Павле Ђуришић

Рођен 9. јула 1907. у Подгорици.Отац му је био учесник Првог и Другог балканског рата. Погинуо је у Првом светском рату на аустријска утврђења на Калиновику. Сахрањен је поред подгоричког храма.Након очеве смрти, о Ђуришићу се старала његова мајка и његов деда.Павле Ђуришић је завршио основну школу у Подгорици. Учитељску школу почео је у Беранама, али при крају друге године прелази у гимназију, полажући шести разред. Ту у Беранама је завршио седми разред гимназије, и тада се одлучио да своју будућност тражи у војничком позиву.

У јесен 1927. године Павле Ђуришић улази у 55 класу Војне академије, из које 1930. године излази као пешадијски потпоручник. Током 1930. и 1931. службује у Сарајеву као водник 10 пешадијског пука Таковског. Његове старешине запажају у њему изванредне способности и амбиције, па га шаљу у Пешадијску официрску школу у Сарајеву, као водника стрељачке чете. Са тог положаја послат је по својој молби у Беране, како би могао помоћи својој мајци.

У 1934. години службовао је у Беранама, прво као поручник - водник батаљона 48 пјешадијског пука, а затим као ађутант. Из те исте војне јединице 1937. полаже капетански испит, а затим постаје командир прве чете тога батаљона.

Када су италијанске трупе упале у Албанију 1939. године, Павле Ђуришић је са својом четом послат у Плав. На Плавском Језеру, Павле није само војник него и дипломата. Вешто се повезује са угледним људима окупиране Албаније. Због тога италијанска команда на његову главу баца уцену од 100.000 динара у сребру.

Априлски рат га затиче га на томе положају. У саставу Комског одреда, под командом генерала Љубе Новаковића, Ћуришић истог дана прелази албанску границу. Уместо брзог продирања ка Скадру, преко источних планина, долази капитулација југословенске војске и крај рата.

Ђуришић у Тринаестојулском устанку

Капетан павле Ђуришић не одлази у заробљеништво, већ тражи да се оружје сакрије и чека погодан тренутак за нови устанак.

Почиње члесто да се сусреће и разговара са виђеним и поузданим грађанима, а нарочито са официрима. Међу њима су капетан били Рудолф Перхинек, капетан Раја Поповић, поручник Мирко Куклић, потпоручник Марко Вуковић, мајор Милорад Јоксимовић и мајор Божо Јоксимовић.

Имао је и разговорте са представницима КПЈ, али се по питању војних формација одмах са њима разишао, јер су они једино желели да створе народну војску што је Ђуриђић одбио. Тако је у Тринаестојулском устанку оперисао са својим снагама.

Два дана по отпочињању устанка, 15. јула, отпочиње борба на Ђуришићевом сектору, а 17. јула под командом капетана Павла Ђуришића, отпочео је страховити напад на италијански гарнизон у Беранама. Ђуришић приморава италијанску команду на предају. Тако је 18. јула Беране опет било у устаничким рукама.

После Италијанског сламања устанка, капетан Ђуришић одлази у планине. Прво се 3. августа 1941. повукао у Заучку Гору, а касније прешао у Горње Заостро, где је образовао свој Горски штаб.

Ђуришић и братоубилачки рат у Црној Гори

По избијању братоубилачког рата, Ђуришић одлази новембра месеца 1941. из свога штаба за Србију и повезује се са пуковником Дражом Михаиловићем на планини Голији.

Павле Ђуришић је, поред упутства о даљем раду, донео од Михаиловића два декрета. По првом је генераштабни мајор Ђорђије Лашић постављен за команданта националних снага отпора Црне Горе, а по другом капетан Павле Ђуришић за команданта Лимско-Санџачких одреда.

По повлачењу главнине снага Народноослободилачке војске у Црну Гору, читаве 1942. Павле Ђуришић води крваве борбе са њима у поодмаклом братоубилачком рату.

Нарочито се истакао у нападу на партизане и ослобођење Колашина 23. фебруара 1943. После ослобођења Колашина, тамо прелази штаб Павла Ђуришића из Горњег Заостра Тада се повезао са Италијанским гувернером за Црну Гору, генералом Алесандром Пирцом-Биролијем и предао му ултиматум да ће на сваки покушај Италијана да прогласе независност Црне Горе, народ Црне Горе одговорити новим устанком.

