Можда није право
време за свођење рачуна српског националног салда друге половине 20
века, али можда јесте за израду његовог преднацрта.
Пише: Синиша Синадиновић
Једном приликом, у разговору са педагогом једне Основне школе, испричала ми је своје искуство са јапанским колегама. Наиме, на самом почетку 90 - тих година прошлог века, њихову школу у Бањалуци посетила је делегација јапанских просветних радника. Они су том приликом изразили жељу да се боље упознају са наставним планом, програмом и организацијом њихове школе. Посета је имала за циљ прикупљање искустава и сазнања из читавог света, ради израде Стратегије јапанског школског образовног система за 21 век.
Тако то раде озбиљни народи који планирају своју будућност. Како и када ће Срби започети израду свог завршног рачуна након полувековног тамновања у Брозовој Југославији? Тачна је паралела, да је за Србе, полувековно духовно вавилонско ропство под комунистима, много већа несрећа од полумиленијумског робовања под Османлијама. Јер, док су Турци за време свог вакта, набијали Србе живе на колац, у време комунистичке владавине, Срби су сами себи чупали срце и душу.
Није ни вулгарна, ни неистинита констатација, да су Срби као велики заљубљеници историје у свом лудилу заражени вирусом комунизма, силовали ту учитељицу живота. И да се из тог силовања изродило много накарадне деце, која до данашњих дана не престају то исто да раде. Истините су речи владике Атанасија Јефтића, рекавши једном приликом, да су Срби као народ тешки и себи и Богу и другима, али да је због таквих Бог и сишао на земљу. Већ читаву деценију, одзвањају ми речи покојног Радована Биговића, који је рекао да је комунизам код Срба, имао за појаву стварање „зоолошког национализма и полупаганског православља“. И да су Срби на том таласу ушли у последњу деценију 20 века. Деценију крвавих ратова са собом, другима и читавим светом.
И могле би се тако ређати мисли, мудрих Срба од Косова до Јасеновца, па назад и тако кроз векове у бескрај. Шта нам је чинити, питање је које одзвања у срцима и главама свих мислећих Срба, ма где год они живели на овом шару земаљском? Овако више не бива, рекли би наши стари!
(слика: Петар Лубарда, ''Фазан'')
У том питању шта нам је чинити, подсетићу на недавно изречене речи председника Србије Томислава Николића, за говорницом Генералне Скупштине УН-а: „Као члан Економског и социјалног савета Уједињених нација 2014-16, Република Србија ће се укључити у све активности у вези с остварењем Миленијумских развојних циљева и дефинисањем Развојне агенде после 2015. године.“
Србија ће учествовати у „остваривању Миленијумских развојних циљева УН“? Господине председниче Србије, Томиславе Николићу, како ће те учествовати у том планетарном миленијумском пројекту, када ни сами не знате тачно где су вам границе сопствене државе, нити знате тачно колико вам Срба живи под овом капом небеском.
И не би даље улазио у својерврсни аутодијалог, што је својствено вице премијеру. Не бих се ни камењем бацао на председника Србије. Мислим да он већ сада схвата , шта за собом оставља.
„Ново вино, хоће нове мешине“ каже мудра јеванђељска изрека. Јер се и најквалитетније вино поквари у смрдљивим бачвама. Ако је тако са бачвама за вино, ништа другачије није ни са државом.
У праву је песник Матија Бећковић када је рекао: „ Броз ће умирати онолико година колико је И живео“. Значи браћо Срби и сестре Српкиње то нам дође 2068. године. Но, ако је та његова пророчка визија тачна, онда би аналогно томе, Турци у нама умирали, барем још 250 година.
Медицина каже, да физиолошки процес развоја човековог организма траје до његове 25 године живота. Да би потом човек, своју пуну афирмативну снагу достигао у 40-им годинама. Ако је тако са човековим организмом, шта онда рећи за један државни организам. Колико је година или векова потребно, да једна држава достигне зрелост, и буде на корист своме народу и човечанству? Мудра је Фројдова констатација, да анатомија човека предодређује његову „судбину“. Намеће се логичан закључак, да географија једне државе предодређује њену будућност.
Не би требало даље причати и наводити мисли, поуке, цитате многих знаменитих и светих Срба, који су своме народу све рекли: где су били, где су сада и где ће сутра бити?
