“Покрштавање” муслимана – Критика књиге Смаила Чекића „Геноцид над Бошњацима“ (8)

Поп Новак Станојевић пре рата (лево) и на снимку из 1990. године

Пише: Никола Станојевић
“Покрштавање” муслимана – Критика књиге Смаила Чекића „Геноцид над Бошњацима“ (8)

Чекић цитира неколико исказа муслимана о њиховом покрштавању у околини Фоче, вероватно да би његове тврдње о геноциду добиле на тежини “доказом” да су четници и на тај начин радили на уништењу овог верског колективитета. Тако наводи изјаву Девле Хаџимусић из села Потпећ у околини Фоче, коју је дала 1. јуна 1943. године, усташким властима у Фочи. У тој изјави, она описује како су негде у фебруару 1943. године, четворица Срба из њеног села (Перишићи, које наводи по имену) послала Хасана Ковача да оде у Миљевину и доведе тамошњег попа да их покрсти (чије име она не зна), што је овај и урадио. Тада је покрштено око 80 муслимана. Додала је и да су поменути четници претходно објавили проглас у коме позивају муслимане села Потпећ да се покрсте, након чега ће уживати заштиту и исти третман као православци, док ће они који се позиву не одазову бити убијени. По уласку немачке војске у Фочу, сви су се вратили старој вери осим Фелах Џаније која је, по причи овог сведока, псовала Ислам и остала у вези са четницима. Даље се цитира исказ ефендије Ферхата Штете, имама у Грдијевићима, дат усташким властима у Фочи 8. јуна 1943. године, који такође наводи да су фебруара 1943. године, четници Перишићи из села Потпећ, покрстили око 80 особа, а за тај чин највише окривљује поменутог Хасана Ковача (који је крштен са 5 чланова породице), јер је “без икаквих замједби и приговора на то пристао кад су то четници прогласили.” У вези овог случаја, аутор цитира још и извештај жупске полицијске области у Сарајеву од 15. марта 1943. године, који преноси исказ Халида Брковића из села Папратно код Фоче, који је дао усташким властима у Горажду. Он наводи да су четници 11. марта текуће године, довели православног попа и “под претњом убиства” покрстили 84 муслимана у селу Потпећ, 7 км од Фоче, и да су их приморали да обуку “православне одоре”. Један четник им је тада поделио 10.000,00 куна. Навео је и да је на исти начин вршено покрштавање у селу Викоч код Фоче.
Свештеник који је обавио крштење, а који је овим сведоцима био непознат, јесте поп Новак Станојевић, Краљевчанин по рођењу. У вези ових догађаја, он је изјавио да му је најпре дошао један четнички командант батаљона и довео двојицу младића муслимана да их покрсти, јер иначе “не може да им сачува главе од својих људи” који су хтели да се свете. Након тога су му дошла два старца, од којих је један био поменути Хасан Ковач, и замолила га да покрсти већу групу њихових комшија (погрешно наводи да је то било у селу Драгочеву), сматрајући да ће тиме бити спашени од освете четника. Он је то и урадио, тако што их је крстио (њих 81-ог) и сваком дао потврду са печатом. (М. Самарџић, Разговори са равногорцима, 1 том, страна 364)
Оно што је несумњиво, то је да покрст није дошао из искрене жеље ових муслимана да пређу на православље. Разлика је у томе што поп Новак тврди да је до преверавања дошло на њихов захтев, како би сачували главе у тим смутним временима, док поједини од тих покрштених муслимана, тврде да су то морали да ураде на захтев четника (што је и логично, јер је тешко замислити да усташама кажу да су то урадили својевољно). Ако и узмемо њихову причу као ближу истини, овај догађај је у крајњој линији дело једног свештеника (који је иначе осуђен од комуниста због тога) и неколико локалних четника који се по имену наводе у тим исказима.
