Чланак “Истина о Михаиловићу“ објављен је јануара 1945. године у часопису “Ворлд Ривјув“ (World Review) у Лондону. Уредник часописа био је Едвард Хултон (Edward Hulton), док је аутор чланка био Р. В. Елсон (R. V. Elson). Мада у чланку име нетачних података – на пример, о војводи Јевђевићу, или о супрузи генерала Драже Михаиловића, за коју се тврди да је умрла у немачком логору – он у основи може издржати историјску критику, а значајан је нарочито због тога што показује да се у Британији и тада знало шта се дешава на Балкану.
Истина о Михаиловићу?
Суштински је битно да знамо више истине о Југославији, као и о Грчкој. У Британији су данас Михаиловићеви војници они који су се борили против Немаца, али су ипак оптужени да су немачки агенти. Све што они траже је правично енглеско суђење. Овај чланак, од поузданог сарадника, пружа многечињенице које је већина британске штампе елегантно игнорисала. Едвард Хултон
Р. В. Елсон
Напомена: Британска штампа је управо објавила извештај да су генерал Михаиловић и чланови његовог штаба евакуисани у Италију савезничким авионом. То је потпуно погрешно. Михаиловић је у време писања, 13. децембра 1944, у источној Босни са 50000 људи, и апелује савезницима да узму под своју команду његове трупе да би се бориле против нациста. Тај захтев је подржан од стране америчке војне мисије.
У току претходних недеља овде у Енглеску је пристигао одређен број људи који су се борили као четници у војсци Драже Михаиловића. Њихова позиција је врло необична. Они су се борили против Немаца током напада на Југославију. Када се Југословенска врховна команда предала, они су отишли у планине и придружили су се Михаиловићевим снагама. Немци су из заробљавали или хапсили од почетка 1942. до фебруара 1944. Били су испитивани, мучени, затварани и на крају су слати на принудни рад у руднике Француске и Луксембурга. Бежећи из рудника, придружили су се маркизима и узели су малог учешћа у борби за Француску. После детаљних испитивања од стране британских и америчких војних власти, оцењени су као подобни и доведени су у Енглеску. Али сад кад су стигли у Енглеску, видели су да већи део британске штампе означава њиховог бившег команданта као ратног злочинца, а да Југословенска влада са седиштем у Лондону има став да је Михаиловић немачки агент.
Четници су недвосмислени у својој реакцији на ове оптужбе. Они изјављују: ,,Ако је Михаиловић ратни злочинац, онда смо и ми ратни злочинци. Ако смо ми ратни злочинци, требало би да смо похапшени. Што се нас тиче, била би нам добродошла прилика да себе одбранимо оптужби у енглеским судовима“.
Да ли је Михаиловић политички у праву или није, је нешто о чему ће читалац да одлучи на основу својих личних политичких погледа. Али питање политичке ,,исправности“ се мора раздвојити од оптужби за сарадњу са Немцима. Тако на пример, има информисаних новинара који продржавају Тита до ,,балчака“, али отворено признају да, до сада, партизани нису пружили никакав доказ да је Михаловић сарађивао са Немцима. Да ли неко верује политички, да је неистина да су четници сарађивали са Немцима, онда оптужба да јесу сарађивали са Немцима, представља неправду која се не може занемарити. У ствари, тешко би било да се замисли већа неправда од те да се немачким агентима жигошу људи који су били мучени од Гестапоа или који су давали животе борећи се против Немаца.
