Истина о Михаиловићу (2)

“У Паризу, у Антверпену, у Бриселу, у Риму, у Флоренци, у скоро сваком већем граду који је до сада био ослобођен, Савезницима је у већој или мањој мери помагало становништво ослобођених градова. У Београду, мада се борба водила скоро две недеље, ни Титови извештаји ни извештаји Црвене армије нису поменули активну помоћ од стране народа. Према ономе што је у прошлости забележено о Србима, неко би очекивао још једну Варшаву у Београду. Уместо тога, ни флашица мастила није бачена да помогне војскама које су ослобађале“ – пише Р.В. Елсон у другом наставку чланка “Истина о Михаиловићу“, објављеном марта 1945. године у часопису “Ворлд Ривјув“ (World Review) у Лондону, 

Факсимил чланка.

Истина о Михаиловићу (2)

Нове узнемиујуће чињенице

Р. В. Елсон

Један апел је послат почетком јануара (1945 – прим. преводиоца) од стране генерала Михаиловића и Централног националног комитета да се пошаље вођама свих партија:

Српски народ сада преживљава највећа страдања у својој историји. Партизани примењују најсуровији терор, у којем се безобзирно убијају најбоље личности и домаћини старих сеоских фамилија. Концентрациони логори су основани у Параћину, Младеновцу и Шапцу. Пуни су  најбољих личности из српског народа. Људи беже у планине као дивље животиње да сачувају своје животе. Изложени су хладноћи и глади. Ми вас преклињемо да доведете делегацију из ваше земље да информише Савезнике о нашој трагичној ситуацији. Неће требати више од неколико дана да се Савезницима пружи јасна слика о трагичној ситуацији у нашој земљи. Молимо вас за хитну помоћ, јер сутра може бити прекасно. Ово је порука која се шаље вама у име оних који се боре за демократију и у име верних савезника Америке и Велике Британије, који су спремни да дају сопствене животе за те идеале. Преклињемо вас такође и у име безброј мртвих који су поднели највећу жртву у овој борби. Српски народ данас више него икада полажу наду у велике демократије Британију и Америку. Он преклиње да му се  без одлагања и без услова пошаље помоћ. Елиминишите оне који су криви, али немојте оптужити цео српски народ и његову демократију. Помозите нам у тражењу излаза из овог пакла, иначе ће народно проклетсво пасти на вас и на оне који су у иностранству а нису ништа учинили да нам помогну. Понављамо да ће сутра бити прекасно јер више неће бити Срба. Ако нисте у прилици да обезбедите било какву помоћ за нас, учините шта можете да нам се придружите да можемо да пропаднемо заједно. Ово је порука из дубине наших срца, послата је онима које сматрамо искуснијима и старијима.

*                            *                             *

У ,,Д Њу Стејтсмену“ и у ,,Нејшну“ од 27. јануара 1945, Стојан Прибићевић, ратни дописник “Тајма“ и “Лајфа“ и бивши представник комбиноване америчке и британске штампе у Југославији, представио је оно што он тврди да је ,,Истина о Југославији“.

Стојан Прибићевић је веома важан човек и шта год каже то мора имати неку тежину. Али чак и најпоштенији и најинтелигентнији новинари греше, јер и реч најнеутралнијих сведока мора бити подвргнута најпажљивијем преиспитивању. Постоји генерална наклоност код дела публике да прихвати погледе свог новинског дописника као Делфско пророчанство. Изгледа да ни поновљене лекције немају било каквог ефекта на ову наклоност. Јуџин Лајонс, шеф дописништва Јунајтед Преса у Москви и новинар врхунске репутације, је много година слао репортаже из Совјетског Савеза. Онда се једног дана 1935. вратио у Америку и написао књигу ,,Задатак у утопији“ (Assignment in Utopia), пуну уздржане горчине човека са потпуно разбијеним илузијама. Он је отворено признао да је у интересу онога што је сматрао ,,ствари за коју ради“, игнорисао непријатне појаве, опраштао и заборављао лажи, и чак помало и сам лагао. Луис Фишер (Louis Fischer), вероватно најистакнутији либерални поборник совјетског режима, је издржао пар година дуже, али је на крају и он такође написао одбрану (апологију) објашњавајући зашто је сматрао потребним да угуши чак и већину грубих непријатних истина – ,,у корист социјализма“. Наравно да је немогуће да се предвиди да ли ћемо чути сличне ,,ја згреших“ после десет година од неких новинара који сада некритички подржавају Тита. Једна ствар која се са сигурношћу може рећи јесте да су вести о Југославији толико озбиљно искривљене, да се то претвара у потпуне клевете. Ако овај чланак не постигне ништ друго него да научи неколико људи да се штампа мора читати са пажњом, он ће довољно остварити своју сврху.

Можда су све оптужбе против Михаиловића које су изнели партизани, а сада поновљене од Стојана Прибићевића, истините. Али је основно начело свих демократских закона да оптужени човек има право да се брани. Што су оптужбе озбиљније, то је већа обавеза тужиоца да обезбеде оптуженом сваки простор за одбрану. Уместо да изађе у сусрет и омогући Михаиловићу да искаже своју одбрану, савезничка штампа, уз запажене изузетке “Манчестер Гардијана“, “Њујорк Тајмса“, и неколико других новина, чини све мимо уобичајеног да заташка сваку ставку доказа за одбрану. Без обзира да ли се неко слаже или не са Титовом политиком, свакако је немогуће за некога који се назива либералом или социјалистом да заборави тако непоштену процедуру.

И мом чланку (у “Ворлд Ривјуву“ од јануара) ја сам изјавио: ,, Дан за даном штампа је објављивала службена саопштења Тита, којима је оптуживао Михаиловића за скоро све злочине из каталога злочина. Када је Михаиловић издавао демантије, деманти су игнорисани; када је идавао службена саопштења, она су такође игнорисана; када га је осовинска штампа нападала или када су осовинска саопштења говорила о акцијама против четника, осовинска штампа и осовинска саопштења су игнорисани.“

Ово је оптужба прилично тешка, али ја је могу подржати до краја. У ономе што следи направићу неколико изјава које су, ако нису истините, правно клеветничке.

Копија оригиналне потернице са наградом за Михаиловића је већ била објављена у “Ворлд Ривјуву“. Показао сам такође, да су британска и америчка штампа, уз занемарљиве изузетке, једноставно заборавиле да помену Михаиловића. Али, то је само део приче. Убрзо пошто се прво велико разметање десило, “Стар оф Лондон“ (Star of London) је објавио малу напомену рекавши, у ствари, да је сва недоумица око тога ко је признати вођа покрета отпора у Југославији сада уклоњена чињеницом да су Немци понудили награду од 100.000 златних марака за Тита, мртвог или живог. Господин Пикторн (Pickthorn ), конзервативни посланик парламента (чињеница да се писац текста жестоко противи политици г. Пикторна ни на кој начин не мења случај), послао је писмо уреднику “Стара“, обавештавајући га да се све што је написао о Титу у истој мери односи и на Михаиловића, зато што су Немци имали на истој страници и на истом простору, понуду исте награде од 100.000 златних марака за главу Михаиловића.  “Стар“ није објавио то писмо.

У Америци, Луј Адамич, југословенски стручњак за Управу за ратне информације и главни Титов публициста, имао је дрскости да објави горњу половину плаката, мудро одсечену од доње половине, и да тако докаже да је Тито човек кога су се Немци стварно бојали. (П. М. 21. септембра 1943.)

Михаиловић није ни идиот нити глувонем. Михаиловић је објавио деманти. Његово саопштење од 4. јануара 1944, на пример, каже следеће: ,,Што се тиче критика и напада који су ових последњих месеци израсли у највише огорчење, ја само могу да кажем следеће: Ништа није смешније него да се оптужујемо за сарадњу и диктаторске предумишљаје. Дугачак списак имена наших бораца које је Гестапо убио и оних који су погинули на бојном пољу, су доказ против тако лажних навода. “ Савезничка штампа није објавила ову декларацију, нити је објавила иједно слично саопштење које је Михаиловић дао.

Генерал мајор Велебит, по свом приспећу у Лондон маја 1944, је информисао штампу да је ,,Веће народног ослобођења“ приложило британској влади недвосмислене доказе да је Михаиловић сарађивао са Немцима. Генерал није успео да обезбеди копије таквих доказа за штампу, али то на страну. Британска штампа је дословно пренела генералову изјаву. Када је Југословенска влада, још увек легално призната од стране Британије и Сједињених Држава, објавила једноставну изјаву у којој каже да није истина да је Михаиловић сарађивао са Немцима, једине новине  у целој Енглеској које су објавиле владин демантие биле су “Манчестер Гардијан“.

Чак и када су Михаиловићева саопштења цитирала одговорне британске и америчке официре као сведоке, штампа их је игнорисала. Почетком децембра 1943, ,,Слободни југословенски радио“ је објавио да су партизани уништили мостове на прузи Ужице-Вишеград-Сарајево, чиме су ефикасно прекинули комуникације за дуже време. У одговору, четничко саопштење је цитирало генерала Мирослава Трифуновића, команданта Југословенске војске под генералом Михаиловићем:  ,,Могу вам рећи следеће – четири моста на прузи Ужице-Вишеград-Сарајево су уништена од јединица под мојом командом, и у присуству бригадира Армстронга, шефа Британске војне мисије.“

*                            *                             *

Ако би људи који су толико заузети прављењем оптужби против Михаиловића показали нешто више жеље да дозволе одбрани да каже свој став, неко би их радије слушаа. И ако нису били спремни да прогутају чак и најјасније контрадикторне приче од стране Тита, можда ће морати да имају нешто више обзира за њигову објективност. Један пример за оно на шта мислим је:

На страни 17 ,,Југословенске народне борбе за живот“, маршал Тито је изјавио:  ,,Само што су герилске снаге реконсолидовале своје редове, Немци су покренули другу офанзиву из четири правца… Убацили су јаке немачке снаге, подржане усташама и четницима“.  (мој италик – Р. В. Е.)