Чекић помиње још само један овакав случај, према исказу Алије Хаџиалића из села Подбријег код Шавника, датом усташким властима у Фочи 14. априла 1943. године. У исказу се наводи да је те године на предлог четника покрштено 76 особа, већином из његовог села. Наводно су четници хтели све да их покољу, али је неко од њих предложио да је “боље и корисније” да их покрсте, и да ће тиме четницима “учинити неку услугу.”
Нема говора о неком систематском покрштавању неправославаца од стране тада обезглављене Српске православне цркве или Југословенске војске. На четничкој страни нема ни у назнакама нечега као што је рецимо Павелићева Законска одредба о прелазу с једне вере у другу (објављена у Службеним листу “Народне новине” 3. маја 1941. године), док је његов министар вера и наставе Миле Будак донео Упутство бр. 178 о спровођењу у живот тог закона (објављено у “Народним новинама” 27. маја 1941. године). Такође, ни код СПЦ не постоји ништа слично Упутству бр. 4104 што га је Канцеларија надбискупског духовног стола у Загребу на челу са Степинцем издала свом клеру, у вези католичења православаца у “НДХ” (“Католички лист” од 15. маја 1941. године). Ова акција, у којој је према признању самог Степинца покатоличено чак 240.000 Срба, имала је подршку и Свете Столице. (О католичењу православаца и уопште злочинима хрватског клера над Србима видети др Виктор Новак, “Магнум кримен – Пола вијека клерикализма у Хрватској”, Загреб, 1948.)
Физичку елиминацију, пратило је уништење и свих трагова постојања Срба на тим просторима. Усташе су Србима одузимале тако, не само било какву будућност већ и вишевековну прошлост. На примеру управо Мољевићеве Бањалуке, огледа се сва трагедија српског културно-историјског наслеђа. Усташе су срушиле два православна храма, а један је претворен у “грко-католички”. Врхунац варварства било је изношење ковчега са посмртним остацима преминулог митрополита бањалучког Василија Поповића (1860-1938) из капеле на Петричевцу и његово закопавање на марвеном гробљу на Блашком Бријегу, где је сахрањивана поцркала стока. Капела је наравно порушена. Истовремено, усташа Асим Ћелић је убио и масакрирао тадашњег митрополита бањалучког Платона Јовановића, заједно са протом Душаном Суботићем, чија су унакажена тела бачена у реку Врбању.
“Геноцид се према побројаним актима (у члану 2. Конвенције о спречавању и кажњавању злочина геноцида – моја примедба) своди на биолошко уништење групе; међутим, геноцид се спроводи кроз синхронизовани напад на различите видове живота, физичког и духовног и у идентификацији злочина треба обухватити целину акције, а не само завршни чин – физичко убиство. Физичкој ликвидацији Срба и Јевреја у НД Хрватској, на пример, претходило је разарање културне баштине ових двају народа, кроз рушење православних цркава и синагога, паљење библиотека, приказивање потенцијалних жртава у најцрњем светлу итд.” (С. Аврамов, М. Крећа, Међународно јавно право, ЈП Службени Гласник, Београд, 2007, страна 330). Академик Динко Давидов у књизи “Тотални геноцид – НДХ 1941-1945” сакупио је податке о више од 450 срушених, спаљених или оскрнављених православних храмова, од стране хрватско-муслиманских усташа, са вредним црквеним предметима и иконостасима старим по 200-300 година. Колико је хрватска држава била уплетена у све ово, а терор над Србима институционализован до максимума, види се и по томе што је званично постојао “Одбор за рушење православних цркава”. Ћирилица је забрањена Законском одредбом објављеном у “Народним новинама” бр. 11 од 25. априла 1941. године, новом одредбом од 3. jуна, објављеном у истим новинама бр. 56 од 21. јуна, укинуте су све српске школе, одгајалишта и сиротишта, у свим насељима која су у називу имала придев “српски” или “сремски” стављен је придев “хрватски”, Срби су преименовани у “грко-источњаке”, а министар Миле Будак је 18. јуна донео наредбу (објављену сутрадан у “Народним новинама” бр. 80) да назив “српска православна вера” није у складу са новим државним уређењем, па се убудуће има користити назив “грчко-источна вјера”, 5. децембра 1941. године је забрањен јулијански календар, итд. Свештеник Велибор Џомић је прикупио податке за чак 209 убијених српских свештених лица, од тога за четворицу епископа (списак је објављен на веб-сајту “Пројекат Растко” – библиотека српске културе).