Овде долазимо до деликатне тачке. Међу нама и нашим руским савезницима су признате разлике интереса, темперамента и менталитета. Нема ништа изненађујуће у томе. Такве разлике морају постојати и у оквиру најбољих савеза. Али свет посматрамо са тако различитим очима да понекад добијамо најсупротстављеније слике о истим људима или истим догађајима. У случају енглеског и америчког народа, навиклих на спорове међу њима, као и на спорове унутар самих себе, неко може изрећи најгнусније ствари о Черчилу или Рузвелту, о Џон Булу или о Анкл Сему – и да и даље остану солидни родољуби. У случају Руса, са друге стране, навикли на једнопартијски режим и да се једногласно слажу у свим потањима политике, степеновање нијанси које карактеришу скупштинске демократије је нешто прилично несхватљиво. С обзиром да се наш политички спектрум креће од црвеног до боје старе школске кравате, у руском спектруму су само две боје – бела и црна. (Научни део ове метафоре је нешто нетачан, али нема везе.) Пуке разлике у мишљењима не постоје. Неко је или за – или је непријатељски агент. Овај сукоб у погледима је несрећна околност, али је много боље да се о њему отворено дискутује него да се правимо да га нема. Особе из Лублинког комитета су можда били прилично у праву када су описали генерала Бора као човека са снажним анти-совјетским мишљењима. Али ко може да верује Слободном југословенском радију када је, током трагичних дана битке за Варшаву, обавештавао свет да је генереал Бор ,,био наклоњен савезу са тзв. Оружаним војним снагама које су створене од пољских Хитлероваца и које су блиско везане са Гестапом“? (радио емисија емитована 12. септембра 1944). Хенрих Ерлих и Виктор Алтер, двојца вођа Јеврејске социјалистичке партије Пољске који су стрељани у Кујбишеву ране 1943, можда су у ствари били критични према руском режиму. Али опет, који би Јеврејин или који би социјалиста могао да поверује совјетској штампи када описују Ерлиха и Алтера – људе који су били у првим редовима борбе против Нацизма – да су ,,немачки агенти“?
У прилазу проблему Тита и Михаиловића, отежавајућа је не само разлика у погледима између комунистима и некомунистима, већ такође и у једностраним приказима од којих југословенске вести трпе. Када су Савезници подржавали Михаиловића, партизани нису добили заслуге за своју борбу, а Југословенска секција БиБиСи-ја их је приказивала као бандите и убице. (Треба поменути такође, да пошто комунистичка штампа није објављивала ништа о Титу све до краја јула 1942, ,,буржоаска“ штампа тешко може да се оптужи за занемаривање Тита до тог времена.) Када су Савезници пребацили своју подршку Титу, БиБиСи и савезничка штампа су искренули на супротан екстрем. Дан за даном штампа је објављивала службена саопштења Тита, којима је оптуживао Михаиловића за скоро све злочине из каталога злочина. Када је Михаиловић издавао демантије, деманти су игнорисани; када је идавао службена саопштења, она су такође игнорисана; када га је осовинска штампа нападала или када је су осовинска саопштења говорила о акцијама против четника, осовинска штампа и осовинска саопштења су игнорисана. Да наведемо макар један пример: 23. августа 1943, штампа под контролом Осовине одштампала је потерницу са уценом од 100000 марака у злату за Тита, мртвог или живог, и другу на 100000 марака у злату за Михаиловића, мртвог или живог. Ова потерница је стигла на насловне стране у Британији и Америци. Али неким чудним начином када су штампа и БиБиСи стигли да извештавају о томе, једноставно су то смањили на само 100000 марака у злату за главу Тита! Чак и ако неко верује све што комунистичка штампа каже о Михаиловићу, свакако је немогуће да се брани непоштено приказивање у вестима.
КОПИЈА ПОТЕРНИЦЕ
Доказ. Овде је копија новина под контролом Осовине која нуди награду за Тита и такође за Михаиловића. Британска штампа и БиБиСи су елегантно изоставили Михаиловића
Сукоб између Тита и Михаиловића је био ништа мање него потпуни грађански рат, вођен пуним интензитетом и уз насиље Балкана. Биле су велике борбе, главне офанзиве (Тито помиње две главне офанзиве против четника), масовна убиства и репресалије. Током најжешћег сукоба било је знатно претеривања и прилична количина лажи на обе стране. Једна од пар ствари која се са сигурношћу може рећи о овој, најсложенијој од свих ситуација, је да су лажне и претеране оптужбе правили и и партизани и четници, али да стварни проблем који је у основи грађанског рата нема везе са питањем: ко је и против кога сарађивао са Немцима.
Ово не искључује могућност ограниченог прилагођавања са непријатељем на било којој страни. Си Џеј Сулцбергер, дописник Њујорк Тајмса, је у јулу 1943. известио из Каира ,,да је било доказа да су с времна на време и партизани и четници… били толико огорчени противници једни против других да су прихватали помоћ Осовине у покушају да истребе једни друге“. Подразумева се да су Силе осовине биле више него одушевљене да им помогну.