На страни 22 исте брошуре, маршал Тито нас информише: ,,Још у децембру 1942, ми смо дошли у посед документације која открива да је Дража Михаиловић закључио договор са Немцима да са њима удружи снаге у спровођењу четврте офанзиве против нас. Кроз Црну Гору, Санџак, Србију и Херцеговину, вршила се енергична пропаганда међу четницима да се предузме офанзива против Босанске крајине, да се  преузме власт у градовима и селима и да се ликвидирају гериле и усташе.“ (мој италик – Р. В. Е.)

Свакако да ова супротност мора напрегнути лаковерност и најлаковернијих. На страни 17 четници се боре на страни усташа, против партизана. На страни 22 четници ликвидирају и партизане и усташе. Штавише, ако пасус има икаквог значаја, онда је по договору са Немцима Михаиловић требао да изврши кампању с циљем не само ликвидације партизана, већ и усташа, највернијих квислиншких снага које су на располагању нацистима!

Опет, неко ће можда бити више наклоњен да прихвати речи оних који оптужују Михаиловића за сарадњу, ако међу њима нема много људи који су сами сарађивали са Немцима, или за које у најмању руку није забележено да су им се супротстављали. У претходном чланку сам дао подужу листу таквих елемената којима су у партизанском покрету давани високи и важни положаји. Овде ми је намера да додам једно важно име том списку.

Садашњи министар војске, морнарице и ваздухопловства у влади др Шубашића је генерал Борисав Ристић, који је преузео свој положај на Титово именовање, 11. септембра 1944. Генерал Ристић је један од малобројних српских официра који су прихватили свој условни отпуст у замену за обећање лојалности Немцима. Он је остао доследан том обећању до 18. јуна 1944, када је напустио Београд са своја четири сина. Генерал је изложио своје објашњење у свом обраћању Југославији преко БиБиСи-ја приликом преузимања министарства:

,,Београд сам напустио 18. јуна ове године. Како се ово догодило када сам дао своју реч и обећао сам да ћу имати одређено држање према Немцима после мог повратка из заробљеничког логора? Ствар је прилично једноставна. Немци су, увек несвесни последица њихових акција, на крају изгубили своју лојалност према свима и тиме су проузроковали да сви, било нације, групе или појединци, изгубе свој осећај легалности и осећај за лојалност према Немцима… Преко нашег издајника Недића, Хитлер је сад наредио да се сви младићи рођени између 1919. и 1924. регрутују у Недићев добровољачки корпус. У том смислу моја четири сина и такође мој синовац би требало да се придруже Недићевом немачком добровољачком корпусу. Не може бити моралног ни легалног оправдања за ову акцију… То је разлог зашто сам отишао из Београда и придружио се Народно-ослободилачкој војсци.“

Хришћанско милосрђе забрањује сваки коментар.

Стојан Прибићевић нас обавештава да је доступан ,,судски доказ“ који доказује да су Михаиловићеви четници сарађивали са Немцима преко посредовања Недића. Неко би могао да подсети Прибићевића да је Шахтински процес из 1931. у Москви изнео судски доказни материјал да се докаже како су вође британске Лабуристичке партије и европских социјалистичких партија правили завере да нападну Совјетски Савез. Чињеница да је Михаиловић злоупотребљавао Недића као квислинга, док је Недић злоупотребљавао Михаиловића као издајника, сама по себи не доказује ништа. На крају крајева, можда је био ,,намештен“ посао да се прикрије њихова стварна сарадња. Али ничега нема да се ,,намести“ у вези бројних сукоба следбеника Недића и следбеника Михаиловића, у којима су многи од њих изгубили своје животе. Нити има ичега ,,намештеног“ у атентату маја 1944. на Цеку Ђорђевића, шефа Београдске полиције и пуквника Масаловића, шефа кабинета Недића, који су били криви због сарадње са Немцима у нападима на четнике.

Недић је чинио напоре да успостави везу са Михаиловићем, али је Михаиловић одлучно одбио да има било шта са њим. Крајем 1943, Недић је коначно послао писмо Влади, преко швајцарског посредника, у коме отприлике каже следеће: “Знам шта мислите о мени и шта сте говорили о мени. Али је сам радио из родољубивих побуда, са јединим циљем да ублажим ефекте окупације. Спреман сам да станем пред суд када се моја земља ослободи и сигуран сам, када се све исприча, да ћу бити у стању да се одбраним. Верујем да би било у интересу нашег народа ако би генерал Михаиловић пристао да сарађује са мном док не будемо у могућности, уз савезничку помоћ, да збацимо непријатеља. До сада сам више пута настојао да успоставим везу са генералом Михаиловићем, али он је то тврдоглаво одбијао. Позвао бих владу у име нашег мученичког народа, да интервенише код генерала Михаиловића како би се стало на крај фракционашкој борби између његових снага и мојих и да организујемо неки облик сарадње.“

Излишно је рећи да Недићев апел Влади у Лондону није наишао на већи успех од његовог апела Михаиловићу.

Прибићевић нас обавештава да је један од Михиловићевих штабова у београдској кафани, и да отворено ради уз пуно знање Гестапоа. Четничким куририма, он нам каже, је дозвољено да слободно путују са немачким дозволама. У Енглеској је сада неколико стотина људи које би занимало да ове чињенице лично чују од Прибићевића. То су неки од 10.000 четника који су били заробљени од Немаца у различито време од 1941. На пример, мајор Делибашић, командант једног од четири четничка корпуса који су организовани у Београди. Мајор Делибашић је узео активног учешћа у револуцији 27. марта 1941, и за њега могу гарантовати официри регуларне Југословенске војске. Он је био заробљен од Гестапоа 31. марта 1944, и пошто је био подвргнут прилично необичној тури мучења, чак и за Гестапо, послат је на рад у руднике у Француску. Побегао је из рудника и постао командант групе од 180 југословенских герилаца, међу којима је било 160 четника и 20 партизана. Многи од људи који су се борили под командом Делибашића у Француској, сада су са њим у Енглеској. Мајор Делибашић би веома волео да сретне Стојана Прибићевића.

Мећу нижим чиновима је и момак од деветнаест и по година, који је узео оружје у руке са петнаест и по година, и борио се под командом Михаиловића до априла 1944, када је заробљен. Пошто је једно време био додељен пуковнику Бејлију као шифрант, овај момак би вероватно био познат бројним енглеским официрима. Заробљен је док је био курир, послат је у Француску, избегао је, придружио се герили, и онда дошао у Енглеску. Он такође мисли да је Прибићевићева прича врло занимљива.

Простор ограничава дужу дискусију питања сарадње. Сажимајући, може се рећи да, мада су минорни случајеви сарадње постојали на обе стране, у основи и четнички и партизански покрет нису колаборационистички покрети, већ покрети отпора. Стварна разлика између њих има мало тога са питањем сарадње (са окупатором – пим. преводиоца).

За људе демократских мишљења, за социјалисте и либерале, постоји суштинско питање на које се мора одговорити. Питање број један је: Колико је јак Тито? Да ли он има надмоћну већину народа иза себе, као што кажу људи који га подржавају? Или је истина, као што његови критичари кажу, да се његова снага састоји само у његовој могућности да регрутује, и да међу Србима, Хрватима и Словенцима нема више од 20% следбеника? Питање број два је: Каква је природа режима који Тито жели да успостави?

Када дођемо до питања народне подршке, улазимо у област процена и мишљења. У случају Пољске, битка за Варшаву је, уз сву трагедију, показала свету да је илегални покрет у Пољској примао своја наређења из Лондона, а не из Лублина. У случају Грчке, ЕАМ (Народноослободилачки фронт – прим. преводиоца) пружа значајан доказ да има подршку већине нације. У случају Југославије на другој страни, нема тако позитивног мерила. Али ако је истина да Тито доминира подршком само мале мањине народа, онда очито да ситуација није тако једноставна.

Истраживач је суочен са запањујућом различитошћу процена са обе стране. Официр који је имао истакнуту улогу у револуцији од 27. марта 1941, учтиво ме је обавестио да Михаиловић има 500.000 људи, док Тито има једва 50.000. На другом крају, Луји Адамич, стручњак за Југославију у Канцеларији за ратне информације, написао је у часопису “Нејшн“ (The Nation) јануара 1944, да ,,у Југославији нико није чуо за Михаиловића“ – и то у време када су плакати са потерницама и наградама за Тита и Михаиловића били лепљене на сваки зид у сваком већем граду у Србији.

Фактор који је повод значајне забуне када се Михаиловићеве снаге процењују у односу на Титове снаге, је различита структура две војске. Партизанска војска је сталног састава без одређеног места. Четничка војска је састављена од одређеног броја сталних јединица или летећих корпуса, и од много већег броја јединица ,,Помесних стража“ (такозваних територијалних трупа) које се јављају на периодичну обуку, али које живе у својим селима и обрађују своју земљу. Најумеренији официри који подржавају Михаиловића кажу да његове сталне снаге варирају између 10.000 и 30.000 људи, и да његова територијална војска, чак и после повлачења британске подршке, броји 150.000 до 200.000 људи. Та процена је врло блиска проценама из неколико не-партизанских извора. И то је делимично потврђено од г. Черчила у његовом говору од 25. маја 1944, у коме је рекао: ,,У сваком случају, мора се упамтити, да се питање не односи на самог Михаиловића. Има велика маса, која броји вероватно до 200.000 Срба сељака домаћина, који су против Немаца, али су јако српски оријентисани, и који природно имају погледе сељачког власништва у погледу имовине.“

Бројка од 200.000 је вероватно заснована на извештају Британске војне мисије, од којих се последња вратила тек недавно. Господин Черчил је већ показао да није ни мало екстравагантан када је у питању одбрана његове спољне политике. Али, имајући у виду чињеницу да он потврђује повлачење подршке Михаиловићу, тешко да би претеривао са генераловим војним способностима.

