Потпис са фалсификованог извештаја
Потпис са једног Ђуришићевог оригиналног извештаја
У књизи “Геноцид над муслиманима“ наведени су спискови жртава за већи део области у којима су четници убијали муслиманске цивиле. Што се тиче осталих крајева, Дедијер и Милетић су се задовољили цитирањем оптужнице против Драже из 1946. године. Далеко највећи број жртава, ван објављених спискова, овде се наводи за Бјелопољски срез. У оптужници пише да су “јануара 1943. године четници Павла Ђуришића убили у срезу Бјелопољском око 400 мушкараца и око 1.000 жена и деце муслиманске вероисповести“. Дедијер и Милетић цитирају оптужницу у вези још једног случаја:
У фебруару 1943. године четници под командом Захарија Остојића, Петра Баћовића, Павла Ђуришића, Воје Лукачевића, Вука Калаитовића и других, у срезовима Пљеваљском, Чајничком и Фочанском заклали су 1.200 мушкараца и 8.000 стараца, жена и деце и опљачакали па потом спалили 2.000 домова.195
Као доказни материјал наведена су два извештаја, која се приписују мајору Павлу Ђуришићу, команданту Лимско-санџачких четничких одреда. У првом, од 10. јануара 1943, поред осталог се каже:
“Акција на десној обали Лима у срезу Бјелопољском завршена је…
Жртве: Муслимана бораца око 400
Жена и деце око . . . . 1.000
Наше жртве: 14 мртвих и 26 рањених од којих три жене…
Морал код нашег народа са овом борбом је нарочито подигнут на великој висини. Са овом борбом је нарочито подигнут углед организације код народа као моћне и јаке, јер је ова борба завршена тако рећи у једном дану иако је непријатељ био скоро раван нашим снагама, као и зато, што је народ јасно приметио, да окупатор није смео да интервенише на страну муслимана, како је то до сада стално испољавано.
Морал код муслимана је потпуно опао. Једно село на левој обали Лима (с. Кукоље) било је понудило предају оружја, али сам одбио да примим оружје из чисто политичких разлога како би и Италијанима ставио до знања, да желим да се сукоб локализује као и да народ жели мир са свима који хоће мир (пошто је ово село било увек мирно). Поред тога они муслимани, који су са нама још из раније желели сарадњу ступили су у сукоб и свађу са онима, који су до сада нападали наш живаљ.
Италијани првог дана борбе (6 – 1 -) покушали су да интервенишу. Међутим из Колашина сам јавио депешом да ћу ја лично локализовати сукоб, у противном да ће бити нападнуте и италијанске трупе од самог народа. Ради тога нису смели ни интервенисати.
По моме доласку на терен, поново су хтели да интервенишу и били су чак извели и артиљерију, али када сам им рекао, да ћу ја стати на страну народа и отворено ступити у сукоб са њима ако буду потпомагали муслимане, одустали су од те намере. Две чете Италијана биле су изашле одмах да интервенишу у корист муслимана, али су наши већ по утврђеном плану припуцали на њих и убили су једног Италијана, а ранили три и одмах су се повукли с тим, што за жртве нису давали никаквог приговора…“196
Други документ приписан Ђуришићу наводно је послат Дражи 13. фебруара 1943. године. Ту поред осталог стоји:
“Акција у Пљеваљском, Чајничком и Фочанском срезу противу муслимана извршена је.
Операције су изведене тачно по наређењу и задатој заповести…
Наши одреди 7. овог месеца у току ноћи, већ су избили на р. Дрину, те су борбе закључно са тим даном биле углавном завршене, а затим је настало чишћење ослобођење територије. Сва муслиманска села у три поменута среза су потпуно спаљена тако, да ниједан њихов дом није остао читав.
Сва имовина је уништена сем стоке, жита и сена… Наређено је и предвиђено прикупљање људске и сточне хране у одређеним местима… као и ради спровођења и учвршћивања организације на ослобођеној територији.
За време операција се приступило потпуном уништавању муслиманског живља без обзира на пол и године старости.
Жртве. – Наше укупне жртве су биле 22 мртва од којих 2 несретним случајем и 32 рањена.