Са становишта Сила осовине, то је била солидна стратегија да се промовише сукоб међу снагама отпора свим непоштеним средствима. Са становишта снага отпора, са друге стране, сваки акт ,,прилагођавања“ није обавезно укључивао издају. Све зависи од природе прилагођавања. На пример, била је пракса да се размењују непријатељски заробљеници за непријатељско оружје. То је на неки начин било прилагођавање, али нико не би довео у питање његову исправност. Онда опет, у италијанској и бугарској војсци су биле многе јединице које су имале мало жара за борбу и које су биле прилично спремне да предају одређене количине оружја за споразум да герила неће покренути директан напад на дотични гарнизон. Понекад су, у ствари, били чак спремни да обећају да ће остати неутрални у случају да се догоди сукоб измећу герила и Немаца. Таква прилагођавања се можда могу довести у питање, али свакако да се за њих могу наћи аргументи. ,,Прилагођавања“ која укључују потчињавање било којим окупационим снагама, или која укључују помагање Силама осовине у рату против савезника, су подједнако осуђивана од обе стране.
И четници и партизани су имали извесне оптужбе једни против других у којима је било неке мере истине. Једина оптужба за коју су партизани могли да понуде неке доказе је да су, у одређеним областима и у извесним приликама, четничке групе које су биле у вези са Михаиловићем чиниле ,,прилагођавања“ са Италијанима. Таква прилагођавања су постојала. Било би тешко да се у простору од једног чланка довољно бавимо питањем ,,сарадње“. Зато ћемо наставити са једним од најславнијих случајева, случајем Илије Трифуновића Бирчанина, командантом четника, који је био оптужен да је сарађивао са италијанским окупационим снагама у Далмацији.
Трифуновић Бирчанин је био један од хероја прошлог рата и такође један од малобројних који су директно били одговорни за револуцију 27. марта, која је Југославију довела у рат на страни Савезника. По слому Југословенске војске он је избегао у Далмацију, где је постао вођа четника.
Током лета и јесени 1941. тамо су се догодили ужасни масакри србског народа на територији Хрватске. Најодговорнија је злогласна усташка милиција хрватског квислинга Анте Павелића. Тешко је рећи колико народа је побијено у овим масакрима. Сам Тито је направио процену о 500.000 побијених од усташа и Нациста у 1941. Али без обзира да ли је број био 200.000 или 500.000, размере масакра су монструозне, а самим зверствима су превазишли све што су нацисти икада починили.
Делом због политичких разматрања, а делом ради тога што су били ужаснути зверствима усташа, у Далмацији Италијани су се понашали као заштитници Срба. Њихови политички мотиви су били очигледни: њихове територијалне амбиције су биле усмерене према земљама Хрвата. Од тада хрватски народ није гледао на њих са симпатијама, па су били разумљиви њихови покушаји да придобију подршку или најмање неутралност српске мањине у Далмацији. Дали су азил десетинама хиљада Срба који су бежали пред усташким кољачима. Њихова штампа је објављивала бројне извештаје који су саосећали са жртвама масакара. Давали су оружје Србима са којим су се они бранили. И бранећи Србе они су се чак у неколико случајева сукобили са усташким трупама.
Народ који је масакриран не поставља питања о мотивима. Четници Трифуновића Бирчанина су узели од Италијана понуђено оружје и бранили су своје сународнике Србе од усташа. Затим, када је избио грађански рат са партизанима, ово оружје је коришћено против партизана. У време усташких масакра, чак ни партизани нису критиковали Србе у Далмацији што су примали оружје од Италијана. Али, када су партизани гађани из италијанских пушака које су четници задобили, појавио се крик о издаји.
По четничким изворима, мада су постојала извесна прилагођавања са Италијанима, никада није постојао ништа што би и издалека могло да личи на споразумевање, савез или примирје између четника и Италијана. Постоје белешке о сукобима између четника и Италијана које иду још од јуна 1941. па до пада Италије. Немачка саопштења говоре о Италијанима који учествују и нападима на четничке и партизанске снаге у Црној Гори током лета 1943. И када је Сплитски залив заузет од стране југословенских родољуба по паду Италије, људство Михаиловића и Тита се борило раме уз раме против немачких снага које су га опкољавале.
