Борци батаљона „Старац Вујадин“ марта 1942. године код села Сајковића
Пише: Никола Станојевић
Срби и Хрвати на партизанским подручјима – Критика књиге Смаила Чекића „Геноцид над Бошњацима“ (6)
Као што смо видели, Јевђевић и Баћовић су често јављали Дражи да, сам српски народ на њиховим територијама, после свега што је искусио, више не жели да живи заједно са муслиманима и Хрватима, и да само неки “судбоносан догађај”, као што је њихово самоиницијативно укључење у борбу против усташа, може да промени то расположење. Из тог и таквог расположења према комшијама муслиманима и Хрватима, изродили су се и многи злочини. Цела 1941. година била је у знаку, најпре хрватско-муслиманских покоља српских цивила, а онда и спонтаног српског одговора на те покоље, у виду устанка и нових покоља. Тако како је осећао и реаговао српски народ на подручјима која ће касније постати четничка, исто је, наравно, мислио и делао, и српски народ и Срби борци, на теренима које ће комунисти узети под своје. И готово исто како је Јевђевић јављао Дражи, тако ће и комунисти обавештавати свој војно-политички врх. Разлика је у томе што би комунисти све такве појаве, одмах у крви угушили, како се од њих “не би одбиле хрватске масе”, док се четничке вође, мада су настојале да спрече злочине над недужним цивилима, нису превише оптерећивале тиме да ли ће стећи симпатије Хрвата и осталих. С друге стране, ни комунисти, колико год да су се бојали испада својих припадника према Хрватима на националној основи, толико нису били “уздржљиви” код убијања Хрвата и муслимана када је то програм Партије налагао. Тако су, као што смо видели, у Приједору пролећа 1942. године, убили 277 лица (идентификованих), од чега већином несрба, у Јајцу су септембра исте године убили 70 грађана, итд.
На седници ОК КПХ за Карловац од 17. до 19. јануара 1942. године, Већеслав Хољевац је говорио о ситуацији на Кордуну, традиционалној партизанској области, као и о односу српског и хрватског становништа: “Нападом усташа повукло се цјелокупно становништво котара Вргинмост према Петровој гори. Хрватско становништво сусједних села пошло је заједно са усташама у пљачку. Јаз између Срба и Хрвата у том котару је продубљен.” Том приликом партизани су спалили једно хрватско село, што комунистима није било по вољи. У наставку он каже: “Једна партизанска чета спалила је из војничких разлога (да би се непријатељ повукао натраг) једно хрватско село. Окружни комитет је закључио да је паљење било погрешно и да што прије треба ликвидирати јаз између Срба и Хрвата, слати летке, позвати хрватска села на преговоре да се прекине с међусобном пуцњавом, ширити радио вијести.” Милан Чубрић, Између ножа и крижа, Књижевне новине, Београд, 1990, стр. 133
Тај јаз комунисти су покушали да уклоне, поред осталог (веровали или не) и примањем усташа у партизанске редове, али наравно, само су погоршали ситуацију. Чубрић (који је како изгледа и сам био партизан) пише о настојању Партије да привуче к себи усташе из Зриња: “Од њих се нису могле сакрити ни земунице ни болнице у Шамарици. Злочинци су познавали сваку стазу у овој шуми. И касније у мају и новембру 1942. када су партизани заробили неколико зрињских усташа за чија се злодјела знало, морали су их пустити због тадашње политике, која је требало “поучно” да дјелује на остале усташе. Али то није имало никаквог одјека. Многи партизански борци били су огорчени, али су своја осјећања скривали бојећи се да не буду проглашени шовинистима и своју несмотреност плате животом. Иако су партизанске снаге у Банији 1941. биле довољно јаке да ликвидирају тај усташки осињак, политика коју је тада водила Партија налагала је да се сачека, да злочинци сами увиде да су на погрешном путу. Али узалуд…
У народу и међу једним дијелом бораца тињало је прикривено незадовољство због политике према неким усташко-домобранским заробљеницима, јер је народу било познато да су партизани пустили неколико доказаних усташких злочинаца из Зриња.” (Исто, стр. 120, 159) Наравно, пуштање злочинаца и “преваспитавање” усташа на четничким територијама било је незамисливо.
Чубрић на стр. 161 своје књиге, пише и о првом усташи који је примљен у партизане на Банији. Када су пролећа 1942. године, партизани напали усташко село Доња Велешња, са њима је пошао и комесар, Хрват Владо Мутак, како не би било “политичких грешака” приликом борбе (наравно, Хрвати комунисти су се крили под српским именима, да их не би погодио “залутали метак”). Тада се, на позиве партизана, предао усташа Антун Кулушић, предратни кавгаџија, и донео 4 пушке. Брзо је напредовао, па је постављен за команданта једног батаљона у Банијском партизанском одреду, и на тој дужности је касније и погинуо.
