошао кроз Пријепоље и Бијело Поље. Група се сместила у школу села Соколац, на огранцима Бјеласице, где је сачекала остале, који су ишли пешице.
После двадесетак дана у Соколац долази капетан Павле Ђуришић са пратећом јединицом од око 200 људи и сви заједно крећу на запад.

Дражин долазак у Црну Гору. Лево је капетан Павле Ђуришић

Путовали су преко Жабљака и села Подгора, где се задржавају ради одмора и прославе Видовдана, српске војничке славе. Следеће одредиште било је село Крш испод Дурмитора, где се 7. јула Дража састао са командантом Црне Горе мајором Ђорђем Лашићем. Из Крша Дража са мањим бројем официра и пратилаца (међу којима је био и његов млађи син Војислав), као и са Павлом Ђуришићем и његовом пратећом јединицом, креће у Херцеговину. Најважнији састанак одржан је 13. јула у Зимоњића Кули код Автовца, са четничким војводама Илијом Трифуновићем Бирчанином, Доброславом Јевђевићем и другим првацима из тих крајева.

Састанак у Зимоњића Кули. Дража седи у средини, иза њега стоји мајор Баћовић, лево од Баћовића Павле Ђуришић а десно од Баћовића је Јевђевић. Лево од Драже седе војвода Бирчанин и мајор Захарије Остојић

После састанка у Зимоњића Кули Дража се вратио у Црну Гору. Почетком августа стигао је у село Поља код Мојковца, где се задржао око два месеца. Затим одлази у село Горње Липово изнад Колашина, на планини Сињајевини.

Горње Липово, на Божић 1943. Паљење бадњака. У кући иза била је Врховна команда

Горње Липово, Дража на скијама. Овде је држао и курс скијања

Овде ће Врховна команда остати до маја 1943. године, с тим што је Дража једно време лично командовао јединицама у борбама против комунистичке 1. и 2. пролетерске дивизије у горњем току Дрине. Аутомобилом који му је обезбедио мајор Ђуришић, Дража је преко Чајнича, Буковице и Устиколине стигао у Калиновик увече 18. марта. У Горње Липово вратио се 11. априла. Двадесетак дана касније, почетком маја, због слома Ђуришићевих јединица Дража премешта Врховну команду у Заостро код Берана, очекујући појачања која је позвао из Србије. Наредних дана уочени су покрети великих немачких снага (Операција “Шварц“). Дража силази низ Лим 7. маја, тражећи од Кесеровића да прихвати главни део Врховне команде код села Црнче.

Дража обилази Кесеровићев Летећи расински корпус. Кесеровић је иза Драже, а између њих двојице је британски потпуковник Бејли. Лево је Драгиша Васић, иза Бејлија мајор Миљан Јанкетић.

У четири сата ујутру 14. маја, у пратњи 2. равногорског и 2. милешевског корпуса, као и Косјерићке бригаде, Дража се са Врховном командом извлачи из села Бољане и креће на север у правцу Јадовника (западно од Сјенице), Јавора и Златара, док Расински корпус држи заштитницу. Свега два сата потом, немачка војска силази са Пештера, преко Ђаловића клисуре, и запоседа села из којих су управо отишли четници.

По изласку из обруча: Раковић, Дража, Драгиша Васић. Лево, највиши, мајор Миљан Јанкетић

Врховна команда одлази у Љубићки, па у Таковски срез, где остаје близу две недеље, до почетка јуна месеца. Преко Теочина, Горњих Бањана и Брезне Дража силази у Дренову, недалеко од манастира Савинац. Затим се враћа у Љубићки срез, па одлази у Црногорски срез.

Гојна Гора, лета 1943. Преко пута Драже седи генерал Трифуновић. Са Трифуновићеве десне стране су мајор Мирко Лалатовић и др Ђура Ђуровић

