Мит гласи: командант Србије, генерал Мирослав Трифуновић, позвао је
команданта Црне Горе, потпуковника Ђуришића, мимо Дражиног знања да се
повуче у Босну, што је довело до страдања војске и народа…
Како овај мит изгледа у „судару“ са документима: да ли се ту уопште
помиње генерал Трифуновић, или су извесну улогу одиграли љотићевци?
Шта кажу документа у вези могућег повлачења у Албанију?
Да ли се у Босну заиста повукло 20.000 људи, или је број доста мањи?
Како је изгледала преписка између Драже и Ђуришића по његовом одласку у Босну – прва после дуге паузе?
ПИШЕ: Милослав САМАРЏИЋ1. ПАВЛЕ ЂУРИШИЋ: „ДОНЕО САМ ОДЛУКУ ДА СЕ ПОВУЧЕМ“
Последње велике операције против комуниста јединице Команде Црне Горе, на челу са потпуковником Павлом Ђуришићем, извеле су марта и априла 1944. године. Операције су окончане неуспехом и Ђуришић наредног месеца одлази у Београд, ради договора се Немцима и Миланом Недићем. Суштина договора састојала се у промени стране: из редова Југословенске војске, Ђуришић прелази у Љотићев Српски добровољачки корпус. Недић га је именовао замеником команданта корпуса, генерала Косте Мушицког, давши му чин потпуковника. Он је тај чин већ имао код Драже, тј. ово је био симболичан гест показивања да окупационе снаге и сателити не признају чинове Југословенске војске.
Вест о Ђуришићевом преласку у нову формацију објављена је на насловној страни званичног гласила „Недићеве Србије“, листа „Ново време“, у броју за 21. и 22. мај 1944. године. Објављена је и Ђуришићева слика са Недићевим министром Олћаном, као и пригодна Ђуришићева изјава.
По повратку на терен, Ђуришић 28. маја забрањује Команди Црне Горе „директну везу са Врховном командом“, а самим тим и са Дражом.1
Средином јуна Дража сазнаје како су Немци и генерал Недић обећали Ђуришићу да ће образовати и наоружати три пука „црногорских добровољаца“. Међутим, у то доба Немци су већ били проредили испоруке хране Ђуришићевим људима, док обећано наоружање није стигло. Немци су се поколебали јер су сматрали да је Ђуришићево држање противуречно, а он се разочарао и повукао у себе, тако да се једно време није јављао ни свом помоћнику капетану Душану Арсовићу. Немачка сумњичавост долазила је и од упорне борбе за назив нове јединице. Ђуришић и његови људи остали су при својим захтевима да уђу у састав „Српског добровољачког корпуса“, или макар да им се дозволи назив „Други српски добровољачки корпус“, док су Немци безуспешно покушавали да наметну термин „Црногорски добровољачки корпус“, јер су њихови планови, поред слабљења Дражине организације, подразумевали и цепање српске нације. Тако, Немци су Ђуришића сматрали командантом „Црногорског добровољачког корпуса“, док је он себе и даље видео као помоћника команданта „Српског добровољачког корпуса“.
Потпуковник Павле Ђуришић на снимку из децембра 1943. године
Септембра 1944. године лидери „Независне групе отпора“ покушали су да и Павла Ђуришића и његово људство поведу у борбу против Немаца, али нису успели. Потпуковници Захарије Остојић и Петар Баћовић писали су 24. септембра Ђуришићу како мајор Лукачевић успешно напада Немце у Требињу, док „у целој Босни пламти пушка“, настављајући:
Обзиром на садашњу ситуацију и предстојеће искрцавање савезника на обали, које је већ почело, мислимо да би било најбоље и најпаметније да кренеш са једном јаком групом за Грахово тако да стигнемо једновремено. Наш пут ће трајати око осам дана. Тамо би заједно дочекали савезнике, са којима већ хватамо везу преко делегата који су отишли.3
У радиограму од 28. септембра Остојић јавља Ђуришићу да су се Западни савезници већ искрцали у Албанију и на далматинска острва, а да ће се ускоро искрцати и на Јадран. „Добро би било када би ти заузео барем Подгорицу пре њиховог доласка“, писао је Остојић.4
Нови план Остојић саопштава Ђуришићу 4. октобра:
Пошто се савезници још не искрцавају на нашој обали, а немамо података шта раде у Албанији коју ће вероватно посести целу, врло је важно да ухватиш везу са Прек Цамом, а преко њега са савезницима.5
Реч је о националном вођи Албанаца католика на северу земље. Дан пре овога, 3. октобра, албанска делегација дошла је у Подгорицу и тада је постигнут споразум о сарадњи. Албанце су заступали Маркај Марк Ђон, командант националних оружаних снага у Северној Албанији, председник општине Скадар Бушатлија и командант жандармерије Жан Јусуф. Приликом испраћаја гостију, 4. октобра, колону су на граници напали удружени црногорски и албански партизани. Ђуришић је рањен у груди и пренет у болницу у Подгорици. Мајор Саво Вукадиновић, који га је заступао до оздрављења, јавио је Остојићу 9. октобра да се Ђуришић „осећа добро“, али да мора да лежи још десет дана.
Ђуришић се договорио са Албанцима да се узајамно помажу у борби против комуниста. Ако би били притешњени, Ђуришићеви људи имали би „слободан прихват“ код албанских националиста, и обратно.
Према Вукадиновићевом извештају Остојићу од 5. октобра, Албанци су пренели Ђуришићу низ добрих вести: да се енглеска делегација налази код њих, а не код партизана, да су им Енглези дали „сигурне гаранције“ да ће „окупирати Грчку, Албанију и Југославију“, да су се на југу Албаније искрцале „грчке трупе и Енглези“, итд. У оним околностима, најбоље је звучало следеће саопштење албанске делегације: „Енглези више не захтевају борбе противу окупатора, већ захтевају да националисти одрже своје позиције и да се бију противу црвених“.6
У ово доба, 25. и 26. септембра, једна енглеска дивизија заиста се била искрцала у Албанију, али се ускоро повукла. Енглези су тада оставили војну мисију код албанских националиста, међутим, с обзиром на њихову политику подршке комунистима, требало је очекивати другачије последице доласка те мисије од оних које је навео Вукадиновић: осујећивање споразума између Прек Цаме и Ђуришића. Тај споразум ионако није значио много, јер није обухватао већинску комунистичку албанску струју, наоружавану од стране Западних савезника још од капитулације Италије. Колико је споразум Цама-Ђуришић стајао на климавим ногама, види се већ по томе што су црногорско-албански комунисти угрожавали и животе самих потписника.
Подразумевајући да су све изјаве албанске делегације тачне, а не помињући Немце, са чијим благословом је дошло до споразума у Подгорици, Вукадиновић је у наставку радиограма писао Остојићу: „Искрцавање савезничких снага очекујемо на сектору Бара и Боке Которске. Ово је тачан податак. Ми би заједничким снагама могли да одржимо одређени одсек“. Под „заједничким снагама“ Вукадиновић је овде подразумевао црногорске и јединице „Независне групе отпора“, тј. око 15.000 људи под оружјем. Тврдио је да за све њих има „довољно материјалних средстава“ за годину дана, с обзиром да су се „храна и остале потребе за војску“ могли набављати из Албаније.
Укупно бројно стање комуниста у Црној Гори Вукадиновић је процењивао на 2.500 бораца. Међутим, у радиограму Остојићу од 9. октобра он пише да црногорске јединице не могу саме бранити део обале на коме се очекивало савезничко искрцавање, и да ће га, после немачког повлачења, заузети комунисти. Зато још једном зове Остојића да дође са појачањима „и прими команду над свим трупама“. На обали су се налазиле „велике залихе муниције“, у поседу седам италијанских батаљона под немачком командом, писао је даље Вукадиновић, закључујући: „Можемо их лако добити ако се масовно појавимо. Дакле, хране и муниције има доста за све“.7
Остојић је 8. октобра одговорио Вукадиновићу и Ђуришићу да са својим одредима не може поћи ка њима. Нешто касније, 12. октобра, јавља им како очекује Лукачевића, „па ћемо заједнички проучити могућност доласка тамо“. Међутим, 13. октобра Остојић обавештава пуковника Гојка Бороту да креће ка Романији.8
Према томе, Остојић није веровао у повољне вести из Вукадиновићевих радиограма и зато је, са својом пратећом јединицом, отишао на супротну страну. Он је у ово доба покушавао да нађе излаз на разне начине, чак и кроз потчињавање Црвеној армији. Ни на Вукадиновићеве радиограме није заборављао, па је тако 16. октобра писао Ђуришићу: „Да ли си ухватио везу са енглеском мисијом код Арнаута?“9
Исто питање Остојић поставља Ђуришићу и 19. октобра, додајући: „Припреми све за благовремени прелазак у Албанију за случај потребе“.10
На Рачићево питање шта држе Ђуришићеве јединице, Остојић је 21. октобра одговорио: „Павлове снаге су у Подгорици и Цетињу заједно са Немцима. За остале градове немам података.“11
Следећег дана, 22. октобра, Ђуришић извештава Остојића да је Вукадиновић стигао у Бари и да га је тамо „врло лепо примио“ енглески генерал „Марклинг“ (Фицрој Маклејн). Заједно са Албанцима, Вукадиновић је од Енглеза захтевао „стављање свих националних снага Југославије и Албаније под команду савезника“. Требало је да Енглези „заштите“ црногорске и албанске националисте од комуниста, а они би заузврат кренули у „борбу против окупатора“. О искрцавању Савезника на Јадран, Ђуришић пише:
Марклинг питао команду у Италији. Ови наредили да приступи извршењу задатка, с тим што ће они одлучити где да се искрцају… Ови условни повољни. Тражио сам од Врховне груписање свих снага на сектору Санџак – Црна Гора. Неприхватање ових услова значи злочин. Ја гарантујем за исхрану од шест месеци. У Црној Гори и Албанији све немачке трупе дислоциране су да се могу савладати одмах, а врло повољно су дислоцирани и фашистички батаљони. Успех гарантован. Дошли би до велике количине оружја и муниције.12
О изјавама генерала Маклејна, главног носиоца прокомунистичке британске политике, у корист четника, нема говора. А да ли се Ђуришић заиста обратио Врховној команди – што би било прво његово јављање Дражи после дуге паузе – или само Рачићу, кога су и он и Остојић убеђивали да им се придружи, то се не може поуздано рећи.