Када се дође до процене Титове снаге, неко ће бити приморан да жонлгира са подједнаким различитостима чињеница и процена. Постоји знатан разлог да се верује да су партизани били пилично криви за објављивање надуваних извештаја о њиховим снагама и присвајање четничких активности. Мало је тога на основу чега би поверовали тврдњи да је почетком 1943. Тито командовао војском од 300.000 до 400.000 људи и да је контролисао три четвртине територије Југославије. Швајцарска медицинска мисија која је боравила код Тита, на пример, нас обавештава да до краја 1943, партизанска војска није имала ни једну пољску болницу. Током битке за Југославију која још увек траје, Немци су били у стању да повуку своје снаге без великих тешкоћа. Партизани нису били у стању да објаве освајање ни једног важнијег центра у позадини Немаца, а територија Југославије која је до сада ослобођена, ослобођена јепрвенствено од стране Црвене армије и Бугарске армије. Велика део тврдњи које је партизанска војска објавила се доводи у сумњу чињеницом да се оне не слажу са тврдњама које објављују војске које заузимају места.

Тако, партизански извештај од 15. септембра (1944 – прим. преводиоца) је објавио заузеће Неготина, поред румунске границе. Црвена армија је 30. септембра објавила да су совјетске трупе јуче прешле југословенску границу … заузимајући … Неготин! 14. новембра (1944 – прим. преводиоца) Бугарски национални сервис је објавио да је Скопље заузето од стране Друге тракијске пешадијске дивизије, под командом генерала Стојчева. 15. новембра  (1944 – прим. преводиоца). Радио Слободна Југославија је објавио да је Скопље ослобођено од јединица 42. и 50. Дивизије Народоноослободилачке војске, итд, итд, итд.

Народноослободилачка војска је дала врло мало позитивног доказа о народној подршци, док постоји много негативних доказа који показују да је она без широко распрострањене народне подршке. Пад Београда је од највеће важности за ову повезаност. У Паризу, у Антверпену, у Бриселу, у Риму, у Флоренци, у скоро сваком већем граду који је до сада био ослобођен, Савезницима је у већој или мањој мери помагало становништво ослобођених градова. У Београду, мада се борба водила скоро две недеље, ни Титови извештаји ни извештаји Црвене армије нису поменули активну помоћ од стране народа. Према ономе што је у прошлости забележено о Србима, неко би очекивао још једну Варшаву у Београду. Уместо тога, ни флашица мастила није бачена да помогне војскама које су ослобађале.

Недељама касније, када је првим савезничким дописницима дозвољено да дођу у Београд, чак и најсаосећајнији су описивали становништво као ошамућено и незаинтересовано. И сам Стојан Прибићевић признаје да када је Тито ушао у Београд, 80% становништва је било против њега.

Хрватска је много тежа ствар. Титова војска је имала пропорционално много више Хравта него Срба. Са друге стране, и даље најјачи утицај у Хрватској има др Мачек и Хрватска сељачка странка. Др Мачек је до сада стално одбијао да подржи било Тита, било Михаиловића. Док су партизани још увек “пецали“ његову подршку, били су наклоњени да бране др Мачека од оптужби националних Срба. Сада, пошто је постало очито да др Мачек одбија да се преобрати, Радио слободна Југославија га напада као издајника и, као неизбежна последица тога, почео је да тражи његову главу.

Укратко, има много доказа да се подржи тврдња да је Титов покрет ограничен на умерено велику војску, без озбиљне народне подршке.

Пошто су Срби били против Немаца, и пошто је природно за оне који пружају отпор да своја осећања придруже једном или другом симболу, није неразумно претпоставити да је 80% људи који су против Тита, као и против Немаца – промихаиловићевски расположено. Михаиловићеви следбеници тврде да то јесте тако и да у градовима и селима Србије, име Чича Дража (стриц Дража) изазива поштовање веће чак и од Краљевог имена.

Маршал Тито је заузео прилично категоричан став у прилог једнопартијског режима, указујући да је Комунистичка партија једина која функционише у ослобођеној Југославији. Прибићевић, изгледа, верује да ће бити могуће дискусије у оквиру поретка једне државне партије. Још је премало тога да се подстакне такво веровање. Да ли ће народ моћи да каже маршалу Титу, као што британски и амерички народ често кажу Черчилу и Рузвелту: ,,Не слажем се са вама, друже председниче“? Да ли ће радници и даље имати право да штрајкују? Да ли ће штампа бити слободна да критикује владу? И ако ова права неће постојати, онда се поставља питање: ,,Која је природа режима о коме се размишља? Којим именом га називате?“

Која год статистичка подршка народа може бити, најмање је очито да врло значајан део народа у Југославији не подржава ,,Покрет националног ослобођења“. Наравно, када би се одржали плебисцитарни једнопартијски избори, са једним кандидатом у свакој јединици, ,,Национални комитет ослобођења Југославије“ би добио скоро 100% гласова.

У овом тренутку било би детињасто да се предлаже да Савезници напусте Тита и да узму страну Михаиловића. Тито се врло чврсто утврдио и свака нагодба која би дошла добровољно, морала би да дође паралелно са Титом. Огроман проблем је како да се успостави некакво демократско јединство међу разним снагама отпора у Југославији, и како да се осигура да у будућој Југославији они који се не слажу са владом маршала Тита имају просто и троструко благословено право да кажу: ,,Ја се не слажем.“

Једина алтернатива том решењу је продужење грађанског рата, који траје и данас, у несрећној земљи Југославији. То је трагично једностран грађански рат, у коме партија на власти, ако жели, има моћ да истреби све оне који јој се противе. Званични извештаји говоре о стрељањима вероватно хиљаду или више оних који су били криви ,,за сарадњу са Михаиловићем“. Незванични извештаји који цуре из земље говоре о масовним екзекуцијама у много већим размерама, као и о концентрационим логорима тоталитарног модела.

Може бити да су ти извештаји претерани. Али, сама чињеница да, и поред поновљених захтева од стране њихових влада, ни британским ни америчким дописницима није дозвољено да уђу у Југославију неко време. То ствара најтеже сумње. Ако је Титов режим у ствари тако популаран, ако функционише тако глатко, ако су масовне екзекуције и концентрациони логори производи непријатељске пропаганде, онда би неко помислио да би било у Титову корист да се уз све услове за рад представи страним дописницима. У Југославији је глад, то је истина. Али то није нешто чега се треба стидети. Ако ништа друго, Југославији би помогло ако би савезнички новинари били у прилици да из прве руке прикажу страдање југословенског народа. Када је страним дописницима забрањено да ућу на савезничку територију, присиљени смо да се поставимо питање: Шта се скрива?

Неможе бити демократије која није отворена за инспекцију из света.

Р. В. Е. 8. фебруар 1945.

Једно од многих писама која су примљена

,,Највише могуће честитке за храброст коју имате да објавите овај веома добар чланак о Југославији у Ворлд Ривјуву.“

Вилијам Тилинг, посланик парламента

(Сир Вилијам Тилинг, 1903-1975, конзервативни посланик британског парламента, бавио се међународним односима – прим. преводиоца.)

Превод: Бранко Петровић

Како су комунисти фалсификовали историју.

Пише: Милослав САМАРЏИЋ

Било је много правила за писање историјских књига, а нека су и данас на снази – формално, неформално или из опортунизма.

Ментори најпре дају списак обавезне литературе на одређену тему. То је уобичајено за сваку грану историје, међутим, у овом случају “ранија достигнућа“ практично не постоје, јер заправо представљају пропаганду једне тоталитарне странке. Упркос томе, и данас се морају цитирати књиге бројних комуниста, од генерала Петра Вишњића до др Бранка Петрановића. Новина је што се сада користе и књиге из емиграције, које су раније сматране “непријатељском пропагандом“. Али, више се цитирају бивши љотићевци и недићевци, него Дражини сарадници и официри. Од потоњих је, пак, најпожељнији левичар др Живко Топаловић, а најнепожељнији десничар војвода Доброслав Јевђевић. У крајњем, преовлађује мешавина цитата комунистичких и љотићевско-недићевских аутора, који се сјајно допуњују, јер су и једни и други били и остали Дражини противници. Овим је формално испоштовно правило “да се чује и друга страна“, а да се притом у суштини задржи иста прича.

Ствар се погоршава обавезном употребом прописаних термина. Оружане формације КПЈ морају се и даље називати “Народноослободилачка војска Југославије“, наравно без наводника, што је исто као када би се користио на пример термин “Ослободилачка војска Косова“ (такође без наводника). Нелегалним формацијама се, дакле, у старту даје огромна предност, јер када се прогласе и народним и ослободилачким, евентуална потоња критика драстично губи на тежини. Другим речима, те формације добијају два фактички највреднија признања, да су борци за народ и за слободу, а то су признања пред којима све остало може изгледати другоразредно.