Од тада, па све до његовог заробљавања у лето 1943. на снази је био "пакт о ненападању" италијана и четника у Црној Гори.

Мајор Павле Ђуришић учествовао је у операцијама на Неретви са својим одредима. После пробоја четничког фронта мајора Андрије Весковића на јужној обали Неретве, снаге Павла Ђуришића су се супроставиле партизанским код Невесиња, у немери да их спрече да се домогну Црне Горе. Бој за Невесиње је био дуг и крвав и на крају су Ђуришићеве снаге натеране у повлачење.

Заробљавање и бекство Павла Ђуришића

Лета 1943. у Црну Гору умарширала је немачка 1. брдска дивизија која је мимо споразума четника и италијана кренула да разоружава и уништава четнике широм читаве Црне Горе.

Тако су Немци зауезли Колашин , а сам Павле Ђуришић са стотинама својих елитних бораца 14. маја 1943. године пао у немачко ропство Заробљен је и Ђуришићев начелник штаба Рајо Поповић и ађутант капетан Митар Букумир. Око хватања Павла Ђуришића је избио спор. Италијани су опколили групу кућа где се налазио немачки штаб дивизије са малом трупом и Ђуришићем, и на положаје поставили митраљезе и јаку пешадију. После бурних преговора и пошто је успело да се Ђуришић санитетским аутом извуче из окружења и потом авионом типа "Schorch" са Градинског поља код Берана пребаци ван подручја италијанских трупа.

Ђуришић је авионом пребачен најпре у Берлин да би се показао немачким властима као један од Михаиловићевих команданта. Кратко време је био затворен у берлинском затвору, саслушаван и мучен. После неког времена експедован је у заробљенички логор Стриј у Пољској јуна 1943. године.

Павле Ђуришић успева да побегне 27. августа 1943. године после три месеца робовања. Срећа га је служила да се пробије кроз непријатељску Мађарскуса још једним бегунцем. Када је ноћу прешао Дунав, примиећен је од Немаца и ухапшен. У Ратничком дому, одлежао је четрдесет дана. После интервенције генерала Милана Недића код Хермана Нојбахера , Павле Ђуришић је пуштен из тамнице.

По изласку из затвора, Павле Ђуришић гледа како да се преко Недића поново повеже са Дражом Михаиловићем.

Тада је са Недићем договорио да своје снаге у Црној Гори преформира у три пука, који ће као ући у састав Српског Добровољачког Корпуса (СДК). То је био услов да Ђуришић поново оде у Црну Гору где су га некадашњи саборци дочекали са одушевљењем

По доласку у Црну Гору, Ђуришић је одмах формирао три пука са седиштем у Милешеву, Пљевљима и Подгорици.

После овога, Недић је почео да шаље помоћ одредима Павла Ђуришића који су одмах лиферовани осталим четничким јединицама. Ускоро је у Црну Гору стигао и Други батаљон V пука Српског Добровољачког Корпуса са око 900 бораца.

Међутим, да би недићевско-љотићевска пропаганда показала како је Павле Ђуриђић заиста одан Рајху и Српској Влади, објавила је у црногорском листу „Ловћен“ од октобра 1944. да је ђенерал Милан Недић унапредио Павла Ђуришића у чин потпуковника и да је дариван од Хитлера немачким „Гвозденим крстом“, што је било нетачно.

Ђуришић је једини циљ био да искористи наивност Недића и да се преко њега домогне поново Црне Горе и Драже Михаиловића. У то време, Павле Ђуришић је једино био дариван титулом четничког „војводе“, а чин потпуковника добио је по нормалном поступку о војном устројству краљевине Југославије.

Да би још више уздигли Ђуришића за своје циљеве, Димитрије Љотић шаље војводи Ђуришићу специјалну мисију у Црној Гори са Ратком Парежанином, Шефом васпитне службе СДК.

И поред тога што се недићевска пропаганда трудила да покаже како је војвода Павле Ђуришић на њиховој страни, он је до краја остао поборник Михаиловићеве линије.

Повлачење Павла Ђуришића из Црне Горе

По упаду партизанских снага у Санџак и Србију половином 1944., војвода Павле Ђуришић учествује у одбрани. Командовао је борбама код Прибоја и на Црни Врх. Павле Ђуришић je био направио споразум са албанским првацима о заједничкој борби против партизана и одступању за Грчку. Преговори су одржани 3.октобра у четничкој команди између Павла Ђуришића и Марка Ђонија у Подгорици .