Остојић је већ сутрадан, 23. октобра, писао Рачићу како су Западни савезници саопштили Вукадиновићу да ће се искрцати на црногорско приморје, као и да су поручили свим четницима да их ту сачекају. Ова информација нашла се на крају ланца: Енглези – Албанци – Вукадиновић – Ђуришић – Остојић – Рачић. Свако у ланцу је додавао неке повољне, а избацивао неке неповољне информације, тако да је до Рачића дошла стопостотна неистина. Остојић, који је по природи ствари знао да оно што је управо саопштио Рачићу није тачно, Ђуришићу истог дана јавља:
Саво је одлично урадио. Ако имаш с њим радио или брзу везу, треба хитно да му поручиш у моје име следеће: Као командант Босне, Херцеговине, Црне Горе и Санџака ја се стављам под непосредну команду британске Врховне команде под условима које си ти већ изнео и захтевам да ми се упути најхитније бар један официр британски са станицом на Романију. Ако ово прихвате имаћемо одмах бар 30 до 50.000 наоружаних бораца који већ воде борбу против окупатора. Нека спомене и самосталну групу отпора коју смо образовали, јер не верујем да ће разговарати са Чичом. Ако се у овоме успе гарантујем да ћу доћи код тебе бар са 10 до 20.000 људи, у противном не верујем да ће ма ко кренути тамо пре него се савезници буду искрцали. Рачић би кренуо такође са мном са још 10 до 15 000 људи из Србије, који су сад груписани око Ивањице…
Учини крајње напоре у овом правцу, јер нам од тога свима и зависе животи и судбина српства.13
Ђуришић је одговорио Остојићу 25. октобра:
Грахово је пало и Вучедолска бригада разбијена. Две моје бригаде које воде борбу у области Ловћена и штите приморски појас морале се повући да не буду уништене. Саво опет тражио да наредим ка приморском појасу. Твоју депешу сам му пренео. Водим непрекидну борбу већ пет месеци. Више издржати не могу. Морам се повући са главнином свих снага у Санџак или Источну Босну. Са 20.000 људи држао бих цијелу Црну Гору и појас до Игала. Жалосно је да се не изврши захтев савезника и да се не искрцају на нашем приморју Енглези. Ухватили би ми везу са њима у Албанији пре него да лутамо по Босни….
Војов (Лукачевић – прим. аут) покушај војнички скроз незрео. Није се смело ићи тим правцем између комуниста, Немаца и усташа…
Сва наша ситуација може се спасти само брзином… Најбољи правац Бијело Поље – Мојковац и Бијело Поље – Беране… Од Мојковца, односно Берана, покрет ка Колашину био би заједнички. Ја бих вас одавде срео. У Васојевићима добили би 8.000 герилаца.14
У овом радиограму Ђуришић први пут каже да ће се повући према Санџаку или Босни. Сада и он пише са убеђењем да је „захтев савезника“ постојао, а подразумева да би лично командовао свим јединицама које би дошле у Црну Гору.
Остојић је одговорио Ђуришићу 26. октобра
За садању нашу ситуацију криви смо у првом реду ми сами, јер је било јасно да се без савезника не може ништа постићи, али то на жалост Врховна команда још не увиђа. Ако нас савезници у задњем моменту не прихвате ми ћемо почети да хајдукујемо.
Ја ћу учинити све што будем могао, али не верујем да ће под садањим приликама Босанци и Србијанци ићи за Санџак и Црну Гору.15
Најновији план Остојић саопштава Ђуришићу 1. новембра: пошто су се савезници искрцали у Грчку, „вероватно ће доћи у Албанију“. „Зато смо решили да кренемо са Босанцима у област Фоче, где би се извршило спајање са Србијанцима и Херцеговцима“, писао је он, тражећи од Ђуришића садејство, али и обавештење да ли је мајор Вукадиновић „нешто конкретно успео“. На крају је питао за могућности пребацивања у Грчку или Јужну Србију.16
Нови радиограм Ђуришић шаље Остојићу 2. новембра:
Саво се вратио из Албаније. Конферисао са Енглезима. У мисији и Емери, син министра Емерија, који те познаје (из Каира – прим. аут). Он је био делегат ЗА (|) код Чиче и нашао се у Албанији када је наступио прекид односа. Они траже да држимо приморски појас од Бојане до Херцег-Новог и да га очистимо од црвених. Ово траже хитно. Албанским националним снагама наредили груписање снага око Скадра до Бојане. Албанска делегација која је била у Италији са Енглезима вратила се и каже да ће кроз који дан бити искрцавање око Скадра. Црвени концентришу према српском приморју, те би се и по њима могло закључити.
Немци одлазе из Албаније и Црне Горе… Нуде ми обалска утврђења са артиљеријом, али ја их не могу одржати. Немци за седам дана неће бити овде. Ја се после њих нећу моћи одржати. Потребно је што пре да се дође овде. Чичи сам предложио правац Шавник – Никшић – Грахово – Бока… Енглези ушли у Албанију и заузели Кр… 250 километара далеко од мене. Према тачним информацијама имају посести одмах све луке.17
Према томе, Ђуришић није веровао да може одржати обалу пред налетима малобројнијих комуниста, чак ни са немачким обалским утврђењима и артиљеријом. А Остојић му сутрадан пише правећи се да верује у долазак Енглеза: „Ја припремам трупе за покрет. Очекујем да Енглези из Грчке пређу нашу границу“.18
Остојић је рачунао и на „18.000 српских бораца“ који су се, како му је писао Рачић 29. октобра, тражећи састанак, налазили „на маршу за Чајниче“.19
Група Дражиних четника по доласку у Босну, у јесен 1944.
С обзиром на спољну ситуацију и унутрашњу војно-политичку ситуацију, сматрам да нам остаје једино решење да се пре пада снега спојимо са Павлом и да потом заједнички идемо ка савезницима. Ми за два-три дана крећемо ка Фочи, где би требало да се спојимо са снагама из Србије и Херцеговине и са тобом.
После спајања у области Фоче пробили би се најкраћим правцем Волујака и Војника до Павла, тако би се у међувремену искрцали савезници на јадранској обали и кренули би најкраћим правцем ка њима. У овом смислу јавили смо Павлу и Рачићу…20
Истог дана, мајор Величко Бојовић, који је у старој формацији био командант Комског корпуса из састава Команде Црне Горе, писао је Остојићу да се Ђуришић налази у Подгорици, да је стање добро и да решење ситуације он види у покрету свих ка приморју. Бојовић наставља:
Према радио вестима и непосредно добијеним подацима савезници се искрцали у Трсту, Сплиту, Метковићу, Дубровнику, Херцег-Новом. На југу осам километара од наше границе. Подвлачим да је једини излаз из ове ситуације концентрација свих наших снага на овом сектору. Предлажем што пре овамо сви…21
Из Остојићевог радиограма потпуковнику Стевану Дамјановићу, команданту Мајевичког корпуса, од 4. новембра, види се да он није веровао да су се савезници искрцали: „Ми се групишемо за одлазак пред Савезнике, било да крену из Грчке за Србију, било да се искрцају на нашој обали. У Далмацији раде за сада само командоси, а искрцавања још није било.“22 Међутим, истог дана Остојић пише Ђуришићу као да је долазак Енглеза сигуран:
Добио сам твоје депеше од 2. новембра. Данас се састајем са Чичом па ћу ти јавити за полазак и правац… Да ли је Саво уговорио везу са њима, ако имате везу поручи Емерију ово што сам ти рекао… Ако ми не би стигли на време ти крени у правцу нас или се наслони на Арнауте националисте и дочекај Енглезе који се буду искрцали код Скадра.23
Лаж о састанку са Дражом Остојић је сутрадан поновио и Рачићу.24
Ђуришић није одговорио на Остојићев радиограм од 4. новембра. Лукачевић је 8. новембра јавио Остојићу да је стигао у Фочу, а он му је два дана касније писао: „Павле ћути, не знам какво је стање код њега. Док се не испољи даљи рад Енглеза, ми морамо остати у једном централном положају са груписаним снагама, а потом кренути у правцу савезника.“25
Ђуришић се јавио Остојићу управо тог дана, 10. новембра:
Енглези одвели Сава и принца албанског. Разлог не знам. Дао сам Саву шифре за успоставу радио везе и кад успоставим везаћу те са Емеријем. Такође и Воју. По Сави сам упутио твоје поздраве Емерију, као и депешу Војину…
Са Савом отишао и Миљан Радоњић, пошто је велики пријатељ са Емеријем. Емери га тражио. Енглези још не прелазе из Грчке. Код народа због тога опада морал. Даноноћне борбе са црвенима. Лалић тешко рањен, Бојовић лакше… Јави које решење сте донели и са којим снагама располажете.26
Следећег дана, 11. новембра, на основу извештаја капетана Милорада Поповића који је управо стигао из Херцеговине, Лукачевић преноси Остојићу фантастичне вести о доласку јаких енглеских снага чак до Никшића.27
У ствари, то су били делови једне британске артиљеријске јединице, који су дошли у договору са партизанским Врховним штабом.28 Лукачевић је са групом пратилаца ипак отишао код Енглеза, а они су га испоручили комунистима у Никшићу.
