Равногорска Културна група из Ивањице, на приредби у Приличком кисељаку 25. јуна 1944. године. У средини, у народној ношњи и са шајкачом, поручник Тихомир Луковић са будућом супругом (лево од њега; 2000. године обоје су живели у Чачку). Први с лева доле је Тихомиров брат Мишко, секретар команде Среза моравичког (робијао после рата, умро у Ивањици 1998)
Већ крајем 1941. године у Крагујевцу и околним селима жене, сестре, ћерке и мајке стрељаних у Шумарицама основале су организацију Црне шамије. Главне организаторке биле су Рада Божић из Бадњевца, ћерка стрељаног проте Андре Божића, и сестре Вера и Рада Сарамандић. Веза са четничким покретом био је поручник Новица Лукић из оближњег села Шљивовац. Чланице Црних шамија прикупљале су и тајно односиле четницима лекове и санитетски материјал, обављале су курирску службу, преносиле оружје, итд. “У њиховој организацији су младе сељанке свакодневно долазиле из села у варош, са корпама намирница на пијац, али најчешће са информацијама из шумских штабова, а враћале се у село са завојима и лековима, са средствима за одржавање хигијене“. (Иначе, Немци и љотићевци су забрањивали истицање црних барјака и ношење црних марама (шамија)< омладину, силом увршћену у Радну службу, приморавали су да пева док се враћала са разних послова.)47
Мајор Павле Ђуришић, командант Лимско-санџачких четничких одреда, наредио је 17. децембра 1942. да се у четнички покрет уврсти предратно Друштво “Црвени крст“, претежно састављено од жена. Превасходни задатак огледао се у сакупљању помоћи “искључиво националним лицима“, било у ратном заробљеништву или на терену, која се налазе “у тешком материјалном стању“. Председница Друштва Дивна Вековић сарађивала је са шефом санитета Лимско-санџачких одреда, др Зарубицом.48
На територији Динарске четничке области 8. јула 1942. године основана је организација под називом Женска четничка акција. Како је приликом оснивања рекао војвода Ђујић, четницима-борцима потребна је “и женска помоћ у њиховој борби за ослобођење“. Конкретно, Ђујић је говорио о помоћи “у неговању рањених и спремању и шивењу одјеће за четнике“. Тако су основане две секције: секција болничарки (одмах се јавило 25 жена и девојака) и секција за шивење. Председница Женске четничке акције била је Вукосава Боглић, а секретарица Милка Синобад.
На територији Кладањске бригаде Зеничког корпуса почетком јануара 1943. године основано је Друштво Косовка девојка, са задатком да “држи предавања у духу Равногорског покрета“.
Планско организовање жена на читавој територији уследило је после Дражине наредбе од 18. августа 1943, која гласи:
Где год имате могућности у свима варошима образујте секције Југословенских жена у Отаџбини, са циљем пропаганде Равногорског покрета. Кад будете образовали даћемо даље инструкције. Ове секције припадају Равногорском покрету. Где год можете образујте ове секције по селима.
Детаљна упутства послата су крајем 1943, када нова организација добија име Југословенска организација равногорки (ЈУОРА). Дражина идеја била је да се активирају сва постојећа (предратна) женска друштва, “која имају, било по својој сврси, било по своме саставу, национално обележје или теже да послуже општој националној ствари у овим тешким временима“. Поред ових друштава, задатак ЈУОРА био је да окупи “и сав женски свет који национално мисли и осећа“. Како је највише женских друштава било у Београду, Дража у наставку пише:
Земљу и народ ваља да поведе Београд, као и увек, и то онај бољи, онај национални, онај честити и патриотски Београд, онај што ју је повео 1912. године за ослобођење колевке Српства – Јужне Србије и освећење Косова, онај што ју је повео 1914. године за ослобођење Босне и Херцеговине, Војводине, Срема, Лике, Кордуна и Далмације…
Београдска женска удружења добила су задатак да одаберу погодна лица, “преко којих ће ступити у везу са друштвима и организацијама у целој земљи“. Као задаци равногорки наведени су “подизање националне свести, васпитавање деце, побољшање социјалног положаја и подизање друштвене правде, сестринска помоћ и држање пред непријатељем“. Свако женско друштво је уз стари назив добило бројчану шифру. Ових друштава је иначе у оно доба било веома много: Коло српских сестара (број 101), Српска мајка (201), Кнегиња Зорка (301), Кнегиња Љубица (401), Женска секција “Фидака“ (501), Академски образоване жене (601), Мајка Јевросима (701), Жене лекари (801), Жене професори (901), Жене учитељице (1001), Жене телефонисткиње и поштарке (151) и Жене Црвеног крста (251).