Павла Ђуришића одлази у Скадар на даље преговоре у циљу стварања слободне територије (Црна Гора, Бока и Албанија) за искрцавање Краља и савезника. Договор је постигнут са Марком Ђонијем, Жаном Јусуфом командантом жандармерије Албаније. По објављивању Драже Михаиловића да крене и прикључи се његовим одредима у Босни, Ђуришић је одмах сазвао састанак првака Црне Горе.

Све су снаге стигле преко Пријепоља у Рудо 28. децембра. Павле Ђуришић је у међувремену отишао на састанак у село Забок, са Рачићем, Остојићем и Баћевићем. На овом састанку Ђуришић је задужен да изврши реорганизацију војске у дивизије и пукове. Приликом ове реорганизације, Ђуришић је убио једног војника који се супротставио преформирању јединице. Ту је тренутно било пристигло преко седамнаест хиљада бораца и народа. Павле Ђуришић је формирао три дивизије, омладински пук, штабски батаљон и друге разне групе. Прије поласка за Вишеград, Ђуришић је наредио да се униште сва возила и све што смета успешном и брзом покрету.

14. фебруара 1945. долази до Драже Михаиловића у селу Кожухе. Велику нервозу и љутњу Ђуришић је испољио према врховној команди и Михаиловићу, због кашњења и очајног положаја у коме се нашао са оволиким људством.

Тада долазе делегати Секуле Дрљевића нудећи своје услуге. Они су саопштили готовост Анте Павелића да прими и збрине четничке рањенике, болесне и избеглице а да Ђуришићеву војску пребаци на границу Словеније ради одмора и опоравка. Као противуслугу тражио је пристанак на заједничку борбу против комуниста.

Дража Михаиловић није одобрио ово решење. Тада долази до отвореног сукоба између њега и Ђуришића. Био је упознат са чињеницом да су Ђуришић и Дрљевић били у родбинској вези. Због тога је и био склон да помисли да би евентуални договор са Дрљевићем био могућ...али не и са Павелићем! Ђуришић, на крају, ипак закључује споразум са изасланицима Секуле Дрљевића. Војници способни за борбу почели су прелазити реку Босну 10. марта и упутили се у правцу ријеке Врбас - Лијевче поље како би се домогли Козаре. Са Ђуришићем је отишао Млавски и Косовски корпус. Дана 31. марта четници су у Лијевче пољу.

Великом издајом Секуле Дрљевића, Ђуришићеви четници су се на Лијевче пољу имале борити против Усташа, који су им затварали продор према Козари и партизанским јединицама које су их притискивале са простора Бања Луке.

Усташе су ангажовале тенкове и авионе који су избацивали летке у којима је писало да четници убију Павла Ђуришића и приклоне се Секули Дрљевићу. Тежак положај Ђуришића и његове групе, условио је да тражи нове преговоре.

Павле Ђуришић са својим штабом препоручио је својим јединицама да признају Секулу Дрљевића за заповедника црногорске војске, како би се сачувало што више живота, с обзиром да се крај рата назирао.

Када су Усташе сазнале да је Павле Ђуриђић стигао у близину Бања Луке, упутили су у његов штаб домобранског пуковника Метикоша, који је иначе, Ђуришићев познаник из редова југословенских официра. Ђуришић прави кобну грешку. Прихвата да се упути у Стару Градишку на преговоре.

Погибија Павла Ђуришића

По доласку у Стару Градишку, дочекале су га наоружане Усташе и разоружале и њега и остале четничке официре 20. априла 1945.

Под изговором да треба да остану у Градишки до нових преговора са Секулом Дрљевићем, сви официри, на челу са Ђуришићем су затворени у стару зграду. И поред последњих нада да ће их Усташе поштедети, већ је наређено уништење трагова Јасеновца.

Ускоро у Стару Градишку долазе истакнути усташки официри, међу којима су били: Љубо Милош, пуковник Иван Џал, капетан Драгутин Пудић, капетан Јосип Судар, Бошко Аграм, Душан Поповић и потпуковник Доминик Пичили. Након пописа ствари и личних наоружања, наређење долази до потпуковника Пичилија да са својом групом ликвидира четничке Павла Ђуриђића и све затворене официре у Јасеновцу.