Израз “четници Драже Михаиловића“, који је до деведесетих година 20. века важио за све, сада је остављен старијим државним историчарима, док је за млађе генерације обавезно да кажу “Равногорски покрет“ или “Југословенска војска у Отаџбини“. Ствар је у томе што ни Равногорски покрет, ни ЈВуО, нису постојали пре рата, као ни “Народноослободилачки покрет“. Поред обавезе да се и даље користи нетачна констатација о капитулацији Краљевине априла 1941, на овај начин се већ преко термина шаље порука да су постојала два покрета, оба на исти начин легална или нелегална, и оба у равноправној трци за присталицама.

Фактичко стање је да Краљевина није капитулирала и да је целог рата поред осталог имала и Југословенску војску – са тим називом, као и пре рата. Дража је само поштовао правила службе, основавши најпре Команду четничких одреда Југословенске војске. Од краја 1941. године он је начелник штаба Команде ЈВуО, а од лета 1942. начелник штаба Врховне команде Југословенске војске. И даље постоје Југословенска војска у Отаџбини, у заробљеништву и у избеглиштву, али то је само интерна подела. Сви су били под Дражином Врховном командом, за све је он био војни министар и свима је врховни командант био краљ Петар Други Карађорђевић. Службено информативно гласило које су радио станице емитовале са слободне територије носило је назив “Билтен Врховне команде Југословенске војске“. Реч је, дакле, о војсци и установама Краљевине Југославије који су постојали и пре рата и чију легалност и легитимност, све до половине 1944, није оспоравао нико сем нациста и комуниста.

Равногорски покрет основан је тек крајем 1943, као тело које ће се бавити националном пропагандом и координацијом рада политичких странака, јер је њихова инфраструктура у великој мери била уништена у ратном вихору. Све српске и словеначке странке, заједно са најважнијим предратним нестраначким удружењима, као и са Равногорским покретом, на Светосавском конгресу јануара 1944. године праве коалицију звану Југословенска народна демократска заједница. На последњим предратним изборима, странке ове коалиције добиле су 99% гласова у српском и словеначком бирачком телу. Била је то најшира коалиција у историји земље.

Врховно политичко тело у земљи, које су чинили делегати Југословенске народне демократске заједнице, звало се Централни национални комитет Краљевине Југославије. Ово тело имало је улогу ратне скупштине, а његов Извршни одбор проглашен је владом Краљевине Југославије. Ово се десило одмах пошто је у Лондону насилно свргнута претходна Југословенска влада, на челу са др Божидаром Пурићем, да би, такође насилно, била замењена тзв. Привременом владом др Ивана Шубашића.

Централни национални комитет Краљевине Југославије Дража је основао још 1941. године, али тада је он имао само саветодавну и пропагандну функцију. Улогу ратне скупштине ЦНК преузима тек после Светосавског конгреса и оснивања Југословенске народне демократске заједнице, када је проширен њеним члановима. Да је ЦНК узео улогу ратне скупштине док је имао подршку мањег дела политичких фактора, у том случају могао би се поредити са комунистичким Авнојем, а његов Извршни одбор са Извршним већем Авноја.

Просто је невероватно да до дана данашњег сви државни историчари користе погрешан термин: Централни национални комитет Равногорског покрета. Да ли то чине намерно, или не, остаје тајна, али последица ове погрешне терминологије очигледна је: стављање у исту раван политичких тела Краљевине Југославије и “Народноослободилачког покрета“.

После оваквих припрема, за магистранте и докторанте следе обавезне посете архивима, где су им, давних година, постављене три замке.

Прва замка зове се “зборници докумената и података о Народноослободилачком рату народа Југославије“. Реч је о стотинама књига црвених корица, од којих неке имају и по 2.000 страница. Али, упркос обиму, зборници се користе радије од оригиналних докумената, јер садрже регистре имена личности, географских појмова и војних формација, а наравно и због тога што се лакше листају и читају од избледелих и прашњавих хрпа папира.

Мане зборника биле би укратко следеће.
Не постоје зборници британских, америчких, совјетских и бугарских докумената, као и докумената НДХ.
У међувремену, објављене су неке књиге са британском и америчком грађом, које додуше није лако наћи – јер их држава није откупила за библиотеке, архиве и музеје – док ту и тамо поједини аутори цитирају и малобројна позната совјетска документа.

Када је реч о Бугарима, ствари се нису макле са мртве тачке, мада је бугарска војска током већег дела рата држала под окупацијом петину, па на моменте и четвртину Југославије. Разлог је понајпре тај, што су и Бугари и Срби овај рат доживљавали као наставак ранијих сукоба. Тако су Бугари за непријатеље број један сматрали своје старе “познанике“ четнике, тим пре јер у њиховој окупационој зони партизана до 1944. године није ни било у већим формацијама. Даље, Дража је још као војни аташе у Софији ступио у додир са противницима цара Бориса, који ће прићи фашистима, да би током читавог радио на продубљавању веза са бугарским антифашистима. Обратно, чим су ојачали у бугарској окупационој зони, партизани су, што у сарадњи са Комунистичком партијом Бугарске, што на наговор Британаца и уз њихову помоћ – настојали да придобију бугарске фашисте. Раног лета 1944. године, од пребеглица из бугарске фашистичке у југословенску комунистичку војску основане су три партизанске бригаде. Под петокраку су стали и неки Бугари које је Југословенска војска раније ставила на списак ратних злочинаца, због убистава српских цивила.

Имајући све ово у виду, комунистички историчари одлучили су да је зборнике бугарских докумената боље не објављивати.
Истоветна је била њихова одлука и за документа НДХ. Ових докумената највише има у Војном архиву у Београду, око 350.000. Тако, она спадају међу најобимнија, а уједно и најнеистраженија документа из Другог светског рата на југословенском тлу.
Најбројнији су зборници докумената и изјава припадника комунистичког покрета. Сем тога, и њихова мемоарска литература убедљиво доминира у библиотекама, јер су негде шездесетих година 20. века добили налог да барем по једна књига мора бити посвећена свакој иоле већој јединици. Тако је објављено на стотине наслова типа “Прва пролетерска“, “Трећа санџачка“, “Шумадијски партизански одред“, итд, док је вишак публикован у поменутим зборницима изјава, којих има можда педесетак.

Шта су све на часну партијску реч комунисти писали и изјављивали, то је, најблаже речено, ван сваке критике.
Зборнике докумената, како своје, тако и немачке, италијанске и четничке, као и онај један недићевски, комунисти су састављали што је могуће пажљивије.
У Четничкој архиви Војног архива у Београду има негде око милион страница оригиналних докумената. У четири књиге четничких зборника објављено је око 6.000 страница докумената. Као апсолутно поуздан може се извести закључак да је реч о шест промила четничке грађе за коју комунисти сматрају да им највише одговара. Ту се може сазнати о свим официрским међусобицама, о свачијем наступу малодушности, о паду морала и безбројним невољама које доносе ратне недаће, али нема података о борбама четника против осовинских формација или, рецимо, о спашавању оборених савезничких пилота. Ипак, ових шест промила грађе чине барем 90 посто четничких докумената цитираних у домаћој историографији.
Незванично, комунисти су после рата окупили групу југословенских официра, повратника из заробљеништва, сместили их у зграду у којој се данас налази Војно-медицински центар на Карабурми, у Београду, и наложили им да напишу ратне дневнике и друга документа партизанских јединица, која током рата, због одсуства стручних кадрова, није имао ко да сачини. Онда је то измешано са оригиналном грађом.
Међутим, чак и ако се овај податак некада потврди, најкориснији су управо зборници докумената комунистичког покрета. Само у њиховом случају никакво фризирање није могло да сакрије основни циљ КПЈ, а то је борба за власт оружаним путем, у сред рата, док народ ионако страда на свим странама. Такође, није било могуће изменити елементарне податке, попут датума, праваца кретања, територија које су држали партизани, па чак и бројног стања њихових јединица.

Тако, мада не само у пропаганди, већ и у историографији, они тврде да су 1943. имали 350.000 бораца, збрајањем цифара из зборника њихових докумената види се да је лета те године у целој земљи било заправо 25.000 партизана.
С друге стране, комунистички по правилу претерани извештаји о непријатељским губицима, лако се проверавају поређењем са документима друге стране. На пример, Коста Нађ је 2. фебруара 1943. известио Врховни штаб како је “код Млиништа сама 4. крајишка бригада избацила из строја око 400 непријатељских војника“.1
Пошто је Нађ даље писао да се 4. крајишка бригада овом приликом повукла са положаја, већ и стога је јасно да партизани нису могли сазнати какви су били немачки губици. А немачка докумената казују да су они били мањи од наведене цифре, и то за сво време трајања Операције “Вајс“, од око месец дана, на целом бојишту.2
Иначе, школовани официри нису слали извештаје о губицима с две нуле на крају, већ су користили термине “избројано мртвих“ и “процењено мртвих“. А код комуниста су, сем тога, њихови губици по правилу минимални и увек мањи од губитака друге стране. Када се саберу цифре наведене у зборницима комунистичких докумената, једва да би се дошло до 10.000 партизана погинулих током целог рата. Одједном, непосредно после рата, КПЈ саопштава да је од 1941. до 1945. погинуло чак 305.000 партизана. И ова цифра је нереална, али открива склоност ка фалсификовању.