Секције ЈУОРА основане су у многим местима. Чланице су се углавном бавиле пропагандним активностима, као и сакупљањем новца, одеће, обуће и санитетског материјала за покрет.
Оснивање нове организације, под именом Женска равногорска организација санитета (ЖРОС), Дража наређује 18. јануара 1944. године. Овде је санитетска служба стављена испред пропаганде, али су као задаци ипак наведени и “подизање културе и националне свести у народу“. Док је ЈУОРА припадала Равногорском покрету, ЖРОС се налазио у оквиру војне организације, тј. под командом Врховне команде и месних команди корпуса и бригада. За женску омладину држани су санитетски курсеви и потом је окупљана у санитетске јединице. Женске санитетске јединице припајане су позадинским болницама, док су са борбеним јединицама ишли лекари и болничари мушкарци.
Примера ради, шеф санитета Рудничког корпуса др Вељко Бујан у извештају о стању санитета и раду ЖРОС-а, наводи:
Сем лекара сарађују два санитетска помоћника и једна екипа од 20 болничара и девет екипа сестара самарићанки у укупном броју 86 свршених ученица самарићанских курсева. Пре два месеца почео је рад на организовању самарићанских курсева, иницијативом и под личним вођством шефа санитета Рудничког корпуса и то најпре у месту Белановица, где су одржана четири курса и тако створене четири екипе од по осам чланица.
А о раду ЖРОС-а у Делиградском корпусу, командант ове јединице мајор Властимир Весић извештавао је Дражу 10. маја 1944. године:
Женске равногорске секције развијају се сјајно! Поред болничарских курсева и курса за израду застава, значки, амблема, развија (се) сад пропагандни курс, који ће за недељу дана издати свој први штампани лист жена у нашој организацији. Са правом могу да кажем да је ЖРОС стала сјајно и чврсто на своје ноге.
Равногорке су такође организовано плеле рукавице, џемпере, вунене чарапе, итд, а имале су успеха и у обавештајној и контраобавештајној служби. Занимљив је пример илегалног 4. београдског корпуса, у чијем ЖРОС-у се налазила и једна Немица, Грета Финци, која је два пута донела обавештајне податке о кретању немачких моторизованих трупа и плановима одбране Београда.
У местима где се налазио окупатор организација је била тајна, а задаци слични као за Југословенску организацију равногорки. У једној наредби за равногорке-илегалке поред осталог се каже: “Сваки сусрет и сваки скуп (жур, школски састанак, и др) искористити и опрезно истицати националну свест и задатак ЖРОС. Тако придобијати тајно женску омладину и уводити у организацију“.
Као једна од главних организаторки жена помиње се професорка Анђа Лалатовић, супруга потпуковника Мирка Лалатовића, која је током окупације живела у Банату, као и Јелена Ђорић, удовица капетана Душана Ђорића. Дража је 15. јула 1944. наредио Јелени Ђорић да “организује једну групу школованих девојака са села“ и да са њима одржи низ зборова ради проширења и побољшања организације. (Јелена Ђорић, девојачко Калабић, рођена је у Њујорку, а преминула је у Аустралији, у дубокој старости, као чувена монахиња.) Позната по надахнутим и емотивним говорима била је Рада Божић, иначе талентована песникиња, коју је народ прозвао – Златоуста.