Нова серија Ђуришићевих депеша Остојићу кренула је 20. новембра 1944, када је писао:
Тачни подаци. У Албанији око Елбасана и Тиране налазе се делови енглеских трупа… Искрцавања се очекују сваког тренутка, још јачих снага. Са Албанцима сам створио нови споразум, да нас пропусте, управо да и они са нама маршују, ако би се указала потреба. Они мобилишу 50.000 бораца. Сматрам да је правац и Врховној команди и свим нашим снагама у том правцу. Очекујем одговор о одлуци. Ово лепо време треба искористити. Јавите ми хитно одлуку још данас.29
Остојић је, заједно са Баћовићем, одговорио истог дана:
Радио јавља да се око Подгорице спустио пук падобранаца. Наредили смо концентрацију снага и за који дан крећемо преко Праче к теби. Не знамо још одлуку Врховне команде, али ћемо ми кренути. У Фочи је Воја, који ће нам се сигурно придружити, а верујем и Рачић.30
Ђуришић је писао Остојићу и 21. новембра:
Једна група Енглеза јачине око једног пука са три батерије искрцала се у Боки. Немци мирно посматрају. Енглези дошли у Никшић и тражили да им власт предају партизани у Никшићу и на целој територији. Ови одбили. Енглези се вратили у Боку. У Албанији енглеске трупе им нешто јаче, узимају у заштиту арбанске националисте и стављају под своју команду.
Немци покушавају да се пробију за Никшић, али без успеха. Нисам довољно јак, са мало помоћи разоружао бих читаве дивизије, и може да се дође до огромног наоружања и муниције. Нама би се приписало да би се спречило одступање Немцима. На крају, близу су савезничке трупе и можемо да спасимо војску и народ, јер нам је то дужност.31
Нови радиограм Ђуришић шаље Остојићу 27. новембра:
Енглези заузели Котор – Рисан – Будву. Код Никшића има око два пука са 42 топа. У Албанији уколико Немци одступају, Енглези са црвенима наступају. Дошли све до Дрима. Да сте ме послушали и дошли данас би имали везу са њима, држали море и спречили пролаз Немцима. То сада раде црвени. У последњем тренутку испустили смо из руку да поправимо политичку ситуацију. Сада је све касно. Са нама би имали и Северну Албанију.
Донео сам одлуку да се повучем ка Санџаку. Имам око 7.000 бораца и много избеглица. Немци одустали од правца за Никшић и имају правац Колашин – Пљевља и даље.32
Тога дана Ђуришић је писао Остојићу још једном, прецизирајући да Немци имају три дивизије слабог морала. Потом наставља:
Предлажем да ти и Воја сконцентришете снаге негде на тој просторији. Гарантујем да ћемо их разоружати и уништити све. Доћи ћемо до великог плена у оружју и материјалу. Мени је потребно да ме прихватите и заштитите избеглице све док ја будем водио борбе, а са њима ћу се ја обрачунати. Ја полазим за четири дана. Јави ми какву си одлуку донео по овоме. Ово сам јавио и Воји. Зет и сестра са децом налазе се овде. Добро су, они ће доћи са мном.33
Бројно стање поменуте три немачке дивизије могло је изности између 30 и 60.000 војника. Поред велике несразмере у снази, Ђуришић их није могао напасти из још два разлога: његове јединице налазиле су се у немачким колонама, тј. нису биле у позицији за напад, и друго, да су се издвојиле и заиста напале Немце, уследио би удар партизана у леђа.
Следећу депешу од Ђуришића Остојић је добио 5. децембра:
У покрету сам за Санџак. Претходнице избиле на Вјетреник у току јучерашњег дана. Црвени покушавају да ми спрече пролаз, али сам их до сада онемогућио и нанео им губитке. У току даљег покрета обавештаваћу те о постигнутом циљу. У Никшићу има 32 топа енглеска и 50 камиона, као и послуга за ово. Никаквих других јединица нема. У Дубровнику, Требињу и Билећи ка Невесињу и Улогу налазе се јаче тенковске снаге.34
Ђуришић је писао Остојићу како је сам одлучио да се повуче ка Санџаку, али у стварности та одлука је била везана за Немце, од којих се он није одвајао. У прегледу бројног стања за марш у правцу Немачке, од 16. новембра 1944. године, Група армија „Е“ поред немачких дивизија и позадинских јединица, има и ставку „Црногорци – 10.000“. У плану за марш на релацији Скадар – Сарајево, Ђуришић и његови људи смештени су између јединица 21. армијског корпуса и припадника немачког ваздухопловства.35
А у директиви Команде Групе армија „Е“ од 28. новембра, поред осталог се каже:
Непријатељ је сазнао намере 21. армијског корпуса за пробој преко Матешева за Пријепоље – Пљевља. Непријатељ испред одсека Биоче још слаб и за сада није у стању да осујети наше намере за пробој. Непријатељ је ипак у стању да преко аеродрома Беране брзо доведе јаче снаге. Треба бесусловно рачунати с оштрим надирањем непријатеља северно од Даниловграда и јужно од Подгорице и са почетком повлачења.36
Затим се наређује 22. пешадијској дивизији, која се тада налазила у Пријепољу, да крене на југ, до Бијелог Поља, како би олакшала покрет 21. корпуса из правца Подгорице. Ова дивизија имала је задатак да стигне до Бијелог Поља најкасније 30. новембра. Маршрута за моторизоване делове 21. корпуса била је Подгорица – Пријепоље – Вишеград, а за пешадију Подгорица – Пљевља – Горажде – Рогатица.37
Маршрутама које је одредила Група армија „Е“ кретале су се и Ђуришићеве колоне. Оне су свакако учествовале у обезбеђењу пута, као што је то Ђуришић известио Остојића 5. децембра, али главну улогу у томе имале су бројније и боље опремљене немачке трупе.
(…)
3. ЉОТИЋЕВ ИЗАСЛАНИК КОД ЂУРИШИЋА
Најзад, ради сагледавања прилика у Ђуришићевом штабу у ово доба, треба се осврнути и на улогу Љотићевог изасланика Ратка Парежанина, шефа васпитне службе Српског добровољачког корпуса.
У књизи „Моја мисија у Црној Гори“ Парежанин најпре подсећа да је фебруара 1944. године један батаљон љотићеваца упућен у Санџак ради садејства са црногорским четницима у борби против комуниста, додајући: „После извесног времена дошло је и до формалног уједињења наших јединица“. Прича се наставља крајем септембра, када је Љотић позвао Парежанина ради давања инструкција за црногорску мисију. Пут Црне Горе он је кренуо у ноћи између 3. и 4. октобра. Од Љотића је, како пише, примио следеће инструкције: „Енглези се неће искрцати (на Јадран – прим. аут), па ми стога идемо у Словенију да тамо чекамо крај и васпоставимо везе са Англоамериканцима; и он (Ђуришић – прим. аут) на сваки начин нека настоји да се са својим борцима што пре пребаци у Словенију, па да се тамо концентришемо“.39
У међувремену, Ђуришић је у Рашкој држао једну мисију, којом је командовао његов брат Васо. Превасходни задатак ове мисије био је снабдевање црногорских јединица. Још једна Ђуришићева мисија послата је у Србију и стигла је у Београд 3. октобра. Са њом је Парежанин путовао до Рашке, а онда су се поделили: половина је кренула пут Црне Горе са Васом Ђуришићем, а половина са Парежанином.