У другом тому зборника објављен је низ комунистичких докумената из Битке на Неретви против четника, али не и онај који би директно срушио потоњу митологију. Реч је о одлукама са састанка Политбироа Централног комитета КПЈ од 28. фебруара 1943. Комунисти су, наиме, касније тврдили да је Ј. Б. Тито тада издао “генијалну“ наредбу да се поруше сви мостови на Неретви, како би се “заварао непријатељ о стварном правцу пробоја“. Наводно, 28. фебруара одлучено је да се пробој ипак изврши преко Неретве. Међутим, већ сама њихова документа из тих дана, објављена у истој тој књизи, недвосмислено откривају да је Ј. Б. Тито наредио рушење мостова због страха од навале четника, после пораза код Коњица.
Поменути недићевски зборник такође је користан, мада је доста цензурисан. У овом зборнику комунисти су се нехотице изјаснили о једном од принципа избора грађе. На много места они су у објављеним документима просто стављали три тачке, док су овде једном приликом дали следећу напомену: “Изостављени текст се не односи на дејства јединица НОВЈ“.3
Реч је о деловима извештаја Недићеве Службе државне безбедности од 2. марта 1944. године, у којима се описује немачко-љотићевска операција “Хајка“ против четника у Шумадији. У овом зборнику нема ни недићевских извештаја из јула 1944. године, где су описани партизански порази од четника, итд.
Друга замка која чека истраживаче у архивима јесте некомплетност грађе. Најпре, комунисти су уништили велики број сопствених докумената о ратним злочинима, о везама са усташама и Немцима, итд. Због аљкавости, или зашто већ, нису уништили све, тако да је примера ради чак и у једном од зборника објављено наређење Ј. Б. Тита партизанском Главном штабу за Црну Гору и Боку од 10. марта 1942, које представља класичан пример ратног злочина:
Ви морате прибјећи репресалијама против четника. Морате палити извјесне куће окорелих зликоваца и разбојника, а обавезно све куће четничких вођа и коловођа. Сва њихова имања треба конфисковати…4
Али, чим је документ објављен, у Војни архив (тада се још звао Архив Војноисторијског института – АВИИ), дошао је један официр безбедности и однео га.5

Четничка документа очувана су више него што би се очекивало. Овоме могу бити два разлога: прво, комунисти су их чували да би у њима видели кога ће хапсити, и друго, због обима четничке грађе није им било лако да установе шта им ту заправо одговара, а шта не.

Оригинална немачка документа са Балкана налазе се у Бундес архиву у Фрајбургу, а раније су чувана у Националном архиву у Вашингтону. Мањи део немачких докумената са Балкана и даље је у Москви.
Комунисти су донели у Војни архив копије немачких докумената из Вашингтона, али не све. Тако, листајући картотеку са описом докумената 369. дивизије за 1943. годину, долази се до краја септембра месеца, где у последњем извештају један батаљон из Вишеграда тражи појачање, наводећи да је опкољен од четника и да сваког часа очекује напад. Исти случај је и са картотеком 118. ловачке дивизије, чије делове су четници у то време нападали у области Пријепоља, Бијелог Поља и Прибоја, као и у залеђу Боке Которске. Овај принцип важи и за дневне и периодичне извештаје немачких команди и установа са Балкана.
Уобичајено је мишљење да нам о Другом светском рату највише могу рећи управо немачка документа. То је било и мишљење потписника ових редака, све до контакта са једним од истраживача запослених у Бундес архиву. Тај истраживач је, наиме, већ у првом писму почео да се жали како су ратна документа Вермахта у великој мери уништена, због чега и Немци с муком реконструишу ратна збивања. Конкретно, истраживач је пронашао неких 650 страница докумената 369. дивизије и њених надлежних команди за октобар и новембар 1943. године, али нема грађе 118. ловачке дивизије. За потребе Бундес архива, ратни пут ове дивизије за јесен 1943. године реконструисан је на основу сећања неког њеног припадника.
Дакле, при писању историје Другог светског рата мора се користити грађа свих страна, али за ове наше просторе ипак су најкориснија четничка документа. Прецизније речено: документа војних и цивилних установа Краљевине Југославије.

У прилог овоме могу се навести две групе аргумената.
Реч је, најпре, о феномену који савремена руска историчарка Наталија Нарочницкаја назива неопходношћу поседовања сопственог погледа на историју. Она ово илуструје примером пакта Рибентроп-Молотов из 1939. године. За комплетну западну историју тај пакт је узрок Другог светског рата и самим тим оличење зла. Нарочницкаја, међутим, пакт посматра као највећи успех руске дипломатије у 20. веку, јер је њиме Хитлер, кога су западне земље довеле на власт, наоружале и усмериле према истоку, на вешт начин преусмерен на запад.

Или, погледајмо пример италијанског историчара Фабеиа и његове књиге “Мусолинијева легија странаца“. Међу осталима, Фабеи у Мусолинијеве легионаре убраја и Србе, припаднике Антикомунистичке добровољачке милиције формиране од стране Италијана. Оснивање ове милиције било је коначни одговор на захтеве српских лидера из јадранског залеђа упућиване Италијанима још од априла 1941. године – да заштите српски народ од Хрвата. У прво време било је говора о заштити од хрватских нацистичких формација, а потом се захтев проширио и на хрватске комунистичке формације (“Народноослободилачка војска Хрватске“).
Разуме се, због савезништва Италијана са Немцима, чија су највећа узданица били управо Хрвати, није долазио у обзир назив “Антихрватска добровољачка милиција“. Генерал Ђовани Еспозито, командант једне италијанске дивизије у Далмацији, у књизи “Трст и његова одисеја“ пише дословце ово:
Италија, са своје стране, признајући борбену вредност Срба, појачану још очајем, дозволила је овима да образују оружане одреде четника, званично за борбу против комуниста и Тита, али у стварности да бране полицијским акцијама српско становништво, заштићено италијанским заставама, од насиља Анте Павелића.6
Према томе, кад се већ користи таква терминологија, један српски историчар могао би са јачим аргументима него Фабеи да употреби наслов рецимо “Јевђевићева легија странаца“, означавајући Италијане као српске легионаре. Војвода Доброслав Јевђевић био је главни српски политичар задужен за, како је Дража говорио, “искоришћавање Италијана“. Корист од Италијана била је неизмерна, јер се мерила спашеним животима.

Друга група аргумената у прилог тези да су четничка документа најкориснија, јесте практичне природе.
Четници су, наиме, током рата покривали већи део Краљевине од осталих формација. Италијани, Немци, Мађари и Бугари имали су своје окупационе зоне. Домобрана и усташа није било ван НДХ, а ни у свим њеним деловима. Недићевци нису прелазили границе “Недићеве Србије“. Словеначко домобранство налазило се у Словенији. Бројно стање комуниста је током већег дела рата било симболично источно од Врбаса и Неретве.
Четници су, пак, имали своје формације од Љубљанског одреда до Битољске бригаде. Те формације налазиле су се у планинама, али је градове покривала мрежа илегалаца са јаком обавештајном службом. С краја на крај земље информације је преносило преко сто радио станица, док је, поређења ради, комунистима друга радио станица прорадила тек 1943. године (прва је служила за везу са Коминтерном). Даље, док су код комуниста чак и оперативне информације биле прожете идеолошким фикцијама, код четника су официри писали извештаје онако како су то научили на Војној академији.
Када напокон дођу у Четничку архиву Војног архива у Београду, и добију фасцикле са оригиналним документима, истраживаче очекује трећа од три поменуте замке. Ту трећу замку чине преписи докумената.
У фасциклама се, наиме, обично налазе два свежња: оригинални папири и њихови преписи. Оригинали су у лошем стању, а ако нису куцани на писаћој машини, рукопис је тешко читљив. Хартије је било мало, па се писало ситно и у збијеним редовима. Хемијске оловке тада нису постојале, већ су се користили графитни плајвази, чији запис брзо бледи, или налив-пера, чије мастило се лако разливало на хартији слабог квалитета. Ако су оригинали превише бледи, копирање није могуће, па се мора читати на лицу места. Заправо, у неким случајевима странице су толико избледеле, да се уопште не могу прочитати.7

Зато истраживачи радије користе преписе, начињене на писаћим машинама, вероватно педесетих година 20. века. А разуме се, комунисти су преписивали селективно. Тако, нису преписали Дражину депешу мајору Петру Баћевићу од 18. маја 1943. године, која гласи:
Немачка намера је јасна. Циљ им је успостављање хрватске државе на рачун окупационе италијанске зоне као и једновремено уништење мошиноваца и четника. Због упада бр. 11 (Немаца) на Вашу територију развијте најјачу четничку акцију на целој вашој прострији Херцеговине и Источне Босне, која акција да онемогући све Павелићеве планове.8

Када открије ово, истраживач се лако одлучи за следећи маневар: упоредан преглед оригинала и преписа, уз концентрацију на депеше које нису преписане, јер су, очигледно, оне најважније. Међутим, после неког времена следи још једно непријатно откриће: има депеша које су преписане, али су из њих избачене кључне реченице. На пример, из Дражиног радиограма Баћовићу од 19. маја 1943. године, избачена је прва реченица. Цели радиограм гласи:
Усамљене усташке јединице нападати и узимати им оружје. Користите бр. 22 (Италијане) колико год можете. Они Вам сад збиља помажу у односу на бр. 11 (Немце). Војвода Ђујић морао се одметнути пошто га нису ни у чему помогли, а он мора свршавати послове. Вешто сте избегли броју 11 те и убудуће водите добро рачуна.9

Има и депеша преписиваних тако да им се измени суштина. На пример, Дража је 21. новембра 1942. године писао Баћовићу поред осталог и ово:
У погледу утрошка новца за помоћ народу…
А у препису, мада се оригинал јасно види и чита, стоји:
У погледу утрошка новца на народ…10
У појединим фасциклама оригинала и нема, јер је комунистима нешто превише сметало.11
А неке депеше откуцали су накнадно, па их убацили у оригиналну четничку грађу.12
Најзад, у разним кутијама и фасциклама има на стотине депеша исецканих у уске траке, па лепљених до формата А-4, тако да је немогуће утврдити шта је ту оригинал, а шта фалсификат.