Током рата, под немачком окупацијом, као и непосредно после рата, под комунистима, затвори су били препуни пркосних равногорки. Само у Забели код Пожаревца комунисти су држали близу 3.000 равногорки. Једна од њих, Милка Баковић Радосављевић, у својим мемоарима опширно је описала затворске патње. Овде, у Забели, комунисти су убили Љубинку Јанковић, равногорку из Врњачке Бање. Рада Божић је успела да побегне и дуго се скривала, али је поново ухваћена и убијена на непознатом месту. Даницу Ивковић, ћерку доктора Ивковића из Алексинца, свршену матуранткињу гимназије, комунисти су стрељали на Бубњу код Ниша. Била је председница ЖРОС-а Делиградског корпуса.
Мајор Павле Ђуришић, командант Лимско-санџачких четничких одреда, наредио је 17. децембра 1942. да се у четнички покрет уврсти предратно Друштво “Црвени крст“, претежно састављено од жена. Превасходни задатак огледао се у сакупљању помоћи “искључиво националним лицима“, било у ратном заробљеништву или на терену, која се налазе “у тешком материјалном стању“. Председница Друштва Дивна Вековић сарађивала је са шефом санитета Лимско-санџачких одреда, др Зарубицом.48
На територији Динарске четничке области 8. јула 1942. године основана је организација под називом Женска четничка акција. Како је приликом оснивања рекао војвода Ђујић, четницима-борцима потребна је “и женска помоћ у њиховој борби за ослобођење“. Конкретно, Ђујић је говорио о помоћи “у неговању рањених и спремању и шивењу одјеће за четнике“. Тако су основане две секције: секција болничарки (одмах се јавило 25 жена и девојака) и секција за шивење. Председница Женске четничке акције била је Вукосава Боглић, а секретарица Милка Синобад.
На територији Кладањске бригаде Зеничког корпуса почетком јануара 1943. године основано је Друштво Косовка девојка, са задатком да “држи предавања у духу Равногорског покрета“.
Планско организовање жена на читавој територији уследило је после Дражине наредбе од 18. августа 1943, која гласи:
Где год имате могућности у свима варошима образујте секције Југословенских жена у Отаџбини, са циљем пропаганде Равногорског покрета. Кад будете образовали даћемо даље инструкције. Ове секције припадају Равногорском покрету. Где год можете образујте ове секције по селима.
Детаљна упутства послата су крајем 1943, када нова организација добија име Југословенска организација равногорки (ЈУОРА). Дражина идеја била је да се активирају сва постојећа (предратна) женска друштва, “која имају, било по својој сврси, било по своме саставу, национално обележје или теже да послуже општој националној ствари у овим тешким временима“. Поред ових друштава, задатак ЈУОРА био је да окупи “и сав женски свет који национално мисли и осећа“. Како је највише женских друштава било у Београду, Дража у наставку пише:
Земљу и народ ваља да поведе Београд, као и увек, и то онај бољи, онај национални, онај честити и патриотски Београд, онај што ју је повео 1912. године за ослобођење колевке Српства – Јужне Србије и освећење Косова, онај што ју је повео 1914. године за ослобођење Босне и Херцеговине, Војводине, Срема, Лике, Кордуна и Далмације…
Београдска женска удружења добила су задатак да одаберу погодна лица, “преко којих ће ступити у везу са друштвима и организацијама у целој земљи“. Као задаци равногорки наведени су “подизање националне свести, васпитавање деце, побољшање социјалног положаја и подизање друштвене правде, сестринска помоћ и држање пред непријатељем“. Свако женско друштво је уз стари назив добило бројчану шифру. Ових друштава је иначе у оно доба било веома много: Коло српских сестара (број 101), Српска мајка (201), Кнегиња Зорка (301), Кнегиња Љубица (401), Женска секција “Фидака“ (501), Академски образоване жене (601), Мајка Јевросима (701), Жене лекари (801), Жене професори (901), Жене учитељице (1001), Жене телефонисткиње и поштарке (151) и Жене Црвеног крста (251).
Секције ЈУОРА основане су у многим местима. Чланице су се углавном бавиле пропагандним активностима, као и сакупљањем новца, одеће, обуће и санитетског материјала за покрет.