И сада све ово, неко покушава да изједначи са сумњивим покрштавањем неколико десетина муслимана из два-три села?

Ослобођење Вишеграда, октобра 1943. године

Аутор “обрађује” и Вишеград октобра 1943. године. У вези догађаја који су уследили по ослобођењу овог града, цитира исказ Фатиме Мешановић из Вишеграда, дат 19. фебруара 1947. године, комунистичкој Земаљској комисији БиХ за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача у Сарајеву. Сведокиња најпре наводи да су се 5. октобра те године из Вишеграда услед напада четника повукли усташе, домобрани и 100 немачких СС војника, а у град су упале “четничке банде” Драгише Васиљевића. Одмах су спалили чак две трећине града и отпочели са убијањем муслиманског становништва. Прва три дана и ноћи одводили су људе на мост на Дрини, ту их убијали из пушака или клали, а затим бацали у Дрину, а неке приморавали да живи скачу у реку која је тада била хладна. Она ништа од тога није видела јер се крила у подруму једног Србина кога именује у исказу, али су јој то причали извесни Мујо и Садија Џино који су се такође крили на тавану код једног Србина, али је његова кућа била близу моста, па су све то видели. Затим наводи имена око 40 убијених људи из Вишеграда које познаје, уз напомену да је убијено више, али их “не познаје јер је реч о избеглицама”. Помиње да су у селу Незуцима четници убили чак 70 људи али зна имена само две женске особе, а у Црнићима око 100 лица. Наравно, из исказа се види да она није присуствовала ни овим догађајима. Наводи имена две девојке које су силоване у бријачници Расима Мулахасића из Вишеграда, а по њеној процени у Вишеграду и најближој околини тих дана је убијено чак 2.000 људи, који су ликвидирани “по налогу” Драгише Васиљевића и ни мање ни више него – др Стевана Мољевића.
Кроз пар дана, наставља даље, четници су похапсили све муслимане (и једну католкињу) које су пронашли, и сместили их у срески затвор, укључујући и њу са троје деце. Одатле су их шесторица четника, од којих по имену наводи браћу Живковић из Вишеграда, Воју и Сретена, извела и потерала према Сјемећу са намером да их побију. Одмах по изласку из затвора један муслиман је почео да бежи ка Дрини и за њим су се поменута браћа упутила, док су остали наставили даље али испред медресе их је зауставио извесни Рајко Савић који је запретио револвером пратиоцима и вратио их назад. Убрзо након тога, поменути Војо Живковић се вратио у затвор и извео напоље једину Хрватицу међу затвореницима. Сутрадан су дошла браћа Живковић и саопштила им да су и оног муслимана што је бежао и Хрватицу ликвидирали. Исти Војо је убио и извесну Фатиму Хамзић, рођаку сведокиње, што је сазнала од неког Србина који је дошао код њих у затвор да им то каже, као и још двојицу муслимана који су рањени приликом бекства од четника и дотерани у затвор. Њих су одвела браћа Живковић под изговором да их воде у болницу у Прибој и убила негде. То јој је рекао сам Војо који је дошао код њих у затвор и са њима јео орахе “крвавим рукама”, набадајући орахе “крвавим великим ножем”. Тад им је признао да је обојицу муслимана заклао јер су били усташе, као и још “30 усташа у Црнићима”. На њено питање одакле усташе тамо, одговорио јој је да је сваки Турчин усташа и да би он сада заклао и њено мушко дете, али неће јер је била у добрим односима са његовом мајком. Сведокиња наводи и да је видела када су из затвора одвели на убијање партизана Душана Алибабу.