Како су у успутним селима и даље одржавани народни зборови, непријатељ је поново сазнао где је Дража. Средином јуна немачке, бугарске и љотићевске јединице крећу у потере. Усиљеним маршом Врховна команда је преко Јелове Горе кренула пут Ариља, а одатле на Округлицу. Немци су крајем јуна поново имали тачне податке о месту Дражиног боравка, због чега Врховна команда прелази на Чемерницу, где се задржава целог лета 1943. године.
Немачка прислушна служба из Ивањице уочила је неколико радио станица у близини, па првих дана септембра једна чета Немаца креће да извиди ствар. Четници су сачекали Немце када су са Јавора кренули пут Чемернице и савладали их. Дража одмах одлучује да се Врховна команда премести на Златибор. Моравичка бригада поручника Уроша Катанића имала је задатак да отпрати, а Златиборска, коју је управо преузео капетан Миломир Коларевић, да сачека Врховну команду. Међутим, Немци су већ стигли да на Чемерницу пошаљу одред од 300 алпинаца. Они избијају право пред логор енглеских официра, који се налазио на око 500 метара од Дражиног шатора, али их је Моравичка бригада одбацила. Сутрадан, 6. септембра, Врховна команда је била далеко, док је Јаворски корпус мајора Радомира Цветића извео контранапад на Немце и љотићевце, који су им се придружили.
На Златибору, Врховна команда се смешта у центар села Стубла, у Барицама. После пар дана премешта се неколико километара даље, у Брда Завојке, где се налазило повеће пастирско насеље. У непосредној близини Врховне команде смештају се савезнички официри и штаб Златиборског корпуса капетана Душана Радовића Кондора.

Први с лева седи капетан Душан Радовић Кондор. Поред Драже седи др Стеван Мољевић. Стоји капетан Борислав Тодоровић

Крајем септембра, преко Горње и Доње Јабланице, сви крећу пут осам сати хода удаљеног Брестовца, где их ускоро нападају Бугари из ужичког гарнизона. Док су два батаљона Златиборске бригаде задржавала Бугаре, дуга колона људи и товарних коња кренула је даље на запад, сместивши се у селу Раванци, на планини Варди, изнад Рудог. Овде је уследио нови напад немачке пешадије, са подршком авијације, тако да се Врховна команда на два дана повукла у брда изнад Вишеграда.

У области Вишеграда: британски генерал Чарлс Армстронг, Дража и британски пуковник Вилијам Бејли

Снимљено у исто време

Снимљено у исто време

Снимљено у исто време. Дража испред шатора у ком је спавао

Један немачки “месершмит“ митраљирао је место логоровања савезничких војних мисија 25. октобра, неколико сати пре него што су делови комунистичке 5. крајишке дивизије заузели Рудо и кренули право на Врховну команду, уз коју се налазио само Пратећи батаљон. Тако се и Врховна команда нашла у обручу, који су са једне стране затварали комунисти, а са друге осовинске трупе. Оног дана, када су партизани кренули према Врховној команди, Дража је једини пут током рата пуцао из пушке.
Из Раванаца Дража је сишао у Будимлије, где се налазио штаб мајора Војислава Лукачевића, команданта Старог Раса. Ту је капетан Радовић од свег расположивог људства формирао један одред ради држања резервног положаја према Раванцима, иза Пратећег батаљона Врховне команде. Дража је наредио Лукачевићу да заплењеним италијанским камионима хитно довезе јединицу мајора Драгослава Рачића, како би савладала долазеће партизане. Врховна команда и савезничке мисије стигли су у Добрун сат иза поноћи. Покрет је настављен сутрадан, а 27. октобра постављен је логор на месту Дикава, у планинама између Вишеграда и Добруна. После неког времена логор је са Дикаве померен неколико сати хода према истоку. И овде се Врховна команда кратко задржала. Уследио је покрет према Митровцу на Тари, докле се пешачило осам часова, у пратњи 2. рачанске бригаде Златиборског корпуса. После неколико часова колона креће даље и пролази поред манастира Рача. Нови краћи одмор људство добија на Солотуши, а затим прелази друм Бајина Башта – Ужице, па друм Љубовија – Ужице. Марш је настављен до засеока Прокићи, у селу Зарожје на обронцима Повлена. Дража је после неколико дана преместио штаб у село Доња Оровица изнад Љубовије, где је прославио своју крсну славу Светог Николу:

Поред Драже је Раковић, десно на слици потпуковник Лука Балетић

Из Оровице Дража 20. јануара 1944. одлази у село Ба, ради припрема за Светосавски конгрес.

Дражин говор по окончању Народног конгреса у селу Ба, 28. јануара 1944. С десна на лево стоје: капетан Вучковић, потпуковник Балетић, др Живко Топаловић, др Стеван Мољевић, др Владимир Бјелајчић, инг Владимир Предавец и др Александар Аксентијевић. Лево на слици, држи заставу капетан Божа Перовић.

После Светосавског конгреса Врховна команда преко Коштунића и Прањана одлази у област Овчара.

Дража обилази школу у Прањанима. Иза њега је др Топаловић, лево се види др Ђуровић, а десно капетан Вучковић

Ту остаје до почетка марта, када се премешта у Драгачево.

