Православни календар.

петак, 29. новембар 2013.

Трећа епизода “Равне Горе“: Четници су ту, само да пусте браде

Ravna-gora-3

Војници певају, шенлуче, пуцају кроз прозор, натежу флашу са ракијом, замало да се побију. Тако рећи, Булајићеви четници су већ ту…

ПИШЕ: Милослав САМАРЏИЋ
Ни у трећој епизоди ТВ серије “Равна Гора“ – нема Равне Горе.
Прва сцена почиње прерачуном у датумима: делови 41. пешадијског пука окупљени су 11. априла негде у Барањи, а у ствари Дража их је још 9. априла пребацио преко Саве, у Босну. Наредник се жали да војска још није испалила метак на Немце, што се заиста није видело још од прве епизоде. Овај наставак зове се “Суноврат“ и прикладан је Бајићевом опису Југословенске војске. Међутим, она је у Априлском рату 1941. године убила 1.500 немачких војника. Већ тај податак говори да су ствари изгледале другачије него што се овде сугерише. Иначе, уместо Немаца, војници из досаде гађају свраке, а један наредник их због тога шамара.
Та прва сцена траје шест минута, а друга је још дужа: 10 минута. Радња се дешава у селу Планиница, у породици Таралић. Сељаци су и даље тупави, свађају се око поделе земље, вичу једни на друге. Уочљиво је да су прозори на кући прљави. Пред крај те сцене ипак се појављују неки позитивни јунаци: насмејани, доброг изгледа и доброг држања. За сваки случај, наглашава се да је један учитељ. То су, наравно, комунисти. Они су већ наоружани, сакупљају пушке које војска баца – мада их ту тада још није бацала. Кажу: “Требаће“.
И трећа сцена је предуга, траје девет минута. Приказује војнике Југословенске војске у возу, 11. априла, западно од Ужица. Одмах се уочава контраст у односу на комунисте. Војници певају, шенлуче, пуцају кроз прозор, натежу флашу са ракијом, замало да се побију. Тако рећи, Булајићеви четници су већ ту, само им фале браде.
Неко је минирао пругу, па воз стаје. Тада се појављује машиновођа. Заиста је тешко разумети зашто је и он приказан као блентав?
У возу је и “син Драган“ (Окановић), који је раније био возач генерала Мирковића. Очигледно је да је и он дезертирао, као и сва она војска у возу. У стварности, тешко да је толико дезертера тог датума било у тој области.
Четврта сцена је најдужа, траје 13 минута. Радња се одвија поново у Барањи, 11. априла увече. Појављују се две историјске личности: мајор Мирко Станковић и наредник Перовић, који су се касније придружили Дражи (у ствари, са њим су били најкасније 9. априла). Командант пука је Словенац у чину потпуковника. Прави Словенац, Ратко Полич, добро је одиграо оно што је од њега тражено, али он има превише година за тај положај. Команданти пукова у осмој деценији живота једноставно нису постојали. Он се мајору Станковићу жали што као Словенац није могао да добије виши чин, док су Срби напредовали у војсци. И ово је неутемељено: бивши аустроугарски официри не само што су напредовали, него су у старту добили чин више од оног који су имали у црно-жутој монархији, због чега су многи српски официри из протеста напустили војску. Расправа око пуковске заставе таје предуго, патетична је и неуверљива. Ту заставу наредник Перовић ће донети на Равну Гору.
Најзад следи једна краћа сцена: долазак војника Таралића, бегунца са Сипа, 12. априла у Планиницу, описан је за само два минута. “Само“ за ову серију, иначе и то је развучено.
И у шестој сцени појављује се неко нормалан: родитељи “сина Драгана“, кафеџије у селу Заовине испод Таре (да неће касније постати комунисти?). “Син Драган“ је сада у цивилу. Са собом је повео ону девојчицу коју је нашао у Зворнику. После пет минута она најзад каже да је из Београда и да се зове Милена.
У последњој, седмој сцени, један официр се 12. априла враћа кући, у Београд. Кућа је разрушена приликом бомбардовања. Он налази слику своје деце, а једно од њих је управо Милена, коју је одвезао “син Драган“. То је, ваљда, нека драма.
Број сцена је премали – више је прикладан позоришној представи. Сем тога, и кадрови су предуги. И да је радња сва ова три наставка смештена у један – и то би било предуго.
Зашто је дошло до оволико фактографских грешака у прве три епизоде?
На одјавној шпици пише да су стручни консултанти били проф. др Момчило Павловић и проф, др Предраг Марковић – прва два човека Института за савремену историју у Београду. Овај Институт и по законској процедури има монопол на Други светски рат, јер је неопходна његова потврда за пројекте који се раде државним новцем. Међутим, Павловић и Марковић се не баве Другим светским ратом, већ је он у опису радних места др Косте Николића и др Бојана Димитријевића. Прилично сам сигуран да код њих двојице Априлски рат не би био овако описан, да Мирковић не би носио сабљу већ официрски бодеж (заиста је чудно како је Бајић опасао сабљу једном пилоту, када је и он сам био пилот, макар у партизанском филму, и када, на крају крајева, ту нема никакве логике?), затим не би 41. пук и 11. априла оставили у Барањи, а што је најважније, они не би дозволили да се комунисти приказују овако афирмативно.