Али, зашто би један део осовинских формација хватао везе са Англоамериканцима, и то још уз помоћ Немаца? Очигледно, реалнија је претпоставка да су Љотић и Парежанин разговарали о дилеми која је крајем септембра 1944. године била најактуелнија у Црној Гори: да ли се придружити нападима на Немце или не| Нападе је иницирала „Независна група националног отпора“, чији су лидери били родом из Црне Горе. Немци су, како изгледа, сазнали за напоре потпуковника Захарија Остојића и мајора Војислава Лукачевића да у акцију повуку и Ђуришићеве трупе, па су наложили Љотићу да пошаље једног од својих највештијих идеолога, како би то осујетили.
Парежанинова мисија у Црној Гори састојала се, дакле, у убеђивању потпуковника Павла Ђуришића да остане међу љотићевцима. Ово је подразумевало да се мора поделити судбина са Немцима, па и кренути у повлачење са њима, када за то стигне наредба. Као што смо видели, Хитлер је наредио Љотићу одлазак у област Истре, „ради осигурања граница Хрватске“, 20. октобра 1944,40 док се Ђуришићеве трупе помињу у распореду јединица Групе армија „Е“ за марш у правцу Немачке од 16. новембра.41
Парежанин не пише ништа о овоме, већ каже да је Ђуришићу пренео наведену Љотићеву поруку, на што је добио следећи одговор:
„И ја се бојим да ће Љотић имати право!“ – рече војвода, али одмах додаде како њему из Дражине Врховне команде редовно јављају да ће се Енглези искрцати на обалама Јадрана и да он очекује, и по последњим депешама које је примио из команде, долазак великог броја четника из Србије, Босне и Санџака – око 100.000 људи.42
Ови Парежанинови наводи не одговарају чињеничном стању.
Центар везе Врховне команде у Босни, у јесен 1944.
Друго, Врховна команда није слала депеше јединицама „да ће се Енглези искрцати на обалама Јадрана“, већ је, напротив, демантовала такве гласине. Дража је у распису свим командантима осудио потпуковника Павла Новаковића и мајора Војислава Лукачевића за ширење лажних вести о искрцавању Енглеза. Њихову акцију назвао је авантуром због које је Херцеговина пала у руке комуниста.43
Нетачна је и трећа ставка из Парежаниновог цитата: да је Врховна команда најављивала Ђуришићу, или ма коме, долазак „великог броја четника“ у Црну Гору. Истина је да су покрети према Црној Гори забрањивани. Покушаје одвлачења јединица из Србије према приморју Дража је у поменутом распису називао преваром.
Најзад, искрцавање Енглеза на Јадран очекивали су лидери „Независне групе националног отпора“, а највише управо Ђуришић. Они су покушавали да у Црну Гору намаме јединице из других крајева на сваки начин, од давања гаранција да је обезбеђена исхрана, до слања „проверених“ вести о скором доласку Енглеза.
Ђуришићево приступање љотићевцима, пише Парежанин, „било је само тактички потез“. То се „знало у Београду“, али се није „за зло узимало“. Ђуришићева намера била је да обезбеди снабдевање за своје трупе, најпре од Недића и Љотића, а затим и од Немаца, када су њихове колоне из Грчке почеле да пролазе кроз Црну Гору. Преко Парежанина, који је говорио немачки, Ђуришић је тражио оружје, муницију и храну, углавном од пуковника Мовеса и др Крамарца. Међутим, Немци су тврдили да немају довољно муниције. „Павле им није веровао“, јер је знао да су „уништавали и палили муницију и друге војничке ствари“, па су његови људи, наставља Парежанин, ноћу пљачкали оружје од уморних немачких војника који су спавали поред друмова. Немци су интервенисали код Парежанина, а овај код Ђуришића, који је наводно „издавао најстрожија наређења старешинама да кажу њиховим војницима да се ово не ради“. Ипак, настављено је по старом.44
И ови Парежанинови наводи стоје у несагласју са документима. Као што смо видели, Ђуришић је 2. новембра писао Остојићу да му Немци „нуде обалска утврђења са артиљеријом“, а он је понуду одбио, с образложењем да их „не може одржати“.
У поглављу „Павлови интелектуалци“ Парежанин пише о Ђуришићевим саветницима, помињући и митрополита црногорско-приморског Јоаникија, који су га наводили да иде „кривим“ путем: „И верујем да нећу погрешити ако кажем да су интелектуалци – све иначе и честити људи и родољуби – највише криви за колебање Павлово. Више су они криви од оних из Дражиног штаба“, пише Парежанин.45
Љотићев изасланик је на крају успео да надмудри Ђуришића, односно да га задржи на „правом“ путу. Карактеристичан пример је слање делегација код Енглеза у Бари. Ђуришић је најпре одбијао да послуша Парежанинов савет о напуштању Црне Горе и кретању за Немцима, јер би то значило дефинитивно везивање за ратне губитнике. Он је више гледао на другу страну Јадрана, желећи да се врати победничком савезничком табору. Због енглеске политике то, међутим, није било једноставно. Зато је донео наивну одлуку: да пошаље делегацију у Бари, која би питала Енглезе да ли ће се искрцати на Јадранском мору. Ако би одговор био потврдан, он би остао у Црној Гори и прикључио се Енглезима; у противном, кренуо би са Немцима. Али Енглези, и да су имали у плану инвазију Балкана, то би чували као најстрожу тајну, а посебно је не би саопштили делегацији народа ког су у том тренутку сматрали непријатељским. Парежанин је то разумео, и зато је подржао овакав Ђуришићев избор. Прву делегацију ликвидирао је један немачки стражар чим се отисла са обале, јер није био на време обавештен о њеном одласку. Друга делегација је отпутовала, али од ње није било ни трага ни гласа, па је Ђуришић одлучио да послуша савет љотићеваца и крене за Немцима.46
Ову другу делегацију чинили су капетан бојног брода Јаков Јововић и подбан Зетске бановине Душан Влаховић. У Италији су их дочекали енглески иследници, којима су признали да су прешли море уз помоћ Немаца. Четник Вучедолске бригаде и рођак њеног команданта, капетана Ивана Јаничића, Војин Јаничић, обраћајући се Парежанину пише:
А знате ли ви да се ми боримо против Немаца – питали су их Енглези. Знамо. У затвор. Ту су их мучили и одбијали бубреге док их напослетку нису полумртве пустили. Влаховић је умро 1952. у Лос Анђелесу, а Јаков нешто касније у Аргентини. Ето тако је прошла ова твоја и војводина делегација и ти сносиш дио одговорности за њихове муке и рану смрт.47
Већ смо видели да је могућност повлачења из Црне Горе Ђуришић први пут поменуо 25. октобра 1944. године: „Више издржати не могу. Морам се повући са главнином свих снага у Санџак или Источну Босну“, писао је он тога дана Остојићу. О коначној одлуци Ђуришић је обавестио Остојића 27. новембра: „Донео сам одлуку да се повучем ка Санџаку.“48
Исти датум помиње и Војин Јаничић, који бележи:
На дан 27. новембра 1944. године идући од Подгорице па на самом улазу у село Голубовце, на једној телефонској бандери – стубу, био је закован један лист папира, отприлике два метра од земље. На том папиру била је исписана „наредба“ Дражина, да се четници Црне Горе одмах спреме и што прије пођу у састав осталих четничких снага Србије под Дражином командом. Мојковац, Пријепоље и ту, по Санџаку… И то није био једини плакат који сам ја видео. Јурили су курири пешке, на коњима и аутомобилима, од јединице до јединице, од бандере до бандере, да се ови зборашки смртоносни отров растури. Ти лично, и само ти Ратко Парежанине, си одговоран за ову подвалу.49
Босна, у зиму 1944/45: генерали Михаиловић, Трифуновић и Дамјановић
Још један савременик и учесник догађаја, Стеван Ј. Вучетић, пише да је 27. новембра 1944. године као дневна заповест јединицама прочитана „депеша Врховне команде“. Вучетић цитира ову депешу:
Команданту Црне Горе, Старог Раса и Боке Которске
војводи Павлу Ђуришићу
Положај
Све снаге што пре повуците у Санџак. Чека вас 120.000 братске војске из Србије. Ухватили смо везу са енглеским моторизованим колонама код Калиновика. Сусрет је био срдачан. Црвених нема.
С вером у Бога, за Краља и Отаџбину.50
Вучетић пише да је „војска клицала од радости“, али да „трезвени људи нијесу поклањали никакву веродостојност поменутој депеши“, јер се знало да се једна мања јединица енглеске војске искрцала код Дубровника и прикључила комунистима у нападима на четнике. (Сада, када су документа доступна, поред осталог знамо и то да нико из Врховне команде није ословљавао Ђуришића са „војводо“, већ је навођен чин.) Због тога је било дезертирања, али је ипак већина кренула „за Дражом“. Вучетић наставља:
Шестог децембра 1944. године добили смо налог за покрет. Сваки домаћин код кога смо становали дао нам је храну за пет дана. Војска је реквирирала кроз Зету и Бјелопавлиће око 500 волова… Из слагалишта Управе монопола у Подгорици, дозначено је сваком борцу и избјеглици око 200 пакетића цигарет-папира и резаног дувана колико је ко желео да понесе. Остатак од 300.000 килограма дувана, 40 вагона соли и око два милиона пакетића цигарет-папира запаљени су. Завоји за ране подијељени су свакоме без разлике…
У поворци се налазио митрополит црногорски-приморски Јоаникије са 76 свештеника. Читав Велики суд, многобројни сељаци, грађани, трговци, студенти, љекари, адвокати, учитељи и професори. Код свих је постојала вјера и самопоуздање: вјера у нашу праведну ствар и нада да ће нам вријеме ипак дати за право! Сви су ведра изгледа, неуморни и ужурбани, као да иду у сватове, а никако у заједничку гробницу, коју им је судбина припремила!51
Митрополит Јоаникије, по доласку међу Дражине четнике, марта 1945. године
Дуге колоне Немаца, Ђуришићевих јединица и избеглица ишле су истим друмовима до Горажда. Онда су Немци продужили железницом, а са њима и Ратко Парежанин. Црногорци су остављени на мразу и без довољно хране.