Око 2.000 људи из Врховне команде и пратећих јединица прелази Западну Мораву код Јелен Дола и уз реку Белицу одлази у село Доњи Крстац, где остаје један дан. Дража се потом неколико дана задржао у селу Горњи Крстац, у кући једног старог пријатеља, а онда прелази у село Вичу.

Са збора на Крстацу

У Вичи Дража остаје до почетка априла. Од априла до септембра 1944. године налазио се у области Равне Горе. Почетком априла, у селима северно од Пожеге поново је срео породицу (Јелица је дуго била у логору на Бањици, а неко време и Бранко и Гордана; њих двоје су се од претходне јесени налазили у селу Субјел код Косјерића).

Обилазак Рудничког корпуса, непосредно по повратку из Драгачева. Говори др Топаловић, лево су генерал Мирослав Трифуновић и капетан Драгиша Нинковић

Прањани, 30. маја 1944, свечани ручак за спашене пилоте. Дража је за совром. Други са леве стране, гледано од Драже, седи мајор Петар Баћовић, до њега др Александар Аксентијевић. Седи други с десна у десном реду, др Мољевић. Са шеширом др Ђура Ђуровић

У селу Ба, са сенатором др Александром Аксентијевићем и сеоским старешином

Говор јединицама 2. јуришног корпуса, на Равној Гори (изнад састава друмова из села Ба и Брајићи). У првом плану је др Прибићевић, председник Самосталне Демократске странке, иза су Калабић и Трифуновић

Лето 1944. Вероватно у Брајићима

Лето 1944. Вероватно у Брајићима

Првих дана септембра 1944. Дража још једном силази у Прањане.

У Прањанима, почетком септембра. Официр лево је капетан Живан Лазовић, командант Смедеревског корпуса

На краљев рођендан, 6. септембра, Дража је такође био у Прањанима.

Смотра Горске краљеве гарде, 6. септембра. Иза Драже је амерички пуковник Роберт Мекдауел. Десно у белој блузи капетан Милан Медић.

Наредних дана Врховна команда се повлачи према Мионици. Овај снимак је настао 11. септембра, а на њему видимо Дражу са Ником Лалићем и Ј. Б. Алином:
Краљев говор од 12. септембра 1944. затиче Дражу у селу Драгиње код Ваљева, одакле одлази у Мачву. У Бадовинце је стигао најдаље 16. септембра. Поподне 24. септембра Врховна команда прелази преко Дрине, а у ноћи између 25. и 26. септембра прелази и Дража. Дочекује га капетан Рајо Бањичић, командант Групе мајевичких бригада Мајевичког корпуса мајора Стевана Дамјановића.

Дража по преласку Дрине. Са његове леве стране је капетан Рајо Бањичић

Током 27. септембра Дража се налазио у Зрнелову, а 30. септембра одлази у Посавину. По доласку на Требаву, почетком октобра, боравио је у кући трговца Уроша Лазића у селу Копривна код Модриче.

Кућа Уроша Лазића у Копривни

У успутним местима Дражи је приређиван свечани дочек.

Десно су пуковник Мекдауел и прота Сава Божић, командант Требавског корпуса

Највише времена у то доба Дража је проводио са протом Савом Божићем.

Дража са протом Савом Божићем

Део јединица Команде Западне Босне, на челу са пуковником Врањешевићем, позван је на Требаву ради смотре.

Смотра дела јединица Команде Западне Босне на Требави

Дража потом одлази на југ, на територију Озренског корпуса потпуковника Цвијетина Тодића.

Дража са народом у селу Преслице на Озрену.

Прелазак моста на реци Спрачи

Нешто касније, 1. новембра, растаје се са пуковником Мекдауелом, који тога дана одлази авионом из Бољанића.

Бољанић, последње припреме пред долазак авиона

Дража тада одлази на Романију. Налазио се на терену 1. сарајевске бригаде капетана Саве Дерикоње из састава Романијског корпуса мајора Милорада Момчиловића. Средином новембра Мајевички корпус шаље храну за Врховну команду у село Обудовац код Сарајева. Најдаље од 21. децембра Дража и Врховна команда налазили су се у Кладњу.

Зграда у којој су се налазили Врховна команда и Централни национални комитет

На Божић 1945. године Дража се враћа у кућу Уроша Лазића, где ће остати до средине марта.

У долини реке Спрече

Средином марта све четничке јединице прелазе реку Босну и смештају се на Вучјаку.