,,Прилагођавања“ са Италијанима, како је напоменуто, су се догађала само у крајевима где су били глад и масакри. У већини случајева то је било прилагођавање на раздаљини која је остављала ,,сараднике“ независне да делују против Немаца и усташа, а пошто је био грађански рат, и против партизана. Бирчанин, у исто време док је примао оружје од Италијана, је вршио економску саботажу и достављао је редовне извештаје о италијанским транспортима и покретима трупа, који су прописно достављани Савезницима. Павле Ђуришић, кога партизани називају једним од главних ,,сарадника“, је био заробљен од Немаца током њихове кампање против снага отпора у лето 1943, и одмах пребачен у концентрациони логор у Немачку. (Он је ускоро побегао из концентрационог логора у коме је био затворен и успео је да се домогне Југославије.)
Постојали су извесни елементи, као Јевђевић у Далмацији, који су се потпуно потчинили Италијанима. Али Јевђевић, мада је је тврдио да је био четнички командант, никада није био признат од Михаиловића, који се прилично слагао са партизанима, да се Јевђевић продао Италијанима. Михаиловић по том питању није одобрио ,,прилагођавање“ према Италијанима у било ком облику, мада је у време масакара било немогуће да се забрани узимање оружја од Италијана. Тешкоће у одржавању веза са различитим деловима земље су чиниле да завођење уједначене дисциплине буде врло тешко. Ипак, почетком 1943 Михаиловић је послао специјалног изасланика у Далмацију са инструкцијама да се реконструишу четничке снаге, смењујући оне официре који су правили ,,прилагођавања“ са непријатељем, са оним официрима који би се ослањали на вођење политике отпора свим окупационим снагама; и урадивши то, повукао је четничке снаге у планине. Тај циљ је био делимично испуњен, када је његов изасланик био ухапшен од окупационих власти.
Партизани кажу да је Михаиловић ушао у савез са италијанским главним штабом и као потврду за то одштампали су фотографију која приказује Михаиловића у друштву италијанских официра у Дубровнику. На ово је Михаиловић одговорио да је у време када је наводно ова фотографија снимљена, он био много миља далеко од Дубровника, у друштву британског војног аташеа, пуковника Хадсона, који га никада није напуштао више од два сата.
Толико о питању ,,сарадње“ са Италијанима. Док су отворено признавали постојање ограничених прилагођавања са Италијанима под специјалним условима, четници су огорчено одбацивали све оптужбе о сарадњи са Немцима – и о овоме су имали неке сопствене оптужбе против партизана. Немци су, према четницима, били њихови стварни непријатељима; Италијане су сматрали случајним непријатељима, једва вредних већих емоција од презира. У ствари, ако би се ,,непријатељ“ могао разврстати на основу ефективности, онда су Немци били 99% непријатељ а Италијани 1%, ако не и негативне вредности. У четничком пропису није било опроштаја за оне којие су активно сарађивали са Немцима. Много сарадника је било убијено од стране четничких ,,црних тројки“. И касније, у марту прошле године, Цека Ђорђевић и пуковник Маслаовић, шеф кабинета квислинга Недића, који су сарађивали са Немцима у организовању напада на Михаиловићеве јединице, су били ликвидирани од стране четничких тројки.
Тешко је коначно доказати све оно што је изнесено. Чињеница је да су Немци понудили 100.000 златних марака за главе обојице, и Тита и Михаиловића; чињеница је да је осовинска штампа злоупотребљавала и Тита и Михаиловића у практично истим појмовима; чињеница је да је супруга Михаиловића умрла у немачком концентрационом логору, где је била заточена као талац; чињеница је да су у августу ове године Американци евакуисали 260 савезничких ваздухопловаца које су четниции спасили у различито време уз процењену жтрву од 1.000 четничких живота; чињеница је да су британске и америчке војне мисије извештавале позитивно о Михаиловићу и да Американци и даље одржавају мисије у четничким штабовима; чињеница је да људи, уз једини изузетак пуковника Лошића, који су извели преврат 27. марта и увели Југославију у рат против Немачке, и даље подржавају Михаиловића. Све ове чињенице можда не могу бити довољне да докажу да Михаиловић није сарађивао са Немцима. Али свакако да оне стављају страховит терет на оптужбу.