Код муслимана око 1.200 бораца и до 8.000 осталих жртава: жена, стараца и деце…
Поседање ослобођене територије. – За команданта зоне и свих јединица на истој до извршења организације одредио сам капетана прве класе Лукачевића Војина…
Морал: код наших јединица био је у сваком погледу изврстан и на веома високом ступњу. Херојски подухвати сваког појединца и читавих јединица са својим старешинама су у свакој ситуацији доказали видног изражаја и заслужују сваку похвалу…
Интервенција окупатора из Пљеваља и Чајнича састојала се само у томе – заштита и обезбеђење њихових гарнизона од опасности услеђења нашега напада.“197
У фебруару 1943. године четници под командом Захарија Остојића, Петра Баћовића, Павла Ђуришића, Воје Лукачевића, Вука Калаитовића и других, у срезовима Пљеваљском, Чајничком и Фочанском заклали су 1.200 мушкараца и 8.000 стараца, жена и деце и опљачакали па потом спалили 2.000 домова.195
Као доказни материјал наведена су два извештаја, која се приписују мајору Павлу Ђуришићу, команданту Лимско-санџачких четничких одреда. У првом, од 10. јануара 1943, поред осталог се каже:
“Акција на десној обали Лима у срезу Бјелопољском завршена је…
Жртве: Муслимана бораца око 400
Жена и деце око . . . . 1.000
Наше жртве: 14 мртвих и 26 рањених од којих три жене…
Морал код нашег народа са овом борбом је нарочито подигнут на великој висини. Са овом борбом је нарочито подигнут углед организације код народа као моћне и јаке, јер је ова борба завршена тако рећи у једном дану иако је непријатељ био скоро раван нашим снагама, као и зато, што је народ јасно приметио, да окупатор није смео да интервенише на страну муслимана, како је то до сада стално испољавано.
Морал код муслимана је потпуно опао. Једно село на левој обали Лима (с. Кукоље) било је понудило предају оружја, али сам одбио да примим оружје из чисто политичких разлога како би и Италијанима ставио до знања, да желим да се сукоб локализује као и да народ жели мир са свима који хоће мир (пошто је ово село било увек мирно). Поред тога они муслимани, који су са нама још из раније желели сарадњу ступили су у сукоб и свађу са онима, који су до сада нападали наш живаљ.
Италијани првог дана борбе (6 – 1 -) покушали су да интервенишу. Међутим из Колашина сам јавио депешом да ћу ја лично локализовати сукоб, у противном да ће бити нападнуте и италијанске трупе од самог народа. Ради тога нису смели ни интервенисати.
По моме доласку на терен, поново су хтели да интервенишу и били су чак извели и артиљерију, али када сам им рекао, да ћу ја стати на страну народа и отворено ступити у сукоб са њима ако буду потпомагали муслимане, одустали су од те намере. Две чете Италијана биле су изашле одмах да интервенишу у корист муслимана, али су наши већ по утврђеном плану припуцали на њих и убили су једног Италијана, а ранили три и одмах су се повукли с тим, што за жртве нису давали никаквог приговора…“196
Други документ приписан Ђуришићу наводно је послат Дражи 13. фебруара 1943. године. Ту поред осталог стоји:
“Акција у Пљеваљском, Чајничком и Фочанском срезу противу муслимана извршена је.
Операције су изведене тачно по наређењу и задатој заповести…
Наши одреди 7. овог месеца у току ноћи, већ су избили на р. Дрину, те су борбе закључно са тим даном биле углавном завршене, а затим је настало чишћење ослобођење територије. Сва муслиманска села у три поменута среза су потпуно спаљена тако, да ниједан њихов дом није остао читав.
Сва имовина је уништена сем стоке, жита и сена… Наређено је и предвиђено прикупљање људске и сточне хране у одређеним местима… као и ради спровођења и учвршћивања организације на ослобођеној територији.
За време операција се приступило потпуном уништавању муслиманског живља без обзира на пол и године старости.
Жртве. – Наше укупне жртве су биле 22 мртва од којих 2 несретним случајем и 32 рањена.