Прелазак реке Босне, скелом

Овде је 27. марта 1945. одржана Прва равногорска олимпијада.

Подновље, 27. марта 1945. Дража уручује награде победницима. Први с лева, капетан Војислав Туфегџић.

Дража потом одлучује да се најпре крене на запад, како би се заварали комунисти, па да се преко централне Босне изврши пробој за Србију. Напад на усташе, у правцу запада, почео је пред поноћ 15. априла. Сутрадан четници прелазе друм Босански Брод – Дервента и крећу се на запад до 21. априла. Следећег дана скрећу на југ и прелазе друм Бањалука – Прњавор. Маршрута је потом била следећа: југоисточне падине Црног Врха – планина Узломац – долина реке Врбање – планина Очауш (25. и 26. април) – источне падине Влашића (30. април) – Крушчичке планине (1. мај) – планина Враница (2. мај) – Битовња (6. мај, Васкрс и Ђурђевдан) – Бјелашница – Ловница (8. мај) – Височица (9. мај) – варошица Обаљ (10. мај) – Лелија (11. мај) – Зеленгора (предвече 11. маја)
Иза села Врбнице, на Зеленгори, четници су 13. маја у зору покушали да пређу Дрину, на месту ушћа реке Сутјеске, али без успеха. Главнина војске је изгинула или заробљена и потом већином стрељана.
После 13. маја 1945. године, Дража се налазио у области Фоче. Код села Закмура растао се са потпуковником Николом Калабићем. Потом је кренуо на север, преко друма Фоча – Калиновик. Код села Булози, у области Горажда, у ноћи између 23. и 24. маја долази до тешке борбе, у којој гине Дражин син Војислав.
Крајем маја Дража је са групом од десетак људи стигао у област Хан-Пијеска и ухватио везу са капетаном Радетом Тушевљаковићем, командантом Власеничке бригаде Романијског корпуса. О скривању трагова и обезбеђењу старао се Малопољски батаљон, којим је командовао Војин Лучић из села Врбачка код Хан-Пијеска. У овом крају Дража се налазио до половине септембра 1945. године, када га је Малопољски батаљон отпратио на Романију, тј. до села Соколовића, недалеко од Соколца. Ту је обезбеђење преузео Мркољски батаљон Летеће рогатичке бригаде, којим је командовао Арсен Даниловић Петрушић.
Са својом Летећом рогатичком бригадом, капетан Радомир Нешковић 20. септембра 1945. године разбија комунисте на Дрини и омогућава Дражи да пређе реку, код Ресника. Са Дражом је прешао и Дупски батаљон – према селу Дуб код Рогатице – из састава Летеће рогатичке бригаде, којим је командовао Јово Планинчић.
У области Косјерића Дража се састаје са поручником Филипом Ајдачићем, командантом Косјерићке бригаде Пожешког корпуса, а Дупски батаљон се враћа у Босну.
Дража је тада имао четири стална пратиоца (поручник Благоје Ковач из Морче код Билеће, браћа Урош и Никола Нико Мајсторовић из села Губино код Ливна и Милан Јанковић, командир једне чете у Летећој рогатичкој бригади).
По Повлену, Медведнику и другим планинама у Западној Србији, Дража се кретао са Ајдачићем и његовим пратиоцима, или је остајао на неком сигурном месту. У селу Годечево њима су се једног јесењег дана придружили четници Косјерићке бригаде Мијалко Перишић и Младенко Ристић. После неког времена поново су се поделили на мање групе.
И после два месеца, крајем јануара 1946, Дража се налазио у Србији. Поруку од генерала Дамјановића, који се налазио у Италији, добија у околини Крупња (да напусти земљу, што још једном одбија).
У то време Дража је био болестан од пегавог тифуса. Почетком фебруара 1946. одлази у област Вишеграда, где ступа у везу са мајором Драгишом Васиљевићем, командатом Вишеградске бригаде, као и са поручником Српком Меденицом.  У области Вишеград – Рудо налазио се док није заробљен, 13. марта 1946. године (према комунистчиким изворима).
Одвели су га у Београд и држали у подземним склоништима између Белог двора и Дома гарде у Топчидеру.

Дом гарде 1946. године

Ту је и убијен, 17. јула 1946, два дана по окочању процеса у Дому гарде. Дражине посмртне остатке комунисти су закопали у дворишту Двора, испод цркве, на падини која се спушта у Лисичји поток.

Детаљ са процеса

Дражини посмртни остаци