Остало је да наведемо још једно правило у писању фалсификованих историја Другог светског рата: цитирање исказа наводно датих у истрази, као и изјава са послератних стаљинистичких процеса.
Ове исказе и изјаве треба користити у описима система мучења, а не и у реконструкцији ратних збивања. Јер, не можемо знати шта су сужњи заиста изјављивали у подрумима за мучење, ни шта би оптужени говорили на судским процесима да су они били регуларни.
Коришћење записника из ислеђивања и са стаљинистичких процеса не само што искривљује слику догађаја, већ је то пре свега једна крајње нехумана ствар. Погледајмо, примера ради, како су иследници описали сусрет ухапшеног јеромонаха Георгија Бојића Џиџе, предратног игумана Манастира Троноша, који је као резервни поручник постао командант Јадарске бригаде, и његове мајке Милеве, у затвору у Шапцу:
Кад су увели Џиџу у канцеларију где је мајка чекала, он је клекнуо и узео јој руку да је пољуби. Мајка је тргла руку:
“Не заслужујеш да те погледам, а камо ли да дозволим да ми руку љубиш!“
Џиџа се расплакао и почео да моли за опроштај.
“Зашто ниси остао калуђер када си се за то определио, него си кренуо путем издаје? Љубио си скуте немачким окупаторима: наређивао убијање патриота и невиних грађана. Срам те било! Јесу ли те томе училе свете књиге које си учио? Не слини, јер сузама не можеш опрати оно што си забрљао. Ја се стидим што сам родила таквог изрода!“13

Једино што поуздано можемо рећи, јесте да ови редови скривају страшну драму. Пре него што су комунисти убили Георгија, он је ипак успео, вероватно управо преко своје несрећне мајке, да пошаље у вечност цедуљицу са песмом “Последња јесен“, коју је написао у тамници. Четири строфе Георгијеве песме гласе:

Што да живим као сужањ,
Живот не треба ми,
Нек пропаднем са слободом
Дубоко у тами.
Густа тама прогута ме,
У дубини гроба,
И сахрани снове красног,
Идеалног доба.
Тело моје сахраните,
Где пролазе људи,
Крај Троноше стародревне
Звоно нек ме буди…
Тело једног Божјег слуге
Мученичког века,
Ту почива санак вечни
И слободу чека.14

На основу пар пронађених предмета, историчари реконструишу догађаје у давно несталим цивилизација, па је, поред тако обилне грађе, итекако могуће писати објективне књиге о Другом светском рату. Само, наравно, не према правилима КПЈ.

НАПОМЕНЕ
1 Зборник докумената, том 4, књига 11, 17.
2 Р. и Ж. Кнежевић, Слобода или смрт, 186-187.
3 Зборник докумената, том 1, књига 21, 165.
4 С. Скоко, Крваво коло херцеговачко 1941-1942, књига друга, 20.
5 С. Скоко, Крваво коло херцеговачко 1941-1942, књига друга, 20.
6 Л. М. Костић, Примери хиљадугодишње културе Хрвата, пета књига, 111-112.
7 На пример, у архиви Врховне команде нечитке су књиге депеша са ознакама АВИИ, ЧА, К-276, рег. бр. 1\1 и АВИИ, ЧА, К-276, рег. бр. 3\1.
8 и 9 АВИИ, ЧА, К-297, рег. бр. 2\1.
10 АВИИ, ЧА, К-299, рег. бр. 14\1.
11 Само препис има књига депеша чија је ознака АВИИ, ЧА, К-276, рег. бр. 2\1.
12 На пример, то су неке депеше под шифром “Флеш“ (мајор Трифун Ћосић), које су откуцане латиницом, са хрватским речима. Ове депеше немају уобичајену нумерацију (АВИИ, ЧА, К-292, рег. бр. 20\2).
13 Ј. Радовановић, Драгољуб Михаиловић у светлу историјских докумената, 179.
14 Албум српских четника генерала Драже Михаиловића у 1.000 слика, други том, 271.

Истина о Михаиловићу – британски чланак из јануара 1945.- ПОГЛЕДИ

Чланак “Истина о Михаиловићу“ објављен је јануара 1945. године у часопису “Ворлд Ривјув“ (World Review) у Лондону. Уредник часописа био је Едвард Хултон (Edward Hulton), док је аутор чланка био Р. В. Елсон (R. V. Elson). Мада у чланку име нетачних података – на пример, о војводи Јевђевићу, или о супрузи генерала Драже Михаиловића, за коју се тврди да је умрла у немачком логору – он у основи може издржати историјску критику, а значајан је нарочито због тога што показује да се у Британији и тада знало шта се дешава на Балкану.

Факсимил чланка.

Истина о Михаиловићу?

Суштински је битно да знамо више истине о Југославији, као и о Грчкој. У Британији су данас Михаиловићеви војници они који су се борили против Немаца, али су ипак оптужени да су немачки агенти. Све што они траже је правично енглеско суђење. Овај чланак, од поузданог сарадника, пружа многечињенице које је већина британске штампе елегантно игнорисала.                                                                                                                                                                                                                                             Едвард Хултон

Р. В. Елсон

Напомена: Британска штампа је управо објавила извештај да су генерал Михаиловић и чланови његовог штаба евакуисани у Италију савезничким авионом. То је потпуно погрешно. Михаиловић је у време писања, 13.  децембра 1944, у источној Босни са 50000 људи, и апелује савезницима да узму под своју команду његове трупе да би се бориле против нациста. Тај захтев је подржан од стране америчке војне мисије.

У току претходних недеља овде у Енглеску је пристигао одређен број људи који су се борили као четници у војсци Драже Михаиловића. Њихова позиција је врло необична. Они су се борили против Немаца током напада на Југославију. Када се Југословенска врховна команда предала, они су отишли у планине и придружили су се Михаиловићевим снагама. Немци су из заробљавали или хапсили од почетка 1942. до фебруара 1944. Били су испитивани, мучени, затварани и на крају су слати на принудни рад у руднике Француске и Луксембурга. Бежећи из рудника, придружили су се маркизима и узели су малог учешћа у борби за Француску. После детаљних испитивања од стране  британских и америчких војних власти, оцењени су као подобни и доведени су у Енглеску. Али сад кад су стигли у Енглеску, видели су да већи део британске штампе означава њиховог бившег команданта као ратног злочинца, а да Југословенска влада са седиштем у Лондону има став да је Михаиловић немачки агент.

Четници су недвосмислени у својој реакцији на ове оптужбе. Они изјављују: ,,Ако је Михаиловић ратни злочинац, онда смо и ми ратни злочинци. Ако смо ми ратни злочинци, требало би да смо похапшени. Што се нас тиче, била би нам добродошла прилика да себе одбранимо оптужби у енглеским судовима“.

Да ли је Михаиловић политички у праву или није, је нешто о чему ће читалац да одлучи на основу својих личних политичких погледа. Али питање политичке ,,исправности“ се мора раздвојити од оптужби за сарадњу са Немцима.  Тако на пример, има информисаних новинара који продржавају Тита до ,,балчака“, али отворено признају да, до сада, партизани нису пружили никакав доказ да је Михаловић сарађивао са Немцима. Да ли неко верује политички, да је неистина да су четници сарађивали са Немцима, онда оптужба да јесу сарађивали са Немцима, представља неправду која се не може занемарити. У ствари, тешко би било да се замисли већа неправда од те да се немачким агентима жигошу људи који су били мучени од Гестапоа или који су давали животе борећи се против Немаца.

Овде долазимо до деликатне тачке. Међу нама и нашим руским савезницима су признате разлике интереса, темперамента и менталитета. Нема ништа изненађујуће у томе. Такве разлике морају постојати и у оквиру најбољих савеза. Али свет посматрамо са тако различитим очима да понекад добијамо најсупротстављеније слике о истим људима или истим догађајима. У случају енглеског и америчког народа, навиклих на спорове међу њима, као и на спорове унутар самих себе, неко може изрећи најгнусније ствари о Черчилу или Рузвелту, о Џон Булу или о Анкл Сему – и да и даље остану солидни родољуби. У случају Руса, са друге стране, навикли на једнопартијски режим и да се једногласно слажу у свим потањима политике, степеновање нијанси које карактеришу скупштинске демократије је нешто прилично несхватљиво. С обзиром да се наш политички спектрум креће од црвеног до боје старе школске кравате, у руском спектруму су само две боје – бела и црна. (Научни део ове метафоре је нешто нетачан, али нема везе.) Пуке разлике у мишљењима не постоје. Неко је или за – или је непријатељски агент.  Овај сукоб у погледима је несрећна околност, али је много боље да се о њему отворено дискутује него да се правимо да га нема. Особе из Лублинког комитета су можда били прилично у праву када су описали генерала Бора као човека са снажним анти-совјетским мишљењима. Али ко може да верује Слободном југословенском радију када је, током трагичних дана битке за Варшаву, обавештавао свет да је генереал Бор ,,био наклоњен савезу са тзв. Оружаним војним снагама које су створене од пољских Хитлероваца и које су блиско везане са Гестапом“? (радио емисија емитована 12. септембра 1944). Хенрих Ерлих и Виктор Алтер, двојца вођа Јеврејске социјалистичке партије Пољске који су стрељани у Кујбишеву ране 1943, можда су у ствари били критични према руском режиму. Али опет, који би Јеврејин или који би социјалиста могао да поверује совјетској штампи када описују Ерлиха и Алтера – људе који су били у првим редовима борбе против Нацизма – да су ,,немачки агенти“?