После поноћи, 21. априла 1945. сви официри на челу са Павлом Ђуришићем су везани и отпремљени до моторних чамаца који су их чекали на Сави. У највећој тајности и под окриљем великих Усташких снага чамац је отпловио и пристигао у Јасеновац, где су се већ увелико уништавали трагови Усташких злочина.

Група заробљеника је упућена у двориште Сабирног Логора бр III (Службена капија концентрационог логора Јасеновца) и ту их пострељао потпуковник Доминик Пичили. Леш Павла Ђуришића је бачен у оближњи бунар, док су остали лешеви побацани и измешани са осталим жртвама Усташа, а неки су и спаљени у крематоријуму.

По уласку јединица 4. српске бригаде у логор, заробљене Усташе су им рекле да је Павле Ђуришић бачен у бунар. Из бунара је заиста извађен један леш, али партизани нису веровали да је то био леш Ђуришића.

Поред Ђуришића, стрељани су још и пуковници Захарије Остојић, Мирко Лалатовић, Лука Балетић, мајор Петар Баћовић, Милош Дујовић командант Летећег одељења од 95 четника, Петар Драшковић капетан жандармерије, Андрија Драшковић командант јуришног четничког одреда, капетан Гајо Радовић. Једино је поштеђен Драгиша Васић, који је предат партизанским јединицама.

Убијена је комплетна пратња војводе Павла Ђуришића идућег дана са остатком заробљеника.

Постоји и песма о Ђуришићу под именом "Ђуришићу млад Мајоре".

Судбина Ђуришићевих четника

Већа група Павла Ђуришића је настрадала после трагедије на Лијевче Поље.

Они који су успели да се отргну од Усташке руке, упитили су се правцем Словеније у намери да се предају западним савезницима. Међутим, баш у то време, јединице 4. Армије генерала Драпшина су оперисале на подручју Копар-Постојна-Трст-Горица.

У таквим околностима, затворен је обруч око града Дравограда, где су се снаге Ј.А и даље сукобљавале са јединицама немачких дивизија које су пошто-пото жееле да се извуку из Југославије.

Овај рат после рата је трајао све до 15. маја, када је Немачка капитулирала у Југославији.

Као изасланик на преговоре са партизанским јединицама упућен је заменик Павла Ђуришића, мајор Васо Вукчевић, који је тражио да се партизанске снаге опходе са заробљеним четницима по ратним правилима.

Њега је примио политички комесар 51.војвођанске дивизије, генерал-мајор Милан Баста у Дравограду. Укупно је 4.000 Ђуришићевих четника пало у немилост новим победницима. Договорео је да политички комесар 7. далматинске бригаде, Душан Секић Шаца оде до четника који су желели да се предају и предочи им услове предаје.

Васо Вукчевић је тада одржао последњи и најчувенији говор окупљеним четницима, који су и даље били наоружани следећим речима:

"Браћо, ратна срећа нам је окрениула леђа.Ми смо коначно изгубили рат. Рат су добили наши противници и нама не преостаје ништа друго него да се предамо новој југословенској армији.Морамо дисциплиновано и мирно примити коначни пораз и поћи у заробљеништво.Добио сам увјеравања да ће побједници у рату испитати нашу кривицу, а то ће бити представници нове југословенске армије.

Живјела нова југословенска армија! Живјели Енглеска, Америка и Русија!

Послиједњи пут вам се, браћо, обаћам и нек нам свивишњи Бог буде у помоћ!

Након овог говора, почело је разоружавање Ђуришићевих четника иуспровођење у логор, који је организовао штаб 51. војвођанске дивизије. Планирано је да се сви спроведу до Марибора и да се ту испита појединачно свака кривица, уколико је постојала.

Напротив тога, нови победници се уопште нису држали споразума. Неколико дана касније, већина заробљених четника је стрељана на Зидином Мосту, а остатак је прикључен оним националистима које су Енглези вратили из Аустрије и заједно са њим пострељани у Кочевским шумама од 20-25 маја 1945.

Рачуна се да су у овим маршевима смрти страдала око 3.500 четника Павла Ђуришића. Само један мањи број је успео да побегне преко границе и прича о партизанским одмаздама. Тако се завршила судбина Ђуришићевих четника.