Уосталом, Николића и Димитријевећа комунисти су недавно тужили “за лажно сведочење“ на процесу за рехабилитацију ђенерала Драже. То је апсурд за себе: неко ко је познат по историјским фалсификатима нашао се да подноси тужбу за фалсификовање, а под фалсификовањем подразумева макар какву исправку тих фалсификата!
Елем, на сајту Института пише да су Павловићева специјалност политичка историја Југославије, историја Србије и Југославије после 1945, Косово и Метохија, социјална историја, итд. Био је коаутор само једне књиге о Другом светском рату, “Коста Миловановић Пећанац – биографија“, пре 10 година.
На сајту РТС-а 24. новембра је објављена Павловићева рецензија серије, уз овакву најаву: “Сценарио за играну серију `Равна гора`, као први део драмске трилогије `1941-1945`, аутора Радоша Бајића, своју коначну верзију добио је након детаљне анализе и консултација са стручњацима Института за савремену историју и њиховог директора професора др Момчила Павловића“.
Павловић пише да је први циљ серије да се “никако не одбацује антифашистичка борба српског народа“. Већ сама ова терминологија значи усвајање комунистичке пропаганде, јер “антифашистичке борбе“ није било у речнику армија Америке, Британије, Југославије, итд, већ је то парола комуниста, избачена оног момента када су их ти такозвани фашисти вероломно напали. Затим пише да се мислило на “стварање уравнотежене слике прошлости у широј јавности“, а све то ради “’промене историјске свести већине нашег народа“.
Дакле, Институт и државна телевизија праве договорну историју (“уравнотежену“) и мењају свест народа: то је типична соцреалистичка матрица размишљања, за коју смо веровали да је срушена 5. октобра 2000. године.
Пажњу привлаче и следеће изводи из Павловићеве рецензије:
“Мој задатак и задатак мојих сарадника је био да проверимо историјску тачност догађаја описаних у сценарију Радоша Бајића. Ту је искрсло неколико великих проблема… Тамо где има података, требало је извршити пажљиву реконструкцију. Тамо где их нема, требало је остати веран духу времена… Историјске личности приказане су верно, колико је то било могуће на овом степену историјских сазнања… О свим другим личностима, укључујући и Дражу Михаиловића, постоји још мање података него за Тита.“
Шта је то што није познато? Података у ствари има у изобиљу – може бити само да нису познати Бајићу, Павловићу и Марковићу, просто јер ово није њихов терен.
Као области научног интересовања др Предрага Марковића, на сајту Института наведени су “социјална историја, историја свакодневице, ментално мапирање“, и сл. Марковић је коаутор књиге “Тито – поговор“, у којој је диктатор приказан афирмативно. Као гост у емисији “Вече са Иваном Ивановићем“, на Првој српској ТВ, Марковић је на рачун Брозовог лика и дела изнео низ похвала. Конкретно, о ТВ серији “Равна Гора“, дао је изјаву за последњи број тједника “Време“ (21. новембар). Ту је рекао:
“Четници су и у рату имали озбиљан проблем са визуелним делом имиџа, што се види на фотографијама из тог времена. Изгледају као банда сеоских разбојника на теферичу.
Са друге стране, партизански имиџ је врло модеран, јер им пропаганду води Жорж Скригин.“
У стварности, реч је о неколико десетина фотографија са неугледним четницима, које су комунисти одабрали и потом стално прештампавали. Ако се погледају хиљаде фотографија, стиче се другачији утисак: четници су имали домаће униформе или српску народну ношњу, а илегалци грађанску ношњу. Када је реч о партизанима, Марковић очигледно о њима закључује на основу партизанских филмова, где изгледа као да су они имали фабрике одеће и обуће. А нису: 1941.су носили шта год, од 1942. превладавале су униформе “Независне Државе Хрватске“, а од 1943. британске униформе.
За поменути тједник Марковић је такође рекао:
“Кад видите жене из четничког покрета на фотографијама, оне изгледају као неке вране, док с партизанкама то није случај“.
Реч је о фотогртафији једне не баш лепе жене са шајкачом, коју су комунисти негде “ископали“ и онда је стално приказивали. Опет, када се узме у обзир целина, равногорке су биле два копља испред партизанских “другарица“.
Општи Марковићев закључак гласи:
“Прво Срби из Босне, а онда и остали, деведесетих су прихваитли тај имиџ који ни четрдесетих није добро изгледао, а камо ли деведесетих. То је та бизарна, гусарска, инфантилна идентификација са лошим момцима. Тај изглед је комбинација Анђела пакла и балканског разбојништва из 19. века.“
Марковића знамо као веома интелигентну особу, јер је још као студент побеђивао у загребачкој “Квискотеци“. Откуд онда, упркос томе, овакви стереотипи?
Можда је одговор у блиском сродству са једним од највећих и најтврдокорнијих комуниста – Добрицом Ћосићем?
То је велики проблем Србије данас: њихови рођаци су добро распоређени. Они не желе или не могу да прихвате ни елементарне чињенице, а другима не дају пролаз.
Исправка:
Тачни датуми за прву сцену гласе:
-          9. априла 1941. група мајора Станковића прелази реку Драву и ступа у Славонију,
-          10. априла увече потпуковник Словенац предаје заставу 41. пука,
-          11. априла група мајора Станковића прелази реку Саву и ступа у Босну.
Према томе, у првом кадру, уместо: „Барања, 11. априла“, треба да стоји: „Славонија, 10. априла.“
М.С.

Нема коментара:

Постави коментар