Ђенерал Дража и његови четници учинили су за савезничку ствар много више него што се обично сматра, тврди амерички пуковник др Роберт Мекдауел
ПИШЕ: Милослав САМАРЏИЋ
Последњи шеф једне савезничке мисије у штабу генерала Драже Михаиловића, амерички пуковник др Роберт Мекдауел, у студији “Стрељање историје – кључна улога Срба у Другом светском рату“ (“Поета“ и ИП “Рад“, Београд, 2012), износи до сада непознате податке о доприносу четника победи Савезника. Притом, није реч само о диверзијама и саботажама ради ометања немачког снабдевања током Битке за Африку (“Битка за снабдевање“), већ пре свега о Дражиној опсежној акцији помоћи Црвеној армији, која се састојала у саботирању немачког снабдевања за Источни фронт.
Пуковник Мекдауел на више места у својој књизи подсећа да је током целог рата стратешки био најважнији источни део окупиране Краљевине Југославије, а ту су се налазили четници, док су партизани држали неважне обасти у Западној Босни. Сем тога, партизани нису показивали вољу да се укључе у антиосовински фронт. Амерички пуковник цитира њиховог вођу Јосипа Броза Тита, који је 1942. године био задовољан што је са својом главнином нашао довољно забачене крајеве у којима га осовинске трупе неће узнемиравати. С друге стране, ни комунисти нису желели да узнемиравају Осовину, већ им је главни циљ борба за узимање власти у земљи насилним путем.
Насупрот томе, Дража је схватио да ће рат бити решен ако Немци поразе Црвену армију пре него што америчке трупе стигну у Европу. Наравно, он је рачунао да ће америчке трупе стићи и до Југославије, али пре тога требало је зауставити немачку главнину на истоку. Зато је организовао мрежу диверзаната и саботера, не само у Србији, већ и у Мађарској, Румунији и Бугарској. “Немачка претња Русији је основ сваком планирању“, рекао је Дража Мекдауелу, прецизирајући да је 1941. и 1942. поставио задатак “да у својим војним прегнућима предност даје онима који ће највише смањити немачки притисак на Русију“, јер “ако би Хитлер сломио совјетски отпор, њега више нико не би могао победити“.
Дража је поменуо Мекдауелу и долазаг Вилијема Донована у Београд 1940. године, у својству Рузвелтовог изасланика. Донован је рекао да ће се Америка укључити у рат, на основу чега је Дража проценио да ће Немачка бити побеђена 1944. или 1945. Мекдауел наставља:
“Али, генерал је био уверен да, уколико би се совјетски војни или политички отпор Немачкој скршио пре делотворне америчке интервенције на европском ратишту, никакво ангажовање савезничких војних капацитета не би потом спречило укључивање не само источне Европе већ и великог дела Русије у Хитлеров Рајх. Тада би, без обзира да ли би Хитлер постојао или не, тај нови немачки систем владавине трајао бар једно покољење.“
Амерички пуковник затим цитира Дражу:
“Да би југословенски отпор Немцима био довољно снажан да буде од значаја за совјетски и британски отпор немачким офанзивама 1941. и 1942, морали смо да пројектујемо своју офанзивну улогу и изван граница Југославије и да постанемо битан део шире балканске стратегије. А то би спречило Стаљина или било ког другог совјетског вођу да немачки пораз искористи за наметање совјетске превласти Источној и Централној Европи.“
Мекдауел у наставку цитира професора Роберта Ли Вулфа, који је писао: “Михаиловић је преговарао са националистима у Мађарској, Румунији, Бугарској, Албанији и Грчкој“.