Код муслимана око 1.200 бораца и до 8.000 осталих жртава: жена, стараца и деце…
Поседање ослобођене територије. – За команданта зоне и свих јединица на истој до извршења организације одредио сам капетана прве класе Лукачевића Војина…
Морал: код наших јединица био је у сваком погледу изврстан и на веома високом ступњу. Херојски подухвати сваког појединца и читавих јединица са својим старешинама су у свакој ситуацији доказали видног изражаја и заслужују сваку похвалу…
Интервенција окупатора из Пљеваља и Чајнича састојала се само у томе – заштита и обезбеђење њихових гарнизона од опасности услеђења нашега напада.“197
Први од ова два извештаја заиста је написао Ђуришић, што се види како по стилу, тако и по наведеним цифрама, које су код њега увек биле претерано високе када је реч о другој страни. Сопствене губитке Ђуришић је наводио тачно, или макар приближно тачно, тј. у овим борбама вероватно је заиста погинуло 14 и рањено 26 његових људи. У складу са тим губицима могу се проценити и губици муслимана, и то на неколико десетина погинулих и нешто више рањених бораца. Исто тако, број убијених цивила вишеструко је мањи од 1.000. Из документа се уочава да циљ напада није био да се униште муслимани, већ да се пацификује долина Лима. Овде су муслимани, које су помагали и хушкали Италијани, већ месецима нападали српска села, спаљивали их и убијали цивиле. Четници су то дуго покушавали да осујете преговорима и са Италијанима и са муслиманима. И у току самих борби преговори су настављени, а муслиманима у селу Кукоље, које је “било увек мирно“, Ђуришић је оставио оружје.
О догађајима који су довели до напада на муслимане у долини Лима 6. јануара 1943, говори и извештај четничке обавештајне службе од 22. октобра 1942, у коме се поред осталог каже:
“Осман Растодер, Ћазим Силајић, хоџа Ровчанин и хоџа Пачариз ових дана извршили су нападе на одреде Раде Корде, попалили више српских села и борба по сазнању још траје… При нападу муслимана на Рада Корду и његове четнике извршен је напад и на Ћаловића клисуру и у овом нападу су по сазнању учествовали и Италијани.
Према догађајима који се сада одигравају у Санџаку, тенденција је муслиманских првака да се униште сва српска села и истерају Срби из зоне: Бистрица – Првско – Пећарска – Захумска и Ћаловиће. На тај начин потпуно би потиснули наш утицај из Санџака и везали се делови муслимански око Бродарева, Пријепоља и Нове Вароши са онима у околини Сјенице и даље са Метохијом и Албанијом.“198
У документу још стоји да се комунисти слободно крећу територијом под контролом муслимана и да им ови чак пружају подршку. Због злочина над Србима Немци су касније ухапсили хоџу Пачариза. Слична ситуација била је и у другим срезовима ове области, како у вези непрекидних напада муслимана на српска села, тако и по питању њихове сарадње са комунистима. Највише успеха муслимани су имали у Чајничком срезу, који су до краја децембра 1942. године потпуно освојили, пошто су разбили Дрински корпус.
Извештај од 13. фебруара је фалсификат, што се такође види и по стилу и по садржају.
Прво, док је Ђуришић користио црногорске локализме, попут “на страну муслимана“, уместо “на страни муслимана“, или “из раније“, уместо “од раније“, у овом тексту има доста кроатизама: “Да би се спречио сваки повраћај“, “на веома високом ступњу“, “доказали видног изражаја“, “од опасности услеђења нашега напада“… Ово говори да је фалсификатор био хрватске националности.
Друго, у Ђуришићевим текстовима никада нема толико кратких пасуса, односно нових редова, и уопште његове реченице су дуже.
Треће, Ђуришић не би написао “7. овог месеца“, јер се тада по правопису иза редног броја није писала тачка. У четничким документима обично стоји “7-ог о м“, “7 фебруара“, “7 – ИИ“, и сл. Међутим, тачку иза редних бројева видимо у документима “Независне Државе Хрватске“, што указује да је фалсификатор током рата припадао њеним формацијама.