Фалсификован извештај Павла Ђуришића

Фалсификован извештај Павла Ђуришића

ПИШЕ: Милослав Самарџић

Потпис са фалсификованог извештаја

Потпис са једног Ђуришићевог оригиналног извештаја

У књизи “Геноцид над муслиманима“ наведени су спискови жртава за већи део области у којима су четници убијали муслиманске цивиле. Што се тиче осталих крајева, Дедијер и Милетић су се задовољили цитирањем оптужнице против Драже из 1946. године. Далеко највећи број жртава, ван објављених спискова, овде се наводи за Бјелопољски срез. У оптужници пише да су “јануара 1943. године четници Павла Ђуришића убили у срезу Бјелопољском око 400 мушкараца и око 1.000 жена и деце муслиманске вероисповести“. Дедијер и Милетић цитирају оптужницу у вези још једног случаја:
У фебруару 1943. године четници под командом Захарија Остојића, Петра Баћовића, Павла Ђуришића, Воје Лукачевића, Вука Калаитовића и других, у срезовима Пљеваљском, Чајничком и Фочанском заклали су 1.200 мушкараца и 8.000 стараца, жена и деце и опљачакали па потом спалили 2.000 домова.195
Као доказни материјал наведена су два извештаја, која се приписују мајору Павлу Ђуришићу, команданту Лимско-санџачких четничких одреда. У првом, од 10. јануара 1943, поред осталог се каже:
“Акција на десној обали Лима у срезу Бјелопољском завршена је…
Жртве: Муслимана бораца око 400
Жена и деце око . . . . 1.000
Наше жртве: 14 мртвих и 26 рањених од којих три жене…
Морал код нашег народа са овом борбом је нарочито подигнут на великој висини. Са овом борбом је нарочито подигнут углед организације код народа као моћне и јаке, јер је ова борба завршена тако рећи у једном дану иако је непријатељ био скоро раван нашим снагама, као и зато, што је народ јасно приметио, да окупатор није смео да интервенише на страну муслимана, како је то до сада стално испољавано.
Морал код муслимана је потпуно опао. Једно село на левој обали Лима (с. Кукоље) било је понудило предају оружја, али сам одбио да примим оружје из чисто политичких разлога како би и Италијанима ставио до знања, да желим да се сукоб локализује као и да народ жели мир са свима који хоће мир (пошто је ово село било увек мирно). Поред тога они муслимани, који су са нама још из раније желели сарадњу ступили су у сукоб и свађу са онима, који су до сада нападали наш живаљ.
Италијани првог дана борбе (6 – 1 -) покушали су да интервенишу. Међутим из Колашина сам јавио депешом да ћу ја лично локализовати сукоб, у противном да ће бити нападнуте и италијанске трупе од самог народа. Ради тога нису смели ни интервенисати.
По моме доласку на терен, поново су хтели да интервенишу и били су чак извели и артиљерију, али када сам им рекао, да ћу ја стати на страну народа и отворено ступити у сукоб са њима ако буду потпомагали муслимане, одустали су од те намере. Две чете Италијана биле су изашле одмах да интервенишу у корист муслимана, али су наши већ по утврђеном плану припуцали на њих и убили су једног Италијана, а ранили три и одмах су се повукли с тим, што за жртве нису давали никаквог приговора…“196
Други документ приписан Ђуришићу наводно је послат Дражи 13. фебруара 1943. године. Ту поред осталог стоји:
“Акција у Пљеваљском, Чајничком и Фочанском срезу противу муслимана извршена је.
Операције су изведене тачно по наређењу и задатој заповести…
Наши одреди 7. овог месеца у току ноћи, већ су избили на р. Дрину, те су борбе закључно са тим даном биле углавном завршене, а затим је настало чишћење ослобођење територије. Сва муслиманска села у три поменута среза су потпуно спаљена тако, да ниједан њихов дом није остао читав.
Сва имовина је уништена сем стоке, жита и сена… Наређено је и предвиђено прикупљање људске и сточне хране у одређеним местима… као и ради спровођења и учвршћивања организације на ослобођеној територији.
За време операција се приступило потпуном уништавању муслиманског живља без обзира на пол и године старости.
Жртве. – Наше укупне жртве су биле 22 мртва од којих 2 несретним случајем и 32 рањена.
Код муслимана око 1.200 бораца и до 8.000 осталих жртава: жена, стараца и деце…
Поседање ослобођене територије. – За команданта зоне и свих јединица на истој до извршења организације одредио сам капетана прве класе Лукачевића Војина…
Морал: код наших јединица био је у сваком погледу изврстан и на веома високом ступњу. Херојски подухвати сваког појединца и читавих јединица са својим старешинама су у свакој ситуацији доказали видног изражаја и заслужују сваку похвалу…
Интервенција окупатора из Пљеваља и Чајнича састојала се само у томе – заштита и обезбеђење њихових гарнизона од опасности услеђења нашега напада.“197