Парежанин тврди да се, у ствари, Ђуришић предомислио: уместо да настави пут за Немцима, желео је да потражи Дражу у Босни. „Цео мој рад на главном задатку био је узалудан, осећао сам да ми није пошло за руком да Павле и његови донесу одлуку да пођу пут Словеније“, пише он. При растанку, Ђуришић је наводно рекао Парежанину следеће:
Драги Ратко, ми се вечерас растајемо, опраштамо. Ти одлазиш једним путем, ми идемо другим путем. Ми ћемо у Босну нашем команданту, а ти ћеш са твојом дружином у Истру, у твоју садашњу базу. Ти си доста чинио за нас, трудио си се искрено, много, и твоја храбра чета (Парежанин је имао тридесетак пратилаца – прим. аут) с тобом на челу били сте нам увек од помоћи. Ми смо вам на томе од срца захвални и то никад не можемо заборавити. Поздрави Љотића и све твоје.52
Војин Јаничић, међутим, износи две другачије претпоставке. Према првој, Ђуришић више није био потребан Немцима и љотићевцима, па су га једноставно оставили на цедилу. Јаничић пише:
Ја верујем да је војвода Павле онда испао жртва, и да је као зборашки потпуковник имао задатак да Немцима осигура одступницу преко Црне Горе до Санџака. Павлове јединице су биле и у претходници и у заштитници. Ја сам био у заштитници…
Тебе и Швабама ми смо били потребни док се нијесте дочепали равнице, колских путева и железнице у Горажду. И ту нас, ти Ратко, остави на леду и снијегу и са твојом дружином – кријући, ти продужи са Швабама. Ово што ти кажеш да је Павле одлучио да иде у састав „свога команданта“ – Драже, ти тачно знаш да ово није истина.53
И Јаничић је, иначе, тек у емиграцији сазнао да је Ђуришић био „зборашки потпуковник“. О томе он наводи:
Ти Ратко сликаш нас Црногорце као они народ из Домановићеве приче „Вођа“, где онај народ није знао да им је вођа слијеп, све док су се погубили и поломили. Заиста нико од нас црногорских четника није знао да је војвода Павле био унапређен од Љотића у окупираном Београду; да сте га поставили за помоћника (команданта) Љотићевих добровољаца; никада тачно нијесмо сазнали да ли сте ви збораши успјели да из заробљеништва њемачког, доведете у Београд и ту га префабрикујете у збораша, обучете и обујете, и наоружаног из Београда пошаљете са задатком да мобилише и води зборашке јединице у Црној Гори…
Ни једна зора није сванула над Бањицом и Јајинцима без њемачких рафала, који су укидали животе Дражиних бораца, када сте ви збораши припремали и отпремали војводу Павла да четничку Црну Гору претеслими Љотићу и Швабама.54
Према другој претпоставци Парежанин је саопштио Ђуришићу да само тренутно не може бити обезбеђен превоз за велики број војника и цивила који су га пратили. Зато је Црногорцима речено да наставе марш, уз обећање да ће им превозна средства бити стављена на расположење у Добоју или Дервенти.
У прилог другој претпоставци говори и чињеница да су у међувремену Ђуришићеве везе са љотићевцима још више учвршћене. У Рудом, око Божића 1945, он је у своје јединице увео „политичке руководиоце“, по угледу на љотићевске „просветаре“.55
Такође по угледу на љотићевце, Ђуришић је преформирао трупе у пукове, као и у дивизије, стављајући тако дефинитивно ван снаге Дражин Упут бр. 5. Још лета 1944. у Црној Гори се помињу 6, 7. и 8. пук, јер је тада Љотићев корпус у Србији имао пет пукова, али су паралелно коришћени и стари називи. Овом приликом, све јединице Црне Горе, Боке и Старог Раса сврстане су у три дивизије:
- 1. дивизија, под командом мајора Ивана Ружића (састава 1. пук капетана Ивана Јаничића и 7. пук капетана Владе Шћепановића, кога је ускоро заменио капетан Ђуро Иветић),
- 5. дивизија, под командом мајора Алексе Леке Лалића (чинили су је 4. пук капетана Вељка Томовића и 15. пук капетана Николе Ђуровића),
- 8. дивизија, под командом потпуковника Васе Вукчевића (састава 9. пук мајора Вуксана Цимбаљевића и 12. пук капетана Марка Вучинића).
Поред пратећих јединица, у Рудом је основан и Омладински пук, којим је командовао капетан Петар Ђуковић.56
На другу претпоставку указује и чињеница да је Ђуришић, непосредно по поласку на марш из области Горажда према северу, око 10. јануара 1945. године, послао у Сарајево свог помоћника, мајора Душана Арсовића.57
О маршу кроз Босну Вучетић пише:
Тај ужасни пут, који не би било у стању да опише ни најблиставије људско перо, обиљежен је безбројним нашим љешевима на читавој својој дужини. Није било ни времена, ни могућности, да се мртваци закопавају у смрзнуту земљу. Једноставно би одгрнули снијег и у снијежну рупу спустили мртваца, а поврх њега набацали нешто грања и камења; погреб би био завршен! Вуци и лисице побринули би се за сигурност његовог гробног мира и тишине… При страшној студени од 25 испод нуле, ношени су болесници са температуром од 40 степени… Поред тифусних болесника и рањеника било је тешких патњи са старцима и изнемоглима, који су на том путу највећим дијелом настрадали… Глигорије Вукотић, син војводе Стева Вукотића, иначе члан Окружног суда у Подгорици, изгубио је читаво стопало до зглоба. Када су му пријатељи скинули чизму са промрзле ноге, стопало је остало у чизми.58
Поред појединачних страдања, Вучетић наводи случај др Василија Голубовића, који је са 41 рањеником залутао до Рогатице. Уместо да се врате, продужили су возом до Сарајева, где су их усташе ликвидирале. На усташе је наишла и главна колона, крећући се од Сјемећког поља према Бранковићима. Вучетић пише да су после дводневних борби усташе приморане „на преговоре и примирје, којим смо добили слободан пролаз“.
4. МЕЂУ ДРАЖИНИМ ЧЕТНИЦИМА
После дуге паузе, Ђуришић се јавио Дражи 15. децембра 1944. године. Своје одсуство објашњавао је на следећи начин:
Био сам и остајем веран идеји Равне Горе. Сав мој рад у вези са Енглезима носи печат заједничког, а никако сепаратног рада. За ово имам и писмених података… Али ни Врховна команда ни министар нису остали верни националном народу и борцима Црне Горе и не посматрају све покрајине подједнако.59
„Писмени подаци“ били су заправо саопштење Националног комитета за Црну Гору, Боку и Стари Рас, основаног 19. новембра. Председник комитета био је Вукашин Вукашиновић, а секретар Митар Митровић, док је за почасног председника изабран митрополит Јоаникије. Посебно је наглашено да су у рад комитета укључени и борци за уједињење Црне Горе и Србије 1918. године.