Четврто, тога дана, 13. фебруара 1943. године, Ђуришић се налазио код Драже, у његовом штабу у село Горње Липово код Колашина, а не “на положају“, како је овде наведено. Не само што није писао извештаје о убиствима муслимана, већ је Дража мајору Захарију Остојићу 13. фебруара пренео следећу његову поруку: “Павле наређује својима да муслимане тамо не дирају“.199
Пето, линија командовања није била таква да је Ђуришић наређивао Лукачевићу. Лукачевићу је наређивао Остојић, а наредио му је да хита према Неретви, што је он и учинио. Остојић је известио Дражу 16. фебруара да је Лукачевић стигао до његовог штаба, који се налазио у Калиновику.200
Шесто, Ђуришић не би погрешно навео Лукачевићево име, јер је знао да се он зове Војислав, а не Војин. Лукачевићев чин и име никада није наводио овако формално, већ би написао само “Воја“.
Седмо, Ђуришић није користио термине “командант зоне“ и “ослобођена територија“, који су иначе уобичајени код комуниста. Такође, рекао би “јуначки“, а не “херојски“< управо су комунисти јунаке заменили херојима, што због опонашања сличне руске речи (герој), што због избегавања термина из српске војничке традиције (јунак, јунаци).
Осмо, наређења и заповести на која се овај извештај позива, а на која се упућује у фусноти, нису гласила да се приступи “потпуном уништавању муслиманског живља без обзира на пол и године старости“, већ је, као што смо видели, Ђуришић нагласио: “?ене и децу не убијати“.
Девето, у списковима жртава у Пљеваљском, Чајничком и Фочанском срезу, и поред њихових увећавања, за цели рат наведено је знатно мање од 8.000 цивила. И иначе не би било могуће да се у планинској области, завејаној снегом, у тако кратком року убије 1.200 бораца и 8.000 цивила и притом да се запале све куће у три среза.
У овом нападу на усташе, који је трајао од 4. до 7. фебруара 1943. године, учествовало је 4.900 четника, из састава Оперативних јединица Лимско-санџачких четничких одреда, 1. и 2. милешевског, Дурмиторског и Дринског корпуса.201
Комунистима су, дакле, недостајала четничка документа усташког карактера – “За време операција се приступило потпуном уништавању муслиманског живља без обзира на пол и године старости“ – и они су то покушали да реше ангажујући неког бившег усташу да начини овај фалсификат.
О догађајима који су довели до напада на муслимане у долини Лима 6. јануара 1943, говори и извештај четничке обавештајне службе од 22. октобра 1942, у коме се поред осталог каже:
“Осман Растодер, Ћазим Силајић, хоџа Ровчанин и хоџа Пачариз ових дана извршили су нападе на одреде Раде Корде, попалили више српских села и борба по сазнању још траје… При нападу муслимана на Рада Корду и његове четнике извршен је напад и на Ћаловића клисуру и у овом нападу су по сазнању учествовали и Италијани.
Према догађајима који се сада одигравају у Санџаку, тенденција је муслиманских првака да се униште сва српска села и истерају Срби из зоне: Бистрица – Првско – Пећарска – Захумска и Ћаловиће. На тај начин потпуно би потиснули наш утицај из Санџака и везали се делови муслимански око Бродарева, Пријепоља и Нове Вароши са онима у околини Сјенице и даље са Метохијом и Албанијом.“198
У документу још стоји да се комунисти слободно крећу територијом под контролом муслимана и да им ови чак пружају подршку. Због злочина над Србима Немци су касније ухапсили хоџу Пачариза. Слична ситуација била је и у другим срезовима ове области, како у вези непрекидних напада муслимана на српска села, тако и по питању њихове сарадње са комунистима. Највише успеха муслимани су имали у Чајничком срезу, који су до краја децембра 1942. године потпуно освојили, пошто су разбили Дрински корпус.
Извештај од 13. фебруара је фалсификат, што се такође види и по стилу и по садржају.
Прво, док је Ђуришић користио црногорске локализме, попут “на страну муслимана“, уместо “на страни муслимана“, или “из раније“, уместо “од раније“, у овом тексту има доста кроатизама: “Да би се спречио сваки повраћај“, “на веома високом ступњу“, “доказали видног изражаја“, “од опасности услеђења нашега напада“… Ово говори да је фалсификатор био хрватске националности.