Овај податак је познат нашој историографији. Прецизније речено, не само што је преговарао, него је имао официре задужене за рад са покретима отпора, односно антиосовинским елементима у војним и државним апаратима наведених земаља. Такође, у Румуније је постојао Равногорски одбор, састављен од припадника српске националне мањине. Међутим, до сада није било података о диверзантско-саботерским групама у Мађарској, Румунији и Бугарској. Мекдауел наставља:
“Не залазећи у детаље, генерал Михаиловић ми је даље рекао да су напади на немачке комуникације, речни саобраћај Дунавом, и на систем пруга битних за операције у Јужној Русији и на Источном Медитерану биле његов основни циљ у тим контактима. Преко наших специјалних обавештајних извора, већ смо знали да је генерал испрва просто настојао да охрабри те групе изван граница Југославије да предузимају организоване саботаже. Но пошто је, са изузетком Грчке, мало тога предузето, генерал је био принуђен да сам оснује илегалне организације у тим земљама. Према нашим посебним изворима, у том раду он се у свакој од тих земаља ослањао на људе и групе са којиме је делио наду да ће доћи до стварања југоисточне федерације или конфедерације.“
Пуковник Мекдауел пише да је главни железнички чвор за снабдевање осовинских снага на Источном фронту била Будимпешта, одакле су железничке композиције – преко Румуније, Србије и Бугарске – одлазиле директно према Русији или према Црном мору. Наглашавајући значај Дунава за снабдевање Немаца, Мекдауел каже:
“Најзначајнији допринос генерала Михаиловића била су дејства његових илегалаца у југоисточној Мађарској, југозападној и средишњој Румунији и западној и централној Бугарској, куда су пролазиле главне немачке линије комуникација. Све те многобројне тајне помесне групе су се састојале од превасходно домаћих људи. Међутим, те мреже су настале и могле да дејствују искључиво захваљујући храбрости и пожртвовању Срба у Србији, кадрих да се уз све било отворене било тајне офанзивне операције, носе са непрекидним противнападима главних немачких окупационих снага стационираних у Србији, као и сатанским мерама нацистичких стручњака за сузбијање отпора.“
Ове информације сазнала је америчка обавештајна служба за Средоземље, у чијем штабу се пуковник Мекдауел налазио до упућивања у Дражин штаб, а потврдила их је јеврејска “влада у сенци“. Мекдауел наставља:
“Дошао сам у додир са члановима ционистичке ‘владе у сенци’ за Палестину, као што су били Бен Гурион, Шерек, Хоровиц и Заслани. Они су ме обавестили да у окупираној Средњој и Југоисточној Европи постоји јака илегална јеврејска организација за спасавање њихових сународника и да се већ неко време успешно служи постојећим црноберзијанским и кријумчарским каналима на тим подручјима. Ционисти су, наиме, имали тачне увиде да су те илегалне групе успеле да прожму одређен број локалних пронемачких организација успостављених да Немцима помажу при експлоатацији тих крајева, на тај начин се оспособивши за обавештајни рад и саботаже против Немаца, што је могло бити од знатне користи Савезницима. Податке добијене од циониста проверио сам преко наших других канала и утврдио да су тачни. Кроз своју тајну службу ционисти су нам, заузврат, потврђивали истинитост наших сазнања о саботажама генерала Михаиловића, обавештавајући нас да и он при том користи помесне шверцере и црноберзијанце.“
Шеф те јеврејске владе био је Бен Гурион, а за тајне операције био је задужен Заслани, с којим се Мекдауел први пут срео крајем 1942, у време када је Голда Меир, будућа премијерка Израела, понудила Стејт департменту јеврејску војнообавештајну помоћ у окупираној Европи.
Општи Мекдауелов закључак гласи:
“Када се размотри суштина и основни чиниоци, Хитлеров пораз у Другом светском рату по свему судећи последица је два повезана иако различита момента. Први је сасвим очито то да ни Британци ни совјетска Русија нису поклекли под почетном немачком навалом како је Хитлер очекивао. Али одмах за њом по важности је углавном прећутана чињеница да 1941. и 1942. немачке армије нису постигле два главна Хитлерова стратешка циља: да запоседну сировинску базу јужне Русије, Кавказа и централне Азије, и да са Кавказа и Источног Медитерана заузму Блиски и Средњи Исток и крену ка Индији – те да захваљујући тим војним победама принуде Русију и Британију на мир. Пре него што је почела 1943, ни наде ни прилике за то више није било. За неуспех огромног немачког напора да 1941. и 1942. обаве те задатке у највећој мери заслугу ваља приписати изванредној одбрани руских и британских трупа, упркос огромних и разноврсних тешкоћа. Али, како је већ истакнуто, а о чему ће бити више речи касније – припадници руске и британске војске и сам Хитлер кључну улогу за Хитлеров пораз приписују отвореним и тајним војним подухватима против виталних немачких линија снабдевања у Југоисточној Европи – делом генерала Драже Михаиловића и његових претежно српских националних снага. Морам такође нагласити да је 1941. и 1942, на врхунцу немачких офанзива на Истоку, улога покрета отпора у Југославији и на Југоистоку уопште попримила заиста стратешки и тактички значај, док је 1943. и 1944 – када је отпор у Југославији добио велики али искривљени публицитет – његова улога била сведена на скроман тактички допринос немачком слому.“
Следи још једна Мекдауелова синтеза:
“Од 1941. до 1944, и отворено и тајно националне снаге су са умећем и одлучношћу против немачке окупације водиле оно што совјетска доктрина назива `партизанским ратом` а ми `герилским`. У Југославији те снаге биле су под непосредном и званичном командом генерала Драже Михаиловића. И у Мађарској, Румунији и Бугарској током већег дела рата вршене су саботаже великог стратешког и тактичког значаја, како против немачке експлоатације домаћих ресурса тако и против виталног војног саобраћаја железницом и Дунавом, неопходног за снабдевање главних немачких офанзивних војних сектора у Русији, на Источном Медитерану и у Северној Африци. Те саботаже, уз оне у Југославији, организовао је српски генерал Михаиловић, под чијом су контролом и биле – мада су организационо и из безбедносних разлога биле одвојене од деловања националних снага у самој Југославији.