У прилазу проблему Тита и Михаиловића, отежавајућа је не само разлика у погледима између комунистима и некомунистима, већ такође и у једностраним приказима од којих југословенске вести трпе. Када су Савезници подржавали Михаиловића, партизани нису добили заслуге за своју борбу, а Југословенска секција БиБиСи-ја их је приказивала као бандите и убице. (Треба поменути такође, да пошто комунистичка штампа није објављивала ништа о Титу све до краја јула 1942, ,,буржоаска“ штампа тешко може да се оптужи за занемаривање Тита до тог времена.) Када су Савезници пребацили своју подршку Титу,  БиБиСи и савезничка штампа су искренули на супротан екстрем. Дан за даном штампа је објављивала службена саопштења Тита, којима је оптуживао Михаиловића за скоро све злочине из каталога злочина. Када је Михаиловић издавао демантије, деманти су игнорисани; када је идавао службена саопштења, она су такође игнорисана; када га је осовинска штампа нападала или када је су осовинска саопштења говорила о акцијама против четника, осовинска штампа и осовинска саопштења су игнорисана. Да наведемо макар један пример: 23. августа 1943, штампа под контролом Осовине одштампала је потерницу са уценом од 100000 марака у злату за Тита, мртвог или живог, и другу на 100000 марака у злату за Михаиловића, мртвог или живог. Ова потерница је стигла на насловне стране у Британији и Америци. Али неким чудним начином када су штампа и БиБиСи стигли да извештавају о томе, једноставно су то смањили на само 100000 марака у злату за главу Тита! Чак и ако неко верује све што комунистичка штампа каже о Михаиловићу, свакако је немогуће да се брани непоштено приказивање у вестима.

КОПИЈА ПОТЕРНИЦЕ

Доказ. Овде је копија новина под контролом Осовине која нуди награду за Тита и такође за Михаиловића. Британска штампа и БиБиСи су елегантно изоставили Михаиловића

Сукоб између Тита и Михаиловића је био ништа мање него потпуни грађански рат, вођен пуним интензитетом и уз насиље Балкана. Биле су велике борбе, главне офанзиве (Тито помиње две главне офанзиве против четника), масовна убиства и репресалије. Током најжешћег сукоба било је знатно претеривања и прилична количина лажи на обе стране. Једна од пар ствари која се са сигурношћу може рећи о овој, најсложенијој од свих ситуација, је да су лажне и претеране оптужбе правили и и партизани и четници, али да стварни проблем који је у основи грађанског рата нема везе са питањем: ко је и против кога сарађивао са Немцима.

Ово не искључује могућност ограниченог прилагођавања са непријатељем на било којој страни. Си Џеј Сулцбергер, дописник Њујорк Тајмса, је у јулу 1943. известио из Каира ,,да је било доказа да су с времна на време и партизани и четници… били толико огорчени противници једни против других да су прихватали помоћ Осовине у покушају да истребе једни друге“. Подразумева се да су Силе осовине биле више него одушевљене да им помогну.

Са становишта Сила осовине, то је била солидна стратегија да се промовише сукоб међу снагама отпора свим непоштеним средствима. Са становишта снага отпора, са друге стране, сваки акт ,,прилагођавања“ није обавезно укључивао издају. Све зависи од природе прилагођавања. На пример, била је пракса да се размењују непријатељски заробљеници за непријатељско оружје. То је на неки начин било прилагођавање, али нико не би довео у питање његову исправност. Онда опет, у италијанској и бугарској војсци су биле многе јединице које су имале мало жара за борбу и које су биле прилично спремне да предају одређене количине оружја за споразум да герила неће покренути директан напад на дотични гарнизон. Понекад су, у ствари, били чак спремни да обећају да ће остати неутрални у случају да се догоди сукоб измећу герила и Немаца. Таква прилагођавања се можда могу довести у питање, али свакако да се за њих могу наћи аргументи. ,,Прилагођавања“ која укључују потчињавање било којим окупационим снагама, или која укључују помагање Силама осовине у рату против савезника, су подједнако осуђивана од обе стране.

И четници и партизани су имали извесне оптужбе једни против других у којима је било неке мере истине. Једина оптужба за коју су партизани могли да понуде неке доказе је да су, у одређеним областима и у извесним приликама, четничке групе које су биле у вези са Михаиловићем чиниле ,,прилагођавања“ са Италијанима. Таква прилагођавања су постојала. Било би тешко да се у простору од једног чланка довољно бавимо питањем ,,сарадње“. Зато ћемо наставити са једним од најславнијих случајева, случајем Илије Трифуновића Бирчанина, командантом четника, који је био оптужен да је сарађивао са италијанским окупационим снагама у Далмацији.

Трифуновић Бирчанин је био један од хероја прошлог рата и такође један од малобројних који су директно били одговорни за револуцију 27. марта, која је Југославију довела у рат на страни Савезника. По слому Југословенске војске он је избегао у Далмацију, где је постао вођа четника.

Током лета и јесени 1941. тамо су се догодили ужасни масакри србског народа на територији Хрватске. Најодговорнија је злогласна усташка милиција хрватског квислинга Анте Павелића. Тешко је рећи колико народа је побијено у овим масакрима. Сам Тито је направио процену о 500.000 побијених од усташа и Нациста у 1941. Али без обзира да ли је број био 200.000 или 500.000, размере масакра су монструозне, а самим зверствима су превазишли све што су нацисти икада починили.

Делом због политичких разматрања, а делом ради тога што су били ужаснути зверствима усташа, у Далмацији Италијани су се понашали као заштитници Срба. Њихови политички мотиви су били очигледни: њихове територијалне амбиције су биле усмерене према земљама Хрвата. Од тада хрватски народ није гледао на њих са симпатијама, па су били разумљиви њихови покушаји да придобију подршку или најмање неутралност српске мањине у Далмацији. Дали су азил десетинама хиљада Срба који су бежали пред усташким кољачима. Њихова штампа је објављивала бројне извештаје који су саосећали са жртвама масакара. Давали су оружје Србима са којим су се они бранили. И бранећи Србе они су се чак у неколико случајева сукобили са усташким трупама.

Народ који је масакриран не поставља питања о мотивима. Четници Трифуновића Бирчанина су узели од Италијана понуђено оружје и бранили су своје сународнике Србе од усташа. Затим, када је избио грађански рат са партизанима, ово оружје је коришћено против партизана. У време усташких масакра, чак ни партизани нису критиковали Србе у Далмацији што су примали оружје од Италијана. Али, када су партизани гађани из италијанских пушака које су четници задобили, појавио се крик о издаји.

По четничким изворима, мада су постојала извесна прилагођавања са Италијанима, никада није постојао ништа што би и издалека могло да личи на споразумевање, савез или примирје између четника и Италијана. Постоје белешке о сукобима између четника и Италијана које иду још од јуна 1941. па до пада Италије. Немачка саопштења говоре о Италијанима који учествују и нападима на четничке и партизанске снаге у Црној Гори током лета 1943. И када је Сплитски залив заузет од стране југословенских родољуба по паду Италије, људство Михаиловића и Тита се борило раме уз раме против немачких снага које су га опкољавале.

,,Прилагођавања“ са Италијанима, како је напоменуто, су се догађала само у крајевима где су били глад и масакри. У већини случајева то је било прилагођавање на раздаљини која је остављала ,,сараднике“ независне да делују против Немаца и усташа, а пошто је био грађански рат, и против партизана. Бирчанин, у исто време док је примао оружје од Италијана, је вршио економску саботажу и достављао је редовне извештаје о италијанским транспортима и покретима трупа, који су прописно достављани Савезницима. Павле Ђуришић, кога партизани називају једним од главних ,,сарадника“, је био заробљен од Немаца током њихове кампање против снага отпора у лето 1943, и одмах пребачен у концентрациони логор у Немачку. (Он је ускоро побегао из концентрационог логора у коме је био затворен и успео је да се домогне Југославије.)

Постојали су извесни елементи, као Јевђевић у Далмацији, који су се потпуно потчинили Италијанима. Али Јевђевић, мада је је тврдио да је био четнички командант, никада није био признат од Михаиловића, који се прилично слагао са партизанима, да се Јевђевић продао Италијанима. Михаиловић по том питању није одобрио ,,прилагођавање“ према Италијанима у било ком облику, мада је у време масакара било немогуће да се забрани узимање оружја од Италијана. Тешкоће у одржавању веза са различитим деловима земље су чиниле да завођење уједначене дисциплине буде врло тешко. Ипак, почетком 1943 Михаиловић је послао специјалног изасланика у Далмацију са инструкцијама да се реконструишу четничке снаге, смењујући оне официре који су правили ,,прилагођавања“ са непријатељем, са оним официрима који би се ослањали на вођење политике отпора свим окупационим снагама; и урадивши то, повукао је четничке снаге у планине. Тај циљ је био делимично испуњен, када је његов изасланик био ухапшен од окупационих власти.

Партизани кажу да је Михаиловић ушао у савез са италијанским главним штабом и као потврду за то одштампали су фотографију која приказује Михаиловића у друштву италијанских официра у Дубровнику. На ово је Михаиловић одговорио да је у време када је наводно ова фотографија снимљена, он био много миља далеко од Дубровника, у друштву британског војног аташеа, пуковника Хадсона, који га никада није напуштао више од два сата.

Толико о питању ,,сарадње“ са Италијанима. Док су отворено признавали постојање ограничених прилагођавања са Италијанима под специјалним условима, четници су огорчено одбацивали све оптужбе о сарадњи са Немцима – и о овоме су имали неке сопствене оптужбе против партизана. Немци су, према четницима, били њихови стварни непријатељима; Италијане су сматрали случајним непријатељима, једва вредних већих емоција од презира. У ствари, ако би се ,,непријатељ“ могао разврстати на основу ефективности, онда су Немци били 99% непријатељ а Италијани 1%, ако не и негативне вредности. У четничком пропису није било опроштаја за оне којие су активно сарађивали са Немцима. Много сарадника је било убијено од стране четничких ,,црних тројки“. И касније, у марту прошле године, Цека Ђорђевић и пуковник Маслаовић, шеф кабинета квислинга Недића, који су сарађивали са Немцима у организовању напада на Михаиловићеве јединице, су били ликвидирани од стране четничких тројки.