О расположењу Срба устаника са Баније, сликовито казује и следећи случај из октобра 1941. у селу Брђане: “У селу наиђоше на учитеља који се презивао Павелић. Чим чуше за злогласно презиме, неки предложише да га убију. У тој намјери их је спријечио Ранко Митић (секретар глинског комитета – моја прим.) рекавши да најприје треба да виде ко је тај човјек. Из куће изађе учитељева жена с малим дјететом на рукама. Чим угледа партизане, поче их клети и псовати. Видјевши да га увлачи у невољу, учитељ поче молити да јој опросте, јер је одгојена код свећеника и часних сестара… Партизани одузеше учитељу мали револвер и оставише летак ЦК КПЈ о дизању устанка…” (Исто, стр. 123)
А какав су третман имали поједини Хрвати на партизанској територији на Банији, види се из извештаја Главног штаба за Хрватску Титу, од 30. марта 1942. године: “У ослобођеном територију има свега два мијешана села Срба и Хрвата. У једном су односи правилни и влада потпуна слога. У другом (удаљеном свега 2 до 3 км) је слика сасвим другачија. У овом другом (Гвозданском) било је неколико усташа који су пљачкали околно српско становништво. Осим тога је у село била ушла посада Кватерникових црвених капа. Ова посада је већином ликвидирана, а дијелом побјегла заједно са мјесним усташама и неколицином Хрвата. У акцији су судјеловали и босански партизани. У самој су борби босански партизани попалили и многе хрватске куће у којима није било усташа.
Иза ослобођења села настао је терор над хрватским становништвом без икаквих обзира како се тко држао према усташама. Један партизан тако је отео неком човјеку 20.000 динара и иза неколико дана овога из потаје убио. Сеоски одбор је забранио свима Хрватима излазак из куће иза 7 сати навечер, а одузео им је право да по дану мељу жито у млину. Тако ови уопће нису могли мљети. Није им дао пропуснице ни у сусједно село. На захтјев штаба одреда ушла су два Хрвата у одбор, али су увијек морали гласовати према српској већини, јер су им иначе пријетили да ће их отпратити у команду одакле се “нитко не враћа”. Прехрану су попаљених Хрвата поставили тако да су осталим Хрватима наложили да спаљеним дају по пола киле кукуруза дневно, тако да би се могло држати до конца априла. Овај поступак је имао за посљедицу потпуну изолацију свих Хрвата у том селу од Срба па без обзира на то је ли у породици био тко усташа или није, те чвршће повезивање Хрвата (што је јачало утјецај усташама склоних елемената). Сви се без изнимке предали кад им је партизан улазио у кућу. Посљедица је била и то да су се хрватска села на Поуњу листом одбила од партизана, да не би доживела судбину Гвозданског.” (Исто, стр. 167)
У то време, Главни штаб за Хрватску је Титу јавио да је ситуација слична и у Славонији (поред Кордуна и Баније, још једној већински партизанској територији). Штаб се жали што Срби партизани помажу у бекству, својим саборцима који требају бити кажњени, због рада против “братског повезивања” Срба и Хрвата: “Код партизана се још увијек дешавају испади који наносе гадне ударце нашем настојању на братском повезивању Срба и Хрвата. Ми кривце јавно и оштро кажњавамо, што наилази на врло добар пријем код хрватских сељака. Чињеница пак да се већ чешће пута догодило да такав “кривац” “побјегне” из затвора, показује како такви наши поступци наилазе на тешко разумијевање код осталих партизана, упркос опсежног рада политичких комесара…” (исто, стр. 140)
Исти је био однос и према муслиманском становништву. У усташкој офанзиви на Петрову гору маја 1942. године (за коју партизани нису ни знали да се спрема), у којој је убијено неколико хиљада Срба, у покољима су се нарочито истакли муслимани, предратни шумарски радници на овој планини, који су познавали све стазе и скривена места, и одлично послужили усташама за проналажење и хватање српских збегова по шумама (ово је у ствари била увертира за много крвавије догађаје на Козари). По окончању офанзиве, 20. маја са терена је јављено ГШ за Хрватску: “Пред саму офанзиву нисмо имали никаквих обавјештења о намјерама непријатеља. Нисмо се надали да ће непријатељ тако брзо, након прве подузети другу офанзиву са тако великим снагама (иначе, партизани су пробили обруч на два места, јер су напали усташе док су доручковале, док је народ већином страдао – моја прим.) У шуми су оперисале усташке бојне и наоружани муслимани који