Дража није ни стигао да реагује на ову релативно добру вест, када је 20. децембра са Ђуришићеве радио станице добио следећи радиограм од потпуковника Блаже Гојнића:
Ђуришић услед изнурености и болести предао ми команду, а од њега нисам добио никакву директиву за даљи покрет, јер каже да их није добио од Врховне команде. Стигли смо са 7.000 бораца и 2.000 избеглица на Цер (код Мојковца – прим. аут). Куда да даље кренемо. Има великих тешкоћа у току кретања. У стопу ме прате шест бомбардера, за које се верује да су Титови. Стално бацају бомбе и летке. У тешком сам положају. Ђуришић болестан и изнурен, али способан да командује са коња. Одбија да даде ма какве директиве и упутства. Код официра и војника ово изазвало револт. Постоји бојазан да се све распе и дође у герилу. Имам 150 рањеника. Јавите новости у погледу наше ситуације у унутрашњости и ван земље.60
Овај документ значајан је јер показује да Ђуришић никога – па чак ни Гојнића, који је био његов заменик – није упућивао у своје намере. Дража је 22. децембра писао потпуковнику Мирку Лалатовићу, начелнику Оперативног одељења Врховне команде:
Добро је што сте јавили Блажу Гојнићу да ступи у везу са Остојићем. Хвала Богу да се једаред сложимо. Обрадован сам садржајем депеше комитета, али ништа не разумем Ђуришићеву болест, као ни то што неће да Гојнићу даде директиву у погледу покрета.61
Дража у долини реке Криваје, крајем 1944. године
Уз осећање захвалности на поздравима и верности интелектуалаца Црне Горе, Боке и Старог Раса, дубоко сам ганут високом свешћу националне и интелектуалне Црне Горе. С вером у победу наше праведне ствари поздрављам Национални комитет поздравом: За краља и Отаџбину, слобода или смрт!62
Да ли зато што је слутио да ће Ђуришић наставити за Немцима, или не, тек, Дража је 25. децембра питао пуковника Петра Баћовића да ли они поправљају пругу Горажде – Фоча. Баћовић је вероватно одговорио одречно, јер му се два дана касније Дража поново обраћа по овом питању: „Ера Раонић је лично видео када су Немци оправљали пругу Горажде – Фоча. Проверите још једном.“63 Тога дана, 27. децембра, Баћовић је писао Дражи о Ђуришићу:
Павле нам јавља да је делом избио у Пријепоље. Иде са Немцима. Јавља да ће код Бијелих Брда напасти Немце где намерава да се одвоји од њих.64
Као што смо видели, Ђуришић је и раније најављивао да ће напасти Немце, нарочито у радиограмима Остојићу. Љотићев изасланик Ратко Парежанин пише како се ових дана у редовима Ђуришићевих јединица ширила вест да је наредба за напад на окупатора стигла из Дражине Врховне команде. Та наредба изазвала је „делиријум од весеља, љубили су се људи између себе“, пише Парежанин, који није начисто да ли су гласине о нападу на Немце ширили комунисти, или „Павлови интелектуалци“. О потоњима он каже: „Ми (љотићевци – прим. аут) смо и у њиховим очима, бар с времена на време, били `фашисти`, `нацисти`… На махове изгледали смо им црни, додуше, можда не баш онако и онолико како нас је гледао највећи део интелигенције у Србији, али ипак…“ Парежанин даље пише да су Немци чули „за овакве вести и комбинације“ и да га је пуковник Мовес „замолио“ да на то „сасвим озбиљно“ скрене пажњу Ђуришићу, што је он и учинио. Ђуришићу није веровао, међутим, „умиривало“ га је што у долини реке Таре нема „стотину хиљада“ четника из Србије, без којих „војвода Павле неће улазити у авантуру“.65
Од напада поново није било ништа, али се као поуздано може узети да су ове Ђуришићеве најаве утицале на одлуку Немаца да га оставе у Горажду.
На Остојићево питање шта је истина о оставци коју је наводно дао, Ђуришић је одговорио 26. децембра, саопштавајући и њему да ће напасти Немце:
На захтев официра мог штаба остао сам да обављам дужност и даље. Разлог мог напуштања није болест, већ чисто став Врховне команде према мени. Хоћу да јој докажем да ми није стало до положаја. Стигао сам са челом у Пријепоље и продужавам за Прибој и Рудо. На тој линији да се састанемо што пре. Бр. 11 ја ћу да нападнем око Бијелог Брда…66
У међувремену, потпуковник Душан Смиљанић, командант Шумадијске групе корпуса, очекивао је појачање за нови напад на комунисте према Калиновику. Пуковник Остојић писао је 4. јануара 1945. Смиљанићу да се „споразумео“ са Ђуришићем, као и са потпуковником Драгославом Рачићем, командантом Церско-мајевичке групе корпуса, „о заједничком раду према Калиновику“.67
Сутрадан, 5. јануара, Дража је добио извештај од свог изасланика пуковника Луке Балетића:
Остојић и ја састали смо се са Рачићем и Павлом. Конференција је успешно обављена у духу планова Врховне команде. Потврда слоге и јединства и очувања што јаче оружане снаге изнад свега.68
Истог дана јавио се и Остојић, рекавши да Ђуришић има „7.500 одличних бораца, али су уморни, па им треба неколико дана за одмор и преформирање“. Док се не одморе, писао је даље Остојић, правац према Пљевљима затвараће Пљеваљска, Чајничка и Летећа бригада „Босна“.69
Наиме, за Ђуришићевим трупама кретали су се делови 3. ударне дивизије, који ће 9. јануара заузети Чајниче, док су истовремено из правца Херцеговине надирали делови 29. дивизије. Ђуришић је 6. јануара писао Остојићу:
Данас сам унеколико завршио формирање и вечерас упућујем један пук у правцу који си нагласио. Где да упутим муницију, јави.70
Остојић је одговорио Ђуришићу 7. јануара:
Пошто се твој напад уопште није испољио, а јуче су нас комунисти напали са две бригаде, то смо се после огорчене борбе… повукли на Дрину. Људство је неспособно за борбу, преморено и без муниције.71
Остојић је такође писао да му ни четници из Србије нису помогли. У следећој депеши тражио је помоћ од Рачића и Смиљанића. Осмог јануара Баћовић обавештава Дражу да се „никако“ не може сложити са Остојићем. „Ја никакве блокове не могу и нећу да примим“, писао је он, објашњавајући на који блок мисли: „Остојић, Балетић и Новаковић отишли су код Павла“.72
Истог дана Дража пише Балетићу и Ђуришићу да му дају тачне податке о избеглицама, ради обезбеђивања смештаја за њих на северу Босне. А ово је Дражин радиограм Ђуришићу од 11. јануара:
У прво време избеглице ћемо сместити у област српских села Требавске Посавине. Треба радити на томе да се најлакшим путем те избеглице тамо и упуте.73
Зима 1944/45: Дражини четници у Босни
Ви са Вашим снагама улазите у јужну групу, која треба да држи област Калиновик – Горажде – Фоча.74
У међувремену, Ђуришић је 9. јануара обавестио Остојића да се Немци „брзо повлаче долином Лима“, а 11. јануара да су напустили Пријепоље и да ће те вечери вероватно отићи и из Прибоја. „На Цигли и Бијелим Брдима врше црвени снажан притисак“, писао је даље Ђуришић, закључујући: „Према томе, не смијем ићи између Метаљке и даље, јер се могу наћи сам између Лима и Дрине. Стога се морам пребацити преко Дрине.“75
Сличан радиограм Ђуришић 12. јануара шаље и Дражи, додајући да испред себе има три целе и делове четврте комунистичке бригаде.76
Нови извештај о Ђуришићу Дража је добио од Баћовића, 15. јануара:
Павле се повукао у правцу Вишеграда. Сву стоку у Вишеградском срезу реквирирао. Павле мобилише Вишеградски и Чајнички срез путем силе. Мобилисани беже, а нарочито из Чајничког среза.77
О потпуном напуштању ове области први је писао Остојић, 21. јануара:
Немци ће напустити Дрину кроз неколико дана. Црвени врше притисак са југа, истока и севера. Хране и крова за овако велике снаге нема, те је опстанак овде немогућ. Због овога сам решио у споразуму са Павлом и Рачићем у присуству Балетића да кренемо на север јер је то једино решење да одржимо ово што имамо.78
Истовремено, Дражи је писао и Рачић:
Драги мој Чича. Молим вас као Бога да са Павлом Ђуришићем идем код Леке (потпуковника Дамјановића – прим. аут) на Мајевицу. Гарантујем да ћемо Вам нас три тамо створити праву војску и направити такве успехе, који ће бити од велике користи по нашу ствар и који ће све задивити. Примите овај мој предлог, преклиње Вас увек одани Рачић.79
Ђуришић се јавио Дражи сутрадан, 22. јануара:
Немци су напустили потпуно Црну Гору, Санџак и Источну Босну до Дрине. Сам тамо нисам могао остати… Сада се налазим у срезу Сребреничком и Рогатичком. Црвени групишу снаге. Овде ми је немогуће остати због исхране. Имам један случај самоубиства због глади. Морам напустити терен па ма где ишао. Највећи проблем за мене представљају избеглице, њих око 1.200. Ако би (се) ово негде могло сместити, ја бих са најмањим србијанским снагама ишао преко Дрине ка Ваљеву и Чачку да се не дозволи Титу мобилизација снаге у Србији.80
У ствари, саме су остале јединице потпуковника Душана Смиљанића, које ће на север кренути последње, иза Ђуришићевих и Рачићевих колона. Даље на западу, у околини Сарајева, и даље су се налазили одреди пуковника Петра Баћовића и Гојка Бороте. „Нестабилности Остојићевој ја се чудим. Изгледа да га Павле није добро примио“, писао је Дража Баћовићу 23. јануара. А ово је Дражина реакција на масовно повлачење на север, из радиограма Рачићу послатог истог дана:
Откуда сада испаде да и Павле Ђуришић иде према Мајевици. Ништа ја то не разумем у погледу Павла. Из Ваше депеше 26 први пут сазнајем да и Павле треба да иде на север, чија је то идеја|
Остојић је имао да оствари план тамо доле на југу, па није ни покушао да се тај план оствари. Дакле, за Вас и Смиљанића дао сам правац у јучерашњим депешама. Треба да наиђете на Средње, понављам Средње и да собом поведете остали део штаба Врховне команде и Централни комитет.81
Када је сазнао да су црногорске јединице на путу за Источну Босну, а после низа молби, нарочито од стране капетана Нешка Недића, Дража је одлучио да позове на север највећи део шумадијских јединица. У овој области требало је да остану Остојићеве и Ђуришићеве јединице, ојачане Церско-мајевичком групом корпуса. У последњи час Дража је одобрио полазак и Рачићу, али невољно, што видимо из његовог радиограма Баћовићу од 26. јануара: „Рачић, Павле Ђуришић, Остојић и Балетић кренули су на север без мога наређења. Морам их примити, а Ви да останете тамо и да радите по директивама, које сам Вам дао“. Истог дана Дража је критиковао Остојића:
Не слажем се са Вашим наређењем да Баћовић крене на север. Наредио сам Баћовићу да остане на своме месту и својој просторији и да тамо ради по мојим наређењима. Утолико пре што велики број босанских и херцеговачких снага остаће на своме терену, а другојачије не треба ни да буде. Убудуће овакве одлуке без моје сагласности не можете доносити.82
Тога дана Баћовић је добио још један радиограм од Драже:
Не одобравам да Ви сами са Вашим снагама идете на север. Када буду дошле Рачићеве и Павлове снаге ставићу их непосредно под своју команду за акције у Источној Босни…
Мобилишите све до последњега. Сви крајеви које држите морају се одржати. Док је раније била манија трчања на југ, сад је наступила манија бекства на север. Жалосно, али истинито. Код наших старешина не влада више разум, него инстинкт самоодржања.