Но једно дело и једна личност, су незаобилазни када се о говори о овом „проклетом питању“ како би рекао велики Достојевски. У свом делу Св. Николаја Жичког „Српском народу кроз тамнички прозор“, овај боговидац гледајући кроз прозор нацистичког логора Дахау, рекао је Србима, шта их је снашло зашто им се то дешава и шта ће их у будућности задесити. Као што је Св. Сава био духовни мост, који је средњевековну српску државу спојио са Источномромејском цивилизацијом, тако је Св. Николај Жички био истински тумач односа нововековне српске државе и модерне Европе. Никоме као њему, после Св. Саве није дато, да толико дубоко сиђе у срж бића српског народа. Истините су речи, Св. Јустина Ћелијског да је Св. Николај Жички, српски Златоусти и први после Св. Саве.
Поделио би са читаоцима ових редова једно своје лично болно сазнање, које се изгледа нажалост и обистињава. Било је то негде под крај прошлог века у студентском дому у Приштини, ту таман негде уочи Видовдана. Причао ми је један познаник, о животу свога учитеља извесног проф. Радошевића. Према његовом казивању реч је о некадашњем предавачу на Богословском факултету СПЦ у Београду. Фасцинантна је то животна прича за коју нажалост овде нема места. Но како се сваки човек познаје по крају свога живота и последњих изговорених речи на пут у вечност. Ево шта је овај професор рекао свом ученику лежећи на самртничкој постељи: „Сине мој, ја сам гледао 50 година како српска држава умире, а ти ћеш сине мој гледати како се та лешина распада“.
Да ли је држава Србија лешина која се распада? Да ли значи да је српски народ исто што и његова држава која се налази у стању распадања? Мислим и верујем да су речи професора на самртном ропцу веома јаке и душе парајуће, али лелек и куку нама, ако су и истините.
Како наћи средњи систем, тј. златни пут? Избећи стање колективног клатна које се кроз векове креће од еуфорије до депресије и како се сачувати од данашњег злог духа самопорицања. Нажалост тај одговор ће ипак морати да дају неке нове генерације у будућим временима која су пред њима. Неки нови Срби попут Новака Ђоковића, Вука Јеремића, Емира Бекрића, Теодора фон Бурга, нови нараштај који је пелцован православљем и српством и неозрачен осиромашеним уранијумом.
До тада, ништа нам друго не преостаје него да сачекамо, да у нама умру Јосип Броз и Сулејман Величанствени. Срећне нам биле 2068. и 2250. година. Ко преживи плакаће.
Предлог нацрта за израду полувековне рекапитулације српске државе
Ангажовати најеминентније српске стручњаке из области науке, културе и религије у земљи и дијаспори и формирати својеврсни КОНЗИЛИЈУМ.
Урадити стручну, дубинску, научну анализу (ДИЈАГНОЗУ) о положају, статусу и улози српске државе у периоду од 1945-2020. године.
Иницијатори израде рекапитулације: председник Србије, председник Републике Српске, патријарх СПЦ.
На изради рекапитулације би учествовали: САНУ, АНУРС, СПЦ, Универзитети у Србији и Републици Српској (државни и приватни), економски, политички, историјски и др. институти, Војска Србије, бивши високи официри ВРС и ВСК, МУП Србије, МУП Републике Српске, као и сви они који личним ауторитетом и залагањем могу да дају допринос, у овом свенационалном пројекту. Оформити јединствену базу података (можда у оквиру Народне библиотеке Србије) у којој би била похрањена грађа (литература и извори) која би била кориштена у методологији израде ове рекапитулације. Сваки од доле наведених сегмената требао би на крају имати свој супстрат у форми 10 интегративних и 10 дезинтегративних елемената.
МОГУЋИ СЕГМЕНТИ РЕКАПИТУЛАЦИЈЕ:
Демографски
Политички
Економски
Војно-безбедоносни
Научни
Културни
Религијски
Историјски
...
Комбинација наведених сегмената и супстрата била би основа за израду Националне стратегије за будући век. Ако не буде било српских глава, које би све ово могле да синтетизују у национални програм, послужити се употребом тзв. „петог Јеванђеља“ тј. СОФТВЕРА.
Пошто стручни КОНЗИЛИЈУМ утврди ДИЈАГНОЗУ, а потом и пропише адекватну ТЕРАПИЈУ, остаје нам свима да се Богу молимо да тај ПАЦИЈЕНТ не умре. Но како народи нису што и човек, не треба се плашити, Срба ће бити до краја века.