Оснивање нове организације, под именом Женска равногорска организација санитета (ЖРОС), Дража наређује 18. јануара 1944. године. Овде је санитетска служба стављена испред пропаганде, али су као задаци ипак наведени и “подизање културе и националне свести у народу“. Док је ЈУОРА припадала Равногорском покрету, ЖРОС се налазио у оквиру војне организације, тј. под командом Врховне команде и месних команди корпуса и бригада. За женску омладину држани су санитетски курсеви и потом је окупљана у санитетске јединице. Женске санитетске јединице припајане су позадинским болницама, док су са борбеним јединицама ишли лекари и болничари мушкарци.
Примера ради, шеф санитета Рудничког корпуса др Вељко Бујан у извештају о стању санитета и раду ЖРОС-а, наводи:
Сем лекара сарађују два санитетска помоћника и једна екипа од 20 болничара и девет екипа сестара самарићанки у укупном броју 86 свршених ученица самарићанских курсева. Пре два месеца почео је рад на организовању самарићанских курсева, иницијативом и под личним вођством шефа санитета Рудничког корпуса и то најпре у месту Белановица, где су одржана четири курса и тако створене четири екипе од по осам чланица.
А о раду ЖРОС-а у Делиградском корпусу, командант ове јединице мајор Властимир Весић извештавао је Дражу 10. маја 1944. године:
Женске равногорске секције развијају се сјајно! Поред болничарских курсева и курса за израду застава, значки, амблема, развија (се) сад пропагандни курс, који ће за недељу дана издати свој први штампани лист жена у нашој организацији. Са правом могу да кажем да је ЖРОС стала сјајно и чврсто на своје ноге.
Равногорке су такође организовано плеле рукавице, џемпере, вунене чарапе, итд, а имале су успеха и у обавештајној и контраобавештајној служби. Занимљив је пример илегалног 4. београдског корпуса, у чијем ЖРОС-у се налазила и једна Немица, Грета Финци, која је два пута донела обавештајне податке о кретању немачких моторизованих трупа и плановима одбране Београда.
У местима где се налазио окупатор организација је била тајна, а задаци слични као за Југословенску организацију равногорки. У једној наредби за равногорке-илегалке поред осталог се каже: “Сваки сусрет и сваки скуп (жур, школски састанак, и др) искористити и опрезно истицати националну свест и задатак ЖРОС. Тако придобијати тајно женску омладину и уводити у организацију“.
Као једна од главних организаторки жена помиње се професорка Анђа Лалатовић, супруга потпуковника Мирка Лалатовића, која је током окупације живела у Банату, као и Јелена Ђорић, удовица капетана Душана Ђорића. Дража је 15. јула 1944. наредио Јелени Ђорић да “организује једну групу школованих девојака са села“ и да са њима одржи низ зборова ради проширења и побољшања организације. (Јелена Ђорић, девојачко Калабић, рођена је у Њујорку, а преминула је у Аустралији, у дубокој старости, као чувена монахиња.) Позната по надахнутим и емотивним говорима била је Рада Божић, иначе талентована песникиња, коју је народ прозвао – Златоуста.
Током рата, под немачком окупацијом, као и непосредно после рата, под комунистима, затвори су били препуни пркосних равногорки. Само у Забели код Пожаревца комунисти су држали близу 3.000 равногорки. Једна од њих, Милка Баковић Радосављевић, у својим мемоарима опширно је описала затворске патње. Овде, у Забели, комунисти су убили Љубинку Јанковић, равногорку из Врњачке Бање. Рада Божић је успела да побегне и дуго се скривала, али је поново ухваћена и убијена на непознатом месту. Даницу Ивковић, ћерку доктора Ивковића из Алексинца, свршену матуранткињу гимназије, комунисти су стрељали на Бубњу код Ниша. Била је председница ЖРОС-а Делиградског корпуса.
47 С. Ћировић, Гружа у четницима, 166-168.
48 Овај и наредни цитати у овом поглављу: П. Милошевић, Равногорска омладина у покрету ђенерала Михаиловића 1941-1945, 107-118.
48 Овај и наредни цитати у овом поглављу: П. Милошевић, Равногорска омладина у покрету ђенерала Михаиловића 1941-1945, 107-118.
М. Самарџић, Генерал Дража Михаиловић и општа историја четничког покрета, 4. том, Крагујевац, 2008, стране 42-46.
Нема коментара:
Постави коментар