Останите на своме месту, не напуштајте крајеве, јер Ваши војници иначе неће желети да напусте своје крајеве. Са покретним снагама бићу у стању, онда, да нападам и да притичем у помоћ тамо где треба комунисте потући.83
Ђуришић је 27. јануара јавио Дражи да је заузео Кладањ, а Остојић 1. фебруара да је „са Павловим снагама“ стигао у област Возуће. Рачићеве јединице тада су биле у долини реке Криваје.84
Колоне које су долазиле са југа Дража је усмеравао на фронт Грачаница – Градачац, где су се налазиле јединице из Србије. Међутим, 3. фебруара он сазнаје за Остојићеву и Ђуришићеву намеру да нападну комунисте у Тузли. Пошто месец и по дана раније није успео напад на Тузлу са много јачим трупама, Дража је тога дана писао Остојићу:
Свака Ваша самостална акција према Тузли представљаће праву авантуру и упропашћавање наших снага… Све србијанске и Павлове снаге морају да се претходно поставе на простору од Грачанице преко Градачца до Жабара. После тога да се изврши мобилизација Требаве и Озрена, па тек после тога општи напад заједно са Мајевицом на Тузлу.85
Депешу сличне садржине Дража шаље и Ђуришићу, додајући:
Наредио сам Остојићу и Рачићу да најкраћим правцем преко озренских положаја дођете до сједињења са нашим снагама у простору између Грачанице и Градачца.86
Међутим, Ђуришић није одговорио. „Не јављате се никако“, писао му је Дража 8. фебруара. У наставку, Дража преноси Ђуришићу радиограм његовог помоћника, капетана Душана Арсовића:
Арсовић из Сарајева јавља следеће: 7. фебруар. У Сарајеву сам већ три дана. Радим за смештај избеглица са Љубом. Љубо увек исти. И једнима и другима сметња, па сам Љубу саопштио да је Павле на збору смењен и да Гојнић води ствар.87
Није познато ко је Љубо, али свакако је реч о особи из редова зеленаша, којој Ђуришић није био по вољи.
У међувремену, Дража је сазнао да је Ђуришић кренуо према Тузли јер су га позвали Немци, који су намеравали да преотму од комуниста ово место и потом ту сместе црногорске јединице и избеглице. Немачки 724. пук 104. ловачке дивизије је без потешкоћа заузео Тузлу 9. фебруара, из правца Зворника. Два дана касније, Дража је писао пуковнику Балетићу:
Чули смо да је бр. 11 заузео Тузлу. Тамо има много заробљених партизана насилно мобилисаних из Србије. Преко Павла радите да нам се ти насилно мобилисани предаду и упутите их нама долином Спрече ка Кожухама.88
Али, управо када су Ђуришићеве претходнице стигле у близину Тузле, Немци су одлучили да је напусте. Врховна команда Вермахта обавестила је 10. фебруара Команду Југоистока да се не могу довести појачања из Мађарске, како је то раније планирано, па се „намере према тузланском басену… неће због тога моћи реализовати“.89
Овим је, уместо очекиваног одмора, Ђуришићево људство изложено још једном узалудном маршу. Будући приморан да се врати натраг, Ђуришић се 15. фебруара јавио Дражи, понашајући се као да није добио неколико последњих радиограма. „Из депеше коју сте упутили Остојићу видим да сте наредили да се јединице крену правцем Грачаница – Градачац“, писао је он. Касније истог дана Ђуришић се јавио још једном, тражећи одступање јединица са најповољнијег простора за смештај, како би ту могле да се одморе његове трупе. На најповољнијем простору налазила се управо Врховна команда, са болницама и позадином. Ђуришић је писао:
Јединице и народ који маршују већ 80 дана и трпе све тешкоће, а јединице воде непрекидне борбе, морају се одморити. Место за одмор мора бити негде близу, јер болест и умор од људства и народа онемогућавају ми да их даље водим. За тај одмор најповољнија је десна обала реке Босне од Добоја до Модриче. Уколико на тој просторији има неких делова и јединица, молим наредите да се повуку даље и дубље од ове линије, како не би дошло до нагомилавања војске и до сукоба између јединица…90
Ђуришић је очекивао сукоб са другим четничким јединицама због сурових реквизиција. У наставку извештаја, он те реквизиције образлаже на следећи начин:
У току покрета имао сам великих незгода у погледу исхране. Народ не да ништа, чак ни за болеснике ни рањенике. Српски народ је у овом погледу много гори од муслиманског и католичког живља… Стога су принуђене јединице да саме путем интенданата врше реквизицију. Војску морам хранити и то добро хранити, без обзира ко је какве вере и што се са тим одузимањем хране губило. Сејем лешеве по Босни, а да сејем и због глади, то не могу дозволити.
Када је стигао на Озрен, 12. фебруара, потпуковник Смиљанић је писао Дражи:
Озренци су дивни, братски нас примили. Црногорци у овим крајевима страшно поступају и чине незамишљен намет народу, чији борци озлојеђени овим, напуштају положаје да би заштитили домове. Примера ради наводим: Једна јединица из села Пекленице захтева 20 товара сува меса, 12 волова, 200 пари опанака и много жита. И Рачићеви нису далеко измакли. Потребно је хитно предузети мере.91
Ситуација се по овом питању стално погоршавала, па је Дража више пута упозоравао Ђуришића. Тако му је 28. фебруара писао да су по његовој ранијој заповести села До, Трњани, Глоговац, Подновље и део Мајевца одређена за смештај тешких рањеника и болесника. Међутим, Ђуришићеве јединице дошле су у ова села, избациле тешке рањенике и болеснике на снег и заузеле њихова места. Дража наставља:
Рањеници и болесници већ три дана умиру напољу под ведрим небом. Поједини болесници и рањеници већ су били смештени по кућама, па су их ипак здрави борци Ваших јединица избацили напоље, као нпр. из школе у с. Доњи Трњани. Одмах им најхитније наредите да се ова села уступе за болнице и пошаљите човека да то уреди, јер поједини борци прете оружјем, па чак и старешине, а ја сам наредио да се сваки сукоб избегава. Најхитније известите ме на личност шта сте предузели по овоме.92
Већ 2. марта Дража је писао Ђуришићу како су његове реквизиције омеле исхрану свих трупа. Сељаци више нису смели да шаљу запреге, јер су их Ђуришићеви људи успут отимали.93
Тога дана Дража шаље Ђуришићу и једно опширно писмо, на основу жалби делегације мештана из села са леве обале реке Босне, односно из позадине. Ово је била територија Вучјачке бригаде 2. средњобосанског корпуса, чији борци су, чувши за поступке црногорских јединица, почели да напуштају положаје како би заштитили своје породице. Мештани су „уложили протест“ код Драже „и изнели следеће“:
1. Како појединци тако и јединице врше насиља и без икакве милости одузимају све што нађу за исхрану. Појединцима није довољно што имају хлеба и с хлебом, него захтевају и оно што није неопходно да имају за исхрану, а што ни домаћини, иако су код својих кућа, не користе себи за исхрану.
2. Једној жени са седморо деце појели су све што је имала, а потом тражили кокошке. Када није могла то да им пружи, истерали је из куће и после запалили шталу…
5. Врло тежак утисак остављају појединци на рањене и болесне који леже на путу уместо у кући, гледајући како се појединци шетају путем са девојкама под руку и забављају на свој начин.
6. Избацили су из куће једног тешког болесника без очију а другог без ноге и оставили их да леже на друму уместо да су овима уступили своје собе. То је страховито деловало како на мештане, тако и на остале болеснике, да су протестовали и грдили све од реда. Када су им се Вучијачани обратили и указали на то, они су се опет позвали да само слушају Ваша наређења. На њих није деловало ни бол ни патње рањеника и болесника, ни молбе људи, да уступе свој стан за смештај ових болесника, већ су и даље остали упорни и тврдог срца.