Тог дана када јој је “признао” сва ова убиства, Војо Живковић је наредио њој и Шаћири Карчић да у собу унесу сто на који ће лећи да спава јер је уморан, што су ове и урадиле. Тај сто су саставиле са столом који је већ био у соби између њеног кревета и кревета Садије Џино. Војо је скинуо са себе реденик, бомбе, револвер, пушку и “крвави” нож, и “све то ставио себи под главу”. Шаћира је отишла у другу собу, Касим Балић, Садија и деца су одмах заспали, а она није могла утонути у сан од страха због његовог присуства. После пола сата Војо је дошао код ње “и почео јој отварати очне капке”. Она га је “тихо молила” да престане на шта је он извадио нож и руком је стегао за грло, “због чега се није усудила викати ни отимати”. Он јој је поцепао хаљину, силовао је и легао да спава. Ујутру је отишао и више није долазио у њихову собу.
Неколико дана након тога, у собу је дошао његов брат Сретен, позвао Касима Балића и њу, и одвео их у село Осојницу. Ту им је наредио да покупе лешеве на гомилу и запале неком течношћу коју им је дао. Она је сакупила 30 лешева од којих је препознала само сестру њене мајке, 66-огодишњу Аишу Међусељац, док је Касим сакупио и запалио 28 тела. Том приликом од четника је био присутан само Сретен Живковић. Тада је дошао извесни Жарко, стражар код начелника среза и наредио да њих двоје одмах буду враћени у затвор, чиме им је, сматра сведокиња, сачувао живот јер би их Сретен сигурно убио.
Сведокиња и сама признаје да није видела ниједно убиство, тако да њен избор за сведока злочина у Вишеграду није био баш најсрећнији. У њеном исказу има доста неистина, претеривања као и прећуткивања догађаја. Рецимо тврдња да су четници спалили чак две трећине Вишеграда, или да су доводили људе на мост да их кољу, при чему су за неколико дана убили чак 2.000 људи. Просто је невероватно да ове ствари није видео и о њима известио своје претпостављене један, четницима нимало наклоњени Чарлс Армстронг, шеф савезничке мисије који се нашао у Вишеграду одмах по ослобођењу. Сведокиња наводи да су многи муслимани одведени у срески затвор, што је вероватно тачно, али обзиром да су се (како произлази из исказа) “затвореници” шеткали из собе у собу, могло би се пре закључити да су ту доведени ради сопствене сигурности, тј. да није реч о класичном лишењу слободе. Сумњу изазива и опис силовања које је наводно извршено над њом. Поменути Војо Живковић, кога је како ствари стоје сведокиња знала и пре рата, јер се дружила са његовом мајком, најпре је целокупно лично наоружање скинуо са себе у соби са затвореницима (“и ставио га под главу”). Онда јој је, не обазирући се на остале затворенике, без наоружања, пришао са намером силовања, а она га је “тихо молила” да престане, што једноставно није нормално, јер у таквим ситуацијама женске особе бурно реагују и опиру се последњим атомом снаге, тим пре ако су у близини и остала лица. Тек након што га је “тихо замолила”, он јој је припретио ножем, због чега се она није “даље усудила викати ни отимати”. Сведокиња није морала да брине да ли ће бити ухваћена у лажи код давања исказа – прошле су четири године од тог догађаја, лекарски преглед био би беспредметан. Занимљиво је да у наставку исказа саопштава да је Војо Живковић пришао партизанима убрзо након тога.
За све злочине који су јој, на овај или онај начин познати, она наводи као извршиоце браћу Живковић из Вишеграда, што већ само по себи говори да злочини нису били масовни, и да су дело локалних појединаца. Тврдња да је ове злочине наложио Стеван Мољевић, не заслужује било какав осврт. Међутим, овај део исказа је занимљив због очигледног сугерисања сведоку од стране комунистичких “истражитеља” да као налогодавца злочина наведе баш творца фамозног “Пројекта”, што ваљда треба да послужи као крунски доказ да је Мољевић своју “геноцидну намеру из Пројекта” спроводио у живот конкретним злочинима на терену. Самим тим, сведоку није ни постављено питање одакле зна да је то рађено баш по Мољевићевом наређењу, обзиром да јој, као обичној домаћици из Вишеграда, по логици ствари нису могли бити познати хијерархијски односи код четника (питање је, да ли је уопште чула за њега пре тога). Из истог разлога није јој могло бити познато ни да шеф операција око Вишеграда није Драгиша Васиљевић, како је навела, већ Захарије Остојић, док су у нападу на град, поред Васиљевићеве Вишеградске бригаде Дринског корпуса, учествовали и делови Романијског корпуса. Ни да у Вишеграду пред напад није било немачких “СС војника”, нити да их је било само 100, јер се у граду налазио 3. батаљон 370. пука 369. легионарске “Вражје” дивизије, као и 3. вод 202. тенковског батаљона (уз домобрански 3. батаљон 2. брдске бригаде 6. пука из састава 3. корпуса, са муслиманским усташама).