А сада о оптужбама које су изнели четници. У многим случајевима четници су се жалили да док њихов закон предвиђа смрт за оне који активно помажу Немцима, партизани су примали најзлогласније сараднике у своје редове, и још више, награђивали их поствљајући их на важне положаје.
Од свих квислиншких група у Југославији, усташка милиција Анте Павелића, марионетског фирера Хрватске, је била најзлогласнија и најомрзнутија. Усташка милиција у је била хрватски еквивалент СС гарди. Сви њихови официри и старешински кадар су били посебно одабрани кољачи, за које ни један посао није био превише прљав ни превише крвав. Усташка милиција се појавила током напада на Југославију, када је нападала Југословенску војску с леђа. Одговорна је за ужасне масакре у лето 1941. И обезбеђивала је већину регрута за хвратске јединице које су ратовале против Црвене армије.
Мада је Михаиловић често апеловао на домобране, тј. на регуларну хрватску војску, да му приђу, он је одбијао као питање принципа слање апела усташама. Партизани, са друге стране, су прихватили становиште да је сваки усташки официр или војник који пребегне на њихову страну један мање непријатељ за борбу, и у том смислу они су често апеловали усташама да им приђу. (Титов најскорији апел усташама дао им је рок до 15. јануара ,,да им приђу“.) На ово становиште Михаиловић је одговорио да, што се њега тиче, може бити само један третман за припаднике усташке војске, од највишег до најнижег чина – смрт. И чак и ако је такав став имао за резултат губитак више живота, Југославија би морала да истреби такве елементе, без обзира на цену.
После пада Италије, када је чак и полуслепима било очито да Немачка нема шансе да победи у рату, хиљаде усташа и нека стотина усташких официра, су искористили Титове апеле и пребегли на страну партизана. Бивши усташки командант, пуковник Сулејман Филиповић, који је пребегао партизанима после италијанског примирја, је био награђен неколико месеци касније постављењем за министра у новој привременој влади од седамнаест чланова, коју је Тито именовао у новембру 1943. Бивши усташки командант, пуковник Марко Месић, који је хваљен од стране осовинске штампе за дезертерство из Југословенске војске током напада 1941, који се борио у Русији од септембра 1941. док није био заробљен на Стаљинграду, и који је био два пута одликован гвозденим крстом, постављен је за команданта југословенске јединице која се борила уз Црвену армију. Бивши усташки генерал Јосип Шкорпић (Јосип Шкоприк – прим. преводиоца), који је такође оптужен за дезертерство из Југословенске војске 1941, једног дана је одлучио да промени страну – и моментално је узнапредовао до партизанског генерала. И тако редом даље кроз веома дугачак списак.
Бивши сарадници цивили су такође некритички примани. Добро познати хрватски песник, Владимир Назор који је после напада сила осовине писао фанатично шовинистичке поеме за фашистичку штампу (његов допринос је ода Павелићу која се појавила у усташком гласилу Спремност 8. августа 1941.) постављен је за првог председника Већа националног ослобођења Хрватске и за члана Президијума антифашистичког већа комитета националног ослобођења. Добро познати хрватски вајар, Антун Аугустинчић, потпредседник Антифашистичког већа комитета за национално ослобођење, пре него што се придружио партизанском покрету, направио је бисту Павелића која је масовно приказивана у фашистичкој штампи.
,,Партизани нас оптужују за сарадњу са Немцима,“ кажу четници. ,,Али, они не могу да приложе ни један истински случај да је бивши квислинг био примљен у наш покрет, да не говоримо да је био награђен са високим почастима и са важним положајима. Док су у њиховом покрету многи такви елементи.“
* * *
Већ смо указали да оптужбе и противоптужбе у вези сарадње са непријатељем имају мало чега са стварним узроцима грађанског рата у Југославији. Сваки час притисак догађаја ће присилити партизане и четнике да напусте своју крваву борбу и да сарађују једни са другима против заједничког непријатеља. Таквих случајева је било у лето 1943. у Црној Гори. И како смо већ навели, четници и партизани су се борили раме уз раме у одбрани Сплита против у септембру 1943.