Први од ова два извештаја заиста је написао Ђуришић, што се види како по стилу, тако и по наведеним цифрама, које су код њега увек биле претерано високе када је реч о другој страни. Сопствене губитке Ђуришић је наводио тачно, или макар приближно тачно, тј. у овим борбама вероватно је заиста погинуло 14 и рањено 26 његових људи. У складу са тим губицима могу се проценити и губици муслимана, и то на неколико десетина погинулих и нешто више рањених бораца. Исто тако, број убијених цивила вишеструко је мањи од 1.000. Из документа се уочава да циљ напада није био да се униште муслимани, већ да се пацификује долина Лима. Овде су муслимани, које су помагали и хушкали Италијани, већ месецима нападали српска села, спаљивали их и убијали цивиле. Четници су то дуго покушавали да осујете преговорима и са Италијанима и са муслиманима. И у току самих борби преговори су настављени, а муслиманима у селу Кукоље, које је “било увек мирно“, Ђуришић је оставио оружје.
О догађајима који су довели до напада на муслимане у долини Лима 6. јануара 1943, говори и извештај четничке обавештајне службе од 22. октобра 1942, у коме се поред осталог каже:
“Осман Растодер, Ћазим Силајић, хоџа Ровчанин и хоџа Пачариз ових дана извршили су нападе на одреде Раде Корде, попалили више српских села и борба по сазнању још траје… При нападу муслимана на Рада Корду и његове четнике извршен је напад и на Ћаловића клисуру и у овом нападу су по сазнању учествовали и Италијани.
Према догађајима који се сада одигравају у Санџаку, тенденција је муслиманских првака да се униште сва српска села и истерају Срби из зоне: Бистрица – Првско – Пећарска – Захумска и Ћаловиће. На тај начин потпуно би потиснули наш утицај из Санџака и везали се делови муслимански око Бродарева, Пријепоља и Нове Вароши са онима у околини Сјенице и даље са Метохијом и Албанијом.“198
У документу још стоји да се комунисти слободно крећу територијом под контролом муслимана и да им ови чак пружају подршку. Због злочина над Србима Немци су касније ухапсили хоџу Пачариза. Слична ситуација била је и у другим срезовима ове области, како у вези непрекидних напада муслимана на српска села, тако и по питању њихове сарадње са комунистима. Највише успеха муслимани су имали у Чајничком срезу, који су до краја децембра 1942. године потпуно освојили, пошто су разбили Дрински корпус.
Извештај од 13. фебруара је фалсификат, што се такође види и по стилу и по садржају.
Прво, док је Ђуришић користио црногорске локализме, попут “на страну муслимана“, уместо “на страни муслимана“, или “из раније“, уместо “од раније“, у овом тексту има доста кроатизама: “Да би се спречио сваки повраћај“, “на веома високом ступњу“, “доказали видног изражаја“, “од опасности услеђења нашега напада“… Ово говори да је фалсификатор био хрватске националности.
Друго, у Ђуришићевим текстовима никада нема толико кратких пасуса, односно нових редова, и уопште његове реченице су дуже.
Треће, Ђуришић не би написао “7. овог месеца“, јер се тада по правопису иза редног броја није писала тачка. У четничким документима обично стоји “7-ог о м“, “7 фебруара“, “7 – ИИ“, и сл. Међутим, тачку иза редних бројева видимо у документима “Независне Државе Хрватске“, што указује да је фалсификатор током рата припадао њеним формацијама.
Четврто, тога дана, 13. фебруара 1943. године, Ђуришић се налазио код Драже, у његовом штабу у село Горње Липово код Колашина, а не “на положају“, како је овде наведено. Не само што није писао извештаје о убиствима муслимана, већ је Дража мајору Захарију Остојићу 13. фебруара пренео следећу његову поруку: “Павле наређује својима да муслимане тамо не дирају“.199
Пето, линија командовања није била таква да је Ђуришић наређивао Лукачевићу. Лукачевићу је наређивао Остојић, а наредио му је да хита према Неретви, што је он и учинио. Остојић је известио Дражу 16. фебруара да је Лукачевић стигао до његовог штаба, који се налазио у Калиновику.200
Шесто, Ђуришић не би погрешно навео Лукачевићево име, јер је знао да се он зове Војислав, а не Војин. Лукачевићев чин и име никада није наводио овако формално, већ би написао само “Воја“.
Седмо, Ђуришић није користио термине “командант зоне“ и “ослобођена територија“, који су иначе уобичајени код комуниста. Такође, рекао би “јуначки“, а не “херојски“< управо су комунисти јунаке заменили херојима, што због опонашања сличне руске речи (герој), што због избегавања термина из српске војничке традиције (јунак, јунаци).
Осмо, наређења и заповести на која се овај извештај позива, а на која се упућује у фусноти, нису гласила да се приступи “потпуном уништавању муслиманског живља без обзира на пол и године старости“, већ је, као што смо видели, Ђуришић нагласио: “?ене и децу не убијати“.
Девето, у списковима жртава у Пљеваљском, Чајничком и Фочанском срезу, и поред њихових увећавања, за цели рат наведено је знатно мање од 8.000 цивила. И иначе не би било могуће да се у планинској области, завејаној снегом, у тако кратком року убије 1.200 бораца и 8.000 цивила и притом да се запале све куће у три среза.
У овом нападу на усташе, који је трајао од 4. до 7. фебруара 1943. године, учествовало је 4.900 четника, из састава Оперативних јединица Лимско-санџачких четничких одреда, 1. и 2. милешевског, Дурмиторског и Дринског корпуса.201
Комунистима су, дакле, недостајала четничка документа усташког карактера – “За време операција се приступило потпуном уништавању муслиманског живља без обзира на пол и године старости“ – и они су то покушали да реше ангажујући неког бившег усташу да начини овај фалсификат.