су се нарочито истакли у својим звјерствима и крволоштвима. Мржња према муслиманима послије ових звјерстава које су они починили, појачана је и партизани су страховито огорчени на муслимане. Фамилије овог батаљона највише су поклане и убијене. Териториј тога батаљона граничи са муслиманским селима из којих се муслимани-кољачи, свакодневно залетају на териториј овог батаљона вршећи пљачку и звјерства. У српским крајевима терор непријатеља и његова казнена експедиција срушили су и задњи прелаз који је водио усташама (тј. не треба ни помишљати на даље примање усташа у партизанске одреде – моја прим.). Огорчење народа је огромно и оно је у извјесним моментима у Петровој гори прелазило у очајање. ” (Исто, стр. 183)
Али очување хрватских симпатија према “НОВЈ” било је императив. Када је непуних месец дана после ове офанзиве, командант 1. батаљона Банијског одреда Петар Крњајић, иначе на гласу као храбар и вешт командант, који је пре рата служио у четничким јединицама Краљевине, са својим борцима спалио хрватско село Прекопу са највећом масовном гробницом Срба, и то за време нове усташке офанзиве, комунисти су га одмах стрељали као “великосрпског шовинисту”: “12. јуна 1942. године, 1. батаљон је кренуо на Прекопу. Нико од бораца није знао да крећу у змијско легло, у село у коме је највећа банијска гробница. Када су угледали Прекопу, мало ко је могао обуздати узаврелу крв и набујале емоције. Борци су на тренутак заборавили све оно о чему су слушали на политичким часовима. Док су једни опкољавали село, други су дочекивали сањиве усташе које су, захваћене неописивом паником због страха од освете, бјежале у доњем рубљу. Усташки ђидија Стево Мулац, “власник” највеће гробнице у Банији и на Кордуну, покушао је да нађе спаса у бунару. Бјежећи пред партизанима, један усташа, не знајући да се тамо налази Мулац, бацио је митраљез у бунар на главу сакривеног усташе.
У селу Прекопи изгорело је 26 кућа.” (Исто, стр. 195)
Крњајићу је наместио ликвидацију већ помињани комуниста Ранко Митић. Пре Крњајића, комунисти су дошли главе и команданту Банијског одреда Васиљу Гаћеши, још једном народном команданту који се није уклопио у њихове планове. Потказали су га усташама које су га изненадиле у једној кући и убиле. Онда су му комунисти великодушно дали звање “народног хероја”.
И други извори говоре о осветничком расположењу Срба партизана према Хрватима и муслиманима.
У књизи Милоша Гаћеше “Строј завичаја-трећи део-Кордун 1942”, Београд, 2008, описан је један од најморбиднијих хрватских, и злочина уопште: “21. јула 1942. навече кренуо је комадант 4. батаљона Кордунашког одреда Никола Басара са још 14 бораца да обиђе поприште борбе која се одиграла 18.7.1942. г. у шуми Машвина, па у вези тога каже: „Када се разданило 22.7.1942. са те косе (шума Машвина) видјела су се готово сва села од Цазина до Раковице. Куће све горјеле. Остала је пустош. У воћњацима је било понеко говедо, а на воћкама кокоши. Ове животиње кад би нас угледале бјеже и дрече, а говеда ричу као подивљала. Поред изгорјелих кућа понеки људски леш жене, дијетета или неког старијег мушкарца. Шума Машвина протеже се неколико километара кроз коју води пут од Брезовца ка Кордунском Љесковцу. Када смо ушли у шуму и кренули путом наишли смо на страховите призоре дужином читавог пута, са обје стране до 2 км разбацани лешеви дјеце, жена и старијих особа. Затим поубијане ситне и крупне стоке. Обзиром да су љетни дани са јаким сунцем, а лешеви већ четврти дан у распадајућем стању исти је случај и са животињама. То све заједно смрди до те мјере да је немогуће ту боравити. Покушали смо бројити лешеве али то није било могуће. Због великог смрада и расутих лешева. Поставља се питање колики је број жртава на овој дугачкој и отвореној гробници. На простору је разбацана имовина коју су избјеглице са собом понијеле. Изпревртана кола, разбацани предмети, поњаве, шаренице, покривачи, јастуци, пољопривредни алат и друго. Свеукупна слика је више него стравична. Посматрајући ове силне лешеве унакажене на све могуће начине као нпр. беба стара свега неколико мјесеци заклана лежи преко груди своје мајке. Требало је имати тврдо срце, а да се не заплаче, што се неће моћи поднијети у следећем призору. Враћали смо се кроз шуму у правцу села Брезовац и прешли на лијеву страну пута у шуми идући у колони по један. Челни