Неколико покушаја да се дође до споразумевања је учињено, али они су се увек распадали: или су четници оптуживали партизане за издају, или су партизани оптуживали четнике за издају. Тито тврди да је он предузео иницијативу да се организују три састанка са Михаиловићем крајем 1941. Са друге стране, Михаиловић тврди да је чак и 23. децембра 1943. понудио бригадном генералу Армстронгу и пуковнику Бејлију следећи предлог:
,,Желим да учиним све да спречим грађански рат. Предлажем да се моји и Титови делегати сретну негде у Санџаку. Пошто сам имао жалосно искуство у вези са часном речи партизанске команде, желим да ови преговори буду вођени од стране Британске војне мисије.“ (Њујорк Тајмс, 6. август 1944.)
У одговору на питање које му је дописник Њујорк Тајмса поставио, Михаиловић је такође изјавио да је спреман да се потчини команди југословенског генерала који би био прихватљив и за Тита и за њега.
Да се иде у политичке разлике међу партизанима и четницима, захтевало би засебан чланак. Партизани су рекли да се Михаиловић залагао за диктатуру, док се Тито залагао за демократију. Четници су рекли да се Тито залагао за диктатуру, док се Михаиловић залагао за демократију. У процени ових тврдњи, потребно је прво разумети да се концепције демократије широко разликују. Наши руски савезници, на пример, су навикли да говоре о Совјетском Савезу као о политичкој демократији. За народе западних демократија, реч ,,демократија“ значи право најскромнијег радника да критикује главешине државе, и право народа да бира своје представнике у слободном изборном такмичењу. У Совјетском Савезу је узето здраво за готово да нико не критикује главешине државе, док је у избору за Врховни Совјет само један званични кандидат за сваку изборну јединицу, који скоро неизоставно добија 98-100% гласова. Совјетски Савез има можда врлина које мањкају западним демократијама, али право народа да бира своје представнике у јавној изборној трци није једна од њих.
Тито је јасно рекао да ће демократија коју он предлаже бити заснована пре на совјетској ,,демократији“ него на британској демократији. У изборима који су били одржани у ослобођеним крајевима Југославије био је само по један кандидат, кандидат Већа народног ослобођења, и према званичним извештајима, ова гласања су такође била врло близу 100-процентном броју. Тито се још обавезао да че наставити једнопартијски систем, са образложењем да Веће народног ослобођења представља све елементе у земљи, и да је зато изборна трка непотребна.
Насупрот томе, ,,демократија“ коју је замислио Михаиловић је скупштинска демократија према ,,једнаким правима за све политичке партије, укључујући и Комунистичку партију“. (Њујорк Тајмс 6. августа 1943.) Неко наравно може да оптужи Михаиловића за непоштеност. Али, то ни на кој начин не поништава разлику између декларисаних намера Михаиловића и декларисаних намера Тита.
* * *
Дотакли смо се политичких разлика само овлаш, јер је основна сврха овог чланка да се бави оптужбама да су Михаиловић и четници били плаћеници Немаца. Не ради се о одбрани Михаиловића као појединца. Много је хиљада Срба у Југословенским снагама у Европи и Африци који још увек виде Михаиловића а не Тита као свог вођу. У самој Југославији, а посебно у Србији, има неких стотине хиљада људи који сматрају Михаиловића за свог националног хероја и који, пошто су и сами узели учешћа у борби против Немаца под командом Михаиловића, остају потпуно непромењених убеђења, уз сву пропаганду против њега. Овде је реч о одбрани свих тих људи – многих хиљада у Југословенским снагама који не могу да дозволе себи да напусте Михаиловића ради Тита, многих хиљада четника који су још увек заробљени у немачким концентрационим логорима, и стотинама хиљада Југословена који су се храбро борили против Немаца у војсци генерала Михаиловића или у покрету отпора који је подржавао војску – овај чланак је написан у одбрану свих њих. Они можда не виде сасвим исто као Тито начин на који би требало водити борбу за национално ослобођење. Али, без обзира на све њихове слабости, они су били верни и вредни савезници. И они нису сарађивали са Немцима.
Са енглеског превео: Бранко Петровићhttp://www.pogledi.rs/istina-o-mihailovicu-britanski-clanak-iz-januara-1945/
Нема коментара:
Постави коментар