Оно што је сведокиња прећутала, а што је од суштинског значаја за разумевање ових догађаја, и што јој је морало бити познато (кад већ тврди да “зна” да су четници убијали у околним селима), то је упад муслиманских усташа из Вишеграда у суседна српска села, пред сам напад четника на град, и њихово масакрирање становника тих села који су им допали шака. Ови муслимански злочини су пре свега поменути у дневном саопштењу команде немачког 15. брдског армијског корпуса од 4. октобра: “Муслиманске банде запалиле села 3 километра северно од Вишеграда.” (Бундес архив у Фрајбургу, Војни архив, РХ 26-369-11, страна 1.041). Потпуковник Захарије Остојић у извештају од 8. октобра јавља Дражи: “У самом Вишеграду било је самовољног убијања, паљења и пљачке и поред моје строге забране, али су војници били озлојеђени зато што је турска милиција три дана пре нашег напада, по одобрењу Немаца, извршила испад из Вишеграда и запалила села Вељи Лук, Сасе и Халуге и поубијала где год је кога нашла живог.” (Коста Николић, Историја Равногорског покрета, књига 1, страна 441).
Поновило се дакле, оно што се дешавало тако често у том рату (али и у наредном рату у Босни и Херцеговини). Муслимани, самоиницијативно или по одобрењу страног заштитника масакрирају комшијско српско становништво, да би после скупо платили једну такву авантуру. Освету над муслиманима Вишеграда потврђују и четнички и савезнички извори. Тако амерички потпуковник Алберт Сајц, учесник ових догађаја, у својим мемоарима пише да су по ослобођењу Вишеграда, четници почели да убијају муслиманске цивиле на истом месту, на ком су раније усташе и Немци “клали српске сељаке.” Онда је један четник стрељан и “безакоње је престало”. (Алберт Сајц, Михаиловић – преварант или херој?, страна 73). Капетан Борислав Тодоровић, официр за везу са савезничким војним мисијама, који се такође налазио у Вишеграду, пише у својим мемоарима да је тада стрељано “неколико” четника, “који су желели да спроведу личну освету”. (Борислав Тодоровић, Последњи рапорт, страна 277).
Сајцови мемоари су открили још нешто – да је део цивила погинуо у унакрсној ватри за време борби (као у Фочи августа 1942. године): “Чињеница да су многи од усташа имали своје породице са собом, није ослабила жестину битке, и у многим случајевима, жене су умирале уз своје мужеве, а њихова деца, ухваћена у смртоносној унакрсној ватри, лежала су нема и мртва са ужасом у широко отвореним очима…
…Ми смо побили око 350 Немаца и усташа, али и многи цивили ухваћени су од смртоносне ватре. Неколико стотина непријатељских бораца избегло је у висока брда, многи од њих су после прогоњени и побијени од четничких потера. Четници, од којих су многи имали пред очима слике њихових најдражих, мучених и побијених скоро пред њиховом очима, нису имали милости…” (Сајц, исто, стране 61-64)
Лакоћа, са којом аутор почињене ратне злочине проглашава геноцидом и овде је дошла до изражаја. Исказ сведокиње Фатиме Мешановић о злочинима у Вишеграду аутор објављује под именом “Злочини геноцида на подручју Вишеграда.”