друг који је први наишао на један пропланак величине 50×50 м застао је и до њега слиједећи па редом до посљедњега правећи круг око „мртвог кола“. Терен на овом пропланку покривен је зеленом травом на којој је лежало 20 дјеце. Од ових 20 дјеце, 10 је женских, а 10 мушкараца. На њима и око њих нема ни једног комада њихове одјеће или пелена. Дјеца су поредана у коло – ножице према унутра, а главе према вани на размјерном растојању. Дјевојчице су на трави раширених ножица и ручица, а дјечаци на дјевојчицама – трбух на трбуху. Свако дијете је заклано тј. пререзано ножем испод врата, али се не види да су ту на лицу мјеста клана. Не виде се ни трагови крви што значи да је тај чин учињен негдје на другом мјесту па су их овдје донијели и поредали у коло. Код ове дјеце уста су отворена, а рана клања осушена тако да читави ројеви муха праве свој лет на уста и грло. Ми смо нијемо стајали око ове дјеце читавих 15 минута док се један од другова присвјестио да погледа у лице сваког дјетета не би ли препознао да неко дијете није његово. Био сам најмлађи без породице, а сви остали били су жењени и неко од њих имао је тако малу дјецу. Сада више нисам могао одољети па су ми сузе неконтролисано текле низ образ, а брада почела да дрхти. То је мој први плач након једне године ратовања и виђења свакојаких трагедија. Нисам само ја плакао већ су сви плакали. Један од присутних друг Милан Чакширан (народни херој из Кордунског Љесковца) ударио је кундаком пушке о земљу и рекао: „Јебаћу му матер, сваком ономе који ме спријечи да када дођем у хрватско или муслиманско село, да не убијем све на што наиђем, и старо и младо“. Овај изазов прихватили су сви присутни са одобравањем, осим мене. Напокон сам скупио снаге и наредио да се крене са овог мјеста. Крећући се правцем којим је народ бјежао испред усташа наишли смо на нејаку дјецу у колијевкама бачену у трње које су мајке у паници бациле. Једно такво дијете нашли смо још живо па смо га узели заједно са колијевком, донијели у Мочила и предали једној жени која га је дојила, тако да је остало у животу. Милан Чакширан у овом часу није могао одољети да то не изрече, а усташе су његових 8 чланова породице тих дана поклали, а међу њима је заклана Миланова кћерка Зора, рођена 1941. године.”
У својим мемоарима, један од најпознатијих комуниста, Родољуб Чолаковић Роћко описао је разговор са неким партизанским командиром у лето 1942. године, о тзв. “Кладањској легији” Авдаге Хасића, која је убијала Србе у тој области: “Колона, дотле истргана, повезала се, средила, и кренула брже друмом према Кладњу. Један командир чете, који се ноћас намучио лутајући са својим борцима по голој висоравни више друма и узалуд тражећи мјесто на коме могу и коњи сићи на друм, рече ми озлојеђено:
- Најбоље би било да овако с марша ударимо на Кладањ, да га спалимо до темеља да му трага не остане и да само метнемо једну таблу с натписом: “Овдје је био Кладањ – усташко гнијездо.”” Р. Чолаковић, Записи из ослободилачког рата, књига 2, “Напријед”, Загреб, 1961, стр. 253
Августа 1942. године, партизанске јединице су заузеле Ливно од Хрвата. Локални Срби и партизани, па чак и командни кадар, тражили су одмазду над свима који су на било који начин помагали усташама у убијању Срба. То се нимало није допало члану ВШ Александру Ранковићу. Он, не само да је тражио да се “прогледа кроз прсте” и несумњивим злочинцима, већ је и ликвидиран један Србин који је хтео да освети своје побијене. У писму Титу од 15. августа, са лица места је јављао: “Што се тиче истрага и свега у вези с тим, ситуација је јако тешка. Окупатори и њихове слуге успели су да заваде овдашњи народ до те мере, да је сада тешко исправити “криву Дрину”. Страх једних од других везан је за промену политичког и војног стања у овим крајевима, наиме они, у чије се име до сада убијало и прогањало (избегава да каже Хрвати – моја прим.), мисле, и сасвим разумљиво, да су се прилике окренуле у корист до сада прогањаних и да ће ови искористити прилику за освету. Ето, то је оно што треба нашим поступцима уклонити из схватања страшно заплашених људи и што поједини наши одговорни другови не могу, а често и неће да разумеју. Код наших људи, па чак и код одговорних другова, постоји расположење за скидање глава свима онима који су ма чиме помагали усташе у њиховом заиста злочиначком раду.”