7. Нарочито је делегација истакла да док се Вучијачка бригада налази са својим борцима (на положају), дотле Ваши људи залазе по кућама где нема мушке главе, пљачкају и одузимају све што нађу за храну. Вучијачани кажу, нека Ваши људи добијају храну са десне обале р. Босне, или пак нека подесе своје понашање и начин па ће и тамо моћи добити нешто хране, мада је тај крај опљачкан и попаљен од усташа.
8. Поједини иду толико далеко да из свог личног оружја убијају домаћинима или по путу свиње, кокошке и осталу живину и употребљавају то за своју исхрану, док рањеници и болесници немају ни најпотребнију храну, а камо ли такву храну, као што себи прибављају појединци на горе изложени начин.
9. Они који су се сместили по кућама, од домаћина захтевају да им сваког јутра припреми белу кафу, иначе ако им се то не спреми прете да ће све живо побити. Код једног домаћина дошло је неколико њих и питали га има ли шта да се једе. Домаћин је одговорио да има проје и сланине. Но са тим они нису били задовољни, и почели су да га псују и да га грде, претећи му да ако нађу око куће живину и друго, да ће и њега и све живо побити.
10. Отворено живом речју и делима пропагирају противу Драже и наше организације, а нарочито противу србијанских јединица зато што ови нису хтели да дођу у Црну Гору да их помогну у борби против комуниста. Даље, окривљују србијанске јединице да су оне криве не само за улазак комуниста у Србију, него и за овлађивање Црном Гором. Делегација тврди, да ово што износе ови Ваши људи, не иде у прилог ни јединицама Црне Горе и Старога Раса ни шумадијским јединицама, већ иде у прилог нашим непријатељима – комунистима, којима се овим чини неизмерна услуга за пропаганду против нас.
11. Команданта Вучијачке бригаде Бранка Ковачевића називају комунистом и прете му као таквом, иако ми је врло добро познато да он није такав. Из овога се јасно види, да ове претње потичу једино из разлога, што они у Вучијаку не могу добити све што траже, не увиђајући да и сам Вучијак нема и трпи, а оно што даје, одваја од својих уста.
12. Депутација тврди, да је Ваш брат Васа одузео једна кола, која су била мобилисана за превоз болесника и да их је вратио тек на интервенцију Бранка Ковачевића.
13. Отимају коње, волове, кола и све остало, и када се оде код команданта за интервенцију и да се жале, командант им одговара, да његови војници знају шта раде, и неће у то да се упушта, а када им покаже моје наређење, они одговарају: „За мене Дража и Срби не представљају ништа, ја знам само за Павла и моје Црногорце“.
14. Свуда и на сваком месту огорчено говоре да су они лепо могли из Црне Горе преко Албаније да оду за Грчку, али их је звао Дража, и ето сад се овде мучимо и патимо. Међутим, то је скроз нетачно, јер вас ја нисам позвао и баш напротив веровао сам да ћете остати у Црној Гори. (Ову реченицу Дража је прецртао, па је уместо ње дописао руком: „Међутим, Ви најбоље знате како је ствар текла“; обе реченице су читљиве – прим. аут.)
Предња излагања делегације Вучијака упућујем Вам и препоручујем Вам да их добро размотрите и увидите и сами да се оваквим поступцима и начином рада може само нашкодити нашој општој ствари, а никако користити. Поред тога ово може навући само мржњу браће Босанаца према браћи Црногорцима, а ја сам мишљења, да ако је икада било време да се браћа сложе, оно је данас дошло.
Настаните да се ови немили случајеви и односи изгладе што пре, да међу браћом што пре завлада слога, разумевање и братска љубав, да бисмо снажни и јаки могли да тучемо свога заједничког непријатеља.94
СКРАЋЕНИЦЕ
АВИИ – Архив Војноисторијског института (Војни архив), Београд
ЧА – Четничка архива
1 АВИИ, ЧА, К-279, рег. бр. 16\1.
2 Зборник докумената, том ЏИИ, књига 4, 609.
3 и 4 АВИИ, ЧА, К-281, рег. бр. 3\1.
5 АВИИ, ЧА, К-281, рег. бр. 3\1.
6 Зборник докумената, том 14, књига 4, 576.
7 АВИИ, ЧА, К-281, рег. бр. 5\1.
8, 9 и 10 АВИИ, ЧА, К-281, рег. бр. 3\1.
11 АВИИ, ЧА, К-281, рег. бр. 3\1.
12 АВИИ, ЧА, К-281, рег. бр. 5\1-31.
13 АВИИ, ЧА, К-281, рег. бр. 3\1.
14 АВИИ, ЧА, К-281, рег. бр. 5\1.
15, 16 и 18 АВИИ, ЧА, К-281, рег. бр. 3\1.
17 АВИИ, ЧА, К-281, рег. бр. 5\1.
19 и 21 АВИИ, ЧА, К-281, рег. бр. 5\1.
20, 23 Зборник докумената, том 14, књига 4, 393-394, 535.
22 АВИИ, ЧА, К-281, рег. бр. 1\1.
24, 25 Зборник докумената, том 14, књига 4, 536, 537.
26, 27 и 29 АВИИ, ЧА, К-281, рег. бр. 5\1.
28 Зборник докумената, том 14, књига 4, 537.
30 АВИИ, ЧА, К-281, рег. бр. 3\1.
31 и 32 АВИИ, ЧА, К-281, рег. бр. 5\1.
33 и 34 АВИИ, ЧА, К-281, рег. бр. 5\1.
35, 36 Зборник докумената, том 12, књига 4, 719, 721.
37 Зборник докумената, том 12, књига 4, 722.
(…)
39 Р. Парежанин, Моја мисија у Црној Гори, 12.
40, 41 Зборник докумената, том 12, књига 4, 664, 719.
42 Р. Парежанин, Моја мисија у Црној Гори, 30.
43 Зборник докумената, том 14, књига 4, 425.
44, 45, 46 Р. Парежанин, Моја мисија у Црној Гори, 45-46, 72-73, 33-38.
47, 49 В. Јаничић, Драги Ратко, није тако било, 14, 12.
48 АВИИ, ЧА, К-281, рег. бр. 5\1.
50, 51 С. Вучетић, Грађански рат у Црној Гори 1941-1945, 123, 127.
52 Р. Парежанин, Моја мисија у Црној Гори, 120.
53 В. Јаничић, Драги Ратко, није тако било, 7-8.
54, 55 В. Јаничић, Драги Ратко, није тако било, 4, 12.
56 Формација је дата према истраживању Бранка Јевтића; Јевтићева изјава аутору.
57 Јаничић о овоме пише у својој брошури „Два свједока“ (страна 24). Као што ћемо видети, документа потврђују да је Арсовић отишао у Сарајево.
58 С. Вучетић, Грађански рат у Црној Гори 1941-1945, 137.
59 АВИИ, ЧА, К-276, рег. бр. 16\1.
60 АВИИ, ЧА, К-276, рег. бр. 16\1.
61 и 62 АВИИ, ЧА, К-297, рег. бр. 22\1.
63 АВИИ, ЧА, К-297, рег. бр. 22\1.
64 АВИИ, ЧА, К-276, рег. бр. 16\1.
65 Р. Парежанин, Моја мисија у Црној Гори, 106-108.
66 АВИИ, ЧА, К-281, рег. бр. 5\1.
67 АВИИ, ЧА, К-281, рег. бр. 3\1.
68 и 69 АВИИ, ЧА, К-276, рег. бр. 16\1.
70 АВИИ, ЧА, К-281, рег. бр. 5\1.
71 АВИИ, ЧА, К-281, рег. бр. 3\1.
72 АВИИ, ЧА, К-276, рег. бр. 16\1.
73 и 74 АВИИ, ЧА, К-297, рег. бр. 23\1.
75 АВИИ, ЧА, К-281, рег. бр. 5\1.
76 и 77 АВИИ, ЧА, К-276, рег. бр. 16\1.
78, 79 и 80 АВИИ, ЧА, К-276, рег. бр. 16\1.
81 АВИИ, ЧА, К-297, рег. бр. 23\1.
82 и 83 АВИИ, ЧА, К-297, рег. бр. 23\1.
84 АВИИ, ЧА, К-276, рег. бр. 16\1.
85, 86, 87 и 88 АВИИ, ЧА, К-297, рег. бр. 24\1.
89 Зборник докумената, том 12, књига 4, 826.
90 и 91 АВИИ, ЧА, К-276, рег. бр. 16\1.
92 АВИИ, ЧА, К-297, рег. бр. 24\1.
93 АВИИ, ЧА, К-297, рег. бр. 25\1.
94 Зборник докумената, том 14, књига 4, 785-787.
Из књиге М. Самарџића „Генерал Дража Михаиловић и општа историја четничког покрета“, 5. том, Крагујевац, 2010, стране 379-413.
Нема коментара:
Постави коментар