Сан равногорске ноћи

ПИШЕ: Дејан Јеремић

Серија „Равна гора”, помпезно најављивана и рекламирана као епопеја, свакодневна је тема полемика, чија специфична тежина – тежина полемика – далеко надмашује историјске и уметничке вредности ауторског дела Радоша Бајића. Публика која из недеље у недељу очекује да види, чује, сазна и доживи нешто од епа, ускраћена за све то одустаје од наде да ће до коначне одјавне шпице доживети просветљење. Јер, њега нема ни у најави. Критике о серији су беспоштедне, готово јединствене у оцени да је ученик пао на испиту.
Томе би требало додати да је глумац Бајић, у случају “Равна гора”, недорастао редитељском задатку, па и епу у ширем смислу. Под условом да се ЕП не тумачи као економско-пропагандни програм.
Отуда чуди констатација драмског писца Душана Ковачевића којом упоређује Бајића са Шекспиром. Ковачевић је, кажу, рекао да је Бајић „четнички Шекспир”, или „равногорски Шекспире, име ти је Радош”, углавном, нешто у том смислу, а пренели су неки медији. Ако је Ковачевић заиста то рекао, Шекспир нема више шта да тражи у овим крајевима. Прогнан је за вјек вјекова. Могуће да је Ковачевићу у тренутку изговореног на ум пало Шекспирово „Отело” у којем Јаго поверава Родригу да мрзи свог генерала, па се – загледан у Дездемону – Ковачевић занео у размишљању, које му се, ето, отело. Надам се да је тако, заправо, желим да верујем да је тако. Да му се отело. Јер, Бајићева „Равна гора” у поређењу са било чиме што је Шекспир написао јесте клинасто писмо.
Неким случајем имам Шекспирова сабрана дела у једном тому („Досије” и „Службени лист СРЈ”, 1.978 стр., 1995. год.), капитално дело у којем се налази све што је Шекспир написао, па и она дела која раније нису објављена. Када је књига објављена, тадашња СР Југославија била је једна од четири земље у свету које су могле да се похвале једнотомним Шакспиром. Не знам да ли се у међувремену још неко одважио на такав подухват, али знам да је друго издање исте књиге објављено пре нешто више од две године.
Тврд повез, златотиск, библијски папир, и све то је међу осталим књигама у мојој библиотеци, али пре него што сам таквог Шекспира уденуо између Чехова и Молијера (Ибзен је ту, у комшилуку) пажљиво сам га ишчитао, од корице до корице. Нигде не пронађох Радоша.
Као што ни у једној од епизода „Равне горе” нисам ни у назнакама наслутио Шекспира.
Осим ако се, можда, не крије у неком грмљу па бележи догађаје за нову драму. Комедију, наравно, с примесама трагедије. Оне које сам попамтио у досадашњих седам епизода јесу пуковник Драгољуб Михаиловић, краљ Петар ИИ у иностранству, Тарабићи, један кољач, један који је кицош, комуњара, што не значи да се и њему можда неће отети кама, и Тарас Буљба. Тај је из неког другог романа, Шекспир с тим нема никакве везе.
Осим што се Ковачевић досетио улоге Бајићевог дрвеног адвоката – што могу донекле и да разумем с обзиром на Душково чланство у Крунском савету – и Бајић је ових дана проговорио у своју одбрану. Додуше, покушао је, али слаба вајда. У тексту „Топли зец на Равној гори”, Бајић је осуо паљбу по свима који су се дрзнули да критикују његово мезимче (у које се убрајам), па ко је преживео рафале нека настави с критикама. Да је реаговао као несхваћени уметник, ког ће време једном произвести у то што он овом приликом није (у уметника), разумео бих, но он се брецнуо као увређена „величина”, као сеоска млада којој изгоре кућа док помаже баби да се очешља. Сметају му сви који су нашли за сходно да укажу на промашаје којих је у серији сијасет. Нећу да кажем да су ми и поједини глумци који играју у серији рекли шта о Бајићевом предузећу мисле. Нећу да кажем ни шта мисле. Да људи не би изгубили тезгу на Бајићевој равногорској пијаци.
Бајић не само да бесно реагује на неистомишљенике, него је и приземно малициозан. У тексту који је објавила „Политика”, Бајић наводи: „Брже боље је на Твитеру експертски реаговао филмски есејиста млађе гарде са брадицом вехабије – препоручујући гледаоцима да никако не гледају „Равну гору.” Јасно је на кога је мислио, на некадашњег клинца који је играо у филму Горана Марковића „Тито и ја”, као што је јасна и алузија у вези с брадом. Интересује ме да ли су Радоша на Равној гори научили да неистомишљенике с брадом неизоставно поистовећује с вехабијама?! Или је то прочитао у „Отелу”, у којем тога нема?! Ни Дража није имао такав однос према противнику. То би, онај који режира свадбе са жељом да једном буде Фелини, требало да зна.
Нема ту, нажалост, ни Шекспира, а ни Фелинија. Нема ни „е” од епопеје. Бајићева жеља да фасцинира Србију већа је од његових могућности. Жеља потврђена једино у немоћној малициозности. Од свега што иоле може да има неке везе са Шекспиром јесте могућност да гледате „Равну гору”, па како вам драго, јер она је остала Бајићев недосањан сан летње ноћи.