У наставку наводи како поједини “опортунисти” шире гласине да су стрељани они који су најмање криви, док су поштеђени највећи подстрекачи злочина. Каже да је “водио рачуна” о страху који је завладао код становништва због појаве партизана, а који је довео до тога да се учврсти уверење да партизани кољу, чупају носеве, итд. “Ето, зашто се многима морају прогледати кроз прсте чак и теже кривице, а камо ли по наредби копање јама и сл. У противном, у најкраћем времену имали бисмо против себе у шумама и брдима хрватске сељаке и муслимане. Уосталом, ако би стрељали сваког оног који је по наређењу усташких крвника копао јаму, преносио заклане Србе, фашистички поздрављао и сл., онда би направили нову кланицу, само са промењеним улогама…Народу треба дати времена да стекне поверење у нас и да се разувери на пракси у то да ми кољемо све од реда. На сличан начин упала је у село Челебић једна јача јединица “Старца Вујадина” (партизански батаљон из околине Ливна – моја прим.) и пред њом је побегло све живо у брда, а она је по том свом “херојском” подвигу зашла по кућама и однела све што је нашла. После свега тога, штаб 4. зоне, имао је у плану да за та иста села образује неке комисије, које би судиле и пресуђивале сељацима за све раније кривице учињене за време покоља и других усташких зулума. Ја сам то спречио благовремено и са конкретним упутствима послао сам у та села друга Влатка (Велебита – моја прим.) Сличне појаве биле су и у Гламочу, јер су људи тражили освету ширих размера, па сам и тамо брзо интервенисао одашиљањем друга Влатка.” – објашњава Ранковић. Такве “грешке” починили су и Херцеговци у околини Дувна.
Његова филозофија је била да ће кажњавањем оних који су убијали Србе, комунисти одбити од себе хрватске и муслиманске масе, које тиме неће бити “разуверене” да партизани “кољу све од реда”, иако наравно нико није ни тражио покољ “свих од реда”, већ само ликвидацију оних који су окрвавили руке.
Ранковић се жали и на појаве пљачке и конфискације ствари од хрватског становништва, јер борци своје патње и гладовање “освећују уласком у град или села и запленом свега што им до руку дође, без ичијег питања и претходног утврђивања да ли дотични власник подлеже конфискацији.” Ових појава је дакле било, и код четника и код партизана. Али Ранковић је тражио да се хрватским сељацима исплати одштета за тако одузете ствари (наравно, “прославио” се и многим другим мерама; тако је Куманово са околином, са већинским српским становништвом издвојио из Окружног комитета КПЈ за Лесковац и Врање и “предао” га комунистичкој Македонији, фебруара 1947. године потписао је решење о забрани Савеза ратних добровољаца 1912-1918. Краљевине Југославије, као “профашистичког…)
На крају уз овај извештај, шаље и две пресуде, једну неименованом Србину “за самовољно обрачунавање за старе рачуне”, и другу којом су осуђени “најзлогласнији” усташки бандити. Зборник, том 2, књига 5, стр. 307
У ствари, према изјави немачког инжењера Ханса Ота, који је тада заробљен, стрељане су само усташе које су давале отпор партизанима из виле Митровића, јер су одбиле позиве за предају и нанеле приличне губитке комунистима у нападу. Остале усташе и домобрани, који су на време положили оружје, пуштени су на слободу.
Исти Ранковић ће Србима забиберити чорбу и две године касније. Марта 1944. године, Моша Пијаде, свестан чињенице да односи Срба и Хрвата више никада неће бити исти, предложио је аутономију за српски народ у будућој хрватској федералној јединици, која би обухватила Лику, Кордун и Банију, што је код Тита изазвало “потиштеност”. Да му се још више додворе, на Мошу су први скочили Ранковић и Ђилас. Ранковић је рекао да “Срби и Хрвати нису толико различити да би се одвајали по општинама”, док је Ђилас нашао да је означена територија “неприродна” и представља “поврх свега уље на хрватски национализам.” План о српској аутономној области је одбачен под мотивацијом да се не може “дозволити цијепање хрватске нације као целине” зарад њеног “несметаног развоја”. Др М. Павловић, Српска правна историја, стр. 865-866
Тако су уместо суштинске и опипљиве аутономије, комунисти “подарили” Србима безвредни “статус конститутивног народа” Хрватске. Чему су оно Београђани аплаудирали на Ранковићевој сахрани?
Нема коментара:
Постави коментар