ИЗВОРИ:

195 В. Дедијер, А. Милетић. Геноцид над муслиманима, 582.
196 Зборник докумената, том 14, књига 2, 49-52.
197 Зборник докумената, том 14, књига 2, 182-185.
198 АХН, Фонд НОБ, фасцикла 12, док. 25.
199 Зборник докумената, том 14, књига 2, 212.
200 АВИИ, ЧА, К-293, рег. бр. 2\1.
201 Зборник докумената, том 14, књига 2, 141, 121-127.

(Из књиге М. Самарџића “Дража и општа историја четничког покрета“, 14. том, стране 122-144; УНА ПРЕС, Београд, 2009)

Тузланска колона- 21 година од злочина!

Данас се у Бањалуци обележава 21. годишњица од ратног злочина у Тузли, у којем је на данашњи дан 1992. године из заседе убијено најмање 59 војника ЈНА, рањено 44, а велики број заробљен.

Тридесет припадника 92. моторизоване бригаде ЈНА убијени су приликом договореног повлачења из Тузле, а сахрањени маја 2002. године, на 10. годишњицу злочина, у спомен-костурницу на гробљу Пучиле у Бијелијини.

Тај ратни злочин је извршен 12 дана после злочина у Добровољачкој улици, у Сарајеву, када су „зелене беретке“, „Патриотска лига“ и ТО БиХ убиле 42 војника ЈНА.

Старешина МУП-а БиХ Илија Јуришић је за ратни злочин у Тузли првостепеном одлуком Окружног суда у Београду, септембра 2009. осуђен на 12 година затвора, а 2010. је ту одлуку поништио Апелациони суд, па је заказано ново суђење у првостепеном већу Специјалног суда у Београду.

Поновљено суђење Јуришићу почело је у јулу 2011. и трајало до пред крај 2012. године, када је привремено одложено због болести оптуженог, а настављено је и прекинуто фебруара ове године. Јуришићу је одобрено да се брани са слободе и до сада се одазивао позивима на рочишта.

Јуришић је првостепеном пресудом био проглашен кривим због употребе недозвољених средстава борбе. Он се терети је да је као старешина МУП-а, по наредби надређеног официра, бошњачко-хрватским јединицама наредио напад на колону ЈНА која се мирно повлачила из тог града.