Пише: Синиша Синадиновић
Једном приликом, у разговору са педагогом једне Основне школе, испричала ми је своје искуство са јапанским колегама. Наиме, на самом почетку 90 - тих година прошлог века, њихову школу у Бањалуци посетила је делегација јапанских просветних радника. Они су том приликом изразили жељу да се боље упознају са наставним планом, програмом и организацијом њихове школе. Посета је имала за циљ прикупљање искустава и сазнања из читавог света, ради израде Стратегије јапанског школског образовног система за 21 век.
Тако то раде озбиљни народи који планирају своју будућност. Како и када ће Срби започети израду свог завршног рачуна након полувековног тамновања у Брозовој Југославији? Тачна је паралела, да је за Србе, полувековно духовно вавилонско ропство под комунистима, много већа несрећа од полумиленијумског робовања под Османлијама. Јер, док су Турци за време свог вакта, набијали Србе живе на колац, у време комунистичке владавине, Срби су сами себи чупали срце и душу.
Није ни вулгарна, ни неистинита констатација, да су Срби као велики заљубљеници историје у свом лудилу заражени вирусом комунизма, силовали ту учитељицу живота. И да се из тог силовања изродило много накарадне деце, која до данашњих дана не престају то исто да раде. Истините су речи владике Атанасија Јефтића, рекавши једном приликом, да су Срби као народ тешки и себи и Богу и другима, али да је због таквих Бог и сишао на земљу. Већ читаву деценију, одзвањају ми речи покојног Радована Биговића, који је рекао да је комунизам код Срба, имао за појаву стварање „зоолошког национализма и полупаганског православља“. И да су Срби на том таласу ушли у последњу деценију 20 века. Деценију крвавих ратова са собом, другима и читавим светом.
И могле би се тако ређати мисли, мудрих Срба од Косова до Јасеновца, па назад и тако кроз векове у бескрај. Шта нам је чинити, питање је које одзвања у срцима и главама свих мислећих Срба, ма где год они живели на овом шару земаљском? Овако више не бива, рекли би наши стари!
(слика: Петар Лубарда, ''Фазан'')
У том питању шта нам је чинити, подсетићу на недавно изречене речи председника Србије Томислава Николића, за говорницом Генералне Скупштине УН-а: „Као члан Економског и социјалног савета Уједињених нација 2014-16, Република Србија ће се укључити у све активности у вези с остварењем Миленијумских развојних циљева и дефинисањем Развојне агенде после 2015. године.“
Србија ће учествовати у „остваривању Миленијумских развојних циљева УН“? Господине председниче Србије, Томиславе Николићу, како ће те учествовати у том планетарном миленијумском пројекту, када ни сами не знате тачно где су вам границе сопствене државе, нити знате тачно колико вам Срба живи под овом капом небеском.
И не би даље улазио у својерврсни аутодијалог, што је својствено вице премијеру. Не бих се ни камењем бацао на председника Србије. Мислим да он већ сада схвата , шта за собом оставља.
„Ново вино, хоће нове мешине“ каже мудра јеванђељска изрека. Јер се и најквалитетније вино поквари у смрдљивим бачвама. Ако је тако са бачвама за вино, ништа другачије није ни са државом.
У праву је песник Матија Бећковић када је рекао: „ Броз ће умирати онолико година колико је И живео“. Значи браћо Срби и сестре Српкиње то нам дође 2068. године. Но, ако је та његова пророчка визија тачна, онда би аналогно томе, Турци у нама умирали, барем још 250 година.
Медицина каже, да физиолошки процес развоја човековог организма траје до његове 25 године живота. Да би потом човек, своју пуну афирмативну снагу достигао у 40-им годинама. Ако је тако са човековим организмом, шта онда рећи за један државни организам. Колико је година или векова потребно, да једна држава достигне зрелост, и буде на корист своме народу и човечанству? Мудра је Фројдова констатација, да анатомија човека предодређује његову „судбину“. Намеће се логичан закључак, да географија једне државе предодређује њену будућност.
Не би требало даље причати и наводити мисли, поуке, цитате многих знаменитих и светих Срба, који су своме народу све рекли: где су били, где су сада и где ће сутра бити?