Што је још важније, те тајне операције чиниле су незаменљив део генераловог стратешког концепта да се Хитлер порази на руском фронту, а да Југославија томе допринесе саботажама на немачким комуникацијама Дунавом и железницом кроз Југоисток.“
Савезничке војне службе имале су доказе да су Немци били изложени ометању или прекиду подршке својим фронтовима дуж линије Будимпешта – Београд – Солун, “а нарочито источно од ње“, како у Србији, тако и у Мађарској, Румунији и Бугарској. Свим саботажама и диверзијама руководио је “српски тајни штаб у самом Београду“. С обзиром да су акције извођене уз помоћ црноберзијанаца и шверцера, које је ангажовао Дража, Мекдауел сумња да ће се наћи документовани извори који би ово потврдили. Њему је, као “важан изузетак“, познат документ о отмици дунавских пилота од стране четника, како не би радили за Немце. Такође наводи да је њему, као и раније пуковнику Алберту Сајцу, Дража посведочио како је дошао до великих количина немачког материјала уз помоћ професионалих шверцера и црноберзијанаца, који су продрли у неку од локалних немачких организација.
Шверцери и црноберзијанци су све ово свакако радили за новац. Сем по логици ствари, то можемо закључити и на основу низа познатих Дражиних наредби из 1942. и 1943. године да се и у Србији исплаћују премије за успешно изведене диверзије и саботаже.
Мекдауел затим цитира Сајца, који је иначе био специјалиста за герилски рат:
“Не могу да заборавим његову (Дражину) величанствену борбу током тих мрачних дана када је Ромел безмало ушао у Александрију… Тада су сви четнички напори били посвећени запречавању, блокирању и саботажи пруга у Моравској долини које су водиле до Солуна и Африке… Националисти су знали да убрзани темпо рата од њих захтева да стално притискају Немце и Бугаре тако да им буду потребне читаве дивизије да заштите своје развучене линије комуникације. Те линије протезале су се до Грчке и Африке, ишле кроз Бугарску и Румунију, до Јужне Русије. Притисак националиста лишавао их је меса, рибе, дрвене грађе, дувана и руда неопходних за снабдевање њихових растегнутих фронтова“.
Мекдауел се затим позива на “специјалне изворе“ америчких обавештајних служби, који су сазнали да је немачка команда у Београду сматрала четнике и њихове заграничне савезнике “одговорним за врло озбиљно смањење снабдевања својих трупа на фронтовима“.
За сваки случај, он напомиње како нема никаквих сазнања да је “за време рата било непосредног контакта између генерала Михаиловића и Совјета.“ Међутим, Совјети су на Балкану имали сопствену обавештајну службу, независну од југословенских комуниста, која их је обавестила о активности четника и неактивности партизана. То је био разлог што је Стаљин 1942. и 1943. подигао односе са Краљевином Југославијом на виши ниво и што је хтео да пошаље војну мисију код Драже, а не код партизана (што је учинио тек 1944, после Британаца и на њихов наговор).