Тешко је коначно доказати све оно што је изнесено. Чињеница је да су Немци понудили 100.000 златних марака за главе обојице, и Тита и Михаиловића; чињеница је да је осовинска штампа злоупотребљавала и Тита и Михаиловића у практично истим појмовима; чињеница је да је супруга Михаиловића умрла у немачком концентрационом логору, где је била заточена као талац; чињеница је да су у августу ове године Американци евакуисали 260 савезничких ваздухопловаца које су четниции спасили у различито време уз процењену жтрву од 1.000 четничких живота; чињеница је да су британске и америчке војне мисије извештавале позитивно о Михаиловићу и да Американци и даље одржавају мисије у четничким штабовима; чињеница је да људи, уз једини изузетак пуковника Лошића, који су извели преврат 27. марта и увели Југославију у рат против Немачке, и даље подржавају Михаиловића. Све ове чињенице можда не могу бити довољне да докажу да Михаиловић није сарађивао са Немцима. Али свакако да оне стављају страховит терет на оптужбу.

А сада о оптужбама које су изнели четници. У многим случајевима четници су се жалили да док њихов закон предвиђа смрт за оне који активно помажу Немцима, партизани су примали најзлогласније сараднике у своје редове, и још више, награђивали их поствљајући их на важне положаје.

Од свих квислиншких група у Југославији, усташка милиција Анте Павелића, марионетског фирера Хрватске, је била најзлогласнија и најомрзнутија. Усташка милиција у је била хрватски еквивалент СС гарди. Сви њихови официри и старешински кадар су били посебно одабрани кољачи, за које ни један посао није био превише прљав ни превише крвав. Усташка милиција се појавила током напада на Југославију, када је нападала Југословенску војску с леђа. Одговорна  је за ужасне масакре у лето 1941. И обезбеђивала је већину регрута за хвратске јединице које су ратовале против Црвене армије.

Мада је Михаиловић често апеловао на домобране, тј. на регуларну хрватску војску, да му приђу, он је одбијао као питање принципа слање апела усташама. Партизани, са друге стране, су прихватили становиште да је сваки усташки официр или војник који пребегне на њихову страну један мање непријатељ за борбу, и у том смислу они су често апеловали усташама да им приђу. (Титов најскорији апел усташама дао им је рок до 15. јануара ,,да им приђу“.) На ово становиште Михаиловић је одговорио да, што се њега тиче, може бити само један третман за припаднике усташке војске, од највишег до најнижег чина – смрт. И чак и ако је такав став имао за резултат губитак више живота, Југославија би морала да истреби такве елементе, без обзира на цену.

После пада Италије, када је чак и полуслепима било очито да Немачка нема шансе да победи у рату, хиљаде усташа и нека стотина усташких официра, су искористили Титове апеле и пребегли на страну партизана. Бивши усташки командант, пуковник Сулејман Филиповић, који је пребегао партизанима после италијанског примирја, је био награђен неколико месеци касније постављењем за министра у новој привременој влади од седамнаест чланова, коју је Тито именовао у новембру 1943. Бивши усташки командант, пуковник Марко Месић, који је хваљен од стране осовинске штампе за дезертерство из Југословенске војске током напада 1941, који се борио у Русији од септембра 1941. док није био заробљен на Стаљинграду, и који је био два пута одликован гвозденим крстом, постављен је за команданта југословенске јединице која се борила уз Црвену армију. Бивши усташки генерал Јосип Шкорпић (Јосип Шкоприк – прим. преводиоца), који је такође оптужен за дезертерство из Југословенске војске 1941, једног дана је одлучио да промени страну – и моментално је узнапредовао до партизанског генерала. И тако редом даље кроз веома дугачак списак.

Бивши сарадници цивили су такође некритички примани. Добро познати хрватски песник, Владимир Назор који је после напада сила осовине писао фанатично шовинистичке поеме за фашистичку штампу (његов допринос је ода Павелићу која се појавила у усташком гласилу Спремност 8. августа 1941.) постављен је за првог председника Већа националног ослобођења Хрватске и за члана Президијума антифашистичког већа комитета националног ослобођења. Добро познати хрватски вајар, Антун Аугустинчић, потпредседник Антифашистичког већа комитета за национално ослобођење, пре него што се придружио партизанском покрету, направио је бисту Павелића која је масовно приказивана у фашистичкој штампи.

,,Партизани нас оптужују за сарадњу са Немцима,“ кажу четници. ,,Али, они не могу да приложе ни један истински случај да је бивши квислинг био примљен у наш покрет, да не говоримо да је био награђен са високим почастима и са важним положајима. Док су у њиховом покрету многи такви елементи.“

*                            *                             *

Већ смо указали да оптужбе и противоптужбе у вези сарадње са непријатељем имају мало чега са стварним узроцима грађанског рата у Југославији. Сваки час притисак догађаја ће присилити партизане и четнике да напусте своју крваву борбу и да сарађују једни са другима против заједничког непријатеља. Таквих случајева је било у лето 1943. у Црној Гори. И како смо већ навели, четници и партизани су се борили раме уз раме у одбрани Сплита против  у септембру 1943.

Неколико покушаја да се дође до споразумевања је учињено, али они су се увек распадали: или су четници оптуживали партизане за издају, или су партизани оптуживали четнике за издају. Тито тврди да је он предузео иницијативу да се организују три састанка са Михаиловићем крајем 1941. Са друге стране, Михаиловић тврди да је чак и 23. децембра 1943. понудио бригадном генералу Армстронгу и пуковнику Бејлију следећи предлог:

,,Желим да учиним све да спречим грађански рат. Предлажем да се моји и Титови делегати сретну негде у Санџаку. Пошто сам имао жалосно искуство у вези са часном речи партизанске команде, желим да ови преговори буду вођени од стране Британске војне мисије.“ (Њујорк Тајмс, 6. август 1944.)

У одговору на питање које му је дописник Њујорк Тајмса поставио, Михаиловић је такође изјавио да је спреман да се потчини команди југословенског генерала који би био прихватљив и за Тита и за њега.

Да се иде у политичке разлике међу партизанима и четницима, захтевало би засебан чланак. Партизани су рекли да се Михаиловић залагао за диктатуру, док се Тито залагао за демократију. Четници су рекли да се Тито залагао за диктатуру, док се Михаиловић залагао за демократију. У процени ових тврдњи, потребно је прво разумети да се концепције демократије широко разликују. Наши руски савезници, на пример, су навикли да говоре о Совјетском Савезу као о политичкој демократији. За народе западних демократија, реч ,,демократија“ значи право најскромнијег радника да критикује главешине државе, и право народа да бира своје представнике у слободном изборном такмичењу. У Совјетском Савезу је узето здраво за готово да нико не критикује главешине државе, док је у избору за Врховни Совјет само један званични кандидат за сваку изборну јединицу, који скоро неизоставно добија 98-100% гласова. Совјетски Савез има можда врлина које мањкају западним демократијама, али право народа да бира своје представнике у јавној изборној трци није једна од њих.

Тито је јасно рекао да ће демократија коју он предлаже бити заснована пре на совјетској ,,демократији“ него на британској демократији. У изборима који су били одржани у ослобођеним крајевима Југославије био је само по један кандидат, кандидат Већа народног ослобођења, и према званичним извештајима, ова гласања су такође била врло близу 100-процентном броју. Тито се још обавезао да че наставити једнопартијски систем, са образложењем да Веће народног ослобођења представља све елементе у земљи, и да је зато изборна трка непотребна.

Насупрот томе, ,,демократија“ коју је замислио Михаиловић је скупштинска демократија према ,,једнаким правима за све политичке партије, укључујући и Комунистичку партију“. (Њујорк Тајмс 6. августа 1943.) Неко наравно може да оптужи Михаиловића за непоштеност. Али, то ни на кој начин не поништава разлику између декларисаних намера Михаиловића и декларисаних намера Тита.

*            *             *

Дотакли смо се политичких разлика само овлаш, јер је основна сврха овог чланка да се бави оптужбама да су Михаиловић и четници били плаћеници Немаца. Не ради се о одбрани Михаиловића као појединца. Много је хиљада Срба у Југословенским снагама у Европи и Африци који још увек виде Михаиловића а не Тита као свог вођу. У самој Југославији, а посебно у Србији, има неких стотине хиљада људи који сматрају Михаиловића за свог националног хероја и који, пошто су и сами узели учешћа у борби против Немаца под командом Михаиловића, остају потпуно непромењених убеђења, уз сву пропаганду против њега. Овде је реч о одбрани свих тих људи – многих хиљада у Југословенским снагама који не могу да дозволе себи да напусте Михаиловића ради Тита, многих хиљада четника који су још увек заробљени у немачким концентрационим логорима, и стотинама хиљада Југословена који су се храбро борили против Немаца у војсци генерала Михаиловића или у покрету отпора који је подржавао војску –  овај чланак је написан у одбрану свих њих. Они можда не виде сасвим исто као Тито начин на који би требало водити борбу за национално ослобођење. Али, без обзира на све њихове слабости, они су били верни и вредни савезници. И они нису сарађивали са Немцима.

Са енглеског превео: Бранко Петровићhttp://www.pogledi.rs/istina-o-mihailovicu-britanski-clanak-iz-januara-1945/