Но једно дело и једна личност, су незаобилазни када се о говори о овом „проклетом питању“ како би рекао велики Достојевски. У свом делу Св. Николаја Жичког „Српском народу кроз тамнички прозор“, овај боговидац гледајући кроз прозор нацистичког логора Дахау, рекао је Србима, шта их је снашло зашто им се то дешава и шта ће их у будућности задесити. Као што је Св. Сава био духовни мост, који је средњевековну српску државу спојио са Источномромејском цивилизацијом, тако је Св. Николај Жички био истински тумач односа нововековне српске државе и модерне Европе. Никоме као њему, после Св. Саве није дато, да толико дубоко сиђе у срж бића српског народа. Истините су речи, Св. Јустина Ћелијског да је Св. Николај Жички, српски Златоусти и први после Св. Саве.
Поделио би са читаоцима ових редова једно своје лично болно сазнање, које се изгледа нажалост и обистињава. Било је то негде под крај прошлог века у студентском дому у Приштини, ту таман негде уочи Видовдана. Причао ми је један познаник, о животу свога учитеља извесног проф. Радошевића. Према његовом казивању реч је о некадашњем предавачу на Богословском факултету СПЦ у Београду. Фасцинантна је то животна прича за коју нажалост овде нема места. Но како се сваки човек познаје по крају свога живота и последњих изговорених речи на пут у вечност. Ево шта је овај професор рекао свом ученику лежећи на самртничкој постељи: „Сине мој, ја сам гледао 50 година како српска држава умире, а ти ћеш сине мој гледати како се та лешина распада“.
Да ли је држава Србија лешина која се распада? Да ли значи да је српски народ исто што и његова држава која се налази у стању распадања? Мислим и верујем да су речи професора на самртном ропцу веома јаке и душе парајуће, али лелек и куку нама, ако су и истините.
Како наћи средњи систем, тј. златни пут? Избећи стање колективног клатна које се кроз векове креће од еуфорије до депресије и како се сачувати од данашњег злог духа самопорицања. Нажалост тај одговор ће ипак морати да дају неке нове генерације у будућим временима која су пред њима. Неки нови Срби попут Новака Ђоковића, Вука Јеремића, Емира Бекрића, Теодора фон Бурга, нови нараштај који је пелцован православљем и српством и неозрачен осиромашеним уранијумом.
До тада, ништа нам друго не преостаје него да сачекамо, да у нама умру Јосип Броз и Сулејман Величанствени. Срећне нам биле 2068. и 2250. година. Ко преживи плакаће.
Предлог нацрта за израду полувековне рекапитулације српске државе
Ангажовати најеминентније српске стручњаке из области науке, културе и религије у земљи и дијаспори и формирати својеврсни КОНЗИЛИЈУМ.
Урадити стручну, дубинску, научну анализу (ДИЈАГНОЗУ) о положају, статусу и улози српске државе у периоду од 1945-2020. године.
Иницијатори израде рекапитулације: председник Србије, председник Републике Српске, патријарх СПЦ.
На изради рекапитулације би учествовали: САНУ, АНУРС, СПЦ, Универзитети у Србији и Републици Српској (државни и приватни), економски, политички, историјски и др. институти, Војска Србије, бивши високи официри ВРС и ВСК, МУП Србије, МУП Републике Српске, као и сви они који личним ауторитетом и залагањем могу да дају допринос, у овом свенационалном пројекту. Оформити јединствену базу података (можда у оквиру Народне библиотеке Србије) у којој би била похрањена грађа (литература и извори) која би била кориштена у методологији израде ове рекапитулације. Сваки од доле наведених сегмената требао би на крају имати свој супстрат у форми 10 интегративних и 10 дезинтегративних елемената.
МОГУЋИ СЕГМЕНТИ РЕКАПИТУЛАЦИЈЕ:
Демографски
Политички
Економски
Војно-безбедоносни
Научни
Културни
Религијски
Историјски
...
Комбинација наведених сегмената и супстрата била би основа за израду Националне стратегије за будући век. Ако не буде било српских глава, које би све ово могле да синтетизују у национални програм, послужити се употребом тзв. „петог Јеванђеља“ тј. СОФТВЕРА.
Пошто стручни КОНЗИЛИЈУМ утврди ДИЈАГНОЗУ, а потом и пропише адекватну ТЕРАПИЈУ, остаје нам свима да се Богу молимо да тај ПАЦИЈЕНТ не умре. Но како народи нису што и човек, не треба се плашити, Срба ће бити до краја века.
Нема коментара:
Постави коментар