Черчил је у својим “Меморима“ заслуге за немачки неуспех на Источном фронту приписивао “искуљчиво српском пучу у Београду и потоњој немачкој инвазији Југославије 1941“, пише Мекдауел. Али, било је познато да је британски премијер “приватно са великим уважавањем говорио о необично важном учинку Михаиловићевих отворених и тајних војних дејстава током 1942“, сведочи Мекдауел. Неки савезнички команданти, међу којима и Ајзенхауер, јавно су рекли то што је Черчил прећутао. Генерал Патрик Харли, изасланик председника Рузвелта на Средњем Истоку, потврдио је пролећа 1943. Мекдауелу да поруке које су савезнички команданти упућивали Дражи нису биле куртоазне, а то му је после рата рекао и генерал Донован, наглашавајући да је срећан што су Американци барем тада “и званично признали српске заслуге за укупан ратни напор“.
Мекдауел цитира и немачке ратне и поратне изворе, међу којима и изјаву Нојхаузена на суђењу у Београду 1947. године, да су “Михаиловићеви људи“ у огромној мери смањили прилив производа какав су Немци очекивали за своју ратну машинерију. Цитира и бившег канадског пилота, истраживача Дејвида Мартина, који је на основу изјава британских званичника писао:
“На хиљаде потврђених сведочанстава о саботажама и пљачкама возова које су извели Михаиловићеви људи достављено је савезничким владама. Теретни вагони су испадали из строја после само два месеца, локомотиве се необјашњиво кочиле, фургони пристизали на одредишта запечаћени – али празни, фабричке машине се редовно квариле… Произвођене су лажне бомбе, пруге затваране под изговором да предстоји бомбардовање – то су биле методе четничких герилаца. Када је било стратешки потребно, мостови су потпуно разарани и предузимане велике акције упркос масовних немачких одмазди. О таквим дејствима постоје многобројни записи, од 1941. до јесени 1944.“
Све то је скупо коштало српски народ. “На основу свега што знам, не видим разлога да сумњам у тврдњу да су Срби претрпели највеће губитке по глави становника од свих европских народа, осим кожда Пољака“, наводи Мекдауел, настављајући:
“Током 1941. и до половине 1942. – када је, по његовој процени, Совјетима претио крах који је могао продужити и проширити Хитлерову доминацију над Европом – генерал је жртвовао своје цивиле заједно са војском. У склади са њему својственом скромношћу, никад није тврдио оно што ћу као чињеницу изложити у овој студији, то јест да су те жртве преокренуле општу ситуацију на фронту у корист Савезника, што су и Хитлер и савезнички команданти на терену сматрали заслугом Срба и генерала Михаиловића.“
Зато амерички пуковник закључује: “Гледајући уназад, стога, после много размишљања, схватио сам да би у било којој истински свеобухватној и дефинитивној историји Другог светског рата 1942. требало да буде описана као `година велике југословенске или српске контраофанзиве`.“
Какав закључак се може извести на основу Мекдауелове књиге?
(Нео)комунисти је или прећуткују или оспоравају, што је разумљиво, јер садржи све апсолутно супротно ономе у шта они верују. Разлог што је само не прећуткују – већ је дакле и оспоравају – је тај што Мекдауел не наводи довољно докумената, тј. више пише по сећању. То је занимљиво, пошто је његов легат на Станфорд универзитету веома богат. Мекдауел је подржавао Дражу и када се западна политика потпуно окренула, због чега је сносио последице – изгледа чак толико да није располагао ни сопственом архивом. А ову књигу, иначе, није успео да објави у Америци (српско издање је једино).
Пре неколико година, историчар Александар Динчић је пронашао немачки документ о четничкој диверзантској Групи “Гордон“. Немци су сабрали да је ова група током 1942. и 1943. извела невероватних 1.499 диверзија и саботажа на железници, што је по свој прилици рекорд у Другом светском рату уопште. Тај документ (нео)комунисти само прећуткују, јер би било неозбиљно оспоравати наведени немачки документ. А да је неко поменуо тако високу бројку диверзија и саботажа – и то само од једне од многих четничких група – не наводећи притом документ, код (нео)комуниста би прошао исто као Мекдауелова књига.
Зато, књигу “Стрељање историје – кључна улога Срба у Другом светском рату“ треба схватити озбиљно, а такође и наставити истраживања у овом правцу, како у Мекдауеловом легату, тако и на другим местима.
(“Слобода“, Чикаго, 10. мај 2012.)
Нема коментара:
Постави коментар