Друго, у Ђуришићевим текстовима никада нема толико кратких пасуса, односно нових редова, и уопште његове реченице су дуже.
Треће, Ђуришић не би написао “7. овог месеца“, јер се тада по правопису иза редног броја није писала тачка. У четничким документима обично стоји “7-ог о м“, “7 фебруара“, “7 – ИИ“, и сл. Међутим, тачку иза редних бројева видимо у документима “Независне Државе Хрватске“, што указује да је фалсификатор током рата припадао њеним формацијама.
Четврто, тога дана, 13. фебруара 1943. године, Ђуришић се налазио код Драже, у његовом штабу у село Горње Липово код Колашина, а не “на положају“, како је овде наведено. Не само што није писао извештаје о убиствима муслимана, већ је Дража мајору Захарију Остојићу 13. фебруара пренео следећу његову поруку: “Павле наређује својима да муслимане тамо не дирају“.199
Пето, линија командовања није била таква да је Ђуришић наређивао Лукачевићу. Лукачевићу је наређивао Остојић, а наредио му је да хита према Неретви, што је он и учинио. Остојић је известио Дражу 16. фебруара да је Лукачевић стигао до његовог штаба, који се налазио у Калиновику.200
Шесто, Ђуришић не би погрешно навео Лукачевићево име, јер је знао да се он зове Војислав, а не Војин. Лукачевићев чин и име никада није наводио овако формално, већ би написао само “Воја“.
Седмо, Ђуришић није користио термине “командант зоне“ и “ослобођена територија“, који су иначе уобичајени код комуниста. Такође, рекао би “јуначки“, а не “херојски“< управо су комунисти јунаке заменили херојима, што због опонашања сличне руске речи (герој), што због избегавања термина из српске војничке традиције (јунак, јунаци).
Осмо, наређења и заповести на која се овај извештај позива, а на која се упућује у фусноти, нису гласила да се приступи “потпуном уништавању муслиманског живља без обзира на пол и године старости“, већ је, као што смо видели, Ђуришић нагласио: “?ене и децу не убијати“.
Девето, у списковима жртава у Пљеваљском, Чајничком и Фочанском срезу, и поред њихових увећавања, за цели рат наведено је знатно мање од 8.000 цивила. И иначе не би било могуће да се у планинској области, завејаној снегом, у тако кратком року убије 1.200 бораца и 8.000 цивила и притом да се запале све куће у три среза.
У овом нападу на усташе, који је трајао од 4. до 7. фебруара 1943. године, учествовало је 4.900 четника, из састава Оперативних јединица Лимско-санџачких четничких одреда, 1. и 2. милешевског, Дурмиторског и Дринског корпуса.201
Комунистима су, дакле, недостајала четничка документа усташког карактера – “За време операција се приступило потпуном уништавању муслиманског живља без обзира на пол и године старости“ – и они су то покушали да реше ангажујући неког бившег усташу да начини овај фалсификат.
ИЗВОРИ:
195 В. Дедијер, А. Милетић. Геноцид над муслиманима, 582.
196 Зборник докумената, том 14, књига 2, 49-52.
197 Зборник докумената, том 14, књига 2, 182-185.
198 АХН, Фонд НОБ, фасцикла 12, док. 25.
199 Зборник докумената, том 14, књига 2, 212.
200 АВИИ, ЧА, К-293, рег. бр. 2\1.
201 Зборник докумената, том 14, књига 2, 141, 121-127.
196 Зборник докумената, том 14, књига 2, 49-52.
197 Зборник докумената, том 14, књига 2, 182-185.
198 АХН, Фонд НОБ, фасцикла 12, док. 25.
199 Зборник докумената, том 14, књига 2, 212.
200 АВИИ, ЧА, К-293, рег. бр. 2\1.
201 Зборник докумената, том 14, књига 2, 141, 121-127.
(Из књиге М. Самарџића “Дража и општа историја четничког покрета“, 14. том, стране 122-144; УНА ПРЕС, Београд, 2009)
Нема коментара:
Постави коментар